Претражи Живе Речи Утехе

Свети Оци Цркве, схватајући унутрашњу таму и противречности у човеку, нуде различите путеве ка исцељењу. Постоје многе духовне методе за ослобађање од страсти и превазилажење мрачних страна наше природе. Али Свети Порфирије уводи нешто ново. Наравно, његов приступ је заснован на патристичкој традицији, али истовремено нуди другачији облик духовне борбе. Он сам то назива „бескрвним путем“. Обично смо навикли да мислимо - да бисмо се ослободили страсти, морамо се директно борити против њих. Морамо их напасти директно, ударити их право у срце, упустити се у жестоку битку са нашим слабостима. Али Свети Порфирије нуди други начин. Он нам показује другачији пут... Важно је разумети да он не одбацује традиционални пут духовне борбе. Не каже да је директна борба са страстима погрешна или непотребна. Напротив – он је дубоко поштује. Чак признаје да је и сам прошао тим путем и да је за многе људе то неопходан начин духовне борбе. Али Свети Порфирије каже: „Постоји и краћи, директнији пут.“ Он то назива „бескрвном“ или „мирном“ борбом. Шта ово значи? Свети Порфирије даје следећу слику: „Не покушавај да истераш таму из одаје своје душе.“ „Не бори се са сенкама у себи. Не мучи себе покушавајући да истераш таму својом снагом. Само отвори мали прозор - и светлост ће ући. А онда ће тама сама нестати.“ Он нам каже нешто једноставно, али дубоко: Не фокусирајте се на борбу против греха. Усредсредите се на љубав Христову. Не борите се са својим страстима. Испуние своју душу светлошћу – и тама ће се сама повући. Свети Порфирије не пориче таму у нама. Напротив, он то признаје. Али он нас упозорава: Не мучите себе мислима попут: „Зашто сам овакав?“ „Зашто сам поново направио исту грешку?“ "Зашто се не могу променити?" Такав приступ нам неће помоћи. Напротив, то ће нас довести до унутрашње напетости, анксиозности и осећаја кривице. Шта је кривица? Свети Порфирије каже: „Кривица није ништа друго до плакање над рушевинама сопственог ега. То је чиста себичност. Како је моје височанство – моје „ја“ – могло пасти тако ниско?“ Али питање је: Какву смо идеју имали о себи да бисмо били толико шокирани својим падом? Стога, Свети Порфирије саветује: „Не водите директан рат против таме у себи. Отворите мали прозор да бисте пустили светлост унутра.“ То јест, урадите нешто позитивно. Не фокусирајте се на искорењивање греха. Почните да уносите светлост у своју душу – кроз молитву, љубав, добра дела. И тама ће почети да се расипа сама од себе. Не покушавајте да промените себе на негативан или насилан начин. Зашто? Израз „отворити мали прозор, пукотину, да уђе светлост“ има много значења. Свети старац не каже „срушите цео зид“, већ једноставно „направите мали отвор да светлост продре“, то јест, мало по мало, постепено. Свети Порфирије веома добро зна да се промене у човеку не дешавају за кратко време – оне захтевају стрпљење и време. Стога, свети оци једногласно сведоче да покајање никада не престаје. Чак имамо примере из Патерика у којима се старац, у истински духовном стању, налази на ивици смрти, док се његова душа спрема да напусти тело. Он се налази у овом кључном тренутку, на граници између два света. И браћа која су била око њега видела су како светлост преплављује цело његово биће – знак присуства Божје благодати – и упитали су га: „Оче, шта видиш? Јеси ли ушао у Рај? Реци нам нешто!“ А онда им старац одговори: „Верујте ми, истину вам говорим. Још нисам почео своје покајање, нисам чак ни почео!“ И тако је умро. Али да је у том тренутку рекао „успео сам“, пао би у искушење. Зато он понизно изјављује: „Нисам ништа учинио. Још нисам ни почео да се кајем.“ Шта ово значи? То покајање је бескрајан процес, никада не престаје. То јест, овај пут ка сусрету са Христом није једнократни чин, већ континуирано кретање. Јер шта значи „метаноја“? То значи - промена, обраћење, сусрет са Христом. Током крштења, молимо кума да учини симболичан гест: да се, заједно са дететом које држи у наручју, окрене од запада ка истоку. Ово обраћење мора нас пратити кроз цео наш живот – од таме ка светлости, ка сунцу праведности. Ова физичка промена правца симболизује покајање које тражимо. То је његова суштина. У овом тренутку, кум сведочи о егзистенцијалном, онтолошком покајању – не свом, већ покајању детета које се крштава. На овај начин, дете се поново рађа – не биолошки, већ духовно, онтолошки, да би победило смрт. Рођењем ће умрети, али питање је да ли ће моћи да победи смрт? Зато оци придају тако велики значај крштењу. У житију старца Јефрема катунакијског помиње се да је ретко напуштао Свету Гору. Стари светогорски подвижници нису лако напуштали своје манастире. Да би напустили Свету Гору, морао је постојати озбиљан разлог – на пример, здравствени проблем или нешто друго хитно. Тако је једног дана кренуо на пут и отишао у своје родно место. Обично, када се човек врати после много година, сећа се прошлости, прича о њој: „Сећаш ли се овога? И онога?“ А старац Јефрем је желео да га одведу у цркву где је крштен да би се поклонио крстионици. Пао је на колена пред њом, љубећи место које му је дало највећи дар – прилику да постане хришћанин. Управо зато што је дубоко и искусно схватио да је кроз крштење постао учесник Васкрсења и победник над смрћу. Учешће у Тајни Крштења био је за њега највећи дар у животу. Стога, покајање, ова унутрашња промена, захтева време. То се дешава полако, постепено. Често људи долазе и кажу: „Мучим се, али не видим никакву промену.“ Али духовне промене су готово неприметне. Дешавају се постепено, потенцијално, корак по корак. Права трансформација се дешава изнутра, без наглог осећаја. Зато је Свети Пајсије - кад год је постојао проблем - давао времена да се он реши. Никада није решио питање дефинитивним одговорима. Ако бисте са њим поделили проблем, рекао би вам: „Молите се и препустите све Божјим рукама. Пустите да се догађаји одвијају у животу. Дешаваће се различите ствари. Решење ће доћи. Како нам се Бог обраћа? Бог говори кроз догађаје у нашим животима.“ Ако се осврнете уназад у времену и повежете тачке, схватићете какав је био Божји план. Зато је Свети Пајсије рекао да када нешто тражиш од Бога, Он ти то не даје у коверти. То значи да вам Бог не даје све готово, као нешто купљено у продавници. Не добијате решење као упаковани поклон. Уместо тога, Он вам даје прилику да га сами развијете и изградите. На пример, ако замолите Бога за стрпљење, Он може дозволити да вам у живот уђе "тежак" муж — ево прилике да научите стрпљење! Ако се молите за понизност, можете се сусрести са искушењима на послу или у свакодневном животу. Патерик говори о монаху који се непрестано молио Богу да му или подари снагу или да га избави из његовог тешког искушења - живота са братом монахом са којим се није слагао. Није могао ни да га погледа... Присуство овог брата га је толико иритирало да је у њему изазивало унутрашњу анксиозност. Зато се често молио Богу да га избави из ове тешкоће. Једном, након дуге молитве, завршио је своју молитву са уверењем да ће му Бог жељу услишити, да ће му дати неко решење. Устао је са надом. Али када је напустио ћелију – шта мислите кога је видео испред себе? Тог истог монаха кога није могао да поднесе! А онда је узвикнуо: „Господе, не могу то да поднесем! Само сам Те молио да ме избавиш...“ А Бог му је кроз догађаје рекао: „Ово је помоћ коју ти пружам. Дајем ти искушење да би га могао превазићи.“ Зато се у нашим животима, ако не решимо проблем, он поново појављује. Сусрећемо се с тим изнова и изнова – док га не превазиђемо. Ово је једна од највећих Божјих милости. Бог не гура проблеме под тепих. Он их не крије, као што често желимо - да их не видимо, да се не сусрећемо са њима. Бог као да нам говори: „Ево, ово је стварност. Суочите се с тим. Ево ваших тешкоћа, овде су ваше снаге. Ево ваших слабости. У вама постоји и светлост и тама - морате ићи напред са обе.“ Са искушењима, са ранама, са болом, али и са надом - све је то део људског живота. И управо на том путу се одвија наше лично путовање ка Христу. Свети Порфирије каже исто: „Не покушавајте да силом отерате таму.“ Исто важи и за наше страсти и наше слабости. Свети Порфирије је увек понављао: „Да бисте се преобразили, не треба да гледате у зло и да се вртите око њега.“ Ако имате било какву страст – на пример, себичност, зависност од хране, сујету, жељу за хвалом – каква год да је ваша слабост, нема смисла мучити себе мислима попут: „Зашто то имам? Зашто сам овакав? Колико сам лош! Колико сам безвредан!“ То не помаже. Свети Порфирије је говорио: „Уради нешто добро. Помоли се. Иди на исповест. Упали свећу. Стави тамјан. Прочитај акатист, помоли се Дјеви Марији. Уради нешто конструктивно, нешто лепо. Не бави се тамом у себи, не залази у њу. Нема смисла.“ Замислите особу која се преједа ноћу. Буди се усред ноћи и једе огромну количину хране. Генерално, посебно зими, људи једу више. А увече, многи људи осећају потребу за нечим утешним – једу чоколаду, слаткише... Слаткиши, шећер су врста емоционалне утехе. То има огроман значај јер је храна дубоко укорењена у нашем памћењу као начин да се утешимо – чак и на егзистенцијалном нивоу. Када смо били бебе и плакали, мајчине груди су нас тешиле. Ова веза је заувек запечаћена у нашој души. Зато је толико психолошких и егзистенцијалних проблема често повезано са поремећајима у исхрани. Особа или једе превише или уопште не једе, или једе хаотично. Навике у исхрани су често уско повезане са унутрашњим стањем особе. Али узмимо за пример некога ко је на дијети. Ако једног дана прекрши свој режим, ако се опусти и преједе, шта ће следеће урадити? Почиње да прекорава себе: „Како сам слаб! Колико сам неуспешан! Никада ништа не успевам! Сваки пут када нешто започнем, не успем!“ А шта се дешава следећег дана? Хоће ли наставити са дијетом? Не. Вероватније је да ће јести двоструко више јер је рана у њему порасла. Тама коју носиш у себи, тај мрачни кутак тебе, не долази споља. Твоја је. Сенка која те прати, твоје страсти – све је то део тебе. Веома мудар православни монах из Француске, отац Јован, каже: „Страсти су као дивље звери. Оне вриште, ричу у нама.“ То је твоје рањено ја, које ти говори кроз твоје страсти. Вапи за љубављу, за разумевањем, за светлошћу Христовом. Зато Свети Порфирије каже: „Нема смисла мучити себе мислима попут: 'Зашто сам овакав? Зашто сам ово урадио? Како сам могао?'“ Јеси ли починио грех? Заборави то. Свети Порфирије је био веома строг по овом питању – не ископавај свој грех изнова и изнова. Не враћај се стално на њега, немој га „дотеривати“, јер га то само храни и јача. Заборави га. Баци се на Христа. Старац је рекао: „Када је Христос у твојој души, злу нема места. Када позовеш Христа у себе, ђаво нема где да остане.“ И када се молиш, када се бориш, Божја благодат те прожима. И мало по мало почињеш да заборављаш своје страсти, заборављаш да су оне уопште постојале, јер су се трансформисале. Претвориле су се у нешто друго. И у неком тренутку их се једноставно више не сећаш. Једноставан пример: Клаус Кенет – Американац који је прешао у хришћанство и упознао старца Софронија у Есексу – прича: „Нисам знао ништа о манастирима. Нисам знао о монашком животу. Отишао сам у манастир и разговарао са старцем. А ујутру, када сам се пробудио, одлучио сам да прошетам у мајици без рукава, шортсу и јапанкама". Није знао да у манастиру постоје одређени кодекси облачења. Али временом, како је поново посећивао манастир и комуницирао са монасима, и сам је почео да се другачије облачи. Без икаквог разговора. Да ли разумете? Када живите са Христом, када се заједничарите са Њим, када се ангажујете, ви се преображавате. Не схватајући то, мењате ствари које раније не бисте желели да мењате. И више не осећате потребу ни за чим другим. Јер је Божја благодат ушла у ваше срце. Када те Божја благодат испуни, немаш жељу ни за чим другим. Друге ствари те више не задовољавају. Не желиш их. Престајеш да их желиш. Не треба се плашити - ни ђавола, ни пакла, нити било чега другог. Такви страхови изазивају реакцију одбојности. „За хришћанина нема ни пакла, ни ђавола, нити било чега другог. Да ли то значи да они не постоје? Не. Постоје, и још како!“ Али када имате Христа у свом срцу, они престају да постоје за вас. Ово је оно што нам старац жели рећи: Ако живите са Христом, ако је Његова благодат у вама, немате чега да се бојите. Ни од Антихриста ни од демона. Они вам не могу наудити. Свети Порфирије каже: „Поента није у томе да се Христу иде из страха.“ Не зато што се плашиш пакла. Не зато што желиш награду на небу. Ово није љубав. Не можеш волети некога зато што га се плашиш. Не можеш се „заљубити“ у некога зато што ти прети. Ако вас неко плаши, можда ће постићи послушност, али никада љубав. Никада неће бити праве везе између вас. Љубав цвета само у слободи. Љубав се храни дрветом слободе. Она цвета управо тамо где постоји слобода. Ако волиш некога, то би требало да буде зато што се осећаш добро са њим. Зато што желиш да будеш са њим. Зато што волиш да разговараш са њим. Тако би требало да буде и са Христом. Да Га волиш, желиш да будеш са Њим, да је за тебе радост молити се. Знате, молитва – посебно Исусова молитва са бројаницом – у неком тренутку постаје мед у устима. Не можеш а да се не молиш. Нестрпљиво чекате вече како бисте могли имати ту интимну самоћу са Богом. Јер молитва је сусрет. Неки га имају ујутру, други увече. Али свако пронађе тренутак у дану када каже: „Без обзира шта се дешава у свету, остајем овде и чекам Бога. Не селим се одавде. Остаћу и чекаћу Га.“ Дакле, особа која се заиста моли, цео дан чека овај тренутак. Јер овај молитвени састанак постаје као мед у њеној души – нешто слатко што је храни изнутра. Тада не идеш у цркву јер се плашиш. Не молиш се зато што се осећаш кривим. Не прилазиш Богу зато што се плашиш ђавола. Већ зато што желиш. Желиш да видиш Женика, да сретнеш Христа. Желиш да разговараш са анђелима, са свецима. Желиш да се дружиш са њима. И овај сусрет ти доноси радост. Не заборавите колико је важно ово интимно време са Богом током дана. Изаберите тренутак у дану када вам ништа друго није важно. Шта год да се деси, не пропуштајте. Можете почети читањем – за почетак нечег малог. Јер, како је рекао Свети Пајсије: „Молитву треба распламсати“. Не можеш само тако палити дрво, каже Свети Пајсије. Прво сакупите суве гранчице, сложите их, припремите, обликујете огњиште – и тек онда палите ватру. Исто је и са душом. Не можете у једном тренутку гледати ТВ серију, а већ у следећем покушавати да уроните у молитву - то тако не функционише. Не можете бити потпуно расејани, уроњени у бриге живота и одједном се окренути Богу. То не функционише тако. Прво треба да се смирите, да припремите душу за молитву. Пригушите светла. Уђите у самоћу да се саберете. Удахните неколико пута дубоко да бисте опустили тело. Прочитајте нешто духовно. А онда полако почните молитву. Тада ће се у вама изградити унутрашње стање неопходно за сусрет са Богом. Старац Порфирије каже: „Циљ духовног живота није седење негде, присиљавање и мучење себе како би се усавршио.“ Оно што треба да доминира вашим животом је љубав и радост у Христу. Духовни живот није насиље над самим собом. То није борба која вас исцрпљује и депресира. Духовни живот треба да буде радост! Старац Емилијан Симонопетриски је рекао да хришћанин треба да буде радостан. Желео је да његови монаси буду срећни. Зато у манастирима које је он основао живе насмејани, светли људи. Није повезивао духовни живот са тмурношћу и очајањем. Није прихватао да је побожност еквивалентна тузи и патњи. Чак и монашка одећа одражава овај дух – ако неко погледа монахе из Симонопетре или монахиње у Ормилији, видеће из њихове одеће, из целокупног њиховог присуства – да на овом месту постоји снага, племенитост, спокој. Старац је говорио: „Аскеза не значи очајање.“ Стога се у овим манастирима аскетизам комбинује са спокојем. То се види свуда: у њиховим собама, у њиховим храмовима, на њиховим богослужењима, у њиховим појањима. Свуда постоји хармонија између духовне борбе и радости, јер је истински аскетизам плод радости. Зато је овај старац инспирисао толико људи да постану монаси. Читаве породице су биле дирнуте његовим примером. Јер је он сам живео и представљао монашки живот као живот потпуне радости. Старац Емилијан је толико инсистирао на томе да у његовим списима то често може изгледати чак и као екстрем. У многим својим текстовима тврди да особа која нема радости у себи нема ни Светог Духа. „Туга и Свети Дух не иду заједно.“ „Кривица и Свети Дух не иду заједно.“ „Хришћанин не би требало да живи у очајању.“ И Свети Порфирије нас упозорава: „Будите опрезни – смирење је једно, депресија је друго.“ „Једно је бити скроман, а друго бити угњетаван.“ „Једно је имати скромност и самосвест, а друго је имати ниско самопоштовање.“ Ниско самопоштовање је проблем. Скромност је благодат. То су две различите реалности и не би требало да их мешамо. Отац Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Традиционално новембарско предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина у Коларчевој задужбини биће одржано у уторак, 12. новембра 2024, од 19 часова, а биће посвећено обележавању 100 година од рођења знаменитог српског академика Владете Јеротића, који је уједно био иницијатор очевих предавања на Коларцу. Улаз је слободан. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45414

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.

По Светом Јовану Златоустом – да! У Јеванђељу постоји директна назнака да хришћани имају анђеле на небу: „Пазите да не презрете једног од ових малих; Јер вам кажем да њихови анђели на небесима увек виде лице Мога Оца који је на небесима“ (Матеј 18:10). Господ овде малима не назива оне који су заиста мали, већ оне које многи сматрају таквима, то јест сиромашни, презрени и унижени. Затим нам представља мотиве да одамо почаст светим људима, говорећи: „Да њихови анђели на небу увек виде лице Мог Небеског Оца." Из овога се види да сви свети имају анђеле на небу. А за жену апостол каже - "Зато жена треба да има власт на глави, анђела ради. "(1. Кор. 11,10). И Мојсије каже: „Поставио је границе народа према броју анђела Божијих“ (5. Мојс. 32:8). Овде не говоримо само о анђелима, већ и о највишим чиновима анђела. А рећи да „виде лице Мог Небеског Оца“ не значи ништа друго до њихову велику смелост и велику част. (Разговори о Јеванђељу по Матеју, 59) Под „светима“ Свети Јован подразумева све хришћане. Сваки хришћанин свој живот посвећује Богу, и он је, као светац (одређен за Бога), одговоран за то. Дакле, речи апостола Павла из 1. Кор. 11:10 јасно се односе на све жене хришћанке. И управо те речи Златоуст наводи да би потврдио да „сви свети имају анђеле на небу“. Свети Јован Златоусти, објашњавајући стих Мт. 18:10, учи да је анђео дат сваком хришћанину. Анђели, оних људи који воде врлински живот, имају смелост пред Богом. Свети Јован не говори о анђелима немарних хришћана, али се у црквеном предању понављају индиције да су анђели, оних људи који воде живот недостојан звања хришћана, у тузи. https://pravlife.org/ru

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј ће у суботу 10. фебруара 2024. године представити своја литерарна дела у парохијском дому храма св. Александра Невског на Дорћолу од 18 сати и 30 минута. Братство храма позива све који су у могућности да дођу на вечерњу службу која почиње у 17 сати и потом на предавање и разговор са Епископом Алексејем. Извор: Радио "Слово љубве"

Знам да си скривен у морима сјања, Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања. Једино ти си што је протуречно – Кад си у срцу да ниси у свести… На ком се мосту икад могу срести, Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак – је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи? Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе – Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје. Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету. https://www.crkva-kassel.de/јован-дучић/

Последњих година људи су постали веома радикални у својим мишљењима и ставовима. Подложни таквом радикализму, они агресивно захтевају да се они око њих слажу са њима. Али да ли је таква једнодушност добра ствар? Окренимо се Светом писму. Како се тамо говори о једнодушности? На пример, у Посланици Римљанима апостол Павле каже: „А Бог трпљења и утјехе да вам да да сложно мислите међу собом по Христу Исусу.“ (Рим. 15:5). Истовремено, у Књизи Премудрости Исуса, сина Сираховог, постоји следећи израз: „...Међу народима измешаним у злу истомишљенику...“ (Мудр. 10:5)..“ Закључак се може извући сасвим недвосмислено: нису сви истомишљеници добри. „Једнодушност по учењу Христовом“ – о томе говори апостол. Према разним говорницима, једноставно морамо једном за свагда изабрати једну страну, а мрзети супротну. Али за хришћане може постојати само једна страна – страна Господа Исуса Христа. Све остало, ма колико се то у овом тренутку чинило важним за нецрквене људе, секундарно је, или чак терцијарно. Све то подсећа на пароле новијег времена, када је народ „у једном пориву” градио комунизам. Комунизам није изграђен, али су пароле и, што је најважније, слоганско размишљање остале. "Са ким си?" – питају хришћане. „Ми смо са патницима, ми смо са сиромашнима, ми смо са онима који плачу, ми смо са гладнима, ми смо са прогањанима – без обзира на њихов положај у овој или оној пролазној земаљској сфери.” И то је нешто што не може да им се опрости. Одмах следи повик са супротних страна: „Да се не усудиш да се сажалиш на свакога! Жао ми је само ових – они су у праву!” И врло елоквентно ће нам рећи како и зашто са неким људима треба да саосећамо, а друге да мрзимо. Оваква „једнодушност“, таква селективност није за вернике. Постоји добра фраза која се приписује блаженом Августину : „У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. За нас је у сваком тренутку, међу свим искушењима, најважније јединство са Господом, љубав према Богу и ближњима, спасење душе и борба против греха. Ту међу нама треба да буде једноумље – једноумље љубави Господње." Што се тиче светских ствари, које немају директну везу са Христом, свако има свој избор. А ако то некога нервира, треба да се запита: можда нешто није у реду са мном, можда погрешно постављам приоритете, можда ми је визија помућена светом, а ум поробљен светским бригама и заборавио сам на Господа? митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Аутор: о. Стефанос Анагностопулос Дошао неки хришћанин, пре четири, пет година, код мене јер је његов познати духовник умро, и одмах ми рекао - „Ја сам, мој оче, јако добар хришћанин, ја сам скроман и праведан“. Питао сам га како је дошао до тог закључка. А он ми одговара: „Имам велику породицу, шеф сам одељења у јавној служби, идем у цркву сваке недеље и празника, молим се ујутру и увече, дајем много милостиње, по заповести коју Бог даје, да се одрекнемо десетине наше плате, обилазим болесне по болницама, приковане за кревет, постим средом и петком и целе постове, исповедам се редовно, такође се причешћујем…”. Све ово ме је одмах подсетило на фарисеја. Нисам му дао да настави, наравно, јер сам довољно разумео, и у том тренутку ме Бог просветли, иако сам грешник, заиста сам грешник, и рекао сам му следеће: „Ако желиш да сазнаш колико си добар човек, и какав си хришћанин, и да ли је Богу драго да си оно што мислиш да јеси, отићи ћеш, чим одеш одавде, својој жени и својој деци, па затим код комшија, рођака, колега итд, и замолити их да потпуно искрено кажу шта мисле о теби. Шта мрмљају иза твојих леђа и шта мисле о хришћанству које ти представљаш. После неколико дана ћеш доћи да ми одговориш. До тада се не причешћуј. Они који се устручавају да ти кажу истину, нека је анонимно напишу и доставе је у затвореним ковертама. А када чујеш и прочиташ мишљења својих ближњих, отиди у Цркву и стани пред лик Христов, и питај Га - ‘’по ономе што су ми рекли, и шта сам прочитао, ако умрем данас, Христе мој, да ли наслеђујем Твоје Царство?' Наравно, отишао је повређен, љут, тужан и узнемирен. Али вратио се после три недеље. Пао је на колена и признао вапећи: „Оче, ја сам грешник, ја сам себичан, рекли су ми да сам тврдоглав, љут, свадљив, гунђало, неправедан, оговарач, горд, похлепан, среброљубив, неверујући, атеиста, лицемер. А ако умрем данас, нема ни трага од мог покајања, јер долази недеља Цветна, а знам да се те недеље чита Јеванђеље о Суду. Ако умрем, где ћу отићи?' Нажалост, браћо моја, већина нас, неко мање а неко више, личи на њега. Мислимо да смо добри људи и добри хришћани, али правимо велику грешку. Наравно, само Бог зна боље од свих ко смо ми у дубини свог бића, јер Он види наша срца. Бог види оно шта је у нама. Зато нам је потребно свакодневно покајање и промена нашег живота, да научимо да живимо истим животом којим је Христос живео на земљи. Свакодневна борба за очишћење, просветљење и освећење. А ако не успемо, људи смо, и ако сваки дан падамо, устајмо, исповедимо се грешни. Морамо научити да се хранимо свакодневно од хлеба живота, од хлеба правде, од хлеба сваке врлине коју морамо неговати. Наша борба, и свештенства и лаика, састоји се у томе да личимо на Христа, а сврха је освећење наше душе. Некад нас заведе једна страст, некад друга, па уместо смирења и кротости које Бог тражи од нас, ми испољавамо жестину, љутњу, нервозу, противречимо, приговарамо и кваримо мир у свом дому. И заборављамо шта нам је Пресвети Бог рекао - „научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим“. Немамо мира у себи. Немамо одмора. Када је мир у нама, када мир Божији превлада, свака мисао нашег ума досеже до неба, тај мир смирује тело, смирује чула, смирује мисли и ако овај мир преплави нашу душу после молитве, мир влада и код куће. Мир такође влада и у окружењу. Мир такође влада док возите ауто. Држати десет заповести и мислити да смо нешто зато што идемо у цркву, не говори много. Морамо имати истинско покајање и у пракси томе поучавати друге. Ја не видим право покајање ни код себе, као ни код већине оних који долазе на исповест. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/to-na-tiroyme-pente-deka-entoles-kai-na-nomizoyme-oti-eimaste-kati-epeidi-pigainoyme-stin-ekklisia-den-leei-polla/#

Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ поводом Васкршњег поста вечерас, 21. марта 2023. године, са почетком у 19 часова, организују духовну трибину „Покајање као промена ума и начина живота“, на којој ће говорити архимандрит Сава Јањић, игуман Манастира Високи Дечани. Извор: Дом културе Грачаница фејсбук

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

У току пете недеље Великог поста која је посвећена преподобној Марији Египћанки, уочи припремне недеље за дане Страдања, Црква достиже пуноћу покајања. Пре обраћења Господу преподобна Марија је по својој нарави била савремена, врло савремена – бестидна жена од најраније младости. Само, док је тада овакав живот представљао срамоту, данас се људи овим срамним делима хвале, врше пропаганду ове клоаке, ове смрадне греховности као нешто предивно, као нешто мирисно. Све то се ради у нашој земљи како би се све девојке претвориле у Марије Египћанке без покајања. Преступни разврат почиње од детињства. У школама се организују такмичења за мис трећих разреда, попут донедавног ступања у пионире; о конкурсима за петнаестогодишње стриптизете објављују се вести на телевизији и радију и увлачење деце у проституцију постаје обичан посао. У школу долази неки кицош страним колима, приђе ученицама осмог разреда на одмору између часова: „Девојке, која хоће да заради мало после школе? Четири дана недељно.“ Не боји се да ће га милиција ухапсити, да ће отићи у затвор по одговарајућем члану закона: време је њихово, власт је њихова, стихија је њихова. А зашто родитељи ћуте? Требало би да га линчују ако држава не штити. Кад држава повлађује разврату она није заинтересована за очување себе као државе. И сви неверујући увиђају да је породица језгро државе и да с распадом породице, с уништавањем морала, наступа друштвени хаос. Шта је апокалпитична блудница на црвеној звери? Власт демократије, наследнице тоталитарног комунизма која насађује разврат? Или шеснаестогодишња проститутка која даје интервју на телевизији као филмска звезда: „Да ли вам ваш посао причињава задовољство? – Најзадовољнија сам кад примам новац.“ Власт новца је корен свих зала, победа мамоне, ђавола: све се продаје и купује – отаџбина, лепота и људски живот. Штампа редовно наводи информације о курсу долара и тарифама за наручена убиства која, разуме се, у случају потребе могу постати врло масовна. И не зна се шта је најстрашније – то што се по стотину пута у новинама објављују вести о томе да већина ученица десетог разреда у неким школама проституцију сматра најпрестижнијом професијом (није искључено да су ове вести намерно лажиране како би подстакле слабе душе да буду „као сви“ – на разврат) – или то што су се људи на овакве вести до те мере навикли да се више ни не чуде. Сатани није довољно да разврати, главно је да не дозволи покајање. Због тога се у друштву ствара атмосфера подсмевања чедности, девствености, брачној верности и покајању. И пре свега се у овом циљу јаросно напада Црква. Није успело њено потпуно спаљивање, није успело њено разарање изнутра – сад неки покушавају да је блате. Шта Црква да ради у овој невољи? Наша дужност је да подигнемо свој глас, да звонимо на узбуну апелујући на стид и савест свих људи, улажући громки протест властодршцима. Овде су несигурност и недореченост неумесне. Црква треба да говори јасно и гласно, као што то чини Библија, о томе да човечанству прети опасност. Овде је присутна болест изрођавања нације, која се одражава у трећем и четвртом колену, све до генетских оштећења. Овде је напад на постојање Русије која се претвара у Содом и Гомор, и овде је вечна смрт, широки пут који води у пакао, како каже Писмо. Црква не може остати равнодушна према ономе што се дешава у спољашњем свету, макар због тога што се ово тиче њене деце. Да је од самог почетка такозване „перестројке“ Црква адекватно реаговала на сатанистички разврат који држава организује, много тога би данас било другачије. И данас све оне који се надају да ће спојити неспојиво и свакога ко се усуђује да прекорачи праг православног храма треба да подсећамо на Стото правило VI Васељенског сабора које је актуелно као никад пре: „Свако ко се бави прављењем развратних слика или ко ове слике купује (у наше време се то може применити на оне који их гледају на телевизији) нека буде изопштен из Цркве.“ Налазиш се ван Цркве, лишен си њене молитве, њеног заступништва, њене божанске силе. Сваки пут кад додирујеш њене светиње чиниш то себи на суд и осуду: не можеш чак ни да принесеш покајање у њој док претходно не престанеш да се бавиш мрским стварима. То је оно о чему говори Стото правило. И знамо још да се грех блуда по схватању Цркве налази поред убиства и идолопоклонства, и да лишава човека причешћа на дуги низ година. Ако у данашње, ненормално време, нисмо у стању да потпуно строго испунимо каноне светих отаца које нико никад није укинуо и не може да укине, јер су диктирани љубављу: нека не буде опаљена твоја душа, и по милости Божијој сазнај чега се лишаваш чинећи овај грех – све ово може значити само једно: дубина покајања и плодови покајања треба да надоместе недостатак. Из житија преподобне Марије Египћанке се сећамо да није могла да уђе у храм због нечистоте: спречавала ју је нека несхватљива сила. А овај човек самоуверено улази у храм и ништа га не зауставља, без обзира на све његове подједнако страшне грехове. Међутим, због тога што улази без покајања тешко му је да стоји на служби и он одлази не сачекавши крај и ускоро потпуно престаје да одлази у цркву – буквално не може да уђе у њу. Понавља се исто старо чудо, само у другачијој, жалосној варијанти. Дакле, пре свега треба да станемо на трезвено тло. Зло треба да буде названо својим именом и сва разорна сила греха треба да буде тачно означена. Тек после тога се може говорити о покајању, до тада оно може постојати само у сновима и уобразиљи. Како без покајања говорити о главној тајни живота, о оваплоћењу Логоса Божијег, и о томе како је она повезана с тајном чедности? Зар нећемо на тај начин, како каже апостол Јован Богослов, самоувереним глупацима Бога приказивати као лажљивог? Како да се усудимо да изговоримо да је захваљујући чистоти Дјеве Марије која све превазилази људском роду било дато спасење? С ким да поделимо скривену мудрост о томе да човекова личност није само душа, већ и тело. Ко ће чути и схватити да је тело хришћанина чисто и свето и да је сродно Христовом Телу, да је омивено водом крштења, помазано светим миром, заједничар Христовим тајнама? Да ли ће бити бацање бисера пред свиње ако се обратимо речима: „Зар не знате да су ваша тела храмови Светог Духа?“ Тек онда кад приносимо Господу истинско покајање спознајемо Светим Духом ради чега нам је дато тело и испуњава нас одлучност да се до смрти боримо за чистоту коју су у својим телима имали свети мученици, заједничари силе Христовог Крста и Васкрсења. Како ће наш пост без јасног и дубоког разликовања добра и зла бити Маријино стајање? Како ће душа попут жене грешнице која је много заволела принети плач због себе, због Господа и због свих свих оних ради којих је Господ дошао да пострада! Извор: Православие.ру

У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца верника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао. А човек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта греје се пет синова. Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова. Наизглед тих, с душом дечака, правичан и увек спреман да разуме проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мери знање ђака. Негде се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно нежан отац. Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и деоба. Ректор цетињске Богословије није „увезени“ свештеник како их именује црногорска власт, за шта су добили одговор од њега: „Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.” Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.” На одговор Ђукановића чекао је месецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”. Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”: „Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донели закон који нам, овакав какав је, не треба.” Рођен 1972. године на пени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу где сада живи. Када човек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије: „Браћа смо. Мало нас има да бисмо се делили.” „Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.” „Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.” „Ако је човек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.” „Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповедамо.” „Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.” Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста отвара.” Извор: Политика

У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У 14. недјељу по Духовима, 22.септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете праведне Јоакима и Ану, благочестиве родитеље Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом, којој је присуствовало више стотина вјерника, на платоу испред Горњег манастира, началствовао је протојереј Миодраг Тодоровић никшићки парох, уз саслужење девет свештенослужитеља. Звучни запис беседе По прочитаном зачалу из Светог Јеванђеља о свадби царевог сина, сабранима се бесједећи обратио јерођакон Роман, острошки сабрат, који је казао да се управо кроз ту причу осликава Царство небеско. Подсјетио је да свети оци ово Јеванђеље тумаче да је женик сам Господ Исус Христос, а цар, Отац Његов небески. – Ова прича се првенствено односи и на Стари завјет. Бог је кроз старозавјетну историју слао своје пророке, своје ученике, који су Израиљу наговјештавали долазак Месије, то јест Христа и заиста на крају Старог завјета дошао је Христос, али га званице нису препознале као женика, него су га презреле. Не само да нису дошле на свадбу, него су га чак и убиле, то јест распеле на крст. Ова прича се односи и на данашњицу, на данашњи род хришћански, православни, који је такође призван на Цареву свадбу. Призван је да се весели заједно са Жеником, у вјечности, али и већ овдје и сада на земљи – казао је о. Роман. Он је нагласио да је свака литургија која се служи недјељом и празником, заправо свадба Царевог Сина. – Ту нам је Син припремио гозбу и даје нам себе на Трпези да Га окусимо, да примимо Тијело Његово и Крв Његову кроз Свето Причешће. Али, често се дешава да се, нажалост, као и у овој јеванђељској причи, да се на први позив Оца небескога Духом Светим не одазивамо на позив, а други пут кад нас Господ позове, изговарамо се да немамо времена, имамо много обавеза, радимо, уморни смо од претходне недјеље и друге разне изговоре употребљавамо кад не дођемо на Свету Литургију – рекао је о. Роман. Објаснио је да је да су слуге из ове јеванђељске приче заправо апостоли који су народе призвали у словесно стадо Божије, а да су данас то епископи, свештеници, ђакони и народ Божији који је крштен. Свадбено рухо из ове приче, казао је о. Роман, је одијело наше душе и нашег срца. – Ако немамо рухо, то јест свете врлине, ако немамо љубави, подвига, бриге за ближњима, онда смо без свадбеног руха иако смо крштени – нагласио је о.Роман. Извор: Манастир Острог

Фото: www.globallookpress.com Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов. Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа? Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу. Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо. Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења. Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу. Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“. Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран? Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима. Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи! У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете? Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете. Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо. Професор Алексеј Осипов Разговарал Михаил Тјуренков Са руског Марина Тодић

Снимке богослужења и манастирског живота у Дане Страсне Седмице и Васкрсења снимила је продукцијска кућа Cinnamon production из Београда, у манастиру Високи Дечани 2009. године. Значај сваког од ових дана посебно, објашњен је цитатима из Јеванђеља, из богослужбених текстова Посног Триода Свете Велике Седмице, из беседа Св. Јована Златоустог, Св. Владике Николаја Жичког и Св. Оца Јустина Ћелијског. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, који је у време рада на једној фази филма 2010. године био администратор Епархије Рашко-призренске, у филму објашњава смисао свих најважнијих догађаја последње седмице Христовог живота на земљи, Његовог страдања за нас и значај Васкрсења Христовог. У Јеванђељима описани догађаји из Страсне Седмице и непосредно после Васкрсења, у филму су илустровани фрескама са зидова дечанске цркве, пошто је у богатом дечанском фрескопису детаљно осликано све што се у те велике дане догодило са Христом. Извор: Манастир Високи Дечани

Уочи дана волонтера, а поводом дешавања на Косову и Метохији и акције прикупљања помоћи за народне кухиње, колеге са Радија Светигоре разговарале су са председницом Милосрдног кола сестара „Краљица Милена“ са Цетиња, протиницом Оливером Балабан. Вашој пажњи препоручујемо овој разговор! Звучни запис разговора

На дан Светог мученика Нестора, 9. новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, извршено је ископавање Моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. О овом догађају, светитељском лику свештеномученика Вукосава Милановића, кога је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Црке канонизовао маја 2003. године, а чији се спомен слави 22. јула, и животу у Епархији бихаћко-петровачкој разговарали смо са ђаконом преосвећеног Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, Немањом Рељићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

– Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска