Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божићни'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У божићном интервјуу Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, датом за Телевизијску продукцију Епархије бачке, Преосвећени владика је честитао најрадоснији хришћански празник, упутивши надахнуте поуке и тумачећи божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди!ˮ. Епископ Иринеј је потом говорио о Владичанском двору, дивном историјском здању које је ове године навршило сто двадесет лета, о обележавању осамдесетoгодишњице Погрома у Бачкој, о нерешеном статусу предмета и наставникâ верске наставе, као и о многим другим актуелним темама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Поводом празника Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан упутио је божићну честитку. Са Епископом Лукијаном разговарали смо о значају Божића, али смо се дотакли и других актуелних тема. Извор: Епархија будимска
  4. Божићна порука је увек порука мира. До доласка Господа Исуса Христа људи су били изложени страху јер је прошло пуно времена од када је човек престао да слуша Бога, а почео да слуша оног другог и постао непослушан. Звучни запис разговора Дуго је трајало ишчекивање Христа, а историја људског рода показује да је то ишчекивање прошло у немирима. Међутим, ти немири споља могу да престану, а онај немир изнутра не може да престане без Бога. Никада човек не личи онолико на Бога него када каже: Брате, сестро опрости. Нама је мир неопходан. Без смирења човек не може да учини ништа добро. Али не сваки мир него Мир Божји. Ово су неке од мисли које је поделио са слушаоцима Радија "Златоусти" владика шумадијски г. Јован у Божићном интервјуу са уредницом Радија Златоусти Горданом Јоцић. Извор: Радио Златоусти
  5. За Радио Слово љубве о слави и радости празника Рођења Христовог говори Његово Преосвештенско Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита), упућујући молитвене честитке из древне Милешеве, испод јединствене фреске Белог анђела - Архангела Гаврила, који је Мајци Божијој и објавио зачеће Божијег Сина. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  6. За Радио Слово љубве о Рођењу Христовом говори Његово Преосвештенско Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк). ”Славимо Рођење Христово, иако знамо да долази Његово страдање, јер још боље знамо да долази и Васкрсење. Зато је могуће и да се данас, на овај празник радости, у Манастиру Јасеновац, над моштима страдалих Срба, служи Света Литургија и чује појање наших монахиња!” поручује Владика Јован. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  7. Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије обрадовао је слушаоце гостујући у Божићном програму Радија Слово љубве, дајући низ духовних поука и утехе. Владика говори о узроку немира савременог човека, о томе како вратити Мир на који нас је Господ позвао својим оваплоћењем у телу, између осталог указујући да наше небеско назначење треба да увек стављамо у први план и тако себе усмеравамо ка - вечности. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  8. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније у ексклузивном интервјуу за Радио Глас Православне Епархије нишке говорио је Божићу, као једном од најрадоснијих празника, који нас увек изнова позива на љубав према ближњима и мир са собом и светом. И у овом божићном интервјуу пастирско слово нашег Преосвећеног Владике доноси нам утеху и поуку о томе како да се односимо према искушењима данашњице која стоје пред готово сваком породицом, како да у међуљудским односима непрестано праштање и покајање буду на првом месту и како да исправно бринемо о добробити ближњих који су у некој животној невољи и потребују нашу пружену руку. Посебну пажњу смо посветили раду Верског добротворног старатељства Епархије нишке, које је ове године у великој мери повећало обим својих активности, посебно захваљујући верном народу који је путем жиро рачуна Епархије, као и личним доласком, донирао новчана средства или дарове у виду потребних артикала. Осврнули смо се и на улогу и значај црквених медија у савременим форматима. Интервју са Његовим Преосвештенством водио је господин Бобан Коцев, видитељ и новинар Радија Глас. Извор: Радио Глас
  9. Издавачка установа Епархије бачке Беседа, у периоду од 4. до 14. јануара 2022. године, нуди попуст од 20% за сва издања издавачких установа Беседа, Бернар и Чувари. Поводом предстојећег празновања Христовог Рођења, књиге по попусту је могуће купити у Бесединим књижарама у Новом Саду, Сомбору и Суботици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Ваше Преосвештенство, Владико Херувиме, благословите. Хвала што сте нам указали част и дали прилику за овај Божићни интервју. Манастир Успења Пресвете Богородице добија контуре једног духовног центра, из њега се непрекидно шаље порука о преображавању и стремљењу ка Господу, зато и јесмо овде. Богомладенац нам долази и још једном чекамо топлину и сјај витлејемске пећине, реците нам молим Вас, да ли је данашњи човек свестан колико је Оваплоћење Божије спасоносно за њега? - Желим све да вас поздравим и да вам се захвалим на вашем доласку и интересовању да у духу Празника који нам предстоји кажемо нешто што ће бити спасоносно за наше вернике, а и сам увод у овај разговор је био искључиво у преображењском карактеру, о каквом непрестано и причамо. Не само манастир, као центар духовности једне Епархије, треба и свака парохија бити место где ће се народ преображавати и где ће осетити пуноћу витлејемске пећине и пуноћу Тајне Рођења Христовог. То је донекле и одговор на ваше питање. Оваплоћење има велики значај за човека, оно даје димензију да човек може приступити Тајни спасења, да може да је осети, не онако паушално, и што би рекли на људски начин и у оквирима људског схватања, већ да осети божанску благодат као пуноћу смисла у овом свету. Доласком Бога у свет отвара се могућност да човек може бити обожен, односно охристовљен и да може постати Бог по благодати. Ово нам сведочи и Свети Атанасије Велики у својој књизи ”О очовечењу Бога Логоса” да све што је Христос узео на себе то је и спасио, а то је целокупна људска и створена природа. Често пута ми то пренебрегавамо, следимо путеве који су нам у духу времена и у духу људског разума далеко ближи у односу на божанске тајне које нам откривају дубину и бољи смисао остваривања вечног живота овде на земљи. По слабости нашој Бог и долази да би нам открио ту Тајну, да би Црква постала место витлејемске пећине у којој ће човек као у радионици спасења испунити свој циљ и смисао у овом свету. Хвала Владико. У нашем народу се каже да највише учимо пролазећи кроз искушења и неприлике. Преосвећени Владико, да ли бисте хтели са нама да поделите мисли и размишљања о великом тесту, искушењу на којем је хришћане а и целокупни свет у последње две године? - Лепа је констатација да је то заиста био тест за све нас хришћане, односно за целокупно човечанство. То нас упућује да требамо бринути једни о другима, да требамо имати више љубави и исто тако више љубави према природи коју је Бог створио. Нажалост, данас се сусрећемо са небројено много проблема који се тичу природе где човек не схвата да у тој природи он треба да буде господар. Не господар који нарушава поредак природе, већ Икона Божија која треба да буде круна те природе. Односно, да творевину упућује и приноси Богу и на тај начин учествује у Тајни спасења. Другим речима, човек се спасава заједно са природом и целокупном творевином. Тако нам је и овај вирус који је нажалост задесио човечанство дао пример како ми као људи треба да се односимо према природи, како треба да се односимо једни према другима и на који начин треба да схватимо то искушење које је неминовност данашњег човека. Где год се крећемо непрестано се прича о вирусу, о последицама вируса, безброј људи је нажалост умрло и преселило се у наручје нашег небеског Оца. То нас упућује да у свему овоме треба да нас изграђује љубав Божија, она треба надопунити све недостатке и различитости које постоје међу људима. Ово треба да нам буде упозорење да будемо бољи људи; да једни међу другима имамо више љубави и више разумевања и да празник Рођења Христовог прославимо достојанствено, у радости, али опет као и прошле године у оквирима епидемиолошких мера које прописују надлежни органи, односно стожер и цивилна заштита. Занимљиво је да сте одговарајући на претходно питање делимично одговорили на следеће, а које се везује за речи Христове ”охладнеће љубави многих”. Да ли већ сада понестаје љубави и слободе у личним односима, односно нашим међусобним односима. Где Владико, да нађемо храброст која нам је потребна за очување традиционалних институција као што је породица, кумство, пријатељство? - Питање је свакако у духу Празника и у духу поруке коју сам Празник носи, а то је да је Божић празник породице, празник породичног дома. Породица треба бити Црква у малом из које ће се изграђивати и уграђивати у велики организам, а то је Црква као заједница Тела и Крви Господње. Нажалост, сусрећемо се са многим изазовима као људи и као хришћани у овом свету и времену у којем се налазимо где заиста понестаје љубави. Понестаје љубави на првом месту међу супружницима, онда у односу родитеља према деци, што даље иде ланчано – однос према кумовима и друштву и према свему ономе што је вековно била непресушна традиција нашега народа. Породица је у духу празника заиста била једна витлејемска пећина. Ту се изграђивала љубав, а породица је добијала свој пун и прави смисао. Нажалост бројни изазови и искушења времена довели су до тога да породица постаје један парадокс и не добија свој смисао у времену у којем постоји као таква. Све се индивидуализовало, сви данас постојимо као индивидуе, као појединци у овом свету. То је супротно од онога што нас учи Црква Божија, што нам Црква Божија кроз богато искуство и Предање сведочи, а то је да као људи морамо бити људи мира, људи љубави и слоге. Сам празник Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа доноси нам ту поруку и благослов који у свом животу требамо да негујемо. На првом месту требамо да имамо породичну љубав, љубав супружника која се рефлектује на децу, а онда свакако и на друге факторе у друштву као што су кумови, пријатељи и сви остали. Црква Божија нас је кроз историју увек учила томе, учила нас је да будемо народ светосавски што подразумева етику светосавља у духу празника Оваплоћења, јер се апсолутна љубав Божија оваплотила да би човек могао да је осети, без обзира на сва искушења која неминовно као људи пролазимо. Искушења не треба да нас воде у супротност животу, него ка Животу и Царству Небеском и испуњавању суштине празника Рођења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Рекли сте нам да је породица најважнија као једна ћелија из које треба да извире наша љубав према другим особама. Свака душа тражи Бога и свој пут до Царства Божијег, а то се посебно односи на младе људе. Често смо сведоци чињенице да су млади људи изгубљени и да лутају тражећи испуњење, односно тражећи љубав. Та њихова потрага често је бесмислена и води у беспуће. Шта ми као Црква можемо да поручимо младима да би они лакше пронашли смисао и открили Бога? - Оно што данас можемо да констатујемо јесте да је породица као таква доживела један крах. Породица треба да буде нуклеус самога друштва. Међутим, ако се вратимо мало кроз историју било је многих искушења, можда и већих него је то данас случај. Увек је неко био позван да руководи том породицом и да децу васпита у хришћанском духу. У овим нашим крајевима то су биле мȃјке, наше баке које су децу без обзира на обавезе родитеља и на све оно што је наравно потребно за један достојанствен живот породице, а то је материјална сигурност која утиче на живот свакога члана, биле задужене за духовне вредности и васпитање деце у једном црквеном духу. Данас је све то нестало. Не постоје ни мȃјке ни мајке да би децу упућивале у том правцу и руководиле их у правцу Цркве као заједнице Тела и Крви Господње. На који начин Црква сведочи младима веру? На много начина, само што нажалост наша деца су кроз породицу заслепљена идеалом светског поретка, идеалом једног дигиталног света који је супротан црквеном начину размишљања и који руководи децу у једном другом смеру. Он децу васпитава у духу савремених вредности које су супротстављене једном традиционалном начину размишљања. Не бих ту говорио само о црквеном, него о традиционалном народном начину и односу међу људима. Много пута слушам од млађих људи ”упознао сам овога, упознао сам онога” преко неких платформи на интернету где се људи не познају, а постоји нека комуникација и дружење. Ми смо васпитавани да дружење подразумева да се видимо и разговарамо и да то дружење има димензију једног пријатељског односа које је засновано лицем к лицу. У свету се пропагира другачији смисао живота, деца су данас усредсређена искључиво на дигитални вид комуникације. Црква проповеда један другачији начин односа као што ми комуницирамо са Богом, лицем к лицу, исто тако у односу хришћана треба да буде лицем к лицу. Тај личносни однос је суштина црквеног начина живота, односно међусобног односа човека према човеку и човека према Цркви. Нажалост, данас је у свету тај однос поремећен и Црква позива све младе људе да смисао свог живота пронађу у Цркви, да Црква буде место живог сусрета и место где ће осмислити свој живот на прави и аутентичан начин како је кроз векове то и било. Хвала Богу и Црква прати токове времена у којем живимо и проповеда Христа где год може да се врши мисија. Црква данас учествује у том свету, али искључиво проповедајући повратак човека, а не да интернет замени црквену заједницу као место сабрања, већ да шаље поруку људима који су у том свету, да сви буду позвани и призвани благодаћу Духа Светога. Епархија осечкопољска и барањска дише новим духом, Ваше вођство и Ваше проповеди темеље се на љубави, зборе о преображењу, односно о преображавању сваког човека. Неки од духовних плодова се већ назиру. Како коментаришете Вашу везу са народом на овим просторима и коју бисте им поруку послали за овај Божић? - Наш народ на овим просторима заиста је мученички, народ који је имао велика искушења која су задесиле ове просторе. Дубоко верујем, кроз ове године које сам овде провео као архијереј, да у овом народу постоји жива вера у Христа. То је оно што храбри човека, што га подиже и улива наду да ови крајеви нису заборављени. На првом месту нису заборављени од Бога као Доброг Пастира, Оца који осмишљава целокуопну творевину и чини да све има свој смисао, да нас руководи у свим искушењима кроз која смо пролазили и кроз која ћемо пролазити. Исто тако, наш народ на овим просторима је народ вере у ону праву, истинску светосавску и предањску Цркву. Народ који поштује те тековине и вредности. Многа су искушења, нажалост, кроз стварање одређених бројних организација, парацркава и томе слично, неке хрватске православне цркве и свих осталих да тако назовем секташких организација. Црква је кроз своју мисију у овом периоду показала да је човек на првом месту, да човек заслужује поштовање наше Цркве, нашега свештенства и Епископа који оприсутњује Цркву на овим просторима. Трудимо се да заиста вршимо пастирске делатности које подразумевају и харитативне делатности којима се манифестује брига о сваком појединцу у нашој заједници, и према маломе и према великоме. Све то је на првом месту кроз оваплоћену љубав, љубав која се оваплотила да би човек осећао Тајну витлејемске пећине. Улазимо у период прослављања Тајне Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и радујем се јер сам могао да видим како су наши свештеници обилазили своје парохијане и помагали. Показала се једна хришћанска солидарност где су они који имају вишка помагали потребитима. То заиста буди наду да ми као људи требамо на такав начин да живимо, да сведочимо своју веру на прави начин, у духу Празника који је пред нама. Нека радост Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа заиста буде нада нашем народу на овим просторима, да останемо и опстанемо, да се не бојимо ни једнога искушења и да уз своју Цркву можемо да изнесемо Крст који нам је дат. Празник Рођења и Васкрсења као темељни празници наше вере уливају нам пуноћу живота, откривају нам да је вера омеђена неисцрпном љубављу Божјом према човеку. Свакако то треба да буде обострано, односно да човек осетивши љубав Божију такође пројављује љубав према Богу и према својој Светој Цркви. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  11. Са званичне интернет странице Епархије ваљевске доносимо видео запис Божићног разговора са Његовим Преосвештенством Eпископом ваљевским Г. Исихијем.
  12. Епископ бачки др Иринеј: Божићни интервју Печату (2021), разговарао: Милорад Вучелић; интервју прочитајте у целости на званичној интернет страници Информативне службе Епархије бачке: Episkop bački dr Irinej: Božićni intervju Pečatu (2021) – Eparhija bačka EPARHIJABACKA.INFO 1. Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи, однела је и патријарха...
  13. Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Интервју катихете Бранислава Илића за радио "Светигору": Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу – Богомладенцу Христу! Катихета Бранислав Илић: Божићни пост-у сусрет Богомладенцу Патријарх Иринеј: Благословени дани божићног поста Патријарх Иринеј: Није довољно лишити се мрсне хране, ако се не лишавамо рђавих мисли и дела! Патријарх Иринеј: Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника! Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић): Пост - промјена философије живота Митрополит дабробосански Хризостом: Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења Митрополит Порфирије: Пост обухвата читаво наше биће и личност! Митрополит Порфирије: Смисао и значај поста у хришћанском животу Разговор са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем: На прагу Божића Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Епископ милешевски Атанасије (Ракита): Божић - празник добрих односа Божићни пост Дечанска братија о Божићном посту Архимандрит Данило (Љуботина): Рођење Христово у светлости традиције – некад и сад Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост Протопрезвитер Мирчета Шљиванчан: Христос се рађа, славите! Протопрезвитер Никола Пејовић: У сусрет Богомладенцу - од заповијести до савршене љубави Протопрезвитер Никола Пејовић: Радост ишчекивања најљепшег од синова људских Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост - две лепте од душе и тела Протопрезвитер Иван Цветковић: Божићни пост ТВ Храм: Божићни пост - смисао поста Радио Светигора: Божићни пост Презвитер Велимир Врућинић: Божићни пост је благословен период! Презвитер Арсеније Арсенијевић: Православни пост, могућност и нада савременог човека и света Радио Беседа: Божићни пост и датум слављења Божића Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог Детињци Материце Недеља Светих Праотаца Недеља пред Рождество Христово - Светих Отаца Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора промислом Божијим и одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрано је пет викарних епископа, редакција Телевизија Храм ће у наредном периоду кроз серије разговора сваког другог уторка представити изабране викарне епископе. Гост првог издања наведене емисије био је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. Служба викарних епископа и значај архијерејске службе, као и титуле викарних епископа, најчешће по називима древних епархија из времена Светог Саве, биле су теме о којима је Епископ топлички Јеротеј говорио у уводном делу разговора. Пажња је посвећена и значају црквеног појања, а један од најпозванијих да говори о црквеном благољепију и значају службе појца, управо је Епископ Јеротеј који се дуги низ година бави изучавањем црквеног појања као саставног дела богослужења Цркве. Ми децу обликујемо и образујемо у складу са хишћанском вером и хришћанским вредностима, у томе је сагледан значај верског образовања, рекао је Епископ Јеротеј говорећи о значају верске наставе у нашим школама. Чинећи осврт на двадесетогодишњицу од поновног васпостављања верске наставе у образовни систем Републике Србије, Епископ Јеротеј је своју пажњу посветио и проблемима са којима је суочена веронаука, а велики део проблема је правне природе, било да је реч о радном статусу катихетâ и вероучитељâ, или сâм статус веронауке као предмета. Потребно је да се радујемо празнику Христовог рођења, јер прослављамо Оног који се родио нас ради и ради нашега спасења. Овај радосни карактер провејава кроз богослужење, већ од празника Ваведења Пресвете Богородице појемо "Христос се рађа славите Га", и како се приближава празник Божића све се више увећава химнологија радости. У складу са овом радошћу потребно је да постимо, како бисмо на правилан начин доживели радост празник Христовог рођења, поучио је Епископ топлички г. Јеротеј у архипастирској поруци упућеној гледаоцима Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић. — Захваљујем Вам се. Хвала. — Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато? — Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно. Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала. Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу. — Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем? — Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим. Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети. Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима. — Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво? — Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу... — И одједном свака ствар... — И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех. А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех. — Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим... — Да. — То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“. — Да. — Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом? — Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом. — Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање? — Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ. — А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија... — Да. — …притом људи то сами раде. — Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу. — Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот... — Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање. — Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога? — Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам. Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште. Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије. — Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира? — Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи. Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу. Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране. — Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство? — Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт. А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије. — Односно, биће још покушаја? — Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен. — Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични? — У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако. — По чему се разликују? — Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу. — Велико Вам хвала, Ваша Светости. — Хвала Вам. Извор: Православие.ру
  16. Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић. — Захваљујем Вам се. Хвала. — Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато? — Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно. Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала. Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу. — Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем? — Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим. Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети. Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима. — Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво? — Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу... — И одједном свака ствар... — И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех. А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех. — Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим... — Да. — То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“. — Да. — Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом? — Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом. — Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање? — Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ. — А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија... — Да. — …притом људи то сами раде. — Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу. — Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот... — Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање. — Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога? — Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам. Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште. Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије. — Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира? — Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи. Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу. Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране. — Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство? — Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт. А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије. — Односно, биће још покушаја? — Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен. — Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични? — У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако. — По чему се разликују? — Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу. — Велико Вам хвала, Ваша Светости. — Хвала Вам. Извор: Православие.ру View full Странице
  17. Kроз обичаје, српски народ је сачувао законе своје вере и морала. Нигде и никад није тако постојано, искрено и дубоко изразио своју душу, излио своја осећања, као што је кроз своје народне обичаје. Ти и такви обичаји постали су саставни и нераскидиви део нашег народног бића. С друге стране, кроз векове наше бурне историје у народу су се развили и укоренили одређени обичаји и праксе који нису сасвим утемељени у хришћанском предању, већ представљају махом одређену мешавину елемената вере, сујеверја и остатака старих паганских веровања. Везују се за одређена имена хришћанских светитеља или празника, а сама њихова садржина често је не само страна, него и потпуно супротна хришћанству. Вероватно да се свако од нас може сетити мноштва оваквих обичаја и народних навика, како оних у вези са прослављањем Крсне славе, Божића, Васкрса и других празника, тако и оних који се пројављују приликом крштења, венчања, сахрана, па и у нашем свакодневном животу. Полуистина је гора и опаснија од саме лажи. Зато и на овом пољу постоји много тога нејасног и недореченог. Обичном вернику тешко је да распозна који обичаји имају свој пуни смисао и оправдање са аспекта хришћанске вере, а који са њом немају додирних тачака. Ситуацију додатно замршеном чине многи медији и друштвене мреже где смо често у прилици да се информишемо о разним „обичајима и народним веровањима“ које чак ни наше маштовите баке нису биле у стању да осмисле и уведу у праксу. Како смо у периоду прослављања најзаступљенијих Крсних слава у нашем народу и празника Рождества Христова који је украшен многим дивним обичајима, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г. Василија, Уредништво „Српског Сиона“ решило је да овај број часописа посвети управо теми обичаја код Срба. „Добре обичаје не треба мењати“, али их треба јасно дистанцирати од оних који то нису. САДРЖАЈ: Јереј Александар Чавка, главни и одговорни уредник – Са уредничког стола Представио се у Господу Његова Светост Патријарх Иринеј – Вечни живот и радост у Царству небеском! Протојереј-ставрофор Миле С. Јокић, сећање на блажене успомене Митрополита Амфилохија – Христос Воскресе, ђедо наш мудри и храбри! Никола Лукић, aсистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, обичаји не смеју да засене празнике – Драг ми је обичај али ми је Христос дражи Јереј Станко Лакетић, професор Карловачке богословије, о приношењу Богу плодова на благослов – Кољиво и „Кољивари“ Протојереј-ставрофор Милош Весин, о драгоценом обележју наше православне вере – Слава или Крсно име Јереј Милош Лукић, речи пророка Амоса актуелне и данас – Делатна вера и рутински формализам Вероучитељ Божидар Васић, о радости Божића – Обичаји су наше благо Вероучитељ Марко Радаковић, Хришћанство и такозвана ноћ вештица – Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју типотурају! Вероучитељ Ненад Весић, превод Оригенове 12. беседе на Јеванђеље по Луки – Анђео објављује Христово рођење пастирима (Лк 2,8-11) Стево Лапчевић, о откривању споменика краљу Петру I у Сремској Митровици – Други долазак омиљеног монарха Јереј Немања Теофиловић, два и по века храма Св. арханглеа Гаврила у Сусеку – Препород цркве у години јубилеја Зорица Милосављевић, репортажа о Миодрагу Миши Близанцу – Исон и деца са посебним благословом су моја Литургија Протонамесник Слободан Чавка, животна прича – Љиљана Арежина – заиста другачија Мирјана Босић, о првом лаћарачком сабору деце – Ми смо Црква и једна велика породица Духовна академија ученика веронауке у Сурчину – Света и Преподобна Мајко Параскево, Ти помози! Протојереј Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски, с путовања по Јерусалиму – Место мира и вечног загрљаја љубави Из православних помесних цркава Хронографија Епархије сремске У следећем броју – Смрт као највећа тајна у животу човека Извор: Радио Српски Сион
  18. Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Божићном разговору за радио „Источник“ каже да је лакше са Господом него без Њега и да нас је актуелна пандемија натерала да озбиљно сагледамо наш живот, али и да болест не сме да га засени. „Ако све посматрамо са земаљске стране, бива теже, али ако је крв мученика семе хришћана, то је семе обнове наше вере и наше цркве“, каже Преосвећени. Говорећи о тренутној ситуацији у СПЦ, Владика каже да избор Патријарха није мала ствар и да зато изазива велику пажњу медија, али да проблем јесте беспотребна прашина која се диже по том питању. Епископ Силуан истиче да је Божић празник утехе и празник свесмисла. „Ако је Бог са нама, ко ће против нас?“, закључио је архијереј аустралијско-новозеландски поздрављајући најрадоснијим поздравом све вернике Епархије ваљевске. Извор: Радио Источник
  19. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније у ексклузивном интервјуу за Радио Глас Православне Епархије нишке говорио је о искушењима која су нам у срца унела немир, страх и бројне недоумице у 2020. години и о томе како да се са тим искушењима носимо и коју поуку из њих можемо извући. Утешним и поучним пастирским словом душе верних укрепиће прича о породици, тој икони Цркве, о међуљудским односима који су пред највећим изазовима данашњице и праштању, покајању и исправљању курса свог живота у правцу поновног сусрета и останка са Богомладенцем. У интервју смо се осврнули и на улогу, циљеве и мисију Верског добротворног старатељства Епархије нишке и активности које су спроведене у 2020. години и које ће се и у наредном периоду спроводити, као и о позиву и призиву свих нас да бринемо о ближњима и не окрећемо главу пред потребитима, којих нажалост, има јако много у нашој Епархији. Извор: Радио Глас
  20. Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека? Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23). Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности? Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени. Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14). Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16). Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао? Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6). Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12). Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19). Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу? У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше. Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав. Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили. Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице? Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу. Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем? Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“. Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи ...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо! У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити? Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?! Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“. Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни. За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ? Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта. Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић? Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања. Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу. Мир Божји – Христос се роди! Епископ крушевачки Давид Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“ | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић...
  21. Са портала "24 sedam" преносимо Божићни интервју са младом уметницом Јеленом Томашевић која је говорила о Божићу као празнику породице и делатно показане љубави према Богу и ближњима. Певачица Јелена Томашевић и њен супруг, глумац Иван Босиљчић, одувек су изузетно поштовали празничну традицију, којој уче и ћерку Нину, па ће и ове године за Божић испратити радосне обичаје, пре свега у духу породице и молитве. Међутим, овај 7. јануар неће провести ван Београда са својим родитељима, због ситуације са коронавиром, али се Јелена зато у разговору за 24седам подсетила празника из детињства, као и утицаја који су на њу имали колико родитељи, толико и бака и дека. – Увек сам прослављала Божић са својим родитељима, старијим братом Дарком и са својим деком и баком. Поштовали смо све обичаје, а заувек ћу памтити бакину цицвару, јело које је обавезно спремала за сваки Божић. Са Нином прослављамо сваке године, учимо је да своју веру чува и слави, а туђу да поштује. *Шта вам је најлепше на Бадње вече и Божић? – Најлепше ми је породично окупљање на Бадње вече, уношење бадњака и сламе у кућу, а на Божић – литургија и сви обичаји у кући. *Kолико сматрате да су верски празници важни за породицу? – Сматрам да су верски празници битни не само због окупљања породице, већ и да би се у тим данима посебно сетили нашег предачког наслеђа. Свети оци кажу да на наш духовни живот поред различитих фактора, утичу и животи наших предака и да су они уткани у нас, зато је битно да се молимо за њих исто колико и за живе и да одржавамо оно што нам је записано у генима *Kо је вас највише научио вери, верским обичајима и одласку у цркву? – Моји родитељи и бака и дека су прослављали све православне празнике и то је био најлепши утицај који су имали на мене. Kако сам одрастала, сама сам наставила да продубљујем свој однос према духовности, молитви и према Богу. Труд да се уреди духовни живот је највећи знак поштовања и љубави према самом себи, а самим тим и према целом свету. *Да ли је Иван укључен у спремање божићне трпезе? Да ли ви месите чесницу? – Нина ми је највећи помоћник у кухињи када месимо чесницу. Осим што меси са мном, она воли да стави новчић, дрен, пшеницу… *Да ли ћете негде путовати? С ким се дружите током празника? – Волимо да за Божић будемо са нашим родитељима. Тако се вратимо у детињство, а Нина ужива када смо сви заједно. Ове године ћемо ипак прославити сами код куће, због актуелне ситуације, у нади да ћемо већ Васкрс славити заједно. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14) Налазимо се пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили ангели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). О значају празника у којем величамо Оваплоћење Господа нашег Исуса Христа разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. *Неизрецива је и чудесна тајна неизмерне љубави Божје коју је пројавио према роду људском пославши Сина свога у овај свет. На самом почетку нашег Божићног разговора упознајте нас са значајем празника Рођења Господа нашег Исуса Христа? Управо као што сте нагласили у питању, рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Ангелска песма у славу и част Рођења Господа нашег Исуса Христа је истинска песма испуњена радошћу и суштином јер нам јасно и недвосмислено исказује суштину васколике Христове поруке. Прослављајући Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Својим оваплоћењем и доласком на земљу нас ради и спасења нашега ради, Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а та истина гласи да је човек најважније створење под сунцем. Подсећајући се на ову чудесну истину, не бисмо смели да изгубимо из вида да она у нама подстиче усрдније делање, саображавање нашег живота животу по јеванђељу, актуализовање и делатно пројављивање љубави према Богу и ближњима, како бисмо на прави начин оправдали назначење које нам је од Господа даровано. Према речима Светог Иринеја епископа Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава и светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свега. Дубље проницање у англеско славословље подсећа нас да је рођење Спаситеља нашег унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Црква Христова вековима сведочи да наведени мир и вечност никада неће напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Наше прослављање Божића садржано је превасходно у торжественим богослужењима која нам кроз милозвучну химнографију указују на значај овог небоземног догађаја, али у нама подстичу молитвено расположење да једним устима и једним срцем прослављамо Христа Бога нашег од Дјеве рођеног. Упознајте нас са значајем Божићног богослужења? Ово је веома комплексно и важно питање које нам не дозвољава кратак и непотпун одговор. Како бисмо на правилан начин спознали велику тајну свих богослужења на Божић, неопходно је да се вратимо један корак. Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Као што су мудраци вођени звездом са истока дошли до новорођеног Богомладенца, тако и ми вођени четрдесетодневним постом припремамо дом душе своје да се у њој усели и настани Господ наш. Свети Григорије Палама нас у својој 16. беседи на Божић подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице увек ходимо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Постећи Божићни пост видели смо да он нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље које нас богослужбено уводе у радост празника рождества Христовог: недељу Праотаца и Отаца. Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празника. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златоуст, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. *Хвала Вам на овом уводу о правилном поимању Божићног богослужења. Какво је богослужење у навечерје Божића (Бадњи дан)? Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Литургија Светог Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Светог Јована Златоуста. *Богослужење на сâм дан празника се ослања на претпразништво о којем сте говорили, а сада нас упознајте са централним богослужбеним особеностима на Божић? Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Празник Рождества Христовог има два канона на јутрењу, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи Литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоуста. *Иза нас је период испуњен бројним искушењима која су у мањој или већој мери утицала на наш духовни живот. Да ли је овогодишње прослављање Божића прилика да дубље продредмо у тајну смисла нашег живота и Божићном радошћу савладамо сва искушења? Божић је Празник када свецело опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас, и данас у 21. веку. Наше истинско прaзнoвaњe Божића није неки једноставни обичај, традиција или нaвикa коју из године у годину понављамо. Драги моји, Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Духовни живот и његова философија подразумева нашу жељу и решеност да ходио путем спасења, јединим правим и истинским путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос. Са друге стране, наше хођење путем спасења од нас очекује да се клонимо греха, а да пригрлимо врлину трагајући за благословеном љубављу. Пролазна и ограничена љубав која је од овога света води нас стрампутицом, а једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Због чега одговор на Ваше озбиљно, а рекао бих и болно питање, почињем подсећањем на дарове Божића, а превасходно на љубав? Када имамо вере, наде и љубави, у нашем се бићу не може настанити страх и несигурност, јер за путеводитеља имамо Богочовека Христа који нас утврђује у истини да без крста нема Васкрсења. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страхова, прилика је да се усрдније помолимо да мир Божји испуни наша срца. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). *На много места сте истакли да нас Божић позива на усрднију молитву и делатну љубав. Можемо ли рећи да је Божићна радост права прилика да молитву упутимо за све болесне од ове савремене пошасти која нас је задесила, а да делатну љубав пројавимо у помоћи потребитима, а особито нашим лекарима који су прави херои наших дана? Хвала Вам на овом питању. Нажалост, још увек живимо у данима пандемије која нас је страховито задесила и суочила нас са болном и тешком реалношћу. Читав свет је захваћен и угрожен овим опаким вирусом. Налазећи се у овој, као и бројним другим невољама, у Божићној радости морамо учинити све да себи и другима помогнемо. Пре свега, да молитвено будемо једни са другима, никада не заборављајући на вишевековно искуство Цркве, да усрдна молитва много може учинити. Рекох, поред вируса који се нашао као невидљиви непријатељ, суочени смо са многим другим искушењима чије превазилажење је једино могуће уз Божју помоћ. Према речима блажене успомене патријарха Павла Бог ће помоћи ако има коме, а пред овом истином сви смо на великом задатку. Тај задатак је да не малаксавамо, већ да саборно пригрлимо молитву и конкретно делање у помоћи потребитима, како бисмо превазишли сва искушења, али пре свега, како бисмо испунили оно назначење које нам је Господ даровао, а о којем смо говорили на почетку нашег разговора. „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено велики Достојевски, тако смо и данас у радости Божића позвани да се смиримо, да своју наду положимо на Господа и тако победимо сва искушења, страхове и недаће са којима смо суочени, јер ако је Бог са нама, ко ће против нас? *На крају овог Божићног разговора која би била Ваша празнична порука? Рекао бих да је целокупан наш разговор и промишљање једна велика порука коју нам Сâм Господ наш Исус Христос својом неизмерном љубављу у дан Његовог рођења упућује. Господ нам је својим спасоносним примером и животом указао на важност врлина и њиховом месту у нашем животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. У том духу Божић је празник нашег васпитавања у врлинском животу. Ако пригрлимо врлине неће нам бити тешко да уз помоћ Божју победимо све тешкоће и препреке које су пред нама. Овогодишња прослава празника Рождества Христовог прилика је да у љубави приђемо једни другима, да молитвом и добрим делима, али и христоликом пажњом и бригом према ближњима, уградимо благословени каменчић у вечни мозаик безобалне љубави Божје, оне љубави која греје наше душе и чудесно их укрепљује. На крају нашег разговора у духу Божићне радости, Вама драга Слободанка, свим медијским делатницима радио Светигоре, као и свој браћи и сестрама који слушају Ваш радио, желим да у миру, добром здрављу и хришћанској љубави прославите празник рождества Господа нашег Исуса Христа. Да Њему, Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Детета младог Предвечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и поздравимо речима вере, наде и љубави: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, првом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован види 2020.годину у којој је Српска Православна Црква остала без патријарха Иринеја, без митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, а епархија шумадијска без више свештеника и монаха. Звучни запис разговора Чућете и какве успомене везују епископа Јована за блаженопочившег патријарха Иринеја са којим се познавао више од пола века и како је изгледао њихов први, а како њихов последњи сусрет. Тема данашње емисије је и избор за новог патријарха СПЦ и како црква живи после упокојења патријарха Иринеја. Извор: Радио Златоусти
  24. На празник Рођења Господа нашег Исуса Христа доносимо видео запис Божићног разговора са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом дабробосанским и мјестобљуститељем патријарашког трона г. Хризостомом. Разговор је реализован у оквиру програма Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...