Претражи Живе Речи Утехе

У складу са светогорском традицијом, 11. маја је устоличен нови игуман Светог манастира Зографа, Високопреподобни архимандрит Гаврило. Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе предвођена оцем Симеоном из манастира Дионисијата у саборном зографском храму Светог великомученика Георгија. Свечаном чину је присуствовало монаштво из неколицине светогорских манастира, као и делегација државника из Бугарске. На крају богослужења је услиједио свечани пријем на ком се нови игуман захвалио свима на присуству. https://mitropolija.com/2025/05/14/ustolicen-novi-iguman-manastira-zograf-na-svetoj-gori/

Рођен у Галати Пафлагонијској, а васпитаван у Цариграду где је уврштен у дворјане царева Василија и Константина Порфирогених. Христа ради, оставио је сву светску славу и повукао се у манастир. Подвизавао се под духовним руководством старца Симеона, потом је био игуман манастира Светог Маманта и, најзад, пустињак. Сматра се највећим богословом после Светог Григорија Богослова. Осећао је Божију благодат у срцу. Речи су му биле права духовна и богословска откровења. На дан свог упокојења се причести пречистим Светим Тајнама Христовим, нареди својим ученицима да певају погребне песме, кратко се помоли и – напусти своје тело. Душу је предао Господу 1032. године. Мошти су му нетљене и чудотворне. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити! И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?! Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују! Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно. А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове. https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/09/28/свети-симеон-нови-богослов-химне-божа/

НОВИ ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВОСЛОВ ОДИШУЋИ ДУХОМ СВЕТЕ ГОРЕ АТОНСКЕ Покренути пастирском бригом и ревношћу за добро духовно стање и напредовање свог народа, архимандрит о. Методије игуман Светог манастира Хиландара и саборски Старци благословили су да се преуреди, обогати и објави широко познати и многима омиљени – Хиландарски молитвеник. Речима Светог Златоуста, којима почиње нови Хиландарски молитвослов, светогорски оци поручују: Молитва је велико оружје, велика сигурност, велика ризница, велико пристаниште, велика заштита. (Омилија 30. на књигу Постања) Свети оци Хиландарци предлажу ово моћно духовно оружје, подстичући нас да се обраћамо живом Богу, не било како, него бираним речима светоотачких молитава, трезвено, са смирењем и љубављу, наслађујући се благодаћу Духа – онако како су то вековима чинили Свети Оци Цркве. Посебност овог Хиландарског молитвослова састоји се у избору молитава, које овом цветнику дају посебну арому и драж – будући да је прошаран миомирисним цветовима рајским читавог Православља, а посебно светогорским цветовима пустиње. Ту су Васељенски Просветитељи и учитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Макарије Велики, Мученик Атиноген, Јоаникије Велики, Јован Дамаскин, Сиријци Јефрем и Исак, Нифон из древне Константијане, Цар Јустинијан, Симеон Метафраст, Григорије Палама, Калист Ангеликудис, Филарет Московски, Нектарије Егински; древни и новојављени духоносни Оци Светогорци – Српски Просветитељи Св. Сава и Симеон Мироточиви, и заблистали у наше дане – Јосиф Исихаста, Јефрем Катунакијски, Порфирије Кавсокаливит, Пајсије Светогорац; велика светила рода Српског – Св. Николај Жички и Св. Јустин Ћелијски. Благодарећи молитвама којима су се молили и које су записали сви ови Свети Оци, као и тропарима спеваним њима у част, нови Хиландарски молитвослов одише благодатним исихастичким Духом Који лахори у Врту Богомајке – Светој Гори Атонској и Хиландару, на похвалу Цркве Христове – утеху, наду, прибежишта и спасења света. * * * Прво издање Хиландарског молитвеника, објављеног старањем и прилогом Светог оца Никанора Хиландарца 1985. године, приређено је на основу Молитвеника штампаног по благослову Патријарха српског Варнаве 1935. г. у Сремским Карловцима. Ово ново, осмо издање, као и сва претходна издања, почиње уводним Словом Светог Серафима Саровског о сили молитве. Узевши у обзир библијске речи: И би вече и би јутро, дан један – на основу којих дневни богослужбени круг почиње од вечери, Хиландрски молитвослов почиње вечерњим молитвама и молитвама пре спавања, уз додату молитву Св. Јосифа Исихасте – Пре подвига ноћног бденија. Следе јутарње молитве, молитве пре светог Причешћа, затим одељак из Свете Литургије са псалмима, литургијским химнама, и благодарним молитвама после Светог Причешћа. Затим се нижу молитве у току дана, молитве за сваки дан у седмици и молитве у разним приликама. Следе три Акатиста: Богородици Благовештењски, Богородици Тројеручици игуманији хиландарској, и Господу Исусу Христу, после којег иде молебни Канон Пресветој Богородици. Поглавља Велика Седмица Страдања Христових и Светло Васкрсење Христово доносе избор стихира најлепших црквених богослужбених химни из посног и цветног Триода. У наставку следе молитве на самрти и на опелу, онда молитве Српским Светима, после којих иде поглавље које садржи похвалне и славословне псалме и молитве. Нови Хиландарски молитвослов завршава се Тропарима и Догматицима Св. Јована Дамаскина из Воскресника, и Тропарима Празника и Светих. Живопис и мотиви Светог Манастира Хиландара красе нови Хиландарски молитвослов. У наставку можете видети списак молитава и тропара који су додати новом Хиландарском молитвослову: Молитва пре подвига ноћног бденија Св. Јосифа Исихасте Ноћна молитва Св. Григорија Богослова Уз кратке умносрдачне молитве Свештених исихаста: молитва Св. Григорија Паламе. Молитва Св. Јефрема Катунакијског Молитва непорочној Дјеви, Св. Нектарија Егинског Чиста Дјево (Αγνή Παρθένε), Св. Нектарија Егинског Нова заповест Господња. Молитва за исцељење, Светог Саве Српског (којом је исцелио раслабљеног у Жичи) Молитва за спасење од страха, Св. Николаја Жичког и Охридског Молитва за оне који нас мрзе и гоне, Св. Нифона Константијанског Молитва у невољи од зависти и мржње, Св. Стефана Првовенчаног Молитва за врлине, Св. Нифона Константијанског Молитва Ипостасном Логосу Очевом, Св. Калиста Ангеликудиса Акатист Благовештењски Пресветој Богородици Акатист Богородици Тројеручици игуманији хиландарској Акатист Господу Исусу Христу Стихира Св. Касијане: Господе, жена која је у многе грехе пала Стихира на изношењу Плаштанице: Тебе, Који се одеваш Светлошћу као хаљином Статије, избор Пасхалне стихире Слово на Пасху Св. Јована Златоуста Молитва за Српски народ Св. Николаја Жичког и Охридског Молитва Св. Сави Српском, Св. Оца Јустина Ћелијског Молитва за спас народа од насртаја непријатеља Православља, Св. Николаја Жичког Славословна молитва, Св. Исака Сирина Славословна молитва Светој Тројици, Св. Јована Златоуста Молитва славословља и посвећења Богу, Св. Јефрема Сирина Славословна молитва Светогораца на прослављењу Св. Симеона мироточењем Славословна молитва Светог Саве на прослављењу Св. Симеона мироточењем Васкрсни Тропари и Догматици. Тропари: Св. Силуану Атонском, Св. Стефану Првовенчаном, Покрову Пресвете Богородице, Св. Петру Цетињском, Св. Краљу Милутину, Св. Јелени Немањић (Анжујској), Св. Нектарију Егинском, Св. Стефану Дечанском, Св. Јакову Евијском, Св. Алипију Столпнику, Св. Порфирију Кавсокаливиту, Св. Сави Освећеном, Св. Игњатију Богоносцу (Окрилаћен божанском љубављу), Обрезању Господњем, Св. Серафиму Саровском, Св. Сави и Симеону заједнички, Св. Ксенији Петроградској, Св. Три Јерарха (Три највећа светила), Св. Фотију Цариградском, Св. Симеону Мироточивом, Св. Никанору Хиландарцу, Св. Јефрему Катунакијском, Св. Николају Жичком и Охридском, Св. Симеону Новом Богослову, Живоносном Источнику, Св. Јоасафу Метеорском, Св. Василију Острошком, Св. Кирилу и Методију (Апостолску ревност показавши), Св. Цару Константину, Св. Јустину Ћелијском, Св. Лазару Косовском, Св. Новомученицима Српским, Св. Стефану и Харитону Косовскометохијским, Св. Анастасији Српској, Св. Оцима Атонским, Св. Софронију Есекском, Св. Пајсију Светогорцу, Св. Атанасију Атонском, Св. Сергију Радоњешком, Икони Пресвете Богородице Тројеручице, Св. Деспоту Стефану Високом, Св. Јосифу Исихасти и Сабору Св. Српских Просветитеља и Учитеља. mitropolija.com

ПИШЕ: Епископ дремвитски Давид (Нинов) Лука 4. 16 – 22, Индикт. Очигледно је да данас започињемо некаквим мерењем времена. 14-тог, по новом, односно 1-ог септембра, према црквеном календару, срећемо се са изразом: начало индикта; осим што знамо да је реч о почетку црквене нове године, дубље се питамо шта тачно значе ове речи? Индикт је латинска реч која значи опредељење, које су римски императори давали са циљем да одреде висину пореза који су требали да плаћају римски грађани за одржавање војске. Ово опредељење је важило петнаест година, будући да су се сваких петнаест година стари војници мењали са новима. Временом је реч индикт престала да означава само опредељење, и почела да означава период од петнаест година. Тако су и почели да мере време индиктима, први индикт, други индикт, нпр. друга година седмог индикта… а свети цар Константин је први који је за званично мерење времена определио индикт који је почињао 1. септембра 313. год. када је завршавала берба плодова, и био је назван Константинов Индикт. Црква је прихватила овај систем мерења година са индиктима. Тако је црквена година почињала 1. септембра Патријаршијском Светом Литургијом и посебним молитвама да Господ благослови нову годину, а исто тако почиње и данас. Временом су се издвојила два типа индикта: стари ромејски који је био запажан у Византији, и папски, који је почињао 1. јануара и који се задржао на Западу. Дакле, ово је разлог, због чега у нашим календарима и до дан данас, 1-ви септембар стоји као дан почетка црквене године, док је за политичко рачунање почетка нове године прихваћен 1-ви јануар. Безрадосном свету у коме данас живимо, ова схватања времена могу изгледати бесмислена. Заиста, време својим кружењем показује пуноћу света, но време је и доказ ропства и смртности човека у свету. Све што постоји, време носи у смрт. На ово питање смрти, чак и они који критикују Цркву, немају одговор. Световним људима – све завршава смрћу. За нас пак Православне данас је дан Васкрсења Христовог, први дан новог времена, новог живота, који је бљеснуо из Христовог Гроба, време у коме смрт нема више власти. Хришћанство почиње једним новим осећајем времена, које престаје да буде повезано са смрћу. Смрт је побеђена, у свету је почело време Васкрсења. Зар није Литургија, којом почињемо Индикт, безвремено време, зар није Литургија надилажење ограничености времена? Зар није Литургија коју заједно служимо радост вечности и вечног живота у нашој свакодневици? Зар није она победа над смрћу? Разуме се да јесте! Христос Господ нека нас удостоји да сви заједно будемо сабрани и на Небеској Литургији у Невечерњем Јерусалиму, у Царству Оца и Сина и Духа Светог, у векове векова. https://kinonija.rs/pisana-rec/autorski-tekstovi/pravoslavno-hriscanstvo-je-novi-osecaj-vremena/?fbclid=IwZXh0bgNhZW0CMTEAAR1438Rm2U1-PaXzDzZ1I1OvyZW_hUONjqFi6TIaVpHKkMnPUkbsZBxE-uk_aem_8rDkELnwRZosxirnoC1YLg

Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, "Суочавање са (зло)духом нихилизма" (Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024.). Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ, др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд. Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка. Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима. Јереј Немања Матејић о овом издању пише: Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности. Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека. Следеће поглавље књиге, Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе. Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу. У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности. Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним. Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу да живот. Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар. Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити. У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање. Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање. У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере уметности. Један од текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције. Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света. У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа. У тексту Дидактички моменат у Брехтовој концепцији уметности аутор истиче да је у средњем веку уметност на Западу имала превасходно дидактичку улогу. Од ренесансе, уметност полако стиче своју самосталност и аутономију. Да дидактички моменат не мора лишити уметност њене суштине аутор настоји да покаже на Брехтовом примеру. За творца дијалектичког театра уметност треба да служи људима, да допринесе ширењу истине, слободе и љубави. Сам Брехт је био под утицајем Марксовог тумачења отуђења. Он је настојао да се његов гледалац не препусти уживању у комад, већ да задржи критички дух. У Брехтовим позоришним представама нагласак је на заједничком стизању до истине. Он поручује: пробуди се, освести се , преобрази се, упути се ка другима и самом себи. Последње две теме, које су међусобно повезане носе наслов реафирмација права нерођених на живот и проблем абортуса. У првом тексту писац најпре излаже правне регулативе по питању абортуса. Он наводи када је дошло до легализације абортуса у појединим земљама, као и под којим условима је он дозвољен. Иако је абортус данас у многим земљама допуштен по позитивном праву, питање је да ли је он у складу са са природним правом, тј. да ли би позитивно право на абортус издржало етичку и религијску проверу. Религијско становиште, заступа преовлађујуће мишљење да је ембрион већ од тренутка зачећа личност и да се абортус сматра грехом (чедоморства). На Западу је постојала теорија о накнадном оживљавању ембриона, у надовезивању на Аристотелов став да душа улази у тело у четрдесети дан након зачећа. Источни Оци заступају учење о присутности душе и тела од самог зачећа. Због тога је емрбион личност од самог зачећа, те су православни канони предвиђали озбиљне епитимије за смртни грех чедоморства. Аутор, даље разматра дилеме о томе да ли је ипак у неким случајевима абортус допуштен. У прилог абортуса у изузетним случајевима заговорници абортуса наводе могућност патње хендикепираног детета, као и пример опасности по живот труднице. За разлику од радикалних феминисткиња које фетус третирају као пуки део мајчиног тела, уверене да жена има апсолутно право да сама одлучи о животу нерођеног детета, аутор подсећа да Кант сматра да ни мајка ни фетус не смеју бити третирани као пука средства. Мајку нико неће осудити ако се одлучи за прекид трудноће онда када је угрожен њен живот. Спремност мајке да жртвује свој живот ради рођења детета, израз је саможртвене љубави, али се тако нешто не може очекивати, а поготову не захтевати. Писац разматра и утилитаристичко становиште које нагласак ставља на последице овог чина. За разлику од оних који сматрају да, занемарујући право фетуса на живот, преовлађују позитивни ефекти по родитеље који не желе дете, аутор подсећа да чин абортуса има негативне здравствене и психолошке последице по мајку, али и шире, јер грех погађа и народ, као и државу која је озаконила утробно чедоморство. Имајући на уму распрострањеност овога греха у нашој средини, писац закључује: „Уколико се из духовне перспективе присетимо да смо одговорни за свакога и за све што се дешава у свету, схватићемо да нам је неопходно искрено и дубоко покајање.“ Извор: Епархија жичка

Свети Синод Молдавске Православне Цркве Московске Патријаршије окупио се јуче у Кишињеву уз председавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Владимира. Међу значајним одлукама Синода било је и успостављање празника чудотворне иконе Богородице из манастира Рођења Пресвете Богородице у селу Варжерешти, Ниспоренски округ, саопштава Молдавска црква. Тако ће икона бити помесно поштована уз славу 4/17 маја. Основан 1420. године, Варзарести је најстарији манастир у Молдавији. Икона датира најмање из 19. века. Први пут је откривена као чудотворна када је преживела пожар. Овој чудотворној икони која се литијом слави сваке године 17. маја приписује се безброј чудеса. Такође, одобрен је досије са материјалима за будућу канонизацију новомученика јеромонаха Викентија (Кимитјука) и његове мајке Гликерије, који су убијени 17. јануара 1957. године у селу Ташлиц. https://mitropolija.com/2024/04/28/moldavska-crkva-ustanovila-novi-praznik-cudotvorne-ikone-bogorodice/

Други добротворни концерт духовне и етно музике, на коме ће бити прикупљани прилози за градњу новог храма св. Архангела Михаила у београдском насељу Овча, биће одржан у суботу 2. марта 2024. године у Дому културе Овча, сазнаје Радио "Слово љубве". Добротворни базар почиње у 17 часова, а концерт који ће окупити велики број извођача почиње у 19 сати. Цена улазнице је 500 динара, а сав приход од концерта намењен је градњи новог Светоархангелског храма. Извор: Радио "Слово љубве"

Први пут од завршетка Другог светског рата, у коме су православни Срби поднели највећу жртву у људству на Балкану, наша јавност је добила прилику да се на основу до сада необјављених архивских докумената, деценијама недоступних историчарима и истраживачима, упозна са новим детаљима у односима између православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у тим ужасним ратним годинама. У питању је књига "Односи православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у Другом светском рату", аутора свештеника др Александра Прашчевића. Аутор овог драгоценог истраживачког подухвата, открива нам у свом уводу да су и савремени међуверски односи оптерећени тешким историјским искуством јер су нам познати само сукоби и злочини на верској и етничкој основи, док су примери међуверске солидарности и добротољубља, иако малобројни, остали некако неприметни јер се њима до сада није посветила дужна пажња. Због тога, по његовим речима, „као што сваки злочин заслужује осуду, и свака жртва заслужује достојан помен, тако и сваки хумани поступак заслужује да буде истакнут и похваљен“. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је на почетку Другог светског рата донео одлуку (Бр. 2364/42 од 14. октобра 1941. године) да сви свештеници напишу извештаје о стању у њиховим парохијама како би се сагледала ситуација у којој се нашла Црква и њен верни народ на окупационим територијама. Иста одлука је донета и по окончању рата (Бр. 780/47 из 1946. године) са циљем да се сагледају ратне последице и новонастало стање на терену. Главна тема горенаведених извештаја су страдања православних Срба те је, стога, највише података о убијенима, протеранима, насилно покатоличенима и исламизиранима, пребеглима, одведенима по логорима, итд. У књизи су представљени подаци на основу сведочења православног становништва из 40 срезова, дата у периоду омеђеном 1941. годином и 1944. годином, уз исказе становника 21 села и једне општине, који су сакупљани 1942. године, као и изјаве парохијана из 92 парохије и три манастира датих 1947. године, сабране на простору епархија Дабробосанске, Бањалучке, Зворничко-тузланске, Захумско-херцеговачке и Бихаћко-петровачке. Академик Љубодраг Димић је у својој рецензији истакао да је аутор успешно представио и делом препричао аутентична сведочанства о злочинима почињеним над српским православним становништвом у Босни и Херцеговини. „Истовремено, они су (писана сведочанства – ред.) својеврсна ода оним представницима исламске вере који су у злим временима имали снаге да подигну свој глас и стану у заштиту својих комшија, пријатеља, познаника друге нације и вере. Афирмација таквог начина понашања и враћање у свест савременика имена људи којима су били намењени „доњи спратови историје“, још један је од доприноса (овог – ред.) рукописа. Рад колеге др Александра Прашчевића значајно је упозорење историчарима и писцима историјских текстова да треба избегавати генерализације и устаљене стереотипе и увек водити рачуна о сложености догађаја, појава и процеса о којима пишу“. Ова историјска књига је дуг, пре свега, према невиним жртвама рата, дуг према онима чија су имена дуго била непозната, како доброчинитеља тако и злочинаца. У овој књизи се коначно могу сазнати деценијама сакривени проблеми са којима су се сусрели православни и муслимани на путу њиховог суживота у Босни и Херцеговини. Мр Милан Трпковић, директор издавачке куће „Кључ“ Извор: Информативна служба СПЦ

Нисмо могли добити бољи божићни дар од издања које је стигло из Центра за библијску филологију и херменеутику Филозофског факултета: Књига Постања (по Седамдесеторици) Превод је приредио српски класичар и засигурни најбољи познавалац библијске филологије код нас, управник поменутог центра и редовни професор на Одељењу за класичне науке београдског Филозофског факултета – Војин Недељковић. Превод садржи уводну студију приређивача, грчки текст, превод и веома обиман критички апарат. Ради се о издавачком пројекту реализованом по највишим научним и стручним стандардима. Објављивање овог превода културни је догађај првога реда, и надамо се да ће доживети озбиљну рецепцију у нашој (не само) теолошкој заједници. Ово је публикација за коју се без претеривања може рећи да заслужује да се нађе у библиотеци сваког теолога, као и сваког интелектуалца коме је стало до темељног образовања. https://www.facebook.com/biblos.rs/

На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, за новог главног и одговорног уредника Православља, новина Српске Патријаршије, Свети Архијерејски Синод је поставио досадашњег ко-уредника госпођу Оливеру Јовановић. Госпођа Јовановић потиче из познате свештеничке породице Љубинац. После завршене основне школе у Сокоцу, завршава Прву гимназију у Сарајеву и Богословски институт Српске Православне Цркве у Београду. У браку са свештеником Вањом Јовановићем има синове Василија, Матију и Зорана. Њен први текст Веронаука на Романији објављен је у Православљу 1996. године. Посебно се ангажовала у истраживању чувених српских породица које су оставиле историјски печат у Сарајеву, као и у процесима пописа и повратка имовине Српске Православне Цркве. У каснијим активностима користило јој је прво радно искуство које је после студија стекла у Београду у финансијском и банкарском сектору. На позив Митрополита дабробосанског Николаја, 1998. године се враћа у Сарајево. Од тада до данас Црква јој поверава низ одговорних дужности и послова везаних за мисију и међурелигијски дијалог како на локалном и регионалном тако и на глобалном нивоу. Радила је као координатор пројеката Светске конференције религија за мир са седиштем у Њујорку. Године 1999. у Аману, Јордан, учествује у планирању и организовању Генералне скупштине Светске конференције религија за мир. Од 2000. до 2004. године као део експертске групе Међурелигијског већа Босне и Херцеговине учествује у писању текста за израду предлога Закона о слободи вере и правном положају Цркава и верских заједница у Босни и Херцеговини. Од 2005. до 2021. године ради у Међурелигијском већу Босне и Херцеговине са седиштем у Сарајеву, где Српску Православну Цркву заступа као стручни саветник за међурелигијски дијалог. У том својству организовала је Први међурелигијски сусрет вероучитеља традиционалних Цркава и верских заједница у Босни и Херцеговини, као и Први и Други конгрес жена различитих конфесија. Кроз рад са женама добила је лиценцу за извођење планетарно познате позоришне представе Седам – против насиља над женама, извођене у многим градовима широм Босне и Херцеговине. Цркву је 2006. године, као члан делегације, представљала на Скупштини Светског савета цркава у Бразилу и на консултацијама за мировна разрешења сукоба које је одржано у Северној Ирској у организацији Европског савета цркава. Као експерт, у оквиру делегације Српске Патрјаршије, учествовала је у Православно-муслиманском дијалогу који су 2008. године у Атини организовали Цариградска Патријаршија и Светско исламско мисионарско друштву. Аутор је православног дела Глосара религијских појмова. Уредница је књиге Обичаји муслимана, православних, римокатолика и Јевреја у БиХ. Са енглеског је превела више књига из едиције Христос деци и била уредница посебних издања часописа Религијски погледи у који издаје Међурелигијско веће. Ко-уредница је Приручника за верске службенике против стигматизације особа које су преживеле силовање у последњем рату у Босни и Херцеговини. Била је члан Управног одбора Европске мреже жена верница са седиштем у Бриселу. После одласка из Међурелигијског већа радила је као консултант на пројектима Популационог фонда Уједињених нација и Националног демократског института. Аутор је бројних колумни и чланака на различите теме. Од децембра 2022. године ради у Информативно-издавачкој установи Српске Православне Цркве у Београду. Говори енглески и служи се француским језиком. https://spc.rs/olivera-jovanovic-novi-glavni-i-odgovorni-urednik-pravoslavlja-novina-srpske-patrijarsije/

Вокално-инструментални ансамбл "Фенечки бисери" позива све људе добре воље да у понедељак 20. новембра 2023. године, од 19 часова, присуствују још једном хуманитарном концерту, овога пута за породицу Зековић из Републике Српске. Поред добро познатих лица и гласова "Бисера", вече ће својим наступима обогатити и Јован и Катарина Савић, као и Тамбурашки оркестар Љубинка Лазића. Цена карте је 600 динара, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Свештеник Владимир Пекић, сабрат храма св. Марка на Ташмајдану, са љубављу позива све суграђане да дођу у ову дивну београдску светињу и учествују у новом циклусу духовних трибина и разговора. После уводног предавања 14. септембра, са почетком црквене нове године, јесењи циклус предавања ће трајати до пред Божић, а наставиће се у пролеће, каже о. Владимир за Радио "Слово љубве". Намера братства на челу са архимандритом Нектаријем јесте да се још више интензивира разговор са верним народом. У четвртак 21. септембра 2023. године беседиће о. Миодраг Ристић, сабрат Маркове цркве, каже о. Влада: Разговор са о. Владимиром: Извор: Радио "Слово љубве"

У понедељак, 28. августа, на празник Успења Пресвете Богородице, на Светој Гори је отворен нови грузијски скит. Ново свето пребивалиште је трећи грузијски скит на Светој Гори, саопштава Служба за односе с јавношћу Грузијске патријаршије. Према светогорском статуту, на Светој Гори постоји 20 главних манастира, а сви остали скитови и келије зависе од једног од њих. Нова грузијска насеобина је под ингеренцијом Велике Лавре. Један грузијски скит зависи од манастира Симонопетре, а други од Ватопеда. Нови скит је основан иницијативом и непосредним залагањем о. Илариона, грузијског монаха који се већ више од 20 година подвизава на Светој Гори, а уз финансијску помоћ грузијских вјерника. Године 2018. о. Иларион је постао први грузијски монах за 75 година који је пострижен у велику схиму на Светој Гори и то у манастиру Григоријат. Главну цркву је током свеноћног бденија за Успеније пресвете Богородице освештао Његово преосвештенство Епископ Никортсминдски Вахтанг из Грузијске цркве. Служено је на грузијском и грчком језику. Богослужењу је присуствовао и архимандрит Методије, настојатељ српског манастира Хиландара. Два монаха су званично наведена као чланови новог скита. Оснивач, о. Иларион, постављен је за старешину монашког конака. Манастир Иверон, један од 20 главних светогорских манастира, основали су грузијски монаси крајем 10. вијека, иако је на крају постао грчки манастир. https://mitropolija.com/2023/08/31/otvoren-novi-gruzijski-skit-na-svetoj-gori/

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан служио је у недељу 6. по Духовима, 16. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића у манастиру Светога Саве Нови Каленић код Канбере. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу беседом, говорећи о голготском, Крсто-васкрсном путу оних који желе да живе побожно у Христу Исусу, који желе да живе и следе Истину Његову. Епископ се затим осврнуо на лик и дело Вожда трећег српског устанка, Ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића и његове равногорце, који су изабрали тежи пут, пут Крста, пут голготе, али и васкрсења. Васкрсења, јер Истина се не да свезати, победити и угушити. Она увек васкрсава, обелодањује се, устаје попут феникса из пепела, док све лажне идеологије кад тад покажу своје право лице, своју праву вредност, односно, своју немоћ и илузорност. Равногорци са својим Ђенералом су животе своје положили следећи Косовски завет, а тиме се прибројали редовима Лазаревих витезова, беседио је Епископ. После Свете Литургије служен је помен Ђенералу Драгољубу у 'Чичиној колиби', након којег су представници националних организација положили венце испред Дражиног споменика. После је уследила трпеза љубави на којој се по благослову Епископа присутнима обратио беседом Прота Илија, апострофирајући важност саборног окупљања и јединства Српског народа. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Из штампе је изашла прва свеска часописа "Теолошки погледи" за 2023. годину, на укупно 176 страна, известио је Срећко Петровић а преноси Информативна служба СПЦ. Нови број овог издања Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, версконаучног часописа који излази од 1968. године, читаоцима доноси патристичке текстове у преводу на српски језик, богословске и историјске радове домаћих и иностраних аутора, као и приказе нових издања. Нови број домаћег версконаучног часописа могуће је поручити преко Службе претплате — преко броја телефона (+381)113025103, или путем електронске адресе [email protected]. Најновији број "Теолошких погледа" доступан је за читање и онлајн, у отвореном приступу, преко интернет-странице часописа: https://teoloskipogledi.spc.rs/LVI.2023/1 Из садржаја нових Теолошких погледа (година LVI (2023), број 1) Преводи светоотачких текстова: „Писмо IX презвитеру и игуману Таласију Максима Исповедника“, са старогрчког превео Епископ западноамерички Максим, стр. 11–14; Чланци: Епископ Максим Васиљевић, „Схолија на Писмо IX презвитеру и игуману Таласију Светог Максима Исповедника“, стр. 15–32; Презвитер Селимир Д. Вагић и Горан М. Јанићијевић, „Благоверни кнез српски Стефан Штиљановић у црквеном, народном и културолошком памћењу — поводом 480 година од блаженог уснућа“, стр. 33–66; Николай Анатольевич Хандога, „Символическая аритмология святителя Викторина Петавийского: на примере чисел «один» и «семь»“, стр. 67–84; Протопрезвитер-ставрофор Радомир В. Поповић, „Пост у древним монашким правилима и уставима“, стр. 85–98 Никола Илић, „Име Урош као владарско обележје Немањића“, стр. 99–116; Обрад Карановић, „Еколошка криза као духовни феномен: кратко подсећање на Лина Вајта“, стр. 117–132; Бојан Грујичић, „Свеправославно саветовање у Москви (1948. г.) из угла руске периодике и одабране архивске грађе“, стр. 133–152. Прикази: Славиша Костић, „Encounters on the Holy Mountain. Stories from Mount Athos“, стр. 153–159; Марија Ђорђевић, „Eugenia Scarvelis Constantinou, Thinking Orthodox: Understanding and Acquiring the Orthodox Christian Mind“, стр. 160–163; Доц. др Ненад Божовић, „Јован Благојевић, Археологија библијског света: најзначајнија открића 2021.“, стр. 163–167; Срећко М. Петровић, „Протођакон Радомир Б. Ракић, Преводи Светога Писма кроз историју“, стр. 167–172; Лазар Љубић, „Виктор Недески, Агиологија“, стр. 172–174. Главни и одговорни уредник Теолошких погледа је презвитер проф. др Србољуб Убипариповић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Чланови уређивачког одбора Теолошких погледа су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), проф. др Свилен Тутеков (Богословски факултет Универзитета „Свети Кирило и Методије“ у Великом Трнову), проф. др сци. мед. Стаменко Шушак (Медицински факултет Универзитета у Новом Саду), проф. др Марина Коловопулу (Богословски факултет Националног Каподистријског универзитета у Атини), протођакон проф. др Драган Радић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду), виши научни сарадник др Станоје Бојанин (Византолошки институт Српске академије наука и уметности), презвитер доц. др Драган Каран (Православни богословски факултет Универзитета у Београду) и др Миљана Матић (Музеј Српске Православне Цркве у Београду). Од 2013. године Теолошки погледи налазе се на листи категорисаних научних часописа Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а од 5. новембра 2019. године Теолошки погледи индексирани су у међународној бази научних часописа Европског референтног индекса за друштвене науке ЕРИХ плус (ERIH PLUS — European Reference Index for the Humanities), коју одржава једна од највећих светских архива научних истраживања — Норвешки центар за истраживачке податке (Norwegian Centre for Research Data — https://kanalregister.hkdir.no/publiseringskanaler/erihplus/periodical/info.action?id=497118). Прилози објављени у Теолошким погледима опремљени су УДК бројевима, док су чланци из Теолошких погледа каталогизовани у базама Народне библиотеке Србије, и претраживи преко каталога Кооперативног онлајн библиографског система и сервиса Кобис (https://sr.cobiss.net/). Упутство ауторима доступно је на вебсајту часописа Теолошки погледи, и то и на српском и на енглеском језику. На овом вебсајту такође је доступна целокупна архива свих старијих свесака Теолошких погледа, почев од прве која је објављена 1968. године: https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/. Извор: Информативна служба СПЦ

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а на предлог Његовог Преосвештенства епископа нишког ГГ Арсенија, досадашњег вршиоца дужности ректора Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, за новог ректора богословског училишта у Нишу постављен је високопречасни протојереј Дејан Крстић, професор ове Богословије. Протојереј Дејан Крстић је рођен 1977. године у Призрену, од оца Бранислава и мајке Ленке. Основну школу завршио је у Призрену, након чега уписује Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену. По завршеној Богословији, уписује Православни богословски факултет у Београду, да би своје студије наставио на Православном Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, где је и дипломирао. У Богословији у Нишу, на препоруку Управе Богословије, а на предлог Епископа нишког ГГ Иринеја, ради од октобра 2000. године, где предаје Црквено појање с правилом и Црквенословенски језик. Положио професорски испит из Историје хришћанске Цркве, са радом на тему Друга етапа иконоборачке јереси и коначна победа Православља 843. године. У школи обављао дужност васпитача (2000. – 2013.) и дужност секретара Богословије (2013. – 2023.). У браку са Јеленом (рођ. Гогић), има синове Саву (2010.), Михаила и Јована (2016.). У чин ђакона рукоположен је 2009. године у Саборном храму у Нишу, руком Његовог Преосвештенства епископа нишког господина Иринеја. У презвитерски чин, руком истог Архијереја, рукоположен је 2009. године у храму Васкрсења Христовог Хиландарског метоха у Нишу и постављен за пароха при овом храму. Чином протојереја одликован је од стране Његовог Преосвештенства епископа нишког ГГ Арсенија, на празник Светог Кирила и Методија, 24. маја 2020. године. Примопредаја дужности, у присуству Комисије сачињене од професорâ ове Богословије протојереја Бобана Стојковића и јереја Љубише Костића и економа г. Стефана Којића, обављена је 01. јула 2023. године. https://bogoslovija.net/novi-rektor-bogoslovije-u-nisu/

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније посетио је 22. јуна 2023. године у Медвеђи, са координатором Верског добротворног старатељства Епархије нишке "Добри Самарјанин" протонамесником Синишом Никитовићем, осмочлану породицу Нешковић, којој је припала друга новоизграђена кућа у оквиру пројекта који води Верско добротворно старатељство Епархије нишке "Добри Самарјанин". Породицу Нешковић чине отац Радош, мајка Јелена и деца Марија (16), Видак (14), Вукашин (13), Маријана (11), Василије (10) и Веселин (9). Овај дом је дар Хуманитарне организације "Срби за Србе", коју је данас представљала Марија Моровић, PR менаџер ове организације, као и породице Рајовић из Пећи, чији је најстарији члан, г. Милорад Рајовић, овом приликом био присутан заједно са својим унуком и имењаком Милорадом Рајовићем. Након освећења дома, породици Нешковић уручени су кључеви новог дома, као и икона Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца, кога прослављају као свог небеског заштитника. Преосвећени Владика и председник Општине Медвеђа Драган Кулић честитали су усељење породици Нешковић, пожелевши им срећну будућност у новом дому. Координатор ВДС-а о. Синиша Никитовић упознао је присутне са даљим плановима везаним за реализацију овог пројекта, наиме, да се на јесен ове године планира, уз Божију помоћ, и финализација преосталих домова. Такође, овом приликом је породици Рајовић од стране организације "Срби за Србе" свечано уручена захвалница. На крају је посећена парцела на којој је започета израда темеља за још две нове куће. Координатор ВДС-а о. Синиша Никитовић и извођач радова, г. Миломир Ђоковић, упознали су Владику и г. Кулића са динамиком радова. Епархија нишка и овом приликом позива све вољне да узму учешћа у материјализацији овог пројекта, са хуманим циљем да се породицама у потреби помогне да добију пристојан дом. Вашу донацију можете уплатити на рачун Верског добротворног старатељства Епархије нишке "Добри Самарјанин" 265-4050310001316-72 ПОШАЉИ ВДС НА 4018 - цена поруке је 100 динара. Извор: Eпархија нишка

Одбор за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање православног монархизма, недавно је, по благослову Епископа сремског г. Василија, осмислио и изобразио нови грб Епархије сремске, саопштио је за Радио „Слово љубве“ ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је на овом хералдичком задатку учествовао у својству хералда, а сарађивали су инж. грађ. Дамјан Илић и Срећко М. Никитовић као врсни хералдички уметници поменутог Одбора. У образлођењу предлога грба наведено је: „“Штит је подељен на три поља. Прво поље је плаво и на себи носи чеону (западну) фасаду саборног Храма Светог Николе у Сремским Карловцима, која је изображена до најситнијих детаља, чиме ће се сачувати трајни траг о столовању сремских епископа на овом месту. Храм је златан (у хералдици се злато означава жутом бојом), чиме символизујемо да је Црква (тј. сам овај Храм) земаљска капија Раја, а знамо да се у православној иконографији злато користи, управо, да би символички приказивало преображено рајско стање и вечни живот. Друго поље штита, носи грб Срема, као логичну и територијалну одредницу јурисдикције ове Епархије. Подвлачимо да је ово поље Срема стилизовано по угледу на грб Срема из чувене Стематографије јерођакона Христофора (Жефаровића) из 1741. године, коју је израдио по благослову Патријарха Арсенија IV (Јовановића - Шакабенте), што значи да СПЦ јесте мајка и овог знамена Срема, те да је он неотуђиви део српског амблематског наслеђа. Управо је на Епархији сремској и на нашој Светој Цркви да буде главни чувар и заштитник наше духовне, културне и историјске баштине. Треће поље штита је црвено и на себи носи дословни хералдички цитат из истог поља грба Карловачке митрополије, чији је Епархија сремска, не само део, већ и наследник. То је црвено поље, које заједно са првим пољем, које је плаво и доминантном белом (тј. у хералдици - сребрном) бојом другог поља, даје пријатну, али и ненаметљиву алузију на српске националне боје. На средини тог поља је тзв. српски крст, на којем су оцила окренута бридовима у поље, као што је био случај и у најстаријим грбовима Карловачке митрополије. По важећим хералдичким стандардима за црквену хералдику, држачи овог штита су два анђела. Штит је окруњен архијерејском митром. Иза њега су укрштени литијски крст и архијерејски жезал, а испод њега виси бројаница са златним крстом, што све, по хералдичким прописима, одговара рангу једне Епархије наше Свете Цркве”, известио је ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Извор: Радио "Слово љубве"

Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ https://mitropolija.com/2022/12/24/mitropolit-pafoski-georgije-novi-kiparski-arhiepiskop/