Претражи Живе Речи Утехе

Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ https://mitropolija.com/2022/12/24/mitropolit-pafoski-georgije-novi-kiparski-arhiepiskop/

У храму посвећеном Преображењу Господњем на Пашином брду у Београду почиње нови циклус Разговора о Литургији, које води ђакон овог храма Драган Симикић. Како је најављено на инстаграм страници поменутог храма, у петак, 7. октобра 2022. године, после вечерње молитве, од 18 часова биће одржани први разговори – на тему „Лепоте литургијског живљења – некад и сад“. Извор: Храм на Пашином брду инстаграм

На Крстовдан, 27. септембра 2022. године, Српска Православна Црква добила је свој нови храм, известио на инстаграму Саборни храм Светог Саве у Бечу. Храм је нашој Цркви, Епископу аустријско-швајцарском г. Андреју свечано предат од стране Надбискупа бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. „Моје срце је пуно среће зато што у овом округу у Бечу живи огроман број нашег српског верујућег народа. Наше цркве су препуне и били смо принуђени да молимо сестринску католичку цркву да нам стави на располагање још једну цркву и ми смо пресрећни да смо дошли у овај храм овде у 12. округу у Бечу“, поручио је овом приликом Владика Андреј за РТС. Владика Андреј за РТС о новом храму СПЦ у Бечу Вест обрадила и припремила Редакција Радија "Слово љубве". Извор: Саборни храм Светог Саве у Бечу инстаграм

На Крстовдан, у уторак, 27. септембра 2022. године, у 17 часова, Српска Православна Црква у Бечу преузеће свој нови храм, најавила је Епархија аустријско-швајцарска. Храм ће нашој Цркви бити предат од стране Надбискупа Бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. Поред Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја биће присутно и више епископа и великодостојника СПЦ. Нови храм се налази на адреси: 12. Wiener Gemeindebezirk Meidling Lichtensterngasse 4a 1120 Wien. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Марија Стајић из "Центра за живот" при Богородичином храму у Земуну, преводилац, коаутор портала Међународне породичне вести и уредник портала "Православни родитељ", говори о више него бројним активностима овог Центра посвећеног здравој породици и здравом друштву и у веома садржајном разговору, указује на последице бројних пошасти којима је један савремени хришћанин изложен. Чућете више о овогодишњој Летњој духовној школи за децу и омладину, затим Школи припреме за живот и грађењу културе живота, а гошћу смо замолили да нам осветли и разјасни законодавну проблематику која се дужи временски период одвија у Сједињеним Америчким Државама у вези насилног одузимања живота нерођеном детету, односно прекиду трудноће. Зашто постоји термин "абортивна индустрија", шта подразумева, има ли границе у тзв. "за избор" (енгл. "pro choice") покрету? Поред изузетне поуке блаженопочившег Патријарха Иринеја о чедоморству, чућете и шта је то све "ушло на главни улаз" у наше друштво а да то људи углавном нису ни приметили. Питамо и да ли смо ми данас у нашој сопственој земљи доведени у ситуацију да се запитамо шта представља "здрава породица", шта означава израз "промена пола" и кроз шта све особе које се упусте у тај поступак пролазе? Емисија је на нашем програму у четвртак 25. августа 2022. године премијерно од 14 часова и 30 минута и у репризном термину од 23 часа. Ваш радио "Слово љубве" Извор: Радио "Слово љубве"

Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” најавила је расписивање јавног урбанистичко-архитектонског конкурса у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Најаву расписивања конкурса преносимо у целости, благодарећи Информативној служби Епархије бачке: Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” расписаће јавни урбанистичко-архитектонски конкурс у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Меморијални центар, најзначајнији меморијални пројекат Града и Јужне Бачке, бићe смештен уз простор Креативног дистрикта, дајући тој локацији нову вредност. На тај начин заокружује се програмски лук Тврђава мира Европске престонице културе, који је уметничким програмима ставио јак акценат на културу сећања, сагледавање последица рата и промоцију мира. Тачно осамдесет година од страшног Погрома, претежно Срба и Јевреја Град Нови Сад је у сарадњи са Епархијом бачком и Фондацијом „Нови Сад — Европска престоница културе” формирао тим за даљу координацију активности на пројекту будућег Меморијалног центра, како би се по одабиру победничког решења приступило изради техничке документације. Жири ће чинити најрелевантнији представници Епархије бачке, Јеврејске општине, Историјског архива Града Новог Сада, а најбројнији чланови биће управо стручњаци — архитекте. Планирано је да јавни урбанистичко-архитектонски конкурс буде расписан 8. августа 2022. године. Циљ конкурса јесте да се у складу са конкурсним задатком, програмским захтевима, урбанистичким условима за уређење и изградњу, те потенцијалима локације изабере најквалитетније урбанистичко-архитектонско решење у којем ће се интегрисати и остварити полазне идеје и мисија Меморијалног центра. Извор: https://novisad2022.rs Извор: Информативна служба Епархије бачке

У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јула 2022. године, у четврту недељу по Духовима, Светом архијерејском литругијом у Храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Александра Савића у чин презвитера. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ манастира Средиште архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Радивој Панић, Димитрије Касапис и Недељко Марјановић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански, Милан Пајић и Ђорђе Поповић, јереји Далибор Стојадиновић, Владимир Пекић, Владислав Голић, Горан Мишановић и новорукоположени презвитер Александар Савић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и Радојица Жагран, као и ђакони Здравко Јовановић, Верољуб Сандо и Љубомир Остојић. Светој литургији присуствовали су принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић и Марија де Глорија од Орлеана и Брагансе, принцеза од Бразила и Португалије, као и многобројни верни народ. Уследила је беседа Његове светости коју доносимо у целини: – Браћо и сестре, реч Jеванђеља, реч Божја има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу и проповедао Јеванђеље Спасења. Такву снагу има и данас и имаће до краја света и века. Реч Божја јесте реч љубави, јер је Бог наш – Бог љубави. Наиме, ако бисмо тако могли да кажемо: Бог истом љубављу и истом количином љубави воли све људе. У Његовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика између људи., разлика која може бити природна, али може бити и споредна; не постоји разлика у смислу Божјег односа према људима. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али не прима сваки човек љубав Божју на исти начин. Однос човеков према Богу директно утиче на то колику меру љубави ће сваки човек примити; а мера нашег односа према Богу зависи од мере вере у односу на Бога – вере у Бога. На концу, зависи и од тога колика је вера, али зависи и од тога каква је вера. У данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју видимо да Господ опет одвлачи важност вере чинећи је одлучним фактором за то како ће дејствовати љубав Божја у животу појединца и у животу заједнице. Из данашње приче видимо оно што знамо, што нам Господ објашњава на многим другим местима и на различите начине: да није увек сигурно, ако говоримо за себе да верујемо у Бога, реч о истинској, правој, чистој вери, вери која отвара ум и срце за благодат Божју. Није довољно да формално припадамо истинској и правој вери или истинској и правој заједници верних, а да онда мислимо да припадање истинској заједници верних унапред обезбеђује милост Божју – већ смо рекли да Бог делује и воли сваког човека на исти начин и истом Божанском љубављу – али није довољно, јер то зависи од нас. Није довољно да смо само формално припадници, у нашем случају, истинске праве православне вере и једној светој саборној апостолској Цркви. Није довољно да само формално припадамо Телу Христовом, да се само крстимо; па чак да до краја нисмо развили дар вере ни онда када се држимо правила и закона. Наиме, можемо људе гостити, можемо чинити милосрђе, можемо испуњавати и сваку другу Богом задату заповест, али ни то неће занчити да смо сигурно препознали љубав Божју и да разумемо да је спасење у Њему и да нам је Он потребан. Може бити да онда када све чинимо и учинимо, паднемо заправо на предуслову успеха и ваљаности сваког нашег подвига и врлине, а најпре да паднемо на пољу онога без чега нема спасења, нема љубави, нема радости, а то је смиреноумље. То је смирење. Наравно, у нашем случају смиреноумље и смирење није пуко психолошко стање, нити нирвана која се може постићи некаквим људским снагама, силама, вештинама и методама без уверења да мира и смирења нема без Бога, троличног Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Смирења нема без истинске љубави према Христу, љубави која нас покреће да чинимо то што чинимо. У данашњем Јеванђељу видимо управо то да је вера, ако опет могу тако рећи, инструмент, наше унутарње стање, наш животни став који нас води до истинског исцељења. То је метод, стање које нас води до љубави и заједнице са Богом. У данашњем Јеванђељу имамо причу о једном капетану римском, дакле некоме ко не припада изабраном народу. Самим тим, нема ни чисту истинску веру, али он препознаје у Христу љубав пре свега, а онда и силу и моћ која из те љубави произилази. Препознаје у Христу Спаситеља. Иако до краја не разуме све о чему се ради, онда када се његов слуга разболео пришао је Христу и вели: Као што ја могу свом војнику да заповедим да учини нешто и он то чини; и Ти – као неко ко надилази обичног човека, у коме препознајем љубав и из љубави силу и моћ – реци само и мој ће слуга оздравити. Господ препознавши дубоко поверење тог човека, некога ко не припада изабраном народу, нити практикује чисту истинску веру и припада истинској Цркви, препознаје Господ у њему чисту веру, препознаје заправо смирење. Овај није ни рекао као многи други који су припадали изабраном народу: Дођи у моју кућу, у мој дом, или: Дођи и додирни овога који је болестан; него је отишао корак даље и рекао: Знам да можеш из љубави и благодаћу својом да исцелиш. Свестан ко је и шта је, не очекујући да му Господ дође у дом, нити да додирне својом руком његовог слугу, има поверење у реч Христову, у љубав Његову, у силу његову. Има и веру и смирење. Браћо и сестре, наравно да смо благословени чињеницом да смо делови и удови Тела Христовог, Цркве Његове, и да нам је дато много више него онима који немају тај благослов, али самим тим смо и позвани на много више. Позвани смо, пре свега, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо јер требамо то да чинимо, јер је то у складу са даровима које носимо у себи и са циљем због којег смо створени. Онда када учинимо и највише, можемо рећи само, заједно са Светим апостолом Павлом, да смо недостојне слуге Божје. То да се трудимо и да смо свесни да смо недостојне слуге Божје чини да имамо мир, да имамо смирење, да немамо отпорност која узбуркава памет, узбуркава срце, не трпи другог поред себе. Тада ма колико глумили и ма колико се упињали, немамо самозаљубљеност; него знамо да је све у Богу и да је све дар Његов. У том смирењу имамо и силу и моћ и снагу да се отворе наше срце и наша душа и да љубав коју Господ данас излива не само да се настани у нама, него да процвета и да унесе и донесе плодове многоструке, стоструке, плодове који су увек наша радост, али су временом и утеха онима који су око нас. Нека би Господ дао мира, али пре тога и смирења, јер без смирења нема мира, како бисмо онда препознали љубав Његову и славили Га и овде и сада и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Епархија жичка СПЦ обавештава читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часопис ове Богом спасаване Епархије наше Помесне Цркве. Реч уредника часописа, протонамесника Александра Р. Јевтића у наставку преносимо у целини: На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу [email protected] написане према упутству. Извор: Епархија жичка

На празник трећег обретења часне главе Светог Јована Крститеља, 7. јуна 2022. године, освештано је земљиште за изградњу новог храма у Увјећој код Требиња. Храм ће бити посвећен Светом Сави првом српском архиепископу и просвјетитељу. По благослову Преосвештеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија освећење земљишта извршио је архијерејски намјесник требињско-дубровачки и надлежни парох протојереј-ставрофор Борис Бандука. У наставку је служена Света литургија којом је началствовао протојереј Љубиша Брњош, парох у Орланду у америчкој савезној држави Флорида, уз саслужење архимандрита Исаие, игумана манастира Светог Георгија на Зубцима, надлежног пароха о. Бориса и вјерног народа овог краја. У току Литургије одслужен је мали помен за све упокојене и сахрањене у овом сеоском гробљу. Добри домаћини за све присутне припремили су трпезу љубави. Село Увјећа налази се југоисточно од Требиња, уз саму границу између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске. У овом херцеговачком селу, сазданом на камену и од камена, у којем сада живи троје становника, у потпуности је очуван амбијентални изглед села са каменим кућама грађеним на традиционалан начин прије сто и више година. Кроз архитектуру овог села може се пратити развој камених херцеговачких кућа, са огњиштем као централним дијелом просторије, каменим креветима и избама за чување хране и пића. Важно је поменути да ће се прије почетка радова на изградњи храма, ради лакшег допремања материјала, асфалтирати дио сеоског пута дужине 2 километра. Нови храм градиће се у сеоском гробљу у којем већ постоји једно старо црквиште и налази се одмах испод села. Гробље је врло мало пошто су овдје живјеле кроз вијекове само двије фамилије. Иако данас врло ријетки, али укопници на овом гробљу су породице Шупљеглав и Брњош. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Са радошћу обавештавамо љубитеље црквене уметности, да је изашао нови број часописа за неговање црквене уметности Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију Живопис. У оквиру богате издавачке делатности ове Високошколске установе, из штампе je изашао и нови, 11. број часописа Живопис за 2022. годину, са богатим иконографским садржајем. Богат садржајем и илустрацијама, овај број Живописа на репрезентативан начин доноси текстове посвећене црквеној уметности, чији су аутори домаћи и инострани угледни уметници, самостални истраживачи и професори богословски наука. У бороју часописа Живопис 11 сусрећемо ауторе: Владан Таталовић, Нинослав Качарић, Жељко В. Калуђеровић, Дарко Стојановић, Недељко Ристановић, Жељка Деспотовић, Мара Ђуровић, Дуња Тадић, Тодис Константинос, Гианлуца Буси, Мирослав Симијуновић, Војислав Луковић, Горан Јовић, Срђан Ћосић, Милица Котераш, Андреи Мусат и Јово Лакић. Живопис је часопис који излази од 2007. године. У часопису се публикују радови мултидисциплинарних тема из друштвено-хуманистичких наука, ужих уметничко-научних области и уметничко-богословског карактера. Публикују се оригинални научни и стручни чланци, прегледни чланци, саопштења, критике, полемике, прикази, пројекти, интервјуи и преводи из области црквене уметности и теологије као и других дисциплина које су у служби развоја црквене уметности и богословске мисли. Часопис има три тематске области: Студије (из теологије, историје уметности, музикологије, архитектуре, хемије, физичке хемије); Уметности (црквено сликарство: иконопис, фрескопис, мозаик, вајање и друго); Обнова и чување (методологија конзервације и рестаурације икона на дрвету и платну, фрескама и каменим здањима). Живопис је часопис отвореног приступа и доступан је на интернет страници издавача https://akademijaspc.edu.rs/живопис/. презвитер др Дарко Стојановић Извор: Академија СПЦ

http://www.spc.rs/files/u5/untitled-1_57.jpg Епархија захумско-херцеговачка обавештава јавност да ће се од Васкрса ове године епархијска интернет презентација налазити на следећој адреси: eparhija-zahumskohercegovacka.org. Епархијске вести

Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/

Информативна служба Епархије нишке известила је о садржају новог броја епархијског часописа "Глас". Опширније у наставку. Садржај првог броја часописа Глас за 2022. годину, двадесет трећи по реду пете серије гласила Епархије нишке за хришћанску просвету и културу (ISSN 2560 – 3469), чији је први број прве серије објављен 1899. године, уређен је са благословом Његовог преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, под основним мотивом божићних, богојављенских и светосавских празника у Епархији нишкој. Тим поводом у овом броју Епископ нишки обраћа се читаоцима уводним текстом „Мир Божији – Христос се роди!“ У овом броју часописа објављен је и део божићног разговора са Епископом нишким г. Арсенијем, „Божић је празник живота“, емитованог на таласима Радија Глас Епархије нишке. Рубрика Богословље отвара се делом из Беседе шесте на Постање, Светог Јована Златоустог, под редакцијским насловом „Када време трошимо на бесмислене ствари“. Теологија иностраних православних аутора представљена је текстом протојереја ставрофора Андреја Лаута из Велике Британије, „Реч постаде човек. Никејско православље СветогАтанасија“, док помесне ауторе из Епархије нишке овога пута представља јереј Марко Николић, парох први власотиначки, текстом „Ишчекивање предвечне тајне“. Библијско богословље заступљено је у одломку др Владимира Цветковића, „Јустин као еванђеоски богослов: лична искуственост Светог писма“ из његове недавно објављене књиге посвећене Светом оцу Јустину Ћелијском. Део из Посланице Светог Лава Римског, под редакцијским насловом „Свецели у својем и Свецели у нашем“ превео је са латинског др Илија Марчетић. У рубрици Духовне поуке објављен је разговор са протосинђелом Мардаријем, настојатељем Манастира Светог Јована Богослова код села Поганова, као и сведочанства о старцу Јосифу Ватопедском из нове књиге коју је о њему писао архимандрит Јефрем Ватопедски. У рубрици Црква и савремени свет, Снежана Кадић, асистент на Учитељском факултету Универзитета у Приштини, пише о (те)антропологији тела у поезији Ивана В. Лалића, у тексту под насловом „Када је Бог узео тело човека“. У наставку је објављен есеј „Благослов“ холандског духовног писца Анрија Ноувена. Протођакон Драган Стаменковић из Ниша пише изузетну анализу на тему „Православна вера – за целовити приступ човековом здрављу“, а Јефимија Секуловић, студент драматургије, износи кратак осврт на филм „Божји човек“. Рубрика Хришћански живот садржи репортажу „Музеј Топлице – пример добре сарадње са црквом“, као и интегрални текст беседе проф. др Дарка Танасковића, „Да вазда будемо људи, Срби и ствараоци“, изговорене на овогодишњој Светосавској академији у Нишу. У рубрици Из прошлости објављен је текст Душана Андрејевића, „Конкордатска криза у Нишу 1937. године“, преузет из каталога истоимене изложбе, одржане у Историјском архиву Ниш, која се помиње и у рубрици Прикази и догађаји у овом броју часописа. У наставку следи ауторски текст проф. др Драгише Бојовића, „Богоносни ученици Светог Саве“, као и приказ лексикографског истраживања др Јелене Стошић са Филозофског факултета у Нишу, о тефтеру Нишавске митрополије из XIX века. У рубрици Катихеза приказано је неколико награђених радова деце са литерарног и ликовног конкурса „Христос се роди – Бог долази у овај свет!“. Дарко Крстић описује мотиве са овогодишње светосавске прославе у Гимназији „Бора Станковић“ у Нишу, текстом „Свети Сава и Његош – двојица владика и песника чији су гробови у храмовина оскрнављени“, а рубрика се допуњује ауторским текстом Лазара Павловића о Христовим параболама у верској настави. У Приказима и догађајима из протеклог периода године представљене су две недавно објављене монографије, „Црквена историја Ниша 1878‒1914“ проф. Марка Стојиљковића у издању Центра за црквене студије, и „Манастир Светог Николе у Топлици. Археолошка истраживања“ ауторке Емине Зечевић у издању Народног музеја из Београда. У Рубрици је објављена репортажа о научном скупу „825 година пострига Свете Анастасије – Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији“. У делу часописа означеном речима Вечан спомен изнети су подаци из живота недавно упокојених свештенослужитеља Епархије нишке: протосинђела Григорија Ивковића, протојереја ставрофора Мирољуба Стојановића, протојереја ставрофора Часлава Станковића и тројице пензионисаних протојереја: Богосава Станковића, Рајка Глишовића и Милана Грбића. У рубрици Из света културе јеромонах Игњатије Ђорђевић и јеромонах Николај Јоцић, у тексту „Игра два ликовњака“, преносе своје импресије са изложбе игуманије Ефимије и Марије Вукосављевић, одржане у Галерији Синагога у Нишу. Након редовних рубрика, Из летописа Епархије нишке и Служења Епископа нишког, у службеном делу часописа објављена је и посебна репортажа о проширеним активностима Верског добротвореног старатељства Епархије нишке. Глас Епархије нишке излази уз помоћ Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије. Заслужан за дизајн и компјутерску обраду овог броја је ђакон Милорад Милосављевић, а за лектуру Милена Мишић Филиповић. Садржај првог броја за 2022. годину часописа Глас Епархије нишке је плод саборног труда чланова Уређивачког одбора: протојереја Дејана Јовановића, јеромонаха Игњатија Ђорђевића, јереја Влада Капларевића, јеромонаха Николаја Јоцића, протођакона Далибора Мидића, др Дарка Крстића, професора, Лазара Павловића, професора и уредника др Ивице Живковића, професора, у сарадњи са ђаконом Николом Ераковићем и г. Божидаром Мијаиловићем из Медијско-информативне службе Епархије нишке, као и новинарима Радија Глас Епархије нишке. Претходни број часописа „Глас“, број 22, можете преузети на следећем линку. Извор: Епархија нишка

У недељу, 20. фебруара 2022. године, свету Литургију у Светогеоргијевском храму у Бечеју служио је протојереј Владислав Пајић, уз саслужење протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке, протојереја Далибора Купусовића, архијерејског намесника врбашког, ђакона Александра Билића и свештеног братства поменутог храма. После прочитаног јеванђелског зачала отац Владислав се верном народу обратио беседом. По отпусту свете Литургије, служен је помен блаженопочившем протојереју Дејану Станојеву. После помена, ђакон Александар Билић је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, којом је протојереј Владислав Пајић постављен за привременог пароха прве парохије бечејске, настојатеља храма Светог великомученика Георгија у Бечеју и за архијерејског намесника бечејског. Прота Владан Симић је пренео благослове Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, а прота Владислав Пајић је, заблагодаривши Господу, захвалио Епископу на указаној љубави и поверењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак, 5/18. фебруарa 2022. године, на спомен свете мученице Агатије, у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Оџацима, после вечерњег богослужења, у дужност архијерејског намесника оџачког је уведен презвитер Драгољуб Мајсторовић, досадашњи парох ратковачки. Одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја о постављењу презвитера Драгољуба Мајсторовића за архијерејског намесника оџачког прочитао је протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки. Отац Драгољуб је захвалио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и рекао да ће се својим залагањем трудити да то и оправда. Досадашњи архијерејски намесник оџачки, протопрезвитер Владислав Пајић, такође је захвалио Његовом Преосвештенству и парохијанима Оџака на заједничком делању у Винограду Господњем. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Крајем месеца децембра изашао је из штампе нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Ако можеш веровати: Вера и чудаˮ. Представљање овог броја у медијима: Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Потребно нам је чудо од вере, а не вера у чуда" Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору": Само у љубави једних према другима можемо да истрајемо на путу спасења Катихета Бранислав Илић за Радио "Беседу": Литургија је радост над радостима и чудо над чудима Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Снагом вере премештамо духовне планине свих тешкоћа Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Људски живот је велико чудо Божје и највећи Божји дар Катихета Бранислав Илић за Радио "Источник": Ако смо сав живот предали Христу, онда ниједно искушење није проблем за нас Катихета Бранислав Илић за Радио "Златоусти": Живу веру сведочимо и проповедамо у сваком броју "Православног мисионара" Према већ устаљеној концепцији, овај број почиње уредничким уводником у којем презвитер др Оливер Суботић чини осврт на тему броја, указујући на значај тврде и постојане вере која је дар Божји. Ако можеш веровати… Јака вера има силу да покреће чак и планине, и да их потом премеће у море (Мт 21, 21). Но, како нам то тумаче Светитељи Цркве и савремени богослови који им верно следују (попут поменутог лимасолског митрополита), најважније чудо које нам је свима и свагда потребно јесте „померање“ планина грехова са наше душе и њихово „потапање“ у море милосрђа Божијег. За то најважније чудо треба непрестано да се молимо, јер оно треба да се деси у животу сваког од нас, закључује презвитер др Оливер Суботић. Уводни део новембарско-децембарског броја доноси два катихетска текста који указују на правилно читање Светога Писма о којем пише схиархимандрит Аврам Рејдман, као и на смисао дивљења на које указује знаменити митрополит Калис Вер. О значају, смислу и богослужбеним особеностима празника Рождества Пресвете Богородице читаоци могу да читају у рубрици Материк, у оквиру које је објављен ауторски текст Митрополита Сервије и Козане Дионисија, који говорећи о Пресветој Богородици поучава: Душа хришћанска се увек са страхом и поверењем детета окреће Пресветој, јер је она мајка, и у њеном пресветом лицу сваки верник види своју мајку, ону која га је дојила, која га је у наручју држала, која га је штитила и грејала својим загрљајем. Поводом две деценије од упокојења знаменитог професора Православног богословског факултета у Београду, протопрезвитера-ставрофор др Лазара Милина, редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси сведочење Бошка Јелачића, наставника математике и физике из Сомбора, који је почившег проту познавао. Према речима уредника „Православног мисионараˮ ово сведочење представља прилог сећању на неправедно заборављеног професора апологетике, који се није плашио да укрсти копља са перјаницама марксистичке мисли у време када се за „погрешну“ реч лако одлазило директно у затвор. Др Александар Милојков наставља са вођењем своје рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, а у овом броју наше читаоце је обрадовао текстом под насловом Онтологија и етика – кратке ноге натурализма. Аутор у тексту наглашава да човек јесте од праха земаљског (Пост 2, 7), али оживљен Духом Божијим, те укупно као биће створен по обличју Божијем (Пост 1, 27). И управо се због тога човек категоријално разликује од осталог живог света, иако са њима дели прах земаљски од којег је и сам створен. Тематски део 382. броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве својим ауторским текстом отвара протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого. У свом тексту под насловом „Иди од мене, Господе, јер сам грешанˮ, указује да у свету између свеопште претплаћености на спасење и потпуне индиферентности ка спасењу, чудо врло често постаје само пожељни инструмент наше самоуверености. А тамо где има самоуверености, још се није родила вера, поучава прота Дарко Ђого. Ђакон Владимир Пекић пише о вери у чуда, уз указивање на правилан приступ чудима. Речи Јеванђеља упућују на то да је сваки трен постојања чудесан и по мери вере уводи човека у тајну коначне истине света, тј. Царства Божијег. Сходно томе, чуда и свети који их кроз векове чине, чак и већа од Христових, јесу стална потврда те стварности која треба да пробуди жудњу за блискошћу Божијом, истиче ђакон Владимир и додаје да: Нека чуда имају за циљ да покажу на који начин Бог исправља и исцељује људске недостатке, немоћи и болести. Друга, пак, за сврху имају да покажу силу и надмоћ Божију у односу на творевину. Тематски део овог броја нашег часописа доноси још неколико ауторски текстова чији је циљ да укажу да хришћански начин живота не подразумева веру у чуда, већ увек и искључиво чудо од вере. Из централног дела овог броја истичемо следеће наслове: Чудо као плод вјере; Трпљење је највеће чудо; Чудо као сусрет сапутника; Вера у чудесно оздрављење када је болест најтежа. На правилно читање и разумевање посланица Апостола Павла, указује схиархимандрит Аврам у интервјуу који је објављен у рубрици Хришћански живот. Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе у овом броју доноси интервју са Маријаном Пилиповић писцем духовне поезије, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства, поручила је Маријана Пилиповић у овом надахнутом и поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст о великом угоднику Божјем Светом Јовану Шангајском, чији живот и подвиг је био неодвојив од нашег народа. Др Ђорђе Вуковић пише о чудесном виђењу Светог цара Уроша. Уз подсећање на болне околности 1371. године приликом битке на реци Марици. У оквиру рубрике Из острошке ризнице, доносимо наставак приче о рукописном наслеђу манастира Острога. У другом делу текста мр Раде Булајић подсећа на телеграм који је послат од стране свештеника Михаиловића, по налогу Епископа Кирила, на име игумана Нинковића, Острог–Никшић од 23. априла 1913. године, у којем пише: „Победоносна Црногорска војска срећно заузела Скадар: Благодарност Богу и Чудотворцу узнесите“. На завршним страницама овог броја представљамо књигу под насловом Душе Христове: Старац Јаков Цаликис Преподобни Давид Старац. * * * Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Препоручени садржај: Интервју катихете Бранислава Илића са Маријаном Пилиповић: Господ верује у нас и у тренуцима када наша вера није јака Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: Православни мисионар

У петак, 21. јануара 2022. године, на згради у Булевару ослобођења број 28, откривена је спомен-плоча у знак сећања на браћу Јовандић, који су на том месту пострадали пре осамдесет година, током Погрома у Новом Саду 1942. године. Спомен-плочу су открили протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Потом су у дворишту иза исте зграде посадили пет садница јаблана и једну јелу у спомен на браћу Јовандић и њихову мајку Јелену. Поводом овог чина, г. Далибор Рожић је истакао да се откривањем спомен-плоче и садњом дрвећа симболично скреће пажња јавности на велико страдање у такозваној Новосадској рацији, али и конкретно на страдање браће Јовандић. Истом поводом, присутнима се обратио и г. Петар Ђурђев, који је подсетио на историјске околности страдања невиног цивилног становништва у Погрому у Бачкој у јануару 1942, али и на страдање браће Јовандић. Браћу Јовандић, Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15), убили су припадници мађарске војске и жандармерије током злогласног Погрома у Новом Саду, 23. јануара 1942. године, у дворишту њихове куће у тадашњој Руменачкој улици. Злочин се збио пред очима њихове мајке Јелене Јовандић, која је после рата изјавила да је убици опростила злочин који никада неће заборавити. У парку на наведеној адреси налазила се једна жалосна врба и пет јаблана које је, по сведочењу старијих Новосађана, посадила сама Јелена Јовандић. Међутим, у годинама и деценијама систематског затирања сећања на Погром, јаблани су посечени. Чином поновног сађења јаблана и постављања спомен-плоче чува сећање на браћу Јовандић и на поруку њихове мајке Јелене да злочин треба опростити, али никада не треба заборавити. Чину откривања спомен-плоче и садње дрвећа у сећање браћу Јовандић и њихову мајку присуствовали су протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свечаност проглашења Новог Сада за Европску престоницу културе 2022. године одржана је 31. децембра / 13. јануара у Српском народном позоришту у Новом Саду. На дан грађанске нове године по јулијанском календару, 1/14. јануара, културни догађаји у оквиру представљања Новог Сада као Европске престонице културе протекли су у знаку крсне славе, коју је Међународни комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа 2014. године уврстио на светску листу нематеријалне баштине човечанства и ставио под заштиту УНЕСКО-а. У културним станицама „Свилара”, „Еђшег”, „Буковац”, „Млин”, „Лиман”, „Руменка” и „Барка”, у 19 часова, извршен је чин благосиљања славских дарова. Чин благосиљања славских дарова у Културној станици „Барка” на Клиси извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење новосадских свештеника и ђакона, а у присуству градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића и г. Дејана Шијака, председника Месне заједнице „Слана бара”. Обраћајући се сабранима после извршеног чина благосиљања славских дарова, Преосвећени владика Дамаскин је рекао: „Синоћ сам имао прилику да присуствујем величанственом догађају у Српском народном позоришту и могу да кажем да сам поносан и на Нови Сад и на Србију. Сваки човек има неку своју тајну; сваки народ има неке своје тајне. Једна од тајни нашег народа, која нас је одржала током векова, јесте управо слава или крсно име. Племићке породице у Европи, па и код нас, имале су своје грбове и штитове на којима су се налазила обележја по којима су се препознавали, како у боју тако и у парламенту. Српски народ, односно српски домаћин, имао је своју крсну славу и своју славску икону, са којом је ишао и у бој, али, нажалост, често и у сеобе и у избеглиштва. Слава нас је одржала – то је била најважнија служба у нашој домаћој Цркви. Некада није било лако отићи ни до храма – или је било исувише далеко или храмова није ни било, или смо били под турском или другим окупацијама – али као домаћа црква, свака породица је имала своју славу, своје крсно име и тиме је показивала своје порекло, а то јесте да смо Христови, да смо Божји људи, да смо поштоваоци патрона који нас штити пред Богом. Тако смо се окупљали и сабирали управо испред колача, жита, вина и свеће, који сви имају литургијску символику; не да замене Литургију него да нам говоре о томе да породица јесте наша мала Црква у којој се сабирамо и у којој показујемо и богољубље кроз славу и крсно име, али исто тако и човекољубље, односно гостољубље.” * * * У Културној станици „Свилара” чин благосиљања славских дарова извршио је протопрезвитер Бранко Вујиновић, парох при Алмашком храму. Господин Немања Миленковић, директор Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе” је преузео кумство за наредну годину. У свим наведеним културним станицама, после извршеног чина благосиљања славских дарова, приређен је богат културни програм у којем су учествовали локални фолклорни и тамбурашки састави, оркестри и певачке групе. Новосадски црквени хорови такође су узели учешћа у манифестацији, те је хор Саборног храма „Свети Георгије” наступио у Културним станицама „Еђшег” и „Млин”; хор Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин” у Културној станици „Свилара”; хор Алмашког храма „Свети Стефан Дечански” у Културној станици „Лиман”; хор Успенског храма „Антифон” у Културној станици „Руменка” и хор Вазнесенског храма на Клиси у Културној станици „Барка”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом. У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина. Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег. Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“ И додао: "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља, свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо." Извор: Телевизија Храм

У новом издању емисије "Читаоница" на таласима Радија Епархије нишке "Глас", представљен је нови септембарско-октобарски 381. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Садржај наведеног броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар. Звучни запис разговора Сваки нови број "Православног мисионара" обрадује нас значајним темама које у сваком човеку побуђују делање, покрећу нас да све поуке, савете и духовне смернице одмах и сада применимо у свом хришћанском етосу и животу, истакао је катихета Бранислав Илић.

Нови број листа Епархије бачке Виноград Господњи доступан је у пдф формату на званичној интернет страници Информативне службе Епархије бачке. Преузмите пдф примерак