Претражи Живе Речи Утехе

Поводом стогодишњице од освећења Патријаршијског саборног храма Светог Александра Невског у Софији 23. новембра 2024. године светом Литургијом је началствовао Светејши Патријарх бугарски г. Данило. Под куполама велелепног храма Светејшем Патријарху г. Данилу су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа гостујући архијереји: тиатирски и великобритански Никита (Цариградска Патријаршија), диоспољски Емануил (Александријска Патријаршија), француски, западно-јужноевропски Игњатије (Антиохијска Патријаршија), антидонски Нектарије (Јерусалимска Патријаршија), тимочки Иларион (Српска Патријаршија), горијски и атенски Андреј (Грузијска Патријаршија), дакијски Јероним (Румунска Патријаршија), месаоријски Григорије (Кипарска Црква), неакринијски и каламаријски Јустин (Архиепископија атинска), корчански Јован (Архиепископија албанска), прашки Михаил (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и брегалнички Иларион (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија); као и високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Бугарске Православне Цркве: великотрновски Григорије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан, врачански Григорије, сливенски Арсеније, мелнишки Герасим, тивериопољски Тихон, велички Сионије, бранишки Пахомије, велбуждски Исак и знепољски Мелетије. Стотине православних хришћана узели су молитвено учешће у свечаној Литургији током које је патријарх Данило прочитао Патријаршијску и саборну посланицу у којој се, између осталог, наводи: – Узносимо хвалу и благодаримо Господу из дубине срца за Његову велику милост и благовољење што се већ други век Патријаршијска саборна црква Светог Александра Невског величанствено уздиже, краси и утврђује нашу престоницу. Према bg-patriarshia.bg, Извор: СПЦ

Први београдски храм са којим је Мисионарско одељење успоставило плодну сарадњу је храм Светог Александра Невског на Дорћолу. Оснивачким актом донетим од стране Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, седиште Мисионарског одељења је смештено у оквиру парохијског дома овог храма, те је било природно да се прве мисионарске активности Одељења изведу управо при овом храму. Овом приликом најављујемо проширење досадашње сарадње са Невским храмом, у вези са развојем мисионарског пројекта NevskyTalks. NevskyTalks је мисионарски пилот-пројекат који је на Ђурђиц 2022. године покренут као део активности свештенослужитеља храма Светог Александра Невског који су довољно добро знали енглески језик. Идеја је била да се страним држављанима који бораве на територији Архиепископије, не знају српски језик, а заинтересовани су за Православље, повремено одржавају предавања на енглеском језику, а да се за оне међу њима који су православни хришћани омогући исповест и духовни разговор. Убрзо је формирана група од двадесетак полазника, који су били пореклом са разних страна света, од Америке и Канаде до Аустралије, а на сваком наредном предавању су се појављивали нови полазници. Пројекат NevskyTalks је био активан у периоду 2022-2023. године и показао је потребу да оваква активност буде настављена и проширена. С тим у вези, у наредном периоду ће NevskyTalks бити реализован синергијски, кроз сарадњу Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ и храма Светог Александра Невског, у оквиру чијег парохијског дома ће се та предавања и даље одржавати. На званичној интернет страници Мисионарско одељења ћемо редовно постављати обавештења о овим предавањима, на којима могу присуствовати сви заинтересовани слушаоци. Одсек за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ ће у наредном периоду проширити своју сарадњу са храмом Светог Александра Невског и у домену појединачних духовних разговора са особама које пребивају у Београду, не знају српски језик, а имају потребу да разговарају са православним свештеником. У наредном периоду очекујемо проширење ове важне активности Одсека за спољашњу мисију МО АЕМ кроз сарадњу са другим парохијским храмовима Архиепископије београдско-карловачке. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке

Први пут од завршетка Другог светског рата, у коме су православни Срби поднели највећу жртву у људству на Балкану, наша јавност је добила прилику да се на основу до сада необјављених архивских докумената, деценијама недоступних историчарима и истраживачима, упозна са новим детаљима у односима између православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у тим ужасним ратним годинама. У питању је књига "Односи православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у Другом светском рату", аутора свештеника др Александра Прашчевића. Аутор овог драгоценог истраживачког подухвата, открива нам у свом уводу да су и савремени међуверски односи оптерећени тешким историјским искуством јер су нам познати само сукоби и злочини на верској и етничкој основи, док су примери међуверске солидарности и добротољубља, иако малобројни, остали некако неприметни јер се њима до сада није посветила дужна пажња. Због тога, по његовим речима, „као што сваки злочин заслужује осуду, и свака жртва заслужује достојан помен, тако и сваки хумани поступак заслужује да буде истакнут и похваљен“. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је на почетку Другог светског рата донео одлуку (Бр. 2364/42 од 14. октобра 1941. године) да сви свештеници напишу извештаје о стању у њиховим парохијама како би се сагледала ситуација у којој се нашла Црква и њен верни народ на окупационим територијама. Иста одлука је донета и по окончању рата (Бр. 780/47 из 1946. године) са циљем да се сагледају ратне последице и новонастало стање на терену. Главна тема горенаведених извештаја су страдања православних Срба те је, стога, највише података о убијенима, протеранима, насилно покатоличенима и исламизиранима, пребеглима, одведенима по логорима, итд. У књизи су представљени подаци на основу сведочења православног становништва из 40 срезова, дата у периоду омеђеном 1941. годином и 1944. годином, уз исказе становника 21 села и једне општине, који су сакупљани 1942. године, као и изјаве парохијана из 92 парохије и три манастира датих 1947. године, сабране на простору епархија Дабробосанске, Бањалучке, Зворничко-тузланске, Захумско-херцеговачке и Бихаћко-петровачке. Академик Љубодраг Димић је у својој рецензији истакао да је аутор успешно представио и делом препричао аутентична сведочанства о злочинима почињеним над српским православним становништвом у Босни и Херцеговини. „Истовремено, они су (писана сведочанства – ред.) својеврсна ода оним представницима исламске вере који су у злим временима имали снаге да подигну свој глас и стану у заштиту својих комшија, пријатеља, познаника друге нације и вере. Афирмација таквог начина понашања и враћање у свест савременика имена људи којима су били намењени „доњи спратови историје“, још један је од доприноса (овог – ред.) рукописа. Рад колеге др Александра Прашчевића значајно је упозорење историчарима и писцима историјских текстова да треба избегавати генерализације и устаљене стереотипе и увек водити рачуна о сложености догађаја, појава и процеса о којима пишу“. Ова историјска књига је дуг, пре свега, према невиним жртвама рата, дуг према онима чија су имена дуго била непозната, како доброчинитеља тако и злочинаца. У овој књизи се коначно могу сазнати деценијама сакривени проблеми са којима су се сусрели православни и муслимани на путу њиховог суживота у Босни и Херцеговини. Мр Милан Трпковић, директор издавачке куће „Кључ“ Извор: Информативна служба СПЦ

Предавање на тему "Како читати Свето Писмо" одржаће у суботу 28. октобра 2023. године, у великој сали парохијског дома храма Светог Александра Невског, ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве. Почетак је у 18.45 часова, сазнајемо из Храма на Дорћолу. Извор: Радио Слово љубве

Поводом великог српског верског и народног празника Видовдана, Њ. К. В. Престолонаследник Александар упућује честитку Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију, Српској Православној Цркви и свим грађанима Србије. „Наша национална историја је веома богата, са толико важних датума и значајних догађаја. У мноштву важних успомена из наше прошлости, Видовдан је без икакве сумње један од дана који се издваја по свом значају и симболичкој снази за наше национално биће и идентитет. На данашњи дан наша црква и верници прослављају Светог мученика кнеза Лазара и свете српске мученике, јунаке нашег народа који су бранили нашу отаџбину у Косовском боју 1389. године. Они су пали на бојном пољу, са високим идеалима и врлинама истинске моралности, поштења и части, дубоко урезаним у њихове умове и срца. Одабир Кнеза Лазара, одлука за Царство небеско уместо Царства земаљског, дефинисао нас је као народ у свим вековима који су уследили. Тај избор Светог Кнеза само је потврда пута којим су већ ишли сви наши витезови и владари пре њега – Немања, Стефан и сви други који су водили наш народ у данима славе. То је нешто што нас обавезује и данас. Косовски завет и витешки кодекс који су нам Кнез Лазар и његови мученици оставили, путоказ су за народ Србије и у данашњем времену. То је оно што нас је вековима водило кроз многа искушења и изазове. Током свих тешкоћа, наши преци су остали верни високим идеалима и чојства и јунаштва. Зато желим да овај свети дан протекне у миру, јединству и доброј вери. Српски народ данас мора да буде више уједињен него икада. Морамо да волимо своје породице, нашу Србију и свој народ и да увек у молитвама помињемо све пале хероје који су дали животе за отаџбину и наше идеале кроз прошла времена. Живела Србија!“, изјавио је овом приликом Њ. К. В. Престолонаследник Александар. Извор: Краљевски двор

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је 5. фебруара 2023. године, у Недељу митара и фарисеја, свету архијерејску Литургију у храму Светог Илије у Миријеву. Том приликом епископ Иларион је рукоположио вероучитеља др Александра Милојкова у чин ђакона. https://spc.rs/episkop-ilarion-rukopolozio-dr-aleksandra-milojkova-u-cin-djakona/

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу. Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: “Бог је не у сили него у правди”. Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију. Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године. – Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив. Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. Тропар (глас 2):Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил. https://mitropolija.com/2022/09/12/prenos-mostiju-svetog-aleksandra-nevskog-3/

Извор: Инфо-служба СПЦ

Нова књига протопрезвитера Александра Михаиловића: "Ка најновије новом" Уосталом, поезија на известан начин подразумева и носи одувек у својој прводатости тежњу ка очишћењу од свега профаног и далеког од саме суштаствености Логоса и јеванђелског свеобухватног учења о мироносном свету: прошлом, садашњем и будућем. Несумњиво, Александар Михаиловић, у својој првој песничкој књизи Ка најновије новом, много тога казаног и добро проученог у књижевно-философским огледима сабраним у књигама Иза одшкринутих врата и Непоновљива поновљивост, синтетизује и поетски успешно оваплоћује, хармонизујући мисаоно (теолошко) и песничко искуство, традицију и модерније поимање лирске изражајности, у контексту освојене естетике и повишене интелектуалности. Истина, стих се бори између музикалности, знаних ритмова и прозодијских структура, све јасније пристајући уз спонтане изражајне формације својствене неканонизованој метрици. Радомир Андрић, књижевник * * * У експликацији песме, ма колико се трудио да буде чисти лирик, наш песник не може да побегне од дидактичности, тако да повремено из тих стихова чујемо проповед, азбуку човечности. Не могавши да се одвоји од себе, од свог презвитерског епитрахиља, он понекад као даскал учи о скромности, праштању, врлини. Његова поезија, махом рефлексивна, доноси и емоцију која се изједначава са антрополошким апсолутима. Склон философирању, наш песник тражи грумен злата у људима „искру бесамртну“ његошевску, лучу која озарује наш пут, наду да нећемо никада умрети и да постоји озарење коме тежимо. Ипак, само човек, наш песник опхрван је тешкоћама свакодневног живота, његова пала природа често жуди за правдом, лепотом, добротом, истином. Често је погођен тугом због несавршености света и човека, његових манифестација огреховљености и нестрпљивости, гордости, охолости и глупости, свих оних мана које живот компликују и стављају на транспаренте несхваћености, оне о којој пише Десанка или пак мале револуције о којој пишу урбани песници. Проф. Славица Јовановић Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 2. фебруара 2022. године одржана је свечана церемонија уручења највиших државних признања у Великој сали у Кремљу, којом је одата почаст истакнутим руским личностима у науци, медицини, ваздухопловству, уметности и низу других области. Поздрављајући учеснике церемоније, шеф државе је истакао: „Свако од вас има своју судбину, своју „линију живота“. Али све, безусловно, уједињује жеља да раде за добро своје домовине, друштва, наших грађана. Ваша достигнућа су већ отворила и отварају нове хоризонте у разним областима, у разним сферама, служе модерном развоју Русије, дају велики допринос успешној будућности наше земље, дају пример посвећености раду, дужности, одлучности и способности да се доносе тешке, понекад нестандардне одлуке.“ Међу награђенима је и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректор Општецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ђирило и Методије“. Одликован је Орденом Александра Невског „за велики допринос развоју међународних и међуверских односа“. У говору након свечаног уручења високе државне награде епископ Иларион је рекао: „Дубокопоштовани Владимире Владимировичу, хвала вам што сте, на препоруку Његове Светости Патријарха, доделили висока државна признања руководству и појединим сарадницима Одељења за спољне црквене послове. Нашу институцију понекад називају црквеним Министарством спољних послова, што није сасвим коректно, пошто се не бавимо само спољним пословима, већ и међуверским односима у нашој Отаџбини. А последњих година све више се осећамо као нека врста одбрамбеног ресора, јер морамо да бранимо свете границе наше Цркве. Руска Црква је настајала у периоду дужем од десет векова, и ми смо је наследили у границама у којима је настала. Нисмо је ми створили, не треба да је рушимо. Наставићемо да се одупиремо оним спољним изазовима са којима смо се данас суочили. Желео бих да искористим ову прилику да Вам се захвалим на подршци коју пружате прогоњеним хришћанима широм света. Захваљујући руској војсци, терористи су протерани из Сирије. Но, у низу других земаља на Блиском истоку, где терористи и радикалне групе нападају хришћане, њима је такође потребна заштита и помоћ Русије. Нарочиту пажњу данас заслужује Африка. У неким државама тог континента покренути су потпуни прогони хришћана. Верници Африке са надом гледају на Русију и њеног председника, на Руску Цркву и њеног Патријарха. Они излазе на улице са плакатима: „Хвала Путину, хвала Патријарху Кирилу“. Придружујем се овим речима захвалности и желим Вам, поштовани Владимире Владимировичу, добро здравље и Божију помоћ у Вашој служби.“ Извор: Мospat.ru

Председник Републике Србије Александар Вучић упутио је саучешће Светом Архијерејском Синоду Српске православне цркве, свештенству и монаштву, верницима Српске православне цркве и епархије шабачке, поводом смрти епископа шабачког Лаврентија. ”Са тугом сам примио вест о смрти епископа шабачког господина Лаврентија, који је деценијама са великом посвећеношћу вршио бројне тешке и одговорне пастирске и мисионарске дужности, неуморно окупуљајући верни народ у земљи и ван матице. Епископ Лаврентије је уложио огроман труд у обнављање старих и изградњу нових цркава, док је истовремено увек имао на уму да потребама верника треба приступати и на савремен начин, због чега је основао православни радио и ТВ станицу и појачао издавачку делатност, настојећи да јаким нитима повеже веру, традицију и модерно доба и да још више приближи нашу свету Цркву младим генерацијама. Нека му Господ подари царство небеско, а његов српски род ће му остати захвалан за свако добро које је за нас учинио.” Извор: Рredsednik.rs

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман. Четвртак, 27. септембар 1973. Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени. Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести... Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран. Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму. Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине... Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори? Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...). Желим да запишем и следеће: Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост. Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“ После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост? Уторак, 12. новембар 1974. Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца. Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи. Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање... Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд. Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 18. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског у Београду уз саслужење Преосвећене господе Епископа кронштантског Назарија из Московске Патријаршије и хвостанског Јустина, викара Патријарха српског. Беседа Патријарха српског Порфирија изговорена 18. новембра 2021. године у београдском храму Светог Александра Невског После свете Литургије, Патријарх српски г. Порфирије у порти храма освештао је споменик Светог Александра Невског поводом 800 година од рођења тог великог Божјег угодника. Том приликом, свечани чин братимљења Београда и Санкт Петрербурга обавили су градоначелник српске престонице др Зоран Радојичић и губернатор петроградски г. Александар Беглов. Свечаности су присуствовали министар др Ненад Поповић, амбасадор Руске Федерације г. Александар Боцан-Харченко, заменик градоначелника г. Горан Весић и чланови делегације града Санкт Петербурга. Бронзана биста са постаментом је тешка 2,15 тоне, а висина бронзане скулптуре је 1,15 метара. На споменику су на руском и српском језику златним словима угравиране речи Светог Александра Невског: „Бог није у снази, него у истини“. Биста је израђена у Краснодарској области, а њен аутор је Анатолиј Дементјев, вајар и члан Савеза уметника Русије, који је и аутор споменика Пушкину на Азову и Чехова у Таганрогу. „Дошли смо са радошћу у срцу у српску земљу да би смо опет и опет извршили молитвено сећање на Светог благоверног кнеза Александра Невског. У Руској Православној Цркви данашњи дан је посебан. На данашњи дан пре више од сто година изабран је Његова Светост Тихон на трон руских патријараха после једног дужег временског периода, који је захватао два века, када је император Петар Велики поништио патријарашко место. Изузетна је част што сам данас имао прилику да саслужујем у светој Литургији Његовој Светости Патријарху Порфирију. Радујем се што на овом месту неће бити само храм посвећен Светом кнезу Александру Невском, него ће у порти овог светог храма бити и споменик са ликом нашег Благоверног кнеза. Сједињени као православни народи, сједињени смо преко имена свих Божјих угодника и светаца који су у своме животу прослављали Господа, истакао је епископ Назарије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Викар Патријарха српског, Епископ ремезијански Г. Стефан је у својству домаћина 17. новембра дочекао губернатора Санкт Петербурга Александра Беглова, који борави у званичној дводневној посети Београду и Епископа кронштатског Назарија. У пратњи руског губернатора били су градоначелник Београда проф. др Зоран Радојичић и заменик градоначелника Београда Горан Весић. На самом почетку, губернатор Александар Беглов је како приличи по руском обичају, уручио букет цвећа нашем настојатељу Храма, Епископу Стефану. У пратњи Владике Стефана делегација је обишла наос Храма где су Владика Назарије и Владика Стефан уручили један другом пригодне поклоне, а затим су у олтару Храма једнодушно отпевали хвалу Светом Сави. Овај чин заједничког певања и заједничке молитве под сводом Храма Светог Саве значајно учвршћује везе наша два братска православна народа. Не заборавимо да је Храм дело и руских мајстора који су годинама пожтрвовано радили на уградњи мозаика и тиме уградили део себе као део целокупног руског народа. Делегација је имала прилике да обиђе и Цркву Кнеза Лазара али и крипту Патријараха. У крипти су губернатор Александар Беглов и Владика кроштански Назарије, као и градоначелник Београда Зоран Радојичић и заменик градоначелника Београда Горан Весић, положили цвеће на гроб блаженопочившег Патријарха Иринеја. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, примио је 21. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду делегацију руског града Санкт Петербурга у пратњи градоначелника Београда др Зорана Радојичића. Делегацију старе руске престонице предводио је заменик председника Комитета за спољне односе Санкт Петербурга г. Андреј Хлутков, који је епископа Јустина упознао са предстојећим манифестацијима којим ће бити обележена 800. годишњица рођења Светог кнеза Александра Невског како у Русији тако и широм православног света. Градоначелник др Радојичић је најавио духовне свечаности које ће тим поводом бити одржане у српској престоници. Светковине ће бити крунисане 18. новембра 2021. године потисивањем повеље о братимљењу Београда и Санкт Петербурга, као и откривањем спомен бисте Светог Александара Невског у порти београдског храма посвећеном том благоверном руском владару и Божјем угодинику. Пријему су присуствовали помоћник градоначелника Београда г. Андреј Младеновић и старешина храма Светог Александра Невског протојереј-ставрофор Вајо Јовић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Председник Руске Федерације В. В. Путин доделио је Орден Александра Невског митрополиту волоколамском Илариону, председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије. Указ Председника Руске Федерације од 18. маја 2021. под бројем 293 „О додељивању државних награда Руске Федерације“ објављен је на званичном руском интернет порталу правних информација. У Указу стоји: „За велики допринос у развијању међународних и међуверских односа и дугогодишњи савесни рад Орден Александра Невског додељује се Григорију Валеријевичу Алфејеву (митрополиту волоколамском Илариону), председнику Одељења за спољне црквене послове Московска Патријаршије“. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, свечано је 22. јануара 2021. године дочекао Председника Републике Србије г. Александра Вучића у првопрестоном граду Крагујевцу и средишту Епархије шумадијске. Дочеку је присуствовало и свештенство Епархије шумадијске. Председник Вучић је посетио спомен-парк Шумарице, место где је током Другог светског рата невино потрадао велики број житеља Крагујевца. Такође, јПредседник је посетио цркву посвећену Светим новомученицима крагујевачким и том приликом, заједно са епископом Јованом и градоначелником г. Николом Дашићем, даво изјаве за нациолане и локалне телевизијске куће. Председник је изјавио да ће држава помоћи да се радови на цркви Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама заврше. Такођ,е најавио да је држава већ започела припреме за обележавање 80. годишњице од стрељања више од 2.000 Крагујевчана од стране окупатора у Другом светском рату. Председник Александар Вучић је истакао да Србија никада неће заборавити такве злочине и да ће се увек сећати оних који су помогли да се дође до слободе. -Оних који су погинули јер су били криви због тога што нису били на страни окупатора, рекао је председник Вучић и додао да народи који немају прошлост и не умеју да се сећају не заслужују ни будућност. Председник Вучић је истакао да је зато важно за српски народ да се развија култура сећања и да је веома захвалан Епископу шумадијском Јовану за чије време је подигнуто чак 85 нових цркава, од укупно 380 у Шумадији. Председник Вучић је додао да је веома важно да се, уз повећање плата и пензија, и других ствари у економији, развија и духовност. -Без духовности и сједињивања националног и духовног, не можемо да постигнемо велике резултате, поручио је председник Вучић. Владика шумадијски Јован је изразио задовољство због посете Председника и изјавио да је његова посета велики дар и благослов. -Председник је најавио да ће помоћи да се ово здање доврши. Тако ћемо сачувати од заборава страшни злочин почињен у Шумарицама. Народ који није свестан прошлости, није достојан ни садашњости ни будућности. Ово је благословен дан и ући ће у историју Епархије шумадијске и Шумадије као дан када је Председник из љубави дошао да погомоне да ово свето дело довршимо, рекао је владика Јован. Иначе, радови на изградњи цркве Светих новомученика крагујевачких започети су 2001. године, а жеља је да се заврше ове године када се навршава 80 година од стрељања крагујевачких ђака, професора и грађана 1941. године. Извор: Епархија шумадијска

Да живим у Београду или негдје у унутрашњости Србије, можда бих о предсједнику Вучићу размишљао на нешто другачији начин, можда бих, као многи, више био вођен личним а мање националним интересима. Али, пошто сам монах и епископ који живи и столује у манастиру Рмњу, на пустој и суровој граници Босне и Лике, мој поглед на живот, саживот, на прилике и неприлике, условљен је само једним – жељом да духовно и биолошки преживи ово моје мало и нејако стадо Христово, које ми је дато на бригу и старање. Већ три деценије ми се бринемо да не нестанемо, да нас има, да останемо тамо гдје нас је одувијек било. За остварење ових скромних жеља увијек нам је недостајала помоћ, братска рука и разумијевање. Због тога смо више искрварили послије рата него у самом рату, јер ратне ране нико није желио да нам вида. Међународна заједница није била заинтересована да нам помогне, а Република Српска недовољно јака да нас снажније подржи. И када смо, од много наде и гледања у истом правцу, за час окренули главу од матице Србије, предсједник Вучић је погледао нас. И не само погледао, већ и помогао, и походио нас, два пута, као ниједан предсједник Србије до тада. На томе смо му били и остали бескрајно захвални, јер Крајишници памте чак и онда кад се чини да су све заборавили. Истине ради треба подсјетити да је Србија уложила новац у сваку општину и сваки град Републике Српске, али и у четири општине са српском већином у Федерацији БиХ, па тако, захваљујући тој истој Србији и њеном предсједнику, имамо, као израз трајне љубави, дјечије вртиће, болнице, путеве, храмове… Међутим, да би се оспорило, омаловажило и све представило другачијим него што јесте, свакодневно се испаљују отровне стрелице у виду новинских написа и интервјуа наших освједочених душебрижника, који страх од великосрпских империјалистичких тежњи, посијан од њих самих у њиховим недобронамјерним умовима, покушавају измјестити у свакодневицу овдашњих Бошњака и Хрвата, којима, увјерен сам, предсједник Вучић жели исто што и нама Србима – мир, напредак и добре односе, без страха једних од других. Напада се онај који је бјесмучно нападнут у Сребреници, покушава се дискредитовати онај који је помогао тој истој Сребреници, као нико до тад, а све са људском жељом да се ратне ране излијече међусобним повјерењем, да се овдашњи народи повежу модерним саобраћајницима, да нам, свима заједно, овдје буде боље, да сви имају посла, да нико не одлази у бијели свијет само да би нашао посао а изгубио све оно што има само у земљи у којој је рођен – рођаке, пријатеље, успомене, срећу… Када се видјело да је све теже плашити оне друге и другачије великосрпским национализмом, јер је та матрица одавно истрошена, онда се дошло на не тако нову идеју да се за све окриве Руси, па да се они други и другачији плаше њима и, наравно, Вучићем као њиховим експонентом. Узалуд! Довољно је погледати чије су банке, тржни центри, гдје одлази радна снага и свакоме ће све бити јасно. Некоме је, очигледно, досадио мир и напредак, па би сада, осокољен резултатима америчких предсједничких избора, да „распакује Дејтон“, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци, жељни мира и повјерења, жељни своје дјеце из Њемачке, унучади из Ирске, пријатеља из Америке. Босна и Херцеговина у којој живим, у којој служим и у којој ћу кости оставити, има компаративне предности: Хрватска помаже Хрвате, Србија Србе, исламски свијет Бошњаке. Ако нам умови и срца нису тијесни, у овој земљи има мјеста за све и свакога. Није овој распетој земљи проблем Александар Вучић, већ фрустрације оних који би да ову земљу кроје по своме, а у тој политичко-кројачкој замисли овдје би било Срба тек толико да декоративно украсе вјерски и национални монолит замишљен у неком од мрачних центара моћи. Знам да то предсједник Вучић не би дозволио, баш као ни предсједник Додик, као ни сваки други честити Србин којем је стало да иза нас нешто остане у овој лијепој и страшној земљи, која није и неће бити ничији плијен, већ простор у којем ће живот надјачати смрт, у којем ће бити бројније нове колијевке него радне визе, у којем ће комшија вјеровати своме комшији као брату рођеном. Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту гдје јесмо. Кад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће бити. Вучићево распеће је наше васкрсење! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У недељу 13. децембра 2020. лета Господњег навршило се је 37. година од престављења протопрезвитера Александра Шмемана, декана Православне богословске академије Светог Владимира и једног од водећих православних богослова 20. века. Вашој пажњи препоручујемо текст: Катихета Бранислав Илић: Протојереј Александар Шмеман - човек богослужења Прота Александар је рођен у Естонији 1921. године у породици руских емиграната. Младост је провео у Француској, где је завршио средњу школу и стекао универзитетску диплому. Такође је завршио богословске студије на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, који је у то време био средиште руске православне науке после 1917. године. Рукоположен за свештеника 1946. године, предавао је Историју Цркве у Институту Светог Сергија све до 1951. године, када је позван да предаје на Академији Светог Владимира, тада у Њујорку. Убрзо је био препознат као водећи стручњак православног литургијског богословља, који улитургијском предању Цркве види главни знак и израз хришћанске вере. Отац Александар је 5. јула 1959. г. одбранио докторат на Институту Св. Сергија на тему „Црквени устав: Покушај увода у литургијско богословље“. Добио је звање почасног доктора наука на: Butler University, General Theological Seminary, Lafayette College, Iona College и Holy Cross Greek Orthodox School of Theology (Грчка православна богословска школа Часног Крста). Осим наставе на Светом Владимиру, отац Александар је изводио наставу на Колумбијском универзитету, Универзитету у Њујорку, и другим високим школама (Union Seminary, and General Theological Seminary), и био је драг гостујући предавач на многим универзитетима широм света. Такође је био активан као представник Православне Цркве у екуменском покрету, као и у Омладинском одељењу и у Комисији за веру и устројство при Светском савету Цркава. За декана Академије Светог Владимира изабран је 1962. године, и на том положају је остао до свог упокојења, а та висока школа је образовала генерације православних свештеника. Током његове службе Академија је стекла високи углед као центар православних богословскихстудија. Отац Александар је био активан у оснивању Православне Цркве у Америци као аутокефалне Цркве 1970. године, када је некадашња „Митрополија“ постала званично независна од Руске Православне Цркве. Био је веома забринут за судбину верника у Совјетском Савезу. Током 30 година његове проповеди су емитоване на руском језику на „Радију слобода“ и чуле су се широм Совјетског Савеза и другде. Алекандар Солжењицин, док је живео у Совјетском Савезу, био је један од његових слушалаца и остао је његов пријатељ после емигрирања на Запад. Преко десетак његових књига објављено је на више језика. Међу њима су Увод у литургичко богословље, За живот света, Православље..., а објавио је и много чланака и студија. Његова класична књига „За живот света“ преведена је на многе језике (и на српски) и остаје једно од најпопуларнијих дела о хришћанском учењу за широку јавност. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке г. Јован служио је 6. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Александра Невског у Београду. У току свете Литургије, владика Јован је рукоположио ђакона Драгана Неђића у свештени чин презвитера. Извор: Инфо-служба СПЦ