Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дом'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку. Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке. -Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову. После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка. Беседа Патријарха српског г. Порфирија У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо. Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна. Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе. Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота. Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима. Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту. Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин! *** Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја. ФОТОГАЛЕРИЈА
  2. У суботу, у току пете седмице Великог Поста, 09. априла 2022. године, милосрдној секцији Верског добротворног старатељства АЕМ је указана прилика да посете Дом за ученике „Јован Јовановић Змај“ и пројаве делатну љубав према ближњима-штићеницима овога дома, известило је ВДС на својој интернет-страници. Преносимо извештај у целини: Етимологија речи „срећа“ проистиче из речи сусрет. Сусрет са собом, са ближњима, са Богом. Баш тако је и дан проведен са штићеницима овога дома, за чланове милосрдне секције био дан среће! Дочекала нас је васпитачица Сузана Крстевски, након чега смо време са децом провели у веселој атмосфери испуњеној игром, причом, упознавањем и грљењем. Како би употпунили радост дечице, подељени су и пакетићи са слаткишима, књигама и играчкама. Након сусрета са децом, отишли смо облагодаћени, окрилаћене душе и захвални на прилици да обогатимо једни друге кроз квалитетно проведено време. Деца су нас одушевила својом непосредношћу и отвореношћу која је просијала у слободи и пуноти љубави којом су нас даривали. Како у свецелој љубави не бива да волимо само једну, две или пет особа, или само своју породицу и своје пријатеље, већ читаву творевину Божију и све људе познате и непознате, оне који нам чине добро и оне који нас не подносе, јер само тада волимо као што воли Бог који „даје кишу праведнима и неправеднима“. Слава Богу што нам даје сусрете који су кадри да разгоре наше срце, и ближње који су нам повод да изађемо из оквира нашега егоизма и себељубља и обретемо се као трудбеници на њиви Господњој. Извор: Верско добротворно старатељство
  3. Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм
  4. У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка
  5. Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  6. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас на Аранђеловдан Свету архијерејску литургију у Храма Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши у Брчком што је централни дио обиљежавања јубилеја - пола вијека од освећења ове цркве. Поводом овог јубилеја синоћ је одржана свечана академија у Културно-административном центру "Патријарх српски Павле" која је, како је рекао, старјешина Храма Жељко Матић, посвећена свим људима који су ову цркву подигли из пепела, те истакао да је у Брчком црквена историја дуга. На Свечаној академији наступили су женски и мушки византијски хорови "Света Анастасија Српска" и "Свети Роман Мелод" који су недавно основани при Храму Успења Пресвете Богородице, те глумац Народног позоришта Републике Српске Александар Стојковић. Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански Господин Фотије уз саслужење свештенства брчанског архијерејског намјесништва. Овај празник је данас утолико посебан, што се ове године обиљежава 50 година од освећења храма у Српској Вароши, које је извршио тадашњи Епископ зворничко – тузлански господин Лонгин (Томић) уз присуство великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа. Данас као да је поново било освећење, јер се свеченост јубилеја осјетила и прије саме Литургије када је сунце грануло и тиме дало свој допринос љепоти овог јубилеја. Мноштво вјерника, од оних најмлађих до оних најстарих, који су били свједоци и освећења 1971.године, данас су били окупљени на Светој Литургији показујући тиме да сва борба и страдања које су наши преци прошли да би очували овај храм, нису били узалудни. Градња данашњег храма почела је 1968. године, трајала је три године, а храм је освештан 26. септембра 1971. године. Овај храм је настао на темељима претходног који је изграђен 1874. године, а спаљен 1941. године у Другом свјетском рату, а послије рата власт није дозвољавала поновну градњу, већ је на том мјесту подигута школа са двије учионице која је служила и као црква. Бесједећи о историји ове светиње владика Фотије је навео да је прва црква у Брчком, грађења између 18. и 19. вијека, била посвећена светом великомученику Георгију, али због тога што је била од брвнара, није дуго потрајала. О овоме данас свједочи спомен-плоча постављена прекопута садашњег храма. Вођен овим чињеницама, Преосвећни владика, даде свој свети благослов братсву храма да приступе, заједно са њим, изради пројекта љетног олтара који ће бити посвећен управо Побједоносцу Георгију, јер како и сам рече: Свети Георгије недостаје овом граду. Братство Светоуспењског храма, на челу са протојерејем – ставрофором Жељком Матићем Епископу Фотију данас дарова владичанске инсигније - крст и панагију, исказујући своме Архијереју и оцу захвалност што је на овај празник одабрао управо њих да им учини част својом канонском посјетом. Поред отаца, и полазници школе иконописа ''Небеска царица'', у склопу које се учи и калиграфија, Епископу уручише свој дар у виду краснописом исписане Мудрачеве молитве (Пр. 30, 8-9). Након Свете Литургије, Епископ је подијелио нафору вјерном народу, а затим и обишао просторије ове иконописачке школе, које се налазе у склопу Културно административног центра ''Патријарх Павле'', благословио њихов досадашњи рад и рекао да ће и даље бити уз њих и подржавати њихове активности. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом. У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина. Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег. Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“ И додао: "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља, свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо." Извор: Телевизија Храм
  8. Конференција: “Савремена читања Откривења” Петак, 17. септембар 2021. од 10:00 до 16:00 - Дом Омладине Београда// Сала Американа У петак, 17. септембра 2021. од 10:00 до 16:00 организацији Института за студије културе и хришћанства, у сарадњи са Домом омладине Београда биће организована конференција која ће се бавити Откривењем Јовановим, те савременим читањима овог текста, из различитих теоријских перспектива, уз разноврсне методолошке приступе. Основни циљ конференције је поновно промишљање „Откривења Јовановог (Апокалипсе)” и значаја текста у контексту савремене културе и изазова које пред човека и његову слободу постављају доминантни културни и идеолошки системи. У раду конференције ће учешће узети домаћи и страни истраживачи. Током конференције ће бити анализирана нека од централних питања односа вере и уметности, вере и политике, питање теодицеје и др. Учесници: др Маргарет Баркер, бивша председница Друштва за студије Старог завета, Велика Британија Горазд Коцијанчић, филозоф и преводилац, Словенија Хју Дојл, Колеџ св. Игнатија, Шведска Горан Гоцић, књижевник, Београд проф. др Владан Таталовић, Православни богословски факултет у Београду др Кристијан Олах, Институт за књижевност и уметност, Београд др Моња Јовић, уредница за српски језик, издавачка кућа Едука, Београд Данијела Марковић, Институт за студије културе и хришћанства, Београд Сергеј Беук, Дом омладине Београда проф. др Давор Џалто, ИСКХ, Универзитетски колеџ Стокхолм Улаз је слободан за све заинтересоване посетиоце!
  9. Конференција: “Савремена читања Откривења” Петак, 17. септембар 2021. од 10:00 до 16:00 - Дом Омладине Београда// Сала Американа У петак, 17. септембра 2021. од 10:00 до 16:00 организацији Института за студије културе и хришћанства, у сарадњи са Домом омладине Београда биће организована конференција која ће се бавити Откривењем Јовановим, те савременим читањима овог текста, из различитих теоријских перспектива, уз разноврсне методолошке приступе. Основни циљ конференције је поновно промишљање „Откривења Јовановог (Апокалипсе)” и значаја текста у контексту савремене културе и изазова које пред човека и његову слободу постављају доминантни културни и идеолошки системи. У раду конференције ће учешће узети домаћи и страни истраживачи. Током конференције ће бити анализирана нека од централних питања односа вере и уметности, вере и политике, питање теодицеје и др. Учесници: др Маргарет Баркер, бивша председница Друштва за студије Старог завета, Велика Британија Горазд Коцијанчић, филозоф и преводилац, Словенија Хју Дојл, Колеџ св. Игнатија, Шведска Горан Гоцић, књижевник, Београд проф. др Владан Таталовић, Православни богословски факултет у Београду др Кристијан Олах, Институт за књижевност и уметност, Београд др Моња Јовић, уредница за српски језик, издавачка кућа Едука, Београд Данијела Марковић, Институт за студије културе и хришћанства, Београд Сергеј Беук, Дом омладине Београда проф. др Давор Џалто, ИСКХ, Универзитетски колеџ Стокхолм Улаз је слободан за све заинтересоване посетиоце! View full Странице
  10. Његова Светост патријарх српски Порфирије данас је, по сопственој жељи, посетио Васпитно-поправни дом у Крушевцу, где је разговарао са штићеницима и обишао новоизграђену Цркву Светих Филимона и Онасима у кругу ове установе. - Искрене честитке пре свега, онима који раде овде, а онда и држави, Министарству правде, које је надлежно за установу-каже патријарх Порфирије. -Поред честитки, наравно, спремни смо и на сваку врсту подршке, тим пре што је подигнут храм,јер верујемо да разни проблеми које срећемо у друштву без обзира на то да ли су психолошке природе,да ли су индивидуални, заједнички, они по правилу јесу с једне стране и одраз времена у које живимо,а с друге стране јесу показатељ поготово када је реч о оваквим установама да и те како имамо проблема у породицама. И ти проблеми, додаје патријарх, изискују бригу свих, државе која је показала своју бригу на овај начин,а онда унутар институција показује се потреба за стручњацима разних профила, као што су социолози, психолози, психотерапети, лекари, педагози. -У исто време знамо да човек није само телесно биће, већ и духовно и да поред и других струка које морају бити уведене у покушај да се младим људима који су штићеници ове установе помогне, потребно је да се покаже пажња, да се укаже брига и о духовном аспекту оних који имају проблеме-напомиње патријарх. -И као што је то случај о било ком човеку, било ком месту, малој или већој групи, то је случај и овде. И владика Давид крушевачки је већ својим досадашњим учешћем и ангажманом у овој установи показао спремност цркве да да свој допринос што је могуће бољем превазилажењу искушења у које су запали млади људи који се овде налазе. Патријарх је подвукао да је одушевљен поретком и устројством институције коју је посетио,да је и он, попут министарке правде Маје Поповић на самој капији имао утисак да улати у организовани кампус, где је све урежено, хигијена, организација простора, а тај утисак дошао је и након кратког сусрета са штићенициа и размене неколико мисли са њима. -Подршка молитвена сигуран сам да је важна, а исто тако и подршка,упуство и савет да храм који се налази на овом месту буде тачка у којој ће сви имати могућности да се напајају и оним што надилази наше моћи, наше ограничене капацитете, да се напајају благошћу духа Светога која је несумњиво потребна овде, као и свуда, у сваком времену-рекао је на крају патријарх Порфирије, који је с одушевљењем дочекан у Цкрви Лазарица, а потом и на Свечаној седници Скупштине града. Патријарх Порфорије обишао је ВП дом заједно са епископом крушевачким Давидом, министарком правде Мајом Поповић, представницима Управе за извршење кривичних санкција, градочалницом Крушевца Јасмином Палуровић и њеним сарадницима. ХРАМ ИНСПИРИСАН МАНАСТИРОМ ХОПОВО ВП дом је недавно обележио 74 година од оснивања. Према последњим подацима, у њену боравит 180 штићеника. Литругије су редовне, а од пре неколико година уведена је и традиција Светосавске академије, ломљење Божићне чеснице. Црква посвећена Светим Филимону и Онасиму изградила се уз подршку Министарства правде, средствима ВП дома, запослених и захваљујући бројним донаторима. Храм је рађен по угледу на манастир Хопово на Фрушкој гори, по жељи нашег епископа, који је и одредио место у кругу установе за темеље цркве. Крст је освештан 2017. године, а градња је почела наредне године. Извор: Новости Видео: Телевизија Храм
  11. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију на дан Светог великомученика Димитрија Солунског, у недељу, 8. новембра 2020. године, у Световазнесењском храму у Чуругу, уз саслужење свештенства и ђакона Епархије бачке. Беседећи после прочитаног Јеванђеља, Епископ мохачки Исихије честитао је присутнима празник, истакавши значај непоколебивог и многострадалног подвига светитеља Димитрија за веру, за Христа. Треба да, по узору на наше старе, не негодујемо, не ропћемо, да не стављамо себе испред својих ближњих, већ да ово мало страдања која нам је Господ послао искористимо да се покајемо, навео је владика Исихије. Свету Литургију, својим умилним појањем, увеличао је хор Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. На предлог Црквене општине чурушке, Архијерејске грамате признања и захвалнице уручене су добротворима. После чина освећења новоподигнутог Светосавског дома, Епископ мохачки је пожелео да овај догађај допринесе још бољем парохијском животу, а настојатељ Световазнесењског храма, протојереј Петар Тривуновић, изразио је захвалност епископима бачком Иринеју и мохачком Исихију, као и свима који су на било који начин допринели изградњи Светосавског дома – простора који ће бити драгоцен за сва окупљања и сабрања верних у Чуругу. После освећења Светосавског дома приређена је трпеза љубави, која је била на радост и молитвену корист присутних. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. На празник Мале Госпојине, 21. септембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије присуствовао је вечерњем богослужењу у Парагама, поводом славе храма посвећеног Рођењу Пресвете Богородице, а затим освештао славске дарове. У својој беседи, Епископ је поучио верни народ о значају празника. После вечерњег богослужења владика Исихије је освештао новоизграђени Светосавски дом, чији су темељи освећени 2019. године, на празник Цвети. Светосавски дом је подигнут трудом Црквене општине Параге и залагањем верног народа Божјег у том селу. Владика је после освећења заблагодарио на труду поводом овог благословеног дела и пренео благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја. Овогодишњи црквени кум био је госоподин Сава Попов из Парага са својом породицом, а кумство је предао породици Ђурић из Парага. На вечерњем богослужењу и освећењу Светосавског дома певао је црквени хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, којим руководи професор Снежана Жујић. Овој свечаности је присуствовао и председник Општине Бачка Паланка, господин Бранислав Шушница са сарадницима. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. -Ктиторска слава у свештеној обитељи манастира у Лелићу- Недеља Светих жена мироносица и празник Преноса моштију Светог Владике Николаја литуријском свечаношћу обележени су у манастиру Лелић, задужбини Лелићког Златоуста и његовог оца Драгомира Велимировића. Светом Литургијом началствовао је старешина манастира, игуман Георгије, уз саслуживање свештенства из Ваљева и архимандрита Филимона, игумана манастира Каона. По Светој Литургији одслужен је помен блаженоуснулом Епископу ваљевском Г. Милутину и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су обитељ манастира Каона, браћа и сестре парохије у Цириху и Савез српских студената из овог швајцарског града. Будући да је ктиторска слава ове године услед ванредног стања знатно скромније прослављена, они ће имати част домаћина и за наредну годину. Свете жене мироносице, које су пратиле Господа Христа, предано Му служиле и биле крај Њега у тренуцима распећа на Голготи, Црква у данашњем дану посебно прославља. Оне нас позивају да и ми нашу душу,ум и срце пренесемо на Голготу – на Велики петак, да будемо крај крста Христовог. Ако то будемо чинили, непомјаник који нас лажима обмањује одступиће од нас. Учешћем у Светој Литургији и Светој тајни причешћа, бићемо заједно са мироносицама, а Христос ће бити у нама, казао је у празничној проповеди архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић. Данашње прослављање жена мироносица поклопило се са празником духовног горостаса Светог Владике Николаја, који је током читавог земаљског века народ приводио Христу, а данас то чине његове свете мошти и дела саткана од непролазне мудрости и љубави Божје. Данас би нам Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, појаснио зашто је тешко бити Србин у овим тешким и страхом обавијеним временима. Српски национализам је рам у коме је икона Христова, дом у коме је Христос домаћин, брак у коме је Христос благословитељ, село и град у којима је Христос начелник. То је држава у којој је Христос цар. То је уметност у којој је Христос чаробност, школа у којој је Христос учитељ. То је Црква у којој је Христос првосвештеник. Српски национализам је, каже Свети Владика Николај, борба у којој је Христос војсковођа, страдање у коме је Он главни страдалник. То је мука у којој се Христос мучи кроз невину децу. Мрак, у коме је Христос једина свећа. То је робовање, које је издрживо једино са Христом. Српски национализам је устанак против неправде с барјаком Христовим. То је победа са певањем „Христос воскресе“ – поучавао је отац Филип Јаковљевић на темељу мудрих речи Владике Николаја. Српски национализам је молитва до последње сузе и последње капи зноја, жртвовање свог имања и себе сама, верност и чистота Христа ради. Срећа у браку и друштву, у колиби и на престолу. Срећа у оба света у име Христа Бога. Ове речи Светог Владике Николаја данас су насушно потребне свугде где Срби живе и служи се Света Литургија. Данас њоме началствује Свети Владика Николај и подсећа нас на то да је тешко бити Србин, али Србин који је са Христом ничега се ни на једном путу не плаши, закључио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, позвавши све Србе да ове речи пројављују уз помоћ молитава Светих жена мироносица и свих светих у Царству небеском. Наш живот у Богу и спасење зависи од наших могућности да Богу благодаримо, јер све што смо од Бога добили велики је дар. Суштина нашег живота јесте да дар прихватимо и Богу благодаримо. Зато је свака наша Света Литургија управо благодарење, део је поздравног слова архијерејског намесника првог ваљевског, протонамесника Дарка Ђурђевића. Посебно то треба да буде овај свети дан у коме треба да оставимо по страни све наше проблеме, недоумице и страхове, наше грехе и нас саме. Јер, постоје празници који наткриљују и надилазе нас саме и све око нас. Дани, у којима је центар у Богу и са Богом. Такав је дан Васкрсења Христовог, такав је и данашњи дан у коме благодаримо Господу и Владики Николају који су нас сабрали данас овде – рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић. По благослову лелићког игумана Георгија, он је упутио речи благодарја Епископу шабачком и администратору Епарије ваљевске Г. Лаврентију, са чијим благословом Црква у Ваљеву живи и узраста. Благодарност, истакао је отац Дарко Ђурђевић, припада и нашем блаженоупокојеном Владики Милутину, који нас је увек учио да идемо стопама Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. У име свештенства, отац Дарко Ђурђевић заблагодарио је игуману Георгију и његовој братији, чуварима моштију и завета Светог Владике Николаја, што браћу свештенике и све намернике раширених руку и отвореног срца увек дочекују. Такође, благодарје је упућено и архимандриту Филимону, игуману манастира Каона, којим је, али и Лелићем као некадашњим метохом каонским, управљао драги нам Владика Милутин, затим свештенослужитељима, и верном народу, који се са љубављу и вером окупио око кивота Светог Владике Николаја. Извор: Епархија ваљевска
  14. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, у недељу 12. априла 2020. године, у нишком Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј Борислав Стаменковић и протођакон Стеван Кричка, уз певничко појање протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића. Због забране кретања које је увела Влада Републике Србије, поводом сузбијања епидемије вируса, Света служба вршена је иза затворених врата цркве, без присуства верног народа. Ипак, Његово Преосвештенство се свим верницима, који Свете службе из Саборног храма у Нишу прате путем таласа Радија Глас и преко интернет странице радија, обратио надахнутом беседом. Извор: Епархија нишка
  15. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије освештао је, 29. фебруара 2020. године, новоизграђени Светосавски дом у Будисави. Владици су саслуживали протопрезвитери Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, Милош Јевросимов и Остоја Нијемчевић, протонамесник Бранислав Ђурагић, презвитер Лео Малешевић, као и ђакони Огњен Верић и Мирослав Стојановић. Данас смо се окупили овде да бисмо осветили новоизграђени Светосавски дом у Богом чуваној парохији будисавској. Ово је нови дом и надамо се да ће на сличан начин и живот у парохији да се обнови, да ће овај догађај да допринесе још бољем парохијском животу, јер парохија је једна породица у коју спадају сви они који верују у Господа, навео је владика Исихије. Звучни запис беседе Епископа Исихија Присутнима се обратио и надлежни парох, презвитер Бојан Ђурђевић, који је заблагодарио свима који су допринели изградњи Светосавског дома – простора који ће бити драгоцен за сва окупљања и сабрања верних у Будисави. Чину освећења Светосавског дома присуствовао је г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Звучни запис обраћања презвитера Бојана Ђурђевића Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. У емисији „Гост Радија“ угостили смо ђакона Александра Верића, ђакона при храму Светога великомученика Георгија у Сомбору. Ђакон Александар је говорио о предстојећој прослави Божића. Водитељ емисије је Милан Радишић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. -Свечано прослављен празник Свете новомученице Босиљке у Пасјану код Гњилана- У Пасјану код Гњилана, на прву годишњицу канонизације Свете Босиљке, окупио се велики број верника и гостију из целе земље. Свету литургију служили су Епископи рашко-призренски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије и кумановско-полошки Јоаким. Прва годишњица, посвећена девојчици Босиљки из Пасјана, која је пострадала од локалних Албанаца крајем 19. века јер није хтела да промени веру, обележена је низом пригодних програма. У беседи пред великим бројем окупљених верника епископ будимљанско-никшићки је поручио да је ова девојчица својом вером, жртвом, чистим образом посведочила православну веру и прославила своје и име свог краја.,, „У тим временима била су велика искушења, можда већа него што су ова данас и тада су Арнаути желели да протерају Србе са Косова и Метохије, отимали жене и девојке да би потиснули наш народ. Али наш народ је овде укорењен вековима. Наш народ је овде подигао прекрасне светиње.’’ рекао је владика Јоаникије. „Света Босиљка је својим мучениством утврдила свој дом и ово село и косовско Поморавље. И зато је Господ у ово наше време пројавио њену светост’’, истакао је владика Јоаникије. Након страдања и убиства седамнаестогодишње девојчице Босиљке, њене мошти су сахрањене у стубу који се налази у цркви Преображења Господњег, а пре неколико дана су извађене и положене у кивот код олтара. Поводом прве годишњице у Пасјану су наступали глумци, културно-уметничка друштва са Косова и Метохије и из Војводине, а присутне је у име писаца Русије и у име руског народа поздравио књижевник и новинар Сергеј Шаргунов, који на Косову и Метохији борави у склопу програма Београдски сајам у гостима у организацији ,,Службеног гласника’’, Сајма књига и Дома културе. ,,Грачаница’’. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Манастир Жичу са црквом посвећеном Вазнесењу Господњем подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Светим Савом, између 1208. и 1215. године. Жичка црква је једнобродна, с једном споља осмостраном куполом на коцкастом постољу широком колико и брод. Олтар је данас једноделан, с полукружном апсидом, а првобитно је био троделан; на северној и јужној страни постојали су проскомидија и ђаконик, вратима повезани са олтаром. Жича је осликана заузимањем Светога Саве. Повезана вест: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности Манастир Жича у Доментијановом и Теодосијевом житију Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.Тада и велику цркву Господњег Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија, почеше зидати, и док многе друге цркве, мале и велике, свети сазида док остаде као архимандрит у Студеници, не само камене и дрвене, да се на сваком месту своје владавине Бог слави. ……. После овога подиже се свети и оде на од Бога му наречени престо првосветитељства, ка цркви Христа Спаса и Бога нашега у Жичи. Али црква беше велика, а још неосликана, и ову освети и светом трапезом и светим моштима светих украси и утврди, и у њој свеноћне молбе чинећи и свету службу свршавајући, од својих ученика за које је знао да су достојни и подобни за епископе освећиваше, и свакога постављаше на његово место, називајући их апостолски учитељима. ….. Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповедисвети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима. И одмах овај посла заповести свима властима своје државе, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно с великима. А свети архиепископ опет сазва све своје епископе, игумане и све црквене служитеље, и сви се сабираху у Жичу, у архиепископију, ка великој цркви. А када сабор би веома велик, свети са братом самодршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи. …. Пошто је тада био празник Христа Спаса и Бога нашега, свети сврши у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божанствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима. И у време када треб да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцеименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског. … Благочастиви краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи не венцу царства ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна. Због тога се нарочито радоваше. Јер он беше ктитор те божанствене велике цркве, и беше је украсио многим својим безбројним даровима, иконама светим, свећњацима и завесама, и свим светим сасудима, и свим часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: Господе, вазљубих красоту дома твојега, освети оне који те љубе и оне који овај дом украшавају благолепијем. Ти их прослави твојом божанственом силом. Јер уистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Жичу, коју почевши и сврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном. … И призвавши благовернога брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију, звану Жичу, у манастир који је он подигао, и по заповести небеског саздатеља и свога добротвора, Преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стајање, и двоструко прослави Онога који је њега прославио, с једне стране богогласним песмама а са друге сакрушењем срца, приносећи жртву један јединоме на душевном олтару скрушеног срца, које Бог никада не презире. И у богоподобно време сатворивши свету литургију, и после великога входа свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благовернога брата свога, и помаза га Духом Светим на краљевство, да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих Српских и Поморских Земаља, да од Бога буду венчана сва три помоћника Христова. Страдања манастира Жиче Црква нове архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Крајем 13-ог века Жича је страдала када је, како каже један стари књижевник, “наишао безбожни језик Кумански“. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији, а можда је био и нешто каснији рат са Видинским кнезом Шишманом који је продро у унутрашњост земље све до Пећи. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Архиепископија је била пребачена у Пећ. Опустошену Жичу обновио је архиепископ Јевстатије II (1292-1309) један од најзначајнијих људи које је у средњем веку Црква имала. Највећи посао који је на уметничком пољу сам дао извршити архиепископ Јевстатије II јесте обнова и живописање Спасове цркве у Жичи. Жича је била опустошена од страних пљачкаша, да више никада и после свих обновљања не буде онаква каква беше испрва. И Јевстатијев наследник Сава III (1309-1316), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа. И по трећи пут за Милутинове владавине Жичу обнавља Савин наследник Никодим (1317-1320), а после њега и Архиеписко Данило II (1324-1357). Први српски патријарх Јоаникије (1338-1354) само је “украшавао велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличитим свештеним сасудима и другим различитим златним и сребрним потребама, украшеним бисером и камењем…“ Тако је Манaстир доживео читав један век после најезде Монгола да сви зидови његове цркве буду украшени, кровови добро заштићени, заједничка трпезарија обновљена и ризница попуњена, као што су то оставили још Свети Сава и Стефан Првовенчани. Све до 1459. живот манастира текао је нормално. Непознато је одређеније време страдања Жиче. Жича је већ по свом топографском положају на удару пљачкашима и насилницима, па је страдала више и брже од других Манастира удаљених од путева и злих пролазника. Средином 16. века њени монаси је напуштају спасавајући се у крајевима преко Саве. Године 1562. манастир затиче пуст митрополит смедеревски Захарије. За монахе он подиже келије. Кроз читав 17-ти век постоје урезани записи на зидовима цркве, али је несигурно из тога закључити да се у манастиру одвијао нормалан живот. Упркос свему, манастир је до краја 18-ог века био настањен. Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, који потиче из заовставштине Епископа Лукијана Мушицког, а који је могао настати 1804-1805, Жича је убрајана међу запустеле манастире. Настојатељ Жиче Сава Поповић 1866. год. у песми о Жичи каже да је она у време Карађорђевог устанка “мало певала“’. Међутим, на другом месту се каже да је Карађорђе 1806.год. посетио Жичу и да је тада обећао да ће је обновити. Заиста, Карађорђе је подигао келије од четири спрата. За време устанка 1804-1813 жички монаси су учествовали у бојевима с Турцима, а са сломом устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена. По речима Д. Давидовића и Ј. Вујића, Жича се налази у жалосном стању. Ото Дубислав Пирх путовао је по Србији 1829. и том приликом записао је: “Интересантније од вароши (Карановца) је манастир Жича који лежи у њеној близини. Жича је сада само једна велика рушевина, један део краљевске палате куле и цркве још стоји и свуда се опажа необична димензија“. 1841. Јован Стерија Поповић предлаже Попечитељству да се од народа прикупи прилог за обнову Манастира Жиче. Шта је даље урађено не зна се. По одлуцу Светога Синода од 4.4.1854. Епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928 то је био најопсежнији захват на њеној оправци. Између два светска рата извршена је рестаурација и делимична реконструкција обнове Жиче. “Поуздано смо извештени да се стариј монастир Жича оправља. Ми то сматрамо као догађај који ће обшту радост побудити. Жича је монастир у ком су се негда краљеви наши крунисали.“ Код нас се прилично много дискутовало о тачном времену када је Жича престала да буде архијерејско средиште, када се седиште архиепископа преместило у Пећ. Упућујући на свој текст у заједничкој књизи о Пећкој патријаршији подсетићу само на то да је метох Светих апостола, где се чувала ризница Архиепископије и где су сахрањивани архиепископи, прихватио после 1292. старешине из пострадале Жиче. Био је то привремени боравак који се силом околности претворио у трајни. Архиепископи с краја XIII и почетка XIV века неуморно су радили на обнови Жиче. Данилу II (1324-1337) остало је још да покрије храм оловом, подигне кулу, обнови трпезарију, сагради у близини цркве “полату“. Али, ти исти архиепископи су део снага и средстава посвећивали и привременом седишту, додавши Светим апостолима још две цркве, повезавши их спољном припратом, образовавши на тај начин комплекс који ће касније добити име Пећке патријаршије. Континуитет са Жичом, њено продужавање, најбоље долази до израза у преношењу посвете: помоћна резиденција је постала и остала Дом Спасов. Архиепископи тога доба били су под двојаким притиском: да остану у Пећи, да би били ближи политичким и државним средиштима, која су у то време била у Призрену, дворцима на језеру на југу Косова (Пауни, Сврчин, Штимља, Неродимља), Скопљу, или да се врате у сада периферну Жичу и очувају везу са традицијом и својом јурисдикционом базом, од које су у Пећи били потпуно одвојени. Иако су патријарси више боравили на југу, Жича није престала бити архијерејско седиште. Патријарха Јоаникија пратио је на последњем путовању ка Пећи “сав сабор жички“ (1354), повеља о оснивању и правилу манастира Дренче донета је “в Мораве мјестје рекомјем Жича, в храмје Светаго В’знесенија прјед всеосвештенејшим патриархом српским кир Спиридоном и пред всем збором великије цркве“. Причајући о повратку деспота Стефана после Ангорске битке, Константин Филозоф каже “да је он ишао и приближавао се ка пределима српским где је прва архиепископија српска“. Није се, дакле, заборавила Жича, о чему сведочи и позната повеља за манастир Есфигмен на Светој Гори, издата 1429, у “патријархији у Житчој“. Странци, мање осетљиви за локалне традиције, које уосталом нису ни добро познавали, почели су патријаршију називати Пећком. Дубровчани говорећи о посланству у Србију (1380, 1386) шаљу га кнезу Лазару, Вуку Бранковићу, али и ad dominum patriarcam Pechi. Цариградски патријарси, навикнути да архијереје називају по градовима, службено називају крајем XIV века српске патријархе архиепископима Пећи. Но за коначно потискивање и заборављање некадашње улоге Жиче пресудно је било столеће између пада Деспотовине (1459) о обнове Патријаршије (1557), која је од тада заувек пећка. Наша знања о томе времену су преоскудна и несигурна. Упадљиво је да оба дела Дома Спасова не играју знатнију улогу: пећки архијереј сада је митрополит хвостански, а Жича преслаба да прихвати оне територије које су некад Архиепископији биле потчињене – њима се управља из Студенице или Крушевца. У то време Жича ишчезава из хијерархијске номенклатуре; али, њена некадашња улога се памти захваљујући текстовима, а то омогућава у новије доба повратак међу архијерејска седишта, несразмеран значају и угледу који је некад имала. Српска аутокефална Архиепископија Никејски цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло имали су не један разлог да изађу у сусрет Савиној жељи да српска црква буде независна, а Сава посвећен за архиепископа. Учвршћивали су на тај начин православље у Србији, чији се владар дао крунисати круном добијеном од папе из Рима; стицали су потпору у противстављању експанзији Латина и латинске цркве; налазили су савезника у борби са епирском државом и охридском архиепископијом за првенство и за наслеђе византијског царства. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан упутио је, маја 1220. Сави писмо у коме је оспоравао легалност његовог посвећења за архиепископа и независности српске цркве. Међу првим пословима које је архиепископ Сава имао да уради по повратку из Никеје било је довршење Жиче. “Црква велика, али још не беше исписана“, каже један његов биограф, а други да се Сава, већ првих дана по доласку, договарао с братом, краљем Стефаном, шта треба “за завршетак свете велике архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу“. Почетком 1220, у исто време кад се предузимало живописање Спасове цркве, краљ Стефан је упутио, несумњиво у споразуму са архиепископом Савом, папи Хонорију III писмо, чији се латински превод са српског оригинала сачувао. Стефан у томе писму уверава Хонорија о својој верности и шаљући му свог изасланика епископа Методија, моли за своју круну и земљу папин благослов. Садржину тога писма , у суштини потврђује Доментијан, по коме је Сава послао свога ученика епископа Методија у Рим с молбом папи да пошље “благословену круну“ којом ће он “да крунише свог брата на краљевство“. Папа Хонорије III, по Доментијану, одазвао се Савиној молби и послао круну. Тада Сава позове “благоверног брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију Жичу“, и ту, за време литургије, у присуству властеле и свештенства крунише брата и помаже га “да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ“. У свом настојању да учврсти и оснажи положај Српске цркве, Сава Немањић се 1219. или 1220. године запутио у Никеју, једно од средишта тада распарчаног византијског света, како би од цара Теодора I Ласкариса измолио допуштење да Српску цркву уздигне у ранг архиепископије. У присуству многобројних црквених и световних великодостојника, како тај чин описују његови биографи Доментијан и Теодосије, Сава је посвећен од стране патријарха Манојла I Сарантина за архиепископа, добивши уз то и аутокефалност за своју цркву, односно право да будући архиепископи не морају да долазе цариградском патријарху на освећење, већ да оно може бити обављено у Србији, одлуком тамошњих епископа. Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, реаговао је на чин Савиног хиротонисања за архиепископа једним жучним протестним писмом, одаслатим маја 1220. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. У селу Соколовићима надомак Рудог у недељу, 8. септембра 2019. године, освештана је новоподигнута црква Светих мученика јасеновачких. Тај храм је истовремено и спомен црква на мајку Мехмед-паше Соколовића. Како историчари наводе велики везир Отоманског царства Мехмед паша Соколовић је подигао омању цркву у свом родном селу за потребе његове мајке која је остала хришћанка за разлику од његовог оца који је примио ислам. Поштујући своје родитеље и једнако их љубећи велики везир је подигао и омању џамију за потребе свог оца. Од тада прошође године, деценије и векови а онда се деси чудо. Свештеник Стеван Гагић, рођен на Мајевици а данас пензионер са Флориде (САД), одлучио је, из само њему знаних разлога, да од уштеђевине сагради храм у спомен мајке Мехмед паше-Соколовића, а у част Светих мученика јасеновачких. И ево, 8. септембра 2019. године, после великог догађаја у Старом мосту на Дрини, испуни се време да храм у Соколовићима буде освештан (посвећен). Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом - уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића, Милојка Топаловића, Саве Брадоњића и Рајка Цвјетковића и ђакона Будимира Гардовића, освештао је новоподигнути храм чином троносања и одслужио свету архијерејску Литургију. Високопреосвећени Митрополит је истакао значај дана и догађаја и истакао: -Гле, отац Стеван са Флориде, који никада није прошао овим крајевима нити боравио у Рудом, подсјећа нас на нешто што никако не смијемо заборавити, а то је мјесто рођења како великог паше Соколовића а тако исто и великог патријарха српског Макарија Соколовића. А ми смо све то заборавили! Заборавили смо да је у овом крају осим великог патријарха Макарија рођено још шест српских патријараха и четрнаест великих везира, паша, отоманских генерала и адмирала. А то само од себе говори какав је био духовни и ментални потенцијал нашег српског народа са ових простора. Велики паша Соколовић је био потпуно свјесни Србин и као такав све је чинио да поданицама Отоманске империје учини добра дјела. Као такв остао је упамћен у историји. За разлику од других паша и зулумћара није био тирјанин, већ велики градитељ и добротвор својих поданика. Захвалимо данас Богу и оцу Стевану Гагићу за све ово што се данас овдје бива. Извор: Инфо служба СПЦ
  20. "У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар. Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве." На једну страну о. Андреј и његове књиге. Све је то лепо и похвално. Али оно што боде очи, то је да се храм у крипти (посвећен св. цару Лазару) константно користи и као ДОМ КУЛТУРЕ: ту се одржавају промоције књига, изложбе фотографија и уметничких дела, пројекције филмова, разноразни културно-уметнички садржаји. На пример: https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/Otvorena-izlozhba-slika-inspirisana-Kosovom-OD-OGNJISHTA-DO-NOVOG-SVITANJA https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/Promocija-knjige-Kad-govori-mrtav-kralj https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/VASKRSHNJI-KONCERT-nesvakidashnja-proslava-najradosnijeg-hrishcanskog-praznika Ово је само примера ради. А тога има колико год хоћете. И не само у крипти храма Светог Саве, неги и у неким другим храмовима СПЦ. У Русији се дешавају исте ове, па и горе ствари. У многим храмовима тамо се приређују и концерти озбиљне музике, дечје приредбе, разни скечеви, чак и акробатске тачке! Усред храма! А за Ускрс су у неком храму посадили столове и столице и направили закуску! Људи седе у цркви и ручају! Шта је поента у томе да се у храму све ово ради? Да ли се то икада раније дешавало – да храмови буду домови културе и ресторани!? Зашто? Не може то да се ради у сали парохијског дома или у другом небогослужбеном простору? Можете ли, с друге стране, да замислите нпр. у сали где заседа скупштина (не у скупштинском холу) да се одржи нешто од овога горе - изложба или концерт или промоција књиге? Или у згради Врховног суда? А у храму, који је Небо на земљи - то може?
  21. У суботу 6. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свету мученицу Агрипину и спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом цару Константину и царици Јелени у селу Влашка. Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Александар Марковић и ђакони Небојша Поповић и Урош Костић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/vlaska06072019.mp3 Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. “Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели. Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије”, подучио је Епископ Јован. “Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: “Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек”, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље.”, истакао је наш Владика. Након Свете Литургије заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић припремио. У наставку дана Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обишао је, у пратњи настојатеља манастира Павловац монаха Гаврила (Гардаша) и председника Градске општине Младеновац господина Владана Глишића, земљане радове који претходе изградњи темеља новог конака поменутог манастира и дао упутства за наставак радова. Након манастира Павловац наш Владика је посетио храм Светих апостола Петра и Павла у селу Јагњилу и обишао радове на изградњи монашког дома. Надлежни парох јереј Бојан Вићовац упознао је Епископа Јована са наставком радова на конаку, али и плановима у вези са обновом ове древне цркве. Извор: Епархија шумадијска
  22. У други четвртак по Духовима, 27. јуна 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Грошници. Владики Јовану саслуживали су: архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј Владимир Ћировић, презвитери Дејан Марковић и Стефан Дамјановић, као и протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/grosnica27062019.mp3 Литургију су својим појањем улепшали пароси грошнички: старешина храма Св. апостола Петра и Павла протојереј Душан Илић и јереј Ненад Милојевић, под водством протојереја Драгослав Милована. Чтецирали су студент теологије Никола Љубисављевић, ученик осмог разреда основне школе Милош Ћировић и ђак генерације крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустa” Лазар Марјановић. Владика Јован је у својој беседи вернима рекао: “Све што је Бог створио је добро. Чак и треперење лишћа на гранама подсећа човека да и његова душа треба да трепери и да се диви свему што је Бог створио. Време је Бог створио да бисмо га употребили на своје спасење. У прилог томе говори апостол Павле: “Ево дана спасења”. Не губимо наду и не трошимо ниједан дан, а да не мислимо о свом спасењу. Ако смо икона Христова, онда нам је спасење важно и задобијамо га уз помоћ вере, која нас освећује. Поучимо се примером Закхеја, који се као низак човек попео на дрво не би ли видео Христа. Зато и ми треба да га тражимо са жељом, најпре у нашем срцу. Ако га не нађемо у нашем срцу, нећемо га наћи ни на Небу. Бога можемо видети свакога дана и можемо га видети само ако имамо духовног вида. Духовни вид имамо када имамо чисто срце. Када пожелимо да видимо Христа, Он ће доћи у наше срце, у дом наше душе и рећи ће нам као Закхеју: “Сиђи, јер данас дође дан спасења дому твоме”, поучио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  23. Реалност у Хрватској. Знам ја да је тако, ал ово качим овде само због нас, тј наших којима је све то случајно, изоловани инцидент.... Не нажалост није. Хрватска је дубоко инфицирана усташким злом којим трује и своју децу. Исто толико се покрива лицемерним изјавама после сваког оваквог "изолованог случајног инцидента". Не знам шта је црње, ово тровање сопствене деце од стране усташа или став многих Срба "па ја сам се много лепо провео тамо".
  24. Дом Кола српских сестара у Неготину обновљен је након скоро век постојања донацијом организације „Наши Срби“ из Чикага. У суботу 22. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион освештао је просторије обновљеног Дома Кола српских сестара у Неготину. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Радивоје Панић свештеник храма Светог Саве у Београду, неготински свештеници протојереј-ставрофор Ранко Јовић, протојереј Милан Радовић, јереј Марко Пајчин, ђакон Урош Памучар секретар ЕУО и јерођакон Илија (Јовановић). Почасни гост била је председница хуманитарне организације „Наши Срби“ из Чикага г. Кети Фенслоу, која се бави хуманитарним радом дуги низ година и учествује у многим акцијама широм Србије, а посебно на Косову и Метохији. Она је дошла са својим блиским сарадницима г.Миром и г.Зораном Гушићем и американком г. Лином Свилар. У Неготин су стигли са оцем Радивојем Панићем управо након посете Косовским енклавама. Поред многобројних гостију, свечаности су присуствовали г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и његови сарадници Мерлина Селенић, заменица председника општине и Татјана Панић, члан општинског већа. Владика је у свом обраћању изразио захвалност свим чланицама Кола и председници Александри Петровић, које су и у тешким временима смогле снаге да организују бројне хуманитарне акције протеклих година, иако нису имале своје просторије. Посебну захвалност упутио је г. Кети Фенслоу и њеном тиму хуманитараца, без чије помоћи Дом Кола не би био обновљен. Захвалио је и представницима локалне самоуправе, који су примерено својим могућностима помагали рад овог хуманитарног удружења. Благословио је даљи успешан рад и пожелео да се Колу придружи још више нових чланица како би се предвиђене активности успешно оствариле у будућем периоду. Председница Кола г. Александра Петровић уручила је захвалнице донаторима и пријатељима који су помагали рад чланица Кола и захвалила свима који су својим доласком увеличали данашњу прославу. У просторијама Дома уприличена је изложба фотографија, која је подсетник како је текао пут реновирања зграде Дома у протеклом периоду до данас. Приређен је и концерт поводом данашње прославе који су извели хор Саборног храма Свете Тројице, дечији хорови „Вивак“ и „Класје“. Чланице Кола верују да ће Дом Кола српских сестара постати истински дом за све оне којима је помоћ потребна. Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...