Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије је 18. маја 2022. године са отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве, који су се сабрали на редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, а на позив председника Републике Србије г. Александра Вучића и најближих сарадника, дошао у зграду Генералног секретаријата председника Републике Србије, забележиле су колеге из ТВ "Храм" АЕМ. Председник Србије је захвалио Патријарху Порфирију на доласку, затим је говорио о притисцима на нашу земљу због тренутне ситуације, позвао на мир и дао реч Његовој Светости. Свјатјејши Патријарх Порфирије се у име браћа архијереја обратио присутнима рекавши "да сви ми осећамо да су времена компликована, да су више него тешка и свакога дана и лежемо и будимо се с питањем када ће доћи крај сукобу у Украјини, да ли то неко зна". "Знајући да тај сукоб у Украјини није напросто сукоб између две земље које би по свему требале да имају могућност заједничког живота, него да је то много дубљи сукоб и са наше тачке гледишта – то није напросто само геополитички сукоб, него је сукоб система вредности, сукоб цивилизација, сукоб који хтели ми то или не и нас доводи у позицију да и ми морамо имати неки свој став" рекао је Његова Светост. Патријарх је нагласио да је "став Цркве пре свега увек став молитве Богу за мир, зато што и прве странице Библије од чињенице да мир у свим могућим правцима или, с друге стране сукоб, зависи пре свега од принципијелно нашег односа према Богу, тј. мира са Богом, а најбољи могући пут да се са Богом миримо и том процесу никад нема краја је пут молитве. Зато и ми као Сабор и као Црква и као појединци, Епископи, трудимо се да се кроз речи молитве обраћамо Богу". Патријарх Порфирије је између осталог рекао и да се "ми као Помесна Црква не поклапамо се са границама једне државе". Поштују се закони свих земаља, али је Црква суочена "са медијским манипулацијама, где у геополитичким контекстима Цркву многи покушавају да злоупотребе, хотећи да злоупотребе и матицу нашега народа Србију, а тј. и онога који је на челу Србије". Хоће да нас прикажу опредељене овако или онако, са мрачним плановима, "што апсолутно није тачно и ми немамо никакву потребу да то демантујемо", јер је то у најмању руку непознавање чињеница и мањак добре воље, рекао је Патријарх. "Ми заиста се трудимо да живимо духом Цркве, духом Јеванђеља и да проповедамо Јеванђеље народу који нам је поверен", али не желимо "да будемо самозаљубљени са илузијом да смо супериорни у односу на било кога, на било који начин. Желимо само да будемо оно што ми јесмо, јер оно што је нама дато то је наше и на том плану и у том пољу најбоље можемо да се потврдимо и покажемо и то нам је циљ", додао је Његова Светост. "Ми смо на овом Сабору, водећи се и идејом мира али и чињеницом да ми када говоримо о томе како верујемо у Цркву кажемо да је Црква једна и верујемо у једну Цркву - водећи се тим начелом, трудимо се пре свега са свим Православним Црквама да живимо у том духу, иако понекад и ту има трзавица и сами знате несугласица, али верујемо да су то пролазне фазе и искушења које јачају јединство" рекао је Патријарх Порфирије и подсетио да смо ми "као СПЦ, 55 година имали раскол са браћом из Македоније, са људима, са браћом за коју могу рећи и сви ми то осећамо спадају међу најблискије нама и обрнуто, и да чак и када смо били у расколу и имали можда неке политичке проблеме то се није до те мере рефлектовало у конкретном животу као на неким другим пољима". "Међутим", наставио је Његова Светост, "молитвама па и жртвом коју је поднео архиепископ Јован и браћа остали из Архиепископије охридске, али и молитвама свих других људи и молитвама оних који су чланови Македонске Православне Цркве били и јесу и њиховог и нашег народа, да дођемо до оног што је показало се чежња и потреба и једних и других - да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство са нама, а то значи у јединство са свим осталим Православним Црквама, тако да и то видимо као једно чудо. Тамо где не очекујете да је нешто могуће, видимо да је могућа интервенција Божија, тако то доживљавамо, зато смо благодарни Богу на томе" нагласио је Патријарх Порфирије. Заблагодаривши Председнику Србије на позиву и топлим речима, Његова Светост је закључио да ће "Црква бити увек отворена за сваку врсту сарадње, на свему што изграђује, што је добро, што је благодет за све грађане државе Србије али и све људе света, а пре свега на свему што нас учвршћује као једно и јединствено", а што је неопходан услов "нашег опстанка". У наставку можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести Редакција радија "Слово љубве" Извор: ТВ "Храм" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/18.05.22 Patrijarh Porfirije - Molimo se za mir u svetu.mp3

Поводом 59. годишњице оснивања Историјског музеја Србије, у недељу 20. фебруара 2022. године улаз ће бити слободан на изложбе на Тргу Николе Пашића 11 и у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру, саопштио је Историјски музеј Србије. Заинтересовани грађани ће бити у прилици да виде изложбу „Од бидермајера до Медиале – Сликарство 19. и 20. века у Историјском музеју Србије” на Тргу Николе Пашића и сталну поставку у Конаку кнеза Милоша. Изложба „Од бидермајера до Медиале – Сликарство 19. и 20. века у Историјском музеју Србије”, ауторке Тијане Јовановић Чешке, по први пут публици представља, искључиво са уметничког аспекта, изабрана ликовна дела рађена у техници уља. У тематском погледу, на изложби доминирају портрети различитих категорија: устанички, династички, војни, владарски, грађански, портрети рађени у сеоским срединама и дечји, а заступљени су и пејзажи, историјске композиције и иконе, као примерци религиозног сликарства. Изложба обухвата више од стотину оригиналних слика, као и скица и копија готово свих значајних сликара са ових простора у претходна два века: Арсенија Петровића, Уроша Кнежевића, Живорада Настасијевића, Паје Јовановића, Уроша Предића, Ђорђа Крстића, Стевана Тодоровића, Бранислава Мирковића, Миодрага Миће Поповића, уметника окупљених у групи „Медиала” и многих других. На изложби су по први пут јавности представљена и недавно набављена дела, попут портрета краља Александра Карађорђевића, рад Спиридона Боцарића, и портрета краљице Марије Карађорђевић, рад непознатог аутора. По први пут се излаже и некада цензурисана слика Миодрага Миће Поповића „7. јули – Устанак 1941”, коју је Музеј наручио за потребе сталне поставке у Белој Цркви, рађене поводом обележавања годишњице устанка. Стална поставка у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру, некадашњем двору кнеза Милоша, настоји да прикаже борбе за коначно ослобођење од вишевековне османске власти у Првом и Другом српском устанку, напоре и искушења њихових покретача и вождова, родоначелника нововековних српских династија - Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића, и значај и заслуге његових наследника из династије Обреновића у другој половини 19. века, када је након стицања самосталности обновљена краљевина 1882. и настављено јачање модерне српске државе. Стална поставка пружа посетиоцима јединствену прилику да виде бројне оригиналне предмете који су припадали вожду Карађорђу, кнезу Милошу и његовим наследницима, као и примерке наоружања знаменитих устаника – Хајдук Вељка, Поп Луке Лазаревића, Јанка Катића, Петра Добрњца и других. Поставку употпуњују оригинална платна познатих сликара попут Паје Јовановића, Вељка Станојевића, Ђуре Јакшића, Петра Раносовића, Божидара Продановића и портрети кнеза Милоша, дела Уроша Кнежевића, Павела Ђурковића и Јозефа Грандауера. Аутори сталне поставке у Конаку кнеза Милоша су кустоси Владимир Мереник, Катарина Митровић и Драгана Видовић. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије извршио је 14. марта 2022. године чин освећења новог комплекса Клиничког центра Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ (видео и аудио). Освећењу су присуствовали викарни епископи ремезијански г. Стефан и хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; министар здравља др Златибор Лончар, директор Клиничког центра проф. др Милика Ашанин, декан Медицинског факултета проф. др Лазар Давидовић, директор Ургентног центра проф. др Марко Ерцеговац; проф. др Горан Станковић; проф. др Јовица Миловановић; прим. др Наташа Петровић и др Душан Јовановић, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и медицински радници запослени у Клиничком центру. Одушевљен величином и опремљеношћу новог Клиничког центра Србије, патријарх Порфирије је рекао: - Благослов и радост је велика за све нас што се након много деценија завршио Клинички центар Србије. Ви много боље од мене знате шта то значи пре свега за вас, у смислу могућности и капацитета, са једне стране техничких; а са друге стране, што је још важније и ваших личних потреба. Имате услове и околности да пружите најбоље од себе како би свако од оних који дође на ово место био третиран и лечен на најбољи могући начин. Другим речима, све оно што зависи од вас, од нас људи, ви сад имате могућност да доведете до максимума. У овом тренутку ја желим вама да се захвалим, али и да честитам на спознаји и потреби да треба извршити освећење овога простора јер тиме - с обзиром да имате много дубља шира и већа знања о природи човековој - потврђујете још једампут ону истину да је поред осталог човек и homo religiousus. Здравље подразумева симфонију свих аспеката човековог живота, свих аспеката човековог бића. Можемо имати здраво, максимално здраво тело, али ако изнутра нешто није ваљано постављено у нама онда не можемо говорити о здравом човеку. Колико да смо унутра здрави, а ако имамо било какав спољашњи хендикеп, имамо потребу да га поправљамо, имамо потребу и њега да доведемо у природно стање, у здраво стање. Здраво стање је природно стање и то је потпуно у складу са вером хришћанском и са Јеванђељем. Дакле, здрави смо онда када је у потпуности хармонична наша природа, када је наше биће устројено тако да живи са нашом природом. Ви сте овим освећењем показали да иако се бавите телом и чините све да људско тело буде што је могуће здравије разумете и осећате да је важно да и душа буде природно, здраво устројена. Видео запис беседе Његове Светости пренела је Информативна служба СПЦ на свом Ју-тјуб каналу. Извор: Информативна служба СПЦ Фото: Информативна служба СПЦ Звучни запис беседе Патријарха Порфирија:

Председник Србије г. Александар Вучић је после опела блаженопочившем Патријарху Иринеју у Храму Светог Саве на Врачару, обраћајући се српском народу и грађанима Србије, рекао да је Патријарх Иринеј "склопио очи онако како је и живео - у миру". Звучни запис обраћања Говорећи о завршетку градње Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Председник Србије је нагласио да је Патријарх Иринеј "градећи Храм, градио све нас, окупљао нас ту", те је "на много начина, као и сам Храм, био саборан", а да "пред њим није било свађа и подела". "Српство је стављао изнад свега", рекао је Председник говорећи о Патријарху Иринеју и оценио да је пред свима нама велика обавеза - "да волимо једни друге и праштамо једни другима". Упоредивши одлазак Патријарха српског Иринеја са громадом која се одвојила од планине, Председник је оценио да "ретка громада попут Патријарха Иринеја украшава планине и народе и када се физички измести". "Оставио нам је дело вредно дивљења", рекао је Председник и подестио колико је Патријарх Иринеј био благодаран Председнику Русије Владимиру Владимировичу Путину за помоћ у завршетку градње Светосавског Храма на Врачару. "Окупио нас је као светосавски витез", рекао је Председник Србије и нагласио да се "захваљујући њему не стидимо својих страдања" у новијој историји: Кошара, НАТО агресије, злочиначке акције "Олуја". Такође, Председник Србије је указао да је Патријарх Иринеј "обновио заједништво српског народа", те да није било сукоба унутар једног народа са обе стране Дрине, као никада до сада. Рекавши да је "Патријарх Иринеј био велики Патријарх", Председник Србије је сабране подсетио на велика дела и достигнућа блаженопочившег Патријарха српског и рекао да "има са чим да изађе пред Светога Саву". "Хвала на свакој речи којом си нас поучио и љубави коју си нам делио", рекао је Председник Србије. Извор: Радио Слово љубве

Историјски музеј Србије има задовољство да Вас обавести да ће од четвртка 7. маја, у складу са Препоруком Министарства културе и информисања о наставку рада музеја, изложба „Краљеви и светитељи српски” бити отворена за посетиоце. Галерија ће радити од понедељка до петка, у периоду од 12 до 16 часова. Имајући у виду величину простора обухваћеног изложбом, мерама здравствене превентиве ради спречавања ширења вируса КОВИД-19, предвиђено је да у истом тренутку у галерији не борави више од 30 особа, уз обавезно коришћење заштитне опреме (маске и рукавице) и одржавање физичке дистанце. Изложба је посвећена најзначајнијој српској средњовековној династији Немањић и реализује се под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, а уз подршку компаније ДДОР осигурања. Изложба „Краљеви и светитељи српски”, ауторке Вање Вуксан, резултат је вишегодишњег истраживачког рада ауторке и настоји да прикаже значај династије Немањић за настанак, развој и хармоничну усклађеност српске државе и цркве, као и важност култа „старе српске државе”, оличеном управо у овој славној светородној владарској породици, за истрајавање српског народа током вишевековне турске власти и коначну обнову државности у 19. веку. Поставка изложбе је сачињена од 12 тематских целина које описују прве династије преднемањићког доба, порекло и постојбину династије Немањић, симболички и титуларни карактер имена Стефан и Урош, значај патрона Светог Стефана Првомученика за династију, владарске инсигније Немањића, њихова столна места, тј. владарске дворове, улогу државних сабора, култ владара ратника, династичку лозу Немањића, процес стицања аутокефалије, процват задужбинарства, гробне цркве и светост владара. Изложба обухвата бројне оригиналне предмете (накит, оружје, владарски новац и рукописе), копије и репродукције фресака, икона и реликвија, које приказују богатство и разноликост сачуваног материјалног наслеђа државе Стефана Немање и наследника током два века власти и њихове изузетне доприносе не само на државотворним и црквенотворним пословима него и у областима просвете, књижевности, архитектуре и задужбинарства, изразито важног за династију, о чему сведоче бројне цркве и манастири, посебно Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Сопоћани, које је УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине. Посетиоци имају јединствену прилику да виде и изузетно вредне предмете: један од најзначајнијих предмета у Историјском музеју Србије – печатњак кнеза Стројимира, владара преднемањићке епохе, део каменог трона цара Душана из манастира Студеница, парапетну плочу из Дежеве, део збирке Музеја „Рас” у Новом Пазару, као и прву Дечанску хрисовуљу, оснивачку повељу манастира Дечани из 1330, која се чува у Архиву Србије, и кивот краља Стефана Дечанског из Музеја СПЦ, који ће, као посебна екслузивност, бити део изложбе до петка 12. јуна. Изложба је отворена до 20. новембра текуће године, а током трајања планирани су бројни пратећи програми (стручна вођња, дечје радионице, предавања итд.) о којима ће јавност бити благовремено обавештена. Реализацију изложбе су материјалима из својих фондова помогли су: Музеј СПЦ, Музеј „Рас” у Новом Пазару, Народни музеј у Београду, Народни музеј Краљево, Народни музеј Ниш, Народни музеј Аранђеловац, Народни музеј Лесковац, Народни музеј Чачак, Музеј у Смедереву, Музеј рударства и металургије у Бору, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Архив САНУ, Библиотека Српске патријаршије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Универзитетска библиотека у Санкт Петербургу и Галерија Матице српске. Историјски музеј Србије се посебно захваљује на помоћи и благослову за реализацију изложбе митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, епископу милешевском Атанасију, епископу рашко-призренском Теодосију, епископу жичком Јустину, епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и свештенству манастира Студеница, Манастира Ђурђеви Ступови, манастира Градац, манастира Сопоћани, манастира Жича, манастира Кончул, манастира Бања у Прибојској бањи, манастира Милешева, манастира Давидовица, манастира Вољевац, Манастира Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, манастира Морача, Манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Манастира Светог Николе у Псачи, манастира Лесново, Манастира Светог Пантелејмона у Нерези, Манастира Светог Никите у Бањанима, Цркве Светог Петра и Павла у Расу, Цркве Светог Николе у Баљевцу, Цркве Светог Ахилија у Ариљу, Цркве Светог Ђорђа у Мажићима и Цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Аутор изложбе: Вања Вуксан Сарадници: Марко Вуксан и Весна Драговић Поп-Лазић Поставка изложбе: Бранко Цвијић Графички дизајн: Изабела Мартинов Томовић и Ива Јотић Лубура Дизајн текстилних подлога за витрине: Дејана Вучићевић Графичка припрема текстилних подлога за витрине: Маја Гецић Помоћ у реализацији изложбе: Бобан Вељковић, Андреј Вујновић, Дејан Милосављевић, Немања Митровић, Владимир Мереник, Ана Ћук Драгомировић, Оливера Милићевић и Наташа Сучевић Техничка подршка: фирма „Home lines”, Ненад Нићин, Ђорђе Нићин и Бранислав Мркојевић Извор: Инфо-служба СПЦ

Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори Предсједништво Србије; фото: Саша Џамбић/srbijadanas.rs ИН4С је контактирао кабинет предсједника Србије везано за изјаву коју су режимски медији интерпретирали као наводно признање предсједника Србије о наводној ”аутокефалности такозване ЦПЦ”. Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори. „Нема ни говора о било каквом ”посредном” признавању аутокефалности ЦПЦ од стране предсједника како су то неки медији врло злонамјерно покушали да истакну. То наравно није његов став. Напротив, ноторна је чињеница да је једина канонски призната и аутокефална Српска православна црква у Црној Гори.“, нагласили су у кабинету предсједника Србије.

Овај пут одредиште је у братској Црној Гори, у крајевима Старе Херцеговине, подно острошких врлети. Свима нама, бар из прича, познат крај. Свето место где се, у стрмој острошкој литици, угнездио небески чаробан манастир Острог. И што је најважније, место где почивају чудотворни земни остаци једног од највећих и најпоштованијих светитеља којег наш народ, и многи други православни, али и инославни народи, поштују и коме непрестано молитвено хрле и поклањају му се - Свети Василије Острошки. Небројени су случајеви посведочених исцељења и оздрављења и многобројних чуда којим се овај велики светитељ пројављује као образац Божје милости и љубави према људима. Непрегледна река оних који трагају за Истином и оних измучених разним недаћама и бригама овоземаљског живота вековима чини јединствену, непрекидну колону поклоника, којој се, напокон, придружила и поменута група, која је и претходница и представник свих оних који часно служе отаџбини Србији бранећи и гарантујући мир свим њеним грађанима. У складу са важећим прописима, Министар одбране је својим наређењем омогућио стварање услова да би група предвођена Поклоничком агенцијом Српске Православне Цркве Доброчинство са дугогодишњим искуством и под будним оком писца ових редова, духовника на овом путовању, главног војног свештеника мајора Слађана Влајића, остварила зацртане циљеве и отворила врата и наредним групама поклоника из Министарства одбране и Војске Србије. А то ће свакако бити могуће и много лакше захваљујући и очинској и братској љубави којом је, по Архијерејском благослову, група дочекана у Митрополији црногорско-приморској. Након ноћног путовања, нови дан је поклонике дочекао дарујући им јутарњу молитву са игуманом и братством манастира Морача, где су се заједнички помолили за здравље над руком Светог свештеномученика Харалампија која се чува у овом манастиру. Након братског освежења и духовног окрепљења у манастирској порти, група је, пратећи жубор бистрозелене лепотице Мораче, кренула пут Подгорице. Преподневно јужњачко сунце топло је дочекало поклонике испред подгоричке краснице, Саборне цркве Васкрсења Христовог. Са истом топлином и братском добродошлицом групу су дочекали и подгорички свештеници, протопрезвитер-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, и протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, који су поклонике провели кроз храм и упознали их са свим његовим лепотама и узвишеношћу. Врхунац обиласка храма свакако је предстваљало целивање многобројних моштију које се овде чувају, а које, уистину, чувају и овај храм и све нас. Уследила је трпеза љубави и разговор са свештеницима, а потом је група испраћена ка Даниловграду и манастиру Ждребаоник. У овој предивној оази, смештеној у кршевитој, али плодној, Бјелопавлићкој равници, својом лепотом зрачи Светоархангелски манастир у коме почива свето тело Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, наследника Светог Саве на трону Српске Цркве. Црква, која је почетком 19. века изграђена на темељима немањићког храма, чува и мошчаник у којем су похрањене мошти неколико великих православних светитеља. Након целивања светих моштију и упознавања са историјом и значајем манастира, дивно сестринство је сабрало поклонике под трем манастирског конака на освежење како телесно тако и духовно. Дивно је било осетити мир и лепоту манастира за које се старају вредне монахиње ждребаоничког сестринства. Окрепљени и оснажени, поклоници су се упутили ка дугоочекиваном сусрету са Острогом и Светим Василијем. По доласку у манастир, скоро сви из групе су се пешице упутили ка Горњем манастиру, где су провели поподне и вече, молећи се поред светитељевог кивота. Ту су и преноћили. Већина под отвореним небом, целоноћно созерцавајући сву силу овог светог места и љубави Божје и Светитељеве која се непрестано излива на род наш српски. Део онога што краси острошку обитељ јесте и гостољубље и братољубље које су поклоници могли да осете током вечере, када их је, у Митрополитово име, поздравио и духовно саветовао и јеванђелски снажио протосинђел Сергије. Није било онога чије срце и душа нису били дирнути благошћу и лепотом његових поучних речи, а сваки поклоник је дарован иконом Светог Василија и књигом о његовом житију, чудима и о самом манастру Острог. Посебан дар захвалности за подршку овој групи поклоника, светитељеву икону и књиге о светитељу, отац Сргије је уручио и за Министра одбране. Након исповести и литургијског сабрања у Горњем манастиру, део поклоника је приступио и светој тајни причешћа потврдивши и запечативши тако на најбољи начин завет по којем су кренули на овај пут. Духовник и вођа овог путовања, протонамесник Слађан Влајић, био је почаствован служењем јутарења и свете Литургије и причешћем у Светотројичној цркви Доњег манастира. Са осећајем синовске захвалности Богу и острошком светитељу као и целокупном клиру Митрополије црногорско-приморске, поклоници су кренули назад за Србију и Београд. На том путу, немогуће је мимоићи манастир Милешеву и љубав Епископа милешевског који је одувек био искрен пријатељ и молитвени заступник Војске Србије и војног свештенства. И овај пут је владика Атанасије дочекао представнике Војске Србије, указавши им част и поштовање, лично им предстваљајући манастир, а потом је са сестринством угостио поклонике у манастирској гостопримници, где су уз трпезу љубави провели пријатно време поучавајући се у мудрим речима овог драгог Архипастира. У духу припрема за обележавање осамстоте годишњице манастира Милешева, поклоници су даровани најновијом монографијом о манастиру која је публикована само пар дана пре ове посете. И тако, напојени слатким чарима православне духовности и осведочени у љубав и очинску и братску бригу свих оних дивних предстваника Српске Православне Цркве, који даноноћно бдију и чувају поменута света места и светиње, поклоници су се вратили у српску престоницу, својим породицама и својим дужностима које обављају како би грађани Србије могли мирно да спавају. Верујемо да ће мир и спокој, који су осетили и задобили на овом путовању, донети у своје домове и своје касарне, и да ће га умножавати и ширити својим ближњима и свима око себе, а за добро свих нас. На крају, важно је исказати и неизмерну захвалност дивном протојереју-ставрофору Обрену Јовановићу, секретару Митрополије црногорско-приморске, који је непрестано бдио и пратио сваки корак ове групе, како би путовање припадника Војске Србије протекло у најсавршенијем поретку и у славу Богу. А да другачије није могло бити, сведочи и својеврсна чудновата околност коју, за крај овог извештаја, подносимо читаоцима на увид и суд. Наиме, повратак ове групе поклоника је непланирано, услед ранијег почетка богослужења суботом ујутру, уследио један сат раније од оног што је било предвиђено планом путовања. Чини нам се, сасвим довољно да група око 15.20 часова прође поред недавног масовног протестног окупљања у Пријепољу, када је, десетак минута после проласка групе ка манастиру Милешева, за саобраћај блокиран магистрални пут који спаја Србију и Црну Гору. Блокада је потрајала два-три дана, а група поклоника се, као што рекосмо, благодаћу и благословом Светог Василија Острошког, слава му и милост, срећно, сигурно и на време вратила у Београд. Главни свештеник Војске Србије протонамесник мајор Слађан Влајић