Претражи Живе Речи Утехе

Извор: К1инфо Аутор: Мина Дудуковић

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

Личност Светог Александра Невског заокупљала је, кроз векове, пажњу православних Хришћана, а нарочито православних Руса. Њему су посвећене свештене службе, молитве и песме црквене, иконе и фреске, храмови и манастири, вајарска дела и споменици, песничке баладе и научне студије, одреднице у енциклопедијама, монографска издања и зборници. Његов култ се, од дана његовог упокојења 23. новембра 1263. године до данас, раширио по целом православном свету. Православни Хришћани поштују Светог Александра Невског као великог Свеца Божијег, мудрог владара и способног дипломату, неустрашивог војсковођу и саможртвеног подвижника, истинитог сведока православне вере и живота. Његов витешки дух је своје упориште и надахнуће, узданицу и окрепљење налазио у православној истини живота ‒ у Христу Спаситељу. Уздао се он вазда, пре свега, у Господа, а не у своју снагу и у моћ свога оружја, и зато је војницима, пред сваку битку, говорио: „Бог није у сили, него у правди!” Ту истину исповедао је и онда када се, као кнез и војсковођа, налазио у великим тешкоћама, између чекића и наковња, притешњен са Истока – силном татарском најездом, а са Запада – папским крижарима из Шведске и Немачке. Папске кардинале, иза којих је стајала армада до зуба наоружаних крижара, навикнутих на пљачку и пустошење током неколико претходних неуспелих крижарских похода на православни Исток, Свети Александар Невски је отерао са свога двора, одбацивши њихове лукаве предлоге за римокатоличење Русије и изговоривши, том приликом, своје чувено исповедање православне вере: „Ми знамо истинску историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Васељенског Сабора. Држимо се онога учења које су раширили, по целом свету, Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо!” Тако је Свети Александар Невски постао символ руског и свеправославног отпора – што лукавом (у миру), што насилном (у рату) – унијаћењу православних Хришћана од стране папског Рима. Он је, иако веома млад кнез, а имао је у то време само двадесет једну годину живота, између два зла – зла покоравања татарској Златној Орди и зла унијаћења од стране папског Рима, изабрао мање зло, то јест да се Русија привремено покори спољашњој татарској надмоћи, јер је увидео да ће Русија лакше превладати то спољашње историјско искушење, него ли дугорочно покоравање тами папског Запада, која не убија само тело већ и душу. Свети Александар Невски је, над овим крижарским нападачима на Православље, извојевао две сјајне победе: једну – над шведским крижарима на реци Неви (због чега је и назван – Невски) и другу – на Чудском језеру, над бројнијим и далеко боље наоружаним крижарима из Немачке. Касније је, у више битака, победио и Литванце и њихове крижарске војске. Због свих ових славних победа, Свети Александар Невски је уврштен међу прворазредне војне стратеге и војсковође. О тим победама се и данас учи на најпрестижнијим војним академијама широм света. Пред татарским непријатељем који је тражио само овоземаљску покорност, Свети Александар Невски је показао монашко смирење, јер је, ради спаса свога народа, сâм себе свесно жртвовао, отишавши у Златну Орду татарску, да тамо мудрим преговорима и поклонима умилостиви кана Батија и одврати га од зла које је овај намеравао да учини руском народу (треба знати да се отац Св. Александра Невског, пре тога, из сличних „преговора” у Златној Орди, није вратио жив). Свети Александар Невски је био не само способни војсковођа и неустрашиви ратник у боју, него и врхунски државник и дипломата, попут наших мудрих државника и дипломата: Св. Стефана Немање, Св. Кнеза Лазара и Св. Деспота Стефана Лазаревића. Руски добровољци су, по Божијем Промислу, 1876. године, у време Српско-турског рата, донели у Србију покретну шатор-цркву посвећену Светом Александру Невском. Та шатор-црква је првобитно била смештена на Дорћолу, а касније је била ношена по разним ратиштима. Дорћолци су заволели Светог Александра Невског и када су 1877. године подигли своју прву зидану цркву посветили су је управо њему. Од тада па све до данас, цео Дорћол је под молитвеном заштитом овог дивног руског и свеправославног Светитеља. Наш народ га је заволео зато што се Свечево житије подудара са крсно-васкрсном историјом српског народа, који се, као и Свети Александар Невски, кроз своју историју, вековима налазио између две ватре: између агарјанске тираније са Истока и латинског лукавства са Запада. Свети Александар Невски нам је близак и због тога што је међу нас дошао у тешком историјском тренутку, што је дошао од једноверне и истоплемене словенске браће, из Свете Русије, да нам помогне да стекнемо и одбранимо своју слободу. Ова невелика књижица о Светом Александру Невском израз је наше дубоке захвалности овом предивном Светитељу и жеље да се наш православни српски народ, а посебно сви парохијани цркве Св. Александра Невског у Београду, боље упознају са својим заштитником и молитвеником пред Господом. Потрудили смо се да, у овој књизи, поред житија Св. Александра Невског, верницима наше Цркве подаримо и превод (са црквенословенског и руског језика) двеју служби и акатиста Светом Александру Невском, да бисмо, сви заједно, могли да му се, и у богослужењу и у личним молитвама, молимо да, пред Престолом Божијим, измоли за све нас опроштај грехова и велику милост од Господа Спаситеља нашег Исуса Христа. Протојереј-ставрофор Вајо Јовић https://невскихрам.срб/

У Световазнесењском храму у Жаркову се на светој Литургији на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2023. године, са својим свештенством сабрало мноштво верујућег народа, а празнично слово произнео је свештеник Александар Јовановић. На данашњи дан је рођено и уздигнуто Православље, рекао је о. Александар и појаснио шта то тачно значи. „Данас имамо један чудесан, невероватан, предиван, прекрасан догађај, од кога дрхти свака ћелија, од кога дрхти сваки смисао, далеко изнад сваких философија, разних и празних прича овога света, а то је истинска философија Православља“, рекао је парох жарковачки и подвукао да се на празник Ваведења „грли Стари и Нови Завет“. Топло препоручујемо да чујете ово слово у целини, а за звучни запис беседе благодаримо г. Радовану Савићу. Беседа о. Александра: Извор: Радио "Слово љубве" Фото: интернет-архива

’’И одмах, брзо ушавши к цару, заиска говорећи: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља…’’ (Мк. 6,25) Ниједна новозаветна личност, од савременика Христових, у нама не буди толико поштовања и дивљења, колико Свети Јован Претеча и Крститељ. Православна иконографија у потпуности подражава ово осећање, где у колориту варијанти иконографског израза, имамо пред собом све аспекте Јованове вишеслојне и врло сложене личности. Он је последњи старозаветни пророк кога најављују и пророкују старозаветни пророци (Малах. 3,1), као Анђела и Претечу Господњег, који „припрема пут Господњи“ (Мк. 1,3). Сам његов живот наликује животима старозаветних праведника и пророка, јер он живи у пустињи, проповеда, пророкује, крштава водом у реци Јордану и најављује долазак Спаситеља који ће крштавати водом и Духом. Оно што Светог Јована чини равним Илији и Исаији, јесте његов одлучни и бескомпромисни став према неморалу и лицемерју јеврејских властодржаца. Он их пред људима разобличава, непрестано позивајући на покајање и указујући на стварност доласка Царства Божјег, које долази са Господом Исусом Христом. Догађај његовог утамничења од стране цара Ирода, Саломин плес смрти који Ирод плаћа главом Јовановом, по својој чудесности наличи античким трагедијама и један је од најупечатљивих јеванђелских догађаја и тога ради био је непресушна инспирација хришћанској духовној али и светској литератури. У Претечи је сабрана сва величанственост Теофаније – Богојављања, Бога у телу и Свете Тројице на Јордану. Он символизује сведочанство свих људи о стварности Христовој у витлејемским јаслама и почетка видљивог и опипљивог Месије који стоји у води Јордана, кога Отац и Дух Свети потврђују за Сина Божјег – вољеног. Свети Јован је бесмртни гласник Цркве која позива и призива све људе и сваког човека, у свим временима, на покајање, које јесте дубока самоспознаја сопствене грешне природе и ништавности пред обиљем милости и љубави Божје. Претеча јесте Анђео Цркве Христове који сведочи својом храброшћу и мучеништвом, њен тихи али одлучни позив човеку на одрицање од самољубља и похлепе, а на прихватање покајања и предавања себе у љубави, Богу и ближњем. http://crkvauobrenovcu.rs/misija/usekovanje-2022

Још нисмо приступили исповести, али наша душа чује примамљиве гласове: „Да ли да пролонгирам? Да ли сам довољно спреман, зар то не радим пречесто?” Морамо се снажно одупрети овим сумњама. Ако сте одлучили да идете до краја, појавиће се многе препреке, унутрашње и спољашње, али оне нестају чим покажете чврстину у својим намерама. Исповедати се морамо много чешће него што је то код нас прихваћено; барем кроз сва четири поста. Опседнути „лењивим сном“ и невешти у покајању, морамо увек изнова да учимо да се кајемо. Морамо да пређемо својеврсну нит од исповести до исповести, тако да време између периода поста буде испуњено духовном борбом и напором, да се хранимо утисцима последњег поста и будимо у ишчекивању нове исповести. Често чујемо узнемирујуће питање – коме да идем? Да ли да се држим истог свештеника без обзира на све? Можемо ли променити свештеника? У којим случајевима? Оци искусни у духовном животу потврђују да духовника не смемо мењати. Заиста, дешава се да после успешне исповести код свештеника, накнадне исповести код њега буду некако троме и лоше доживљене, и тада се јавља мисао о промени свештеника. Али то није довољан разлог за тако озбиљан корак. Недовољно духовно уздизање током исповести често је знак наше сопствене духовне слабости. Човеку који заиста пати од ране свог греха није важно код кога признаје овај мучни грех; само му је важно да га исповеди да би му лакнуло. Друга је ствар ако ми, напустивши суштину тајне покајања, идемо на исповест на разговор. Овде је важно разликовати исповест од духовног разговора. Разговор, чак и ако је реч о духовним стварима, може да одврати, расхлади исповедника, увуче га у богословски спор, ослаби оштрину покајничког осећања. Исповест није разговор о сопственим недостацима и недоумицама, није обавештавање духовника о себи, а понајмање је „побожни обичај“. Исповест је жарко покајање срца, жеђ за очишћењем, која долази од осећања светости, од умирања греху и оживљавања у светости. Покајање је већ степен светости, а неосетљивост и невера – стање ван светости, ван Бога. Обично људи, неискусни у духовном животу, не виде мноштво својих грехова, ни њихову „гнусност“. „Ништа посебно“, „као и сви други“, „само мали греси“ – „Нисам украо, нисам убио“ – уобичајен је почетак исповести многих. А самољубље, нетрпељивост прекора, окамењеност, човекоугађање, слабост вере и љубави, кукавичлук, духовна лењост – нису ли то важни греси? Можемо ли тврдити да волимо Бога довољно да је наша вера активна и жарка? Да свакога волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, негневљивост, смирење? Ако нисмо, у чему се састоји наше хришћанство? Чиме можемо објаснити наше самопоуздање у исповести, ако не „окамењеном безосећајношћу“, „срдачним мртвилом, духовном смрћу која претходи смрти тела“? Што јасније светлост Христова обасјава срца, то се јасније увиђају сви недостаци и ране. И обрнуто: људи уроњени у грешну таму не виде ништа у свом срцу; а и да виде, не ужасавају се, јер нема са чиме да се упореде. Док не дође до такве блискости са Христом, у којој је осећање покајања наше уобичајено стање, морамо, припремајући се за исповест, испитати своју савест – по заповестима, по неким молитвама (нпр. 3. Вечерње, 4. пре причешћа), на појединим местима Јеванђеља (на пример, Пс. 5 гл., Рим. 12 гл. , Еф. 4 , Јаков, посебно гл. 3 ). Веома важни греси су расејаност у молитви, дремање и непажња у цркви, незаинтересованост за читање Светог Писма; али зар ови греси не проистичу од неверја и слабе љубави према Богу? Морамо приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпељивост прекора, непопустљивост, тврдоглавост; али је још важније открити њихов однос према самољубљу и поносу. Ако код себе уочимо жељу за комуникацијом, причљивост, сарказам, интензивну бригу о свом изгледу и не само о свом, већ и својих најмилијих, о окружењу у кући – морамо пажљиво испитати да ли то није облик „многоструке таштине“. Постоји још једна помоћ која нас води до спознаје наших грехова – да се сетимо онога за шта нас други људи, посебно они који живе са нама и рођаци, обично оптужују: скоро увек су њихове оптужбе, прекори и напади оправдани. Неопходно је и пре исповести да тражимо опроштај од свих оних којима смо нешто скривили, да бисмо на исповест отишли неоптерећене савести. У таквом расуђивању морамо пазити да не паднемо у претерану сумњу према сваком покрету срца; ступајући на овај пут, можемо изгубити осећај за оно што је важно, а шта није, уплести се у ситнице. Припрема за исповест није да се што потпуније сетимо, па чак и да запишемо свој грех, већ да дођемо до таквог стања концентрације, озбиљности и молитве да се, као у светлости, открију наши греси. Другим речима, треба да понудимо свештенику не списак грехова, већ покајничко осећање, не детаљну „дисертацију“, већ сломљено срце. Али, спознати своје грехе не значи покајати се за њих. Заиста, Господ прихвата исповест – искрену, добронамерну – чак и када није праћена снажним осећањем покајања. Ипак, „сломљено срце“, туга због својих грехова, најважније је од свега што можемо да донесемо на исповест. Али шта да радимо ако наше срце, „осушено пламеном греха“, није попрскано животворним водама суза? Шта да радимо ако су „немоћ душе и слабост тела“ толике да нисмо способни за искрено покајање? Међутим, то није разлог за одлагање исповести – Бог може да додирне наше срце током саме исповести: сама исповест, именовање наших грехова може омекшати наше срце, оплеменити нашу духовну визију, да изоштри покајничко осећање. Припрема за исповест, пост, који исцрпљујући тело нарушава телесно благостање и самозадовољство погубно за духовни живот, молитва, ноћне мисли о смрти, читање Јеванђеља, житија светих и дела светих отаца више од свега помажу да се превазиђе наша духовна летаргија. Наша неосетљивост на исповест је највећим делом укорењена у одсуству страха Божијег и скривеног неверја. Ту треба да буду усмерени наши напори. Зато су сузе исповести толико важне – оне ублажавају нашу окамењеност, потресају нас „од главе до пете“, чине нас једноставнијима, дају нам благотворан начин да заборавимо на себе, уклањају највећу препреку покајању – нашу „самоћу“. Горди и самоправедни не могу да плачу. Ако си заплакао, онда си омекшао, стопио си се, понизио се. Зато после таквих суза долази кротост, недостатак гнева, мекоћа, нежност, мир у души оних којима је Господ послао „радосни“ (радоносни) плач“. Не треба да се стидимо суза исповести, треба да их пустимо да слободно теку, спирајући наше нечистоће. Не треба да очекујемо питања, морамо се сами потрудити; исповест је подвиг и самонаметнути напор. Морамо говорити прецизно, без прикривања ружноће греха општим фразама. Веома је тешко, приликом исповедања, избећи искушење самооправдања, покушаје да се свештенику објасни „олакшавајуће околности“, позивање на трећа лица која су нас умешала у грех. Све ово је знак самољубља, одсуства дубоког покајања, сталног боравка у греху. Знак оствареног покајања је осећај лакоће, чистоте, необјашњиве радости. Наше покајање неће бити потпуно ако се, покајући се, изнутра не утврдимо у решености да се не вратимо признатом греху. Али, кажу, како је то могуће? Како да обећам себи и свом свештенику да нећу поновити свој грех? Не би ли истини било ближе супротно – уверење да ће се грех поновити? - Сви из искуства знају да се после неког времена неизбежно враћамо истим гресима; посматрајући себе из године у годину, не примећујете никакво побољшање, "скочите - и даље остајете на истом месту!" Било би страшно да је то случај. Али, на срећу, није. Нема случаја у коме, уз добру жељу да се устане, узастопне исповести и Свето Причешће не производе благотворне промене у души. Али ствар је у томе, да – пре свега – нисмо сами себи судије; човек не може правилно да процени сам да ли је постао гори или бољи. Повећана строгост према себи, појачан духовни вид, појачан страх од греха могу створити илузију да су се греси умножили и појачали: остали су исти, а можда чак и ослабили, али их раније нисмо примећивали као такве. Штавише, Бог нам у свом посебном Промислу често затвара очи пред нашим успесима да би нас заштитио од најгорег греха – сујете и гордости. Често се дешава да је грех остао, али су честе исповести и причешћивање Светим Тајнама уздрмале и ослабиле његове корене. А ако овог осећаја олакшања и препорода нема, морамо имати снаге да се поново вратимо исповести, да потпуно ослободимо своју душу од нечистоте, да је оперемо сузама од црнила и прљавштине. Ко томе тежи увек ће постићи оно што жели. Немојмо само да своје успехе приписујемо себи, не уздајмо се у сопствене снаге, не надајмо се сопственим напорима. То би значило да изгубимо све што смо стекли. „Сабери мој расејани ум, Господе, и очисти моје смрзнуто срце; као Петру дај ми покајање, као царинику – уздахе и као блудници – сузе“. https://www.bogonosci.bg/беседа-преди-изповед/

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: “Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…”(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: “Немам човека”. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се “узбурка вода”, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то “своје”, обавезно “своје”! И то “своје” се увек супротставља ”туђем” које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира “своје”: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: “Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…”. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: “Немам човека!”. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. “Хоћеш ли да будеш здрав?”. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и “религиозност”, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – “Бог излио у наша срца”. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера… https://spc.rs/недеља-раслабљеног/

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека - ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... "И тада Га'' - пише јеванђелиста Матеј – ''сви ученици оставише и побегоше...". Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина'' (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: "Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса"(Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући." Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. "Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све... (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да "још није дошао час Његов", она - у својој материнској истрајности - слугама које су стајале поред трпезе каже: "Што год вам буде рекао учините". Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба преводиоца/) https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1096-zene-mironosice-–-nositeljke-dobre-vesti

Христос васкрсе! Још једном нам је дато да доживимо овај Празник над празницима и ово Славље над слављима! Још једном нам се даје да у себе примимо Радост којој нема равне на овој земљи, да примимо Светлост која се ни са чим упоредити не може! Да осетимо, да видимо, да познамо оно што, по речима Апостоловим, око не виде, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе (1 Кор 2, 9). Ево, долази пасхална ноћ! Ноћ у којој нема никакве лажне светлости, када је све погружено у таму, и када све, чини се, одговара оном мраку који царује на земљи. И то се понавља сваке године, током две хиљаде година, сваку ноћ када се сабирамо /у пасхалну ноћ/ у храму Божијем. И у храму је, такође, мрачно. На средини храма стоји Гроб са мртвим Страдалником. И чује се тихо појање жалосних погребних песама. Нико нам ништа не каже и не објашњава: нема никакве пропаганде, нема громких речи, нема утехе. Али, ми не очекујемо никакве људске речи и доказе, јер они ионако никада и ништа нису доказали. И излазимо из храма са свећама у рукама. Како је само слаба, како је треперава та светлост! И како је мало светлости у том, у таму погруженом, свету! Опходимо три пута око храма и долазимо до затворених двери. Исто тако су, једном у давнини, жене-мироносице дошли до Гроба и питале се: Ко ће нам одвалити камен од двери гробних?, јер тај камен беше веома велики. И пред нама данас стоји исти тај камен веома велики – камен неверја, камен „овога света“ који ни у шта не верује, који живи од данас до сутра, света у коме тријумфују само насиље и страх. Камен је наваљен на двери, двери су затворене и ветар покушава да угаси трепераве пламичке свећа... Шта ми уопште можемо против тог васионског мрака, васионске пустоши, ми, малено сабрање људи, које нико не признаје, над чијом вером се овај свет изругује и подсмева? Ко је доживео тај тренутак ћутања, сумње и маловерја, ту, пред затвореним дверима, пред тим вечним каменом, тај зна о чему говорим. И, гле, глас старога свештеника изговара само две речи, исте речи: Христос васкрсе! Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: Христос васкрсе! И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. И, гле, одступају од нас и та ноћ и то ћутање, и двери храма се отварају, и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, савршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу. (... ) Устаће мртви и обрадоваће се они који су у гробовима. Како громко звуче ове речи! Како ликујуће и победно – као обећање и као виђење, већ сада, онога што ће тек доћи! – оне одјекују кроз позну ноћ Великог петка, када кроз мрак и жалост Гроба, Крста и Плаштанице почиње постепено да просијава светлост наступајуће и нарастујуће Пахе. Исто тако се и у најдревнијем хришћанском исповедању вере, Апостолском Символу вере, једноставно тврди: Верујем у васкрсење тела. Када се Христос, после Свога Васкрсења, јављао преплашеним и разбежалим ученицима, они су, по речима Евангелија, мислили да виде привиђење. Али, Христос им је рекао: Не бојте се, Ја сам. Додирните Ме, и уверите се у то, јер привиђење нема тела. И потом је Он узео храну – хлеб и рибу – и јео пред њима (в. Лк 24, 36-43). Са проповеђу Васкрсења (Христовог) апостоли су кренули из Јерусалима и то Васкрсење из мртвих су проповедали на све четири стране васелене. И они који су благовест апостола прихватили као своју, примили су и ту веру, ту радосну новост, ту благовест Васкрсења, и у њој су се радовали и њоме су живели. А то је за тадашњи свет била нечувена и апсурдна проповед. Тај свет је некако још и могао да, на једвите јаде, преко воље, поверује у бесмртност душе, али за њега је васкрсење тела представљало потпуну бесмислицу. Када је свети апостол Павле о томе говорио у Атини, у самом средишту тадашње јелинске мудрости и просвећености, философи коју су га слушали, најпре су га исмејали па онда отишли, рекавши му: Добро, о томе ћемо слушати сутра (в. Дап 17, 32). Но, ја се не бојим да кажем да је и данас, готово две хиљаде година после оснивања Хришћанства, тешко и готово немогуће да човек прихвати ту проповед, да схвати да управо на тој проповеди стоји односно да без ње пада само Хришћанство. Да, ми празнујемо Васкрс. Да, нешто се, без сумње, дешава у нама и са нама, сваке године када чујемо како се кроз ноћну тишину пролама јединствени усклик: Христос васкрсе!, праћен јединственим одговором: Уистину васкрсе! Но, ако се тада, чак, и замислимо над смислом свега тога што празнујемо у васкршњу ноћ, суштина онога чему се радујемо, разлог због чега се радујемо, као и значај који та радост има за мене лично, за нас, ипак, као да остају некако магловити и несхвативи... Васкрсење тела – шта је то? Где је тело, оно које се распало у земљи и вратило у то тајанствено кружење природе? Шта ће нам уопште тело у том тајанственом за нас, онстраном духовном животу? Зар нас философи и мистичари свих времена нису научили да је позитивни смисао управо у томе што нас она ослобађа од те, како су говорили, „тамнице тела“, од те сталне зависности од материјалнога, физичкога и телеснога, чинећи нашу душу потпуно лаком, лепршавом, слободном и духовном? Но, можда ће нам се ова питања појавити у новом светлу ако се мало дубље замислимо над самим појмом тела. Не апстрактно, не спекулативно-философски, веч, да тако кажемо, опитно, ако се, другим речима, замислимо над питањем учешћа и места тела у нашем животу, у моме животу. С једне стране, наравно, потпуно је чигледно да је тело свакога од нас оно што је промениво и непостојано. Научници-биолози су израчунали да се све ћелије које чине наше тело, без изузетка, мењају сваких седам година, те да, на тај начин, у физиолошком смислу, ми сваких седам година имамо ново тело. Према томе, оно тело које се на крају мога живота полаже у гроб, није ништа више „моје“ тело од свих оних мојих „претходних“ тела. У крајњем исходу, тело свакога човека није ништа друго до његово ваплоћење у свету: тело је, с једне стране, облик моје зависности од света, а са друге, облик мога живота, мога делања у свету. Тело је, у суштини, мој однос према свету, према другоме: моје тело је тело као општење и као узајамност. Све, потпуно све у телу, у човековом организму саздано је ради те узајамности, ради тог општења, ради тога „излажења из себе“. Није случајно, наравно, што љубав као највиши облик општења управо у телу находи своје ваплоћење. Тело је оно што види, што слуша, што осећа и, на тај начин, што ме изводи из самоће мога „Ја“. Али, онда се, можда, мора рећи и обрнуто: није тело тамница душе, већ је тело – слобода душе, јер тело је душа као љубав, душа као општење, душа као живот, душа као кретање. И зато душа, губећи тело, одвајајући се од тела, у суштини, губи живот, умире, чак, и ако то умирање душе није потпуно ишчезнуће, већ успење или сан. Но, заиста, сваки сан, а не само сан смрти, јесте извесно умирање организма, јер у сну спава и не дејствује управо тело и тада /за човека/ нема живота, осим оног призрачног и нестварног, нема ничега осим сна. Ако је тако, онда Хришћанство – када говори о оживљавању тела – не говори о оживљавању костију и мишића ка таквих, јер су и кости, и мишићи, и сва материја, и све ткиво нашега света састављени тек од неколико основних елемената и, у крајњем исходу, од атома, а у атомима нема ничег специфично личнога, ничега вечно мога. Хришћанство говори о обновљењу живота као општења, оно говори о оном телу духовном које смо ми сами током читавог свог живота саздали себи љубављу, бригом за другога, општењем, излажењем из себе. Хришћанство не говори о вечности материје, већ о њеном коначном одуховљењу, о свету који ће поново постати тело човеково, а то значи – живот и љубав човекова; о свету који ће потпуно постати приопштење Животу. Култ гробаља и споменика није хришћански култ, јер се у хришћанској Благовести не ради о растварању у природи дела материје која је некад била тело, већ о васкрсењу живота у свој његовој пуноти и целовитости, који су остварени љубављу. У томе је смисао Васкрса, у томе је коначна сила и радост Хришћанства: Победа прогута смрт (1 Кор 15, 54). (... ) Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja

У суботу, 25. марта 2023, у Академији знања у Будви, у организацији Српске православне ЦО Будва, одржано је предавање на тему ”Хришћанско схватање породице, полности и рађања”. Предавање је одржао отац Александар Милојков, ђакон при Вазнесењском храму у Београду, доктор теолошких наука и дугогодишњи вјероучитељ Земунске гимназије. https://mitropolija.com/2023/03/27/djakon-aleksandar-milojkov-hriscansko-shvatanje-porodice-polnosti-i-radjanja-video/

Основна тема “Месопусне недеље” је љубав. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав – и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног “сиромаха”… Хришћанска љубав је “могућа немогућност”, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради “добра дела” или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у “другоме” – његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности – и досеже до душе, јединственог и искључивог личног “корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, “душу” или “личност”, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји “безлична ” љубав јер љубав је чудновато откривање “личности” у “човеку”, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за “хуманост”, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав – признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер “уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили”… https://www.vasilijeostroski.com/2020/02/nedelja-mesopusna/

Александар Бојанић, студент и члан студентског Парламента Православног Богословског Факултета у Београду, пренео нам је утиске са добротворне вечери која је одржана 16. фебруара 2023. године у препуном амфитеатру ове високошколске институције СПЦ, а коју је наш саговорник са својим колегама организовао у циљу прикупљања средстава за наставак лечења дечака Петра Мићића који се бори са опаком болешћу. У сали у којој дословце игла није имала где да падне, беседу на тему "Доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу (Јев 13, 16)", произнео је Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, а остварен је и циљ, изнад свих очекивања, прикупљена је знатна сума новца. "Ми смо били дужни да то урадимо" наглашава наш млади саговорник, који изражава наду да ће сличних акција бити и у будућности. Разговор са Александром Бојанићем: Звучни запис целе вечери емитујемо у петак 17. фебруара 2023. године од 21 час у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио "Слово љубве"

Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској: Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале… (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”. У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала. Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности. Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3) Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм… Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ! Извор: Епархија сремска

Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. год, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години, 14. новембра 1263. год. 30. септембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир. Тропар (глас 4): Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш. https://mitropolija.com/2022/12/05/sveti-aleksandar-nevski-3/

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јула 2022. године, у четврту недељу по Духовима, Светом архијерејском литругијом у Храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Александра Савића у чин презвитера. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ манастира Средиште архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Радивој Панић, Димитрије Касапис и Недељко Марјановић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански, Милан Пајић и Ђорђе Поповић, јереји Далибор Стојадиновић, Владимир Пекић, Владислав Голић, Горан Мишановић и новорукоположени презвитер Александар Савић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и Радојица Жагран, као и ђакони Здравко Јовановић, Верољуб Сандо и Љубомир Остојић. Светој литургији присуствовали су принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић и Марија де Глорија од Орлеана и Брагансе, принцеза од Бразила и Португалије, као и многобројни верни народ. Уследила је беседа Његове светости коју доносимо у целини: – Браћо и сестре, реч Jеванђеља, реч Божја има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу и проповедао Јеванђеље Спасења. Такву снагу има и данас и имаће до краја света и века. Реч Божја јесте реч љубави, јер је Бог наш – Бог љубави. Наиме, ако бисмо тако могли да кажемо: Бог истом љубављу и истом количином љубави воли све људе. У Његовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика између људи., разлика која може бити природна, али може бити и споредна; не постоји разлика у смислу Божјег односа према људима. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али не прима сваки човек љубав Божју на исти начин. Однос човеков према Богу директно утиче на то колику меру љубави ће сваки човек примити; а мера нашег односа према Богу зависи од мере вере у односу на Бога – вере у Бога. На концу, зависи и од тога колика је вера, али зависи и од тога каква је вера. У данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју видимо да Господ опет одвлачи важност вере чинећи је одлучним фактором за то како ће дејствовати љубав Божја у животу појединца и у животу заједнице. Из данашње приче видимо оно што знамо, што нам Господ објашњава на многим другим местима и на различите начине: да није увек сигурно, ако говоримо за себе да верујемо у Бога, реч о истинској, правој, чистој вери, вери која отвара ум и срце за благодат Божју. Није довољно да формално припадамо истинској и правој вери или истинској и правој заједници верних, а да онда мислимо да припадање истинској заједници верних унапред обезбеђује милост Божју – већ смо рекли да Бог делује и воли сваког човека на исти начин и истом Божанском љубављу – али није довољно, јер то зависи од нас. Није довољно да смо само формално припадници, у нашем случају, истинске праве православне вере и једној светој саборној апостолској Цркви. Није довољно да само формално припадамо Телу Христовом, да се само крстимо; па чак да до краја нисмо развили дар вере ни онда када се држимо правила и закона. Наиме, можемо људе гостити, можемо чинити милосрђе, можемо испуњавати и сваку другу Богом задату заповест, али ни то неће занчити да смо сигурно препознали љубав Божју и да разумемо да је спасење у Њему и да нам је Он потребан. Може бити да онда када све чинимо и учинимо, паднемо заправо на предуслову успеха и ваљаности сваког нашег подвига и врлине, а најпре да паднемо на пољу онога без чега нема спасења, нема љубави, нема радости, а то је смиреноумље. То је смирење. Наравно, у нашем случају смиреноумље и смирење није пуко психолошко стање, нити нирвана која се може постићи некаквим људским снагама, силама, вештинама и методама без уверења да мира и смирења нема без Бога, троличног Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Смирења нема без истинске љубави према Христу, љубави која нас покреће да чинимо то што чинимо. У данашњем Јеванђељу видимо управо то да је вера, ако опет могу тако рећи, инструмент, наше унутарње стање, наш животни став који нас води до истинског исцељења. То је метод, стање које нас води до љубави и заједнице са Богом. У данашњем Јеванђељу имамо причу о једном капетану римском, дакле некоме ко не припада изабраном народу. Самим тим, нема ни чисту истинску веру, али он препознаје у Христу љубав пре свега, а онда и силу и моћ која из те љубави произилази. Препознаје у Христу Спаситеља. Иако до краја не разуме све о чему се ради, онда када се његов слуга разболео пришао је Христу и вели: Као што ја могу свом војнику да заповедим да учини нешто и он то чини; и Ти – као неко ко надилази обичног човека, у коме препознајем љубав и из љубави силу и моћ – реци само и мој ће слуга оздравити. Господ препознавши дубоко поверење тог човека, некога ко не припада изабраном народу, нити практикује чисту истинску веру и припада истинској Цркви, препознаје Господ у њему чисту веру, препознаје заправо смирење. Овај није ни рекао као многи други који су припадали изабраном народу: Дођи у моју кућу, у мој дом, или: Дођи и додирни овога који је болестан; него је отишао корак даље и рекао: Знам да можеш из љубави и благодаћу својом да исцелиш. Свестан ко је и шта је, не очекујући да му Господ дође у дом, нити да додирне својом руком његовог слугу, има поверење у реч Христову, у љубав Његову, у силу његову. Има и веру и смирење. Браћо и сестре, наравно да смо благословени чињеницом да смо делови и удови Тела Христовог, Цркве Његове, и да нам је дато много више него онима који немају тај благослов, али самим тим смо и позвани на много више. Позвани смо, пре свега, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо јер требамо то да чинимо, јер је то у складу са даровима које носимо у себи и са циљем због којег смо створени. Онда када учинимо и највише, можемо рећи само, заједно са Светим апостолом Павлом, да смо недостојне слуге Божје. То да се трудимо и да смо свесни да смо недостојне слуге Божје чини да имамо мир, да имамо смирење, да немамо отпорност која узбуркава памет, узбуркава срце, не трпи другог поред себе. Тада ма колико глумили и ма колико се упињали, немамо самозаљубљеност; него знамо да је све у Богу и да је све дар Његов. У том смирењу имамо и силу и моћ и снагу да се отворе наше срце и наша душа и да љубав коју Господ данас излива не само да се настани у нама, него да процвета и да унесе и донесе плодове многоструке, стоструке, плодове који су увек наша радост, али су временом и утеха онима који су око нас. Нека би Господ дао мира, али пре тога и смирења, јер без смирења нема мира, како бисмо онда препознали љубав Његову и славили Га и овде и сада и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, четири су својства Цркве које су оци Другог васељенског сабора (381. године) богомудро издвојили од других њених својстава у Симболу вјере. Прва карактеристика Цркве коју исповједамо у Симболу вјере, јединство Цркве, била је инспиративна тема предавања које је одржано у Бару, на Спасовдан 2. јуна, поводом 100 година од великог историјског догађаја васпостављања и обнављања Пећке патријаршије. На платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира су говорили јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви, и проф. др Далибор Петровић, професор Богословског факултета у Фочи. О уједињењу Српске Православне Цркве и њеном животу у 20. вијеку говорио је уважени професор Петровић, док је у фокусу излагања јереја Лекића био богословски осврт на тему јединства Цркве. Васпостављање јединства Пећке патријаршије – Српске православне цркве, по ријечима о. Александра, заправо представља обнављање оне саднице коју је, као дрво маслине, засадио Свети отац Сава у духовном рају: “Патио је наш народ пуно због разорености своје матице и последице тог страдања су заиста велике. Зато је тај догађај био велика радост, како за наш народ, тако и за Цркву Христову уопште, јер је обновом јединства и претходним доласком народних владика у 19. вијеку обновљен живот православних вјерника.” Свештеник Лекић је подсјетио сабране и на значајан догађај који је обиљежио овај велики јубилеј – стогодишњицу васпостављања Српске патријаршије: “Македонска православна црква – Охридска архиепископија се вратила у статус аутономне Цркве у оквиру СПЦ. Служена је Литургија помирења, а наша Црква је онда једногласно изразила да подржава и благосиља њихов захтјев за аутокефалношћу. Тако је стављена тачка на раскол који је трајао пуних 55 година. Велика радост побједе Божије, пројава јединства Цркве у Светој чаши, у причешћу, заједничарењу, насупрот, како је рекао Његова светост, непријатељских демонских сила које непрестано раде на подјели, расцјепу, поларизацији.” Када говоримо о начелу, принципу јединства, тада заправо, како је нагласио, говоримо о самој суштини Цркве: “За многе религије, а посебно аврамовске, једно је средиште и један је почетак свијета, видљивога и невидљивога. Један је начин истинског јединства и постојања: начин живота једнога Бога. Али, хришћански Бог је нешто много више и другачије од других религија: Бог као Света Тројица. Један Бог, а три Личности. Не самац Бог, већ заједница личности, заједница љубави. Он ствара човјека као заједницу, ствара га по свом лику и призива га да буде у заједници Тројичне љубави. Бог ствара свијет да би био у заједници љубави са њим, односно Бог ствара свијет да постане Црква. Тројично јединство – то је Црква.” Као биће између Бога и твари, човјек је требао да сједини свјетове, али доживио је неуспјех. Но, Онај који је Љубав, не одустаје од дјела својих руку и чини све да сједини и врати себи. Спасење, враћање у јединство, заједницу са Богом, подсјетио је отац Александар, почиње од праоца Аврама, који је повјеровао Богу и послушао Његов позив. “И тако је склопљен савез. То је праслика и почетак Цркве Божије или, можемо рећи, старозавјетна Црква. Његови потомци, који су остали вјерни том Савезу, су чланови савезне заједнице. Изабраници, изабрани народ, али не да би били привилеговани у односу на друге народе, него да буду носиоци истине која треба да се открије свим народима. Они су свети народ, царско свештенство, иако су они реално грешни људи. Свети су зато што су сви позвани да буду свети по мјери јединог Светог: Будите свети јер сам ја свет Господ Бог ваш. То је радикални позив на другачији начин постојања: свето живљење. Историја Израила је била стално отпадање од тог пута и опет враћање кроз покајање Богу”, нагласио је јереј Александар. По његовим ријечима сва историја старозавјетне заједнице била је припрема и праслика оног што ће се остварити у Новом савезу Бога и човјека. Оваплоћењем самог Слова, Логоса Божијег, Његовом животворном смрћу и васкрсењем, отворио се пут измирења и сједињења: “Христово дјело је домострој спасења, односно излечења, исцељења пропалог и отуђеног човјека. Он је темељ и јединство Цркве, он је крајеугаони, драгоцјени, изабрани камен који полаже Бог у Сиону, на коме се гради света, духовна грађевина – Црква.” Господ је установио Цркву, којој ни врата адова неће надвладати, оставио је мало стадо ученика, али заједницу конституише, саставља Дух Свети у догађају Педесетнице. Исус одлази, али шаље Духа Утјешитеља да уведе апостоле у сву истину и да све људе призове у јединство, соједињеније. Господ то иште у првосвештеничкој молитви Оцу: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу који си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. “Јединство Цркве није, дакле, последица смишљања, разрађене тактике и људског планирања, умовања, већ одсјај тајанственог тројичног јединства. Оно што вјековјечно по природи постоји у односу трију Божанских Личности, даје се по благодати животу свих људи. Слика Божија је света Црква, јер исто јединство које има Бог остварује међу вјернима, каже Свети Максим Исповједник”, бесједио је свештеник Лекић. У даљем излагању отац Александар је поучио сабране да је старозавјетни позив, односно звање (клисис) изабраника, исто и у Новом савезу: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески: “Димензија старозавјетне заједнице (еда) постоји и у Новом: еклисиа. Сазивање ради скупа, скупштине, заједнице, јединства. Скуп не само одређене класе, рецимо елитне (архонти у вули), или само богатих, или одређеног пола (мушког или женског), већ сабор јединства, читавог народа Божијег (демос). Међутим, за разлику од старозавјетног Закона који је имао обрезање мушких чланова као знак Савеза, у Новом имамо као тајну уласка у заједницу Цркве – крштење сваког мушкарца и жене, ново рођење одозго у име Тројичног Бога, када умиремо са Христом гријеху и васкрсавамо за живот вјечни. За разлику од старозавјетног помазања само царева и пророка, овдје имамо печат дара Духа Светог на сваког човјека који тако постаје помазаник – мали христос, носиоц божанске свјетлости. Оно што је било битно тада, али и данас, народност – и то се превазилази јер се ствара нови народ, хришћански род чија је отаџбина, не царство овог свијета, него држава Божија. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени… А ви сте тијело Христово, а удови понаособ. Црква – то је нова твар.” Старешина цркве Свете Тројице у Будви је посебно истакао да је врхунски догађај јединства – догађај Цркве, тајна сабрања, тајна благодарења – Света литургија, дјело народа Божијег. То је сабор на једном мјесту расијане дјеце Божије на коме се благосиља чаша и ломи хљеб. Причешћују се сви, остварује се заједница Тијела и Крви Христове и постајемо један богочовјечански организам. ”Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо”. “То сабрање укључује не само живе него и упокојене хришћане, Богородицу, анђелске силе и светитеље. Повезује прошлост, садашњост и будућност. Црква се показује као јединствена стварност, земаљска и небеска, видљива и невидљива, људска и божанска. Гдје је Црква, тамо је Дух, а гдје је Дух, тамо је Црква, записао је Свети Иринеј. Црква Божија је заправао непрекидна Педесетница, догађај изливања, напајања божанским енергијама сабраног народа. Дух Свети све обједињава и сједињује својим дејством, али као дух слободе сваком се даје као посебан, другачији дар, јер је сваки човјек непоновљив и јединствен. Он чини да Црква постоји као јединство у различитости дарова и служби у њој”, објаснио је о. Лекић. Истичући да је јединство прве заједнице ученика, рођене у велики дан Педесетнице, имало и свог видљивог представника и вођу – апостола Петра, отац Александар је подсјетио да је врло брзо у свакој локалној заједници одређено једно лице да буде на челу: епископ – надзиратељ. Појаснио је да је то лице увијек предстојатељ одређене заједнице одређеног мјеста, а никако изоловани појединац са привилегијама (проблем титуларних епископа): “Он је слика Христова у Цркви. Он је на мјесту Христовом у Цркви и као такав сажима сабор вјерних. Нико без његовог знања не треба да ради ништа у Цркви. Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом – то је саборна, католичанска Црква која има пуноћу вјере. Епископима је дато да предстоје на богослужењу (некада је свака литургија била са епископом), али и да будно чувају апостолско предање, тојест једну и исту вјеру апостолску, вјеру једанпут предану светима. Зато су епископи суштински сви једнаки, а ту једнакост не могу нарушити разне почасне титуле које стварају хијерархију епископа.” Иако су створене многе Цркве широм свијета, које су свака понаособ католичанске, односно потпуне, Црква остаје једна. Наиме, како је образложио, постојање бројних локалних Цркава, које самостално управљају, тиче се само спољне организације и не прави сметње унутар њеног духовног јединства: ” Унутарње, духовно јединство, које прожима Цркву, свој израз налази у заједничком исповиједању вјере у пуноћи Тијела Цркве, учешћу у истим тајнама и управљање према истим канонима. Крштење у једној Цркви признаје се свугдје у православној васељени, па зато можемо учествовати у евхаристији у другој Цркви на крај свијета. Исто тако, ако је некоме одузет свештенички чин у једној Цркви, то ће поштовати све православне Цркве.” У наставку предавања осврнуо се на угрожавање јединства вјере и поретка, које је присутно још од апостолских времена. Подсјетио је да су се у свим временима јављали расколи и јереси који су нарушавали јединство, сам идентитет Цркве. Зато је Црква својим саборима епископа се супроставила разним одступањима од истине и одбранила чистоту вјере. Кроз историју су настали и велики расколи који до данас, поред бројних покушаја, нажалост нису превазиђени: раскол после 3. и посебно 4. Халкидонског сабора (Копти, Јермени, Сиријци), и западни римски раскол. “Православна Црква у новије вријеме своје историје суочава се са два озбиљна проблема који угрожавају њено јединство: проблем аутокефалије и проблем јурисдикције у дијаспори. Иако се ова два питања тичу спољне организације Цркве, она нису уопште безазлена. Да је тако, показала су и најновија дешавања у Православљу, која прерастају у озбиљну кризу”, примјетио је свештеник Лекић. Јереј Александар Лекић је казао да иако новији израз, аутокефалија као стварност постоји од најранијих времена и да тај термин, настао комбинацијом двије грчке ријечи: автос и кефали, означава Цркву одређене области која има право избора сопственог поглавара, то јест сопственог примата: “Настала је као повезивање Цркава одређене области у којем је епископ престоног града провинције имао мјесто првог. Тако и настаје митрополијски, а доцније и патријаршијски систем. Златно правило односа између епископа једне области изражено је у 34. Апостолском правилу: Епископи свакога народа треба да признају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његовога знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух. Овај канон нас подсјећа на значај светотројичног темеља Цркве”. Даље је појаснио да иако сам појам аутокефалије носи у себи принцип одвајања, то не значи да он угрожава јединство Цркве: “Напротив, он може бити пројава јединства, као што је било са нашом помјесном Српском црквом која је добила статус аутокефалне Цркве од Цариграда, на молбу Светог Саве, прије више од 800 година. С друге стране, данашњи примјер рехабилитације расколника и давања тзв. аутокефалије Православној цркви Украјине од стране Константинопољског трона, представља директни упад у територију друге Цркве и атак на канонски поредак. Тим чином Цариградски патријарх ништа није ријешио, већ је погоршао стање и продубио подјеле у оквиру Православља. Саморазумијевање Цариградског патријарха и његове улоге у прошлости, али и садашњости и будућности, које све више личи на принцип првог без једнаких, примус сине парибус, носи са собом велике последице за будућност Православља.” Говорећи о проблему јурисдикције у дијаспори, објаснио је да је он настао сеобама православних вјерника у Америку, Западну Европу, Аустралију и друге земље, јер су сви они правили храмове и оснивали парохије и епархије у дијаспори као дио своје матичне Цркве у отаџбини. “Тако је настао проблем преклапања јурисдикција, односно постојања неколико епископа у једном истом мјесту. С обзиром да служба епископа по себи обједињује цјелокупну заједницу одређеног мјеста, у једном одређеном мјесту може бити само један епископ, кроз кога су вјерници интегрално уједињени са Католичанском црквом. Тај принцип, јасно формулисан 8. каноном Првог сабора, дубоко је богословски утемељен и односи се на саму суштину Цркве, па је тако неодвојив од саме суштине Православља”, казао је о. Александар. “Као Христови ученици у 21. вијеку, осјећамо се у овим смутним временима често збуњени због свих несугласица и неслоге међу православном браћом, са пуно неодговорених питања, због јаза између теорије, оног идеалног, и праксе, оног реалног. Посебно боле поменути расколи, подјеле, које доводе до престанка комуникације, причешћа, заједнице. Земаљска Црква постоји у стању ишчекивања, она је на путу. Она већ јесте Тијело Христово, и отуд је савршена и безгрешна; а ипак зато што су њени чланови несавршени и грешни, мора непрестано, парадоксално говорећи, постајати оно што јесте, стремити том идеалу који је њен темељ и тежити да га оваплоти. Зато се и молимо на свакој служби: За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божјих Цркава и сједињење свих. Ова пуноћа јединства Цркве, оствариће се коначно у Царству Божијем, када ће Бог бити све у свему”, поручио је на крају свог излагања јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви. Вече под називом “Јединство Цркве”, посвећено стогодишњици поновног васпостављања јединства Пећке патријаршије, одржано је у оквиру црквено-народне манифестације “Дани Светог Јована Владимира”, која се традиционално организује у славу Божију, а част небеског заштитника града под Румијом. https://mitropolija.com/2022/06/08/o-aleksandar-lekic-jedinstvo-crkve-je-odsjaj-tajanstvenog-trojicnog-jedinstva/

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ http://www.spc.rs/sr/protojerej_aleksandar_shmeman_radost_onih_koji_ljube_0

У храму св. великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, 10. априла 2022. године беседио теолог др Александар Милојков. Тема предавања које данас слушамо благодарећи о. Јовану Јефтенићу, старешини Светопантелејмоновске цркве, била је "Пост као педагог Христове нове заповести" (Јн. 13, 34-35). Звучни запис http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/15.04.22 ZBOR - Aleksandar Milojkov u crkvi sv. Pantelejmona.mp3

У параклису св. Јована Златоустог у Студентском граду у Београду, у пету недељу Часнога поста, 10. априла 2022. године, свету литургију је служио свештеник Александар Ђаковац. У беседи коју је за наше слушаоце забележио драмски уметник г. Бранислав Зеремски, о. Александар је напоменуо да је страдање својствено свима нама, те га је Господ узео на себе, као и све остало, те то "Господње страдање ни ми не можемо да избегнемо". А наше највеће страдање је у ствари смрт, која нас полако побеђује и "из кога произилазе сва остала страдања", из чега произилази и страх који "чини да покушавамо да се одбранимо - сами од себе, од природе и једни од других", постајући непријатељи како себи тако и свему што нас окружује. Треба да побеђујемо сопствени страх, "да не бисмо услед страха били они који ће ближњега разапети и уништити, онако како су то учинили првосвештеници и фарисеји са Господом", рекао је о. Александар. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Александра:

Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности. Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда. Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер "где се умножио грех, тамо изобилује благодат". И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким. Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: "Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио. Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20). https://www.facebook.com/jovanjamanastir/