Претражи Живе Речи Утехе

Основна тема “Месопусне недеље” је љубав. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав – и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног “сиромаха”… Хришћанска љубав је “могућа немогућност”, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради “добра дела” или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у “другоме” – његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности – и досеже до душе, јединственог и искључивог личног “корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, “душу” или “личност”, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји “безлична ” љубав јер љубав је чудновато откривање “личности” у “човеку”, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за “хуманост”, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав – признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер “уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили”… https://www.vasilijeostroski.com/2020/02/nedelja-mesopusna/

Александар Бојанић, студент и члан студентског Парламента Православног Богословског Факултета у Београду, пренео нам је утиске са добротворне вечери која је одржана 16. фебруара 2023. године у препуном амфитеатру ове високошколске институције СПЦ, а коју је наш саговорник са својим колегама организовао у циљу прикупљања средстава за наставак лечења дечака Петра Мићића који се бори са опаком болешћу. У сали у којој дословце игла није имала где да падне, беседу на тему "Доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу (Јев 13, 16)", произнео је Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, а остварен је и циљ, изнад свих очекивања, прикупљена је знатна сума новца. "Ми смо били дужни да то урадимо" наглашава наш млади саговорник, који изражава наду да ће сличних акција бити и у будућности. Разговор са Александром Бојанићем: Звучни запис целе вечери емитујемо у петак 17. фебруара 2023. године од 21 час у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио "Слово љубве"

Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској: Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале… (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”. У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала. Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности. Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3) Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм… Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ! Извор: Епархија сремска

Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. год, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години, 14. новембра 1263. год. 30. септембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир. Тропар (глас 4): Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш. https://mitropolija.com/2022/12/05/sveti-aleksandar-nevski-3/

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јула 2022. године, у четврту недељу по Духовима, Светом архијерејском литругијом у Храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Александра Савића у чин презвитера. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ манастира Средиште архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Радивој Панић, Димитрије Касапис и Недељко Марјановић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански, Милан Пајић и Ђорђе Поповић, јереји Далибор Стојадиновић, Владимир Пекић, Владислав Голић, Горан Мишановић и новорукоположени презвитер Александар Савић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и Радојица Жагран, као и ђакони Здравко Јовановић, Верољуб Сандо и Љубомир Остојић. Светој литургији присуствовали су принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић и Марија де Глорија од Орлеана и Брагансе, принцеза од Бразила и Португалије, као и многобројни верни народ. Уследила је беседа Његове светости коју доносимо у целини: – Браћо и сестре, реч Jеванђеља, реч Божја има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу и проповедао Јеванђеље Спасења. Такву снагу има и данас и имаће до краја света и века. Реч Божја јесте реч љубави, јер је Бог наш – Бог љубави. Наиме, ако бисмо тако могли да кажемо: Бог истом љубављу и истом количином љубави воли све људе. У Његовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика између људи., разлика која може бити природна, али може бити и споредна; не постоји разлика у смислу Божјег односа према људима. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али не прима сваки човек љубав Божју на исти начин. Однос човеков према Богу директно утиче на то колику меру љубави ће сваки човек примити; а мера нашег односа према Богу зависи од мере вере у односу на Бога – вере у Бога. На концу, зависи и од тога колика је вера, али зависи и од тога каква је вера. У данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју видимо да Господ опет одвлачи важност вере чинећи је одлучним фактором за то како ће дејствовати љубав Божја у животу појединца и у животу заједнице. Из данашње приче видимо оно што знамо, што нам Господ објашњава на многим другим местима и на различите начине: да није увек сигурно, ако говоримо за себе да верујемо у Бога, реч о истинској, правој, чистој вери, вери која отвара ум и срце за благодат Божју. Није довољно да формално припадамо истинској и правој вери или истинској и правој заједници верних, а да онда мислимо да припадање истинској заједници верних унапред обезбеђује милост Божју – већ смо рекли да Бог делује и воли сваког човека на исти начин и истом Божанском љубављу – али није довољно, јер то зависи од нас. Није довољно да смо само формално припадници, у нашем случају, истинске праве православне вере и једној светој саборној апостолској Цркви. Није довољно да само формално припадамо Телу Христовом, да се само крстимо; па чак да до краја нисмо развили дар вере ни онда када се држимо правила и закона. Наиме, можемо људе гостити, можемо чинити милосрђе, можемо испуњавати и сваку другу Богом задату заповест, али ни то неће занчити да смо сигурно препознали љубав Божју и да разумемо да је спасење у Њему и да нам је Он потребан. Може бити да онда када све чинимо и учинимо, паднемо заправо на предуслову успеха и ваљаности сваког нашег подвига и врлине, а најпре да паднемо на пољу онога без чега нема спасења, нема љубави, нема радости, а то је смиреноумље. То је смирење. Наравно, у нашем случају смиреноумље и смирење није пуко психолошко стање, нити нирвана која се може постићи некаквим људским снагама, силама, вештинама и методама без уверења да мира и смирења нема без Бога, троличног Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Смирења нема без истинске љубави према Христу, љубави која нас покреће да чинимо то што чинимо. У данашњем Јеванђељу видимо управо то да је вера, ако опет могу тако рећи, инструмент, наше унутарње стање, наш животни став који нас води до истинског исцељења. То је метод, стање које нас води до љубави и заједнице са Богом. У данашњем Јеванђељу имамо причу о једном капетану римском, дакле некоме ко не припада изабраном народу. Самим тим, нема ни чисту истинску веру, али он препознаје у Христу љубав пре свега, а онда и силу и моћ која из те љубави произилази. Препознаје у Христу Спаситеља. Иако до краја не разуме све о чему се ради, онда када се његов слуга разболео пришао је Христу и вели: Као што ја могу свом војнику да заповедим да учини нешто и он то чини; и Ти – као неко ко надилази обичног човека, у коме препознајем љубав и из љубави силу и моћ – реци само и мој ће слуга оздравити. Господ препознавши дубоко поверење тог човека, некога ко не припада изабраном народу, нити практикује чисту истинску веру и припада истинској Цркви, препознаје Господ у њему чисту веру, препознаје заправо смирење. Овај није ни рекао као многи други који су припадали изабраном народу: Дођи у моју кућу, у мој дом, или: Дођи и додирни овога који је болестан; него је отишао корак даље и рекао: Знам да можеш из љубави и благодаћу својом да исцелиш. Свестан ко је и шта је, не очекујући да му Господ дође у дом, нити да додирне својом руком његовог слугу, има поверење у реч Христову, у љубав Његову, у силу његову. Има и веру и смирење. Браћо и сестре, наравно да смо благословени чињеницом да смо делови и удови Тела Христовог, Цркве Његове, и да нам је дато много више него онима који немају тај благослов, али самим тим смо и позвани на много више. Позвани смо, пре свега, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо јер требамо то да чинимо, јер је то у складу са даровима које носимо у себи и са циљем због којег смо створени. Онда када учинимо и највише, можемо рећи само, заједно са Светим апостолом Павлом, да смо недостојне слуге Божје. То да се трудимо и да смо свесни да смо недостојне слуге Божје чини да имамо мир, да имамо смирење, да немамо отпорност која узбуркава памет, узбуркава срце, не трпи другог поред себе. Тада ма колико глумили и ма колико се упињали, немамо самозаљубљеност; него знамо да је све у Богу и да је све дар Његов. У том смирењу имамо и силу и моћ и снагу да се отворе наше срце и наша душа и да љубав коју Господ данас излива не само да се настани у нама, него да процвета и да унесе и донесе плодове многоструке, стоструке, плодове који су увек наша радост, али су временом и утеха онима који су око нас. Нека би Господ дао мира, али пре тога и смирења, јер без смирења нема мира, како бисмо онда препознали љубав Његову и славили Га и овде и сада и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, четири су својства Цркве које су оци Другог васељенског сабора (381. године) богомудро издвојили од других њених својстава у Симболу вјере. Прва карактеристика Цркве коју исповједамо у Симболу вјере, јединство Цркве, била је инспиративна тема предавања које је одржано у Бару, на Спасовдан 2. јуна, поводом 100 година од великог историјског догађаја васпостављања и обнављања Пећке патријаршије. На платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира су говорили јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви, и проф. др Далибор Петровић, професор Богословског факултета у Фочи. О уједињењу Српске Православне Цркве и њеном животу у 20. вијеку говорио је уважени професор Петровић, док је у фокусу излагања јереја Лекића био богословски осврт на тему јединства Цркве. Васпостављање јединства Пећке патријаршије – Српске православне цркве, по ријечима о. Александра, заправо представља обнављање оне саднице коју је, као дрво маслине, засадио Свети отац Сава у духовном рају: “Патио је наш народ пуно због разорености своје матице и последице тог страдања су заиста велике. Зато је тај догађај био велика радост, како за наш народ, тако и за Цркву Христову уопште, јер је обновом јединства и претходним доласком народних владика у 19. вијеку обновљен живот православних вјерника.” Свештеник Лекић је подсјетио сабране и на значајан догађај који је обиљежио овај велики јубилеј – стогодишњицу васпостављања Српске патријаршије: “Македонска православна црква – Охридска архиепископија се вратила у статус аутономне Цркве у оквиру СПЦ. Служена је Литургија помирења, а наша Црква је онда једногласно изразила да подржава и благосиља њихов захтјев за аутокефалношћу. Тако је стављена тачка на раскол који је трајао пуних 55 година. Велика радост побједе Божије, пројава јединства Цркве у Светој чаши, у причешћу, заједничарењу, насупрот, како је рекао Његова светост, непријатељских демонских сила које непрестано раде на подјели, расцјепу, поларизацији.” Када говоримо о начелу, принципу јединства, тада заправо, како је нагласио, говоримо о самој суштини Цркве: “За многе религије, а посебно аврамовске, једно је средиште и један је почетак свијета, видљивога и невидљивога. Један је начин истинског јединства и постојања: начин живота једнога Бога. Али, хришћански Бог је нешто много више и другачије од других религија: Бог као Света Тројица. Један Бог, а три Личности. Не самац Бог, већ заједница личности, заједница љубави. Он ствара човјека као заједницу, ствара га по свом лику и призива га да буде у заједници Тројичне љубави. Бог ствара свијет да би био у заједници љубави са њим, односно Бог ствара свијет да постане Црква. Тројично јединство – то је Црква.” Као биће између Бога и твари, човјек је требао да сједини свјетове, али доживио је неуспјех. Но, Онај који је Љубав, не одустаје од дјела својих руку и чини све да сједини и врати себи. Спасење, враћање у јединство, заједницу са Богом, подсјетио је отац Александар, почиње од праоца Аврама, који је повјеровао Богу и послушао Његов позив. “И тако је склопљен савез. То је праслика и почетак Цркве Божије или, можемо рећи, старозавјетна Црква. Његови потомци, који су остали вјерни том Савезу, су чланови савезне заједнице. Изабраници, изабрани народ, али не да би били привилеговани у односу на друге народе, него да буду носиоци истине која треба да се открије свим народима. Они су свети народ, царско свештенство, иако су они реално грешни људи. Свети су зато што су сви позвани да буду свети по мјери јединог Светог: Будите свети јер сам ја свет Господ Бог ваш. То је радикални позив на другачији начин постојања: свето живљење. Историја Израила је била стално отпадање од тог пута и опет враћање кроз покајање Богу”, нагласио је јереј Александар. По његовим ријечима сва историја старозавјетне заједнице била је припрема и праслика оног што ће се остварити у Новом савезу Бога и човјека. Оваплоћењем самог Слова, Логоса Божијег, Његовом животворном смрћу и васкрсењем, отворио се пут измирења и сједињења: “Христово дјело је домострој спасења, односно излечења, исцељења пропалог и отуђеног човјека. Он је темељ и јединство Цркве, он је крајеугаони, драгоцјени, изабрани камен који полаже Бог у Сиону, на коме се гради света, духовна грађевина – Црква.” Господ је установио Цркву, којој ни врата адова неће надвладати, оставио је мало стадо ученика, али заједницу конституише, саставља Дух Свети у догађају Педесетнице. Исус одлази, али шаље Духа Утјешитеља да уведе апостоле у сву истину и да све људе призове у јединство, соједињеније. Господ то иште у првосвештеничкој молитви Оцу: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу који си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. “Јединство Цркве није, дакле, последица смишљања, разрађене тактике и људског планирања, умовања, већ одсјај тајанственог тројичног јединства. Оно што вјековјечно по природи постоји у односу трију Божанских Личности, даје се по благодати животу свих људи. Слика Божија је света Црква, јер исто јединство које има Бог остварује међу вјернима, каже Свети Максим Исповједник”, бесједио је свештеник Лекић. У даљем излагању отац Александар је поучио сабране да је старозавјетни позив, односно звање (клисис) изабраника, исто и у Новом савезу: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески: “Димензија старозавјетне заједнице (еда) постоји и у Новом: еклисиа. Сазивање ради скупа, скупштине, заједнице, јединства. Скуп не само одређене класе, рецимо елитне (архонти у вули), или само богатих, или одређеног пола (мушког или женског), већ сабор јединства, читавог народа Божијег (демос). Међутим, за разлику од старозавјетног Закона који је имао обрезање мушких чланова као знак Савеза, у Новом имамо као тајну уласка у заједницу Цркве – крштење сваког мушкарца и жене, ново рођење одозго у име Тројичног Бога, када умиремо са Христом гријеху и васкрсавамо за живот вјечни. За разлику од старозавјетног помазања само царева и пророка, овдје имамо печат дара Духа Светог на сваког човјека који тако постаје помазаник – мали христос, носиоц божанске свјетлости. Оно што је било битно тада, али и данас, народност – и то се превазилази јер се ствара нови народ, хришћански род чија је отаџбина, не царство овог свијета, него држава Божија. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени… А ви сте тијело Христово, а удови понаособ. Црква – то је нова твар.” Старешина цркве Свете Тројице у Будви је посебно истакао да је врхунски догађај јединства – догађај Цркве, тајна сабрања, тајна благодарења – Света литургија, дјело народа Божијег. То је сабор на једном мјесту расијане дјеце Божије на коме се благосиља чаша и ломи хљеб. Причешћују се сви, остварује се заједница Тијела и Крви Христове и постајемо један богочовјечански организам. ”Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо”. “То сабрање укључује не само живе него и упокојене хришћане, Богородицу, анђелске силе и светитеље. Повезује прошлост, садашњост и будућност. Црква се показује као јединствена стварност, земаљска и небеска, видљива и невидљива, људска и божанска. Гдје је Црква, тамо је Дух, а гдје је Дух, тамо је Црква, записао је Свети Иринеј. Црква Божија је заправао непрекидна Педесетница, догађај изливања, напајања божанским енергијама сабраног народа. Дух Свети све обједињава и сједињује својим дејством, али као дух слободе сваком се даје као посебан, другачији дар, јер је сваки човјек непоновљив и јединствен. Он чини да Црква постоји као јединство у различитости дарова и служби у њој”, објаснио је о. Лекић. Истичући да је јединство прве заједнице ученика, рођене у велики дан Педесетнице, имало и свог видљивог представника и вођу – апостола Петра, отац Александар је подсјетио да је врло брзо у свакој локалној заједници одређено једно лице да буде на челу: епископ – надзиратељ. Појаснио је да је то лице увијек предстојатељ одређене заједнице одређеног мјеста, а никако изоловани појединац са привилегијама (проблем титуларних епископа): “Он је слика Христова у Цркви. Он је на мјесту Христовом у Цркви и као такав сажима сабор вјерних. Нико без његовог знања не треба да ради ништа у Цркви. Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом – то је саборна, католичанска Црква која има пуноћу вјере. Епископима је дато да предстоје на богослужењу (некада је свака литургија била са епископом), али и да будно чувају апостолско предање, тојест једну и исту вјеру апостолску, вјеру једанпут предану светима. Зато су епископи суштински сви једнаки, а ту једнакост не могу нарушити разне почасне титуле које стварају хијерархију епископа.” Иако су створене многе Цркве широм свијета, које су свака понаособ католичанске, односно потпуне, Црква остаје једна. Наиме, како је образложио, постојање бројних локалних Цркава, које самостално управљају, тиче се само спољне организације и не прави сметње унутар њеног духовног јединства: ” Унутарње, духовно јединство, које прожима Цркву, свој израз налази у заједничком исповиједању вјере у пуноћи Тијела Цркве, учешћу у истим тајнама и управљање према истим канонима. Крштење у једној Цркви признаје се свугдје у православној васељени, па зато можемо учествовати у евхаристији у другој Цркви на крај свијета. Исто тако, ако је некоме одузет свештенички чин у једној Цркви, то ће поштовати све православне Цркве.” У наставку предавања осврнуо се на угрожавање јединства вјере и поретка, које је присутно још од апостолских времена. Подсјетио је да су се у свим временима јављали расколи и јереси који су нарушавали јединство, сам идентитет Цркве. Зато је Црква својим саборима епископа се супроставила разним одступањима од истине и одбранила чистоту вјере. Кроз историју су настали и велики расколи који до данас, поред бројних покушаја, нажалост нису превазиђени: раскол после 3. и посебно 4. Халкидонског сабора (Копти, Јермени, Сиријци), и западни римски раскол. “Православна Црква у новије вријеме своје историје суочава се са два озбиљна проблема који угрожавају њено јединство: проблем аутокефалије и проблем јурисдикције у дијаспори. Иако се ова два питања тичу спољне организације Цркве, она нису уопште безазлена. Да је тако, показала су и најновија дешавања у Православљу, која прерастају у озбиљну кризу”, примјетио је свештеник Лекић. Јереј Александар Лекић је казао да иако новији израз, аутокефалија као стварност постоји од најранијих времена и да тај термин, настао комбинацијом двије грчке ријечи: автос и кефали, означава Цркву одређене области која има право избора сопственог поглавара, то јест сопственог примата: “Настала је као повезивање Цркава одређене области у којем је епископ престоног града провинције имао мјесто првог. Тако и настаје митрополијски, а доцније и патријаршијски систем. Златно правило односа између епископа једне области изражено је у 34. Апостолском правилу: Епископи свакога народа треба да признају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његовога знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух. Овај канон нас подсјећа на значај светотројичног темеља Цркве”. Даље је појаснио да иако сам појам аутокефалије носи у себи принцип одвајања, то не значи да он угрожава јединство Цркве: “Напротив, он може бити пројава јединства, као што је било са нашом помјесном Српском црквом која је добила статус аутокефалне Цркве од Цариграда, на молбу Светог Саве, прије више од 800 година. С друге стране, данашњи примјер рехабилитације расколника и давања тзв. аутокефалије Православној цркви Украјине од стране Константинопољског трона, представља директни упад у територију друге Цркве и атак на канонски поредак. Тим чином Цариградски патријарх ништа није ријешио, већ је погоршао стање и продубио подјеле у оквиру Православља. Саморазумијевање Цариградског патријарха и његове улоге у прошлости, али и садашњости и будућности, које све више личи на принцип првог без једнаких, примус сине парибус, носи са собом велике последице за будућност Православља.” Говорећи о проблему јурисдикције у дијаспори, објаснио је да је он настао сеобама православних вјерника у Америку, Западну Европу, Аустралију и друге земље, јер су сви они правили храмове и оснивали парохије и епархије у дијаспори као дио своје матичне Цркве у отаџбини. “Тако је настао проблем преклапања јурисдикција, односно постојања неколико епископа у једном истом мјесту. С обзиром да служба епископа по себи обједињује цјелокупну заједницу одређеног мјеста, у једном одређеном мјесту може бити само један епископ, кроз кога су вјерници интегрално уједињени са Католичанском црквом. Тај принцип, јасно формулисан 8. каноном Првог сабора, дубоко је богословски утемељен и односи се на саму суштину Цркве, па је тако неодвојив од саме суштине Православља”, казао је о. Александар. “Као Христови ученици у 21. вијеку, осјећамо се у овим смутним временима често збуњени због свих несугласица и неслоге међу православном браћом, са пуно неодговорених питања, због јаза између теорије, оног идеалног, и праксе, оног реалног. Посебно боле поменути расколи, подјеле, које доводе до престанка комуникације, причешћа, заједнице. Земаљска Црква постоји у стању ишчекивања, она је на путу. Она већ јесте Тијело Христово, и отуд је савршена и безгрешна; а ипак зато што су њени чланови несавршени и грешни, мора непрестано, парадоксално говорећи, постајати оно што јесте, стремити том идеалу који је њен темељ и тежити да га оваплоти. Зато се и молимо на свакој служби: За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божјих Цркава и сједињење свих. Ова пуноћа јединства Цркве, оствариће се коначно у Царству Божијем, када ће Бог бити све у свему”, поручио је на крају свог излагања јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви. Вече под називом “Јединство Цркве”, посвећено стогодишњици поновног васпостављања јединства Пећке патријаршије, одржано је у оквиру црквено-народне манифестације “Дани Светог Јована Владимира”, која се традиционално организује у славу Божију, а част небеског заштитника града под Румијом. https://mitropolija.com/2022/06/08/o-aleksandar-lekic-jedinstvo-crkve-je-odsjaj-tajanstvenog-trojicnog-jedinstva/

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ http://www.spc.rs/sr/protojerej_aleksandar_shmeman_radost_onih_koji_ljube_0

У храму св. великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, 10. априла 2022. године беседио теолог др Александар Милојков. Тема предавања које данас слушамо благодарећи о. Јовану Јефтенићу, старешини Светопантелејмоновске цркве, била је "Пост као педагог Христове нове заповести" (Јн. 13, 34-35). Звучни запис http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/15.04.22 ZBOR - Aleksandar Milojkov u crkvi sv. Pantelejmona.mp3

У параклису св. Јована Златоустог у Студентском граду у Београду, у пету недељу Часнога поста, 10. априла 2022. године, свету литургију је служио свештеник Александар Ђаковац. У беседи коју је за наше слушаоце забележио драмски уметник г. Бранислав Зеремски, о. Александар је напоменуо да је страдање својствено свима нама, те га је Господ узео на себе, као и све остало, те то "Господње страдање ни ми не можемо да избегнемо". А наше највеће страдање је у ствари смрт, која нас полако побеђује и "из кога произилазе сва остала страдања", из чега произилази и страх који "чини да покушавамо да се одбранимо - сами од себе, од природе и једни од других", постајући непријатељи како себи тако и свему што нас окружује. Треба да побеђујемо сопствени страх, "да не бисмо услед страха били они који ће ближњега разапети и уништити, онако како су то учинили првосвештеници и фарисеји са Господом", рекао је о. Александар. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Александра:

Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности. Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда. Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер "где се умножио грех, тамо изобилује благодат". И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким. Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: "Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио. Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20). https://www.facebook.com/jovanjamanastir/

-Патријарх Порфирије поводом престоног празника Светосимеоновског храма: Постојимо и јесмо Љубављу Божијом- "Свети Симеон, владар, знао је да ако хоће да сачува свој живот, своју земљу, вредности које су материјалне, ако хоће да оне имају смисао морају бити утемељене на јеванђељским вредностима. Морају бити укорењен у Христу. И зато је Свети Симеон Мироточиви истински родоначелнки нашег рода. Родио нас је и духом и телом", рекао је Патријарх Порфирије на евхарстијском сабрању 26. фебруара 2022. године у храму Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду. Повезана вест: Бденије уочи престоног празника храма Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду; богослужио Епископ Јустин Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду у суботу 26. фебрура 2022. године када наша света Црква молитвено прославља овог светитеља из рода српског. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа. Патријарх Порфирије је у току свете Литургије у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Прашчевића. После прочитаног јеванђелског зачала Патријарх Порфирије је у својој архипастирској беседи истакао да ми нисмо само пролазна, трулежна материја. Нисмо само земља која се у једном тренутнку обличила у оно што јесмо сада, а исто тако ће у једном тренутку да се распрши и нестане. Ми знамо добро, јер верујемо речи Христовој, да смо саздани по слици и прилици Божијој тј. да јесмо тело, али да чак ни то тело наше, није саздано да би једампут за свагда ишчезло и нестало. У исто време ми смо и духовна бића. Па, баш због тога што смо духовна бића, што смо слика и прилика Божија, све оно што је наше, укључујући и тело, саздано је за вечност. Патријарх Порфирије је у наставку додао да наши ближњи, и све што јесмо, и све што имамо, добија свој пуни смисао када себе и све што је око нас утемељимо на Христу као камену темељцу. Другим речима, одричући се од себе, не у смислу презира себе, не у смислу да нисмо важни и битни, него одричући се вере у то, да можемо без Христа, да постојимо без Њега, и наде у то да човек може својим самосталним дометима и достигнућима спасити свет. Нада у то, без Христа, претвара се у своју супротност. Дакле, Господ хоће да каже да све оно што имамо и што јесмо, итекако је саздано као добро, за лепоту, радост и смисао. Али систем вредности, јерархија, на којој утемељујемо и градимо свој живот, на првом месту мора имати Христа, и када из Њега, све извире, и Њему се све враћа, све добија вечни смисао, трајање и сав бесмисао овога света претвара се у истинску лепоту и радост. На крају свете Литургије поводом храмовне славе Патријарх Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо. Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха. Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују. Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија. Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом. Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви. С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић. Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход. И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају. Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама. Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу. Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато. Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Блог "Подвижничка слова"

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар био је домаћин традиционалног ручка у Белом двору у част редовног годишњег заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Ручку су присуствовали Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије са митрополитима и епископима Српске Православне Цркве, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Србије, као и чланови саветодавних тела Круне. „Окупили смо се у Белом Двору поводом заседања Светог Архијерејског Сабора. Годинама негујемо овај традиционални догађај, јер је пример слоге и сарадње за опште добро. Црква и Круна су две институције у нашој земљи које доносе стабилност. Хвала вам на подршци коју пружате нашем народу и мојој породици. У овој години искушења, изгубили смо велике духовне пастире, који су својим животима и делима, следећи Христа, оставили велики траг. Верује, да ће Црква, на челу са Патријархом Порфиријем, наставити у јединству и слози да воид српски народ. Као што је Господ рекао својим апостолима: ви сте со земљи! Нека Господ благослови ваш труд и рад и услиши ваше молитве“, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Његова Светост Патријарх српски Порфирије захвалио се Њ.К.В. Престолонаследнику Александру на гостопримству и пожелео срећу Краљевској породици. Извор: Краљевска породица Србије

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…” Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.” Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… Протојереј Александар Шмеман Превео Матеј Арсенијевић