Претражи Живе Речи Утехе

Када се дете роди, очекујемо да ће мајка адекватно бринути о својој беби, у складу са родитељским капацитетом који у том моменту почиње да се развија. Када се дете роди, рађа се и родитељ. Међутим, да ли је то баш увек тако? Да ли све мајке постају барем релативно добре мајке? Појам мајке је нешто за шта се везује топлина, брига, пожртвованост, одрицање, безусловна љубав. У нашем друштву, скоро па универзално знак за нешто лепо и добро. Нешто попут мита. Истина је, велики број мајки је добар или бар довољно добар. Знате, када узмете у обзир да жена није само мајка него и људско биће које је понекад ведро и расположено, а понекад уморно, тужно, нервозно и у борби с личним бригама, онда је јасно да се савршена мајка не може бити свакога дана. Зато је довољно да будете барем довољно добра мајка. Одбаците грижу савести ако сте неки дан викнуле на децу услед премора, уколико нисте баш на најадекватнији начин одговорили на баш сваку дечју потребу јер сте били тужни. Одбаците грижњу савести уколико јуче нисте одвели дете у парк јер нисте имали снаге. Сетите се да већи део времена ипак јесте посвећене детету и ту грижу савести и кривицу оставите за онда када сте стварно криве. А када смо то криве? Онда када другима чинимо велико зло, када недужне повређујемо, када чинимо кривична дела па нас судови за то правично осуде. Дакле, нисте криве ако у сваком моменту нисте савршена мајка. Већина нас смо „само“ довољно добре мајке. Међутим, постоје веома окрутне мајке. Оне за које потребе детета представљају нешто узнемиравајуће, нешто што их омета. Мајке које недовољно воле своју децу или их уопште и не воле. Постоје мајке с којима је одрастати прави пакао. То су мајке које пате од нарцисоидног поремећаја личности (или од неких других поремећаја личности или понашања којима се данас нећу бавити). Да апсурд буде већи, оне се не осећају кривима за тако нешто. Да, добро сте прочитали. Не осећају се кривима ни најмање. Нарцис никада или ретко осећа кривицу. Тако је и нарцисоидна мајка не осећа или осећа јако ретко за све оно лоше што чини свом детету кроз одрастање. Имала сам много клијената који су долазили као већ одрасли људи, а одрастали су са нарцисоидним мајкама. Оно што су у себи носили је углавном један велики осећај недовољности, неспособности, кривице. Осећај да нису за ништа довољно добри. Осећај да су криви што су уопште рођени. То свакако није било истина, али за њих је то била једина истина јер је то било од малих ногу усађивано у њихову слику о себи. Наравно да, када вам мајка од малена говори или понашањем показује да сте јој терет, да сте глупи, неспособни… списак је дуг, нема вам друге него да од боголиког родитеља (како их мала деца доживљавају), прихватате ове чињенице о себи. Тек у адолесценцији постајете способни да преиспитујете ова схватања о себи и најчешће људи након оваквог одрастања нису увек у стању да одговоре себи на питање: „Да ли ја ипак вредим или је мама била у праву?“ Остају збуњени у тој недоумици “ваљам ли или не “ и у одраслом добу. У психотерапијском процесу с њима углавном радим на томе да увиде своје добре особине, да заволе себе поново, да схвате да они нису лоши људи него је мајчино родитељство било лоше. Изграђујемо корак по корак, никад довољно изграђено самопоштовање и самопоуздање. Даћу само један пример одрастања са мајком нарцисом. С. Б. је дала пристанак да објавим њену причу. „Сећам се свог детињства јасније од неке четврте године. Знам да је мама била нервозна у већини случајева када бих јој нешто тражила. На пример, када бих је питала када ће ми купити оне лепе, црвене јабуке одговорила би ми са: ‘Никад, а можда ни тад.’ Знате, ја сам је волела, али сам примећивала да су јој моје потребе напор. Да сам јој ја напор јер претежно жели да се бави собом. Када би морала да ради са мном домаће задатке, осетила сам колико је бесна што мора да ми помаже да учим да читам и пишем. Уколико бих је дозивала када имам температуру она би ми говорила да сам фолирант. Нисам се фолирала него је њој било тешко што мора да ме негује или води по лекарима. Пред гостима, често би ме као малу ударила преко уста ако говорим јер сам ометала њено дружење са тим гостима. То се дешавало и када ручамо с гостима па сам развила, како ви, Ивана, кажете, фобију од једења пред другима и страх од јавног наступа. Углавном, од малена сам осетила да нешто није у реду, да ја треба да смањим или угушим своје потребе за негом и бригом, али ја сам мислила да тако треба и да су маме такве. Осетила сам се кривом јер имам потребе и што уопште постојим. Онда, како сам улазила у пубертет јако ме је контролисала. Прислушкивала је моје разговоре с пријатељицама испред врата моје собе иако никад нисам дала повода за то. Мрзела је сваку моју пријатељицу, а ја сам се трудила да стекнем друштво. Уколико бих и позвала другарице у кућу она би им говорила јако ружне речи тако да су одустајале од тога да уопште долазе код мене. Нико није смео да долази осим њених пријатеља. Дакле, изоловала ме је од других, а ја ни тад тога нисам била свесна. Оговарала ме је по комшилуку, а себе је увек у јавности представљала као предивну маму. Рецимо, у школи или пред фамилијом, пред њеним и очевим пријатељима. Због тога, када бих покушала неком од родбине и да се пожалим они ми нису веровали јер је мама имала ту фасаду за спољни свет. Фасаду брижне мајке. Уколико би ми неко и поверовао, не би смео ништа да уради јер ипак она је мајка и то се поштује. Редовно би ми говорила да нисам за ништа, да сам ружна, неспособна, тешка и лоша. Када сам почела да имам момке, негде око седамнаесте говорила би ми да сам курва. Курвом ме је називала и када изађем у студентским данима па дођем касно. А била сам један од најбољих студената. Чак сам и радила повремено за време факултета, завршила сам га на време, запослила се и уписала магистратуру. Због ње, два пута сам покушала суицид. Први пут јер ме је данима игнорисала, а ако бих је нешто питала вређала би ме константно на најгори начин. У ствари она је тад имала проблеме у браку с татом и сметало јој је опет моје присуство, моје било које питање јер је она имала своје потребе и проблеме који су се вредновали, а моје потребе су морале да буду ућуткане. Није она реаговала ни кад сам попила ту шаку таблета за смирење, не бих ли убила ту бол у себи. Бол је могла да умре само уколико нестанем и ја. Тако сам ја то осећала. Ви, Ивана, кажете да сам подсвесно желела и да јој удовољим. Да нестанем да јој не бих сметала Тад када сам попила те таблете њу је било страх да пријави то некоме. Сећам се кроз маглу тога јер сам била опијена. Сад разумем да ако би то пријавила онда бих ја некоме испричала зашто сам то урадила и она би била у проблему. Њене потребе и углед су чак и тада били важнији од мог живота. Затворила је врата собе, доносила ми воду повремено па ако преживим, преживела сам. Данас, на вашем психотерапијском каучу, разумем да је добро што сам преживела и да ја вредим. Мој живот вреди. Ја сам добра особа. Она је данас стара. Има 70 година. Ништа се није променило. Још увек је себична, егоцентрична, нема емпатије и брине само о себи. Чак што је старија све је више љута, више вређа и мисли само о томе како да што дуже живи. Никад, за мојих 43 године није показала трунку кајања нити увида у своје понашање. Разумем, нисам ни ја сјајна, али нисам ни најгора особа на свету. Не помаже ми око моје деце. Ни према њима не показује саосећање него их критикује и грди. Ја од ње више ништа ни не очекујем. Научили сте ме, Ивана, да не треба да очекујем од ње баш ништа јер скоро ништа од људскости није у стању ни да даје. Од када не очекујем, осећам се лакше.“ Нарцисоидне мајке се са старошћу не мењају, најчешће због тога што не сматрају да имају било какав проблем у свом родитељству. Постају с годинама још горе према својој деци јер у уму нарциса, други су лоши, а они добри и тачка. Другачија поставка у уму нарциса не постоји. Из приче ове дивне жене видели смо неколико битних ставки у понашању нарцисоидне мајке: Не препознају довољно добро дечје потребе за: блискошћу, негом, пажњом, подршком. Када и препознају да дете нешто треба, то доживљавају као обавезу која прети њиховим потребама. Због тога су им сопствена деца често терет, а мајка нарцис често нервозна и љута на дете јер није спремна да одговара на дечје потребе. Потребе нарциса су увек важније од туђих потреба, па и од потреба детета. Критикују своју децу јер у њиховим очима нико није довољно добар осим њих самих. То важи за све особе у спољном свету па тако и за рођено дете. Немају довољно емпатије нити саосећања за никога, па тако ни за своју децу. Контролишу понашање своје деце јер су деца за нарцисоидну маму попут неких објеката који су, ништа друго, него продужетак њих самих. У спољном свету, пред фамилијом, родбином и пријатељима, мајка нарцис брижно одржава фасаду идеалног родитеља. Таман посла да мајка нарцис дозволи да неко помисли да је она лош родитељ. Заправо ни она сама то најчешће не мисли за себе, него верује да дете није довољно добро. Мајка нарцис не прихвата кривицу нити се икад извињава својој деци за бол коју им је нанела. Она заправо и не сматра да је било коме нанела бол. Уколико сте и ви одрасло дете нарцисоидне мајке, знајте да нисте били лоше дете него је она била јако лош родитељ. Нису све мајке добре, то је велика заблуда. Волела бих да се о овоме више прича, али као да људи не смеју да дотакну тај појам мајке у негативном контексту. Због тога ја ћу о томе причати када год имам времена. У вези с овим проблемом можете ми се увек обратити за помоћ. Волите и цените себе и поред свега што сте преживели са својим мајкама нарцисима. Аутор: Ивана Синђић, психотерапеут https://zelenaucionica.com/psihoterapeut-nisu-sve-majke-dobre-to-je-velika-zabluda-prica-moje-klijentkinje-je-dokaz-za-to-i-tipican-primer-narcisoidne-majke/

Гледам: чим напишем колумну о томе шта сваки човјек треба код себе да поправи, читаност ми пада. Чим напишем идеолошки калоричну колумну, читаност расте. Али то ме не радује: то значи да је народ навикао на идеолошки фаст фуд, а не на здраву људску, моралну и антрополошку храну. И, занимљиво: много више воли заблуде него истину. И много заблуда прошглашава за истине, јер му је тако лакше. Алиби да се не чује истина је болест нашег времена. Ја настављам, па ко чита – чита. На примјер: заблуда да су министри људи на власти којима треба да се поклоните. Напротив: министар треба да се поклони вама. Нарочито ако сте магистар. Министар, наиме, на латинском значи – слуга, послужитељ, онај који треба да служи народу, а не народ њему, како је код нас, нарочито у неком министарствима. А магистер, пак, значи – водећи, главни, учен, мајстор. У основи ријечи „магистар“ стоји ријеч „магнус“, велики, а у основи ријечи „министар“ – стоји ријеч „минор“, мали. Значи, како каже једна позната хрватска лингвистичарка у једној својој студији, министри треба да се клањају магистрима. А не обратно, како је данас уобичајено. Друга честа заблуда (нарочито на скопским улицама): заблуда да је добар возач онај који поштује саобраћајна правила. То би теоретски требало да буде тачно, али практично уопште није тачно. Возач је онај који пази како возе други око њега и који се прилагођава њима и њиховим прекршајима. Ако се не прилагоди, настрадаће. Ако стане на жуто, чека га удар од зада: понекад мора да прође и на црвено (и да направи прекршај) јер му се неко „прилијепио“ од позади. Будући да су данас будале у већини и да уживају сва демократска права, укључујући и право да управљају моторним возилима, добар возач је онај који гледа и на ретровизор, будно пратећи шта се дешава назад, али гледа и напријед. Притом, добар возач треба да има и пророчке способности, односно да предвиђа и намјере свих возила око њега, будући да се сада већ сасвим не користи саобраћајна сигнализација (мигавац), већ се оно што се наумило остварује без најаве. Или заблуда код вјерника (нарочито сада, за вријеме божићњег поста) да је пост манијакално строго конзумирање посне хране. Прво, и да једеш само барен кромпир и да постиш на води, ако поједеш 5 килограма кромпира данас, ниси постио јер пост је уздржавање и од посне хране. И коначно: пост уопште није у храни, већ у уздржању, а то је духовна вриједност. Уздржавање од свега: од лоших ријечи, од лоших мисли, од сваког претјеривања. Они кој се ригорозно држе поста, плашећи се да чак и да прстом провјере да ли је млијеко које дају својој дјеци покварено, они не посте. Они су на некаквој религијској дијети. И то на ригидној дијети, базираној на стерилним принципима који од религије праве фарсу. Или заблуда да је професор (учитељ, наставник) онај који подучава. Или неко ко тако много зна, да већ нема потребе да се учи. А у суштини, учитељ је онај који се стално учи и чита, иако је стекао титулу учитеља. Улитељ, то вам је стални студент. Ако не учи и не напредује, он се претвара у обичну интелектуалну перику и пудер спреман за пријем у маузолеј или будоар неке академије. Тако мора да се разбије и та илузија: имамо и професоре који ништа не знају, а примају плату као професори. Као што имамо и младе људе који, иако уче, и још нису дипломирали, могу да подучавају и своје колеге, а богами и неке професоре. Или заблуда да живот служи да се ужива у њему. У тој хедонистичкој философији за коју је крив Фројд са својом тврдњом да је човјек биће створен за уживање (што, ако се не оствари, води фрустрацијама), ипак, мора да се призна, постоји извјесна срећа: ко се од нас не осјећа лијепо на сједељци са драгим људима и добрим винима и дуванима? Али то није смисао живота: то су паузе, интермеца уживања, који служе само толико колико да се узме дах и да се продужи даље. Ка чему? Ка циљу. Само живот са установљеним циљем води трајној срећи: плитка срећа долази и од папила на језику и од еректилних фалусних елемената, од очију, ушију, мириса и додира. Али свако успостављање животног циља, свака потрага за дубоком и истинском срећом подразумијева разумијевање заблуде да смо на овај свијет дошли да уживамо. Управо супротно: на овај свијет смо дошли да жртвујемо свој живот. Само живот који се жртвује има смисла. А можете да га жртвујете за своју дјецу, за научно откриће (као Никола Тесла, који је од свих уживања које носи живот практиковао само једно – да храни голубове), за своју отаџбину (само прво провјерите да нисте будала коју пуштају у прве борбене редове као топовско месо, зато што за отаџбину власти обично жртвују туђе животе), за умјетничку слику, за хоби, за хуманитарне циљеве и чињење добрих дијела. У сваком случају, живот је одрицање за највиши циљ. На несрећу, данашњи млади људи то не схватају. Сматрају да може да се добије све, чак и диплома, а да се не одрекну или уздрже од нечега – на примјер, од ноћног живота. Оно што је занимљиво јесте да – успијевају. Постоје неке друштвене околности које им иду на руку, очигледно, Или данас је нарочито раширена заблуда о храбрости, нарочито политичкој. Три ствари се данас, по заблуди, проглашавају за храброст: лудост (она клиничка), неваспитаност и страх. О лудости, односно о психопатологији, нема потребе да објашњавам било шта. Већ одавно знамо да се лудило прво подало деконструкцији и сиђе са Фројдовог кауча како би ушло у виду разуларене гомиле на окупљалишта свјетске политике. Неки од свјетских лидера имају и фацијалне симптоме „измјештености“ (дислокације), али зато што психијатри ћуте, ти људи и даље воде државе и институције. Неваспитаност је, ипак, посебан балкански специјалитет, који се често сервира као храброст и то опет у политици, а посебно на друштвеним мрежама. Ипак, најинетерсантнији је страх као „мимикрија“ храбрости. Познато је да се страх пројављује као агресивност (нарочито код животиња, а будући да је пар животиња/човјек данас озбиљно деконструисан, то се дешава и код људи). У једној највише замаскираној форми, страх се појављује као супериорност и самопоуздање. Самопоуздање, на жалост, данас је редован интелектуални „дрес код“ политичарâ. Убјеђени су, наводно, у оно што говоре, убјеђени су у своје квалитете, убјеђени су да је тако како кажу и никако другачије, нису расположени за супротна мишљења, а само је страх афект који не познаје „алтернативу“: фобија од затвореног простора тражи само једно рјешење а то је да се одмах напусти заворени простор и да се не прави компромис ни са каквим другим рјешењем. Постоји још много таквих заблуда. На сваком кораку. Затрпани смо на једној семиотичкој депонији заблуда. И када би свако од нас, свакодневно, рашчистио по једну од њих, мислим да бисмо много јасније гледали на стварност. И не знам зашто тај рад на сопственом саморасвјетљивању и рашчишћавању са заблудама не би била важнија од добровољног ангажмана у некој партији. Чак мислим да је то и најважнији задатак који човјек треба да себи постави за циљ. Да би био читав/цио, као човјек. Само толико. Извор: Теологија.нет