Претражи Живе Речи Утехе

Ова кратка, концизна и надасве отрежњујућа књижица врло активног мисионара Руске Православне Цркве. Овај текст је нешто што би људи који прилазе Цркви данас требало да прочитају. Није лоше да и православни хришћани који имају одређени „стаж“ у Цркви прочитају и подсете се неких основних духовних закона, аксиома духовности које не бисмо смели да заборављамо… 1. заблуда – Када Бог није циљ, већ средство 2. заблуда – Сматрати да се у Цркви налазе само добри људи 3. заблуда – Мишљење да је Црква одговорна за све што чине људи који себе називају хришћанима 4. заблуда – Став да је само Крштење довољно да би себе неко сматрао хришћанином 5. заблуда – Став да је контакт са свештеником увек безбедан 6. заблуда – Став да Тајне које служи зли свештеник нису истините, стварне 7. заблуда – Став да ми не можемо да исправљамо браћу и сестре који су пали у грех 8. заблуда – Мишљење да добра дела треба чинити јавно 9. заблуда – Мишљење да од свих треба скривати своје мисли, осећања и жеље 10. заблуда – Став да је дозвољено бити груб према свима, нарочито са најближим особама 11. заблуда – Став да je у црквеној средини дозвољено да се буде безобразан 12. заблуда – Мишљење да се интриге и лицемерје могу покрити, „измолити“ мноштвом молитава 13. заблуда – Мишљење да верујући човек не може да изнесе примедбе. Никада и никоме. 14. заблуда – Мишљење да у свету нема моралних и интелигентних људи 15. заблуда – Мишљење да пошто се Бог не може називати праведним, значи да је онда и за нас праведност питање избора 16. заблуда – Мишљење да је секс ван брака и пре брака допустив у хришћанству 17. заблуда – Мишљење да се грех аутоматски опрашта људима који сматрају себе хришћанима 18. заблуда – Мишљење да су простаклук, грубост и лицемерје ситнице на које Бог не обраћа пажњу 19. заблуда – Мишљење да се са верујућим људима можеш опходити грубо и поступати неправедно. Јер ето, они су дужни да се смирују и да трпе… 20. заблуда – Мишљење да су са мном сви у обавези да се друже 21. заблуда – Жеља да се за све људе буде свој на своме, допуштајући двострука мерила и лукавство у односима 22. заблуда – Мишљење да истину треба рећи чак и у „Гестапу“ 23. заблуда – Жеља да увек будемо у центру пажње 24. заблуда – Мишљење да верујућим људима не мораш да захвалиш. Јер они су и иначе у обавези да вам буду услужни, без било каквог очекивања захвалности од вас 25. заблуда – Став да треба да будемо захвални само онда када је код нас све добро 26. заблуда – Мишљење да долазећи у други храм код људи које слабо познајете, имате право да их учите и исправљате 27. заблуда – Став када сматрате себе посланим свише да исправљате друге људе 28. заблуда – Мишљење да је дозвољено кашњење 29. заблуда – Мишљење да је туробан и мрачан изглед истински знак Православља 30. заблуда – Став када сматрате себе грешником, али ВЕЛИКИМ! 31. заблуда – Заборављање да имамо два уха, а само једне усне 32. заблуда – Сједињавање вере у Христа са одласком код баба-врачара, екстрасенса, гатара и исцелитеља 33. заблуда – Непрестано упоређивање себе са другим људима 34. заблуда – Мишљење да свако расуђивање о добру и злу већ представља грех осуде 35. заблуда – Мишљење да је свака осуда допустива у хришћанству и да не представља грех 36. заблуда – Став да је потребно да докажемо да смо у праву по сваку цену 37. заблуда – Став да се непрестано правдамо, без заузимања одбрамбене позиције у дијалогу 38. заблуда – Мишљење да је псовка нешто небитно 39. заблуда – Став непрестане жеље за жаљењем или похвалама од других људи 40. заблуда – Мишљење да верујући човек не може да прекине контакт са неким човеком 1. заблуда – Када Бог није циљ, већ средство Старац Јероним Егински пише: „Заблуда је када Бог постаје не циљ, већ средство за живот. На жалост, већини људи Христос није потребан. Људима је потребно да у њиховом животу све буде добро; Бог треба да послужи као средство за тако нешто. Потребно је да се породица не распадне – иди у Цркву да се венчаш. Потребно је да се деца не разбољевају – крсти их, причешћуј. Потребно је да неко не урекне, да не баце магију – донеси кући грумен земље са гроба познате подвижнице, поспи у угловима куће. Син пије – прочитај акатист Богородици „Чаша Неиспијна“. Муж те бије – иди на поклоничко путовање. Ми видимо овде да се напор усмерава не на то да будемо са Богом и живимо животом Духа Светога, већ на то да се нешто добије од Бога. Бог се овде посматра као гаранција за наш удобни живот. „Сине, дај ми срце своје“, говори Христос, „а све остало ћу ти Ја Сам додати, јер се у срцу људском може сместити царство Божије. Господ заповеда Својим ученицима: тражите најпре царство Божије и правду његову и све остало ће вам се додати“. У ситуацији или-или увек бирајте Бога и угађање Њему. Никада немојте да жртвујете своје односе са Богом ради нечег материјалног. Идолопоклонство не представља увек клањање пред кипом незнабожачког божанства. Најчешће је идолопоклонство служење ономе што ми постављамо на прво место у свом животу уместо Бога. заблуда – Сматрати да се у Цркви налазе само добри људи … требало би да се у њој налазе само добри људи, али нажалост, није тако. Јуда је био Христов ученик, али га близина Спаситељу није механички учинила добрим, поштеним и верујућим човеком. „Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, поседавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље. Тако ће бити на свршетку века: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба“. (Мт. 13:47-50) Мрежа је Христова Црква. У ову мрежу упада и добра и лоша риба, добри и лоши хришћани. Видљивом или званичном Црквом се може назвати укупан број добрих и лоших хришћана. Добра риба представља остатак спасаваних, који пребивају у пуноћи Светог Духа. Ступајући у контакт са људима који себе називају православним хришћанима, неопходно је чувати расуђивање. „Није злато, све што сија“. Црква личи на „болницу“ у којој свако може да се излечи, само ако буде слушао савете надлежног лекара. Међутим, људи у овој „болници“ имају слободу. Неко не одлази на прегледе и не слуша лекара. Има и тога. Али човеку који жели да оздрави, људи који „нарушавају дисциплину“ не могу да сметају ни на који начин. „А ви, љубљени, сетите се речи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа. Јер вам говораху да ће се у последње време појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају. А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се у Духу Светоме, одржите себе у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вечни“. (Јуд. 1:17-21) заблуда – Мишљење да је Црква одговорна за све што чине људи који себе називају хришћанима Међу људима који себе називају хришћанима има много оних који никакве везе са Црквом немају. Свети Теофан Затворник нам даје низ критеријума по којима можемо да одредимо лажне хришћане: „Ко не верује у свету Цркву као једину болницу која у себи има све што је потребно за нашу обнову, ко њене свете Тајне и средства за освећење сматра простим обредима без унутрашње силе – такав није наш. Ко машта да стекне освећујућу силу Божије благодати на неки невидљиви начин, а не онако како то проповеда света Црква – такав није наш. Ко не признаје да је подвижништво неопходно, као и поступци самоодрицања, ко обмањује себе лажном надом да ће спојити дух Христа са духом овога света – тај није наш. Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за неопходно да се држе постови, исповест и причешћивање, ко не поштује свете Празнике и недељне дане, ко се уместо њиховог поштовање предаје безумним забавама – тај није наш. Ко са дрским самооправдањем не чува чистоту до брака и верност у браку, измишљајући уместо Богом благословеног, неки други начин живота – тај није наш. И уопште, ко се сам заноси и ко друге заводи својом неукротивом самовољом у начину размишљања и животним правилима – тај није наш“. („Сазерцање и размишљање“) Нормално да Црква не одговара за оне који јој не припадају. заблуда – Став да је само Крштење довољно да би себе неко сматрао хришћанином Свети Тихон Задонски пише: „Хришћани који живе без страха Божијег, без покајања и његових плодова, не припадају светој Цркви, иако су крштени у име Свете Тројице, пошто немају веру. Без вере није могуће бити члан свете Цркве“. Свети Тихон Задонски учи да крштени човек може да отпадне од Цркве ако нема покајање и не приноси плодове покајања. Хришћанин који је отпао од Цркве не може да наследи спасење. Свети Игњатије Брјанчанинов говори да човек који не верује у Бога не означава обавезно отвореног атеисту, већ и човека који себе назива хришћанином, а заправо је слуга овог света и страсти. Свети Игњатије Брјанчанинов: „Ко не верује у Сина Божијег? He само онај ко Га отворено и одлучно одбацује, него и онај ко себе назива хришћанином, али води грешан живот и јури за телесним насладама; онај коме је бог – стомак; онај коме је бог – сребро и злато; онај коме је бог – земаљска слава… Без самоодрицања човек није способан за веру; његов пали разум супротставља се вери и дрско тражи од Бога објашњење за Његова дела и доказе за истине које Он открива човеку. Пало срце хоће да живи палим животом, чијем умртвљењу стреми вера; тело и крв, без обзира на то што им можда већ следећег часа предстоји одлазак у гроб, такође хоће да живе својим животом, животом пропадљивости и греха.“ (Аскетски огледи) заблуда – Став да је контакт са свештеником увек безбедан Свети Атанасије Велики пише: „Зато, брате, ако видиш да неко има пристојну спољашњост, немој обраћати пажњу на то да ли је он обучен у овчију кожу, да ли има чин свештеника, епископа или ђакона, или је подвижник (монах); већ се потруди да сазнаш његова дела: да ли је целомудрен, да ли је гостопримљив, да ли је милостив, испуњен љубави, да ли пребива у молитвама, да ли има трпљење? Ако му је стомак бог, а његово грло представља пакао, ако страда од љубави према новцу, ако тргује побожношћу, остави га. То није пастир, већ крвожедни вук“. Свети Атанасије саветује хришћанина у свету да у општењу са свештеником обраћа пажњу не на његов хијерархијски положај, већ на личну побожност. Свештеник може бити недухован или уопште неморалан. Зато ступати у односе поверења са таквим свештеником крајње је опасно. Свети Атанасије саветује да се напусти такав свештеник, то јест, да се оде од њега, да се са њим смање контакти на минимум. Свети Григорије Богослов: „Можеш веровати лаву, леопард може да постане љубимац, чак ће можда и змија побећи од тебе, иако се ти и бојиш ње; али једнога се чувај – лоших епископа. Не збуњуј се притом због достојанства њихових катедри! Свима је доступан високи положај, али није свима доступна благодат. Проничући очима кроз овчију кожу, препознај вука испод ње. Убеди мене не речима, већ делима“. Међутим, (ВРЛО ВАЖНО!), Тајне које служи такав свештеник сматрају се истинским све док таквом свештенику није забрањено служење и он није лишен чина. заблуда – Став да Тајне које служи зли свештеник нису истините, стварне Ово погрешно мишљење се појавило на освиту хришћанске историје. Још је Блажени Августин (четврти век) писао: „Служитељи Цркве не престају да буду оруђа благодати Божије, иако и сами нису свети. Какав год да је свештеник, свештени поступци које он врши имају сву силу за верујућег човека. За себе ће он сам одговарати Богу, али за паству је он истински пастир“. Обратите пажњу: благодат не даје свештеник, већ Господ. И ова благодат делује и кроз недостојне свештенослужитеље. Зашто Бог шаље благодат и кроз не толико моралне служитеље? Јер у противном, благодат не би имао нико или скоро па нико. Високоморалних свештеника увек има много мање од обичних грешника који су добили богословско образовање. Размислите о томе да људи на парохији где служи такав неморални свештеник нису криви због тога што њихов пастир нема неопходну ревност у делу исправљања свог злог карактера. Ако би благодат зависила само од морала оваквог пастира, сви ти људи би били осуђени да остану без благодати. Да ли је то праведно? Зато је Господ као услов за давање благодати поставио не морал, већ верност истини. Неморални пастир наноси штету себи и онима који му поверавају кључеве од своје душе. Онима који се причешћују у храму у коме служи, он не може да нанесе штету. Међутим, ако свештеник упадне у јерес или раскол, онда се не сме причешћивати код њега; молитва са њим је забрањена канонима Цркве. заблуда – Став да ми не можемо да исправљамо браћу и сестре који су пали у грех „Браћо, ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов. Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе. А сваки нека испита своје дело, и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другоме; Јер ће сваки своје бреме носити. А који се учи речи, нека дели сва добра са оним који га учи. Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни. А добро чинити да нам не досади, јер ћемо у своје време пожњети ако не малакшемо. Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери.“ (Гал. 6:1-10) У неким ситуацијама хришћани који живе у свету могу да дају примедбу и свештенику и епископу. Тако је, на пример, подвиг светог Јована Кронштатског почео са тим што је он обратио пажњу на прекор обичне хришћанке која је у пастиру видела немар према молитви. Ако ви желите да упутите примедбу свештенику, будите пре тога сигурни да сте правилно схватили то што је он рекао и учинио. Запамтите да неправедни прекори представљају један од видова клевете. заблуда – Мишљење да добра дела треба чинити јавно Обавезно приписујте своја добра дела Божијој вољи. Да вам Бог није даровао да их учините, ништа вам не би пошло за руком. Не очекујте захвалност од људи. Сматрајте да сте, ако су вас похвалили за добро дело, изгубили своју награду на небесима. Ако ако су вас због вашег доброг дела увредили или оклеветали, сматрајте да се ваша награда на небесима умножила за десет пута. заблуда – Мишљење да од свих треба скривати своје мисли, осећања и жеље Управо супротно, верујући човек се труди да размотри своје мисли, осећања и жеље са верујућим човеком коме верује (ако такав човек постоји). Пожељно је да се овако нешто ради редовно. Као правило, особа којој верујемо је свештеник, крштени кум или кума, духовни наставник – особе које су нас привеле вери. Свако од нас треба да има човека који зна све о нама, о догађајима који се дешавају у нашем животу. Нема сумње да је идеална варијанта наставника – Старац-јеромонах, признан од свих. Међутим, у наше време таквих стараца је остало јако мало. Први стадијум духовног живота се назива неофитством. На тој етапи се формирају основе духовне дисциплине – редовног одласка у храм, читања јутарњих и вечерњих молитава, држања постова, редовне исповести и причешћа, свакодневног изучавања Светог Писма. Све док нисте навикли да све ово чините са лакоћом – ви сте неофит. Ваш привремени наставник може бити и обични хришћанин који зна и уме више од вас. Након што се успнете на овај ниво духовне дисциплине, тражићете духовника који ће вас научити да се молите молитвом која је радосна и која мења живот. заблуда – Став да је дозвољено бити груб према свима, нарочито са најближим особама Понекада постајемо несносни у општењу са члановима своје породице. Независно од тога да ли су они црквени људи или не, морамо да будемо пажљиви према њима. Понекада елементарна пажљивост и пристојност представља врата за уцрквењење наших блиских. Али још чешће, наша грубост, простаклук и фанатизам представљају узроке одласка људи из Цркве и од Бога. Нама блиски људи који се налазе ван спасавајуће ограде Цркве, чврсто се „фиксирају“ у стању мржње према свему црквеном. Најтеже откриће ће представљати сазнање на Страшном Суду да су људи отишли од Бога због нас. заблуда – Став да je у црквеној средини дозвољено да се буде безобразан Посебна категорија људи су „црквени грубијани“. Такви људи могу са свима да буду веома пристојни, али у црквеној средини почињу да се понашају конфликтно, изазивајући сукобе и увреде међу хришћанима. Умесно је сетити се Христових речи: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 5:23-24) заблуда – Мишљење да се интриге и лицемерје могу покрити, „измолити“ мноштвом молитава „Лицемери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповестима људским.“ (Мт. 15:7-9) „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи Своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију Мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу.“ (Ис. 1:15-17) Бог не слуша молитве људи који поступају неправедно. Потребно је да се са другима поступа на начин на који желиш да поступају са тобом. Никоме се не допада када га клевећу, када га неправедно оптужују, када му иза леђа „броје ситна црева“. Зашто онда дозвољавамо себи да се тако односимо према другим људима? заблуда – Мишљење да верујући човек не може да изнесе примедбе. Никада и никоме. Примедбу понекада треба изнети, али са љубављу. „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:15-17) Када желимо некоме да упутимо примедбу, руководимо се овом поуком Господа из Јеванђеља по Матеју. Ми не поступамо по љубави Христовој када разматрамо нечије грехе не са оним ко их је учинио, већ са другим људима. Изузетак представљају ситуације када не знамо да ли је добро или лоше поступио један или други човек у некој ситуацији. У том случају, можемо отићи до човека који представља ауторитет и без навођења имена човека који је учинио грех, питати како може да се схвати такво понашање? Ако немате никога да питате за своју недоумицу, а човека можемо болно да ранимо својим питањем, боље је да никога ништа не питамо, већ да се са вером помолимо за особу у вези са којом се и појавила недоумица. Јавна критика је допустива у ситуацији када не разматрамо грех, већ нека стручна питања, повезана са нашим професионалним знањима и општим интересом. заблуда – Мишљење да у свету нема моралних и интелигентних људи Још горе је презирати неверујуће људе сматрајући их неморалним идиотима. Нажалост, чињеница моралне доминације православних хришћана у поређењу са неправославним људима није доказана. Међу неправославним људима постоји много пристојних и интелигентних људи. Пробајте да будете бољи од њих. Ако не можете да будете бољи од њих, онда макар не заостајте за њима у доброти и праведности. Срамота је да хришћани који имају пуноту блага Духа Светога, заостају за атеистима, незнабошцима и иновернима у најосновнијој моралности. заблуда – Мишљење да пошто се Бог не може називати праведним, значи да је онда и за нас праведност питање избора Преподобни Исаак Сирин је говорио: „Немој називати Бога праведним. Да је Он праведан, ти био одавно био у паклу“. Постоји категорија људи који поступају неправедно у односу на ближње, правдајући себе овим речима светог Исаака Сирина. Не улазећи у спор о изрекама светих Отаца, рећи ћемо да Бог Своје милосрђе не показује према свима, већ само према онима који су и сами милостиви према ближњима. Суд без милости, јесте праведни Суд. Он очекује оне који поступају неправедно и немају милости (види посланицу апостола Јакова 2:13). заблуда – Мишљење да је секс ван брака и пре брака допустив у хришћанству Да, људе који имају сексуалне односе према брака или варају своје мужеве и жене у хришћанство нико не каменује. Међутим, то никако не значи да се овај грех толерише и допушта. Секс пре брака се назива прељубом, а ван законитог брака – блудом. Црквени канони налажу одвајање од Причешћа на 7 до 9 година за блуд, а за прељубу 4 до 5 година. Данас постоји тенденција да се ове норме смање, међутим, оне се тичу само грешника који се кају (!!!). Ипак, међу људима који сматрају себе хришћанима постоји много мушкараца и жена који НЕ сматрају односе ван брака или пре брака грехом. Али узалуд. Узалуд људи покушавају да своје односе оснаже на рачун секса… Што више они то покушавају да учине, то се брже њихови односи урушавају. Јер „ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде“ (Пс. 127:1). Бог не проклиње прељубнике, али неприметно одлази из њиховог живота. Они су направили свој избор, показали су свој однос према Њему и Његовом закону. И Бог их оставља, да би им једног дана рекао следеће речи: „Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње.“ (Мт. 7:22-23) Међутим, све док је човек жив, он може да се покаје за овај грех. Важно је рећи да истинско покајање претпоставља и обавезну исповест, али и остављање греха. заблуда – Мишљење да се грех аутоматски опрашта људима који сматрају себе хришћанима Све док ниси оставио свој грех, ниси се покајао. Ако мислиш да си се покајао, а сам си се поново вратио греху – ниси се покајао. Чак ако си запалио најдебљу свећу у храму. Чак ако си спонзор храма. Чак и ако си свештеник. Чак ако си био на исповести или на пријему код епископа. Зато што је истинско покајање – исправљање греха. Ако си својим грехом повредио некога од људи, ако си разорио нечије односе – ти си дужан да према својим могућностима исправиш то што си учинио. Ако си украо новац – врати га и додај украденој суми још нешто од себе. Ако си некога увредио, извини се, замоли за опроштај. Буди спреман да помогнеш том човеку у тешком тренутку. заблуда – Мишљење да су простаклук, грубост и лицемерје ситнице на које Бог не обраћа пажњу Веран у малом, веран је у многом, а неверни у малом, неверан је и у многом. Ко је био неверан у малом, изгубиће и то мало што је имао (Види Јеванђеље по Луки 16:10). Зато се верност Богу најчешће испитује кроз ситнице. Узгред речено и – неверност. заблуда – Мишљење да се са верујућим људима можеш опходити грубо и поступати неправедно. Јер ето, они су дужни да се смирују и да трпе… Верујући људи су обавезни да се смирују пред Богом и да трпељиво носе тај крст који им је Бог дао. А какве то везе има са тобом? Бог је установио поредак, да се људи ради Христа смирују пред онима који се смирују пред Богом. Само у том случају смирење пред људима не представља идолопоклонство. Постоји питање административне потчињености и делатне дисциплине. Међутим, ово нема везе са религијом. Свето Писмо нас призива кротости, љубави према браћи и међусобном уступању. Ако желиш томе да научиш друге, покажи својим примером! заблуда – Мишљење да су са мном сви у обавези да се друже Не, нису обавезни. Истинско пријатељство у Христу је дар од Бога. „Сваком човеку не откривај срце своје и неће ти се одузети милост.“ (Сирах 8:19) О томе налазимо савет и код преподобног Серафима Саровског: „Оно што је најдрагоценије у срцу не треба без потребе да откривамо, јер само онда оно што смо сакупили може да буде безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља, када се као ризница чува у унутрашњости срца. Немој свима да откриваш тајне свог срца“. „Сваки пријатељ ће рећи: И ја сам пријатељ (његов), но, има пријатеља који је – само по имену пријатељ.“ (Сирах 37:1) Није свако ко себе назива другом заиста такав у реалности. Чак и дружење у свету има своје услове. Господ наш Исус Христос назива Своје ученике пријатељима, али само ако они раде оно што им Он заповеда. „Ви сте пријатељи моји ако творите што вам Ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам.“ (Јн. 15:14-15) Зато човек који жели да има другове у Христу и сам треба да испуњава заповести Христове и да тражи себе такве другове који такође стреме да угоде Господу Христу. Навешћу још три вредна цитата о пријатељству из Светог Писма: „Ко има пријатеља, ваља да поступа пријатељски, јер има пријатеља вернијих од брата.“ (Приче Соломонове 18:25) „Ако стичеш пријатеља, у искушењима га стичи, и немој му се брзо поверавати.“ (Сирах 6:7) „Пријатељ веран лек је живота, и који се боје Господа, наћи ће га.“ (Сирах 6:16) заблуда – Жеља да се за све људе буде свој на своме, допуштајући двострука мерила и лукавство у односима Лаж је највећи грех. Ђаво има посебну „лиценцу“ за овај грех. Зато човек који живи у лажи јесте слуга ђавола. Човек који лаже себе самог представља најоданијег слугу ђавола. Свима не можеш да угодиш. А то није ни потребно. На суду пред Богом нећеш одговарати за све. Међутим, може да се догоди да те Господ пита само за једног или два човека. И можеш да будеш осуђен зато што си их саблазнио својим понашањем, одгурнуо од вере, ниси им указао ту помоћ коју си био дужан да им укажеш у сагласности са том мисијом (задатком) који ти је дао Господ. заблуда – Мишљење да истину треба рећи чак и у „Гестапу“ У животу има ситуација када није могуће рећи истину. У тој ситуацији просто треба научити да ћутите. Ако морате да образложите своје ћутање, увек можете рећи да сада не можете да пружите ништа друго него ћутање. Блиске особе могу да се увреде. Са тиме је тешко живети. Али размислите да ће, ако их будете обманули или открили њихове тајне, ваши односи бити потпуно разорени. „Чувај пријатеља и буди му веран; а ако откријеш тајне његове, не трчи више за њим. Јер као што човек изгуби свога покојника, такав је и онај који изгуби пријатељство ближњег свога; И као кад птицу из руке пустиш, тако бива кад оставиш ближњег, нећеш га уловити.“ (Сирах 27:17-20) Обратите пажњу: овде нико не учи да циљ оправдава средства и да у неким ситуацијама треба лагати. Не. Међутим, у неким ситуацијама је могуће не рећи истину, али и не лагати, већ просто прећутати. Овде могу постојати изузеци, на пример, ако се стидимо да исповедамо своју веру, онда у тој ситуацији – да, ћутањем се издаје Бог. Такође, ако смо сведоци и наше сведочење може да оправда невиног човека, али ми ћутимо, онда је наше ћутање за осуду. И на суду пред Богом ћемо дати одговор за то. Постоји и много других ситуација са различитим нијансама. У свакој од њих треба слушати своју савест, ако поред нас нема верног хришћанина кога можете питати како да поступите. заблуда – Жеља да увек будемо у центру пажње Никада свесно не привлачите пажњу на себе. Где год да се налазите, радите оно што раде и остали. Посебно у храму. Ово је свети Амвросије рекао мајци блаженог Августина, светој Моники. Она је питала: „Шта да радим када дођем у Рим?“ Свети Амвросије је одговорио: „Када дођеш у Рим, ради оно што раде и Римљани. Пости када они посте, устај када они устај, пој када Римљани поју“. заблуда – Мишљење да верујућим људима не мораш да захвалиш. Јер они су и иначе у обавези да вам буду услужни, без било каквог очекивања захвалности од вас „Добра реч прија и мачки“. Неће вам се језик осушити или отпасти због тога што ћете се некоме захвалити. Сем тога, незахвалност је очигледан знак гордости. Да. Хришћани су према Светом Писму у обавези да служе ближњем, да им чине неке услуге. Међутим, у Писмо није написано да ове услуге треба да буду указане управо вама. Верни хришћанин има право да бира коме жели да укаже услугу. Ако ви не умете да покажете захвалност, највероватније је да са вама нико неће желети да има никаквог посла. заблуда – Став да треба да будемо захвални само онда када је код нас све добро Верујући човек уме да захваљује не само за радости, већ и за горке лекције. Захвалност је први степен духовног раста. Није случајно да се главна тајна Цркве, тајна Причешћа назива тајном Евхаристије, то јест, захвалности. Људи у свету умеју да захвале онда када су и њима захвални. Ово њихову захвалност чини врло условном. Верни умеју да буду захвални „Христа ради“. Христос је за нас учинио много више него што ми можемо да учинимо за друге људе, зар не? Па ако је тако, хајде да Му изразимо захвалност тако што ћемо чинити добро другим људима. заблуда – Мишљење да долазећи у други храм код људи које слабо познајете, имате право да их учите и исправљате „У туђи манастир се не долази са својим уставом“. Независно колико сте црквени, уважавајте туђе традиције. Тада можете да рачунате да ће се и традиције вашег братства, парохије или заједнице такође уважавати. Када сте у гостима, понашајте се скромно, не представљајте се као стручњак. Ако су вам понудили само воду, прихватите ову воду као да је од Бога. Запамтите да се „поклону у зубе не гледа“. Можете да се укључите у исправљање неких обичаја у другој парохији само ако су вас за тако нешто посебно замолили. Изузетак од овога може бити ситуација када православни хришћани чине нешто незаконито, нарушавају неке каноне Цркве или проповедају јерес. У том случају је неопходно да се јасно и без страха супротставите нарушиоцима, изобличавајући их за уклањање од истине и јединства у Христу.