Претражи Живе Речи Утехе

Одсек за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ наставља организацију редовних месечних предавања на енглеском језику у оквиру "NevskyTalks" пројекта. Предавања су усмерена ка мисионарском раду са страним држављанима који живе у Београду, а заинтересовани су за православно хришћанство. У среду, 30. априла 2025. године у 18 часова и 30 минута, у просторијама Одељења при парохијском дому храма св. Александра Невског, на тему „Христос наша Пасха“ говориће ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светога Саве у Београду. Улаз је слободан, сви су добродошли! Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Пусто поље ћути. Црн птичар лута старом боровом шумом, међу опалим лишћем нешто тражи. Звижди северац, скору кишу слути, лебди међу последњим струковима ражи... Гаврана црних чета полако шета пустим сивим друмом. Хладна јесења магла лелуја се по зраку. Виноград није обран,у њему газдују чворци, гаврани и црни врани и дивљи голубови, сваки дан свој данак носе у дугачкој поворци, мрави ка мравињаку. И смењују се дани, путује октобар жути, полако један за другим капљу тешки минути, птичари лутају пољем, а пусто поље ћути. Олујни облаци тешки застали су над модром реком, последњи зраци сунца тону у сумраку сивом меком, уморна црна земља свој зимски сан већ снива, а драго златно сунце последњи пут белу брезу целива, дрвено корито чека испод крошње њене, у њему смо остављали некад, сено за срне и јелене. Пси се враћају кући полако, погнуте њушке, ћук се вратио у легло врх старе наше крушке, голубови се гнезде на трему на храстовој кровној греди, тама је покрила шуму, маглина нестаје, бледи... Весело пламти ватра у старој трошној пећи, јесен одлази лагано, на крају та шта рећи... Док полако киша капље по црном мокром грању, тајанствене сене иду низ склад по орању, ситне се светиљке пале, а свитаца у јесен нема, хладну кишну ноћ вечерас позни новембар спрема. Знам, узалуд бура и сенке јуришају и плаше олујни ветар не може да сруши кров куће наше... Оливера Огњеновић - Синђелић

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио данас, 16. марта 2025. године, свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару и том приликом поучио: - Волео бих да и то кажем, ослањајући се на данашње Јеванђеље, да се наша деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете, и да управо блокирајући све оно што је грех, блокирајући зле помисли, зле речи и зле поступке једних у односу на друге, сви међусобно разговарају, и учећи се и учећи једни друге да изналазе најбољи пут на којем има места за све. И наравно да кажем и то, јер неретко се доводило у питање шта ми мислимо о студентским захтевима. Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компентентни, позвани и плаћени за то. Зато и ту треба да се блокира безизлаз, да се блокира беспуће, да се блокира у нама искључивост, да се блокира егоизам, да се блокира самољубље, да се блокира све оно у нама што не подразумева постојање другога. СПЦ

Богородичан пост је пројава наше љубави према личности свете Богородице, наше потребе за личним исцељењем и наше чежње за Богом. Остало су скретања и дигресије које не треба ни да анализирамо. Аскеза обухвата цео живот човека. Када говоримо о црквеном посту, говоримо о смирењу чула, о посту, бдењу, молитви, о лишавању неких материјалних добара, о наслађивању рајским задовољствима. Подвижништво је вакцина којом побијамо болест страсти. Уздржавање чула претвара човека у лик Женика, у подобије анђела и светитеља. Постим да кажем „Не“ земаљским стварима и „Да“ небеским стварима. Пост из љубавне чежње за небом. Постим да бих постао небески становник. Много пута људи мисле: „Ја не осуђујем, па не морам да постим“. Духовни рат не улази у шеме. Једно је продужити подвижништво према својим снагама, ствар о којем одлучује духовник, а сасвим друго учинити оно што је мени згодно и претворити пост у верску обавезу да би оправдао своју себичност. Речи попут „постим како хоћу, верујем како хоћу, не треба ми то и то“ говоре о несавршеној љубави. Љубав према Богу се не уклапа у шеме и оцене. Или волимо или не волимо. Или хоћемо да се спасемо или нећемо. Петнаест дана поста су као степенице којима се пењемо да бисмо стигли до Богородице и помолили јој се, јер је и она наша мајка. Молимо се Пресветој Богородици јер нам је потребна. Без тога смо сирочад и беспомоћни. Она је та која може измолити наше спасење од свог Сина. Она је та која, као нежна мајка, грли и лечи сваки људски бол. Пресветој Богородици се молимо за покајање. Не за здравље и дуг живот, не за материјална добра и било шта друго. Хоћемо спасење, а како ће бити, судиће Бог - здрављем, искушењима, боловима, крстом, благословом... Како год хоће Господ, докле год се спасавамо. Пресвета Богородица нам је потребна да наша слабост постане снага, наше сузе осмех, а пад васкрсење. У посне дане идемо у храм да је сретнемо и утонемо у њен загрљај. Хајде да плачемо, да вичемо, да јој све кажемо. Дамо јој своје рањено срце, замолимо је за опроштај, јер смо је својим гресима повредили. И она ће нам као мајка помоћи. Идемо у храм да завапимо: „Мајко, боли ме. Твоје дете пати. Молим Те, помозите ми. Требаш ми…”. Пресвета Богородица је цвет у свету и на небу. Кроз однос са њом поново постајемо деца и то нам много помаже у духовном животу. Онај дивни порив из детињства, када - ако паднемо, наша прва реч је најбољи позив: "Мама!" Каква лепа песма, као зрачак сунца у мрачним одајама нашег срца! „Имамо те за заступницу пред човекољубивим Богом, не излажи анђелима моја дела, молим те, Дјево, брзо ми помози." Аутор: отац Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

О томе је, наравно, брујао цео град. Није ово наше место Београд па да се не чује и не сазна, а са интернетом као моћним помагалом (или одмагалом), плануло је на све стране. Велика Вибер група малих матураната. „Зар је могуће да и наша деца то раде?!“, згранула се наставница биологије. „Напредни су они, сад СВЕ знају! Роде се с рачунаром!“, рекао је наставник информатике. „Ја бих све те групе и телефоне укинуо!“, загрмео је наставник географије. „Нису ваљда делили неприличне фотографије?“, шапатом се питала наставница француског. „Ма овај свет је одавно пропао!“, резигнирано је додао наставник историје. Тек, у школи се данима причало о групи матураната, нашој деци, и страшним коментарима два ученика – за које се знало ко су или барем слутило ко би могли бити – јер су се крили иза лажног профила „Хвала богу већ се растајемо“. „Докле више то фолирање, нисмо били сложни четири године и сад нам је одједном жао што се завршава школа?! Терајте се сви, штребери, блефери, мамини синчићи и татине принцезе, највише ми је жао што сам протраћио своје време у овом одељењу!“ – па једно две-три псовке, које не могу као наставница да пренесем. А све је почело као и обично: лепом идејом и добром намером. Видите, у свакој генерацији постоји та шачица ентузијаста, предвођена углавном једном или две девојчице – оне што су довољно „популарне“ да утичу на остале у одељењу (овај пут су то биле Тамара и Милица) – која се у осмом разреду досети: растајемо се ми, али дружићемо се, запамтиће нас ова школа, ми смо најбољи итд. Тај „црвић идеализације“ некад зна и одрасле да грицне те неће петнаестогодишњаке које увелико возе хормони. И премда више нема оног лајања на звезде – ту је увек лајање на интернету. Идеја је једноставна: оно што су некада нама били споменари и лексикони који круже целим разредом, сада су постале Вибер групе. Ту они деле све – од предлога шта да се купи разредној за 8. март и крај школске године, преко питања шта је било на тесту из хемије до тог финалног договарања куда ће се и где ићи после матурске вечери. Иако делује да су сви подједнако активни, као и ономад у лексикону – нису сви једнако слободно и надугачко и нашироко писали о свом свету. Нисам била разредна 8-4, али као наставница српског, па, хтели не хтели, увек сте некако на корак од тог звања. У свим тим домаћим задацима и писменим саставима не можете да не препознате мисли и осећања тих малених а великих људи. Чак и када ми се колега, наставник математике, подсмехнуо и рекао како ће ме деца „превеслати“ и да преписују с интернета научене теме, ја сам знала: и то дете које пита Гугл или Чет ЏиПиТи (знам да је Chat GPT!) шта мисли на тему: „Лако је осудити, а тешко разумети човека“ заправо ми много каже о себи тиме. Зато се нисам много укључивала у те расправе у зборници. Општи утисак је некако увек био да смо ми одрасли помало као „дигли руке“, да смо поклекли и да дигитализацију школства видимо као „борбу са ветрењачама“ – само смо пустили. Деца, барем ова „нова деца“ то и те како умеју да виде. Зато мене, њихову наставницу српског, није изненадило то што се десило. Изненадило ме што је уместо проблема који треба решити, та група постала као и све остало: сензација која је блеснула и угасила се, по принципу „сваког чуда три дана доста“. Али да почнем испочетка. Мај је за осмаке (па и за наставнике) увек помало конфузан месец – ту се одједном слије све, дођу на наплату ненаучене лекције, поправљају се наврат-нанос лоше оцене, спрема се завршни испит, а упоредо – главе су у облацима, да кажем језиком младих на „cloud“-у – тамо где се траже матурске хаљине, сандале, кошуље и слични детаљи. Ни одрасли људи не могу баш увек да се снађу у оваквим ситуацијама, јасно је као дан: емоционална интелигенција није предмет који се учи у школи, а и да је некада био, многи би пали на поправном. Данашњи млади људи, будући људи, оно што је моја професорка социологије знала звати: темељем будућег друштва – е па они су пливали како су знали и умели. Као да није довољно тешко одрастати, мислила сам увек, но сад расту константно се огледајући и процењујући себе у том дигиталном огледалу. Колико лајкова? Колико коментара? Колико шерова? Колико је довољно да о себи мислиш лепо? Прва се усудила Тамара – знала сам да ће ми се обратити – али нисам очекивала да ће то урадити без Милице. Њих две се нису одвајале и понекад ми је деловало као да се њихове мисли настављају једна на другу, као да не смеју да иступе свака за себе и кажу шта мисле. Сећате се тих најбољих другарица које заједно изгледају као неосвојива тврђава? Е па сада, у мају, усред припрема за завршне испите, звони за крај часа, а Тамара остаје у учионици и пакује књиге необично дуго. Почело је са: „Морам нешто да вас питам, наставнице.“ Завршило се са: „И сад ме цело одељење мрзи, јер сам ја отворила ту групу.“ У најкраћим могућим цртама – намера је била добра, да се направи онлајн споменар, да једни другима напишу лепе речи подршке, да поделе фотографије са спонтаних дружења којих је било све више како се ближи „крај“ – а завршило се катастрофално, кад је неко (брзо су открили и ко), дао лажном профилу приступ групи и када је уместо красних реченица на том виртуелном зиду једног детињства освануо ружан графит: све вас мрзимо. Слушам Тамару како ми говори, а осећам у стомаку како се јавља грч и постаје све интензивнији и болнији – нико из одељења није поштеђен, поименице су описиване највеће „мане“, пропусти и грешке, а поред сваког имена био је и таг – бол се пење ка грудима кад схватам са ужасом како то мора да изгледа да имаш 14, 15 година, да се будиш и да ти стиже обавештење на телефону да си означен у објави. Отвараш – с блаженим очекивањем да је неко написао, као и претходних дана, неку лепу анегдоту, неки смешан догађај по ком ће те памтити – али уместо тога, добијаш сијасет својих недостатака, неко од „твојих другова“ написао је да си: бубалица, штребер, да имаш гадан задах, да не знаш да се обучеш, да носиш јадне патике, да ти је телефон најјефтинији у разреду, да те сви сажаљевају јер ти је мама касирка у супермаркету, да си кретен с ким нико неће да се дружи, да си уображена татина девојчица, да си, да си, да си… „Ми знамо да су то урадили Стеван и Дејан, они као и да не поричу, и ја сад не знам како се то десило, уместо да је одељење љуто на њих, љути су на Милицу и мене, кажу, група је била глупа идеја, и сад нико више не жели ту да пише ништа и све су упропастили! СВЕ!“ Гледам је, младу девојчицу, на прагу младости, неокрзнуту животом, како се по први пут суочава са идејом да свет можда стварно није тако ружичасто место као што је замишљала. Обраћа се мени, жели утеху, јасно ми је – каже, Ви увек имате нешто паметно да нас посаветујете, па ето, ако бисте могли и сад… А у мени се онај грч још више појачава, јер схватам: о истој се теми прежвакавало у зборници пар дана, а да се нико није сетио да се запита како је тој деци? КАКО се осећају? Сви – и означени и огорчени. Хемичарка је чак узвикнула како су то дечје глупости и да треба више да се фокусирају на учење. „Емоције! Сад сви причају о емоцијама, само да се скрене тема с градива и оцена! Зато што смо толико усмерени на њихова права, а не испуњавају обавезе никакве, зато се овакве ствари дешавају! Шта ће њима група?! Шта раде ти родитељи уопште кад им деца у пола ноћи пишу разноразне сплачине на интернету?!“ У тој папазјанији пребацивања одговорности, главни је аргумент био: то су деца, шта они знају?! Никоме није пало на памет: школа ће се завршити, група ће бити обрисана, а по принципу по ком људски мозак ради (па и дечји!), чак и наизглед заборављене речи, дубоко ће бити потиснуте и урезане негде испод – оне ружне много дуже и трајније, но оне лепе. Свесно или не, многу од ове деце пратиће те мале ружне дефиниције – и већ сам видела како једног дана Тамара из ината што су јој рекли да је штребер доказује целом свету да је успешна предузетница, да Милица одлази у другу крајност, у бунт, да покаже да уме и она да се забавља, да није само „вилинска принцеза која живи у кули од слоноваче“, да ће Марко целу средњу школу избегавати да приђе девојкама из потајног страха да ће неко рећи да смрди, да ће Марина учити као блесава само да „престигне“ маму касирку и постигне нешто више… Видим и зато се загледам дубоко у Тамарине очи пуне суза кад кажем: „То што други кажу о нама је оно што говоре о себи. Све те ружне речи ти нису јасне сада, не видиш зашто би ико написао тако нешто, али желим да разумеш, ми не можемо да мењамо друге људе, не можемо да вратимо време, да исправљамо лоше ситуације и коментаре, али увек можемо, запамти шта ти наставница каже – увек можемо да изаберемо како ћемо да реагујемо. Како ћемо да доживимо сваку грубост. Разочараћу те много сада, али ово је само почетак, тек ћете упознати, сви ви, и неправду, и тескобу, и завист, и све оно што сам вас учила да ви не будете и не радите другима. Не можемо то да спречимо, али можемо да се заштитимо сопственом снагом. Наше речи и мисли су наша снага и моћ.“ Нисам сигурна да ли ће се тај пелцер одмах примити у њеном срцу, али сугестивна сам, не склањам поглед, желим да јој се утисне у срце, одмах поред те ружне групе и речи „бубалица“ и ова друга мисао: „Ко то каже? Ја све могу!“ Уједно знам да није довољно. Да смо подбацили као наставници и као људи, јер су то деца коју гледамо сваког дана четири године, јер нисмо на време приметили, на време говорили. Је ли касно за срећно детињство? Питања имам много, али ми само један одговор долази као прави: Због тога што сам сигурна у велику моћ речи, ипак сам ја наставница српског, још једном – последњи пут у 8-4 бирам да цео час само о томе говорим. О лепоти речи, о томе како можемо да преобликујемо свет, да нисмо одговорни за туђе ружне псовке – и још битније – да се увек можемо покајати због сопствених. Да увек постоји избор и да је најбоље од свега: имамо прилику да га правимо сваког дана. Кад звони, не истрче као и увек. Седе још неких десетак секунди загледани у мене и у таблу. Кажите да сам само блесава наставница српског, идеалиста или шта год треће: ја истински верујем да се тај пелцер примио! https://zelenaucionica.com/zar-je-moguce-da-i-nasa-deca-to-rade/

Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи. А то је тако, тако погрешно Сваки просветни радник је помало и родитељ, и васпитач, и учитељ, и ратник на првом фронту, и адвокат, и судија, и само је дотле велики докле схвата да школа не даје апсолутна и непогрешива мерила, нити има последњу реч. Некада се то сазнање јави као одмазда, „освета лоших ђака“, а некада као морални и узвишени тријумф оних које није добро проценила. Сретнете ли посвећену мајку троје деце која није у школи радила домаће задатке, али тако подвижнички ради најважнији, схватићете истину бар на једном нивоу, у једној мери. Гоњене тим осећајем, неке колеге зато посежу само за петицама и четворкама, а то је опет погрешно: лажна крила узрок су пада. Гледајући тиху патњу ђака за (не)заслуженим оценама, имам потребу да им испричам, да та оцена, како год примана, са похвалом, поносом, уз надимање груди или са сузом у оку и осећајем ускраћености, није никакав коначан суд, већ тренутна степеница, која се већ у наредним данима може прекорачити, а тек у животу… Храст, кажу, не даје жиреве док не напуни педесет година и ово свето словенско дрво учи нас да за неке „плодове“ треба доста времена. Маркетинг је, с друге стране, веома учинковит и брз, а невоља је што је све око нас постало маркетинг. Јавно, сви имају само успехе, ретко ко проблеме, али то је већ друга прича… Школа је важна, често открива, подиже и промовише праве прометеје, што у живот уносе светлост, без које би, чини се, читав свет згаснуо. Али школа није непогрешива! Није ли генијални Нушић понављао разред, Андрић био у истој ситуацији, па и Момо Kапор. Сем тога, кажу, Андрић је факултет завршио тек накнадно, и то да би могао да настави са дипломатским службовањем. Шта је онда открило генија? Његове савршене приче у којима су обухваћене безмало све наше балканске појаве, па и савршени ђаци, који су понекад као Мићо Латас: упорни у амбицијама, послушни коме треба, а тешки за овај свет са својом сујетом и презривошћу. С друге стране, Алберт Ајнштајн и многи други дивотници без проблема су ушли у „Енциклопедију лоших ђака“. Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи, што је тако, тако погрешно, али и са претпоставком појединих интелектуалаца да су се школом доказали и да је за њих свако друго доказивање излишно: доказивање кроз искуство, кроз поштовање етичког и професионалног кодекса, понекад кроз побуну, доказивање хуманошћу, доказивање примером и животом. Узалуд су све петице и све десетке света, ако се у некој лабораторији ради на усавршавању оружја, ако се не улази у операциону салу без „додатне мотивације“ или се уз ту мотивацију и професорско знање некоме „сричу“ семинарски радови. Kад бисмо схватили да је цео живот састављен од полугодишта, различитих испита и семестара, онда не би било периодичне јагме за оценама, већ бисмо у себи вечито снажили оно најбоље и поштовали образ, па образовање – овим редом! Ја и данас ево читам дела тих што нису били вуковци и сјајни студенти, читам Нушића, који је увек актуелан, данас више него икада, и верујем у добре људе, а не у добре ђаке. Аутор: Драгана Глишић, проф. српског језика и књижевности https://zelenaucionica.com/zla-sudbina-nasa-pocinje-upravo-sa-misljenjem-da-su-losi-djaci-neuspeli-ljudi-a-to-je-tako-tako-pogresno/

”Како год да погледаш Његоша и како год да судиш о њему је ли то пјесник, митрополит, геније или момче с Његуша кога је стриц скоро па натјерао да обавља те владарске функције, не можемо га објаснити“, поручио је синоћ на предавању Његош наша тајна протојереј ставрофор Гојко Перовић. ”Он измиче сваком објашњењу и ово предaвање само су неке назнаке, покушај да направимо један од могућих оквира за ту лијепу слику која се зове Петар II Петровић Његош”, казао је Перовић. Отац Гојко је рекао да се у филозофији XX вијека појављује правац „егзистенцијализам“, који каже: ”Ето ми не можемо дефинисати човјека, ми филозофи, и не можемо дати неко учење које ће објаснити шта је човјек, али морамо да живимо.” ”Тај филозофски правац одговара да човјек мора да нађе модус живота упркос чињеници да не може да објасни шта је. То је било средином XX вијека, а средином XIX Његош пише оне стихове: „Што је човјек, не зна, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега ,види,није земља.“ У та три стиха је изразио и суштину православне антропологије и дао потпуно егистенцијалистички став не знам шта сам, а морам да живим и земља ме вара и знам да није за мене него нешто друго”, казао је.У Његошевом дјелу, осим што је био савременик збивања, има доста тога визионарског, што је упућивало на развој неких друштвених догађаја и у будућности. ”Најумнија глава тренутно у Црној Гори , професор Соња Томовић Шундић је описала Његошево пророчанство диктатура, нацима, комунизмa и осталих диктатура једноумља XX вијека. Управо неким кадровима из Луче микрокозме, гдје се описује сатанино отпаднуће од Бога, па је окупио око себе свиту обожавалаца, Његош то представља као вриску, урлике, заглушујући буку”, казао је отац Гојко. Нагласио је да је његово дјело Луча микрокозма, једно препричавање, а можемо рећи и тумачење неких библијских стихова, посебно ако се обрати пажња на литургијски контекст Луче микрокозме, о којој говори Жарко Видовић. ”Горски вијенац почиње Тројчинданским сабором на Ловћену, то су биле као неке наше витешке игре. Надмећу се Црногорци у гађању из пушке, рвању, а завршава Малим Божићем, односно Новом годином. Кад видите његова писма, кад хоће временски да одреди када ће нешто да буде, он опет као референце користи црквене празнике. То мало што је стигао да поживи и како каже Матији Бану није стигао ништа да остави, збиља је радио као да ради нешто Божије, а не нешто за себе. Зато је и опстао, зато што је Његош прије свега Божији сарадник. Његошева свака ријеч нешто значи и сва његова писма, разговори, дјела, најприје молитве, онако како је знао и умио. Изгледа да је и успио чим ми имамо државни празник”, рекао је. Предавање је организовано у оквиру програма Његошевих дана, црногорског празника културе, у организацији ЈУК Херцег фест у сарадњи са Секретаријатом за културу и образовање Општине Херцег Нови. https://mitropolija.com/2023/11/13/predavanje-oca-gojka-njegos-nasa-tajna-u-dvorani-park-u-herceg-novom/

Јерусалимска патријаршија је дубоко забринута због утицаја руско-украјинског сукоба не само на православни хришћански свет, већ на глобалну хришћанску заједницу. Његово блаженство Патријарх јерусалимски Теофил изразио је забринутост током састанка са папом Фрањом у Риму у петак, 29. септембра. и као Мајка Цркава, из које су настале све касније Цркве, Јерусалимска патријаршија је „предузела значајан корак ка подстицању дијалога и помирења у текућем сукобу између Русије и Украјине“, саопштено је из Патријаршије. Патријарх Теофило је у свом обраћању папи рекао: Као Мајка свих Цркава, православна патријаршија у Јерусалиму има посебну бригу за јединство хришћана уопште, а посебно за православне Цркве широм света. Конфликт који траје између Русије и Украјине и претња раскола у телу православне Цркве, представљају дубок бол и тешкоћу не само за православне хришћане, већ за цео хришћански свет и за све људе добре воље. У нашем животу и сведочењу у Светој земљи, ми непрестано тражимо помирење и мир. Током векова смо схватили да је истински дијалог једини пут до ефикасног помирења и трајног мира, и то је била наша стална посвећеност. У том духу и свесности Јерусалимска патријаршија пружа руку и улаже напор за наше сестре и браћу у Украјини и Русији, да посредујемо и учинимо све што можемо да започнемо дијалог који може довести до окончања страдања и на исцељења унутар православне породице. Овај посао неће бити лак. Поделе које су се дешавале деценијама су дубоке. Требаће времена да се залече ране сукоба. А поверење, једном сломљено, тешко је вратити. Али Јерусалимска патријаршија, која је саграђена на искупитељској крви Господа Исуса Христа, све то разуме. Наш живот кроз генерације кован је у истом лонцу. Христос је мир наш, који обоје састави у једно, и развали плот који је растављао, непријатељство, тијелом својијем, Закон заповијести наукама укинувши; да из овога начини собом једнога новог човјека, чинећи мир; И да помири с Богом обоје у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. (Еф. 14-16). Путовање у дијалогу ка помирењу је наша духовна мисија, а то је наша жеља за Цркву и народ Украјине и Русије. Спремни смо на било који начин да помогнемо да се оконча сукоб и патња. https://mitropolija.com/2023/10/06/jerusalimska-patrijarsija-putovanje-u-dijalogu-ka-pomirenju-nasa-duhovna-misija-i-zelja-za-crkvu-i-narode-ukrajine-i-rusije/

После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53). Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21). Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31). Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15). Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи. Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања? Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу. Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек. Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом. Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе. Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете. https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore?

Медији су ових дана, у време пријемних испита за средње школе и факултете, као ударне вести преносили податак да су најслабије резултате свршени основци показивали на тесту из српског језика, као и други, такође разочаравајући, да за студије српског језика и српске књижевности ни ове године нема кандидата чак ни за попуну буџетских места. Као узрок оваквог стања обично се наводи недовољан фонд часова српског језика и књижевности у основном и средњем школству. Чини ми се да се занемарује основни проблем: наша деца не читају. Односно, читају, али само садржаје с друштвених мрежа и интернета, који су, с једне стране, сведени на кратке форме и сиромашни по свом језичко-стилском изразу, а с друге, они се читају дијагонално, без удубљивања, уживљавања, и њихов емоционално-доживљајни аспект углавном се задовољи кратким коментаром или емотиконом. Нећу говорити о временима кад сам била ђак, кад смо сви били претплаћени на дечје новине и часописе, кад су нам родитељи куповали књиге па смо тако стварали наше мале библиотеке, када су дечји писци долазили у школе, а ми смо их знали и волели и по њиховим делима и по – нећете веровати – албуму „Златно перо” са биографијама 100 истакнутих прегалаца писане речи и сличицама које смо сакупљали (тек касније појавиће се албуми са сличицама фудбалера). Било је то седамдесетих година прошлог века. Време још доста скромног стандарда, али ипак, доба релативне социјалне стабилности за већину становништва. Али било је и тешких, претешких времена у којима су људи посезали управо за књигом. Замислимо живот у окупираном Београду у периоду од 1941. до 1944. године. Ипак, историчари су утврдили – о овоме пише Дејан Зец у својој докторској дисертацији „Свакодневни живот у окупираном Београду (1941–1944)” одбрањеној 2019. на Филозофском факултету у Београду – да свакодневни живот, ратно окружење, окупационо безнађе и присила окупатора нису утицали на читалачке потребе и књижевни укус грађана престонице. У дугим вечерима и ноћима, пошто нису смели да излазе на улице због полицијског часа, Београђани су време проводили у својим домовима, ишчитавајући поново књиге из сопствених библиотека или књиге које су позајмљивали од пријатеља и познаника. Књижевник и дипломата Бранко Лазаревић у својим дневничким белешкама често пише о књигама које чита. У жељи да побегне од општег безнађа и сиве свакодневице, Лазаревић чита Платона, Декарта, Спинозу, Монтења, Канта и Крочеа и на страницама свог дневника с њима расправља о психологији, моралу, страху, слободи, политици и другим феноменима душе и друштва. Слично сведочи и Владета Јеротић – током окупације је читао дела Достојевског, Сјенкјевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона, и о њима расправљао с пријатељима. Читање и уживање у књижевним и научним делима није био само израз ескапизма и интелектуалног отклона од свакодневице, већ, у одређеној мери, и израз бунта. Тако је, приликом случајног сусрета на улици, лекар и спортиста Милутин Ивковић Милутинац свом пријатељу Милану Ђоковићу рекао како је управо прочитао „Слом” Емила Золе и како му је та књига веома помогла да разуме актуелни тренутак у којем се налази српски народ. У време окупације књиге које су се читале и које су се могле наћи у библиотекама појединаца врло лако су могле човека да учине сумњивим властима. На саслушању у полицији, у коју је спроведен заједно с неколико наслова из кућне библиотеке, између осталих и делима Толстоја и Достојевског, иследник је из свег гласа викао на Милана Ђоковића: „Гле, гле, ’Рат и мир’! Тиме се, дакле, ти бавиш. Мали си, бато, за те ствари. А ово? ’Идиот’? Сви сте ви идиоти! Ништа ти ниси бољи.” Ипак, упркос свим могућим опасностима, књиге су се размењивале и читале. Чак су и поједине књижаре омогућиле грађанима да књиге позајмљују уз скромну надокнаду па да их прочитане врате, уместо да их купују. Тако је било у временима кад се за новим сазнањима жудело и кад су деца и млади људи на време подстицани и учени да воле књигу. Данас се деци вртићког узраста неконтролисано даје у руке мобилни телефон, а у школи се поглед већ не одлепљује са светлуцавог екрана. Велики број студената Филолошког факултета, на којем предајем, није у стању да чита књижевна дела, већ посеже за препричаним и скраћеним верзијама са интернета. Шта је са осталима не смем ни да претпоставим. Др Ксенија Кончаревић, редовни професор Филолошког факултета у Београду https://www.politika.rs/scc/clanak/562398/Knjige-deco-nasa-a-ne-ajfon-i-tableti

У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска

Александар Бојанић, студент и члан студентског Парламента Православног Богословског Факултета у Београду, пренео нам је утиске са добротворне вечери која је одржана 16. фебруара 2023. године у препуном амфитеатру ове високошколске институције СПЦ, а коју је наш саговорник са својим колегама организовао у циљу прикупљања средстава за наставак лечења дечака Петра Мићића који се бори са опаком болешћу. У сали у којој дословце игла није имала где да падне, беседу на тему "Доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу (Јев 13, 16)", произнео је Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, а остварен је и циљ, изнад свих очекивања, прикупљена је знатна сума новца. "Ми смо били дужни да то урадимо" наглашава наш млади саговорник, који изражава наду да ће сличних акција бити и у будућности. Разговор са Александром Бојанићем: Звучни запис целе вечери емитујемо у петак 17. фебруара 2023. године од 21 час у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио "Слово љубве"

На Сретење Господње, 15. фебруара 2023. године, само дан после изласка из болнице, архимандрит Прокопије (Тајар), клирик Антиохијске Патријаршије који је скоро 15 година живео у Србији где је и завршио докторске студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, разговарао је са Сањом Лубардић о трагедији која је задесила древну Сирију - великом земљотресу који је без крова над главом, на температури од свега 3 степена Целзијусове скале, оставио пет и по милиона људи, а тачан број жртава се још увек не зна. Које су то све последице ове стихије која је задесила ову државу после великих ратних разарања, колико је светиња уништено и оштећено, да ли је и ко је притекао у помоћ пострадалом народу Сирије...? "Важно је да имамо поверење у Бога, Који ће увек да нас спасе и Који зна шта је за нас добро", рекао је између осталог о. Прокопије. Разговор са архимандритом Прокопијем (Тајаром): Отац Прокопије је између осталог нагласио да српски народ воли Сирију и разуме све трагедије које су задесиле ову државу, јер је и сам страховито страдао. Грађанима Србије сада је доступан и СМС број за новчану помоћ Сирији, ради отклањања последица катастрофалног земљотреса у тој земљи, саопштила је Влада Србије. Број за СМС поруку је 1004, са садржином „Сирија”, а цена поруке је 200 динара. Ексклузивни разговор са архимандритом Прокопијем (Тајаром), Сања Лубардић је водила у оквиру јутарњег програма ТВ "Студио Б". Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: ТВ "Студио Б"

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm

У родном месту блаженопочившег Патријарха Павла, Кућанцима, данас је молитвено обележена 13. годишњица од његовог престављења. Свету Литургију и помен, у Храму светих Апостола Петра и Павла у којем је Патријарх Павле и крштен, богослужили су Епископи, тимочки г. Иларион и пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк), затим архимандрит Иларион (Лупуловић) изабрани Епископ новобрдски, као и свештенство из више Епархија СПЦ, сазнајемо благодарећи свештенику Бориславу Петрићу из храма св. пророка Илије у Миријеву који је био међу служашчима. Владика тимочки Иларион је у беседи по читању Јеванђеља указао да Патријарх Павле представља наша врата на путу ка Царству Небеском и ка познању живога Бога, подсетивши на огромно поштовање према овом Божијем човеку не само од стране верујућих људи, већ и од стране оних који су били непријатељи Цркве Христове. Епископ Јован (Ћулибрк) је поздрављајући сабраћу архијереје, свештенство и благочестиви народ, истакао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. Владика је такође поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Беседа Епископа Илариона: Беседа Епископа Јована (Ћулибрка): Епископ тимочки Иларион је беседећи после читања Светог Јеванђеља, указао на речи св. Владике Николаја из данашњег Пролога – да пре него што је читав овај свет саздан, Бог је нас изабрао да будемо Његови наследници и наследници Царства Небеског. „Сваки тренутак у нашем животу је испланиран и у знању Божијем“, а „нама људима је то врло често непознато и несхватљиво, да чак и из страдања Бог нас подиже“, што је све „део Божијег човекољубивог и савршеног плана за наше спасење“ рекао је Епископ тимочки. Тако смо ми видљиво окупљени у овој обновљеној светињи, али и невидљиво окупљени и љубављу и присуством онога који се показао као „врата кроз која смо ушли у љубав Божију и милост“ – блаженопочившег и светог Патријарха српског Павла, који је и крштен у овом храму. „И ово сабрање у радости у Духу Светоме су врата ка Царству Небеском и још једна потврда силе Божије која се у немоћи и у страдању показује савршено“, рекао је Владика Иларион и дода да „овај храм који је васкрсао из пепела и камена и рушевина, представља још једно доказивање васкрсења Господњег и сведочанство оних речи да је Он утврдио Цркву Своју на темељу вере апостола Петра, али и Апостола Павла и ту Цркву у којој ми јесмо и којом јесмо, ни врата пакла неће надвладати“, до краја света и века. Данашње сабрање нас утврђује у истинама „да смо једно, ако смо са Богом једно“ а „такође нас уз љубав Божију обједињује и љубав онога кога се данас молитвено сећамо“, рекао је Епископ тимочки, подсетивши да је Патријарх Павле објединио тимочку Епархију и Крајину, јер је и тамо ходио смирено и молитвено, бивајући администратор ове Епархије СПЦ. „Где год да је ходио блаженопочивши и свети Патријарх Павле, остављао је и изазивао поштовање не само код верујућих, него подједнако ... и код оних који нити су поштовали Цркву ... али су њега морали да поштују и противници и непријатељи Цркве због светости његовог живота“. „Иако га можда нису волели, морали су да га поштују због силе и благодати и кротости и сваке врлине коју је носио у себи и који је тако ћутљиво и ненаметљиво сведочио и пројављивао у овом свету који сав у злу лежи“ подвукао је Епископ тимочки. „Смисао нашег живота јесте Црква и васкрсење Христово и наше назначење за живот вечни“, за живот у Духу Светоме, благодати Божијој и за радост и надање на помоћ Божију, што сабрани народ својим присуством овде то и сведочи и што ће сведочити животом у овој светињи, рекао је између осталог Епископ тимочки Иларион. Владика је узнео молитву да нас Господ молитвама светог Патријарха Павла „утврди у свима заповестима да их тачно вршимо, да будемо достојни наследници свих наших славних и светих предака и да будемо добар пример свима људима са којима живимо и које сусрећемо“, али и пример нашим телесним и духовним потомцима који гледају на нас. Епископ Јован Ћулибрк је, поздрављајући сабраћу архијереје и све сабране, на крају Литругије рекао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. У овом светом дому је крштен Патријарх српски Павле „који је целом свету проповедао Христа распетога и васкрслога и који је славу свога села пронео широм Васељене“, што показује и данашње сабрање на коме су била два Илариона – Епископ тимочки и изабрани Владика новобрдски, а замало да овај „сабор Илариона“ украси и Митрополит будимпештански Иларион (Алфејев) рекао је Владика Јован. Епископ Јован је додао да је Епископа тимочког и изабраног Епископа новобрдског овде сабрао Патријарх павле, свети Божији човек, рођен у Кућанцима – где је „место сабирања, свето место, где малтене можемо да говоримо са Мојсијем, да изујемо обућу са ногу својих јер је ово свето место“. Владика је такође са сабранима поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Владика Јован је такође узнео молитву да се „ово страшно поклање у Украјини заврши“, јер тамо „православни убијају православне“ и да не смеју никаква геополитичка или геостратешка опредељења да нас воде у размишљањима, већ треба „да се молимо Богу да то што пре престане, да буде Божија правда, Божија истина, али да што пре престане то страшно страдање које гута хиљаде и хиљаде живота православних хришћана“. По завршетку сабрања у Кућанцима, Епископ Јован (Ћулибрк) је архимандрита Илариона (Лупуловића), иабраног Епископа новобрдског, угостио у манастиру Рођења св. Јована Крститеља у Јасеновцу, где га је упознао са обновом живота ове дивне и страдалне светиње. Извор: Радио Слово љубве

Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja

На Крстовдан, у уторак, 27. септембра 2022. године, у 17 часова, Српска Православна Црква у Бечу преузеће свој нови храм, најавила је Епархија аустријско-швајцарска. Храм ће нашој Цркви бити предат од стране Надбискупа Бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. Поред Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја биће присутно и више епископа и великодостојника СПЦ. Нови храм се налази на адреси: 12. Wiener Gemeindebezirk Meidling Lichtensterngasse 4a 1120 Wien. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Отишла је онаква каква је била! Неформална, ван шаблона, храбра да буде искрена и своја! Памтићемо је заједно са владиком Данилом, заједно као два голуба на висинама наше Цркве. Он непоновљив и кратковремен као лептир а она као голуб са једним крилом. Она је ипак летела и сликала, и градила и уградила се у здање Цркве српске, монумент двадесетог века. Непоновљив лик, строга и мека, виђена на тенку, у албанској кући али не и на славама и обичним догађајима. Она је била само тамо где се ретко ко усуђивао! Нека те Господ прими, бисеру соколички и косовски, бритка и речита, увек истинита! *** Ово је она: Покајање убице нашег оца Наши родитељи били су православни Срби, из Хрватске: отац Лука из Лике, а мајка Видосава из Славоније. Бог их је сјединио 1934. године венчањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Сувој Реци крај Призрена, која више не постоји, јер су је србомрсци у минулом рату минирали и до темеља разорили. Отац је у то време био жандармеријски подофицир, задужен за Суву Реку, а мајка домаћица, иако учитељица практичне обуке. Живели су у великом селу Мушутиште поред храма из 11. века, такође минираног од истих људи. Ту им се 1935. године родила прва кћи, наша најстарија сестра Братислва, сада монахиња Михаила, коју су крстили у Призрену у храму Богородице Љевишке. Године 1938. родила се наша сестра Љубица, која сада почива у миру са родитељима нашим. У предзорје рата, отац је унапређен у чин официра и добио прекоманду за Сталаћ, где сам се родила децембра 1940. године, а после две године на свет је дошла наша најмлађа сестра Смиљка, која такође почива са родитељима и сестром нашом Љубицом. Отац је био врло савестан у свом послу и пажљив и брижан према својој породици. Наше детињство је текло срећно и мирно док смо имале оца. Мајка је са нама пребољевала све наше болести, све богиње и прехладе. Отац је обично све своје слободно време проводио са децом. Долазећи са посла обично нам је доносио шећерлеме, које смо са задовољством лизале. Изљубио би нас, а онда бих ја доносила ћебенце, стављала у очево крило, да би се радосно угнездила у њега и предала очевим нежностима. Били смо срећна породица. У току рата отац је био неутралан, није припадао ни једној групацији нити партији. Радио је док се могло и водио рачуна о породици. По окончаном рату настала је хајка на све што је мирисало на Краљевину, државне службенике, жандарме и виђене домаћине. Једино су бивши партизани, који су се тада звали ослободиоци, живели у повлашћеном положају. Били су слободни да харају и убијају по свом нахођењу. Потекла је братска крв. Писац ових редова је имао увид у документ у коме Комунистичка партија наређује "Да се побију сви они који нису са нама!", у потпису Милован Ђилас. Пред Видовдан 1945. године, отац је добио позив да се јави у полицијску станицу да би "раздужио оружје и униформу". Мајка га је молила да се не јавља, него да се склони у Бугарску док се све не стиша. "Зашто бих бежао? Нема разлога. Моје руке су чисте. Нисам их крвавио. А и човеку не сме да се суди без доказа. Мора да му се да шанса да се брани." И отишао је да се никада више не врати. Затворили су га са другим људима у подрум полицијске зграде. Мајка је покушавала да га посети, но без успеха. На сам Видовдан, после Литургије, посетио нас је градски парох: "Видо, немојте више да га тражите. Он је ноћас стрељан." Врисак наше мајке и јауци, који су запарали и наша срца и Небеса, остали су за памћење целог живота. Наравно, ми деца нисмо знали шта значи "бити стрељан", али смо тихо плакали заједно са нашом мајком. Од тада знам да, иако сам тешка на сузи, не могу да се отмем да, кад мајка заплаче, и ја плачем са њом. Тако смо ми годинама заједно оплакивале оца. Пред нама су били тешки дани детињства и гле, као да смо одједном све сазреле. Није више било ни смеха, ни игре. У нама и око нас је владала побожна тишина, коју су пресецали само мајчини уздаси. Њен положај је био веома тежак, а била је још увек млада и лепа жена од 36 година. Отац је страдао у 38. години живота. Мајка је у једном дана остала без вољеног домаћина са четири малолетне деце, а без икаквих средстава за живот, јер су истог дана "ослободиоци" лешинари однели све што смо имали, укључујући и уштеђевину. Оставили су нас само у ономе што смо имале на себи. Да ситуација буде још тежа, газда, код којег смо изнајмили стан, је уценио мајку да му унапред плати станарину до краја године, или да се одмах иселимо. Из празног, господски уређеног стана, нисмо имали шта да понесемо ни куда да идемо. Изашле смо у неизвесност. Мамина агонија је трајала пар дана, а онда се појавио човек који јој је понудио кућицу у винограду, која је имала само једну просторију без прозора и земљани под. За узврат, мајка је имала обавезу да обрађује виноград, и да повремено негује његову непокретну жену. Били смо задовољни. Бог је погледао на нас. Мајка се снашла, набрала је пуно траве, осушила и прострла по поду. Сено нам је било и постеља и покривач. Бог је опет погледао на нас: у овим условима живота ни једна од нас није чак ни кинула. Само је мајка била увек преморена, јер је, поред рада у винограду, морала да се најми у дневницу, код богатих сељака, колико да нам обезбеди хлеб. Чим су поменути лешинари намирисали где се налазимо, дошли су да виде има ли шта да се узме. Сва наша имовина било је једно старо ћебе. И њега су хтели да узму, али их је мајка преклињала да нам га оставе, јер долази зима па је намеравала да од њега сашије капутиће за своју децу. Дошло је до кошкања, мајка је чврсто држала ћебе, а они су га отимали. У том је један од њих, кундаком пушке снажно ударио мајку у главу, она се онесвестила и пала. Није одбранила ћебе, значи нећемо имати капутиће. Мајка је и даље лежала непокретна. Био је то нови шок за нас. Касније нам је причала да је, од тог ударца, годинама имала јаке главобоље. Даље се овако није могло живети. На срећу, успоставили смо везу са кумом, некадашњим другаром нашег оца, који је живео у Банату, у великом селу Баваниште. Позвао нас је да дођемо, јер има неколико кућа у селу па би радо један кућерак поклонио нама, само да му га држава не конфискује. Кумова понуда је била преварна, јер се испоставило да би нам дао кућерак под условом који наша мајка није могла ни хтела да испуни из дубоко моралних разлога. Ипак смо неко време остали у том кућерку, али је мајка плаћала високу закупнину. Овај период нашег живота је опет био обележен сиротињом у којој је царовала глад. Мајка је често надничила по сељачким њивама. Водила је и нашу најстарију сестру, која је тада имала десетак година и радила је за половину дневнице. У дуге јесење дане су брале кукуруз, а ноћу секле шашу. Када би у подне добијале ручак, мајка би са својом порцијом дотрчала кући да нас нахрани, опет се враћала на њиву да поједе што је остало од порције наше сестре и да настави са радом. Мајку смо често виђале исцрпљену и бледу са великим подочњацима. У тим тренуцима је изгледала као икона Богородице. Бог је дао, те се никад није разболела, али је зато од силне муке и тешкоће њено срце попуштало. Касније, кад смо мало поодрасле, и када се наш живот донекле средио, јер је мајка добила државни посао, значи сигурну плату, причала нам је како нас Бог никада није оставио. Било је тренутака очаја, кад више није знала шта да ради, јер је последње парче хлеба поједено, и тада је неко покуцао на наша врата (несрећног кума смо давно напустиле) и понудио мајци неки посао. Обично би то било кување за славе, за венчања, за подушја. Мајка је била позната као врсна куварица и била је тражена. Е, тада смо се сладили сувишцима са свечане трпезе. Мајка нас је понекад водила у цркву. Сама је имала добар глас, а знала је појање, па је помагала свештенику при Литургији. Сеоска деца и ми смо, ипак волели да идемо у цркву суботом, јер су се по вечерњој молитви, обични обављали парастоси, а после њих је била делба, у којој је било много колача. Време је пролазило. Сестре и ја смо постале своји људи, часни, поштени и радни, достојни наших родитеља. Као монахиња, иконописац и фрескосликар, 1986. године сам добила благослов да у Жичком манастир живопишем најеминентнију народну трпезарију у Српској Цркви, зиданој у време Светог Владике Николаја. То је огромна просторија која је захтевала много труда. Радила сам од јутра до мрака. Владика Стефан, епископ жички, сада блажено упокојени, је будно пратио мој рад, и готово сваког дана у време шетње, посећивао ме и бодрио. Чак је и својој куварици Милки наложио да ми, кад ме сретне, понуди да поједем нешто јаче, јер је знао да за монашком трпезом обедујем само једном дневно. Владика је, понекад, доводио своје госте у трпезарију, да им покаже шта се то код њега ради. И тако, једног дана, владика ме је посетио са већом групом старијих мушкараца, ветерана из прошлог рата, и замолио да им објасним шта ја то радим. Била сам кратка, али су они постављали много питања. Док сам причала, један од посетилаца, приметила сам да је његово лице одавало лице веома напаћеног човека. Пратио је сваки мој покрет, фиксирао ме је својим тужним очима, просто ме је гутао. Кад смо завршили разговор, Владика их је позвао у свој салон да их "преброји" чашицом добре манастирске ракије и шољицом кафе. Човек тужних очији га је замолио: "Ја бих желео да мало поразговарам са овом монахињом." "Добро, само пожури, да ти твоји другари не попију ракију." Кад смо остали сами, човек је, неко време ћутао. Можда се преслишавао шта ће да каже, или се уздржавао. Онда је закорачио само један корак према мени, ставио своју десну руку на моје лево раме и дрхтавим гласом отпочео своју причу: "Не знам, дете моје, зашто морам баш теби да испричам своју муку. Ја сам јако несрећан човек. Тек се рат завршио, а мени су, као младом скојевцу, дали задатак да ликвидирам једног честитог човека, који није имао никакве кривице, сем што је био жандар. Луку Обрадовића су и други људи знали као доброг човек." - као да ме је гром погодио, а он је наставио - "Али, директива Партије, је морала да се изврши." Задрхтао је сваки дамар у мени, колена су поклецнула, као да је протутњао неки земљотрес. Мисли су летеле на све стране: Сад сам била у очевом крилу, сад у Сталаћу у срећним данима, а кад су нам узели оца: у тузи и чемеру, сад је мајка са својим уплаканим очима била преда мном. Сетила сам се и мојих студентских дана, више гладних него ситих, јер нисам хтела да оптерећујем породични буџет и сама сам се издржавала. Стегла сам срце, које је хтело да искочи, а нисам смела да се откријем из два разлога, да не постидим несрећног човека, и да од њега сазнам где су покопали оца. Човек је наставио исповест: "Нисам појмио зашто то убиство мора да се деси. Наговарао сам Луку да побегне, а ја бих испалио један метак у ваздух. Лука није пристајао, јер је било сасвим извесно да ће се превара открити, па бих ја платио својом главом. Значи, наређење мора да се изврши. У освит зоре на Видовдан 1945. године, извео сам Луку из подрума и пошли смо путем према шуми која води ка Крушевцу. Опет је настало убеђивање, али без успеха. Обојица смо ћутали. Ситуација је била врло напета. Кад смо изаши на једну чистину, угледао сам велику разгранату липу. Ту смо се зауставили. Удаљио сам се мало и подигао пушку на нишан. Лука се прекрстио, обема шакама обухватио своју главу и јаукнуо: "Јао, моја жена и моје четворо деце!", ту сам га и сахранио. Дуго сам живео са теретом на души, а онда је време све покрило измаглицом. Међутим, у последњих 20 година, не могу да спавам, јер чим затворим очи, чујем Лукин вапај "Јао, моја жена, и моје четворо деце!", и тако ево, већ 20 година не спавам. Плашим се да не полудим. То је велика мора. Често се питам какав сам ја то човек, кад сам деци отео оца а жени мужа. Шта је било са том децом, није ми познато, али стално мислим на њих и на Луку - а онда је сочно опсовао Тита и Партију." Узела сам његову руку са свог рамена, руку која је усмртила нашег оца, и унесрећила наше детињство, целивала сам је, и чини ми се, последњом снагом изговорила: "Та деца су Вам одавно опростила." Једва сам успела да се уздржим да се не откријем и да не заплачем. Гле, ја у име мојих сестара опраштам убици нашег оца. Знала сам да ће се оне сложити, јер нас је иста мајка учила да праштамо. Праштам и неизмерну тугу наше мајке, која се већ давно упокојила, доживевши да види своју децу као срећне и успешне људе и да помилује своје унуке. Имала је само 63 године. Њено срце није могло да издржи велике животне напоре обавијене тугом. Почива на Ковинском гробљу. Решила сам да учиним нешто за душу овог покајаног човека који је вапио за помоћ: "Осећам да ми Ви можете помоћи, преклињем Вас." "Наравно да ћу Вам помоћи, али моја помоћ неће моћи да реши Ваш проблем, али знам ко би могао много да Вам помогне." - изговорила сам већ сређених емоција. Заблистале су његове очи, вероватно испуњене надом. "Него, да Вас упитам нешто. Да ли Ви знате за исповест? Само она може да Вам помогне. А њој претходи покајање. Видим, покајање Вам не мањка." "Нисам се никада исповедио и не знам шта је то исповест. Знате, ја баш нисам црквен човек." "Исповест је ово што сте ми управо рекли. Видећете, ноћас ћете лепо спавати јер сте растеретили своју душу." Затим смо се договорили, да ће, чим се врати у своје село, недалеко од Крушевца, отићи код свог свештеника, оца Михајла да му исприча све што је мени рекао, и то ће бити исповест. Оца Михајла, који је пре десетак година напустио овај свет, сам упознала кад је, са групом парохијана, посетио Патријаршију у Пећи, у којој сам, у то време, осликавала параклис Сабора српских светитеља. Већ сутрадан сам му телефонирала да ће му доћи један човек на прву своју исповест. Свештенику нисам открила да је тај човек стрељао мога оца, нити било шта из нашег разговора. Чини ми се да је име човеку Ацо, јер га је тако владика Стефан ословио. Свештеник је одмах знао о коме се ради, јер је Ацова кућа поред цркве. После десетак дана ми се јавио отац Михајло да ми јави да је Ацо заиста био на исповести током које је показао дубоко покајање и да се покајањем и патњама искупио пред Богом. Зато му свештеник није наложио никакаву епитимију, него му је објаснио како да пости и да, у недељу дође на Литургију. Причестио га је. Како тврди отац Михајло, Ацо се већ следећег дана упокојио. Бог је примио његово покајање, али је чекао тренутак исповести и причести да би преселио његову душу на место где нема ни плача, ни уздисаја, него где је вечни живот. Угледајмо се на Бога. Ако Он прашта човеку његова сагрешења, ко смо ми да не опростимо једни другима. И не заборавимо, Бог се противи злопамтивима. Чим се указала прилика кренула сам путем којим је наш отац корачао у смрт у намери да пронађем његов гроб. Шуме више није било, а ни липе. Град се толико проширио да је прекрио тај предео, значи и коси нашег родитеља. Његово име нигде није записано. Ако нема имена, нема ни земних остатака, значи ни човек није постојао. Зато смо дале да се, на крсту надгробног споменика мајке, уклеше и очево име. Сваке године, на Видовдан, у манастиру им вршимо помен, па се у том тренутку сетим и покојног Аца и наменим му свећицу. Нашим родитељима дугујемо вечну захвалност и вечан незаборав. https://www.facebook.com/jovanjamanastir

МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija

„Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88

На Васкршњи уторак 26. априла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је началствовао на светој архијерејској Литургији у манастиру Рајиновац. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство, свештеномонаштво и ђаконство, као и многобројни верни народ. Патријарх Порфирије се сабранима обратио беседом у којој је рекао да се радујемо што је Господ дошавши међу нас и у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт, највећег нашег непријатеља, победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдање и смрт и на крају умревши на крсту, ту исту смрт је победио својим Васкрсењем. Зато наша вера није систем одређених учења и правила него је наша вера, наводи Патријарх српски, живи однос са Васкрслим Господом, однос који по Његовој благодати нама даје могућност да ми будемо на Њим и будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу. Његова Светост објашњава да у јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас имамо једну причу коју смо чули из Јеванђеља по Јовану где Христови ученици иду на пут за Емаус, и ни апостоли сами нису могли да претпоставе на који начин је Он Месија, каже Патријарх Порфирије и додаје да нису разумевали да је дошао на свет да спасе све људе, не да би владао међу људима споља као један од земаљских владара него је дошао да учини немоћним све оно што чини у ропству људе суштински, јер ми можемо имати владаре на свету и бити њихови поданици, али опет ћемо сви на крају отићи са овог света и ако нема Христа који је победио смрт остали бисмо у чељустима смрти кроз сву вечност. Патријарх Порфирије закључује да причешћујући се телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови цркве која јесте Његово Тело, а Он јој је глава. Наравно да има безброј добрих људи који су из цркве, наводи Патријарх, понекад у своме животу и бољих од нас, али уколико су изван домашаја цркве и не учествују у светој евхаристији остају веома удаљени од Христа, тј. Христос је увек међу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу цркве трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу и правду остајемо веома далеко од свега тога јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити искључиво само у цркви Христовој. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4041/hram-patrijarh-porfirije-bogosluzio-manastiru-rajinovac-nasa-vera-zivi-odnos-vaskrslim-gospodom-foto-video

Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога! Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду. О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу. Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом. facebook.com/duhovnepouke