Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наша'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска
  2. Александар Бојанић, студент и члан студентског Парламента Православног Богословског Факултета у Београду, пренео нам је утиске са добротворне вечери која је одржана 16. фебруара 2023. године у препуном амфитеатру ове високошколске институције СПЦ, а коју је наш саговорник са својим колегама организовао у циљу прикупљања средстава за наставак лечења дечака Петра Мићића који се бори са опаком болешћу. У сали у којој дословце игла није имала где да падне, беседу на тему "Доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу (Јев 13, 16)", произнео је Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, а остварен је и циљ, изнад свих очекивања, прикупљена је знатна сума новца. "Ми смо били дужни да то урадимо" наглашава наш млади саговорник, који изражава наду да ће сличних акција бити и у будућности. Разговор са Александром Бојанићем: Звучни запис целе вечери емитујемо у петак 17. фебруара 2023. године од 21 час у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио "Слово љубве"
  3. На Сретење Господње, 15. фебруара 2023. године, само дан после изласка из болнице, архимандрит Прокопије (Тајар), клирик Антиохијске Патријаршије који је скоро 15 година живео у Србији где је и завршио докторске студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, разговарао је са Сањом Лубардић о трагедији која је задесила древну Сирију - великом земљотресу који је без крова над главом, на температури од свега 3 степена Целзијусове скале, оставио пет и по милиона људи, а тачан број жртава се још увек не зна. Које су то све последице ове стихије која је задесила ову државу после великих ратних разарања, колико је светиња уништено и оштећено, да ли је и ко је притекао у помоћ пострадалом народу Сирије...? "Важно је да имамо поверење у Бога, Који ће увек да нас спасе и Који зна шта је за нас добро", рекао је између осталог о. Прокопије. Разговор са архимандритом Прокопијем (Тајаром): Отац Прокопије је између осталог нагласио да српски народ воли Сирију и разуме све трагедије које су задесиле ову државу, јер је и сам страховито страдао. Грађанима Србије сада је доступан и СМС број за новчану помоћ Сирији, ради отклањања последица катастрофалног земљотреса у тој земљи, саопштила је Влада Србије. Број за СМС поруку је 1004, са садржином „Сирија”, а цена поруке је 200 динара. Ексклузивни разговор са архимандритом Прокопијем (Тајаром), Сања Лубардић је водила у оквиру јутарњег програма ТВ "Студио Б". Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: ТВ "Студио Б"
  4. Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm
  5. У родном месту блаженопочившег Патријарха Павла, Кућанцима, данас је молитвено обележена 13. годишњица од његовог престављења. Свету Литургију и помен, у Храму светих Апостола Петра и Павла у којем је Патријарх Павле и крштен, богослужили су Епископи, тимочки г. Иларион и пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк), затим архимандрит Иларион (Лупуловић) изабрани Епископ новобрдски, као и свештенство из више Епархија СПЦ, сазнајемо благодарећи свештенику Бориславу Петрићу из храма св. пророка Илије у Миријеву који је био међу служашчима. Владика тимочки Иларион је у беседи по читању Јеванђеља указао да Патријарх Павле представља наша врата на путу ка Царству Небеском и ка познању живога Бога, подсетивши на огромно поштовање према овом Божијем човеку не само од стране верујућих људи, већ и од стране оних који су били непријатељи Цркве Христове. Епископ Јован (Ћулибрк) је поздрављајући сабраћу архијереје, свештенство и благочестиви народ, истакао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. Владика је такође поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Беседа Епископа Илариона: Беседа Епископа Јована (Ћулибрка): Епископ тимочки Иларион је беседећи после читања Светог Јеванђеља, указао на речи св. Владике Николаја из данашњег Пролога – да пре него што је читав овај свет саздан, Бог је нас изабрао да будемо Његови наследници и наследници Царства Небеског. „Сваки тренутак у нашем животу је испланиран и у знању Божијем“, а „нама људима је то врло често непознато и несхватљиво, да чак и из страдања Бог нас подиже“, што је све „део Божијег човекољубивог и савршеног плана за наше спасење“ рекао је Епископ тимочки. Тако смо ми видљиво окупљени у овој обновљеној светињи, али и невидљиво окупљени и љубављу и присуством онога који се показао као „врата кроз која смо ушли у љубав Божију и милост“ – блаженопочившег и светог Патријарха српског Павла, који је и крштен у овом храму. „И ово сабрање у радости у Духу Светоме су врата ка Царству Небеском и још једна потврда силе Божије која се у немоћи и у страдању показује савршено“, рекао је Владика Иларион и дода да „овај храм који је васкрсао из пепела и камена и рушевина, представља још једно доказивање васкрсења Господњег и сведочанство оних речи да је Он утврдио Цркву Своју на темељу вере апостола Петра, али и Апостола Павла и ту Цркву у којој ми јесмо и којом јесмо, ни врата пакла неће надвладати“, до краја света и века. Данашње сабрање нас утврђује у истинама „да смо једно, ако смо са Богом једно“ а „такође нас уз љубав Божију обједињује и љубав онога кога се данас молитвено сећамо“, рекао је Епископ тимочки, подсетивши да је Патријарх Павле објединио тимочку Епархију и Крајину, јер је и тамо ходио смирено и молитвено, бивајући администратор ове Епархије СПЦ. „Где год да је ходио блаженопочивши и свети Патријарх Павле, остављао је и изазивао поштовање не само код верујућих, него подједнако ... и код оних који нити су поштовали Цркву ... али су њега морали да поштују и противници и непријатељи Цркве због светости његовог живота“. „Иако га можда нису волели, морали су да га поштују због силе и благодати и кротости и сваке врлине коју је носио у себи и који је тако ћутљиво и ненаметљиво сведочио и пројављивао у овом свету који сав у злу лежи“ подвукао је Епископ тимочки. „Смисао нашег живота јесте Црква и васкрсење Христово и наше назначење за живот вечни“, за живот у Духу Светоме, благодати Божијој и за радост и надање на помоћ Божију, што сабрани народ својим присуством овде то и сведочи и што ће сведочити животом у овој светињи, рекао је између осталог Епископ тимочки Иларион. Владика је узнео молитву да нас Господ молитвама светог Патријарха Павла „утврди у свима заповестима да их тачно вршимо, да будемо достојни наследници свих наших славних и светих предака и да будемо добар пример свима људима са којима живимо и које сусрећемо“, али и пример нашим телесним и духовним потомцима који гледају на нас. Епископ Јован Ћулибрк је, поздрављајући сабраћу архијереје и све сабране, на крају Литругије рекао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. У овом светом дому је крштен Патријарх српски Павле „који је целом свету проповедао Христа распетога и васкрслога и који је славу свога села пронео широм Васељене“, што показује и данашње сабрање на коме су била два Илариона – Епископ тимочки и изабрани Владика новобрдски, а замало да овај „сабор Илариона“ украси и Митрополит будимпештански Иларион (Алфејев) рекао је Владика Јован. Епископ Јован је додао да је Епископа тимочког и изабраног Епископа новобрдског овде сабрао Патријарх павле, свети Божији човек, рођен у Кућанцима – где је „место сабирања, свето место, где малтене можемо да говоримо са Мојсијем, да изујемо обућу са ногу својих јер је ово свето место“. Владика је такође са сабранима поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Владика Јован је такође узнео молитву да се „ово страшно поклање у Украјини заврши“, јер тамо „православни убијају православне“ и да не смеју никаква геополитичка или геостратешка опредељења да нас воде у размишљањима, већ треба „да се молимо Богу да то што пре престане, да буде Божија правда, Божија истина, али да што пре престане то страшно страдање које гута хиљаде и хиљаде живота православних хришћана“. По завршетку сабрања у Кућанцима, Епископ Јован (Ћулибрк) је архимандрита Илариона (Лупуловића), иабраног Епископа новобрдског, угостио у манастиру Рођења св. Јована Крститеља у Јасеновцу, где га је упознао са обновом живота ове дивне и страдалне светиње. Извор: Радио Слово љубве
  6. Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja
  7. Најтеже је почети. Ако имате нове идеје за нове стихове, преточите их у риме па поставите овде, без обзира на тему, садржај или стил песничког писања. Најлакше је почети од опште теме. Тек касније, би могли стварати и отварати теме, са разним занимљивим и савременим жанровима.
  8. На Крстовдан, у уторак, 27. септембра 2022. године, у 17 часова, Српска Православна Црква у Бечу преузеће свој нови храм, најавила је Епархија аустријско-швајцарска. Храм ће нашој Цркви бити предат од стране Надбискупа Бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. Поред Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја биће присутно и више епископа и великодостојника СПЦ. Нови храм се налази на адреси: 12. Wiener Gemeindebezirk Meidling Lichtensterngasse 4a 1120 Wien. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  9. Отишла је онаква каква је била! Неформална, ван шаблона, храбра да буде искрена и своја! Памтићемо је заједно са владиком Данилом, заједно као два голуба на висинама наше Цркве. Он непоновљив и кратковремен као лептир а она као голуб са једним крилом. Она је ипак летела и сликала, и градила и уградила се у здање Цркве српске, монумент двадесетог века. Непоновљив лик, строга и мека, виђена на тенку, у албанској кући али не и на славама и обичним догађајима. Она је била само тамо где се ретко ко усуђивао! Нека те Господ прими, бисеру соколички и косовски, бритка и речита, увек истинита! *** Ово је она: Покајање убице нашег оца Наши родитељи били су православни Срби, из Хрватске: отац Лука из Лике, а мајка Видосава из Славоније. Бог их је сјединио 1934. године венчањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Сувој Реци крај Призрена, која више не постоји, јер су је србомрсци у минулом рату минирали и до темеља разорили. Отац је у то време био жандармеријски подофицир, задужен за Суву Реку, а мајка домаћица, иако учитељица практичне обуке. Живели су у великом селу Мушутиште поред храма из 11. века, такође минираног од истих људи. Ту им се 1935. године родила прва кћи, наша најстарија сестра Братислва, сада монахиња Михаила, коју су крстили у Призрену у храму Богородице Љевишке. Године 1938. родила се наша сестра Љубица, која сада почива у миру са родитељима нашим. У предзорје рата, отац је унапређен у чин официра и добио прекоманду за Сталаћ, где сам се родила децембра 1940. године, а после две године на свет је дошла наша најмлађа сестра Смиљка, која такође почива са родитељима и сестром нашом Љубицом. Отац је био врло савестан у свом послу и пажљив и брижан према својој породици. Наше детињство је текло срећно и мирно док смо имале оца. Мајка је са нама пребољевала све наше болести, све богиње и прехладе. Отац је обично све своје слободно време проводио са децом. Долазећи са посла обично нам је доносио шећерлеме, које смо са задовољством лизале. Изљубио би нас, а онда бих ја доносила ћебенце, стављала у очево крило, да би се радосно угнездила у њега и предала очевим нежностима. Били смо срећна породица. У току рата отац је био неутралан, није припадао ни једној групацији нити партији. Радио је док се могло и водио рачуна о породици. По окончаном рату настала је хајка на све што је мирисало на Краљевину, државне службенике, жандарме и виђене домаћине. Једино су бивши партизани, који су се тада звали ослободиоци, живели у повлашћеном положају. Били су слободни да харају и убијају по свом нахођењу. Потекла је братска крв. Писац ових редова је имао увид у документ у коме Комунистичка партија наређује "Да се побију сви они који нису са нама!", у потпису Милован Ђилас. Пред Видовдан 1945. године, отац је добио позив да се јави у полицијску станицу да би "раздужио оружје и униформу". Мајка га је молила да се не јавља, него да се склони у Бугарску док се све не стиша. "Зашто бих бежао? Нема разлога. Моје руке су чисте. Нисам их крвавио. А и човеку не сме да се суди без доказа. Мора да му се да шанса да се брани." И отишао је да се никада више не врати. Затворили су га са другим људима у подрум полицијске зграде. Мајка је покушавала да га посети, но без успеха. На сам Видовдан, после Литургије, посетио нас је градски парох: "Видо, немојте више да га тражите. Он је ноћас стрељан." Врисак наше мајке и јауци, који су запарали и наша срца и Небеса, остали су за памћење целог живота. Наравно, ми деца нисмо знали шта значи "бити стрељан", али смо тихо плакали заједно са нашом мајком. Од тада знам да, иако сам тешка на сузи, не могу да се отмем да, кад мајка заплаче, и ја плачем са њом. Тако смо ми годинама заједно оплакивале оца. Пред нама су били тешки дани детињства и гле, као да смо одједном све сазреле. Није више било ни смеха, ни игре. У нама и око нас је владала побожна тишина, коју су пресецали само мајчини уздаси. Њен положај је био веома тежак, а била је још увек млада и лепа жена од 36 година. Отац је страдао у 38. години живота. Мајка је у једном дана остала без вољеног домаћина са четири малолетне деце, а без икаквих средстава за живот, јер су истог дана "ослободиоци" лешинари однели све што смо имали, укључујући и уштеђевину. Оставили су нас само у ономе што смо имале на себи. Да ситуација буде још тежа, газда, код којег смо изнајмили стан, је уценио мајку да му унапред плати станарину до краја године, или да се одмах иселимо. Из празног, господски уређеног стана, нисмо имали шта да понесемо ни куда да идемо. Изашле смо у неизвесност. Мамина агонија је трајала пар дана, а онда се појавио човек који јој је понудио кућицу у винограду, која је имала само једну просторију без прозора и земљани под. За узврат, мајка је имала обавезу да обрађује виноград, и да повремено негује његову непокретну жену. Били смо задовољни. Бог је погледао на нас. Мајка се снашла, набрала је пуно траве, осушила и прострла по поду. Сено нам је било и постеља и покривач. Бог је опет погледао на нас: у овим условима живота ни једна од нас није чак ни кинула. Само је мајка била увек преморена, јер је, поред рада у винограду, морала да се најми у дневницу, код богатих сељака, колико да нам обезбеди хлеб. Чим су поменути лешинари намирисали где се налазимо, дошли су да виде има ли шта да се узме. Сва наша имовина било је једно старо ћебе. И њега су хтели да узму, али их је мајка преклињала да нам га оставе, јер долази зима па је намеравала да од њега сашије капутиће за своју децу. Дошло је до кошкања, мајка је чврсто држала ћебе, а они су га отимали. У том је један од њих, кундаком пушке снажно ударио мајку у главу, она се онесвестила и пала. Није одбранила ћебе, значи нећемо имати капутиће. Мајка је и даље лежала непокретна. Био је то нови шок за нас. Касније нам је причала да је, од тог ударца, годинама имала јаке главобоље. Даље се овако није могло живети. На срећу, успоставили смо везу са кумом, некадашњим другаром нашег оца, који је живео у Банату, у великом селу Баваниште. Позвао нас је да дођемо, јер има неколико кућа у селу па би радо један кућерак поклонио нама, само да му га држава не конфискује. Кумова понуда је била преварна, јер се испоставило да би нам дао кућерак под условом који наша мајка није могла ни хтела да испуни из дубоко моралних разлога. Ипак смо неко време остали у том кућерку, али је мајка плаћала високу закупнину. Овај период нашег живота је опет био обележен сиротињом у којој је царовала глад. Мајка је често надничила по сељачким њивама. Водила је и нашу најстарију сестру, која је тада имала десетак година и радила је за половину дневнице. У дуге јесење дане су брале кукуруз, а ноћу секле шашу. Када би у подне добијале ручак, мајка би са својом порцијом дотрчала кући да нас нахрани, опет се враћала на њиву да поједе што је остало од порције наше сестре и да настави са радом. Мајку смо често виђале исцрпљену и бледу са великим подочњацима. У тим тренуцима је изгледала као икона Богородице. Бог је дао, те се никад није разболела, али је зато од силне муке и тешкоће њено срце попуштало. Касније, кад смо мало поодрасле, и када се наш живот донекле средио, јер је мајка добила државни посао, значи сигурну плату, причала нам је како нас Бог никада није оставио. Било је тренутака очаја, кад више није знала шта да ради, јер је последње парче хлеба поједено, и тада је неко покуцао на наша врата (несрећног кума смо давно напустиле) и понудио мајци неки посао. Обично би то било кување за славе, за венчања, за подушја. Мајка је била позната као врсна куварица и била је тражена. Е, тада смо се сладили сувишцима са свечане трпезе. Мајка нас је понекад водила у цркву. Сама је имала добар глас, а знала је појање, па је помагала свештенику при Литургији. Сеоска деца и ми смо, ипак волели да идемо у цркву суботом, јер су се по вечерњој молитви, обични обављали парастоси, а после њих је била делба, у којој је било много колача. Време је пролазило. Сестре и ја смо постале своји људи, часни, поштени и радни, достојни наших родитеља. Као монахиња, иконописац и фрескосликар, 1986. године сам добила благослов да у Жичком манастир живопишем најеминентнију народну трпезарију у Српској Цркви, зиданој у време Светог Владике Николаја. То је огромна просторија која је захтевала много труда. Радила сам од јутра до мрака. Владика Стефан, епископ жички, сада блажено упокојени, је будно пратио мој рад, и готово сваког дана у време шетње, посећивао ме и бодрио. Чак је и својој куварици Милки наложио да ми, кад ме сретне, понуди да поједем нешто јаче, јер је знао да за монашком трпезом обедујем само једном дневно. Владика је, понекад, доводио своје госте у трпезарију, да им покаже шта се то код њега ради. И тако, једног дана, владика ме је посетио са већом групом старијих мушкараца, ветерана из прошлог рата, и замолио да им објасним шта ја то радим. Била сам кратка, али су они постављали много питања. Док сам причала, један од посетилаца, приметила сам да је његово лице одавало лице веома напаћеног човека. Пратио је сваки мој покрет, фиксирао ме је својим тужним очима, просто ме је гутао. Кад смо завршили разговор, Владика их је позвао у свој салон да их "преброји" чашицом добре манастирске ракије и шољицом кафе. Човек тужних очији га је замолио: "Ја бих желео да мало поразговарам са овом монахињом." "Добро, само пожури, да ти твоји другари не попију ракију." Кад смо остали сами, човек је, неко време ћутао. Можда се преслишавао шта ће да каже, или се уздржавао. Онда је закорачио само један корак према мени, ставио своју десну руку на моје лево раме и дрхтавим гласом отпочео своју причу: "Не знам, дете моје, зашто морам баш теби да испричам своју муку. Ја сам јако несрећан човек. Тек се рат завршио, а мени су, као младом скојевцу, дали задатак да ликвидирам једног честитог човека, који није имао никакве кривице, сем што је био жандар. Луку Обрадовића су и други људи знали као доброг човек." - као да ме је гром погодио, а он је наставио - "Али, директива Партије, је морала да се изврши." Задрхтао је сваки дамар у мени, колена су поклецнула, као да је протутњао неки земљотрес. Мисли су летеле на све стране: Сад сам била у очевом крилу, сад у Сталаћу у срећним данима, а кад су нам узели оца: у тузи и чемеру, сад је мајка са својим уплаканим очима била преда мном. Сетила сам се и мојих студентских дана, више гладних него ситих, јер нисам хтела да оптерећујем породични буџет и сама сам се издржавала. Стегла сам срце, које је хтело да искочи, а нисам смела да се откријем из два разлога, да не постидим несрећног човека, и да од њега сазнам где су покопали оца. Човек је наставио исповест: "Нисам појмио зашто то убиство мора да се деси. Наговарао сам Луку да побегне, а ја бих испалио један метак у ваздух. Лука није пристајао, јер је било сасвим извесно да ће се превара открити, па бих ја платио својом главом. Значи, наређење мора да се изврши. У освит зоре на Видовдан 1945. године, извео сам Луку из подрума и пошли смо путем према шуми која води ка Крушевцу. Опет је настало убеђивање, али без успеха. Обојица смо ћутали. Ситуација је била врло напета. Кад смо изаши на једну чистину, угледао сам велику разгранату липу. Ту смо се зауставили. Удаљио сам се мало и подигао пушку на нишан. Лука се прекрстио, обема шакама обухватио своју главу и јаукнуо: "Јао, моја жена и моје четворо деце!", ту сам га и сахранио. Дуго сам живео са теретом на души, а онда је време све покрило измаглицом. Међутим, у последњих 20 година, не могу да спавам, јер чим затворим очи, чујем Лукин вапај "Јао, моја жена, и моје четворо деце!", и тако ево, већ 20 година не спавам. Плашим се да не полудим. То је велика мора. Често се питам какав сам ја то човек, кад сам деци отео оца а жени мужа. Шта је било са том децом, није ми познато, али стално мислим на њих и на Луку - а онда је сочно опсовао Тита и Партију." Узела сам његову руку са свог рамена, руку која је усмртила нашег оца, и унесрећила наше детињство, целивала сам је, и чини ми се, последњом снагом изговорила: "Та деца су Вам одавно опростила." Једва сам успела да се уздржим да се не откријем и да не заплачем. Гле, ја у име мојих сестара опраштам убици нашег оца. Знала сам да ће се оне сложити, јер нас је иста мајка учила да праштамо. Праштам и неизмерну тугу наше мајке, која се већ давно упокојила, доживевши да види своју децу као срећне и успешне људе и да помилује своје унуке. Имала је само 63 године. Њено срце није могло да издржи велике животне напоре обавијене тугом. Почива на Ковинском гробљу. Решила сам да учиним нешто за душу овог покајаног човека који је вапио за помоћ: "Осећам да ми Ви можете помоћи, преклињем Вас." "Наравно да ћу Вам помоћи, али моја помоћ неће моћи да реши Ваш проблем, али знам ко би могао много да Вам помогне." - изговорила сам већ сређених емоција. Заблистале су његове очи, вероватно испуњене надом. "Него, да Вас упитам нешто. Да ли Ви знате за исповест? Само она може да Вам помогне. А њој претходи покајање. Видим, покајање Вам не мањка." "Нисам се никада исповедио и не знам шта је то исповест. Знате, ја баш нисам црквен човек." "Исповест је ово што сте ми управо рекли. Видећете, ноћас ћете лепо спавати јер сте растеретили своју душу." Затим смо се договорили, да ће, чим се врати у своје село, недалеко од Крушевца, отићи код свог свештеника, оца Михајла да му исприча све што је мени рекао, и то ће бити исповест. Оца Михајла, који је пре десетак година напустио овај свет, сам упознала кад је, са групом парохијана, посетио Патријаршију у Пећи, у којој сам, у то време, осликавала параклис Сабора српских светитеља. Већ сутрадан сам му телефонирала да ће му доћи један човек на прву своју исповест. Свештенику нисам открила да је тај човек стрељао мога оца, нити било шта из нашег разговора. Чини ми се да је име човеку Ацо, јер га је тако владика Стефан ословио. Свештеник је одмах знао о коме се ради, јер је Ацова кућа поред цркве. После десетак дана ми се јавио отац Михајло да ми јави да је Ацо заиста био на исповести током које је показао дубоко покајање и да се покајањем и патњама искупио пред Богом. Зато му свештеник није наложио никакаву епитимију, него му је објаснио како да пости и да, у недељу дође на Литургију. Причестио га је. Како тврди отац Михајло, Ацо се већ следећег дана упокојио. Бог је примио његово покајање, али је чекао тренутак исповести и причести да би преселио његову душу на место где нема ни плача, ни уздисаја, него где је вечни живот. Угледајмо се на Бога. Ако Он прашта човеку његова сагрешења, ко смо ми да не опростимо једни другима. И не заборавимо, Бог се противи злопамтивима. Чим се указала прилика кренула сам путем којим је наш отац корачао у смрт у намери да пронађем његов гроб. Шуме више није било, а ни липе. Град се толико проширио да је прекрио тај предео, значи и коси нашег родитеља. Његово име нигде није записано. Ако нема имена, нема ни земних остатака, значи ни човек није постојао. Зато смо дале да се, на крсту надгробног споменика мајке, уклеше и очево име. Сваке године, на Видовдан, у манастиру им вршимо помен, па се у том тренутку сетим и покојног Аца и наменим му свећицу. Нашим родитељима дугујемо вечну захвалност и вечан незаборав. https://www.facebook.com/jovanjamanastir
  10. „Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88
  11. „Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88 View full Странице
  12. На Васкршњи уторак 26. априла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је началствовао на светој архијерејској Литургији у манастиру Рајиновац. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство, свештеномонаштво и ђаконство, као и многобројни верни народ. Патријарх Порфирије се сабранима обратио беседом у којој је рекао да се радујемо што је Господ дошавши међу нас и у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт, највећег нашег непријатеља, победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдање и смрт и на крају умревши на крсту, ту исту смрт је победио својим Васкрсењем. Зато наша вера није систем одређених учења и правила него је наша вера, наводи Патријарх српски, живи однос са Васкрслим Господом, однос који по Његовој благодати нама даје могућност да ми будемо на Њим и будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу. Његова Светост објашњава да у јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас имамо једну причу коју смо чули из Јеванђеља по Јовану где Христови ученици иду на пут за Емаус, и ни апостоли сами нису могли да претпоставе на који начин је Он Месија, каже Патријарх Порфирије и додаје да нису разумевали да је дошао на свет да спасе све људе, не да би владао међу људима споља као један од земаљских владара него је дошао да учини немоћним све оно што чини у ропству људе суштински, јер ми можемо имати владаре на свету и бити њихови поданици, али опет ћемо сви на крају отићи са овог света и ако нема Христа који је победио смрт остали бисмо у чељустима смрти кроз сву вечност. Патријарх Порфирије закључује да причешћујући се телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови цркве која јесте Његово Тело, а Он јој је глава. Наравно да има безброј добрих људи који су из цркве, наводи Патријарх, понекад у своме животу и бољих од нас, али уколико су изван домашаја цркве и не учествују у светој евхаристији остају веома удаљени од Христа, тј. Христос је увек међу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу цркве трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу и правду остајемо веома далеко од свега тога јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити искључиво само у цркви Христовој. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4041/hram-patrijarh-porfirije-bogosluzio-manastiru-rajinovac-nasa-vera-zivi-odnos-vaskrslim-gospodom-foto-video
  13. Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога! Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду. О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу. Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом. facebook.com/duhovnepouke
  14. На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/
  15. Викарни Епископ хвостански г. Јустин служио је данас, 11. марта 2022, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви у центру Београда. У беседи је Владика између осталог истакао да је Велики пост "својеврсна школа духовног живота коју треба да прођемо да бисмо на неки начин посложили поново систем својих вредности, како би млади рекли - нека врста "духовнога ресета". У брзини данашњег живота, често на позив Христов заборављамо, а када заборављамо онда и грешимо. И управо Црква нас сваке године, кроз овај благословени период свете Четрдесетнице, подсећа да се вратимо на тај Пут и да заиста иштемо најпре Царство Божје и правду Његову, а све остало ће нам се додати" - подсетио је Владика Јустин и додао да "хришћанство није систем филозофских вредности, доктрина, идеологија и учења, већ је хришћанска вера - живи Живот - који потребује наш напор, подвиг, труд, да до циља дођемо - а циљ због кога постимо и којем претходи ова света Четрдесетница је радост васкрсења Христовога и нашега васкрсења у Његовом васкрсењу". Јутрење је служио старешина Вазнесењског храма, протојереј Арсеније Арсенијевић. Појали су чланови Хора Мојсије Петровић, под руковођењем Николе Попмихајлова. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.Justin Predjeosvecena Vaznesenjska 11.3.22.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  16. У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист. *Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности? – Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење. Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује. Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом. *Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва? – Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. *Којим темама се посебно бавите? – Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су. *Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање? – Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот. *Колико збирки сте до сада објавили? – Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости. *Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу? – Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети. *Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу? – Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови. *Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом? – Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку. *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас? – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага. * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности? – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је. Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре. *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром? – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају. *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима? – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. На празник Сабора Пресвете Богородице, 26. децембра / 8. јануара, у храму Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Успенског храма и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља, Преосвећени Епископ мохачки Дамаскин је честитао празник и рекао: „Данас, на други дан Божића, управо у овом вашем храму, посвећеном Успенију Пресвете Богородице, прослављамо Мајку Божју, јер је такав црквени обичај – да после Рождества Христовога прослављамо Мајку Божју, као што после Рождества Мајке Божје, Мале Госпојине, прослављамо светога Јоакима и Ану, и после Рождества светога Јована Крститеља прослављамо његове родитеље Захарију и Јелисавету. Овај празник се назива Сабор Пресвете Богородице и један је од најстаријих Богородичиних празника. Оно што је најважније – а чули смо у синоћној стихири на вечерњој служби – јесте да је свако принео неки дар Богу: Шта да ти принесемо Христе за све што си нам дао? Анђели су принели песму, пастири су принели чудо, земља је принела пештеру или вертеп, пустиња је принела јасле, а шта смо ми, људски род, принели Богу? Оно што је било најлепше и што је било најдивније, а то је Мајка Божја. Зато свети Владика Николај каже и пише: Ја сам муцав, авај мени, мутав када треба да говорим о Пресветој Богородици. Како ја нечист да говорим о Њој Пречистој? Како ја порочан да говорим о Њој Непорочној? Како ја грешан да говорим о Њој Безгрешној? Како било шта да ми кажемо о оној која је часнија од херувимâ и неупоредиво славнија од серафимâ? Како да се не дивимо њеном смирењу када је чула речи Божје и када је рекла овај стих који смо чули у прокимену данашњега Апостола: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме, јер погледа на смирење слушкиње Своје. Свети Оци су, по угледу на апостола Павла, Пресвету Богородицу назвали другом Евом, јер је апостол Павле Христа назвао другим Адамом. Заиста, она која је родила Бога – и због тога је зовемо Богородицом – јесте наша прва Посредница и Заступница.” Током свете Литургије је појао Дечји хор Црквене општине новосадске, под уметничким вођењем диригента Милице Грубишић. После свете Литургије, Епископ мохачки Дамаскин је похвалио чланове Дечјег хора, рекавши да ће Господ као уздарје примити њихов труд. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, када богослужбено прослављамо празник Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Свете Тројице у београдском насељу Сремчица. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће народа Божјег који се на литургијским сабрањима сабира у овом велелепном храму који са узвишења својим постојањем благосиља ово питомо београдско насеље. Око Епископа марчанског који је предстојао свечаним евхаристијским сабрањем, поред великог броја свештенства и народа Божјег, присуство великог броја деце утврдило је све сабране у истини да је Литургија највећи васпитач живота у Христу. Након произнесених зачала из Светога Писма, Епископ марчански г. Сава, речима надахнуте архипастирске проповеди оплеменио је умове и срца сабране литургијске заједнице, поучавајући их о значају Спаситељевог доласка у овај свет, нас ради и спасења нашега ради. Верујемо и исповедамо да је Христос Богочовек, следујући науци светих отаца коју су одредили свети оци на саборима, верујемо да Христос јесте потпуни и цео човек, и истовремено потпуни и цео Бог, нагласио је Епископ Сава, и додао: У тајни Оваплоћења Божјег није дошло до мешања две природе у Њему, човечанске и божанске, него је дошло до тајне сједињења. Једна није умањена на уштрб друге, него је у личности Христовој то ипостасно сједињење, цео човек и цео Бог. Својим доласком на ову земљу, каже химнограф, Христос свима нама поново отвара врата раја. Нека би дао Господ, да празнујући празник Рођења Христовог, пред чијим вратима се налазимо и у чијем предвечерју данас прослављамо име Господње, и ми угледамо отворена врата Царства небескога, али и да наша срца и душе постану спремне да дочекају и приме Христа Богочовека, да се у срцу нашем и нашим душама роди Христос, да наша душа и ми сами постанемо витлејемска пећина за Богомладенца, закључио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. Извор: Телевизија Храм
  19. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве
  20. Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска
  21. Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси. Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  22. Српски патријарх Порфирије посетио је данас цркву Лазарицу у Крушевцу, граду који обележава Видовдан и 650 година од оснивања, и поручио да на данашњи дан сви морају научити лекцију кнеза Лазара који се, како је рекао, определио за веру, а не за вечеру. Определио се за веру, и то не за макар какву, већ за веру у Христа распетог и васкрслог, а не за вечеру. Наравно, није презрео вечеру, није хтео да нам каже да вечера као симбол овог света није потребна, него је хтео да каже узалуд је вечера и овај свет и било која врста победе, слава, богатство и све оно што човек може да замисли, ако нема Христа, ако није утемељен на Христу, рекао је патријарх у цркви Лазарици. Он је објаснио да је Свети кнез Лазар посведочио да је Христос тај бисер, тај угаони камен без кога не можемо и да када је он на своме месту у нашим срцима и нашим животима све остало ће бити на своме месту. И вечера и успех и слава и богатство, све ће добити свој непролазни смисао ако буде прожето Христом, ако све што будемо имали и видели као дар од Бога који смо добили да бисмо делили са другима, да бисмо своју љубав кроз то потврдили у односу на ближњег, рекао је патријарх. Он је рекао да жели да искаже велику захвалност Граду Крушевцу и свима који у њему живе у љубави Христовој и свима онима који, како је рекао, било да то знају или не знају јесу духовни потомци кнеза Лазара. "Ја сам данас био на Косову И Метохији, у Грачаници и на Газиместану, служили смо литургију. Поновићу једну реченицу коју сам тамо изрекао, наша вера је вера парадокса, онај ко хоће логички да разуме јеванђеље Христово, тај је унапред осуђен на неуспех и на промашај", навео је партијарх. Истакао је да је православна вера љубави Божије према нама и наше према Богу и да се састоји у парадоксима јер љубав је не само нелогична, она је, каже, и антилогична. Ту нема места интересу, ту има места само нашој потреби да у своје срце и душу сместимо сваког човека, а ту често наилазимо на законе који су по логици овог света неприхватљиви, то јест по законима овог света многи у нашим срцима немају места, али по закону љубави, по томе да љубите једни друге препознаће вас све”, поручио је патријарх Порфирије. Извор: РТВ
  23. Из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Спасовданској литији, 10. јун 2021. године -Данас је Бог, Син Божји, узневши се на Небо, заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. И ми смо испуњени данас тим сазнањем, испуњени слављењем Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на тварну природу и токове у њој, то је поглед на своје постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа. На смисао свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света, на смисао када се налазимо на крсту, када пролазимо искушења. -Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао. Господ је нас обезграничио, ми смо у Њему постали без почетка и краја, неограничени. И зато у нашој близини има места за свакога. Али не само у блиизини, у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним. А он је нас спустио на груди Христове. -Родитељи, волите своју децу, немојте само да им испуњавате жеље како вас не би болела глава од њихових несташлука. Децо слушајте своје родитеље, служите им нарочито кад постану стари. Не заборавите сузу мајчину и зној очев. Немојте говорити има времена за то. Има времена за све друго, а и за то је мало времена увек. -Верујем да ћете и ви бити радосни овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће игуман манастира Хиландара отац Методије и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет, да нам Бог да што више молитвеника - јер духовно здравље једног народа мери се по броју монаха у том народу - да се моле да овај град увек, да као што Београд у грбу има отворену капију, вазда има не само отворене капије него и отворена срца и душе, да се сви који дођу у овај град осете као домаћи и да сви људи независно како се моле, ком народу припадају осете не само да су добродошли него да су наша браћа. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...