Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наша'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88
  2. „Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88 View full Странице
  3. Најтеже је почети. Ако имате нове идеје за нове стихове, преточите их у риме па поставите овде, без обзира на тему, садржај или стил песничког писања. Најлакше је почети од опште теме. Тек касније, би могли стварати и отварати теме, са разним занимљивим и савременим жанровима.
  4. На Васкршњи уторак 26. априла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је началствовао на светој архијерејској Литургији у манастиру Рајиновац. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство, свештеномонаштво и ђаконство, као и многобројни верни народ. Патријарх Порфирије се сабранима обратио беседом у којој је рекао да се радујемо што је Господ дошавши међу нас и у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт, највећег нашег непријатеља, победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдање и смрт и на крају умревши на крсту, ту исту смрт је победио својим Васкрсењем. Зато наша вера није систем одређених учења и правила него је наша вера, наводи Патријарх српски, живи однос са Васкрслим Господом, однос који по Његовој благодати нама даје могућност да ми будемо на Њим и будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу. Његова Светост објашњава да у јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас имамо једну причу коју смо чули из Јеванђеља по Јовану где Христови ученици иду на пут за Емаус, и ни апостоли сами нису могли да претпоставе на који начин је Он Месија, каже Патријарх Порфирије и додаје да нису разумевали да је дошао на свет да спасе све људе, не да би владао међу људима споља као један од земаљских владара него је дошао да учини немоћним све оно што чини у ропству људе суштински, јер ми можемо имати владаре на свету и бити њихови поданици, али опет ћемо сви на крају отићи са овог света и ако нема Христа који је победио смрт остали бисмо у чељустима смрти кроз сву вечност. Патријарх Порфирије закључује да причешћујући се телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови цркве која јесте Његово Тело, а Он јој је глава. Наравно да има безброј добрих људи који су из цркве, наводи Патријарх, понекад у своме животу и бољих од нас, али уколико су изван домашаја цркве и не учествују у светој евхаристији остају веома удаљени од Христа, тј. Христос је увек међу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу цркве трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу и правду остајемо веома далеко од свега тога јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити искључиво само у цркви Христовој. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4041/hram-patrijarh-porfirije-bogosluzio-manastiru-rajinovac-nasa-vera-zivi-odnos-vaskrslim-gospodom-foto-video
  5. Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога! Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду. О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу. Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом. facebook.com/duhovnepouke
  6. На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/
  7. Викарни Епископ хвостански г. Јустин служио је данас, 11. марта 2022, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви у центру Београда. У беседи је Владика између осталог истакао да је Велики пост "својеврсна школа духовног живота коју треба да прођемо да бисмо на неки начин посложили поново систем својих вредности, како би млади рекли - нека врста "духовнога ресета". У брзини данашњег живота, често на позив Христов заборављамо, а када заборављамо онда и грешимо. И управо Црква нас сваке године, кроз овај благословени период свете Четрдесетнице, подсећа да се вратимо на тај Пут и да заиста иштемо најпре Царство Божје и правду Његову, а све остало ће нам се додати" - подсетио је Владика Јустин и додао да "хришћанство није систем филозофских вредности, доктрина, идеологија и учења, већ је хришћанска вера - живи Живот - који потребује наш напор, подвиг, труд, да до циља дођемо - а циљ због кога постимо и којем претходи ова света Четрдесетница је радост васкрсења Христовога и нашега васкрсења у Његовом васкрсењу". Јутрење је служио старешина Вазнесењског храма, протојереј Арсеније Арсенијевић. Појали су чланови Хора Мојсије Петровић, под руковођењем Николе Попмихајлова. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.Justin Predjeosvecena Vaznesenjska 11.3.22.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  8. У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист. *Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности? – Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење. Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује. Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом. *Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва? – Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. *Којим темама се посебно бавите? – Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су. *Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање? – Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот. *Колико збирки сте до сада објавили? – Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости. *Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу? – Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети. *Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу? – Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови. *Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом? – Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку. *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас? – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага. * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности? – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је. Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре. *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром? – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају. *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима? – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. На празник Сабора Пресвете Богородице, 26. децембра / 8. јануара, у храму Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Успенског храма и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља, Преосвећени Епископ мохачки Дамаскин је честитао празник и рекао: „Данас, на други дан Божића, управо у овом вашем храму, посвећеном Успенију Пресвете Богородице, прослављамо Мајку Божју, јер је такав црквени обичај – да после Рождества Христовога прослављамо Мајку Божју, као што после Рождества Мајке Божје, Мале Госпојине, прослављамо светога Јоакима и Ану, и после Рождества светога Јована Крститеља прослављамо његове родитеље Захарију и Јелисавету. Овај празник се назива Сабор Пресвете Богородице и један је од најстаријих Богородичиних празника. Оно што је најважније – а чули смо у синоћној стихири на вечерњој служби – јесте да је свако принео неки дар Богу: Шта да ти принесемо Христе за све што си нам дао? Анђели су принели песму, пастири су принели чудо, земља је принела пештеру или вертеп, пустиња је принела јасле, а шта смо ми, људски род, принели Богу? Оно што је било најлепше и што је било најдивније, а то је Мајка Божја. Зато свети Владика Николај каже и пише: Ја сам муцав, авај мени, мутав када треба да говорим о Пресветој Богородици. Како ја нечист да говорим о Њој Пречистој? Како ја порочан да говорим о Њој Непорочној? Како ја грешан да говорим о Њој Безгрешној? Како било шта да ми кажемо о оној која је часнија од херувимâ и неупоредиво славнија од серафимâ? Како да се не дивимо њеном смирењу када је чула речи Божје и када је рекла овај стих који смо чули у прокимену данашњега Апостола: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме, јер погледа на смирење слушкиње Своје. Свети Оци су, по угледу на апостола Павла, Пресвету Богородицу назвали другом Евом, јер је апостол Павле Христа назвао другим Адамом. Заиста, она која је родила Бога – и због тога је зовемо Богородицом – јесте наша прва Посредница и Заступница.” Током свете Литургије је појао Дечји хор Црквене општине новосадске, под уметничким вођењем диригента Милице Грубишић. После свете Литургије, Епископ мохачки Дамаскин је похвалио чланове Дечјег хора, рекавши да ће Господ као уздарје примити њихов труд. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, када богослужбено прослављамо празник Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Свете Тројице у београдском насељу Сремчица. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће народа Божјег који се на литургијским сабрањима сабира у овом велелепном храму који са узвишења својим постојањем благосиља ово питомо београдско насеље. Око Епископа марчанског који је предстојао свечаним евхаристијским сабрањем, поред великог броја свештенства и народа Божјег, присуство великог броја деце утврдило је све сабране у истини да је Литургија највећи васпитач живота у Христу. Након произнесених зачала из Светога Писма, Епископ марчански г. Сава, речима надахнуте архипастирске проповеди оплеменио је умове и срца сабране литургијске заједнице, поучавајући их о значају Спаситељевог доласка у овај свет, нас ради и спасења нашега ради. Верујемо и исповедамо да је Христос Богочовек, следујући науци светих отаца коју су одредили свети оци на саборима, верујемо да Христос јесте потпуни и цео човек, и истовремено потпуни и цео Бог, нагласио је Епископ Сава, и додао: У тајни Оваплоћења Божјег није дошло до мешања две природе у Њему, човечанске и божанске, него је дошло до тајне сједињења. Једна није умањена на уштрб друге, него је у личности Христовој то ипостасно сједињење, цео човек и цео Бог. Својим доласком на ову земљу, каже химнограф, Христос свима нама поново отвара врата раја. Нека би дао Господ, да празнујући празник Рођења Христовог, пред чијим вратима се налазимо и у чијем предвечерју данас прослављамо име Господње, и ми угледамо отворена врата Царства небескога, али и да наша срца и душе постану спремне да дочекају и приме Христа Богочовека, да се у срцу нашем и нашим душама роди Христос, да наша душа и ми сами постанемо витлејемска пећина за Богомладенца, закључио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. Извор: Телевизија Храм
  11. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве
  12. Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска
  13. Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси. Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Српски патријарх Порфирије посетио је данас цркву Лазарицу у Крушевцу, граду који обележава Видовдан и 650 година од оснивања, и поручио да на данашњи дан сви морају научити лекцију кнеза Лазара који се, како је рекао, определио за веру, а не за вечеру. Определио се за веру, и то не за макар какву, већ за веру у Христа распетог и васкрслог, а не за вечеру. Наравно, није презрео вечеру, није хтео да нам каже да вечера као симбол овог света није потребна, него је хтео да каже узалуд је вечера и овај свет и било која врста победе, слава, богатство и све оно што човек може да замисли, ако нема Христа, ако није утемељен на Христу, рекао је патријарх у цркви Лазарици. Он је објаснио да је Свети кнез Лазар посведочио да је Христос тај бисер, тај угаони камен без кога не можемо и да када је он на своме месту у нашим срцима и нашим животима све остало ће бити на своме месту. И вечера и успех и слава и богатство, све ће добити свој непролазни смисао ако буде прожето Христом, ако све што будемо имали и видели као дар од Бога који смо добили да бисмо делили са другима, да бисмо своју љубав кроз то потврдили у односу на ближњег, рекао је патријарх. Он је рекао да жели да искаже велику захвалност Граду Крушевцу и свима који у њему живе у љубави Христовој и свима онима који, како је рекао, било да то знају или не знају јесу духовни потомци кнеза Лазара. "Ја сам данас био на Косову И Метохији, у Грачаници и на Газиместану, служили смо литургију. Поновићу једну реченицу коју сам тамо изрекао, наша вера је вера парадокса, онај ко хоће логички да разуме јеванђеље Христово, тај је унапред осуђен на неуспех и на промашај", навео је партијарх. Истакао је да је православна вера љубави Божије према нама и наше према Богу и да се састоји у парадоксима јер љубав је не само нелогична, она је, каже, и антилогична. Ту нема места интересу, ту има места само нашој потреби да у своје срце и душу сместимо сваког човека, а ту често наилазимо на законе који су по логици овог света неприхватљиви, то јест по законима овог света многи у нашим срцима немају места, али по закону љубави, по томе да љубите једни друге препознаће вас све”, поручио је патријарх Порфирије. Извор: РТВ
  15. Из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Спасовданској литији, 10. јун 2021. године -Данас је Бог, Син Божји, узневши се на Небо, заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. И ми смо испуњени данас тим сазнањем, испуњени слављењем Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на тварну природу и токове у њој, то је поглед на своје постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа. На смисао свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света, на смисао када се налазимо на крсту, када пролазимо искушења. -Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао. Господ је нас обезграничио, ми смо у Њему постали без почетка и краја, неограничени. И зато у нашој близини има места за свакога. Али не само у блиизини, у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним. А он је нас спустио на груди Христове. -Родитељи, волите своју децу, немојте само да им испуњавате жеље како вас не би болела глава од њихових несташлука. Децо слушајте своје родитеље, служите им нарочито кад постану стари. Не заборавите сузу мајчину и зној очев. Немојте говорити има времена за то. Има времена за све друго, а и за то је мало времена увек. -Верујем да ћете и ви бити радосни овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће игуман манастира Хиландара отац Методије и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет, да нам Бог да што више молитвеника - јер духовно здравље једног народа мери се по броју монаха у том народу - да се моле да овај град увек, да као што Београд у грбу има отворену капију, вазда има не само отворене капије него и отворена срца и душе, да се сви који дођу у овај град осете као домаћи и да сви људи независно како се моле, ком народу припадају осете не само да су добродошли него да су наша браћа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.
  17. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Печат 28/05/2021 Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије. View full Странице
  18. Патријарх Порфирије: Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења. Поводом храмовне славе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 8. маја 2021. године, на Марковдан, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Након литије око храма и освећења славских приноса, патријарх Порфирије је произнео беседу о Светом јеванђелисти Марку у којој је истакао значај светог предања Цркве које треба да следимо како бисмо изградили јеванђељске врлине у себи. „Радујемо се данас многоструком радошћу“, рекао је патријарх Порфирије указујући да је Свети апостол Марко „први писао Јеванђеље Христово, тј. први ставио у писану реч искуство Цркве о Живом Богу који је походио људски род“. „Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења“, поручио је патријарх Порфирије. „Син Божји је дошао међу нас да пострада, да буде распет, да умре на крсту. Али и да смрт буде преварена, да прогута мамац који се зове Живи Бог и да онда он изнутра смрт обеснажи. Да обеснаживши смрт, победивши смрт изнутра, у дубинама ада, нама подари живот. То и такво искуство Цркве је забележио Свети апостол Марко у свом Јеванђељу. Апостоли знају умом Христовим да су људи слаби и да су најчешће не само склони да измишљају, него и оно што постоји склони су да извитопере. Наша вера је вера Светог апостола и јеванђелисте Марка. Наша православна вера од самог рођења нашег народа у Христу, обликовала је наш народ, његову културу, његов поглед на свет. Православна вера није само део нашег идентитета - вера у Васкрслог Христа, на православан начин, јесте сам темељ и извор сваког другог идентитета. Не постоји ништа што је наше а да није православно и све што је наше не постоји а да нема на себи православни печат“, беседио је патријарх Порфирије. „Православна вера није нешто што нас чини гордима већ управо супротно. Управо та истина - да смо благословени Богом добили залог вере православне - чиниће нас увек одговорнима. Одговорнима на јеванђељски начин према себи, према својој породици, према својим комшијама, према својим суграђанима, према свом народу, према свему ономе што је наше. Одговорима према својој држави, али одговорнима и за читав свет“, закључио је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију саслуживали су старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Василије Тарасјев, архимандрит Данило (Љуботиња), протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј Сава Петровић, јеромонах Сава (Бундало), јереј Миодраг Ристић, ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић, као и ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима. ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх. Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога. ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. Послије два специјална броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, из штампе је изашао 290, редован, број који нуди најразноврсније текстове и теме. На насловној страни је Његова светост патријарх српски господин Порфирије, чији су се животопис и бесједа са устоличења „Христос је наша мера, наш покретач и наше огледало“ нашли одмах након живописних фотографија са устоличења 19. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду. Остале текстове су украсиле фотографије и репродукције икона појединих ранијих патријараха Српске православне цркве, почев од Светога Саве, који је „српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве“, како каже проф. др Богољуб Шијаковић у тексту „Оријентир и тачка ослонца“. На основно људско питање – да ли постоји нада да живимо вjечно – одговара eпископ пожаревачко-браничевски др Игњатије Мидић у чланку „О саборности цркве“. Саборност, односно црквено уједињење и допринос том уједињењу Митрофана Бана предмет је рада професора Драгана Радомана. Док се мр Драган Г. Каран осврће на саборност мале цркве, односно пише на тему „Пастирска брига о породици – цркви у малом“, игуманија Јелена (Станишић) нас подјећа на обнову монаштва у Црној Гори. Међу корице часописа преселило се и неколико епистоларних форми: „Писмо Светог Максима Исповједника ученику Анастасију“, које тумачи Александар Ђаковац; затим писмо патријарха Варнаве Росића (из његове посљедње Божићне посланице 1936); као и писмо Хилде Дојч, Јеврејке из Београда, упућено из логора са Сајмишта другарицама ван жица. Поред богословских тема, као што је „Природна теологија Емила Брунера“ проф. др Владана Перишића, у избор текстова уврштени су и они који се тичу сликарства – „Ел Греко и византијско сликарство“ Константина Каварноса, књижевности – „Кафка“ Мирка Кривокапића, „Чабриновић, Верфел, Црњански, Принцип“ проф. др Горана Раичевића. Боро Солеша пише о Сплићанину и Београђанину др Петру Бокуну, са којим можете прочитати и занимљив интервју „Транзиција и губитак идентита“, преузет са сајта Манастира Лепавина. Још једaн занимљив тект, преузет из „Политикиног забавника“, „Светигора“ препоручује својим читаоцима. Наиме, Иван Лончар пише о Милошу Ђурићу – „Мудрост се патњом стиче“. А кроз патњу, ријечима апостола, „припремамо за преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе“, као што се у овим великопосним данима кроз пост и молитву, и уз читање душекорисних штива, међу којима је и „Светигора“, припремамо за долазак Васкрса. Уз часопис, читаоци ће на поклон добити Житија и службе Светим пећким мученицима Григорију монаху и Василију пекару. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман. Извор: Манастир Острог
×
×
  • Креирај ново...