Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'манастир'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Манастир Есфигмен , (грч. Μονη Εσφιγμενου) је манастир на Светој гори који је у хијерархији светогорских манастира на 18-том месту. Смештен је у источном делу Атонског полуострва. Основан је у X — XI веку. Саборни храм (почетак XIX века) посвећен је Вазнесењу Господњем. Антоније Печерски се замонашио овде. https://youtu.be/9q5nL_Ac1eI 13414997_(.)..mp4
  2. Манастир Папраћа одскоро има своју интернет страницу на којој су информације и фотографије о овој задужбини српске династије Немањића из XIII-XIV века, известила је Епархија зворничко-тузланска: manastirpapraca.com Манастир Папраћа налази се у истоименом селу на путу Зворник - Шековићи. У народној поезији манастир се помиње у неколико пјесама. Тако у једној каже се „Папраћу близу Борогова“ подигао је Симеон Немања. У другој, пак, каже се да је Папраћу подигла једна од четири сестре српског „цара Шћепана“, а у стиховима пјесме „Милош у Латинима“ каже се да је Папраћа задужбина жупана Вукана. Према народном предању забиљеженом у Троношком и у Пећком љетопису манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Стефан, Владислав и Урош, односно Урошиц, а који су владали овим просторима крајем XIII и почетком XIV вијека. Најстарији писани помен манастира је запис на Јеванђељу из 1550-1551. године, којег је руски протопрезвитер Јаков поклонио игуману Папраће Григорију. Ово је уједно и први податак о врло живим везама манастира са Русијом. Нарочито су те везе биле честе током XVI и XVII вијека, што се да закључити по записима у којима се помињу прилози у новцу и књигама. Постоји дванаест писама руских царева која говоре о помоћи српским манастирима. Писма се налазе у Московском архиву, а Василије Ђерић их је преписао 1907. године. Претпоставља се да је и манастирски храм проширен средином XVI вијека. Поред података о историји и архитектури посјетиоци могу више да сазнају и о археолошким истраживањима у Манастиру Папраћа. Протекле двије године траје пројекат систематских археолошких истраживања манастира Папраћа у оквиру обиљежавања јубилеја поводом 170 година од последње велике обнове. Досадашња истраживања показују још већи значај манастирског комплекса, него што се до сада претпостављало. Такође, вјерни могу да оставе имена за молитву, дају прилог за манастир, и сазнају како да дођу до манастира. Уколико сте заинтересовани да помогнете даљи наставак археолошких истраживања у манастиру Папраћа, молимо вас да уплате вршите на жиро-рачун манастира: 5620038141390089 За уплате у домаћој валути 16798223 Рачун за иностранство Молимо да као сврху уплате наведете "Археолошка истраживања". Оба рачуна су у НЛБ Банци а.д. Бања Лука. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Свештена српска царска Патријарашка лавра, манастир Хиландар, слави свог ктитора, Светог Саву, првог Архиепископа српског. Преносимо линк ка видеу са бденија, белешка "Пријатеља манастира Хиландара". По типику и поретку панигира, служено је свеноћно бдење, затим Света Литургија, а по завршетку службе у Саборној цркви, сабрање се наставља трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Пријатељи манастира Хиландара
  4. Заменик помоћника државног секретара САД и Специјални амерички изасланик за Западни Балкан г. Габријел Ескобар је у недељу 11. децембра 2022. године посетио манастир Високи Дечани, заједно са гђом Алисон Грундер, замеником Шефа америчке мисије у Приштини и сарадницима, објављено је на Твитер налогу ове древне српске светиње Епархије рашко-призренске СПЦ. „Захвални смо на чврстој посвећености САД заштити свих заједница и верског наслеђа на Косову”, каже игуман Сава у потпису ове фотографије. Извор: Твитер налог манастира Високи Дечани
  5. У манастиру Раковици ће у уторак 15. новембра 2022. године, на дан годишњице упокојења блажене успомене Патријарха Павла, своју прву свету Литургију као Епископ СПЦ служити нови викар Његове Светости, Епископ хвостански г. Алексеј (Богићевић), сазнаје радио "Слово љубве" у овој београдској светињи. Света служба Божија ће почети у 8 часова, а дочек Епископа Алексеја биће око 7 сати и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"
  6. Хуманитарни омладински клуб „Млади за Космет“ из Подгорице почео је божићну акцију прикупљања помоћи за Народне кухиње на Косову и Метохији и манастир Дубоки поток. “Покрећемо Божићну акцију са циљем да прикупимо 10.000 евра”, саопштили су “Млади за Космет”, позвавши све људе добре воље и племенитог срца да у складу са могућностима дају свој допринос. Народне кухиње које води ДО ,,Мајка девет Југовића”, а које функционишу под Епархијом рашко-призренском и косовском-метохијском, хране више од 2.000 људи и има их шест широм Космета. Осим основних потреба које обезбјеђују најугроженијима, реализују и друге пројекте важне за опстанак нашег народа. Растом цијена намирница и онако тешка ситуација за Народне кухиње на Косову и Метохији додатно је отежана, па им је неопходна помоћ за нормалан рад. Манастир Дубоки поток налази се у близини Зубиног Потока. Потиче из 14. вијека, а након што је неко вријеме био напуштен, обновили су га монаси из Црне Реке. Вјековима је био средиште духовног живота у Ибарском Колашину. Сачињавају га црква Ваведења Свете Богородице и обновљени конак из 19. вијека. Цркву Свете Богородице вјерни народ зове и ,,Црква Свете руке” прозвана по руци Св. Никите која се чува у манастиру. Начин уплате: Хуманитарни омладински клуб Жиро рачун 510-93398-79 (ЦКБ) Paypal сервис: [email protected] Сврха уплате: Донација https://mitropolija.com/2022/11/03/bozicna-akcija-za-narodne-kuhinje-na-kim-i-manastir-duboki-potok-ukljuci-se-i-doniraj/
  7. Хуманитарна организација "Сви за Космет" позива све који су у могућности да се придруже традиционалном хуманитарном окупљању и турниру у стоном фудбалу и пикаду, који ће овога пута бити одржан у недељу 09. октобра 2022. године у локалу "Окто паб" у ТЦ "Пирамида" на Новом Београду (Јурија Гагарина 151/34, 1. спрат) са почетком у 15 часова. Сав прикупљени приход ће са благословом Епископа рашко-призренског г. Теодосија бити прослеђен манастиру Улије, како би ова древна српска светиња код Лепосавића добила бунар са пијаћом водом. О овој акцији разговарали смо са г. Зораном Ћирићем из ХО "Сви за Космет": Разговор са г. Ћирићем: Прилози за помоћ манастиру Улије се могу уплатити и на рачуне ХО "Сви за Космет": Хуманитарна организација Сви за Космет, динарски рачун 285-2295090000074-05. - Пејпал: [email protected] - Хуманитарни СМС на 4030 (цена поруке 100 динара) - Уплате на девизни рачун из дијаспоре (ЕУ и Немачка без провизије) Svi za Kosmet e.V. IBAN: DE83 4405 0199 0111 118825 Ime Banke: Sparkasse Dortmund Adresa Banke: Freistuhl 2, 44137 Dortmund Swift/Bic: DORTDE33XXX Verwendungszweck: Spende - онлајн уплате: https://www.facebook.com/donate/772085727425282/?fundraiser_source=external_url https://www.instagram.com/linking/fundraiser?fundraiser_id=842271257136457 Извор: Радио "Слово љубве"
  8. 9/08/2022 09:40:00 AM На празник Успенија Пресвете Богородице служена је прва Литургија у новом православном манастиру у Немачкој. А освећење храма Рођења Пресвете Богородице у манастиру у Клаузену 21. септембра 2022. служиће Његово Високопреосвештенство митрополит дубненски Јован Архиепископије руских цркава Западне Европе, преноси портал Pravmir позивајући се на Православни ТВ канал Soyuz. По локалном предању, црква је подигнута на месту јављања Пресвете Богородице, а на истом месту је постојао манастир у 17. веку. Уз то се налази дуж средњовековне поклоничке руте Светог Јакова. Зграда је и споменик немачког културног наслеђа, а „на чудесан начин је дошла у власништво православне заједнице“. О. Тимотеј Катнис, управник Поклоничког центра Апостола Томе и старешина цркве Светог Атанасија Великог у Триру, објаснио је да је зграда била на продају онлајн, али парохија није била у могућности да то све купи. Међутим, власници зграде су сазнали да је Црква заинтересована, па су се сами јавили и понудили „услове који су у тој ситуацији били заиста изванредни“, рекао је о.Тимотеј. У згради већ има 60 келија, а планирано је да манастир може примити велики број поклоника. Видео извештај испод даје поглед на манастир: За наш портал превод са енглеског приредила: проф. Сања Симић де Граф, сарадник информативно-катихетског портала "Ризница" Извор: Оrthochristian.com
  9. Џвари је грузијски манастир са почетка VII века, смештен на врху планине изнад ушћа реке Арагви у Мтквари, највећу реку у Закавказју. Име манастира у преводу значи Крст. По предању, спасавајући се од Диоклецијановог прогона, Света Нина Кападокијска је дошла у Иверију из Јерменије, где су мученички пострадали њени хришћански сапутници. По вољи Божјој оставши неповређена, равноапостолна Нина је донела хришћанство у Иверију. Након неког времена она је уз подршку цара Миријана подигла три велика крста, од којих је један био подигнут управо на месту на коме је касније подигунт манастир Џвари. Крст је творио је права чуда, привлачећи верујуће са целог Кавказа. Отад се хришћанство у Грузији узвисило над многобоштвом, а Блага вест почела да се шири по целој земљи. Џвари је по савршенству форме једно од ремек-дела архитектуре и први споменик светског наслеђа у Грузији. Велики утисак на посетиоца оставља чињеница да улази у цркву којој је готово 1500 година. Изградили су је да траје не један век, већ миленијумима: коришћена техника градње специфична је по томе што изгледа као да један камен „седи” на другом, а што више пролази време тим постаје чвршћа сама конструкција. Оно што је интересантно, у цркви нема стубова и додатних конструкција. У Х веку цркву су више пута спаљивали Арапи. Тада су пострадали купола и сводови који су вишекратно обнављани у последња времена. Поред цркве Џвари данас се налазе остаци зидова и кула који су подизани ради заштите од непријатеља. Фортификационе грађевине позног периода није поштедело време. Ка главном храму и хришћанском символу Грузије непрекидно тече река људи. О градитељу овог архитектонског чуда нису сачувани никакви подаци, међутим, током многих векова у срцима хришћана живи благодарност древном неимару због његове оваплоћене љубави према Творцу. Џвари без преувеличавања можемо назвати црквеном поезијом у камену, која се налази у хармонији са природом која га окружује. Црква се савршено уклапа у крајолик и приморава посетиоца да ода признање мудрости и укусу архитекте: висина цркве (25 метара) и висина целе стене у прецизној су размери један према седам. До данас се сачувала стара стаза, којом се народ вековима успињао на планину ка цркви Џвари. Приближно на средини стазе налазе се невелики шумарак и извор. Сматра се да се тај извор појавио по молитвама Свете Нине и да његова вода има исцелитељска својства. Унутар цркве нема фресака, знамо да се оне историјски не појављују пре XI века, а Џвари после изградње није мењао свој изглед. Храм нема датиране натписе, али по ликовима изображеним на спољашњим зидовима и према подацима других историјских докумената утврђено је да датум изградње храма мора бити између 584. до 604. године. Црква је украшена барељефима изнад улаза и на спољашњим зидовима у виду анђела, Христа који благосиља градитеља храма, са натписима на древном грузијском језику. Древни крст је током бурних догађаја протеклих векова украден, али је сачувано постоље на којем је вековима стајао. Данас је на одговарајућем месту постављен нови велики крст од кипариса са изображењем тринаест сцена из Јеванђеља. Најпознатији и најпрепознатљивији кадар у Грузији јесте слика Мцхете са осматрачнице поред цркве Џвари. Заиста, одатле се добро види и сам град, и кланац реке Мтквари, и долина Арагви, и планина Багинети. Вековима, тамо где се стапају и грле, као да су две сестре, реке Арагви и Кури, стоји манастир – стихови су којима је прелепу панораму опевао песник Михаил Јурјевич Љермонтов, чији споменик такође стоји недалеко од светиње и опеваних река. Историја бележи занимљиве догађаје, па тако и да је престоница древне државе, која се појавила пре хиљаду година, временом постала сеоце. Таква је Мцхета – најстарија престоница царства Картли. Слава Богу што град није избрисан са лица земље и то, пре свега, благодарећи двема великим хришћанским светињама, Светицховели и Самтавро. Данас је то невелики живописни градић. Стара легенда, која вернима шаље велику поуку о покајању, каже да су између светиња Џвари и Светицховели (катедрална црква у Мцхети у којој се чува Хитон Господњи) биле направљене веома стрме лествице. По њима су се пели и силазили поклоници и монаси. Проћи тај пут могао је само човек који је принео покајање за грехе и који је творио молитву, док су се други сурвавали и падали са огромне висине. Сваком годином лествицама је могло да прође све мање људи и, на крају, под тежином људских грехова тај мостић се обрушио. Џвари се налази на врху са којег се отварају видици и путеви који воде на разне стране Грузије. Ако погледате на исток, пред вама су древне светиње долине Кахетије. Ако гледате на север по лепом времену можете угледати планину Казбек и богату храмовима и манастирима област Хеви, а ако окренете поглед на запад, тамо ћете наћи древну Имеретију пуну светиња. Јужније су пећински храмовни комплекси Џавахетије. https://mitropolija.com/2022/09/08/manastir-dzvari-simbol-gruzije/
  10. Манастир Буково добио је нове мозаике, рад уметнице Василисе Јанојкић из Београда. Њиме су украшени манастирски храм и чесма у порти. Централни мозаик на храму посвећен је Светом оцу Николају Чудотворцу коме је посвећена и манастирска црква, док су са његове леве и десне стране Свети краљ Милутин и Свети Никодим Тисмански. Ова два светитеља су према предањима и ктитори буковског манастира. Једно казује да га је као своју задужбину подигао Свети краљ Милутин, после победе над бугарским краљем Шишманом, крајем 13. века, а друго да му је ктитор Свети Никодим Тисмански, који је живео на овим просторима и изградио бројне цркве у 15. веку. Ауторка ових мозаика, Василиса Јанојкић, мастер ликовни уметник и докторанд Факултета ликовних уметности у Београду израдила је и мозаик за чесму у порти храма, над извором посвећеним животворном источнику, Пресветој Богородици, за који се везују бројна исцељења. Покрову Пресвете Богородице је посвећена и капела у јужном конаку буковског манастира. ~Текст: НГ Портал Манастир Буково у новом руху - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Манастир Буково добио је нове мозаике, рад уметнице Василисе Јанојкић из Београда. Њиме су украшени манастирски храм и чесма у порти. Централни мозаик на храму посвећен је Светом...
  11. Братство манастира Буково са игуманом Kозмом на челу, поклонило је нов лаптоп рачунар Неготинцу Јовану Милошевићу, ученику Математичке гимназије у Београду, пише Сузана М. Јовановић за НГ портал а преноси Епархија тимочка. Овај рачунар најновије генерације ће изузетном младом човеку омогућити да настави са успешним резултатима на пољу математике, физике и информатике. Млади и талентовани Неготинац и ове године наставио је са успешним резултатима у настави и након што је прошле године освојио три државна првенства. Недавно се вратио из Бугарске са златном и сребрном медаљом на Међународном такмичењу из математике. „Јован је дете наших, на првом месту пријатеља, и нашег радника брата Ивана, породично су везани за манастир, а и Јованов покојни деда је био члан Црквеног одбора и некако има те традиције у породици. Иван ми је причао за Јованове резултате још овде док је био у Неготину у основној школи, те смо одлучили, а ја на првом месту лично у име манастира, да Јована помогнемо и кад год буде нека акција да се ту нађемо, да га подржимо у свему, а знате да је на мој предлог Јован добио и Мајску награду општине Неготин. Гледајући све његове успехе и његов труд одлучили смо да га наградимо са једним лаптоп рачунаром који ће му користити и за школовање и за посао“, каже архимандрит Kозма, игуман буковског манастира. „Ове године сам на државним такмичењима из математике и физике освојио прва места, а и из информатике сам стигао до државног нивоа. На квалификацијама за међународно такмичење „Математика без граница“ освојио сам једну златну и две сребрне медаље, а у финалу једну златну и једну сребрну медаљу“, каже Јован Милошевић. Јовану ће, признаје, нови лаптоп рачунар омогућити и израду комплекснијих програма у настави и припреми за даља такмичења. „Математика ми дефинитивно одговара, пошто имамо сада шест часова недељно, а других предмета мање. На пример историју и географију имамо један и по час недељно, мање ликовног, мање музичког. Овај досадашњи лаптоп са којим сад радио омогућавао ми је неке основне радње, а нови који сам добио од братства манастира Буково, на чему сам неизмерно захвалан, омогућиће ми да се озбиљније бавим програмирањем“, додаје Јован. Извор: Епархија тимочка
  12. Манастир Панагија Сумела (Сумелски манастир) изграђен крајем IV или почетком V века на територији данашњег турског града Трабзона, на обали Црног мора, и сматра се не само једним од најстаријих православних манастира у свету, него и најнеприступачнијим. Упркос томе, манастир изграђен у кречној стени сваке године посећује мноштво православних поклоника, али и туриста који исповедају католицизам, ислам и будизам. Нема ничег чудног што је ово свето место привлачи толику пажњу, јер се од тренутка оснивања до 1923. године унутар његових зидина чувала једна од најзначајнијих и највреднијих светиња – икона Богородице Сумелске. Постоји старо предање да је чудотворну икону, на којој је изображена Мати Спаситеља целог човечанства, насликао Свети апостол Лука. За оне који нису упознати са православном вером треба појаснити да је Свети Лука аутор једног од четири Јеванђеља, а такође се сматра и првим иконописцем. Осим тога, Свети Лука је признат у православној вери као покровитељ живописаца и лекара. Свети Лука је подарио нашем свету неколико чудотвороних икона са изображењем Богородице, које се поштују не само међу православним верницима, него и међу католицима. Све горе набројано истовремено објашњава због чега манастир Панагија Сумела у Турској ужива тако велико поштовање. На велику жалост, у наше време манастир више не може да задиви поклонике богатим унутрашњим инвентаром, фрескама и орнаментима. Много тога је уништено због неумољивог тока времена, а нешто је и намерно разрушено и избрисано од стране вандала и фанатичних исламиста. Такав однос према Сумелском манастиру почео је тек крајем ХIХ века. До тог времена је православни храм, у којем су монаси узносили своје молитве Богу, Дјеви Марији и светима, имао не само огроман утицај, него чак није био дирнут од војника Османске империје, када су успели да освоје територију савременог Трабзона. Међутим, историја уздизања и процвата манастира, исто као и његов значај за савремени свет, заслужују да се на њима подробније зауставимо. Знамо да је изградња манастира почела већ након 386. године од доласка Спаситеља у наш свет. Према летописима сачуваним до наших дана можемо начинити одређени закључак – манастир Панагија Сумела је био основан од стране двојице монаха, Варнаве и Софронија. Управо се њима јавила Мајка Божја, која је рекла да им предстоји набавити икону са Њеним ликом, коју је насликао Свети Лука, и пренети је у тешко доступно место на планини Мела и тамо започети изградњу манастира. Овде треба рећи да је манастир смештен на висини нешто већој од триста метара од нивоа мора и уклесан у кречној стени. Икона Панагија Сумела, коју је насликао Свети Лука, у она далека времена је чувана у Тиви. После сведочења монаха о јављању Пресвете Богородице, свештеници су предали велику светињу Варнави и Софронију, који су се 386. године са великим тешкоћама попели на планинске литице и тамо основали манастир. У то време Трапезунтом (сада Трабзоном) је владао Августалије Кортикије. Природно, два човека, без обзира на њихову безграничну љубав према Богу, нису могла да исклешу сопственим снагама у стени огроман манастир. Сагласно предањима, непроцењиву помоћ су им указали монаси из манастира Светог Јована Претече на планини Завулон. Тај свештени храм, изграђен у част светитеља који је крстио самог Исуса Христа и који је примио страшну смрт, имао је велики утицај и, што не чуди, поседовао је огромна средства. Благодарећи његовој помоћи започиње подизање манастира на стени планине Мела. Узгред, као потврда томе да је изградња Сумелског манастира била започета средствима и радном снагом из манастира Светог Јована Претече служе документи сагласно којима се до 1800. године из православне светиње, где се чувала икона коју је насликао Свети Лука, на планину Завулон у знак благодарности сваких седам година слала мула стара седам година, а сваке године по педесет огромних сасуда напуњених јелејем и воском. У садашње време постоје неоспорне чињенице које говоре о томе да су Варнава и Софроније на почетку изградили цркву Светог архистратига Михаила. На територији Сумелског манастира налазе се још две цркве, једна изграђена у част Мајке Божје, док је трећа посвећена Светим равноапостолним цару Константину и царици Јелени. Глас о новом Сумелском манастиру, у којем се чува непроцењива хришћанска светиња, брзо се проширила широм хришћанског света. Хиљаде поклоника устремило се ка овом светом месту да би се поклонило икони под називом Панагија Сумела. Велики прилив православних хришћана приморао је монахе да још за време изградње последње цркве почну подизање гостопримнице у којој би се могли сместити верници. То је било само прво здање за поклонике; касније су служитељи Сумелског манастира издавали наређења о изградњи нових гостинских домова. Треба нагласити да су све просторије без изузетка исклесане непосредно у стени и, без обзира на то што се она састојала првенствено од кречњака, градитељи су улагали дивовске напоре за проширење манастира. Манастир на планини Мела је још пре довршетка изградње постао место поклоњења православних хришћана. Међутим, историја показује да су монаси преживљавали и нападе варвара и вандала. Захваљујући томе што су три цркве, службене просторије и гостопримнице смештене на тешко приступачном месту, пљачке су се ретко дешавале. До наших дана доспело је сведочанство о разбојничком нападу на Сумелски манастир крајем VI века. Тада су практично све драгоцености из манастира однели вандали, чудом је остала нетакнута само икона коју је насликао Свети Лука и неки други предмети. Чудом, а како другачије, ако је реч о чудотворној икони? Већ 644. године у манастир долазе нови монаси који су га за рекордно кратко време обновили и учинили погодним за посете поклоника. Највећи процват манастир исклесан у стени планине Мела достиже за време владавине династије Комнина. Они су имали безграничну власт не само над Трапезунтом, него и у одређеним интервалима над целом византијском империјом. Сваки владар из ове династије сматрао је својом дужношћу да буде покровитељ манастира у којем се чувала света реликвија коју је насликао сведок земаљског живота Исуса Христа и који су свакодневно посећивали многобројни поклоници из далеких земаља. Огроман допринос у развоју и процвату Сумелског манастира дали су цар Јован II, његов син, унук и праунук. По царевом указу, манастиру су дарована 24 села и око 40 невеликих насеобина, од којих су приходи одлазили моансима за подизање зидова тврђаве, монашких келија и других грађевина. Осим тога, манастир је примио од праунука Јована II, који је владао од 1349. до 1390. године, готово 1370 (!) привилегија. Монаси нису заборавили ово милосрђе и непосредно над улазом у главну цркву поставили су натпис у стиховима којима се прослављају дела Алексеја III и његов непроцењиви допринос у ширењу православне вере по свету. Ову песму је било могуће прочитати до XVII века, потом ју је време заувек избрисало са кречне стене. Задивљујуће је да чак и након што су Трапезунт и њему припадајуће земље прешле у састав Османске империје, православни манастир је наставио да цвета. Један од султана потписао је указ у коме се говорило да монаси Сумелског манастира, у којем се чувала светиња православног света Панагија Сумела, имају право на пуну слободу и привилегије, остављене им још у време династије Комнина. Још више, султан Селим I и сви његови потомци, који су – природно – исповедали ислам, непрестано су даривали манастир и чак покрили бакром куполу главне цркве. Унук Селима I одлучује да је бакар недовољно племенит метал за такво свето место и наређује да га промене чистим сребром. Не може се дати просто објашњење чиме су се руководили владари Османске империје када су показивали такву бригу о манастиру који није имао никакве везе са њиховом вером. Истина, монаси су замолили султана да одустане од покривања крова сребром. Напросто су се бојали да ће такво огромно богатство пре или касније довести до напада разбојника. Процват Сумелског манастира, који се налази на територији данашње Турске, трајао је до краја ХIХ века! Током Првог светског рата војници су принудили монахе да напусте зидине некада моћног и утицајног православног манастира. Избезумљени од гнева, Турци су продрли у манастир. Заборавивши на то да је чак и у временима Османске империје манастир задржао поштовање владара, стали да разбијају све што је било пред њима. Практично су у потпуности уништили фреске, а на изображењима која нису успели да избришу светима су вадили очи. Међутим, без обзира на то што су Турци практично опљачкали и уништили унутрашњи инвентар манастира, нису успели да присвоје икону Богородице Сумелске. Док су Турци јуришали на утврђене зидине, монаси су закопали свету реликвију. Тек се 1923. године један монах одлучио на подвиг, ископао је икону и пренео је на Свету Гору Атонску. https://mitropolija.com/2022/08/05/manastir-bogorodice-sumelske/
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је у среду, 03. августа 2022. године, манастир Дајбабе где се поклонио моштима Светог Симеона Дајбабског, известила је ТВ Храм. У пратњи Његове Светости био је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и Архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода. Извор: ТВ Храм
  14. Света српска царска лавра, манастир Хиландар је путем своје званичне интернет-странице обавестио јавност да због појаве неколико случајева оболелих од ковида 19 у овој светињи, од 19. јула 2022. године па до даљег, нису могуће посете манастиру. О променама режима посета, Управа манастира ће благовремено обавештавати јавност. Извор: Манастир Хиландар
  15. Добротворни концерт за прикупљање средстава како би се извели радови на фрескопису у Манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој одржан је 8. јуна 2022. године у Руском дому у Београду. Пуној сали се обратио Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, захваливши се свима и говорећи о значају неговања наших светиња и духовне традиције. Наступило је више еминентних уметника и група - учешће су узели Љуба Манасијевић, Небојша Мастиловић, Павлина Радовановић, Бранка Зечевић, Србски православни појци, Косовски божури, Фенечки бисери, Београдски синдикат и Хор манастира Богородице Тројеручице. У програму је узео учешће и академик Матија Бећковић, рецитујући своје стихове. Присутнима се обратио председник Општине Никшић, Марко Ковачевић. Програм је водио истакнути драмски уметник, првак драме Народног позоришта, Небојша Дугалић. Садржајан програм, који је трајао дуже од два часа, публика је с пажњом испратила и аплаузима одушевљено наградила надахнуте интерпретације свих учесника. Концерт је завршен песмом "Са Косова зора свиће" коју су сви музичари и певачи извели заједно. Извор: Радио "Слово љубве"
  16. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, у порти манастира Велућа представљена је збирка песама под називом „Живот у вери“ г. Миљка Шљивића, бележи мати Теодора (Спасојевић), игуманија манастира Велућа а преноси Епархија крушевачка. О овој оригиналној књизи, у којој аутор истиче пре свега породичне вредности и у стиху описује живот породице у вери, говорили су аутор Миљко Шљивић, издавач Љубодраг Обрадовић и рецензент књиге, игуманија Велуће мати Теодора. Стихове из ове збирке песама произносили су гђа Драгана Радоичић, глумица трстеничког позоришта и ауторов унук, ученик Богдан, а у музичком и уметничком делу програма наступио је Хор манастира Велућа „Ваведење“. Благослове и поздраве Епископа Давида пренео је протојереј–ставрофор Драги Вешковац, секретар Епископа крушевачког. Извор: Епархија крушевачка
  17. Епархија жичка је најавила предавање игумана Студеничког, архимандрита др Тихона (Ракићевића), на тему "Свети Сава и Манастир Студеница", 9. маја 2022. у 19 часова у Храму Светог Саве у Краљеву. Извор: Епархија жичка
  18. Манастир Дечане посетио је 29. марта 2022. године шеф Мисије ОЕБС-а на Косову амбасадор Мајкл Давенпорт и том приликом са архимандритом Савом, игуманом ове свете обитељи, разговарао о тешкоћама са којима се суочава Српска Православна Црква на Косову и Метохији. Извор: Манастир Дечани инстаграм
  19. На свечаности у Палати Србија у Београду поводом Дана државности Републике Србије, на Сретење, 15. фебруара 2022. године, за нарочите заслуге у очувању и неговању православља и традиције српског народа, а поводом 950 година постојања, манастир Преподобног Прохора Пчињског одликован је Сретењским орденом првог степена. У присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у име манастира од стране председника Републике Србије г. Александра Вучића орден је примио Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије. У пратњи Његовог Преосвештенства био је и игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског архимандрит Методије (Марковић). Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Манастир Светог Луке у селу Бошњане код Варварина, према предању подигнут је у доба кнеза Лазара и настањен светогорским монасима синаитима. Два пута је обнављан, након што су га Турци до темеља спалили у 15. и 19. веку. Одувек поштујући ово свето место, мештани су цркву изнова сазидали 1996. године, да би шест година касније, доласком оца Алексеја, манастир доживео ренесансу. Као православни светионик, са места одакле звук његових 12 звона километрима сеже позивајући на молитву, уздигао се манастир Светог Луке. Чудесна светиња под чијим су окриљем четири цркве, три звоника и конак, привукла је вернике, па је главни храм морао бити надограђен. "Оно што је занимљиво јесте да се братство трудило, на челу са оцем Алексејем, да сачува стару цркву, тако да је нова црква обгрлила са два брода и надвисила стару цркву Светог Луке. Олтарски простор је триконхос, а на западу имамо спољну припрату која надвисује звоник, који је имала и стара црква, само што је сад знатно већи и монументалнији", рекла је Звездана Лазаревић, историчар уметности и аутор монографије о манастиру Свети Лука. Такав је и нови конак са радионицом у приземљу, у којој отац Лука справља сапуне и лековите мелеме, међу којима је ловоров најтраженији. "Он има три састојка. Вазелин, домаће уље маслиново и ловорово уље. И тај ловор се показао веома добар код људи који имају проблема са дисањем или неким плућним проблемима, поготово сад у ово задње време," напоменуо је монах Лука. Похрањене у главном храму, честице моштију и делови одежда светих, уз иконе мајке Божје и две мироточиве, Светог Луке и Светог царевића Алексеја, највеће су благо манастира у којем многи траже и проналазе утеху. "Сви смо заволели ову светињу од првога дана. И јесте чудесна. Остаје да сачекамо још једно пророчанство да се испуни. То је долазак царског звона из Русије. И верујемо да ће и то бити, како нам је најављено, април, мај ове године", напоменуо је архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Свети Лука. За јединствено звоно, тежине 15 тона, градиће се нов звоник, са црквом Светих царева, потврдом нераскидивих српско-руских веза и жеље за сусретом са свом духовном браћом. "Све док можемо да се видимо то је за нас радост, то нас води у Царство Божје. Ја ту поруку дајем за рођење Христово. Да ми гледамо у очи једни друге и да наш поглед загреје срце онога кога погледамо, радосним поздравом Христос се роди, ваистину се роди", рекао је архимандрит Богићевић. Припремила Весна Кезовић Миљковић
  21. У малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града има данас сасвим мала капелица саграђена 1925. на црквишту некадашњег манастира Марче. Ту где стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве.Темељи старе манастирске цркве назиру се и на северној и западној страни. На месту некадашње припрате виде се два улегнућа , што потврђује да је вероватна народна претпоставка да су то гробови марчанских владика. Манастир Марча добио је име по шумовитом брду Марчи испод кога се налазио. Када су у другој половини XVI века почела све више да јачају српска насеља у северној Хрватској долазили су овамо са народом и православни свештеници и калуђери, који су се одмах дали на организацију црквеног живота. Успеху њиховог настојања много је допринела појава дабробосанског митрополита Гаврила Аврамовића на овом подручју. Овај српски митрополит и егзарх пећког патријарха за Далмацију пребегао је овамо између 1578. и 1588. вели се, са седамдесет калуђера из манастира Рмња где је до тада боравио. О митрополиту Гаврилу као оснивачу манастира Марче говори и марчанска хроника која се касније чувала у Лепавини, као и капелска хроника коју је 1840. према марчанској, написао у циркуларном протоколу српско-капелске парохије свештеник Лука Шешић. Међутим о самом раду Митрополиту Гаврила на подизању манастира Марче и на организацији православне цркве у овим крајевима не знамо ништа поближе. Врло мало знамо и о раду славонско-пожешког владике Василија који је овамо прешао 1595. боравио у Ровишту и онде почетком XVII века умро.Због тога свакако сретамо касније за марчанске епископе и назив « ровишки «. Римокатоличка црква и држава улагале су све снаге да ове православне досељенике преведу у римокатоличку веру. За тај циљ требали су им људи између самих Срба, и то чим виђенијих. Нико, дакле, после смрти митрополита Василија није за тај посао био пожељнији од архимандрита Симеона. На њега утиче по упутама из Загреба и Беча суседни иванићки жупник Мартин Добровић, син православних родитеља, који је настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке са задатком да своје сународњаке Србе око Марче обраћа у римокатоличку веру. Поред њега на Симеона је чинио јак притисак и бискуп загребачки, тражећи да га Симеон призна за свог старешину. Симеон је био у веома незгодној ситуацији , тим пре што је манастиру требало осигурати и извесну имовину за опстанак и издржавање. Довијао се на све начине. 1607. постао је он епископ. Рукоположио га је у Ђуру 20. октобра 1607. митрополит Козма за епископа Угарске, Славоније и Хрватске.Владика Симеон морао је ићи у Пећ, где му је Патријарх Јован са синодом, признавши у потпуности његово рукоположење, дао 28. јуна 1609. синђелију, којом га поставља за епископа поменутих земаља. Тако је Симеон постао епископ вретанијски у саставу Пећке патријаршије. Када се као такав појавио у Крајини и Марчи, изазвао је велико незадовољсто представника римокатоличке цркве. Притисак је био тако јак да је нови епископ увидео да мора наћи компромисно решење. 1611. морао је отићи у Рим да призна папу, где му је 15. новембра сам Папа издао именовање за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Сва имања око Марче која су припадала цркви Свих Светих доделио је сада Папа манастиру Марчи. Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и Епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити цркву и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрђују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде. Симеон Вретанијски умро је почетком 1630. а већ 8. маја 1630. именовао је цар Фердинанд II марчанског игумана Максима Предојевића за вретанијског епископа. Максим се налазио тада у Бечу на челу крајишке депутације, која је поднела цару нацрт устава за уређење њихове Крајине. Цар је 5. новембра издао закон који донесоше крајишници у Крајину и похранише га у манастир Марчу. Тиме је Марча постала центар не само црквеног него и политичког живота православних Срба у Вараждинској крајини. Максим Предојевић није отишао у Рим, него у Пећ, где га је Патријарх Пајсије посветио за вретанијског епископа. Шта више, свакако на позив Максимов, видимо већ у фебруару 1631. патријарха Пајсија на овој крајини у пратњи софијског и влашког Архиепископа Јефтимија Цариграђанина. Максим (1630-1642) је као бескомпромисан православац, провео у борби за одбрану православља и народних права. У време Максимова наследника и сродника Гаврила Предојевића (1642-1644) појачало се манастирско братство доласком нове групе калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Они су се настанили у манастирима Марчи и Лепавини.Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански архимандрит, а од 1684. и епископ. Био је човек предузимљив и веома активан. Како се већ од раније почео припремати материјал за изградњу зидане цркве и манастира дао се владика на посао и градња је почела од почетка маја 1654. до краја маја 1657. Ова изградња Марче свакако се продужила, али овако уређен манастир ишао је у сусрет тешким данима. За време наследника владике Саве, владике Гаврила Мијакића (1663-1670) букнула је завера хрватског бана Петра Зрињског и шурака му Франа Крсте Франкопана. Владика Мијакић био је пријатељ Петра зрињског и покојног му брата Николе. Петар Зрињски припремио је диплому којом је намеравао именовати Мијакића православним епископом, а коју је оне ноћи кад је Петар отишао у Беч (13.априла 1670.) спалила његова жена Катарина. Међутим то још увек није доказ да је Мијакић активно учествовао у тој завери. пак буде он у октобру 1670. ухапшен и спроведен у тамнице сењске тврђаве. Када је после погибије Зрињског и Франкопана 30-априла 1671. и после разарања и пљачке њихових градова, лансирана је вест о томе да је Зрињски хтео Хрватску предати Турцима, а да му је Мијакић у томе био главни сарадник, настала је у народу збуњеност и паника коју су вешто искористили бечки двор и пропагатори уније. Мијакић је био у тамницама Сењу, Грацу, тврђави Шотвин, Шлеску и тврђави Глац где је и умро 1686. године. им је владика Гаврило Мајкић умро, у Марчу је доведен силом прави унијат Павле Зорчић. Он је био васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи где се школовао за спровођење уније. Зато је загребачки бискуп Мартин Борковић предложио у јануару 1671. Дворском ратном савету да се одмах из Крајине протерају калуђери и свештеници који су рођени у Турској и да се у Марчи инсталира Павле Зорчић. Цар Леополд је већ 28. фебруара 1671. именовао Зорчића за марчанског епископа. Његово устоличење се одгађало због бојазни од инцидента и устанка православних Срба. Марчански калуђери мрзели су Зорчића још док је био у Болоњи, знајући за какав се циљ спрема. Зато, чим се сазнало за комбинацију да Зорчић постане марчански епископ упутила су тројица марчанских калуђера представку крижевачком капетану грофу Траутмансдорфу у којој изјављују да неће Зорчића признати за свог епископа. Неколико калуђера било је затворено због изазивачког понашања. После инсталације отишао је Зорчић у Рим на посвећење. Цар је наредио војним властима да до Зорчићевог повратка очисте Марчу од непокорених калуђера. Кад се Зорчић почетком 1672. вратио из Рима , марчански православни калуђери су му поручили да ће пре изгубити главу него признати Папу и њега за свог епископа. Узбунио се и народ тако да је Зорчић док је био у Марчи живео у великом страху од атентата. Срби су заиста једне ноћи извршили атентат а он се пуким случајем спасио и побегао у Св. Иван. Гроф је тада дао да се шест калуђера окује и доведе у Крижевце. Тројица калуђера је успело побећи у Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње. Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. Кад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње. Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. ад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Како је у то време умро у Марчи унијатски епископ, били су Срби уверени да ће им Марча бити враћена за резиденцију епископа Симеона Филиповића. Међутим непосредно пред Филиповићев долазак био је у Марчи нови унијатски епископ Силвестар Ивановић. Кад су то крајишници сазнали скупи се 600 војника код Чазме да пођу да истерају унијатског епископа. Захваљујући тактици пуковника Штрасолда избегнут је покољ, али правог мира више никад није било. У једној представци цару, српски поглавари су тражили поврат Марче говорећи да су манастир подигли њихови преци за богослужења православним монасима а не унијатима. Тражили су још протеривање Ивановића, и повратак Српског епископа Симеона Филиповића јер само њега признају за свог епископа. Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код Крижеваца. Кад је чуо Ивановић да устаници долазе да узму манастир побегао је у Загреб где је и умро. Ослободивши се унијата, упутише марчански калуђери молбу епископу Симеону Филиповићу да их прими под своју јурисдикцију. Ову молбу су потписали игуман Атанасије Маргетић и калуђери Михаило Божичковић,Арсеније Бојчетић,Данило Станкић,Рафаило Огњанчевић, који је био парох ровишки и Атанасије Вуксановић. Нису је потписали Теофило Пашић, који је већ био именован за заступника умрлог унијатског бискупа и Симеон Булић. Прибкижавао се Аранђеловдан 1736. Храмовна слава манастира Марче. Калуђери Арсеније и Атанасије били су ван манастира у народу са циљем да упознају људе са ситуацијом у Марчи. Уочи празника дођоше они до манастира, али је капија била затворена. Пашић им поручи да овде немају никаква посла. Ено им владике у Северину или у Лепавини, а Марча припада унијатима. ад је то изјутра чуо народ, који је у гомилама ишао манастиру, распали се као жива ватра. Тада Пашић видјевши да ће бити зла, баци кључеве са спрата, а маса појури горе, похвата њега и његове истомишљенике, затвори их и оде на службу. Овај случај је био повод да коначно изиђе царска комисија која је требала да испита узроке побуне од 1735. и да пресуди коме припада Марча. На челу комисије био је Хилдбургсхаузен. Њему је ситуација била одмах јасна, јер му и католици крајишници изјавише да манастир припада православнима. Пошто није смео сам донети одлуку у корист православног свештенства , ствар је предао генералном аудитору лајтнанту Амброзију Фречнеру. Овај је 8 фебруара 1737. Издао пресуду којом је Марча предана српском епископу Симеону Филиповићу. Сада се могло очекивати да ће наступити мир у којем би се Марча потпуно обновила у сваком смислу. Али то нису хтели пропагатори уније из Загреба и Беча. Још приликом комисије добили су крајишки команданти инструкције из Беча да је, додуше православнима слободно исповедати веру али да се сви команданти обраћају загребачком бискупу. Иако овај план није имао никакве реалне подлоге, јер је и сам загребачки бискуп у писму кардиналима јављао да је унија на пропасти. Царском заповешћу 3. Децембра 1738. Марча је поново одузета од православних и предана унијатима. Оваква изненадна одлука запрепастила је Србе и марчанске калуђере. Они изјавише да никад неће признати загребачког бискупа нити да ће Марчу икада дати унијатима. Народни бол и огорчење добили су страшан израз: ноћу 28. (17) јуна 1739. Плану Марча и изгоре сва и црква и ћелије. Упалише их Срби под вођством арамбаше Томашевића. Знајући какве Марча поседује драгоцености, Срби су пре паљења изнели све из манастира, народне привилегије, архиву и богослужбене утвари и књиге. Народне привилегије однели су у Северин, а богослужбене утвари и књиге у Лепавини. За све ово окривио је загребачки бискуп владику Симеона Филиповића који је завршио у тамници због свих догађања. Коначно је био пуштен ,пошто се није доказала никаква кривица против владике Симеона. Загребачког бискупа Брањуга страшно је распаљивао против Филиповића иванићки жупник Влаховић. Док су се плеле замке епископу Симеону оставиле су власти марчанске калуђере на миру, те су они отпочели обнову свога манастира. Већ 3. августа 1739. јавља жупник Влаховић загребачком бискупу да Симеон скупља материјал за обнову манастира. Игуман Методије успео је већ 30.маја 1740. покрије цркву и сва друга здања. Његов наследник игуман Григорије покрио је 1743. Средње труло и олтар, а игуман Ђорђе Петровић покрио је 1745. четири мала црквена кубета. Идуће године (1746) покрио је велику кулу (звонара) а 1747. набавио три велика звона, довршио крчму на Глоговници и сазидао малу цркву Светог Николе. Марча је била поново обновљена али владика Симеон то није дочекао. На пожупском сабору 1741. на захтев хрватског племства донесен је фамозни 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у Копривницу у тамницу где је и умро 16. марта 1743. Царица се није усудила да у ово ратно време насилно одузима Србима, манастир Марча. Зато је позвала Архијерејски синод карловачке митрополије да се у име Српске цркве и народа за свагда одрекну манастира Марче. Митрополија је то одбила јер је народ као и свештенство било против такве одлуке. Свакако, не из уважавања ових разлога, већ због својих интереса у овом времену кад је Вараждински генералат био непресушни извор војничке снаге, царица се уздржавала од отмице Марче. Међутим, кад је хрватско племство и свештенство на пожупском сабору 1751. поново изнело захтев за ликвидацију православља у , царица је опет затражила од митрополита Павла Ненадовића да се Архијерејским синодом у име Српске православне цркве коначно одрекне манастира Марче. Митрополит је и на поновљена и пооштрена тражења одговорио да се он и Синод на могу одрећи Марче без сагласности Народног сабора, а нарочито народа из онох крајева. 1753. израдила је Илирска дворска депутација план о спровођењу уније. Задатак је поверен генералу Петацију, заповеднику Вараждинског генералата. Петаци је био ватрени католик и свесрдно се примио извршења овог задатка. Када је тако ситуација око Марче била чишћа, сазове Петаци 1.августа 1753. најугледније српске официре из генералата у Чазму. Наслућујући да се нешто спрема о Марчи, изиђоше изјутра пред генерала сви српски официри под вођством потпуковника Михаила Микашиновића и замоле га да их не води у Марчу, ако је мисли одузети од Срба, јер ће радије изгубити главе него се назвати издајницима свога народа и цркве. Али када им је Петаци прочитао царичин декрет којим се непокорним прети губитком главе, а целом народу губитком привилегија, они од два зла изабраше мање. Кад су стигли у Марчу сазове генерал Петаци игумана и калуђере и прочита им царски указ којим треба да напусте манастир који ће војска чувати. Марчански калуђери склонише се у манастир Лепавину куда пренесоше многе књиге и утвари црквене. Чим су изашли православни калуђери из Марче, доведени су унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника. Капетан Мрзљак, коме је поверено да чува Марчу поставио је на шест страна страже, како нико од православних свештеника не би пришао Марчи. Све цркве у крају дао је позатварати и кључеве покупити. Једино му поручник Филип Радотић није хтео да преда кључеве од цркве Св. Вида у Грабовници, задужбине својих родитеља. Кад га је Мрзљак трећи пут позвао да то учини, запретио му је затвором, коме Радотић на крају крајева није умакао. Кад је у Бечу примљен извештај о одузимању Марче, одредила је царица Марија Терезија 26. септембра 1753. да осморица изгнаних калуђера пређу у Плашки и Гомирје. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира,а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Митрополит се надао и даље да се ствар може исправити али узалуд. Царица је 5. новембра 1753. обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама. Док су народни представници и Митрополит упирали очи у Беч и очекивали отуда помоћ, Генерал Петаци је систематски проводио гоњење православног свештенства и народа у околици Беча. Поручник Филип Радотић успео је да побегне из затвора у Русију и приказао је тамо како Срби проживљавају страдање горе него хришћани у време Нерона. Како је уз ово верско гоњење 1754. изашао нови закон о Крајини који је уништио сваки траг о привилегијама препуни се чаша народног стрпљења и првих дана 1755. плану крвава Северинска буна. Побуњеници су поубијали најомрзнутије официре, многима су куће опленили и запалили, међу њима и кућу Капетана Мрзљака. Све је то било узалуд. Вештом и испробаном тактиком буна је угушена. Срби су увидели да не могу повратити Марчу, јер је Беч славио победу над њима. Зато на једном збору у Северину 1755. донесоше одлуку да се народ са тешким болом одриче Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици Молба да се из Марче протерају унијати и да сеw манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. 1755. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачку и латинску школу. Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи , школа није имала успеха јер су се Срби после горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењем. Зато је школа после пар година укинута а пијаристи су прешли у Бјеловар 1756. Марчу су задржали само као своје имање. После њиховог одласка, Марча је опустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен. По сачуваној копији цртежа из 1755. марчанска црква била је грађена у духу наше средњовековне архитектуре са крстообразном основом и осмоугаоним кубетом. Била је дуга 26,6 м, а широка 7.6 метара. Иконостас је пренесен у парохијску цркву у Липовчанима, која је и патосана плочама пренесеним из Марче. Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране, а све заједно, било је ограђено зидом са обрамбеним кулама. На северној страни поред порте била је црквица Светог Николе, која је настојањем протопопа Николе Поповића сазидана у време игумана Ђорђа Петровића (1746. или 1747.) а на јужној страни било је на брду гробље са гробљанском капелом. Господарске зграде и зграде за чељад налазиле су се западно и северо-западно испод цркве, где се и данас још лако нађе цигле и полупаних комада од земљаног и финог порцуланског посуђа. Манастир је имао и два рибњака, јер наши стари монаси никад нису јели меса. Место где се налазио један рибњак и данас се зове Рибњачак, а други се налазио под брдом близу пута који води за Марчу па се то место зове Рибњак. итав век и по није место где је био манастир Марча ничим обележено. Тек 1925. подигнута је на самом црквишту, (народ вели на месту олтара), православна капелица и надстрешница код које се сваке године скупља о летњем Светом Аранђелу, народ овог краја. протојереј-ставрофор Душан Кашић Извор: “Православни манастири у Хрватској и Славонији”
  22. 6 септембра, 2021 Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе. Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то. Фото: Принтскрин/Митрополија Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО. Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите. Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце. И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине. Велибор Марковић Извор: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]
  23. Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије. Извор
  24. Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
  25. Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити! Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри. У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут. Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира. Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру. Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.” Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио: “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити! Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно. Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља. У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју. Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина. Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “. У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу. Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео. Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...