Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'манастир'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Братство манастира Буково са игуманом Kозмом на челу, поклонило је нов лаптоп рачунар Неготинцу Јовану Милошевићу, ученику Математичке гимназије у Београду, пише Сузана М. Јовановић за НГ портал а преноси Епархија тимочка. Овај рачунар најновије генерације ће изузетном младом човеку омогућити да настави са успешним резултатима на пољу математике, физике и информатике. Млади и талентовани Неготинац и ове године наставио је са успешним резултатима у настави и након што је прошле године освојио три државна првенства. Недавно се вратио из Бугарске са златном и сребрном медаљом на Међународном такмичењу из математике. „Јован је дете наших, на првом месту пријатеља, и нашег радника брата Ивана, породично су везани за манастир, а и Јованов покојни деда је био члан Црквеног одбора и некако има те традиције у породици. Иван ми је причао за Јованове резултате још овде док је био у Неготину у основној школи, те смо одлучили, а ја на првом месту лично у име манастира, да Јована помогнемо и кад год буде нека акција да се ту нађемо, да га подржимо у свему, а знате да је на мој предлог Јован добио и Мајску награду општине Неготин. Гледајући све његове успехе и његов труд одлучили смо да га наградимо са једним лаптоп рачунаром који ће му користити и за школовање и за посао“, каже архимандрит Kозма, игуман буковског манастира. „Ове године сам на државним такмичењима из математике и физике освојио прва места, а и из информатике сам стигао до државног нивоа. На квалификацијама за међународно такмичење „Математика без граница“ освојио сам једну златну и две сребрне медаље, а у финалу једну златну и једну сребрну медаљу“, каже Јован Милошевић. Јовану ће, признаје, нови лаптоп рачунар омогућити и израду комплекснијих програма у настави и припреми за даља такмичења. „Математика ми дефинитивно одговара, пошто имамо сада шест часова недељно, а других предмета мање. На пример историју и географију имамо један и по час недељно, мање ликовног, мање музичког. Овај досадашњи лаптоп са којим сад радио омогућавао ми је неке основне радње, а нови који сам добио од братства манастира Буково, на чему сам неизмерно захвалан, омогућиће ми да се озбиљније бавим програмирањем“, додаје Јован. Извор: Епархија тимочка
  2. Манастир Панагија Сумела (Сумелски манастир) изграђен крајем IV или почетком V века на територији данашњег турског града Трабзона, на обали Црног мора, и сматра се не само једним од најстаријих православних манастира у свету, него и најнеприступачнијим. Упркос томе, манастир изграђен у кречној стени сваке године посећује мноштво православних поклоника, али и туриста који исповедају католицизам, ислам и будизам. Нема ничег чудног што је ово свето место привлачи толику пажњу, јер се од тренутка оснивања до 1923. године унутар његових зидина чувала једна од најзначајнијих и највреднијих светиња – икона Богородице Сумелске. Постоји старо предање да је чудотворну икону, на којој је изображена Мати Спаситеља целог човечанства, насликао Свети апостол Лука. За оне који нису упознати са православном вером треба појаснити да је Свети Лука аутор једног од четири Јеванђеља, а такође се сматра и првим иконописцем. Осим тога, Свети Лука је признат у православној вери као покровитељ живописаца и лекара. Свети Лука је подарио нашем свету неколико чудотвороних икона са изображењем Богородице, које се поштују не само међу православним верницима, него и међу католицима. Све горе набројано истовремено објашњава због чега манастир Панагија Сумела у Турској ужива тако велико поштовање. На велику жалост, у наше време манастир више не може да задиви поклонике богатим унутрашњим инвентаром, фрескама и орнаментима. Много тога је уништено због неумољивог тока времена, а нешто је и намерно разрушено и избрисано од стране вандала и фанатичних исламиста. Такав однос према Сумелском манастиру почео је тек крајем ХIХ века. До тог времена је православни храм, у којем су монаси узносили своје молитве Богу, Дјеви Марији и светима, имао не само огроман утицај, него чак није био дирнут од војника Османске империје, када су успели да освоје територију савременог Трабзона. Међутим, историја уздизања и процвата манастира, исто као и његов значај за савремени свет, заслужују да се на њима подробније зауставимо. Знамо да је изградња манастира почела већ након 386. године од доласка Спаситеља у наш свет. Према летописима сачуваним до наших дана можемо начинити одређени закључак – манастир Панагија Сумела је био основан од стране двојице монаха, Варнаве и Софронија. Управо се њима јавила Мајка Божја, која је рекла да им предстоји набавити икону са Њеним ликом, коју је насликао Свети Лука, и пренети је у тешко доступно место на планини Мела и тамо започети изградњу манастира. Овде треба рећи да је манастир смештен на висини нешто већој од триста метара од нивоа мора и уклесан у кречној стени. Икона Панагија Сумела, коју је насликао Свети Лука, у она далека времена је чувана у Тиви. После сведочења монаха о јављању Пресвете Богородице, свештеници су предали велику светињу Варнави и Софронију, који су се 386. године са великим тешкоћама попели на планинске литице и тамо основали манастир. У то време Трапезунтом (сада Трабзоном) је владао Августалије Кортикије. Природно, два човека, без обзира на њихову безграничну љубав према Богу, нису могла да исклешу сопственим снагама у стени огроман манастир. Сагласно предањима, непроцењиву помоћ су им указали монаси из манастира Светог Јована Претече на планини Завулон. Тај свештени храм, изграђен у част светитеља који је крстио самог Исуса Христа и који је примио страшну смрт, имао је велики утицај и, што не чуди, поседовао је огромна средства. Благодарећи његовој помоћи започиње подизање манастира на стени планине Мела. Узгред, као потврда томе да је изградња Сумелског манастира била започета средствима и радном снагом из манастира Светог Јована Претече служе документи сагласно којима се до 1800. године из православне светиње, где се чувала икона коју је насликао Свети Лука, на планину Завулон у знак благодарности сваких седам година слала мула стара седам година, а сваке године по педесет огромних сасуда напуњених јелејем и воском. У садашње време постоје неоспорне чињенице које говоре о томе да су Варнава и Софроније на почетку изградили цркву Светог архистратига Михаила. На територији Сумелског манастира налазе се још две цркве, једна изграђена у част Мајке Божје, док је трећа посвећена Светим равноапостолним цару Константину и царици Јелени. Глас о новом Сумелском манастиру, у којем се чува непроцењива хришћанска светиња, брзо се проширила широм хришћанског света. Хиљаде поклоника устремило се ка овом светом месту да би се поклонило икони под називом Панагија Сумела. Велики прилив православних хришћана приморао је монахе да још за време изградње последње цркве почну подизање гостопримнице у којој би се могли сместити верници. То је било само прво здање за поклонике; касније су служитељи Сумелског манастира издавали наређења о изградњи нових гостинских домова. Треба нагласити да су све просторије без изузетка исклесане непосредно у стени и, без обзира на то што се она састојала првенствено од кречњака, градитељи су улагали дивовске напоре за проширење манастира. Манастир на планини Мела је још пре довршетка изградње постао место поклоњења православних хришћана. Међутим, историја показује да су монаси преживљавали и нападе варвара и вандала. Захваљујући томе што су три цркве, службене просторије и гостопримнице смештене на тешко приступачном месту, пљачке су се ретко дешавале. До наших дана доспело је сведочанство о разбојничком нападу на Сумелски манастир крајем VI века. Тада су практично све драгоцености из манастира однели вандали, чудом је остала нетакнута само икона коју је насликао Свети Лука и неки други предмети. Чудом, а како другачије, ако је реч о чудотворној икони? Већ 644. године у манастир долазе нови монаси који су га за рекордно кратко време обновили и учинили погодним за посете поклоника. Највећи процват манастир исклесан у стени планине Мела достиже за време владавине династије Комнина. Они су имали безграничну власт не само над Трапезунтом, него и у одређеним интервалима над целом византијском империјом. Сваки владар из ове династије сматрао је својом дужношћу да буде покровитељ манастира у којем се чувала света реликвија коју је насликао сведок земаљског живота Исуса Христа и који су свакодневно посећивали многобројни поклоници из далеких земаља. Огроман допринос у развоју и процвату Сумелског манастира дали су цар Јован II, његов син, унук и праунук. По царевом указу, манастиру су дарована 24 села и око 40 невеликих насеобина, од којих су приходи одлазили моансима за подизање зидова тврђаве, монашких келија и других грађевина. Осим тога, манастир је примио од праунука Јована II, који је владао од 1349. до 1390. године, готово 1370 (!) привилегија. Монаси нису заборавили ово милосрђе и непосредно над улазом у главну цркву поставили су натпис у стиховима којима се прослављају дела Алексеја III и његов непроцењиви допринос у ширењу православне вере по свету. Ову песму је било могуће прочитати до XVII века, потом ју је време заувек избрисало са кречне стене. Задивљујуће је да чак и након што су Трапезунт и њему припадајуће земље прешле у састав Османске империје, православни манастир је наставио да цвета. Један од султана потписао је указ у коме се говорило да монаси Сумелског манастира, у којем се чувала светиња православног света Панагија Сумела, имају право на пуну слободу и привилегије, остављене им још у време династије Комнина. Још више, султан Селим I и сви његови потомци, који су – природно – исповедали ислам, непрестано су даривали манастир и чак покрили бакром куполу главне цркве. Унук Селима I одлучује да је бакар недовољно племенит метал за такво свето место и наређује да га промене чистим сребром. Не може се дати просто објашњење чиме су се руководили владари Османске империје када су показивали такву бригу о манастиру који није имао никакве везе са њиховом вером. Истина, монаси су замолили султана да одустане од покривања крова сребром. Напросто су се бојали да ће такво огромно богатство пре или касније довести до напада разбојника. Процват Сумелског манастира, који се налази на територији данашње Турске, трајао је до краја ХIХ века! Током Првог светског рата војници су принудили монахе да напусте зидине некада моћног и утицајног православног манастира. Избезумљени од гнева, Турци су продрли у манастир. Заборавивши на то да је чак и у временима Османске империје манастир задржао поштовање владара, стали да разбијају све што је било пред њима. Практично су у потпуности уништили фреске, а на изображењима која нису успели да избришу светима су вадили очи. Међутим, без обзира на то што су Турци практично опљачкали и уништили унутрашњи инвентар манастира, нису успели да присвоје икону Богородице Сумелске. Док су Турци јуришали на утврђене зидине, монаси су закопали свету реликвију. Тек се 1923. године један монах одлучио на подвиг, ископао је икону и пренео је на Свету Гору Атонску. https://mitropolija.com/2022/08/05/manastir-bogorodice-sumelske/
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је у среду, 03. августа 2022. године, манастир Дајбабе где се поклонио моштима Светог Симеона Дајбабског, известила је ТВ Храм. У пратњи Његове Светости био је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и Архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода. Извор: ТВ Храм
  4. Света српска царска лавра, манастир Хиландар је путем своје званичне интернет-странице обавестио јавност да због појаве неколико случајева оболелих од ковида 19 у овој светињи, од 19. јула 2022. године па до даљег, нису могуће посете манастиру. О променама режима посета, Управа манастира ће благовремено обавештавати јавност. Извор: Манастир Хиландар
  5. Добротворни концерт за прикупљање средстава како би се извели радови на фрескопису у Манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој одржан је 8. јуна 2022. године у Руском дому у Београду. Пуној сали се обратио Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, захваливши се свима и говорећи о значају неговања наших светиња и духовне традиције. Наступило је више еминентних уметника и група - учешће су узели Љуба Манасијевић, Небојша Мастиловић, Павлина Радовановић, Бранка Зечевић, Србски православни појци, Косовски божури, Фенечки бисери, Београдски синдикат и Хор манастира Богородице Тројеручице. У програму је узео учешће и академик Матија Бећковић, рецитујући своје стихове. Присутнима се обратио председник Општине Никшић, Марко Ковачевић. Програм је водио истакнути драмски уметник, првак драме Народног позоришта, Небојша Дугалић. Садржајан програм, који је трајао дуже од два часа, публика је с пажњом испратила и аплаузима одушевљено наградила надахнуте интерпретације свих учесника. Концерт је завршен песмом "Са Косова зора свиће" коју су сви музичари и певачи извели заједно. Извор: Радио "Слово љубве"
  6. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, у порти манастира Велућа представљена је збирка песама под називом „Живот у вери“ г. Миљка Шљивића, бележи мати Теодора (Спасојевић), игуманија манастира Велућа а преноси Епархија крушевачка. О овој оригиналној књизи, у којој аутор истиче пре свега породичне вредности и у стиху описује живот породице у вери, говорили су аутор Миљко Шљивић, издавач Љубодраг Обрадовић и рецензент књиге, игуманија Велуће мати Теодора. Стихове из ове збирке песама произносили су гђа Драгана Радоичић, глумица трстеничког позоришта и ауторов унук, ученик Богдан, а у музичком и уметничком делу програма наступио је Хор манастира Велућа „Ваведење“. Благослове и поздраве Епископа Давида пренео је протојереј–ставрофор Драги Вешковац, секретар Епископа крушевачког. Извор: Епархија крушевачка
  7. Епархија жичка је најавила предавање игумана Студеничког, архимандрита др Тихона (Ракићевића), на тему "Свети Сава и Манастир Студеница", 9. маја 2022. у 19 часова у Храму Светог Саве у Краљеву. Извор: Епархија жичка
  8. Манастир Дечане посетио је 29. марта 2022. године шеф Мисије ОЕБС-а на Косову амбасадор Мајкл Давенпорт и том приликом са архимандритом Савом, игуманом ове свете обитељи, разговарао о тешкоћама са којима се суочава Српска Православна Црква на Косову и Метохији. Извор: Манастир Дечани инстаграм
  9. На свечаности у Палати Србија у Београду поводом Дана државности Републике Србије, на Сретење, 15. фебруара 2022. године, за нарочите заслуге у очувању и неговању православља и традиције српског народа, а поводом 950 година постојања, манастир Преподобног Прохора Пчињског одликован је Сретењским орденом првог степена. У присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у име манастира од стране председника Републике Србије г. Александра Вучића орден је примио Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије. У пратњи Његовог Преосвештенства био је и игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског архимандрит Методије (Марковић). Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Манастир Светог Луке у селу Бошњане код Варварина, према предању подигнут је у доба кнеза Лазара и настањен светогорским монасима синаитима. Два пута је обнављан, након што су га Турци до темеља спалили у 15. и 19. веку. Одувек поштујући ово свето место, мештани су цркву изнова сазидали 1996. године, да би шест година касније, доласком оца Алексеја, манастир доживео ренесансу. Као православни светионик, са места одакле звук његових 12 звона километрима сеже позивајући на молитву, уздигао се манастир Светог Луке. Чудесна светиња под чијим су окриљем четири цркве, три звоника и конак, привукла је вернике, па је главни храм морао бити надограђен. "Оно што је занимљиво јесте да се братство трудило, на челу са оцем Алексејем, да сачува стару цркву, тако да је нова црква обгрлила са два брода и надвисила стару цркву Светог Луке. Олтарски простор је триконхос, а на западу имамо спољну припрату која надвисује звоник, који је имала и стара црква, само што је сад знатно већи и монументалнији", рекла је Звездана Лазаревић, историчар уметности и аутор монографије о манастиру Свети Лука. Такав је и нови конак са радионицом у приземљу, у којој отац Лука справља сапуне и лековите мелеме, међу којима је ловоров најтраженији. "Он има три састојка. Вазелин, домаће уље маслиново и ловорово уље. И тај ловор се показао веома добар код људи који имају проблема са дисањем или неким плућним проблемима, поготово сад у ово задње време," напоменуо је монах Лука. Похрањене у главном храму, честице моштију и делови одежда светих, уз иконе мајке Божје и две мироточиве, Светог Луке и Светог царевића Алексеја, највеће су благо манастира у којем многи траже и проналазе утеху. "Сви смо заволели ову светињу од првога дана. И јесте чудесна. Остаје да сачекамо још једно пророчанство да се испуни. То је долазак царског звона из Русије. И верујемо да ће и то бити, како нам је најављено, април, мај ове године", напоменуо је архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Свети Лука. За јединствено звоно, тежине 15 тона, градиће се нов звоник, са црквом Светих царева, потврдом нераскидивих српско-руских веза и жеље за сусретом са свом духовном браћом. "Све док можемо да се видимо то је за нас радост, то нас води у Царство Божје. Ја ту поруку дајем за рођење Христово. Да ми гледамо у очи једни друге и да наш поглед загреје срце онога кога погледамо, радосним поздравом Христос се роди, ваистину се роди", рекао је архимандрит Богићевић. Припремила Весна Кезовић Миљковић
  11. У малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града има данас сасвим мала капелица саграђена 1925. на црквишту некадашњег манастира Марче. Ту где стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве.Темељи старе манастирске цркве назиру се и на северној и западној страни. На месту некадашње припрате виде се два улегнућа , што потврђује да је вероватна народна претпоставка да су то гробови марчанских владика. Манастир Марча добио је име по шумовитом брду Марчи испод кога се налазио. Када су у другој половини XVI века почела све више да јачају српска насеља у северној Хрватској долазили су овамо са народом и православни свештеници и калуђери, који су се одмах дали на организацију црквеног живота. Успеху њиховог настојања много је допринела појава дабробосанског митрополита Гаврила Аврамовића на овом подручју. Овај српски митрополит и егзарх пећког патријарха за Далмацију пребегао је овамо између 1578. и 1588. вели се, са седамдесет калуђера из манастира Рмња где је до тада боравио. О митрополиту Гаврилу као оснивачу манастира Марче говори и марчанска хроника која се касније чувала у Лепавини, као и капелска хроника коју је 1840. према марчанској, написао у циркуларном протоколу српско-капелске парохије свештеник Лука Шешић. Међутим о самом раду Митрополиту Гаврила на подизању манастира Марче и на организацији православне цркве у овим крајевима не знамо ништа поближе. Врло мало знамо и о раду славонско-пожешког владике Василија који је овамо прешао 1595. боравио у Ровишту и онде почетком XVII века умро.Због тога свакако сретамо касније за марчанске епископе и назив « ровишки «. Римокатоличка црква и држава улагале су све снаге да ове православне досељенике преведу у римокатоличку веру. За тај циљ требали су им људи између самих Срба, и то чим виђенијих. Нико, дакле, после смрти митрополита Василија није за тај посао био пожељнији од архимандрита Симеона. На њега утиче по упутама из Загреба и Беча суседни иванићки жупник Мартин Добровић, син православних родитеља, који је настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке са задатком да своје сународњаке Србе око Марче обраћа у римокатоличку веру. Поред њега на Симеона је чинио јак притисак и бискуп загребачки, тражећи да га Симеон призна за свог старешину. Симеон је био у веома незгодној ситуацији , тим пре што је манастиру требало осигурати и извесну имовину за опстанак и издржавање. Довијао се на све начине. 1607. постао је он епископ. Рукоположио га је у Ђуру 20. октобра 1607. митрополит Козма за епископа Угарске, Славоније и Хрватске.Владика Симеон морао је ићи у Пећ, где му је Патријарх Јован са синодом, признавши у потпуности његово рукоположење, дао 28. јуна 1609. синђелију, којом га поставља за епископа поменутих земаља. Тако је Симеон постао епископ вретанијски у саставу Пећке патријаршије. Када се као такав појавио у Крајини и Марчи, изазвао је велико незадовољсто представника римокатоличке цркве. Притисак је био тако јак да је нови епископ увидео да мора наћи компромисно решење. 1611. морао је отићи у Рим да призна папу, где му је 15. новембра сам Папа издао именовање за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Сва имања око Марче која су припадала цркви Свих Светих доделио је сада Папа манастиру Марчи. Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и Епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити цркву и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрђују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде. Симеон Вретанијски умро је почетком 1630. а већ 8. маја 1630. именовао је цар Фердинанд II марчанског игумана Максима Предојевића за вретанијског епископа. Максим се налазио тада у Бечу на челу крајишке депутације, која је поднела цару нацрт устава за уређење њихове Крајине. Цар је 5. новембра издао закон који донесоше крајишници у Крајину и похранише га у манастир Марчу. Тиме је Марча постала центар не само црквеног него и политичког живота православних Срба у Вараждинској крајини. Максим Предојевић није отишао у Рим, него у Пећ, где га је Патријарх Пајсије посветио за вретанијског епископа. Шта више, свакако на позив Максимов, видимо већ у фебруару 1631. патријарха Пајсија на овој крајини у пратњи софијског и влашког Архиепископа Јефтимија Цариграђанина. Максим (1630-1642) је као бескомпромисан православац, провео у борби за одбрану православља и народних права. У време Максимова наследника и сродника Гаврила Предојевића (1642-1644) појачало се манастирско братство доласком нове групе калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Они су се настанили у манастирима Марчи и Лепавини.Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански архимандрит, а од 1684. и епископ. Био је човек предузимљив и веома активан. Како се већ од раније почео припремати материјал за изградњу зидане цркве и манастира дао се владика на посао и градња је почела од почетка маја 1654. до краја маја 1657. Ова изградња Марче свакако се продужила, али овако уређен манастир ишао је у сусрет тешким данима. За време наследника владике Саве, владике Гаврила Мијакића (1663-1670) букнула је завера хрватског бана Петра Зрињског и шурака му Франа Крсте Франкопана. Владика Мијакић био је пријатељ Петра зрињског и покојног му брата Николе. Петар Зрињски припремио је диплому којом је намеравао именовати Мијакића православним епископом, а коју је оне ноћи кад је Петар отишао у Беч (13.априла 1670.) спалила његова жена Катарина. Међутим то још увек није доказ да је Мијакић активно учествовао у тој завери. пак буде он у октобру 1670. ухапшен и спроведен у тамнице сењске тврђаве. Када је после погибије Зрињског и Франкопана 30-априла 1671. и после разарања и пљачке њихових градова, лансирана је вест о томе да је Зрињски хтео Хрватску предати Турцима, а да му је Мијакић у томе био главни сарадник, настала је у народу збуњеност и паника коју су вешто искористили бечки двор и пропагатори уније. Мијакић је био у тамницама Сењу, Грацу, тврђави Шотвин, Шлеску и тврђави Глац где је и умро 1686. године. им је владика Гаврило Мајкић умро, у Марчу је доведен силом прави унијат Павле Зорчић. Он је био васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи где се школовао за спровођење уније. Зато је загребачки бискуп Мартин Борковић предложио у јануару 1671. Дворском ратном савету да се одмах из Крајине протерају калуђери и свештеници који су рођени у Турској и да се у Марчи инсталира Павле Зорчић. Цар Леополд је већ 28. фебруара 1671. именовао Зорчића за марчанског епископа. Његово устоличење се одгађало због бојазни од инцидента и устанка православних Срба. Марчански калуђери мрзели су Зорчића још док је био у Болоњи, знајући за какав се циљ спрема. Зато, чим се сазнало за комбинацију да Зорчић постане марчански епископ упутила су тројица марчанских калуђера представку крижевачком капетану грофу Траутмансдорфу у којој изјављују да неће Зорчића признати за свог епископа. Неколико калуђера било је затворено због изазивачког понашања. После инсталације отишао је Зорчић у Рим на посвећење. Цар је наредио војним властима да до Зорчићевог повратка очисте Марчу од непокорених калуђера. Кад се Зорчић почетком 1672. вратио из Рима , марчански православни калуђери су му поручили да ће пре изгубити главу него признати Папу и њега за свог епископа. Узбунио се и народ тако да је Зорчић док је био у Марчи живео у великом страху од атентата. Срби су заиста једне ноћи извршили атентат а он се пуким случајем спасио и побегао у Св. Иван. Гроф је тада дао да се шест калуђера окује и доведе у Крижевце. Тројица калуђера је успело побећи у Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње. Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. Кад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње. Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. ад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Како је у то време умро у Марчи унијатски епископ, били су Срби уверени да ће им Марча бити враћена за резиденцију епископа Симеона Филиповића. Међутим непосредно пред Филиповићев долазак био је у Марчи нови унијатски епископ Силвестар Ивановић. Кад су то крајишници сазнали скупи се 600 војника код Чазме да пођу да истерају унијатског епископа. Захваљујући тактици пуковника Штрасолда избегнут је покољ, али правог мира више никад није било. У једној представци цару, српски поглавари су тражили поврат Марче говорећи да су манастир подигли њихови преци за богослужења православним монасима а не унијатима. Тражили су још протеривање Ивановића, и повратак Српског епископа Симеона Филиповића јер само њега признају за свог епископа. Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код Крижеваца. Кад је чуо Ивановић да устаници долазе да узму манастир побегао је у Загреб где је и умро. Ослободивши се унијата, упутише марчански калуђери молбу епископу Симеону Филиповићу да их прими под своју јурисдикцију. Ову молбу су потписали игуман Атанасије Маргетић и калуђери Михаило Божичковић,Арсеније Бојчетић,Данило Станкић,Рафаило Огњанчевић, који је био парох ровишки и Атанасије Вуксановић. Нису је потписали Теофило Пашић, који је већ био именован за заступника умрлог унијатског бискупа и Симеон Булић. Прибкижавао се Аранђеловдан 1736. Храмовна слава манастира Марче. Калуђери Арсеније и Атанасије били су ван манастира у народу са циљем да упознају људе са ситуацијом у Марчи. Уочи празника дођоше они до манастира, али је капија била затворена. Пашић им поручи да овде немају никаква посла. Ено им владике у Северину или у Лепавини, а Марча припада унијатима. ад је то изјутра чуо народ, који је у гомилама ишао манастиру, распали се као жива ватра. Тада Пашић видјевши да ће бити зла, баци кључеве са спрата, а маса појури горе, похвата њега и његове истомишљенике, затвори их и оде на службу. Овај случај је био повод да коначно изиђе царска комисија која је требала да испита узроке побуне од 1735. и да пресуди коме припада Марча. На челу комисије био је Хилдбургсхаузен. Њему је ситуација била одмах јасна, јер му и католици крајишници изјавише да манастир припада православнима. Пошто није смео сам донети одлуку у корист православног свештенства , ствар је предао генералном аудитору лајтнанту Амброзију Фречнеру. Овај је 8 фебруара 1737. Издао пресуду којом је Марча предана српском епископу Симеону Филиповићу. Сада се могло очекивати да ће наступити мир у којем би се Марча потпуно обновила у сваком смислу. Али то нису хтели пропагатори уније из Загреба и Беча. Још приликом комисије добили су крајишки команданти инструкције из Беча да је, додуше православнима слободно исповедати веру али да се сви команданти обраћају загребачком бискупу. Иако овај план није имао никакве реалне подлоге, јер је и сам загребачки бискуп у писму кардиналима јављао да је унија на пропасти. Царском заповешћу 3. Децембра 1738. Марча је поново одузета од православних и предана унијатима. Оваква изненадна одлука запрепастила је Србе и марчанске калуђере. Они изјавише да никад неће признати загребачког бискупа нити да ће Марчу икада дати унијатима. Народни бол и огорчење добили су страшан израз: ноћу 28. (17) јуна 1739. Плану Марча и изгоре сва и црква и ћелије. Упалише их Срби под вођством арамбаше Томашевића. Знајући какве Марча поседује драгоцености, Срби су пре паљења изнели све из манастира, народне привилегије, архиву и богослужбене утвари и књиге. Народне привилегије однели су у Северин, а богослужбене утвари и књиге у Лепавини. За све ово окривио је загребачки бискуп владику Симеона Филиповића који је завршио у тамници због свих догађања. Коначно је био пуштен ,пошто се није доказала никаква кривица против владике Симеона. Загребачког бискупа Брањуга страшно је распаљивао против Филиповића иванићки жупник Влаховић. Док су се плеле замке епископу Симеону оставиле су власти марчанске калуђере на миру, те су они отпочели обнову свога манастира. Већ 3. августа 1739. јавља жупник Влаховић загребачком бискупу да Симеон скупља материјал за обнову манастира. Игуман Методије успео је већ 30.маја 1740. покрије цркву и сва друга здања. Његов наследник игуман Григорије покрио је 1743. Средње труло и олтар, а игуман Ђорђе Петровић покрио је 1745. четири мала црквена кубета. Идуће године (1746) покрио је велику кулу (звонара) а 1747. набавио три велика звона, довршио крчму на Глоговници и сазидао малу цркву Светог Николе. Марча је била поново обновљена али владика Симеон то није дочекао. На пожупском сабору 1741. на захтев хрватског племства донесен је фамозни 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у Копривницу у тамницу где је и умро 16. марта 1743. Царица се није усудила да у ово ратно време насилно одузима Србима, манастир Марча. Зато је позвала Архијерејски синод карловачке митрополије да се у име Српске цркве и народа за свагда одрекну манастира Марче. Митрополија је то одбила јер је народ као и свештенство било против такве одлуке. Свакако, не из уважавања ових разлога, већ због својих интереса у овом времену кад је Вараждински генералат био непресушни извор војничке снаге, царица се уздржавала од отмице Марче. Међутим, кад је хрватско племство и свештенство на пожупском сабору 1751. поново изнело захтев за ликвидацију православља у , царица је опет затражила од митрополита Павла Ненадовића да се Архијерејским синодом у име Српске православне цркве коначно одрекне манастира Марче. Митрополит је и на поновљена и пооштрена тражења одговорио да се он и Синод на могу одрећи Марче без сагласности Народног сабора, а нарочито народа из онох крајева. 1753. израдила је Илирска дворска депутација план о спровођењу уније. Задатак је поверен генералу Петацију, заповеднику Вараждинског генералата. Петаци је био ватрени католик и свесрдно се примио извршења овог задатка. Када је тако ситуација око Марче била чишћа, сазове Петаци 1.августа 1753. најугледније српске официре из генералата у Чазму. Наслућујући да се нешто спрема о Марчи, изиђоше изјутра пред генерала сви српски официри под вођством потпуковника Михаила Микашиновића и замоле га да их не води у Марчу, ако је мисли одузети од Срба, јер ће радије изгубити главе него се назвати издајницима свога народа и цркве. Али када им је Петаци прочитао царичин декрет којим се непокорним прети губитком главе, а целом народу губитком привилегија, они од два зла изабраше мање. Кад су стигли у Марчу сазове генерал Петаци игумана и калуђере и прочита им царски указ којим треба да напусте манастир који ће војска чувати. Марчански калуђери склонише се у манастир Лепавину куда пренесоше многе књиге и утвари црквене. Чим су изашли православни калуђери из Марче, доведени су унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника. Капетан Мрзљак, коме је поверено да чува Марчу поставио је на шест страна страже, како нико од православних свештеника не би пришао Марчи. Све цркве у крају дао је позатварати и кључеве покупити. Једино му поручник Филип Радотић није хтео да преда кључеве од цркве Св. Вида у Грабовници, задужбине својих родитеља. Кад га је Мрзљак трећи пут позвао да то учини, запретио му је затвором, коме Радотић на крају крајева није умакао. Кад је у Бечу примљен извештај о одузимању Марче, одредила је царица Марија Терезија 26. септембра 1753. да осморица изгнаних калуђера пређу у Плашки и Гомирје. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира,а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Митрополит се надао и даље да се ствар може исправити али узалуд. Царица је 5. новембра 1753. обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама. Док су народни представници и Митрополит упирали очи у Беч и очекивали отуда помоћ, Генерал Петаци је систематски проводио гоњење православног свештенства и народа у околици Беча. Поручник Филип Радотић успео је да побегне из затвора у Русију и приказао је тамо како Срби проживљавају страдање горе него хришћани у време Нерона. Како је уз ово верско гоњење 1754. изашао нови закон о Крајини који је уништио сваки траг о привилегијама препуни се чаша народног стрпљења и првих дана 1755. плану крвава Северинска буна. Побуњеници су поубијали најомрзнутије официре, многима су куће опленили и запалили, међу њима и кућу Капетана Мрзљака. Све је то било узалуд. Вештом и испробаном тактиком буна је угушена. Срби су увидели да не могу повратити Марчу, јер је Беч славио победу над њима. Зато на једном збору у Северину 1755. донесоше одлуку да се народ са тешким болом одриче Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици Молба да се из Марче протерају унијати и да сеw манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. 1755. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачку и латинску школу. Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи , школа није имала успеха јер су се Срби после горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењем. Зато је школа после пар година укинута а пијаристи су прешли у Бјеловар 1756. Марчу су задржали само као своје имање. После њиховог одласка, Марча је опустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен. По сачуваној копији цртежа из 1755. марчанска црква била је грађена у духу наше средњовековне архитектуре са крстообразном основом и осмоугаоним кубетом. Била је дуга 26,6 м, а широка 7.6 метара. Иконостас је пренесен у парохијску цркву у Липовчанима, која је и патосана плочама пренесеним из Марче. Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране, а све заједно, било је ограђено зидом са обрамбеним кулама. На северној страни поред порте била је црквица Светог Николе, која је настојањем протопопа Николе Поповића сазидана у време игумана Ђорђа Петровића (1746. или 1747.) а на јужној страни било је на брду гробље са гробљанском капелом. Господарске зграде и зграде за чељад налазиле су се западно и северо-западно испод цркве, где се и данас још лако нађе цигле и полупаних комада од земљаног и финог порцуланског посуђа. Манастир је имао и два рибњака, јер наши стари монаси никад нису јели меса. Место где се налазио један рибњак и данас се зове Рибњачак, а други се налазио под брдом близу пута који води за Марчу па се то место зове Рибњак. итав век и по није место где је био манастир Марча ничим обележено. Тек 1925. подигнута је на самом црквишту, (народ вели на месту олтара), православна капелица и надстрешница код које се сваке године скупља о летњем Светом Аранђелу, народ овог краја. протојереј-ставрофор Душан Кашић Извор: “Православни манастири у Хрватској и Славонији”
  12. 6 септембра, 2021 Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе. Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то. Фото: Принтскрин/Митрополија Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО. Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите. Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце. И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине. Велибор Марковић Извор: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]
  13. Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије. Извор
  14. Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
  15. Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити! Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри. У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут. Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира. Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру. Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.” Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио: “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити! Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно. Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља. У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју. Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина. Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “. У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу. Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео. Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом. Звучни запис разговора У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић. У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година. Извор: Радио Светигора
  17. У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић) Извор: РТС
  18. IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA Molitva, pa organska proizvodnja 2, jul 2021. Dimitrije Gašić Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite? Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe. Ko pravi kačkavalj? Svi mi. I vi? Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti. Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju. Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. Ovaj kraj je bogat dunjama, ima li ih i na manastirskom posedu? Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom? Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. Извор: Molitva, pa organska proizvodnja NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...
  19. Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви… Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка. – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња. Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте. – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом. Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило. – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада. Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина. – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник. Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница. ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници. Извор: Новости
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију. Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар. Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу). Извор: Епархија тимочка
  22. У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца. Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит. Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина. Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  24. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
×
×
  • Креирај ново...