Претражи Живе Речи Утехе

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара надморске висине, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку. Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века, а да су га подигли Цинцари, који су живели у околним селима. Када су одавде расељени, на жалост није познато. Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године. На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама. У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира. Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године, у време пиротског митрополита Нектарија, јеромонаха Никанора и духовника Елефтерија Зографског. Исте године подигнут је велики манастирски конак, који је назван митрополија. У храму је тада постављен и иконостас, рад Јована Николова. Манастир је био под великим утицајем пиротских фанариотских митрополита. У Летопису је забележено да се богослужило и проповедало на грчком језику. После Првог светског рата и револуције у Русији 1925. године у манастир долази преко 40 руских монахиња из Бесарабије, које су оживеле манастир. 1930. године, манасти је преображен у мушки, а сестринство је пресељено у манастире Темска и Дивљана. Поред монаха и монахиња, у манастиру су од 1924. до 1928. године живели многи образовани Руси, који су у манастиру формирали велику библиотеку, од које ништа није остало сачувано. Манастир је поседовао велико имање. Јеромонах Спиридон Бугарун, који је1941. године пописао манастирско имање затекао је 23,2 хектара шуме, 21,5 хетара ливада, око 120 хектара пашњака, две мање воденице, амбар у селу Смиловци. После 1945. године већена имања је одузета како од Државе тако и крађом од појединих безбожника. У том периоду у манастиру се подвизавају јеромонах Михајло (1954- 1980), јеромонах Василије, јеромонах Стефан, јеромонах Сава. Након њих у манастир долази монахиња Харитина. Затиче пустош али вредним радом постпено обнавља конак, па храм и на крају владикин конак, а гради и шталу где чува две краве и двадесет оваца са својим братом Илијом и монахињом Маријом у пероду од 2003. до 2014. године, а од 2006. до 2012. године, у манастир долази архимандрит Николај који успева да од Републике Србије, кроз разне пројекте (рестаурацију иконостаса, изградњу економског дела, реконструкцију конака, изградњу асфалтног пута у дужини од једног километра од манастира према селу, прикључење електричне енергије од високонапонског вода) добије прилог. Сви радови су обављани по благослову епископа нишког Јована и патријарха српског Иринеја, а уз стални надзор и пројекат Завода за заштиту споменика у Нишу. Манастирски конак има два спрата- трпезарију, кухињу и седам келија. 1984. године, манастир је стављен под заштиту Државе, као Културно добро од великог значаја. https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-smilovci

На обронцима планине Јастребац, недалеко од Прокупља, налази се манастир посвећен светом великомученику Георгију. Манастир се налази у селу Ајдановац, а предање казује да је село, а и манастир са њиме, име добило по неком турском бегу Ајдану, који је примио монашки постриг, у знак благодарности Богу за спасење и настанио се у близини ове светиње. Тачно време подизање ове светиње није познато, али ако се узме у обзир архитектура и живопис храма, преовлађује мишљење да је манастир подигнут у време Немањића, највероватније у време владавине краља Милутина, или непосредно по турском освајању Балкана. Сачувани натпис у манастирској Цркви сведочи да је храм подигнут као метох манастира Наупаре, а живописан 1492. године уз помоћ ктитора, игумана Данила и Матеја и приложника. Манастир се помиње у турским тефтерима из XV и XVI века и поседује велико имање. У манастиру је постојала школа, а била је развијена и преписивачка делатност. Манастирска Црква је неколико пута страдала, први пут највероватније у XVII веку. Б. Ђинђић бележи да су после Прве сеобе Срба 1690. године Арнаути, након опустошења Топлице разграбили манастирско имање, али и да је један од њих, по имену Ајдан сачувао манастир од даљих пустошења. По њему је манастир у примио турско име Ајдановац. Манастир је дуго био пуст, а манастирска Црква је обновљена тек 1887. године. Након Берлинског конгреса и ослобођења Топлице 1878. године, Турци и Арнаути бивају протерани. 1899. године, Феликс Каниц посетио је овај манастир и записао да је манастирска Црква тада била „једина богомоља у целој области.“ Каниц бележи да је Црква обновљена 1884. године, али је вероватније да се то догодили 1887. године. Обнову манастира је помогао краљ Милан Обреновић, који је сазидао манастирске конаке и спомен чесму. Након избијања Првог светског рата, почетком 1915. године Бугари су окупирали Топлицу. Почетком 1916. године опљачкали су манастир и спалили конаке. Тек по завршетку рата, уз помоћ Српске владе, подигнути су нови конаци, а манастир обновљен. До 1936. године служио је као парохијски храм, када је поново преображен у манастир. Манастир је поседовао велике земне поседе. Манастирска Црква је једнобродна базилика, издужене правоугаоне основе са апсидом на Истоку. На западној страни је припрата, испред које се налази зидани трем из каснијег периода. Манастирска Црква је живописана 1492. године, руком непознатих зографа, највероватније провинцијских мајстора из северне Грчке. Живопис није комплетно сачуван, а рестауиран је 1996. и 1997. године. Најбоље је очуван зид на северном делу припрате и представља рад из првог периода живописа. Наос је живописан највероватније у XVII веку. У манастиру је неким чудом остало сачувано неколико богослужбених књига из XVIII и XIX века. У Цркви се чува и једна велика светиња, кивот са моштима светог пророка Наума. Иконостас је новијег датума, израђен у неокласицистичком стилу, а даривао га је краљ Милан Обреновић. 31. марта 1970. године манастир је стављен под зашититу Државе под редним бројем СК 236, као културно добро од великог значаја. https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-ajdanovac

Светиња НЕОБИЧНОГ ИМЕНА за коју мало ко зна: Од свих манастира на Фрушкој гори овај је НАЈМЛАЂИ Највећи број манастира Фрушке горе стари су вековима и приче о њима сежу дубоко у прошлост нашег народа. Ипак, како је „српска Света гора“ место где духовност и данас сија неугаслим сјајем, на њој се и у новије време подижу цркве и „рађају се“ неке нове светиње. Најмлађа међу њима је манастир Манђелос… Од свих манастира Фрушке горе, Манђелос је најмлађи. Одлука о његовој изградњи донета је 2008. а радови су почели 2011. Ктитори цркве били су Милан и Сенка Миланковић, пореклом из Бродца код Бијељине, који живе и раде у Аустралији, а који су трагичним сплетом околности овде изгубили ћерку. Манастир је посвећен Светом Василију Острошком и освећен је 2014. године. Манастир јединственог изгледа Осим „младости“, манастир Манђелос јединственим чини и његова спољашњост. Наиме, лепа, мала црква комплетно је изграђена од дрвета! Кажу да је коришћен норвешки бели бор и чамовина, па читава богомоља својом архитектуром одудара од осталих фрушкогорских светиња. Необично име Манастиру је „кумовало“ истоимено насеље необичног назива – Манђелос. Реч је о „преради на српски“ мађарског имена „Нађолас“ или „Nagyolasz“, што у преводу значи „велико италијанско село“ тј. „велико романско село“ – место у коме живе Романи, потомци Римљана, ту досељени у време средњовековне владавине Франака над Сремом. Осим овог имена, манастир понекад зову и Врањаш, по истоименом извору који се ту налази. Место манастира није изабрано случајно! Као и многи други фрушкогорски манастири, и овај се налази у прелепој природи. Црква је изграђена у малој, зеленој ували између села Гргуревци и Манђелос, на потезу који се зове Јоргованиште. А место није изабрано случајно! Црква је подигнута тачно изнад извора воде који је посвећен Светим Врачима – Козми и Дамјану, а који је познат од давнина као лековит. Наиме, слично као што је случај са Јазак водом чије благотворном дејство је познато надалеко и о којој је још Милош Црњански писао у роману „Сеобе“, и историјат овог фрушкогорског извора богат је и дуг. Предање каже да су га још древни Римљани користили како би, преко аквадукта, водом снабдевали Сирмиум тј. данашњу Сремску Митровицу. Вековима након, за ово место су знали и Турци, па су ту направили бању са лековитим блатом чији се остаци, кажу локалци, још увек могу пронаћи у околини манастира. Извор који се још назива и Врањаш, данас је уређен, а краси га и леп мозаик на коме су приказани Свети Козма и Дамјан. https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/najmladji-manastir-fruske-gore