Претражи Живе Речи Утехе

Молитвена прослава Светих новомученика Јасеновачких, биће одржана сјутра у Манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу у Спомен подручју „Јасеновац“ у организацији пакрачко-славонске епархије Српске православне цркве. У светој архијерејској литургији која ће почети у 9 часова учествоваће значајан број архијереја Српске православне цркве и других помјесних православних цркава, а вишедневном програму ће присуствовати и велики број потомака жртава, државних званичника, јавних личности и грађана. Музеј жртава геноцида је јуче, 5. септембра, отворио сталну изложбену поставку у здању „Усташке болнице“, једном од два преостала аутентична објекта некадашњег концентрационог система и логора смрти Независне државе Хрватске у Јасеновцу. https://mitropolija.com/2024/09/06/molitvena-proslava-svetih-novomucenika-jasenovackih-sjutra-u-jasenovcu/

Недеља свих светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недеља после Свете педесетнице (Духова), посвећена свим Светима, као „жетве Духа Божјега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани Свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник. Још у време Светог Јована Златоустог, славила се успомена свих Светих мученика у недељу после Духова. Из једне песме Преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на све Свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на све Свете празновала после недеље Свете педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви Свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част Светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна. После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље свих светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја…“ Извор: Епархија шумадијска

Епархија врањска позива верни народ на молитвено и саборно прослављање славе Светих Сурдуличких мученика и стогодишњицу од освећења Спомен-костурнице у Сурдулици. У уторак 28. маја у храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици биће служено бденије са почетком у 17 часова. Након тога у 19 часова биће уприличена Свечана академија у СКЦ Судурлица. Сутрадан, у среду 29. маја у 8.30 часова биће уприличен свечани дочек за Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија који ће са почетком у 9 часова у храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици служити свету архијерејску Литургију уз саслужење архијереја, свештенства, монаштва и верног народа Божијег. Након свете Литургије планирана је Литија од храма до Дубоке долине. У оквиру обележавања Стогодишњице од освећења Спомен-костурнице у Сурдулици у препуној сали Сурдуличког културног центра одржана је промоција монографије „Стогодишњица Спомен-костурнице Св. Сурдуличких мученика у Сурдулици 1924-2024“ аутора професорке Рајке Дојчиновић. О монографији и страдању Сурдуличких мученика говорио је протојереј-ставрофор Небојша Стојадиновић. Ауторка монографије проф. Рајка Дојчиновић говорила је о историји Спомен-костурнице у Сурдулици која је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову и Метохији, источној и јужној Србији, пуној несрећа затирања и заташкавања злочина. -Управо период од 2010. до 2024. године је смештен у четврто допуњено издање и сам предговор о самом четвртом допуњеном издању, као и мало проширени Српско – бугарски догађаји, да нам та увертира буде мало шира и јаснија читалачкој публици. Зашто четврто допуњено издање? Управо због Сурдуличких мученика који су 2017. године уврштени у дипти светих, односно проглашени за светитеље и ево већ седму годину, одржавањем литургије обележавамо као славу свих Сурдуличана 29. маја, нагласила је Рајка Дојчиновић, ауторка монографије “Стогодишњица Спомен-костурнице Светих Сурдуличких мученика у Сурдулици 1924-2024“. Присутнима су се обратили и Председница општине Сурдулица др. сци Александра Поповић и Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије. Порука која је послата са овога скупа је да се мора неговати сећање на наше страдале претке, како бисмо као народ имали будућност и како нам се слични сценарији не би понављали. * У петак 24. маја 2024. године у Сурдуличком културном центру Отварањем изложбе Историјског архива „31. јануар“ из Врања и додељивањем награда по конкурсу за литерарне и ликовне радове на тему „Чувајући историју – чувамо будућност“, председница општине Сурдулица, госпођа др. сци Александра Поповић, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, отворили су манифестацију обележавања 100-годишњице од освећења Спомен-костурнице у Сурдулици. На изложби “Од окупације до интернације“ аутора Предрага Стојковића и Горана Судимца, изложена архивска грађа о страдању српског народа у Сурдулици, прикупљена у Војном архиву Београда, Народној библиотеци Србије, Војном музеју Србије, Државном архиву Србије, Државном архиву Северне Македоније и Музеју епархије Нишке. Програм је настављен пројекцијом документарног филма РТВ Врање „Свети Сурдулички мученици“. Стогодишњица освећења Спомен костурнице Сурдуличким мученицима низом догађаја биће обележена на највишем црквеном и државном нивоу у наредних пет дана. Изградња Спомен-костурнице у Сурдулици започета је постављањем камена темељца школе и костурнице на Видовдан, 28. јуна 1922. године, коме су присуствовали председник Народне Скупштине Краљевине СХС др Иван Рибар и председник Владе Краљевине СХС Љуба Давидовић, двадесет народних посланика, потомци побијених и грађани Сурдулице. Спомен-костурницу је 1924. године 24. августа осветио блаженопочивши Патријарх српски Димитрије Павловић (1920-1930), коме су присуствовали Краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, митрополит Варнава Росић (патријарх српски 1930-1937), више епископа Српске Православне Цркве и председник Владе Краљевине СХС Љуба Давидовић са министрима у тадашњој Влади. На жалост, у априлу 1941. године Спомен-костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године порушена од стране бугарских окупатора у Другом светском рату. Кости побијених Срба тајно су затрпане на старом сурдуличком гробљу, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. Међутим, по Божијем промислу, приликом радова на породичним гробницама породица Лакићевић и Хасал, на старом сурдуличком гробљу, појавиле су се 2009. године кости Сурдуличких мученика, које су 29. маја 2010. године свечано пренете у крипту Спомен-костурнице, која је обновљена 2006. године. Свети Архијерејски сабор је 24. маја 2017. године на предлог Православне епархије врањске, уврстио у календар светих Православне Цркве. За дан празновања, одређен је 29. мај, када су њихове Свете мошти похрањене у обновљену Спомен-костурницу у Сурдулици. Извор: Епархија врањска

Недеља Мироносица je трећа недеља после Васкрса, које је посвећена женама мироносицама, првим сведоцима Христовог Васкрсења, а такође и Јосифу Ариматејском, једном од тајних Христових ученика као и Никодиму, који је тајно долазио Христу и слушао његову науку. Обојица су извршила погреб Христов. Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10). У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим. Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја", а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на "Господи воззвах" певају исте стихире као и на сам празник. Кондак Извор: СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на данашњи дан прије 12 година, донио одлуку да у диптихе светих Православне Цркве, унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу наше Свете Цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године, на саборној Светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расијања. Повијест о Момишићким мученицима Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, дјеце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпјеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети пријесто цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под Свети пријесто. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цјеливање на празник Светих Четрдесеторице мученика Севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика, а дан канонизације је одређен да буде други датум прослављања дјеце мученика и слава школе вјеронауке при овом храму. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. https://mitropolija.com/2024/05/17/12-godina-od-kanonizacije-svetih-mucenika-momisickih/

Храм светих Кирила и Методија у земунском насељу Бусије по традицији свечано и садржајно слави Небеске покровитеље цркве и насеља - свете просветитеље Словена, браћу Кирила и Методија, а ове године славље траје 10 дана, од 16. до 26. маја, уз многобројне госте, предаваче, међу којима је и Владика Иларион (у недељу 19. маја после Вечерње службе у 17.30 ч). Саговорници Радија, свештеници Драган Зорица, старешина Храма у Бусијама, и парох Стефан Гавровски, најавили су, између осталог: Архијерејску Литургију, концерте, дечје и наступе хорова, одличне теме предавања и сјајне госте - учеснике свечарских дана насеља Храма који већ две деценије пружа духовно уточиште десетинама хиљада људи избеглих пред ратним недаћама из Хрватске и Босне и Херцеговине. Овде доносимо програм манифестације и линк ка разговору са свештеницима. Део из разговора са свештеницима Драганом и Стефаном: Цео разговор је на ОВОМ линку. ПРОГРАМ "ДАНА СВЕТИХ КИРИЛА И МЕТОДИЈА": БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА СРЕМСКОГ ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ ХРАМОВНЕ СЛАВЕ СПЦО БУСИЈЕ ОРГАНИЗУЈЕ ДАНЕ СВ. БРАЋЕ КИРИЛА И МЕТОДИЈА ПО СЛЕДЕЋЕМ РАСПОРЕДУ: ЧЕТВРТАК 16. МАЈ 17 часова: Акатист Св. браћи Кирилу и Методију 18 часова: Комедија: Ваше комшије Милка и Неђо (глумци: Раденка Шево и Жељко Касап) СУБОТА 18. МАЈ 18 часова: Вечерње богослужење После богослужења биће уприличено Гусларско вече, уз учешће гуслара Марка Шћепановића, Бошка Вујачића, Ђорђија Копривице, као и предавање Високопреподобног архимандрита Стефана (Вучковића), игумана манастира Велике Ремете. НЕДЕЉА 19. МАЈ 9 часова: Св. Литургија 17.30 часова: Вечерње богослужење на којем присуствује Његово Преосвештенство Епископ новобрдски Иларион (Лупуловић). После вечерњег богослужења владика Иларион ће одржати предавање у сали парохијског дома. ПОНЕДЕЉАК 20. МАЈ 18 часова: Александра Нинковић Ташић, председница образовно-истраживачког центра Михајло Пупин – предавање о Пупину, Тесли, Миланковићу… УТОРАК 21. МАЈ 18 часова: Мишо Близанац и хор деце са посебним благословом, Удружење за афирмацију инвалида ,,Феникс“, као и ученици са сметњама у развоју више београдских основних и средњих школа. ПЕТАК 24. МАЈ 9 часова: Света Архијерејска коју служи Његово Преосвештенство Епископ сремски господин Василије. 18 часова: Вечерње богослужење након којег ће наступати дечји хор којим руководи мати Злата, игуманија манастира Богородице Тројеручице на Авали, хор ученика Верске наставе, певачка група Пилипенда, КУД ,,Ђирило и Методије“ и други гости. СУБОТА 25. МАЈ 18 часова: Вечерње Богослужење 19 часова: КУД “Ћирило и Методије” фестивал “Стазама наших предака” НЕДЕЉА 26. МАЈ 18 часова: Велики концерт песама Крајине и Српске: ,,Неће бити граница на Дрини” на платоу испред црквене порте. Позивамо вас да узмете учешћа у богослужењима, као и свим свечаностима које реализујемо поводом наше храмовне славе – празника Св. браће Кирила и Методија. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у уторак, 6. фебруара 2024. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће прослављен новоустановљени празник Светих који су учили и који су се учили на Богословском училишту у Београду, најавио је за наш радио представник Студентског парламента г. Александар Бојанић. У факултетском параклису св. Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова биће служено свеноћно бденије у понедељак 5. фебруара од 18 сати и 40 минута, док ће света архијерејска Литургија бити служена 6. фебруара од 9 часова: Александар Бојанић за РСЉ: Извор: Радио "Слово љубве"

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј ће у суботу 9. децембра 2023. године, у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару, од 18 часова и 30 минута представити шест литерарних ауторских дела, саопштило је братство Светосавског храма. Ове вечери ће беседити и Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион и протојереј Радош Младеновић. Наредног дана, у недељу 10. децембра, Преосвећени Владика Алексеј ће свету архијерејску Литургију служити у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду од 9 часова, најавило је братство ове светиње. После свете Литургије ће такође бити представљена дела Владике Алексеја, о којима ће говорити старешина храма, архимандрит Данило (Гаврановић) и архимандрит Василије (Костић). Сви су добродошли на молитву и представљање књига. Извор: Радио "Слово љубве"

Пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована Овог дана празнује се пренос њихових моштију из Канопоса у Манутин и многобројна чуда која су се догодила од њих. Свети Кирил, патријарх александријски, мољаше се приљежно Богу, да уништи идолско нечестије у месту Манутину, где беше идолски храм и где владаше сила демонска. Тада се јави патријарху ангел Божји и рече му, да ће Манутин бити очишћен од нечистија, ако он пренесе на то место мошти Светих Кира и Јована. Патријарх то одмах и учини: пренесе чесне мошти мученика у Манутин и сагради тамо цркву у име Светих Кира и Јована. Од моштију ових мученика исцели се од шкрофула Амоније, син александријског градоначелника Јулијана; неки Теодор од слепила; Исидор од Мајума излечи се од труљења црне џигерице; жена Теодора од отрованости; неки Евгеније од водене болести, као и многи други од других болести и мука. Све се ово догодило 412. године. Тропар Пренос моштију Св. бесребреника Кира и Јована (глас 5): Као необориву стену даровао си нам чудеса Твојих Светих мученика, Христе Боже. Њиховим молитвама саборе безбожника разори, скиптре царства оснажи, као Једини Благ и Човекољубив. https://mitropolija.com/2023/07/11/prenos-mostiju-svetih-besrebrenika-kira-i-jovana/

Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена? Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова? Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја? Не шаље. И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога – далеко од тога, па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба. А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример Светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро – то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света – одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем. Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара – ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје Небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике! Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење Царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камоли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити: А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у Царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: “Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!” А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме – бићеш спасен (Рим. 10, 9 – 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније – храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији – онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град? Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. – Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли – Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном суду пред Оцем Небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. – (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: “Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то – небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава”. Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана.Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас. Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. – Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан. Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол. Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој. Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце. Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, – мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају. Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола – шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим. А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима – рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други. Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, – јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, – него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде. Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима: И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало – чак и у самом почетку њихове апостолске мисије – сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни. По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни. Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља – Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви – речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у Царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим! Ову је недељу Црква посветила Свим светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и “најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом”, Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих! Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места. Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први. Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Свети владика Николај Охридски и Жички https://mitropolija.com/2023/06/11/nedelja-svih-svetih-prva-po-duhovdanu-jevandjelje-o-sledovanju-hristu/

Данас је први пут Литургијски прослављен празник Светих мученика зворничкотузланских. Молитву је у Бијељини, у Саборном храму рођења Пресвете Богородице, предводио Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Опширније у извештају Епархије: Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије данас је у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини служио Свету архијерејску литургију поводом прве прославе Светих мученика зворничкотузланских. На редовном мајском засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2022. године, милошћу Божијом, а на приједлог Његовог Преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Фотија,уврштени су у ред светих наше Помесне Цркве свештеници и цивили мученички пострадали током XX вијека на простору Епархије зворничко-тузланске. Тако ћемо се од данас на овај дан сјећати оних који животе своје положише не желећи да се одрекну Христа. Сјећамо се жртава добојског логора, мученика влајићких, рожањских, осмачкодубничких, дрињачких, бродских, шековићких, забрђских, врањачких, лопарских и сијековачких и других невино пострадалих. Владика Фотије је у обраћању вјерницима рекао да је ово одлука Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве и Комисије за канонизацију при Сабору који су на прошлогодишњем мајском сабору донијели одлуку да буду проглашени мученицима страдали Срби у 20. вијеку на простору Епархије зворничко-тузланске. Владика Фотије је истакао да мучеништво српско непрестано траје, те да пред Богом ниједна жртва не пропада. "Цио 20. вијек српски народ је распет, прогањан, убијан, распињан на разне начине", рекао је владика Фотије и нагласио да је Бог моћнији од свих тих империја земаљских. Његово преосвештенство је истакао да је и овај празник данас побједа српског народа, српске Цркве, побједа страдалника над непријатељима који су их мучили. "Њихова судбина се не зна, али наши људи и наши мученици су сада канонизовани и више не вршимо парастосе за њих, него им се молимо као светитељима. Мучеништво зворничкотузланских мученика остављено је не за награде овоземаљске, него вјечне", нагласио је владика Фотије. Његово преосвештенство је рекао да Бог све види и Црква све чува. "Побједа је увијек на страни Божијој и људи који су уз њега", поручио је владика Фотије у обраћању бројним вјерницима. Владика Фотије је напоменуо да су распета многа српска браћа, многи православни хришћани на мјестима гдје су ратови. "И ми смо овдје распети у нашој Републици Српској јер није лако очувати се да будемо православни Срби, да сачувамо православну вјеру", рекао је владика Фотије. Његово преосвештенство је поручио да се треба борити да са Запада не буде унесен отров у просвјету, лажним учењима и родним теоријама, законима содоме и гоморе. "Морамо своју омладину спасити од зла, овог отрова, од сатанизма и ту нам требају мудре главе које воде државу и знају да кажу не, ми то нећемо дозволити нашој дјеци, јер ми имамо своју православну традицију и то хоћемо нашој дјеци", напоменуо је владика Фотије. Поред свештеника и ђакона из наше епархије, данас је Преосвећеном епископу Фотију саслуживао и драги гост из Епархије рашко-призренске, архимандрит Михаило (Тошић), игуман Манастира светих Архангела у Призрену. Како то канони и прописују, на малом входу икона Светих мученика зворничкотузланских је донешена и постављена да народ прилази и цјелива је. Поред вјерног народа било је примјетно и присуство средњошколаца који су дошли са својим вјероучитељима да активно учествују у овом историјском догађају. Пригодну бесједу о настанку празника Светих мученика зворничкотузланских одржао је протонамјесник Немања Ерак. По завршетку Свете Литургије уприличена је трпеза љубави као наставак овог молитвеног сабрања у епархијском двору. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На редовном годишњем Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15-21. маја 2022. установљен је празник Светих мученика зворничкотузланских. Поводом прве прославе Светих мученика зворничкотузланских биће служена Света архијерејска Литургија у четвртак, 8. јуна, у Саборном храму у Бијељини, са почетком у 9.00 часова. Раније поводом приједлога за установљене овог празника Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије рекао је да су Срби страдалнички народ који се од Косовске битке до данас бори за велике идеале и Царство небеско, знајући да је земаљско "за малена царство". "Молимо се Богу за све људе који страдају на свету, православе и неправославне, да их просветли и поведе на пут познања, истине и правде", поручио је Владика Фотије у бесједи приликом свете архијерејске Литургије која је служена, на молитвено сјећање, и помен свештеницима Епархије зворничко-тузланске који су пострадали у вријеме Другог свјетског рата. "Ту философију смо имали и имамо је до дана данашњег и зато смо народ мученички, страдални, народ који је заиста распет на крсту, али народ који верује у свеопште васкрсење, па и наше", навео је Владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански је тада најавио процес канонизације светих мученика ове епархије, од којих је већина страдала у периоду уочи Петровдана, а прикупљена житија и мартирологији свједоче да су пострадали на просторима бивше Југославије и у нацистичким логорима Матхаузен и Дахау. "Свугдје смо дали допринос у мучеништву и то је наш понос, чиме се с правом дичимо, јер можемо да кажемо да идемо путем голготе који нас води у васкрсење и живот вјечни. Ту философију и вјеру чувамо и данас на нашем распетом Косову и Метохији, у Црној Гори, јер желимо да будемо са својим светима", рекао је Владика Фотије. Владика је навео да су у вријеме Другог свјетског рата, када су нацизам и усташтво препловили Европу, завили је у црно и начинили безбројне злочине, Србија и српски народ били на страни ослободиоца, савезника који су се борили против зла нацизма. "И ми данас нисмо савршени, али вјерујемо у савршенога Господа Исуса Христа и од њега задобијамо његово савршенство, њиме се испуњавамо и обожујемо", истакао је Епископ Фотије и поручио да се треба подсјећати свих мученика, свих времена, који су постадали за крст часни и вјеру православну. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја. Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време Светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви, свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године. На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други. Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан.Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве). Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој. https://mitropolija.com/2023/05/28/nedelja-svetih-otaca-prvog-vaseljenskog-sabora-2/

У храму Светих лекара Козме и Дамјана у Клиничком центру Србије (улица Делиградска бр. 38), 26. априла 2023. године, у наставку акатиста са почетком у 16 часова и 30 минута, биће служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Светих лекара Козме и Дамјана у Клиничком центру Србије (улица Делиградска бр. 38), у среду, 29. марта 2023. године, у наставку акатиста са почетком у 16 часова и 30 минута, биће служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве"

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању – Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.” Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе. После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро. Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро. Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова. Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године. На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено. https://svetigora.com/svetih-40-mucenika-sevastijskih-mladenci/

У недељу, 2. октобра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће, у Саборном храму у Новом Саду, са почетком у 9:00 часова, служити Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијерејâ и свештенства из сестринских помесних Цркава, биће извршен свечани чин канонизације светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких, који су на овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора прибројани Лику светих наше Цркве. Свечани дочек Патријарха српског и архијерејâ биће уприличен у 8:30 часова. Епархија бачка позива свештенство, монаштво и верни народ да узму молитвеног учешћа у свечаном литургијском сабрању поводом канонизације новојављених светитеља наше свете Цркве. https://eparhijabacka.info/2022/09/25/svecani-cin-kanonizacije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-i-svetih-mucenika-backih/

Епископија Пакрачко-славонска и ове године има част позвати вјерни народ на заједничко молитвено учешће у Централној прослави празника Светих Новомученика Јасеновачких која ће се одржати у суботу 10. септембра ове године у Манастиру Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Тим поводом, свету архијерејску Литургију с почетком у 9 часова, с вјерним народом, свештенством и монаштвом, служиће више Високопреосвештене и Преосвештене господе Архијереја наше Помјесне и сестринских Православних Цркава. Извор: Саборни храм у Пакрацу, фејсбук страница

13.јул (30.јун) Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића АПОСТОЛИ СВЕТИ, ОГЊЕНОГА ВИДА, КРОЗ ЊИХ ДУХ ПРЕСВЕТИ ВАСЕЛЕНУ ПРЕЗИДА. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен. Тропар (глас 4): Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sabor-svetih-dvanaest-apostola-pavlovdan

Српска православна црква у уторак, 12. јула 2022. године по новом календару, а 29. јуна по старом, молитвено, у свим својим богомољама, прославља свете апостоле Петра и Павла, а овај празник је круна овогодишњег Апостолског поста који је почео 20. јуна. Посебно свечано биће у појединим храмовима који славе своје Небеске покровитеље, у појединим храмовима ће светом Литургијом началствовати архијереји СПЦ, у неким црквеним општинама биће организовани духовни и културни програми. Навешћемо поједине: Митрополит дабробосански г. Хризостом служиће свету Литургију 12. јула у месту Рудо. * Петропавловски храм у Бијељини прославиће славу архијерејском Литургијом коју ће 12. јула 2022. служити Епископ зворничко- тузлански г. Фотије. * Црквена општина Мајданпек најавила је прославу славе, празника светих апостола Петра и Павла – 11. јула је дочек Епископа тимочког г. Илариона у 17.45 ч, а после Вечерње с петохлебницом биће одржана Петропавловска литија. Сутрадан, 12. јула, након дочека архијереја у 8.45 ч, архијерејска Литургија биће служена у славу Небеских заштитника града, рудника и храма. * Епископ шумадијски г. Јован служиће 12. јула свету Литургију у манастиру Ралетинац, са почетком у 9 часова, поводом манастирске славе. * Епископ жички г. Јустин ће 12. јула служити у Мрчајевцима, од 08.30 ч. * Епархија бачка је најавила: Општинска народна библиотека „Вељко Петровићˮ Жабаљ и Управе парохија у Жабљу и Чуругу позивају - у оквиру Петровданских дана - 12. јула 2022. године, на Петровдан, у 19 часова, у библиотеци „Вељко Петровићˮ у Жабљу, биће одржано културно-уметничко вече о византијској духовној култури унутар српског наслеђа и том приликом говориће презвитер Радоје Марковић и уредница културног програма библиотеке Варја Нешић. Поред тога, биће одржана изложба радова иконописца г. Пера Цвјетковића и наступиће хор при Школи црквеног појања „Свети Јован Дамаскинˮ у Новом Саду. Извор: Радио "Слово љубве"

Новомученици житомислићки ће први пут бити литургијски прослављени наредног викенда, 25. и 26. јуна 2022. године у манастиру Житомислић, у Епархији захумско-херцеговачкој, саопштила је за Радио „Слово љубве“ Ирина Колак Мандић, директорка Музеја манастира Житомислић. Након вечерње службе у суботу, 25. јуна, у оквиру програма свечаности поводом уношења Новомученика Житомислићких у календар Светих СПЦ, биће отворена изложба фотографија „Васкрсење манастира Житомислић“. На дан празника, у недељу, 26. јуна, Свету архијерејску Литургију служиће у манастиру Житомислић преосвећена господа епископи – нишки Арсеније, далматински Никодим и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Подсећамо, на последњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одређен је датум празновања Светих свештеномученика Житомислићких – 13/26. јун. Извор: Радио "Слово љубве" Ирина Колак Мандић, директорка Музеја манастира Житомислић

Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/

Недеља свих светих нам даје повод да се замислимо над тим каквим су све разним путевима ишли свети Божији људи по трновитом путу у царство Божије. Веома су различити били услови њиховог живота, њихова стремљења и наклоности и њихови карактери; на сасвим разне начине су се развијали и њихови животи и сходно томе, њихов ум и срце су се приклањали да у највећој мери испуне неку од Божијих заповести. Међу њима је било људи који се уопште нису интересовали за питања државног и друштвеног живота, за светске послове, већ су свецело били обузети једном тежњом – да буду у непрекидном општењу са Богом. За њих је била бесконачно важна та заповест Божија коју је Господ наш Исус Христос назвао првом и највећом заповешћу у закону: „… љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом…“ (Мк. 12, 30). Они су одлазили у пустиње Африке, у непроходне шуме севера Русије и занимали су се једино непрекидним општењем са Богом. Ово су били изабраници Божији, попут Павла Тивејског, који је 90 година проживео у потпуној усамљености у афричкој (египатској) пустињи, попут Антонија и Арсенија Великог, Макарија Египатског, Јоаникија Великог; попут свете Марије Египћанке и недавно међу нама боравећег Серафима Саровског, који се хиљаду дана и ноћи молио у шуми на равном камену. Ово су били Анђели у телу и вечни живот у Небеском Царству је за њих почињао још овде, на земљи. Други су свим срцем поверовали у Господа Исуса Христа и заволевши га више од сопственог живота, постали су свети мученици, који су за Христа претрпели неописива мучења и смрт. Има на десетине хиљада мученика и сатима би смо могли говорити о њима. Поменимо само младу лепу девојку Пелагију, коју је желео да ожени сам цар Диоклецијан, сурови прогонитељ хришћана, а она је страшну смрт ставила испред брака са њиме. Било је много светитеља који су испунили другу највећу заповест у Закону: „Љуби ближењг свога као себе самога“ (Мк. 12, 31). Ово су сви они који су испунили пету заповест блаженстава: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7). Међу њима, као најсјајнија звезда, сија епископ Павлин Нолански, који је продао себе у ропство вандала, да би искупио из ропства јединца сина удовице, и блажени Филарет Московски, и архиепископ Александријски Јован Милостиви. Сетимо се и оних блажених који су ушли у Царство Божије тешким путем духовног сиромаштва – јуродивих, који су добровољно трпели подсмехе, поруге и ударце. Сетимо се и светог смоленског кнеза Андреја, који није трпео свађу међу кнезовима и коме је терет представљао блесак кнежевског живота. Оставио је свој кнежевски дворац, ушао у град Перејаслав Залески и тамо 30 година служио као црквењак при цркви светог Николаја Мирликијског, скривајући своје кнежевско достојанство. Није ли ово пример смирења за нас?! Чудесни пример трпљења и послушања налазимо у житију преподобног Акакија Синајског. Њему је као руководитељ у монаштву био назначен намћорасти старац, који би га не једном изударао до крви, и он је девет година трпео ударце не напуштајући послушање старцу. Велики пример трпљења дао нам је и преподобни Пимен Печерски, који је читав живот лежао у несносној болести и страдао безропотно. Дивни примери најтежег покајања за ужасне грехе налазимо у житјима преподобног Јакова Чудотворца и страшних разбојника Варвара, Мојсија Мурина, Патермутија и Давида, којима је Бог опростио и који су чак задобили дар чудотворства. Учинимо метанију пред неустрашивим подвигом Филипа, митрополита московског, који је без страха разобличавао цара Ивана Грозног за његову суровост и злодела и постидимо се ниске малодушности и кукавичлука, који су својствени многима од нас. Можда ћете ми иапк рећи: „Говориш нам о великим праведницима, о силним људима, а ми смо људи тако слаби, неспособни за подвиг, и живимо у обичним, свакодневним бригама и трвењима“. На ово ћу вам одговорити: читајте житије свете Јулијане Муромске (јануарски том Житија Светих), која се, слично вама, није одликовала никаквим херојством, већ је својом добротом и љубављу стекла Царство Небеско и Црква ју је прибројила сабору Светих. Житија свих Светитеља су драгоцени путовођ за хришћански живот. Али није нас сустигла глад за хлебом, већ глад слушања речи Божије, о коме говори пророк Амос (Ам. 8, 11), и постало је јако тешко да нађемо Житија Светих. Уколико су се код неких од вас сачувала, читајте их с усрђем и препричавајте вашим ближњима. Није само Свето Писмо најважнији извор духовне светлости, већ нека Вам и Житија Светих помогну на тешком путу испуњавања Христових заповести и спасења ваших душа Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-nedelja-svih-svetih/

Недеља свих светих је прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим светима, као „жетве Духа Божијега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник. Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула. После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја… http://www.spc.rs/sr/nedelja_prva_po_pedesetnici_svih_svetih

Дечија смотра фолклора под називом "У сусрет Видовдану", којом почињу Видовданске свечаности, одржаће се 28. маја 2022. године у порти манастира Светих Архангела код Призрена. Ову несвакидашњу смотру дечијег фолклора, традиције, младости и лепоте, на којој учествује око 700 извођача и преко 20 културно-уметничких друштава, организују Дом културе Грачаница, Савез аматера Косова и Метохије и братство манастира Светих Архангела. Циљ ове манифестације је чување и неговање традиције и народних обичаја, али и да деца упознају своје вршњаке, историју, културу и да на остацима Светих Арханђела граде културу сећања и потребу да се уништено обнавља. Како је најавио Дом културе Грачаница, свим учесницима манифестације биће додељени медаљони, дипломе и пехари као мотивација за даљи напредак и развијање талента. Манифестацију су подржали канцеларија за Косово и Метохију и Министарство културе и информисања Владе Републике Србије. Извор: Радио "Слово љубве"