Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дела'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88
  2. „Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88 View full Странице
  3. "Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа", поучио је Епископ топлички Јеротеј, сабране на евхаристијском сабрању у Вождовачком храму. У Месопусну недељу 14/27. фебруара 2022. године, када се произноси свештено зачало о страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих равноапостолних цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Преосвећеном владици саслуживао је високопреподобни архимандрит Нектарије; протопрезвитери-ставрофори Недељко Марјановић, настојатељ Вождовачког храма; Драгомир Убипариповић, парох прве парохије при Вождовачком храму; као и протопрезвитер Ђорђе Поповић, парох треће парохије при Вождовачком храму. Благољепију свештеног литургијског сабрања у овој београдској светињи саслуживањем су допринели ђакони Верољуб Сандо, проф. Богословије Светог Саве; и Александар Савић. На светој архијерејској Литургији молитвено је учествовао велики број народа Божјег који се сабира у старом Вождовачком храму у којем се чувају две велике светиње које је Вождовачком храму даривао блажене успомене патријарх српски Герман - омофор Светог Василија чудотворца Острошког и честица Часног и Животворног Крста Господњег, којима верни народ Вождовца приступа и пред којима узноси молитвене вапаје за сва доброчинства у животу. У својој надахнутој недељој омилији Епископ Јеротеј је указао на значај правилног разумевања јеванђелске перикопе о Страшном суду, приче у којој је садржана поука треће духовне степенице у данима припреме за период Великог поста. "Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа. Потребно је да постимо у смирењу као што је то чинио цариник из Јеванђеља. Потребно је да знамо да имамо Милостивог Оца набеског, у Цркви се налази Милостиви Отац који нас храни вечном храном у Тајни свете Евхаристије. На крају, Црква нас подсећа да је потребно да чинимо дела милосрђа према свима. Ако то будемо чинили у данима Великог поста осетићемо радост и благослов", истакао је Епископ топлички г. Јеротеј у својој беседи на свечаном евхаристијском сабрању у храму светих цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Извор: Телевизија Храм
  4. "Призвани смо да изађемо у сусрет другом човеку и помогнемо брату своме, јер на тај начин у њему видимо Христа и исказујемо љубав према Христу", рекао је Епископ марчански г. Сава беседећи на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму на Пашином брду у Београду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у трећу припремну недељу Великог поста - Месопусну недељу, 14/27. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму у улици Господара Вучића. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег сабраног у овом новом храму, који је саграђен на месту старог Светотројичног храма који је дуги низ деценија био место сабрања народа Божјег настањеног у београдским насељу Пашино Брдо. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ марчански је тумачио јеванђелску перикопу о последњем суду Божјем, који ће према сведочанству владике Саве бити највеће дело љубави, када ћемо јасно и опитно окусити и видети да је добар Господ. "Суштина ове јеванђелске приче јесте милосрђе на које нас Господ позива речима Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески. Изнад свега, суштина ове приче јесу љубав и хришћански живот. Ако верујемо да смо сви створени по слици и прилици Божијој, онда знамо да се у сваком човеку крије лик Божји, те да у сваком човеку можемо да видимо Христа, отуда постоји она изрека, видео сам лице брата свога, видео сам лице Божије. Учинити добро некоме и показати љубав према некоме, за хришћанина значи исказати љубав према Богу. Љубав није последица милосрдних дела, већ су милосрдна дела последица љубави. Ако хришћанин живи по Христу, ако живи сагласно обећању које је дао на светој Тајни крштења сјединивши се са Христом, хришћанин живи у љубави. Старати се о ближњем јесте плод хришћанске љубави и љубави божанске која нам се открила у личности Господа нашег Исуса Христа", нагласио је Епископ марчански г. Сава у својој беседи. Извор: Телевизија Храм
  5. Следујући Спаситељевој заповести о љубави према ближњима и потребитима, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у суботу, 11. децембра када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог преподобномученика Стефана новог исповедника, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, уприличио је још једну у низу добротворних акција које се организују у окриљу Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Уз подршку супер маркета „Дисˮ обезбеђено је стотину пакета за сто вишедетних породица. Поред преосвећеног епископа Јустина, у додељивању пакета учествовали су презвитер Владимир Марковић, секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, као и волонтери ВДС-а и студенти Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Била је ово још једна у низу добротворних акција којима је показана делатна љубав према потребитима, а особито према вишедетним хришћанским породицама. На овакав вид служења у Цркви која је богочовечанско Тело Христово, актуализују се речи светог апостола Јакова који громогласно поручује да је вера без дела мртва (Јак 2, 20-26). Како би се и у будуће реализовале овакве и сличне акције, позивамо све људе који имају жељу да подрже рад Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. О свим детаљима јавите се у канцеларији ВДС-а која се налази на адреси: Улица Француска 31, I спрат, или путем телефона: +381112182776 * * * Још тридесетих година двадесетог века је блаженопочивши Патријарх српски Варнава, велики црквени визионар, у Устав Српске православне цркве уградио Верско добротворно старатељство. Разумео је да Црква своју мисију у свету треба да сведочи у свом народу, делећи са сваким верником и патњу и страдање. Да пружи прву руку помоћи и усади им преко потребну наду. Од тада до данас, Верско добротворно старатељство се бори да одговори на своју значајну улогу у свакодневном животу Цркве зависећи у исто време од прилика са којима се цела Црква суочава. Кроз године свога постојања, оно је некада боље, некада слабије, сведочило своје назначење. Успех мисије је врло често зависио од слободе коју је Црква уживала у друштву. У новије време, са повратком верских слобода, рад Верског старатељства је стално напредовао на основама које су постављали председници ВДС-а, Патријарси српски, од блаженопочившег Патријарха Германа, који је обновио његов рад, до данашњег Патријарха српског Господина Порфирија који је свога викара, Његово Преосвештенство Епископа хвостанског Господина Јустина, поставио за Кординатора свих хуманитарних активности у Архиепископији београдско-карловачкој. Извор: Телевизија Храм
  6. Игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије био је гост и предавач на свечаностима које је организовала Митрополија Дидимотиха, места које се налази на само триста метара од турске границе, на крајњем североистоку Грчке. Сваке године се у грчком граду Дидимотихо свечано прославља празник Светог Јована Ватаца, кога Православна Црква слави 4. новембра по новом календару. У празничним данима под називом „BATATZEIA“ (Дани Светог цара Јована Дуке Ватаца) ове године је учествовао и хиландарски игуман Методије. Његов домаћин био је Митрополит Дидимотиха, Орестијаде и Суфлија г. Дамаскин. Игуман Методије је учествовао у празничним богослужењима којима је началствовао митрополит Дамаскин. Хиландарски игуман је био и један од говорника на научном скупу посвећеном теми „Свети Јован Ватац и светогорски манастир Хиландар“. Архимандрит Методије је говорио о односу Светог Саве, првог Архиепископа српског, према Никејском царству и нарочито према Светом цару Јовану Ватацу. Посебно је важно нагласити да је Свети Јован даровао Светом Сави део Часног Крста, када је он по повратку са свог првог путовања у Свету Земљу посетио Никеју, вероватно 1231. године. Честица Часног Крста се до данас чува у Хиландару. Са тог путовања Свети Сава је у Хиландар донео и иконе Тројеручицу и Млекопитатељницу, као и игумански штап Патерицу. На симпосиону су, поред хиландарског игумана, говорили и политиколог и писац Константинос Холевас и историчар Јоанис Сарсакис. Холевас је говорио о односу Срба и Грка у периоду од Св. Јована Ватаца до грчког рата за независност 1821. године. А Сарсакис је у свом излагању поредио житија Светог Јована Ватаца и Јована Каподистрије. Извор: Хиландар
  7. Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Повезане вести: Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремељеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи. По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. На празник обрезања по телу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и када се молитвено прославља Свети Василије Велики (14/1. 01. 2021.), Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Радослава Анђелића, протопрезвитера Дарка Дугоњића и ђакона Небојше Анђића. У својој архипастирској беседи Епископ горњокарловачки Герасим је објаснио значај празника обрезања Господњег истакавши да Господ Христос све из љубави чини и дела, ради спасења људи и све твари. Епископ Герасим је у својој беседи поменуо и Светога Василија Великог, говорећи о лику и значају овога светитеља како за Цркву тако и за целу Васељену. Извор: Епархија горњокарловачка
  9. Никола Миротић, један од најбољих кошаркаша Европе, обележио је годину која је за нама активностима ван терена чиме је заслужио да у избору спортске редакције српског издања Спутњика буде проглашен за спортисту године. Човек који је пут до среће морао да тражи далеко од дома, на личном примеру је доказао како треба иступити, стати на чело колоне, бити међу првима у борби за своје, наше, за лично и колективно, за правду и праведност. Корак ка тој идеји повукао је у јулу 2019. године када је одбио да настави каријеру у НБА лиги и донео одлуку да се врати у Европу, али не у Реал Мадрид где је стекао репутацију сјајног крилног центра, већ у табор највећег ривала – Барселоне. Постао је најплаћенији играч Европе, али не задуго, пандемија вируса корона је изазвала финансијску кризу због које су клубови морали да предложе мере умањења плата, што је пре свега ишло на штету кошаркаша са највећим уговорима. Медији су тих дана били пуни навода о томе да су играчи незадовољни таквим предлогом, да се неће лако одрећи обећаних зарада. Полемику је пресекао Миротић, објавивши да је договорио са клубом да му плата буде умањена за 70 одсто. „Нико није вршио притисак на мене да ово прихватим, то је била лична одлука, да подржим клуб у овом тренутку“, кратко је рекао Миротић и тиме спречио било какву дискусију о сукобима међу играчима и управе. Повратак у Европу је значио и умањење километарске разлике од његове родне Црне Горе, где су у првим месецима године на измаку ствари почеле да се комешају. Спорне одредбе Закона о слободи вероисповести су изазвале реакцију народа који је предвођен Митрополитом Амфилохијем, литијама изражавао своје незадовољство, а рођеног Подгоричанина није било потребно позвати у строј. Миротић је узео учешће у литијама, носећи икону је подржао народ и показао да је један од нас, да га нису понела светла великих градова и новац који је зарадио проливајући зној у дворанама широм Америке и Европе, већ да је у себи задржао оно најважније – духовност, осећај за правду и жељу „на страшном месту постоји“, да заложи своју личност и донесе нову искру за борбу народа коме припада. Није говорио о томе, није желео да се истиче, тихо и достојанствено је дао знак да неке ствари неће моћи да прођу. Нису, и у томе Миротић има велике заслуге, као врхунски спортиста који добро зна колики утицај има, а самим тим и одговорност према онима који у њему виде човека за пример. Претходна такмичарска сезона није настављена због пандемијских околности, али је и у новој Миротић наставио са старим навикама – да погођене шутеве за три поена прославља са скупљена три прста и сваки пролазак лопте кроз мрежицу значи донацију за угрожене породице. Током Божићног поста новац је намењен породици Кокић из Добоја. Живео, велики Никола! Извор: Спутњик
  10. Кога занима музичка теорија у пракси, ево пар јутјуб канала који се баве тиме: FilmScoreAnalysys, релативно нов канал, анализира популарну филмску музику. 12Tone, музичка теорија и све остало - од класике, преко попа, рока и филмске музике. Клипови су кратки уз анимације и нарацију. Што се тиче музичке теорије генерално, један од мени најбољих канала: Rick Beato. Лик је музички продуцент и невероватно је поткопан теоријски. Објашњава све, али буквално све живо, од опскурних дела класике, преко филмске музике, блуза, џеза, до саме музичке теорије. To be continued, како наилазим на који, убацујем овде...
  11. Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком и админстратору Митрополије црногорско-приморске Господину Јоаникију Ваше Преосвештенство, драги нам брате Јоаникије, Дозволите да у име Светосавске нам цркве са Петог континента изразим најдубље саучешће Вама, благочестивом епископату, свештенству, монаштву и верном народу богомспасаване Митрополије Црногорско-приморске поводом блаженог покоја драгог нам и многовољеног Митрополита Амфилохија. Вест о његовом упокојењу потресла је све верне синове и кћери наше Светосавске цркве Петог континента. Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела, трудбеник на Њиви Господњој до последњег издисаја, сведок победе Христовог Васкрсења! Упокојио се онај који је предводио највећу духовну сеобу у новијој Црквеној историји, сеобу једног читавог народа од мрака ка светлости, од безбожја ка Христу, ка Светом Православљу. Заједно са Вама и браћом архијерејима, са свештенством и богољубивим монаштвом, са верним народом Светонемањићке Црне Горе, Митрополит је подигао не само Црну Гору на ноге и њен регион, већ и расејану српчад широм света. Његов подвиг и дело, ваше колективно исповедништво, оставило је свој неизбрисиви печат и траг на срцима свих нас, мотивишући нас да храбро у ова бурна времена исповедамо Христову победу пред светским моћницима и народима који нас окружују. Српска Православна Војинствујућа Црква је осиромашена за још једног великог витеза вере Христове, али Небо се обогати новим житељем, а ми, још једним молитвеником пред Господом! Митрополит Амфилохије, наш драги професор и вољени отац, ратовавши добрим подвигом, пао је у борби, трку своју часно завршивши, а нама пример оставивши. Царство му Небесно! Вама драги Владико желимо од Бога здравље и сваку утеху. Са вама у молитви и мислима, саосећајући, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  12. Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним упутио је посланицу поводом Светског дана заштите животне средине, у којој истиче да се наша Света Црква увек моли Богу за очување и заштиту животне средине. Позивајући се на Свето писмо, он подсећа да ако човек жели да живи у складу, миру и здрављу у овом свету, он мора поштовати и ценити своју средину као божанску творевину и да не сме злоупотребљавати овај велики Божји дар, него, штавише, у пракси показивати своју искрену благорадност Богу. Света Црква проповеда да човек не може бити аутономан од остатка творевине и да не може постојати без ње, па је зато мора штитити, чиме штити и себе. Господ је поставио човека у свету као цара и свештеника твари да чини дела светлости и љубави, а не да разара Божју творевину злоупотребом. Блажењејши наводи мишљења светих Отаца наше Цркве који су у својим делима изражавали свест о својој непосредној средини, као што је то чинио Свети Лука с горе Сириона који се старао о дрвећу и поврћу. Свети Козма Етолијски често би говорио да ће „људи бивати сиромашнији ако не показују љубав према дрвећу“. Он такође наглашава да ако је еколошки проблем у суштини духовни с великом моралном димензијом, онда докле год се човек не опходи према твари на исправан начин, он ће и даље постојати. Црква поштује животну средину речима и делима као божанску творевину, а посебно на Дан заштите животне средине 1. септембра (црквена нова година по новом календару), који је установила Васељенска патријаршија. Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
  13. Међу седам светиња у Епархији ваљевској које прослављају Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (22. мај) као своју славу је и манастир Лелић, задужбина Светог Николаја Српског и његовог оца Драгомира. У молитвеном присуству бројних верника, Светом Литургијом је началствовао отац Георгије, игуман лелићке обитељи, уз саслужење ваљевских свештеника и ђакона. Беседио је протојереј-ставрофор Драган Алексић, парох Покровске цркве, који је подсетио на величину и значај Светог Николе за српски народ. „Још за живота њега је Бог прославио. За живота је чудотворио. Своју личност је обогатио хришћанским врлинама, благом које никад не пропада. Он је пример правила вере, кротости, пример најлепших врлина које би требало да красе сваког од нас“, нагласио је отац Драган, додајући да треба да се угледамо на Светог Николу и да се напајамо његовим духовним врлинама. Након причешћа верника, уприличен је трократни опход око манастирске цркве, а затим су освештани жито и славски колач. Домаћин овогодишње прославе је Петар Бојанић са породицом, док се колача за наредну годину прихватио Верољуб Велимировић са породицом. Извор: Радио Источник
  14. Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.
  15. У емисији Живети по Јеванђељу презвитер Бојан Ђурђевић, парох у Будисави, говорио је како и на који начин савремени човек схвата и чини добра дела. Емисија је емитована 12. марта 2020. године. Водитељ је ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља. На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“ Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине. Радикални преокрет У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“ Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали. Бог изнад свега, човек пре свега Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек. Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода. После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!” Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“. Главни циљ живота Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“ У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога. Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље. Богословље владике Николаја Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом: – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте. – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство. – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству. Црква је мајка Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију: – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24). – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову. У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој: – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави. Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе: – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе... Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва. Догматика и етика На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца. Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово: – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој. Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку. Дрво познања и дрво живота У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише: – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко. Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу. Завештање Додајмо на крају и ово! Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Протођакон др Љубомир Ранковић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. У продаји је треће коло, од планирана четири. Све информације су доступне на сајту www.florovski.rs. Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Извор: Саборност
  18. Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ добила је награду на 64. међународном саму књига у Београду за изабрана дела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у 36 томова. Награду је у име издавача примио монах др Павле (Кондић), сарадник на издању. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. За радио "Слово љубве" говорио је свештеник Бранимир Боровчанин из Благаја код Мостара, у Епархији захумско-херцеговачкој, коме су недавно упућене претње преко друштвених мрежа. Звучни запис разговора Каже нам да њега не забрињавају непријатне речи, већ га изненађују даљи коментари других људи на друштвеним мрежама који су се надовезивали речима "да је то добро да се дешава зато што је то исто неки други урадио": "Ово је појединачан случај. Надам се да ће у будућности било који напад бити осуђен - не само то кад се деси свештенику, већ морамо да заштитимо и фратре, хоџе и имаме, све људе, све мањине, јер нас Јеванђеље томе учи јер нам је свима дата слобода. Овде постоји љубав и поштовање. Верске заједнице пружају једне другима подршку и могу да посведочим из личног искуства да су верски службеници први који позивају на мир", рекао је о. Бранимир подсећајући на један од примера - бошњачка фамилија донирала је трпезу љубави за Госпојински празник. Отац је посебно подвукао да медији морају да посвете пажњу пре свега таквим примерима, а не немилим спорадичним догађајима. "Избегавам реч "суживот" јер овде постоји љубав и уважавање и то је - живот. Постоје дела Љубави која се дешавају свакодневно. Са човеком који је оставио непримерен коментар треба поразговарати, помоћи и рећи где је погрешио, али - љубављу, а не претњама и сукобима", изричит jе отац Бранимир. Подсећамо да је Међурелигијско веће у Босни и Херцеговини у саопштењу (фотографија уз ову вест) 29. августа 2019. осудило вербални напад на свештеника и повратничку заједницу православних Срба и мостарским Србима, који су дошли у цркву Светог Василија Острошког у овом месту да присуствују Литургији и традиционалном сабору за Велику Госпојину: "Рецимо НЕ говору и делима мржње, шаљимо поруке помирења и праштања", наводи се поред осталог у саопштењу Међурелигијског већа БиХ. Повезана вест: Саопштење Међурелигијског вијећа у БиХ
  20. У четвртак, дана 08. августа 2019. године, када Црква слави свету преподобномученицу Параскеву, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривој Филиповић, парох маркушички, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох први вуковарски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Након заамвоне молитве Преосвештени Владики проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање овде надомак храма Преоподобне мати Параскеве на Доброј Води. Нека је благословен Бог наш Који је диван у светима својим, Који нас сваки пут када се сабирамо и приносимо Бескрвну Жртву упућује путем до Царства Небескога. Кроз сваку Литургију отварају нам се различити путеви који нас могу одвести до Царства Небеског. Данашњом светом Литургијом прослависмо преподобномученицу Параскеву Господ нас упућује да је један од могућих путева нашега спасења и мучеништво. То је заиста тежак и велики пут за човека. Кроз житије ове велике светитељке смо могли да видимо и да се саобразимо са мученичким страдањем. Света мати Параскева је проповедајући своју веру и жртвујући се за њу показала нама да и ми требамо да ходимо тим путем. Ако творимо дела достојна Речи Божје ништа нас са тог пута не може одвратити, нити наш ум може одвојити од једине Истине – Господа Исуса Христа. Христос је наша Истина, Пут и Живот. Наша мученица Параскева је то знала и радо је ходила тим путем. Њени џелати, видећи да се она никада неће одрећи Христа и трновитог пута, одсекли су јој главу да би тиме доказали како је тобож њихово царство веће од оног Царства у које је веровала света преподобна мати Параскева. Знамо да су они могли само то да учине, само оно што се тиче овоземаљских оквира који су омеђени грехом и налазе се ван Тајне живота у вери. Живот и дела свете Параскеве су били сасвим другачија од људи онога света јер су били усмерени ка Христу и животу по Његовом Јеванђељу. Света мати Параскева није само речју проповедала Христа него је и својим животом и мученичким страдањем посведочила своју веру. Бог је узео њену жртву, њено мученичко страдање како би и нама хришћанима била пример да и у најгорем времену не требамо да посустанемо, нити по цену свог живота да се одрекнемо своје вере. Данас често пута можемо срести људе, чак и у оквирима наше Цркве, који говоре ”ми страдамо”, али њихова жртва не може да се пореди са страдањима хришћана. Није жртва ако не поштујеш благослов Божји па кажеш ”ја сам жртвено јагње”. Ако смо на погрешном путу нисмо жртва, него смо себе у том случају ставили на Христово место, тада си судија целој васељени. Ниси спознао прави пут и истину да је Христос наш Бог и наш Пут ка Царству Божјем. Христос је наше огледало у којем требамо гледати један другога, огледало које нам показује ону преображенску светлост која нам открива пут којим требамо да идемо. Тај пут се налази у Цркви Божјој и Јеванђељу Христовом. Не смемо имати на уму дела која нису достојна човека, а затим учинивши та дела говорити да страдамо. Страдамо због свог самоумља и безумље. То није страдање него самовоља која води у униније. Ако страдам за веру и носим Крст Христов налазим се на путу мученика који су страдали носећи Крст и веру у своме срцу. Мученици су страдали зато што су хришћани и што су носили Тајну спасења у својој души и свом срцу. Заиста је лепо данас бити овде и сетити се речи да је Бог диван у светима својим. Бог нам кроз своје свете открива Тајну спасења и даје нам различите примере: мучеништво, свете, преподобне и остале који нас упућују ка Истини. Увек је дивно када се сабиремо овде, бити окружен својим народом, видети толико причешћеног народа који следи пут Вере. Човек може да се радује ако ходи путем Христовим, то је благословен народ. Тешке историјске околности само су наши путокази до Царства Небескога. Ако смо у Цркви Божјој онда живимо у нади и вери. Сигуран сам да наш народ тако и живи. Света Црква нас учи да будемо светосавски народ, народ који зна своје усмерење и предање које нас упућује ка Царству Небескоме. Ова година је велики благослов за нашу Цркву јер прослављамо 800 година Њенога постојања. Прослављамо осам векова постојања које је омеђено различитим искушењима и страдањима кроз које је Црква заједно са својим народом носила Крст и тескобу. Црква је успела да превазиђе сва искушења и да опстане са својим народом, да сведочи Веру и Јеванђеље Христово и да буде путоказ нашем народу ка светом Симеону и светом Сави. Ако ове године буде по Божјој вољи имаћемо велики Преображењски Сабор у нашем манастиру у Даљској Планини. Ми смо саборни народ, народ који треба да се окупи око своје светиње. Томе нас учи наша света, Једна и Саборна Црква. Управо из тог духа проистиче и саборност нашег народа. Требамо да будемо сви на једном месту, окупљени око Чаше Господње која је Извор нашега живота. Требамо да чувамо свој језик, своју веру и традицију. Преображењски Сабор треба да има ту димензију, да нам кроз Тајну Христову улије наду и веру, да заиста будемо на светосавском путу – на путу осмовековног постојања. Радујем се што ћемо, ако Бог благослови, да се саберемо тамо, да будемо један дух и један народ, где ћемо сви бити браћа и сестре. Гледаћемо једни друге преображеним очима, а не као непријатељи и они који не знају шта значи носити Реч Божју, шта је љубав Божја и које је наше усмерење у овоземаљском животу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Амин. Трудом чланова Ц.О. Друге вуковарске, парохијана друге вуковарске парохије и породице пароха другог вуковарског протојереја-ставрофора Миљена Илића испред храма је приређено послужење за све сабране. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. На дан светог архангела Гаврила, 26. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Бршадину. Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски и ђакони Срђан Лукић и Предраг Јелић. Владика Херувим проузнео је беседу на светој Литургији: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија и ваша храмовна слава овде у Бршадину. Нека Господ благослови све вас благодаћу вечнога живота ка којем ми као хришћани требамо да идемо. Велика су дела светога архангела Гаврила у икономији нашега спасења. Он се у историји људима јавио два пута. Јавио је Захарији да ће се родити Претеча и јавио се Пречистој Дјеви да ће она родити Спаситеља целога света. Заиста у Цркви прослављамо величанствено име светога архангела Гаврила, па и светог архангела Михаила и осталих седам светих архангела који се убрајају у оне анђеле који обитавају у слави Божјој којој ми хришћани стремимо и желимо такође да ју видимо. Свети анђели својим небеским благословом чувају све нас, поштујемо их као наше заштитнике пред Престолом Свевишњега. Није случајно што се управо у овоме храму прославља дивни свети архангел Божји Гаврило који нас увек позива на молитву, на свето Сабрање - свету Литургију. Света Литургија је суштина нашег живота, она представља оно што ми као хришћани требамо да чинимо у овоземаљском животу. Требамо да се сабирамо на светим богослужењима, да живимо црквеним животом и да проживљавамо Христово Јеванђеље у сваком тренутку свога живота. Ако живимо Јеванђељем тада живимо у вечној љубави, моћи ћемо се одазвати Божјем позиву баш оним речима као Пресвета Богородица прихвативши позив светог архангела Гаврила: да Господе, нека буде воља твоја. Благослов Божји је у Цркви Божјој. Требамо да живимо благословом Божјим, да са Божјим благословом и устајемо и лежемо. Требамо се радовати сваком дану нашега живота јер тада испуњавамо оно "да Господе, нека буде воља твоја". Често пута ћемо се у нашем животу сусрести са Господом и можда нећемо чинити вољу Божју, него ћемо кренути неким својим путем који је пут безакоња и не води нас у онај вечни живот. Тај пут је без Бога и изазива јад, очај и униније и све остале пошасти које нас удаљују од љубави Божје. Ако прихватимо Божју вољу, Христово Јеванђеље и живот у Цркви Божјој тада смо на путу истине која се у овом свету оваплотила гласом светог архангела Гаврила како била путоказ људима ка Царству Божјем. Истина је речима Пресвете Богородице "да Господе, нека буде воља твоја" ушла у овај свет као сведочанство свима нама којим путем требамо ићи. Тај пут је пут истине и вечног живота. Радујем се што сам данас са вама, што смо могли да будемо сабрани на светом Богослужењу под окриљем светог архангела Гаврила који нас и ово место својим небеским благословом, својим крилима. Нека свети архангел Гаврило овоме селу увек буде нада, утеха и заштита. Нека нас руководи ка вечном животу од сада и кроз сву вечност! Амин. Радост празника је по светој Литургији пренета за славску трпезу припремљену трудом породице оца Љубенка Јовића, пароха бршадинског. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
×
×
  • Креирај ново...