Претражи Живе Речи Утехе

Понекад су болести изазване психичким стањем, или, како да кажемо, хировима душе, када желимо да привучемо пажњу на себе, желимо да нам придају значај. Ево, на пример, разболео сам се и замолио сам брата да ми донесе лек, а он заборавља. Тада у мени упорно расте супротстављање, иако сам могао једноставно да му кажем: „брате, заборавио си да ми донесеш таблете“. То ми, међутим, не одговара, и од своје непомирљивости постаје ми само горе. Може ми пасти притисак, заболети глава, или стомак, или срце. И тада ће већ морати да ме походи Старац, браћа ће ми доносити храну у келију, и цео манастир ће ме посећивати. Разуме се да постоје различите праве телесне болести. Ја, на пример, могу имати рак мозга и стално ме боли глава. Међутим, и рак, у великој мери, зависи од нашег устројства по животу. Раком се обично разбољевају они који су склони меланхолији, немиру (по различитим поводима), чији се унутрашњи свет налази као у болесном стању. Ако видите да дрво почиње да се суши, разумете да се прво осушио корен. Исто се дешава са човеком, тако је уређено од Бога. Тело полако почиње да умире када душа не живи у складу са духом. Када душа болује, разбољева се и тело, подлеже заражавању. Слично томе како одсецају руку захваћену гангреном да се не пренесе на остале делове тела, тако и душа преноси своју „гангрену“ на тело. Али душу не можемо одсећи од тела, иначе ће тело умрети. Дакле, ако душа болује, то доводи до трулежа цело тело. То је смрт. Поред тога, тело, „спољашњи човек“, може да се распада и из других разлога: истањује се од духовне борбе, од разумног поста и бдења. Али у том случају, као што каже апостол Павле, „наш унутрашњи човек се из дана у дан обнавља“ (2. Кор. 4:16). Од строгог поста, неједења, тело се код Отаца распадало. Често су долазили до тога да нису могли ни да ходају, али су могли то да поднесу јер су се налазили у високом духовном стању, а не по својој вољи или неразумности. Али свети могу да пате не само од духовних подвига, него да се разболе и од рака, или нечег другог, и умру. Свети не значи онај који није правио грешке у животу. Сви ми грешимо и много тога радимо из непажње. Код некога је сад, можда, све у реду, али старе грешке га муче. Неки безбожник може сваки дан да лаже, вара и буде при том спокојан јер није барем никога убио или варао жену. Али свети може једном да слаже, па затим да плаче због тога цео живот, јер зна да је отац лажи ђаво. И у том случају рак ће постати оно што ће га потпуно очистити, јер, као што је речено у Писму, „сваки човек је лаж“. А људи Божји, Авраам, благообразни Јосиф, Јосиф обручник, који, како се каже у молитви цара јудејског Манасије, „нису згрешили“ – зар они уопште нису грешили? Зар није згрешио Авраам? Наравно да јесте, али је, међутим, позван да постане праотац Христов. А Давид зар није грешио? Сви знају да јесте. Али истовремено, назван је пријатељем Божјим и представља образ Христов. Њих називамо „који нису згрешили“ у поређењу са оним људима чији се живот утапа у греховима. Другим речима, често расуђујемо о светости по-светски, упадајући у крајности. Али светост је нешто посебно: то је колико Бога уносимо у себе, колико је блиско наше општење и веза са Њим. Дакле, свети су такође боловали, укључујући страшне болести. Многи су патили од водене болести, као нпр. преподобни Венијамин, који није могао ни да прође кроз врата келије. Или, као што је нпр. свети Кирил Филеот, који је изгубио разум. При том су били у највишој мери свети људи. То Бог допушта ради разноликости: нема потребе за једнообразношћу (подвига), већ за његовим (подвига) савршенством. Јов је погрешио када је од својих патњи проклео дан свог доласка на свет, али је затим достигао савршенство и остао нам као образ патећег и васкрслог Христа, када је изгубио све и поново стекао. Ови примери нам говоре да су болести и патње потребне светима, и то тешке болести. Оне су благослов, јер привлаче Божје благослове. Када болесник трпи болест ради Христа, ради царствa небеског, Божји благослови силазе као киша на земљу. Кажемо „трпи“, тј. чврсто стоји, издржава налет – јер овај глагол указује на чекање, нада у Господа. Свети трпи болест ради Господа, зато чак и ако не може да се моли – због телесне слабости – његово стрпљење заузима место молитве, и тако се потпуно предаје Богу. И тада Господ, који је богатији од сваког богатог, даје много више него што смо могли да замислимо. Што се тиче рака, не треба мислити да се појавио тек у нашој епохи. Једноставно данас можемо да разликујемо његове врсте, док су у прошлости многе болести, будући рак, узимане за болест јетре, или желуца итд. Свети тада нису радили рендгене и уопште нису настојали да спасу живот – наставили су да се подвизавају, и тако су проживели до краја живота у светости. Када кажемо да болест углавном потиче од психичке болести, то не значи да је болесник обавезно грешник. Не, он може постати и свет. Али нам је потребно реално разумевање шта се дешава, да бисмо могли правилно да управљамо собом. Ако ти, на пример, занемариш било коју од заповести Господњих, упашћеш у тугу, затвориш се, почеће да те боли глава, ноге и руке, унутрашњи органи, нећеш моћи да се помериш са места, осетиш немоћ. У већини случајева опуштеност, млитавост – то је резултат душевног устројства, насталог, са своје стране, од преступа божанских закона. Али неки људи се разбољевају лакше од других. Посебно они који желе пажњу и љубав према себи, никад не умиру у обичном „природном“ реду. Има и таквих који се свим силама настоје чврсто утврдити у средини где се налазе, или имају много претензија. Њиховим несрећама нема краја. Њихова душа пати, као да седи на ексерима. Сваки „човек жеља“ је несрећан човек. То је, на пример, неудата девојка која жели да се уда; одрастао човек који не жели да му почну да седи коса; или дечак који пати од самоће и жели да стекне пријатеља. Несрећан је и хришћанин који жели да постане савршен и угоди Богу, али се мучи што још није постао савршен. Једном ће га стрефити срце, или јетра, или плућа, и почеће да болује. Зашто? Јер жели да постане савршен. Не говори Бог на тај начин. Ми све то преокрећемо по своме. У суштини, све су то егоистичке претензије. Томе треба додати да и сатана причињава човеку патње које се могу узети за болести. Лекар види симптоме болести, али не зна да су то последице демонске енергије, изазване грешним животом самог човека, или његових родитеља. Треба поседовати друго знање да би се то разумело. Болести изазване демонском енергијом не пролазе ако се не прекине деловање лукавог духа. Поред тога, ако болесник нема стрпљења док оздрави, или чак ропће на Бога зашто му је то послао, онда због таквог понашања често може доћи до ђавоиманости, као и других болести. Зато су мирно устројство и стрпљење најбољи лек за одржавање барем преосталог здравља. Слично је са разним врстама бајања, чини и урока од других људи. Урок делује на све оне који се одликују лицемерством и добровољно тону у грех; који по сопственој жељи нервирају се и нарочито пате, који, разумевајући шта треба чинити, налазе такве изговоре да остану при својем немиру и болу. Урок и демонска енергија налазе за себе тло код оних који желе да подигну своје Ја, свој Его, своје жеље. Такве људе нека циганка на путу, гатара, бабушка, или неки врач лако могу да урекну, зачарају, тако да од тада почну да се осећају лоше: час их заболи глава, час нога, час рука, час почну да храмљу итд. Упркос томе што могу да иду у цркву, исповедају се, причешћују се – никако не могу да оздраве: Христос не може да се насели у њима, јер се тамо населила демонска енергија. Претпоставимо да си ти један од старешина у манастиру, нешто си учинио, и искључили су те због тога из Сабора Старешина, или су се према теби неправедно понели и поставили другог, објаснивши, или чак ни објаснивши разлог, – и ти излазиш из себе, кажеш: „само погледајте – мене су се усудили да терају! Мене, – оног који сам им направио радионицу, који сам зарадио толико новца!“ И шта да ради са тобом Бог после тога? Чиме ти може помоћи? То је показивање самовоље, иако ти је познато да као монах треба да будеш мртав за такве ствари. Теби би приличило да плачеш када су те постављали за старешину, а сада, када те терају – да падаш на ноге са захвалношћу, јер ћеш сада бити слободнији за духовно делање, али ти тражиш људско. То се људи овога света врте да би заузели власт, били старешине, имали своје мишљење. Али у манастиру се мишљење укида. Као што се ватра гаси ако се нешто на њу баци, тако се гаси и дух када се залажеш за земаљске ствари. Исто је са Причешћем. Причешћујеш се, али се не обожујеш, напротив – опржиш се, спаљујеш се огњем. Иако се причешћујеш „у опроштење грехова и у живот вечни“, али болујеш. Други пример. Игуман ти каже: „Спремај се за путовање по светим местима, нашао се новац“. Али онда се нешто деси, и испоставља се да могу узети само тројицу. Игуман приђе теби, као добром монаху и каже: „Ти нећеш ићи на ходочашће, ићи ће тај и тај“. А ти мислиш у себи: „Игуман је неправедан према мени. Ја цео живот у манастиру, а он шаље неку децу“. То јест, занемарује твоје мишљење. Такво твоје мудровање је световно, док те све то није требало да узбуђује. Зар нећеш потом постати играчка демона? Хајде да имамо ум Христов, хајде да мислимо као Господ, и тада нас ништа по животу неће моћи да искуша. старац Емилијан симонопетриски https://manastirpodmaine.org/starac-emilijan-simonopetritski-o-bolesti-bolu-i-patnji/

...сви много гријешимо. (Јак. 3, 2) Човек је својим актом одбацивања Бога раскинуо везу између духовног и физичког света, и физички свет је заједно са собом потчинио ропству трулежности и смрти, заменивши законе љубави законима мржње и свеопштег непријатељства. Прва последица греха било је слабљење човекове природе у сваком смислу. Онемоћали дух није могао да сачува своју владавину над душом и телом. Кад је онемоћао унутрашње човек је пао и спољашње. Трудећи се у зноју лица свог морао је да ради за парче хлеба. Међутим, обично су човекове духовне очи слепе и он не види како му душа умире. Он је роб својих навика и склоности које су се у њему учврстиле, те нема снаге да се ослободи њихове власти. Св.прав. Јован Кронштатски каже: “И сам трептај срца у нестрпљивости је већ грех и унутрашње се кажњава истог часа.” Старац Алексеј Мечов грехом сматра и нестрпљиви покрет душе. А пошто ће се судити нашој души, а не телу, свака греховна мисао представља мрљу на одећи душе. У погледу жеља душа не може имати оправдања. Она је слободна да жели добро или зло и да следи своје осећање за истином или лажју. Бездан мисаоног греха лежи у дубини наше душе и у скривеним тежњама срца, скривеним од света, а најчешће и од нас самих, које Господ ипак види (скривена жеља ка самообожавању, скривено бунтовништво слуге који Бога осећа као јарам и противи Му се). Св. Петар Дамаскин пише: “Наши грехови по броју премашују морски песак, а по својој тананости су као прашина, многима су непознати. Грех је овладао ливадама душе укључујући њене најскривеније одаје.” Св.прав. Јован Кронштатски: “Нико нека не мисли да је грех нешто од мале важности; грех је страшно зло које душу убија и сада и у будућем веку.” Колико дубоко грех пушта корење у срцу грешника и у читавом његовом бићу! Он грешнику даје свој вид којим он види ствари потпуно другачије него што оне јесу по својој суштини ПРИКАЗУЈУЋИ ИХ У НЕКАКВОМ ЗАМАМНОМ ОБЛИКУ. По правилу, сви смо ми горди и веома високо ценимо себе, сваки успех у животу приписујемо својим заслугама и врлинама, задовољни смо собом, смејемо се туђим грешкама. Свт. Филарет, митрополит Московски пише: “Кад човекова душа ври огњем Божанске жеље овај духовни огањ истовремено јој служи и као делатна сила и као заштитни панцир.” Отшелник Диоки: “Онај чија душа није везана за Бога и којим влада било која страст постаје налик на животињу.” схиигуман Сава Остапенко (одломак из књиге "Покушај грађења хришћанског погледа на свет")