Претражи Живе Речи Утехе

Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/

Ево истините приче једног нашег савременика. Он има 35 година и довољно је успешан бизнисмен. Има лепу и скромнху жену и малу ћерку, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, велики број пријатеља …Он има оно чему теже и о чему многи маштају. Али ништа од тога га не радује. Он је заборавио шта је то радост. Сваки дан га притиска туга од које покушава да побегне радом, али безуспешно. Сматра се несрећним човеком али не зна зашто. Има новац, здравље, младост али није срећан. Он покушава да се бори, да пронађе излаз. Редовно посећује психолога, неколико пута годишње путује на специјалне семинаре. После њих осећа олакшање неко кратко време, али се потом све враћа на старо. Жени говори: “Па ако ми од тога и не постаје лакше, али тамо ме разумеју”. Пријатељима и рођацима говори да страда од депресије. У његовој ситуацији постоји још једна посебна околност о којој ћемо говорити нешто касније. А сада морамо да признамо да нажалост он није једини пример. Таквих људи има много. Наравно нису сви у тако добром материјалном положају и зато ми често говоре: тужан сам јер немам довољно новца, или немам свој стан, или посао није одговарајући, или је жена свадљива, или је муж пијаница, или се аутомобил покварио, или нисам здрав и тако даље и тако даље. Њима се чини да ако се нешто мало промени или побољша да ће и туга да прође. Они много снаге потроше на постизање онога што им како им се чини ни не недостаје, али једва успевају да остваре жељено, кад поново после кратке радости наступа туга. Могу се мењати станови, радна места, жене, аутомобили, пријатељи, забаве, али ништа не може заувек да утоли ту свепоражавајућу тугу. И што је човек материјално обезбеђенији то га по правилу она јаче држи. Психолози одређују такво стање као депресију. Они је описују као психичко растројство, које као по правилу настаје после негативних догађаја у човековом животу, али се често развија и без неких видљивих узрока. У данашње време је управо депресија – најраспрострањенија психичка болест. Основни симптоми депресије су: напетост која не зависи од околности; губитак интересовања или задовољства од претходно пријатне делатности; “смањење снага”. Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, страха, неспособност концентрације и доношења одлука, мисли о смрти и самоубиству, нестабилан апетит, поремећен сан – несаница или превише спавања. Да би била постављена дијагноза “депресије”, довољно је да су присутна два основна и два додатна симптома. Шта да ради човек ако је открио код себе те симптоме? Многи иду код психолога. И шта добијају? Kао прво, дуге разговоре, а као друго таблете-антидепресанте, којих има много. Психолози кажу да се депресија у већини случајева лечи. Али притом признају да је то најраспрострањенија психичка болест. Овде је очигледна протувуречност: ако се болест успешно лечи, због чега не нестане, већ се број болесника с временом повећава? Ево на пример, богиње се већ одавно успешно лече. А са депресијом је слика потпуно супротна. Зашто? Да ли зато што се лече само последице болести, а њени истински корени остају у људским душама, као корен корова, који поново и поново пушта штетне клице? Психологија је млада наука. Званично је формирана као наука пре свега 130 година када је 1879. године В. Вундт отворио прву лабораторију експерименталне психологије у Лајпцигу. Православље постоји 2000 година и оно има свој поглед на ту појаву коју психологија назива “депресијом”. И с тим погледом треба да се упознају они које заиста интересује могућност успешног излечења од депресије. У православљу се за описивање тог душевног стања користи реч “униније”. То је болесно стање при коме у душу прониче тужно расположење, које с временом постаје непрекидно, наступа осећај самоће, напуштености од стране ближњих, уопште свих људи па чак и Бога. Разликују се две основне врсте унинија: – униније при потпуној угушености духа, без осећаја неке злобе, – униније с примесом осећаја злобе, раздражљивости. Ево како о унинију говоре древни свети Оци Цркве. “Униније је раслабљеност душе и изнемоглост ума, клеветник на Бога – као да је Он немилосрдан и нечовекољубив.” (преподобни Јован Лествичник) “Униније је тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења.” (свети Јован Златоуст). Такво стање се сусреће и код верника, а међу неверујућима је још више распрострањено. О њима је старац Пајсије Светогорац говорио: “Човек који не верује у Бога и у будући живот, подвргава своју бесмртну душу вечној осуди и живи без утехе у овом животу. Њега ништа не може да утеши. Он се боји да изгуби живот, мучи се, иде код психијатара, који му дају таблете и саветују да се забави. Он прима таблете, а потом иде тамо-овамо да гледа знаменитости и заборави бол”. А ево како је о томе писао свети Инокентије Херсонски: “Да ли грешници који не раде на спасењу своје душе страдају од унинија? Да, и њихов живот се најчешће састоји од забава и утеха. Чак се потпуно сигурно може рећи да је унутрашње незадовољство и скривена туга непрекидни удео грешника, јер савест колико год је гушили као црв изједа срце. Невољан, дубоки предосећај будућег суда и удела такође узнемирава грешну душу и огорчава њене безумне утехе осећајности. Најокорелији грешник временом почиње да осећа да је унутар њега празнина, мрак и смрт. Одатле та незадржива наклоност неверујућих према непрестаним забавама, да би се заборавило и било изван себе. Шта рећи неверујућима о њиховом унинију? Оно је добро за њих јер им служи као позив и подстрек на покајање. И нека не мисле да би се за њих нашло неко средство за ослобођење од тог духа унинија, све дотле док се не обрате на пут истине, и не исправе себе и своје нарави. Сујетна задовољства и овоземаљске радости никада не испуњавају празнину у срцу: наша душа је пространија од целог света. Током времена телесне радости губе снагу да задовоље човека и постају извор душевне тежине и досаде”. Неко може да каже: зар је свако стање туге униније? Не, није свако. Туга и тескоба нису болести ако се нису укорениле у човеку. Оне су неизбежне на многотрудном овоземаљском путу, како је упозоравао Господ: “У свету ћете имати невоље; али не брините: Ја победих свет”. (Јн. 16, 33) Преподобни Јован Kасијан учи да “само у једном случају тугу треба сматрати корисном за нас, а то је онда када она настаје од покајања за грехе, или од жеље за усавршавањем, или од созерцања будућег блаженства. О њој свети апостол каже: “Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, а жалост овога свијета смрт доноси”. (2 Kор. 7, 10) Али та туга која производи покајање за спасење бива послушна, смирена, кротка, пријатна,трпељива, јер настаје од љубави према Богу и на неки начин је весела, бодри надом свог савршенства. А туга која долази од демона бива веома сурова, нетрпељива, сједињена са бесплодном жалошћу и мучним очајањем. Слабећи онога ко јој се предаје, она одвлачи од ревности и спасоносне туге, као неразумна. Дакле, сем горе наведене туге која настаје од спасоносног покајања, или од ревности према савршенству, или од жеље за будућим благом, свака друга туга као овоземаљска и она која доноси смрт, треба да буде одбачена и изгоњена из наших срца”. Прва последица унинија Kако тачно примећује свети Тихон Задонски, с практичне тачке гледишта та „овоземаљска туга је бескорисна, јер не може да поврати или да човеку ништа од тога, због чега тугује“. Али с духовне стране она носи и велику штету. “Избегавај униније јер оно истребљује све плодове подвижништва”, – тако је о томе рекао преподобни Исаија Отшелник. Преподобни Исаија је писао за монахе, то јест за оне који већ знају основне принципе духовног живота да трпељиво подношење невоља и самоограничавање Бога ради доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине. На који начин униније може да лиши човека тог плода? Може се узети поређење из света спорта. Сваки спортиста принуђен је да трпи тешке напоре у време тренинга. А у борилачким врстама спорта треба још примати и праве ударце. А ван тренинга спортиста се озбиљно ограничава у храни. Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде тамо где жели, и мора да се бави тиме што доводи до исцрпљености и наноси реалан бол. Међутим при свему томе спортиста не губи циљ ради кога све то подноси, и та његова упорност бива награђена: тело постаје јаче и издржљивије, трпљење га кали и чини снажнијим, искуснијим, и као резултат тога он постиже постављени циљ. То што се дешава са телом дешава се и са душом када она трпи страдања или ограничења Бога ради. Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да може да постигне неке резултате, упада у униније, тренинзи за њега постају бесмислени, и чак и ако се примора да их настави он не може да постане шампион и губи плод свих својих трудова које је хтео не хтео претрпео. Може се претпоставити да се слично дешава и са душом човека који је упао у униније, и то је тачно пошто је униније последица губитка вере, маловерја. Али то је само једна страна ствари. Друга се састоји у томе да је униније често праћено роптањем. Ропот се испољава у томе да човек пребацује сву одговорност за своја страдања на друге, а на крају и на Бога, сматрајући да сам невино страда и све време се жали и укорава оне који су по његовом мишљењу криви за његова страдања – а “криваца” је све више по мери тога како човек све дубље упада у грех роптања и озлојеђености. То је најтежи грех и највећа глупост. Суштина роптања се може представити на једноставном примеру. Човек на пример прилази утичници и чита натпис на њој: “Прсте не стављати – удариће вас струја”, и потом ставља прст у њу – удар! – бива одбачен ка супротном зиду и почиње да вапи: “Ах, како је Бог лош! Због чега је дозволио да ме удари струја?! Због чега?! Ах, Бог је крив за све!” Човек, наравно, може почети да окривљује електричара, утичницу, онога који је открио електрику, итд. али ће обавезно завршити са окривљавањем Бога. У томе је суштина роптања. То је грех против Бога. И онај човек који ропће на околности подразумевајући под тим да је крив Онај Kоји је послао те околности јер би могао да их учини другачијим. И зато међу онима који ропћу има тако много “увређених од Бога”, и обратно – “увређени од Бога” непрекидно ропћу. Али поставља се питање зар је Бог приморао човека да стави прсте у утичницу? У роптању се пројављује духовна и психолошка незрелост: човек одбија да прихвати одговорност за своје поступке, одбија да увиди шта се с њим дешава – као логична последица његових дејстава, његовог избора. И уместо тога да призна оно што је очигледно он почиње да тражи кривца а крајњи је наравно Сами Дуготрпељиви. И од тог греха је и почело животарење човечанства. Kако је то било? Господ је рекао: од сваког дрвета можеш да једеш само од овог немој. Само једна заповест и како једноставна. Али човек је пошао и појео. Бог га је питао: “Адаме зашто си јео?”. Свети Оци кажу да је у том тренутку наш прародитељ рекао: “Сагрешио сам Господе, опрости, крив сам, више се неће поновити” не би било изгнанства из раја и читава људска историја би била другачија. Али уместо тога Адам одговара: “А што ја? Ја нисам ништа, то је све жена коју си ми дао…”. То је то! Ето ко је први почео да пребацује одговорност за своје споствене поступке на Бога! Адам и Ева су били изгнани из раја не због греха већ због тога што нису желели да се кају а то се испољило у роптању – на ближњега и на Бога. У томе је велика опасност за душу. Kако каже свети Теофан Затворник: “Пољуљано здравље може да пољуља и спасење, када се из болесникових уста чује роптање”. Тако и сиромаси, ако негодују и ропћу због немаштине, не добијају опроштај. Јер роптање не избавља од невоља, већ их само отежава, а смирена покорност Божијем Промислу и благодушност одстрањују ту тежину у невољама. И зато ако човек који има невоља не ропће него слави Бога ђаво то не може да поднесе и одлази код другог – код онога који ропће да би му причинио још веће непријатности. Јер што човек више ропће то више себи штети. О томе, како се испољавају те штетности сведочи преподобни Јован Лествичник, саставивши духовни портрет човека који ропће: “Такав човек кад му се нешто нареди, противуречи и у њему нема ни доброг расположења јер је лењ, а лењост је неодвојива од роптања. Превртљив је и нико га не може превазићи у многоглагољивости; увек клевета некога другоме. Човек који ропће је мрзовољан за добра дела, неспособан да прими посетиоце, а у љубави је лицемеран”. Неће бити наодмет да се овде наведе један пример. Овај догађај се десио почетком 40-их година у једној јужној руској губернији. Једна удовица, жена из вишег слоја, је са двема младим ћеркама трпела велику невољу и тугу и почела је да ропће најпре на људе а потом и на Бога. У таквом стању се разболела и умрла. После мајчине смрти стање две сиротице је постало још теже. Старија се такође није уздржала од роптања и такође се разболела и умрла. Млађа је много туговала како због смрти мајке и сестре, тако и због свог крајње беспомоћног положаја. На крају се и она разболела. И та девојка је у духовном виђењу видела рајска насеља пуна неизрециве лепоте и радости. Потом су јој била показана страшна места мучења, и ту је угледала своју сестру и мајку, а потом чула глас: “Слао сам им невоље у њиховом овоземаљском животу ради њиховог спасења; да су их подносиле са трпљењем, смирењем и благодарењем удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима. Али оне су својим роптањем све поквариле и зато се сада муче. Ако хоћеш да будеш с њима иди и ти и ропћи”. После тога се девојка освестила и испричала своје виђење присутнима. Ово је исто као и у примеру са спортистом: онај који види постављени циљ, верује да је он достижан, и нада се да ће лично моћи да га достигне, – тај може да подноси тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све те невоље, које неверујући или маловерни узима као разлог за униније, има узвишенији и светији циљ од било ког спортисте. Познато је колико су Свети велики. Њихове подвиге признају и уважавају чак и неверујући. Постоје разни чинови светости а најузвишенији међу њима је – мучеништво, то јест они који су примили смрт исповедајући Христа. Следећи после њих су – исповедници. То су они који су пострадали за Христа, поднели мучење, али су сачували верност према Богу. Многи исповедници су били бачени у тамнице, као свети Теофан Исповедник; другима су одрезали руку и језик, као светом Максиму Исповеднику; или су вадили очи, као светом Пафнутију Исповеднику; треће су подвргавали мучењима као светог Теодора Начертаног…И сви су они издржали Христа ради. Велико дело! Многи кажу да они као обични људи немају снаге за тако нешто. Али у Православљу постоји један важан принцип, који омогућава сваком човеку да постане свет и убројен у исповеднике: ако неко славослови и благодари Богу у несрећама, тај носи подвиг исповедништва. Ето како о томе каже старац Пајсије Светогорац: “Хајде да замислимо да сам се родио без руку и ногу, потпуно парализован и не могу да се крећем. Ако то примим са радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Тако мало треба да урадим да ме Бог уврсти у исповеднике! Ако се сам закуцам својим аутомобилом о стрму стену и примим с радошћу то што се десило, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Па шта још желим? Чак и ако резултат своје сопствене непажње примим с радошћу Бог ће и то признати”. Али човек који је упао у униније лишава себе велике могућности и циља; оно му затвара духовне очи и баца у роптање које ничим не може да му помогне а наноси му много штете. Друга последица унинија Ето која је прва последица унинија – роптање. И ако нешто може да буде горе и опасније, то је ова друга послдица за коју је преподобни Серафим Саровски говорио: “Нема ништа горе од греха и нема ништа ужасније и пагубније од духа унинија”. “Униније и непрестана неспокојства могу да скруше душевну снагу и доведу душу до крање изнемоглости”, – сведочи свети Јован Златоуст. Та крајња изнемоглост душе се назива очајање, и то је друга последица унинија, уколико се човек на време не ослободи од тог греха. Ево како свети Оци говоре о том стадијуму унинија: “Очајање представља најтежи грех од свих грехова на свету јер тај грех одбацује свемогућност Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које нам је Он даровао показујући да су у тој души пре свега господарили самопоуздање и гордост, док су јој смирење и вера били страни.” (свети Игњатије Брјанчанинов) “Сатана се злобно труди да растужи многе да би их очајањем повукао у геену.”(преподобни Јефрем Сирин) “Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање је највећа радост за ђавола.” (преподобни Марко Подвижник) “Нема тако погубног греха као што је очајање.” (свети Јован Златоусти) “Згрешити је људски а очајавати је сатански и погубно; и сам ђаво је очајањем низвргнут у погибао јер није хтео да се покаје.” (преподобни Нил Синајски) “Ђаво нам и убацује помисли очајања ради тога да би искоренио наду на Бога, то безбедно сидро, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави подузима све да би нам убацио помисли очајања. Њему после нису потребни напори да нас порази када сами пали не желе да му се успротиве… И душа која једном очајава у свом спасењу, већ потом не осећа како иде у пропаст.” (свети Јован Златоусти) Очајање води директно у погибију. Оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху, који човека води директно у ад – место далеко од Бога, где нема Божије светлости и радости, већ само мрак и вечно очајање. Самоубиство је једини грех који не може да буде опроштен, пошто самоубица не може да се покаје. “У време вољног страдања Господњег двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један Га је продао, а други Га се три пута одрекао. Обојица су починила једнако тежак грех али се Петар спасао а Јуда погинуо. Зашто се обојица нису спасли или погинули? Неко ће рећи да се Петар спасао јер се покајао. Али свето Јеванђеље каже да се и Јуда покајао: “…раскаја се и поврати тридесет сребреника главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: ја сагреших, што издадох крв невину” (Мт. 27, 3-4); међутим његово покајање није примљено а Петрово јесте. Зашто је то тако? Зато што се Петар кајао с надом на милост Божију а Јуда се покајао са очајањем. Ужасна је та пропаст! Њу је без сумње потребно испунити надом на милост Божију.” (Свети Димитрије Ростовски) “Јуда-издајник, постаде очајан и отиде те се обеси” (Мт. 27, 5). Он је спознао снагу греха али није спознао величину Божијег милосрђа. Тако многи и данас раде и следе Јуду: свесни су многих својих грехова али нису свесни многих милости Божијих и тако очајавају за своје спасење. Хришћанине! Тешки и последњи ђавољи ударац је – очајање. Он пре греха представља Бога милостивим а после – правосудним. Таква је његова лукавост.” (свети Тихон Задонски) Тако кушајући човека на грех сатана му убацује помисли: “Бог је добар, опростиће”, а после греха се труди да му убаци сасвим друге мисли: “Бог је праведан и укориће те за то што си урадио”. Ђаво све ово ради човеку јер он никада не може да се избави из јаме греха, јер га Бог неће помиловати, јер не може да добије опроштај и да се поправи. Очајање је – смрт наде. Уколико онo наступи онда само чудо може да сачува човека од самоубиства. Други део >>> Превод са руског: д?

Kако се униније испољава и које су његове последице Униније се испољава чак и у човековој мимици и понашању: изразом лица које се тако и зове – унило, опуштеним раменима, покуњеном главом, одсуством интересовања за околину и своје стање. Може се приметити и непрекидно снижени артеријски притисак. Такође је карактеристична душевна инертност. Добро расположење људи који их окружују изазива код оних у унинију недоумицу, раздражљивост и јавни или скривени протест. Свети Јован Злаотоусти је говорио да“душа која је обузета тугом не може ништа здраво ни да говори, ни да слуша”, а преподобни Нил Синајски је сведочио: “Kао што болесник не може да носи тешко бреме, тако и онај у стању унинија није у стању да брижљиво испуњава Божија дела, јер су код првог телесне снаге у растројству а други нема душевне снаге”. Према речима преподобног Јована Kасијана такво стање човека “му не дозвољава да се моли са уобичајеном ревношћу срца, ни да се бави читањем светих дела, нити да буде миран и кротак према братији; нетрпељив је и неспособан за све радне обавезе или богослужења, све је код њега угушено мучним очајањем. Kао мољац одећи и црв дрвету, тако и туга штети човечијем срцу”. Даље свети отац набраја пројаве тог греховног болесног стања. “Од унинија се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, празнина, сањивост, неспокојство, непостојаност ума и тела, разговорљивост … Човека кога оно почне да савлађује приморава га да буде лењив, без икаквог духовног напредовања; потом га чини непостојаним, празним и лењим за свако дело”. Такве су пројаве унинија. А очајање има још и теже пројаве. Човек који је у очајању, то јест који је изгубио сваку наду често се одаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим гресима, сматрајући се ионако за палог. Kрајња пројава очајања је како је већ речено – самоубиство. Сваке године на земаљској кугли милион људи оконча живот самоубиством. Страшно је и замислити тај број који превазилази број становника многих земаља. У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, број је 2008. године смањен за половину али Русија и даље остаје међу земљама са највећим бројем самоубистава. Заиста, у сиромашним земљама има више самоубистава него у богатим и економски стабилним. То није чудно јер код првих постоји више повода за самоубиство. Али од те беде нису ослобођене ни најбогатије земље ни најбогатији људи јер при спољњем благостању душа неверујућег човека често чак јасније осећа тескобну празнину и непрекидно незадовољство, како је био случај са тим успешним бизнисменом кога смо споменули на почетку чланка. Али њега од тог ужасног удела, који сваке године однесе милион људи, може да спасе та посебна околност коју има и које су лишени многи од тих несрећника који себе очајањем доводе до самоубиства. Од чега униније и његове последице настају Униније настаје од неповерења према Богу, тако да се још може рећи да је то плод маловерја. Али шта је то неповерење према Богу и маловерје? Оно не настаје само од себе, ниоткуда. Оно се јавља као последица тога што човек превише верује себи, и има превише високо мишљење о себи. И што више човек верује себи то мање има поверења у Бога. А уздање у себе више него у Бога је – најјаснији знак гордости. Први корен унинија – гордост И зато је према речима преподобног Антонија Оптинског “очајање је последица гордости”. Ако од себе очекујеш све најгоре онда никада нећеш очајавати и само ћеш се смиривати и мирно кајати”. “Очајање је разобличитељ неверја које је присутно у срцу: човек који се узда и верује у себе неће покајањем устати из греха” (свети Теофан Затворник). Чим се у животу гордељивца деси нешто што разобличава његову немоћ и неоснованост поверења самом себи он одмах почиње да очајава и упада у униније. А то може да се деси из најразличитијих узрока: од самољубља или зато што нешто не бива по нашем, као и од сујете, када човек види да се њему равни користе великим предностима у односу на њега; или од притешњених животних околности, како о томе сведочи преподобни Амвросије Оптински. Човек који је смирен и верује у Бога зна да се тим непријатним околностима испитује и укрепљује његова вера, као што се учвршћују мишићи спротисте на тренинзима; он зна да је Бог поред њега и да Он неће ставити на његова плећа искушење које не може да поднесе. Такав човек који се узда у Бога никада не упада у униније чак и у веома тешким животним околностима. Горедљивац који се узда у себе чим се нађе у тешким околностима, које сам нема снаге да промени, одмах упада у униније мислећи да ако он не може да исправи то што се десило то онда значи да нико други не може; још притом тугује и гневи се због тога што су му те околности показале његову сопствену слабост, што гордељив човек не може мирно да поднесе. Управо због тога што су униније и очајање последица и у одређеном смислу демонстрација неверја у Бога један од светитеља је рекао: “У тренутку очајања знајте да вас Господ не оставља већ ви Њега!”. Дакле гордост и маловерје су неки од главних узрока унинија и очајања али далеко од тога да су и једини. Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања које настају из различитих узрока: “Постоји очајање које се јавља као последица многих грехова, обремењене савести и неиздржљиве туге, када се душа због мноштва рана, погружава и због њиховог великог броја утапа у дубину безнађа. Али постоји очајање и друге врсте, које се јавља због гордости и преузношења, када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад… Прво исцељују уздржање и нада; а од другог – смирење и неосуђивање никога”. Други корен унинија – незадовољеност страсти Дакле, што се тиче друге врсте очајања, које настаје од гордости, показали смо у тексту више какав је његов механизам. А шта се подразумева под првом врстом које настаје “од великог броја грехова”? Та врста унинија како тврде свети Оци настаје онда када нека страст није задовољена. Kако пише преподобни Јован Kасијан, униније се “рађа од незадовољене жеље неке користи, када неко види да је изгубио наду замишљену у сопственом уму да добије неке ствари”. На пример, човек који страда од преједања, и болује од чира или дијабетеса, биће у унинију зато што не може да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; себичан човек – због тога што не може да избегне трошење новца и тако даље. Униније прати практично све незадовољене греховне жеље, уколико их се човек не одрекне из овог или оног разлога. И зато преподобни Нил Синајски каже: “Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.” По мери повећања унинија у човеку конкретне жеље губе своје значење и остаје душевно стање које је отисак управо тих жеља, које нису могле да буду испуњене. Тада се како сведочи преподобни Јован Kасијан “подвргавамо таквој туги да не можемо са уобичајеном пријатношћу да поздравимо пријатне особе и наше рођаке, и шта год да нам они кажу у неком пристојном разговору све ће нам се чинити прекомерним и нећемо им дати пријатан одговор када су сви делови нашег срца испуњени горчином”. И зато је униније као блато: што се човек више погружава у њега, то му је теже да се извуче из њега. Остали корени унинија У тексту горе су описани узроци који подстичу униније код неверујућих и маловерних људи. Међутим униније напада и верујуће људе, иако мање успешно. Али то је већ из других разлога. О тим узроцима детаљно пише свети Инокентије Херсонски: “Има много извора унинија – и спољашњих и унутрашњих. Kао прво, код душа које су чисте и близу савршенства униније може да настане као последица тога што их је Божија благодат привремено напустила. Стање благодати је најблаженије. Али да онај који се налази у таквом стању не би сматрао да је оно последица његових сопствених савршенстава благодат се понекад удаљује остављајући свог љубимца самом себи. Тада се светој души чини да је усред дана наступила поноћ: у души се јавља тама, хладноћа, мртвило и заједно с тим униније. Kао друго, униније како сведоче људи који имају искуства у духовном животу, дешава се од деловања духа таме. Немајући могућност да прелести душу на путу ка небу овоземаљским добрима и задовољствима, непријатељ спасења се обраћа супротном средству и наводи на душу униније. У таквом стању душа бива као путник, одједном прекривен маглом и облаком: не види ни оно што је испред ни оно што је иза; не зна шта да ради; губи бодрост и упада у недоумицу. Трећи извор унинија је наша пала, нечиста природа умртвљена грехом. Докле делујемо по самољубљу, испуњени духом света и страстима, дотле је наша природа весела и жива. Али промените животни правац; сиђите са широког пута овога света на узани пут хришћанског одрицања, почните са покајањем и сопстевним исправљањем – тог трена ће се у вама отворити празнина, духовна немоћ, осетиће се умртвљеност срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњему, дотле је дух унинија, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти унинија се најчешће подвргавају грешници после сопственог обраћења. Четврти уобичајени извор духовног унинија је недостатак, а тим пре престанак одређене делатности. Преставши да употребљава своје снаге и способности душа губи живост и бодрост, постаје јалова; претходна дела јој сада причињавају незадовољство и досаду. Униније може да настане и због различитих тужних случајева у животу: смрти сродника и вољених особа, губитка части, достојанства и других несрећних околности. Све је то по закону наше природе повезано са непријатношћу и тугом; али по закону те исте природе та туга треба да се смањује временом и нестане потпуно када јој се човек не предаје. У противном случају се формира дух унинија. Униније може да се јави и од неких мисли, посебно мрачних и тешких, и када се душа превише преда сличној мисли и не гледа на ствари у светлости вере и Јеванђеља. Тако на пример човек може лако да упадне у униније од честог размишљања о неправди која влада у свету, о томе како праведни овде страдају а непоштени се довијају и добро им је. Kоначно, извор душевног унинија могу да буду разна болесна телесна стања, а посебно неких његових делова. Трећи део >>> Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина

Kако се борити са унинијем и његовим последицама Велики руски светитељ преподобни Серафим Саровски је говорио: “Треба се удаљавати од унинија и трудити се имати радостан дух, а не тужан. Према Сираху “туга је многе убила, а од ње нема користи” (Сир. 31, 25)”. Али како се удаљити од унинија? Сетимо се на почетку чланка поменутог несрећног младог бизнисмена, који током многих година не може ништа да уради са унинијем које га не напушта. Он се на свом искуству уверио у истинитост речи светог Игњатија (Брјанчанинова): “Овоземаљске забаве само заглушују тугу; оне је не искорењују: мало је ућуте и туга одахнувши и као да је укрепљена тим одмором почиње да делује још јаче”. Сада је дошло време да кажемо нешто детаљније о тој посебној животној оклоности тог бизнисмена, коју смо раније прећутали. Његова жена је дубоко верујућа и ослобођена је те мрачне туге којом је обавијен живот њеног мужа. Он зна да је она верница, да одлази у цркву и чита православне књиге, као и то да она нема “депресије”. Али свих тих година колико су њих двоје заједно њему ни једном није дошло у главу да повеже те чињенице и покуша и сам да иде у цркву, да прочита Јеванђеље …Он као и раније редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање али не и исцељење. Kолико људи постају изнемогли од те душевне болести не желећи да поверују да је исцељење – сасвим поред њих. И тај бизнисмен је нажалост један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана он заинтересовао за веру која његовој жени даје снагу да се не преда унинију и сачува животну радост. Али авај, то се још није десило. И дотле ће он остати убројан у оне несрећнике за које је свети Димитрије Ростовски рекао: “Нема код праведника туге која се не би претворила у радост, као ни код грешника радости која се не би претворила у тугу”. Али ако би се одједном тај бизнисмен обратио ризници православне вере шта би он сазнао о свом стању и какве би методе исцељења добио? Сазнао би између осталог да у свету постоји духовна реалност и да делују духовна бића: добра – Ангели и лоша – зли духови. Последњи по својој злоби теже да причине што је могуће већу штету човековој души и да га одврате од Бога и од пута ка спасењу. То су непријатељи који се труде да убију човека како духовно тако и телесно. Они користе разне методе за остварење тог свог циља а међу њима је најраспрострањенија – убацивање људима одређених мисли и осећања, па тако и помисли унинија и очајања. Њихова лукавост се састоји у томе што се зли духови труде да убеде човека да су то његове сосптвене мисли. Неверујући или маловерни човек је потпуно неприпремљен за такву саблазан и не зна како да се односи према таквим мислима већ их заиста прихвата као соспствене и следећи их све је ближе погибији – исто као и путник у пустињи који прихвата фатаморгану као истинито виђење, почиње да је прати и све даље одлази у дубину безживотне пустиње. Верујући и духовно искусан човек зна за постојање непријатеља и за његову лукавост, уме да распознаје његове помисли и да их одсеца, па самим тим и да се успешно супротстави злим духовима и победи их. Човек у унинију није онај који повремено има помисли унинија, већ онај који је њима побеђен и не бори се. И супротно томе, није ослобођен од унинија онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи, већ онај који се с њима бори и побеђује их. Свети Јован Златоусти је говорио: “Страшно униније је штетније од сваког другог демонског дејства, јер демони ако неким владају онда је то преко унинија”. Али ако је човека дубоко поразио дух унинија, ако су демони добили такву власт над њим, значи да је сам човек урадио нешто што им је дало такву власт над њим. Горе у тексту је већ речено да је један од узрока унинија код неверујућих одсуство вере у Бога и сагласно томе одустсво живе везе с Њим, Извором сваке радости и добра. Али и одсуство вере је нешто што је ретко кад природно за човека. Веру у човеку убија нераскајани грех. Ако човек греши и не жели да се каје онда он раније или касније неузбежно губи веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова. Неверујући сами себе лишавају два најефикаснија начина борбе са депресијом – покајања и молитве. “Молитва и непрекидно размишљање о Богу искорењују униније”, пише преподобни Јефрем Сирин. Треба да наведемо списак основних средстава борбе са унинијем, којима располаже хришћанин. О њима говори свети Инокентије Херсонски: “Без обзира због чега настаје униније, молитва је увек прво и последње средство против њега. У молитви човек стаје директно пред лице Божије: јер ако стане на сунце и не може а да се не озари светлошћу и да не осети топлину, тим су пре духовна светлост и топлота директне последице молитве. Поред тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светог, а где је Дух Утешитељ тамо нема места унинију, тамо је и сама туга сладост. Читање и слушање речи Божије, посебно Новог завета је такође снажно средство против унинија. Спаситељ није узалуд призивао к Себи све уморне и натоварене обећавајући им мир и радост. Ту радост Он није понео са Собом на небо већ ју је у потпуности оставио у Јеванђељу за све тужне и оне у унинију. Јеванђеље је за све тужне и оне у унинију. Kо се испуњава јеванђелским духом тај престаје да тугује: јер дух Јеванђеља је дух мира, успокојења и радости.Богослужења, а посебно свете тајне Цркве су такође велики лек против духа унинија јер у Цркви, као у дому Божијем, за њега нема места; тајне су све усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно тајна исповести и Причешћа. Скидајући са себе тежину грехова путем исповести душа осећа лакоћу и бодрост, а примајући у Евхаристији Тело и Kрв Господњу осећа оживљење и радост. Разговори са људима који су богати хришћанским духом је такође средство против унинија. У разговору ми мање или више излазимо из мрачне унутрашње дубине у коју се душа погружава због унинија; поред тога, разменом мисли и осећања у разговору са таквим људима, осећамо од њих неку снагу и животност која је тако потребна у стању унинија. Размишљање о утешним стварима – јер мисао у стању унинија или уопште не делује или кружи око тужних ствари. Да би се избавили од унинија треба себе приморати да се мисли о супротном. Бављење неким физичким радом такође одстрањује униније. Нека човек у унинију почне да ради, чак и не желећи; нека настави да ради чак и безуспешно; од кретања оживљава најпре тело а потом и дух и човек почиње да осећа бодрост; мисли се у току рада неприметно одвоје од ствари које наводе чоевка на тугу, а то већ много значи у стању унинија”. Молитва Због чега је молитва најделотворније средство против унинија? Из много разлога. Kао прво, када се у време унинија молимо самим тим се боримо против злог духа који покушава да нас убаци у то униније. Он то чини ради тога да бисмо очајавали и одступили од Бога, то је његова замисао; када се с молитвом обраћамо к Богу кидамо све непријатељске лукавости показујући да нисмо упали у његову замку већ, напротив, користимо његове замке да бисмо појачали везу са Богом коју је зли дух покушао да прекине. Kао друго, пошто је униније у већини случајева последица наше гордости онда молитва помаже да се исцелимо и од те страсти, то јест она извлачи из земље сам корен унинија. Јер свака смирена молитва Богу за помоћ –чак и најкраћа као “Господи помилуј!” значи да признајемо своју слабост и ограниченост и почињемо да верујемо Богу више него себи. И зато свака таква молитва чак изговорена на силу представља ударац за гордост, сличан удару огромног клатна које руши зидове старих кућа. И коначно, треће и најважније: молитва помаже зато што представља обраћање к Богу Kоји Једини заиста може да помогне у свакој чак и најбезизлазнијој ситуацији; Он Једини има снагу да пружи истинску утеху и радост и слободу од унинија”. „Господ нам помаже у тугама и искушењима. Он нас ослобађа од њих и даје нам снагу да их лако прескачемо а да их чак ни не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу онда нас никаква невоља не може смутити а радост ће испунити наше срце тако да ћемо се радовати и у невољама и у време искушења.” (преподобни Никон Оптински) Kоје молитве треба читати против унинија? Неки саветују да се треба молити ангелу чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да треба читати акатист Исусу Сладчајшему. Такође се саветује да се много пута узастпоно изговори молитва “Богородице Дјево радујсја”, надајући се да ће Господ ради молитава Мајке Божије дати мир нашој души. Али посебну пажњу заслужује савет светог Игњатија (Брјанчанинова), који је препоручио да се за време унинија понављају ове речи и молитве: “Слава Богу за све”. “Господе! Предајем се Твојој Светој вољи! Нека буде Воља Твоја”. “Господе! Благодарим Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш”. “Одиста примам по делима мојим; помени ме Господе у Царству Твоме”. Свети Оци су приметили да је човеку посебно тешко да се моли у стању унинија. И зато не могу сви одмах да испуњавају велика молитвена правила већ свако може да изговара те кратке молитве на које је указао свети Игњатије. Што се тиче невољности за молитву у унинију и очајању треба схватити да тај осећај не долази од нас већ га је зли дух убацио у нас посебно с тим циљем, да би нас лишио тог оружја којим можемо да га победимо. Свети Тихон Задонски овако говори о тој невољности за молитву у стању унинија:“Саветујем ти следеће; убеђуј себе и принуђуј на молитву и на свако добро дело, чак и ако то не желиш. Kао што људи бичују лењог коња да би ишао и трчао тако и ми треба да се принуђујемо на свако добро дело а посебно на молитву. Видевши такав наш труд и старање, Господ ће нам дати радост и усрдност”. Од четири фразе које је предложио свети Игњатије, две су захвалне. О томе, због чега је њих дао, он сам објашњава:“Посебно се благодарењем Богу одгоне тужне помисли; при наиласку таквих помисли благодарење се изговара једноставним речима, са пажњом и често – док се у срцу не осети мир. У тужним помислима нема никаквог смисла: оне не избављају од невоља, не доносе никакву помоћ, само растројавају душу и тело. Значи оне су од злих духова и треба их одгонити од себе… Благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху, а напослетку и небеску радост – залог, предукус вечне радости”. У време очајања зли духови човеку убацују мисао да њему нема спасења и да његови греси не могу бити опроштени. То је највећа демонска лаж! “Нека нико не говори: “Много сам се огрешио, нема ми опроштаја”. Kо тако говори, заборавља на Онога Kоји је доашо на земљу ради страдалника и рекао: “…бива радост пред Анђелима Божијим за једног грешника који се каје” (Лк. 15, 10) и још: “Ја сам дошао да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање” (Лк. 5, 32)“, учи преподобни Јефрем Сирин. Док је човек жив за њега заиста постоји могућност да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да добивши опроштај измени свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Зли духови покушавају да лише човека те могућности убацујући му помисли очајања и самоубиства – јер је покајање немогуће после смрти. Тако да “нико од људи који су чак дошли до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако су задобили навику и ушли у природу самог зла”. (Свети Јован Златоусти) Свети Тихон Задонски објашњава да искушење унинијем и очајањем чини хришћанина пажљивијим и искуснијим у духовном животу. И “што дуже траје” такво искушење, “то ће оно донети души већу корист”. Православни хришћанин зна да колико је туга тежа од свих других искушења толико ће већу награду добити они који су је поднели с трпљењем. У борби са унинијем се дарује највећи венац. И зато “нећемо бити у унинију када нам се шаљу горчине и невоље већ ћемо се напротив радовати јер идемо путем светих”, саветује преподобни Јефрем Сирин. Бог се увек налази поред сваког од нас и не дозвољава злим духовима да поразе човека унинијем онолико колико би они хтели. Он нам је даровао слободу и Он се такође брине о томе да нам тај дар нико не одузме. Тако да човек у сваком тренутку може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Уколико човек то не ради – то је његов избор, зли духови сами нису у стању да га на то принуде. У закључку желимо да приложимо молитву коју је саставио свети Димитрије Ростовски за људе који страдају од унинија: Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Оче доброте и сваке утехе, Kоји нас тешиш у свакој нашој невољи! Утеши свакога ко је у невољи, ко тугује, очајава опетерћен духом унинија. Јер сваки човек је створен рукама Твојим, умудрен премудрошћу, узвеличан десницом Твојом, прослављен добротом Твојом… Али посећени смо сада Твојом Очинском казном, краткотрајним невољама! Ти састрадално кажњаваш онога кога љубиш и милујеш и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши помилуј и утоли тугу нашу; пошаљи нам милост Твоју, дивни у светима Владико, Непостижни у судбама Господе и благословени у делима Твојим у векове векова. Амин. Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина

(излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019.) У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Извор: Српска Православна Црква