Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија братство Световазнесењског храма у центру Београда је ове јесени започело циклус духовних трибина и разговора посвећених Светом Писму Старог и Новог Завета. Наставак трибина је у уторак 28. новембра 2023. године од 18 часова, када ће парохијски ђакон др Александар Милојков беседити о Каину и Авељу. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Свештеник Владимир Пекић, сабрат храма св. Марка на Ташмајдану, са љубављу позива све суграђане да дођу у ову дивну београдску светињу и учествују у новом циклусу духовних трибина и разговора. После уводног предавања 14. септембра, са почетком црквене нове године, јесењи циклус предавања ће трајати до пред Божић, а наставиће се у пролеће, каже о. Владимир за Радио "Слово љубве". Намера братства на челу са архимандритом Нектаријем јесте да се још више интензивира разговор са верним народом. У четвртак 21. септембра 2023. године беседиће о. Миодраг Ристић, сабрат Маркове цркве, каже о. Влада: Разговор са о. Владимиром: Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, данас, 14. септембра 2023. године од 19 часова, у храму св. Апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану, почиње јесењи циклус редовних духовних трибина у овој београдској светињи. Прво предавање на тему "Црква и породица" одржаће протонамесник Бранислав Борота. Сви су добродошли на вечерњу службу од 18 сати и предавање у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"

Професори Православног богословског факултета Универзитета у Београду биће предавачи током Великопосног циклуса трибина у Саборном храму у Ваљеву, најавила је Епархија ваљевска плакатом који доносимо уз ову вест. Предавања ће 13. и 25. марта, као и 7. априла, одржати професори Растко Јовић, Предраг Драгутинови и Србољуб Убипариповић. Извор: Епархија ваљевска

Свети Дух је један, али има мноштво благодатних дарова, Није један овде, а други тамо. Није, дух хаоса него љубави и мира. Кад се духовни људи међусобно нападају значи да се налазе под утицајем многих других духова који немају ништа.заједничко са јединим Светим Духом. Некада је Свети Дух просветљавао и диктирао у Перо. Велика ствар! Данас не налази предуслове.да би сишао. Чак је и Вавилон у Старом Завету био невин у односу на данашње стање. Тражио си, на пример, глину, донели су ти сламу. Данас имамо Вавилон са страстима. Тражиш глину, а они ти баце циглу у главу. Али ако човек искључи себе из сваког свог деловања и одсече своју вољу, онда ради исправно и свакако ће добити божанско просветљење, и то ће између њега и Бога створити дух међусобног општења. Јер, кад човек одбацује своја поимања, тиме ослобађа простор, у себи за божанска поимања. Човек треба да стекне духовно чуло да би добио божанско просветљење. То је изузетно важно, како би људи схватили неке ствари. Нарочито нас у наше време околности на то нагоне. Видите и у Малој Азији, онда, у она тешка времена, ситуација их је принудила, па су стекли нарочите способности. Могли су двојица Грка да буду међу Јерменима и Турцима и да се међусобно споразумеју, а да ни Јермени, ни Турци ништа не примете. То је један разлог више, имајући у виду у каквој ситуацији данас живимо, што је неопходно да се духовни људи међусобно разумеју. Доћи ће тешка времена. Морамо да се узмемо у памет. Ако се не узмемо у памет и ако не будемо Богом просветљени, онда ће у свакој ситуацији свако да нам заповеда како треба да се понашамо. Немојте чекати да вам све буде речено. Неке ствари треба саме да схватите, да вам нико ништа не каже. Сећам се једном смо у Коници, пре него што сам отишао у војску, сазнали да долазе устаници. Било нас је четворица – тројица су били муслимани – па смо се сакрили у једну турску кућу на периферији града. Један дечачић од пет година разумео је ситуацију, па нам рече: „Идите у куј’ну, а ја ћу изаћи напоје.“ Уђосмо у кухињу, изађосмо на задњи улаз и стигосмо да се сакријемо у неку оставу. Дечачић изађе пред кућу и рече устаницима да у кући нема никога, па одоше. Детенце од пет година, ето толицко, још не зна ни да говори, а тако се разумно понело! Жива ватра! Видиш га како прима све утиске, како воли. А да је на његовом месту био неко старији, могло се догодити да учини зло само због непромишљености. Ми, који смо крштени, миропомазани, који читамо и изучавамо Јеванђеље, не смемо да заостајемо у развоју. Ви треба да летите, да имате „по шест крила, наоколо и изнутра пуна очију“ да не мирујете ни дању ни ноћу „говорећи: Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ!“ (Отк. 4, 8). https://svetosavlje.org/cuvajte-dusu/258/

Храм Рођења Пресвете Богородице у Земуну најавио је низ духовних трибина у наредним данима. Тако ће у понедељак, 28. марта, од 18 часова, у овом земунском храму гост-предавач бити протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, на тему "Велики пост у Великом канону Светог Андреја Критског". У четвртак, 31. марта, од 18 сати, на тему "Свети оци и причешће" говориће ђакон Здравко Јовановић. У недељу, 3. априла, такође од 18 часова, "О значају посне исхране" говориће Ратка Мркаић, нутрициониста. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу радосну вест да је након првог тома, објављен и други том знаменитог дела под називом "Добротољубље" (φιλοκαλειν) на словеначком језику. У наставку доносимо речи Патријарха српског г. Порфирија: "Желео бих са вама да поделим једну радосну вест. Након издања првог тома Добротољубља (Филокалија) на словеначком језику у 2020. години, недавно је светлост дана угледао и други том, трудом и залагањем искусног преводилачког тима, на челу са г. Гораздом Коцијанчичем. Издање је свесрдно помогла и подржала Митрополија загребачко-љубљанска још док сам био Митрополит. Промишљајући како на најбољи начин приближити словеначкој читалачкој публици аутентично духовно искуство и предање Православне Цркве, без двоумљења смо констатовали да је то Филокалија - антологија хришћанских аскетских класика, која ризничи пробране духовне поуке и сведочанства великих светих Отаца, аскета и мистика, репрезентативних горостаса опитног Jеванђеља, који су током хиљадугодишњег периода, од 4. до 15. столећа, заблистали лучом светлости, која није од овога света. Међу њима вреди, макар, поменути светог Антонија Великог, светог Макарија Великог, светог Исака Сирина и многе друге велике оце, подвижнике и Христове атлете, који су својим животом били "ходајућа Jеванђеља". Зборник су крајем 18. века саставили свети Никодим Светогорац и Макарије Коринтски, по узору на пређашње антологије духовних поука. Зборник је тих година и први пут објављен на грчком језику у Венецији 1782. године. Недуго затим, Свети Пајсије Величковски преводи ово издање на словенски језик, да би, век касније, Свети Теофан Затворник га превео са словенског на руски језик. На српском језику Добротољубље се појавило почетком 90-их година у издању манастира Хиландара. Овај зборник је прави дар и благослов за читалачку публику у Словенији и шире, и топла је препорука свима који владају словеначким језиком, не само хришћанима, већ и свима који су жедни духовне свежине, живе и проживљене аутентичне хришћанске речи и искуства. Добротољубље представља праву башту миомирисних духовних кринова и плодова светоотачког опита тајне истинског живота. тј. духовне философије оних који љубе добро и врлину, и препознају у свему јединог Благог и Доброг." Патријарх српски Порфирије

У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатско Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријаха српског Г. Порфирија служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен Нерукотвореном образу Господа нашег Исуса Христа у Зуцама. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживао је изабрани Епископ мрачански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. У својој поучној беседи после прочитаног Светог Јеванђеља, изабрани Епископ Сава је између осталог рекао, без Христа ништа не бива, без обзира на нашу вољу и напоре које улажемо, без Христа благодат не делује ни код Апостола ни у Цркви, само са Христом може да се деси чудо исцељења духовних и телесних рана. Извор: Телевизија Храм

Анђео чувар радује се нашим добрим делима и тугује када чинимо зло. Морамо покушати да живимо тако да се Анђели радују нашем житељству. Да би се склонио од греха, човек мора да зна шта је воља Божја. То учимо по својој савести. И то је оно што сазнајемо из Светог Писма. Особи која непрестано има молитву у устима и срцу, у свези са покајањем, мрачним силама је тешко приступити, јер је молитва штити. Данас су одговорна, тешка времена, али у овим временима треба да будете пажљиви према себи. Тако да нас политичке страсти и људске философије не одведу с пута правилне вере. Ако веру чувамо у чистоти, трудимо се да живимо по вери, и тада ће нам Бог послати мир и тишину. Ако заронимо у понор људских страсти, непријатељстава, противљења, онда ћемо, наравно, залутати са Божијег пута, а то неће одвести у добро. Способност трпети ближњег мудрост је живота. Свог ближњег треба да доживљавате онаквим какав јесте. Да ли желиш да он постане бољи? Моли се за њега. Бог га може учинити бољим. Тако се испољава хришћанско трпљење. Као што се без ваздуха човек гуши, тако душа која нема молитву постаје мртва и неосетљива. Молитва није потребна Богу, нама је потребна, као да је то духовни кисеоник, без којег човек умире. Овај разговор са Богом открива изворе живота у човеку. Једно је када људи проливају крв за Христа, друго када трпе прекоре, вређања, увреде због своје вере. Такви људи добијају венац бескрвног мучеништва. Мисли испуњене љубављу, милосрђом, трпљењем, поштовањем привлаче Божју благодат, а оне које гаје злобу, мржњу, гордост, одагнавају Божју благодат. Ако смо преплављени мислима о бесу, мржњи, гордости, ото је знак чињенице да је слика Божја у нама оштећена. Данас посебно морамо да живимо по хришћанским законима, а не по законима овога света. Не треба гледати како свет живи, пошто у њему владају нешто другачија правила. Ако нема благодати Божје, тада човек може бити постављен на најлепше место, окружен свим благословима света, али ће и даље бити несрећан. Што више човек сакупља земаљска добра, то више постаје очајан, јер му она не доносе духовну радост. Можете сакупити сва земаљска блага и положити их пред себе и истовремено бити најнесрећнија особа. Туга је духовна лекција кроз коју човек сазнаје сопствену слабост и силу Божју. И што је јача туга, то је дубља лекција за човека. Једино што се тражи од нас је да трпимо ове невоље са стрпљењем и са захвалношћу Богу. Нема потребе да се чека. Велике приче су посао великих људи, а ми смо мали људи. И морамо да радимо мале ствари. Љубав према непријатељима није лака, али морамо се, уз помоћ молитава, читајући Свето писмо, самоприсиљавањем и стрпљењем борити сами са собом и опраштати онима који су вређали. Током нашег земаљског живота морамо да водимо рачуна о томе да имамо одговарајућу одећу за душу. Одећа наше душе је замрљана грехом. Сагрешивши, треба одмах да се покајеш пред Богом. Храброст jе покрет против плиме. Као што знате, само мртве рибе слободно пливају низводно, а живе рибе пливају узводно до чистог извора и нетакнутог окружења. За стварну храброст способни су само они који су стекли бар неку меру понизности. Кажу да у хришћанству постоји много забрана, али то није тако. Све је дозвољено, али умерено и мудро. Светитељи нам показују како је мало потребно да човек живи своj живот. Ако је човек пажљив према себи, води пристојан живот према заповестима Божијим, тада осећа присуство Бога — и у себи, и поред себе, и у читавоj васиони. Свака личност је сасуд Божје благодати. Додирни личност — и додирнућеш благодат Божју. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом славе Спомен-Храма Светог Саве на Врачару, спаљивање моштију Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију, у недељу Раслабљеног, 10. маја 2020. године у Крипти Храма. Звучни запис беседе „Налазимо се у тешком времену када је Господ посетио не само нас, него и читав свет, дoпуштајући да нас снађе болест од које људи умиру“, рекао је Патријарх Иринеј у својој литургијској омилији подсетивши да смо у данашњем Јеванђељу чули и једну веома важну реченицу. Када је Господ посетио бању Витезду, том приликом је сусрео једног тешког болесника којег је исцелио упућујући му речи: „Иди и не греши више, да ти не буде горе“. Овим чином реч Спаситељева је постала дело. Те болесник устаде, на чуђење свих који су га видели. „Шта ово значи данас?“, запитао се Патријарх Иринеј и додао да: „Ово што нас данас сналази, није ништа случајно“. И као што нису биле случајне ни куге које су сналазиле човечанство у прошлости, него су биле последица греха, тако је и ова данашња болест последица греха не једног човека, "него је то последица грехова многих народа", напоменуо је Свјатјејши у својој беседи. „Ово је опомена Божија да се вратимо себи, а враћајући се себи, ми се заправо враћамо Господу“, те стога, „морамо добро размислити куда идемо као род људски“, закључио је Патријарх Иринеј. На крају Свете Литургије, Патријарх Иринеј је са братством Храма и верним народом пресекао славски колач. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереји - ставрофори: Стојадин Павловић и Радивој Панић, протођакон Миладин Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. Извор: Радио Слово љубве

ПОШТУЈМО ЗАВЈЕШТАЊА ДУХОВНИХ И НАРОДНИХ ВЕЛИКАНА Цетиње, 23. јун 2019. Атакујући безобзирно на храмове и имовину Цетињске Митрополије најновијим Предлогом Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница државни центри моћи у Црној Гори служе се кривотворењем историјских чињеница. Државни званичници у Подгорици иступају са нетачном и необјективном тезом да је имовина Цетињске Митрополије и њених храмова прије 1918. године наводно била својина државе Црне Горе. Ово исконструисано становиште формулисано за потребе дневне политике нема упориште у историјским чињеницама и сачуваним архивским актима. Чињенице управо говоре супротно. Већ у средњовјековној Зети, господари који су били изданци народних династија Војислављевића, Немањића, Балшића и Црнојевића, уступали су владарским повељама бројне и богате земљишне посједе манастирима и црквама. Даровани посједи постајали су власништво храмова, односно Цркве, а не државе или двора. Примјера, ради, повељом од 4. јануара 1485. г. господар Зете Иван Црнојевић даровао је цетињском манастиру двије трећине Цетињског поља, али и земљишне посједе у Добрском селу и Цеклину и солане у Грбљу. Након оснивачке повеље Цетињском манастиру, господар Иван Црнојевић је донио и Закон (Суд царски и патријаршијски) 1485. године, којим се заштићују манастирска имања. При свршетку исте повеље Иван Црнојевић исказује анатему на свакога ко би се усудио да Цетињском манастиру присвоји макар и дио земљишне својине коју му је он својевољно намијенио. Порука Иванове анатеме намијењена будућим покољењима дословно гласи; ,,Ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од снажне деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље и силе часног и животворног Крста и од 12 врховних Апостола и од 70 осталих, од 318 никејских светих отаца и од свијех који су од вјекова Богу угодили и да је такав подобан Јуди издајнику и онима што викаху узми, узми и распни, крв његова на нас и на дјецу нашу и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!“ Формулишући владарску клетву коју је намијенио будућим узурпаторима манастирске својине, господар Зете је фактички штитио земљишну својину цетињског манастира коју му је управо он завјештао оснивачком повељом. Вријеме у коме се господар Иван одлучно и бескомпромисно борио за опстанак слободне Зете било је бурно и сурово. Ипак, у народу је био развијен страх од Божијег суда, у случају каквог моралног преступа према Цркви. Управо на такав осјећај савјести у народној свијести Иван је рачунао као дјелотворни механизам који ће појединца благовремено удаљавати од гријеха узурпације црквене имовине. Али времена се мијењају и људи у њима. У раздобљу милитантног безвјерја страх од Божијег суда готово је ишчезао у народу на овим теренима. За колективно стање духа и за моралну будућност народа то није исправно исходиште и неминовно води правној и моралној анархији друштвене заједнице. Темељ земљишној својини и имовинским правима острошког манастира положио је Св. Василије Острошки лично. Рођен 1610. г. у селу Мркоњићи у Поповом пољу код Требиња – Србин из Херцеговине, Св. Василије Острошки се као митрополит захумски одступајући испред зулума Турака, 60-тих година 17. вијека скрасио у забитој пећини на падинама острошких греда и са групом монаха сазидао Горњи острошки манастир посвећен Часном Крсту. Да би обезбиједио новосазиданом манастиру материјални основ за опстанак и духовну мисију, Св. Василије је откупио одређене земљишне парцеле у подоострошким селима. У Завјештајном писму из 1666. године које се и данас чува у ризници острошког манастира, Св. Василије поименично именује топографске називе локација које је у минулом времену откупио за образовање и увећање земљишне својине острошког манастира. У завршном сегменту Завјештајног писма острошки светитељ дословно каже: „И тко би се покусио да нешчо отними од м0настира, отнимио Господ Бог таковому разоритељу његов дом, кућу и стоку са синови и васе његово именије, да му Господ Бог порази и расипа ванезапу ва веки, амин. Да га траг и ожак погибне ва веки, амин.“ (И ко би покушао нешто да отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и сав иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вијекове, Амин! Да његов дом настрада у вијекове, Амин!) Изреченом анатемом Св. отац у ствари штити земљишну имовину острошког манастира коју му је лично обезбиједио и јасно и недвосмислено опомиње сељане подострошких села да се не би усудили да насилно и противправно присвајају посједе манастира. У противном, суочиће се са дејством клетве коју на узурпаторе оставља. А суочити се са клетвом Св. Василија није нимало разумно. Интегритет и неповредивост црквене својине православних манастира штитиле су често и турске власти руковођене одредбама шеријатског права. У Цетињском љетопису, драгоцјеном историјском извору, који се чува у ризници Цетињског манастира, описује се случај која оснажава наше становиште. Становници засеока Хумци у Цетињском пољу већ су генерацијама обитавали на земљишном посједу Цетињског манастира. Манастиру су плаћали закупнину за коришћење црквене својине. У првој половини 17. вијека Хумци су присвојили манастирску земљу и престали су да плаћају закупнину манастиру. Цетињски митрополит Мардарије Корнећанин обратио се 1638. године турским управним властима за помоћ. На Цетиње је дошао одред Турака и физичком принудом приморао Хумце да исплате заостала дуговања цетињском манастиру и да се потчине управи Цетињске Митрополије. Управо с тим у вези, у Цетињском љетопису се поред осталога каже: ,,Тада пашини чауши по правди Хумце похваташе и свезаше чврсто и љуто без милости тољагама тукоше. Они умилно плакаху и жалосно вапијаху да их помилују, ради милости Божје. Тада се умиљаваху и мољаху чауше да престану са љутњом и да их више не бију, да их одријеше. Међутим, чауши најприје Хумце веома глобише, затим пустише. Они нас послије тога почеше кумити и молити да их не воде к паши и плачући цјеливаху нам руке и грљаху ноге, да одредимо кметове и да плате штету коју су манастиру учињели.“ И главари Црне Горе „по указу“ Шћепана Малога издају 1768. године исправу, којом се владици Сави и манастирској братији гарантује безбједност манастирске имовине и ово писмо потврђују ,,мохуром (печатом) све Черне Горе“. У њему се поред осталога каже: ,,И ако се нађе који христијанин да украде икаквога имјенија церковнога, да плати церкви седмерицеју, а глобе земљи двадесет цекинах. И ако се црква пожали нама главарима да им који насрамотицом хара жита и ливаде, или чини коју другу насрамотицу, или злослови свештеника, да плати глобу земенску и да буде кастиган.“ На празник Благовијести, 25. марта 1868.г. одржана је Народна скупштина главара у Цетињском манастиру, под предсједништвом књаза Николе, и тада је први пут извршена подјела имовине у Црној Гори на: црквену, државну и породичну имовину владалачке породице Петровић Његош. Тада је одлучено што припада Манастиру, што је власништво државе и што ће припадати књазу Николи I Петровићу Његошу као владару. Тим поводом у Црногорском годишњаку ”Орлић“ за 1896. годину пише да је Народна скупштина одредила да Манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколик метех, куд крисовуља Иванбегова пише…“ У државну имовину је, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада прешло историјско оружје из ризнице као и војни архив. О вјековном трајању и поштовању Оснивачке повеље говори нам и документ настао 410 година од њеног доношења. Попут средњовјековних владара из династија Немањића и Црнојевића, када је син насљедник поштујући очево дјело на хрисовуљи стављао свој потпис, тако је и књаз и господар Никола I Петровић Његош на сличан начин потврдио и оснажио хрисовуљу господара Ивана Црнојевића, доносећи Указ о праву својине над земљиштем Цетињског манастира 17. јуна 1895. год. у којем пише сљедеће: ,,Наш славне успомене претходник, Зетски Господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу Зетских Митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског Владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности Државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов Крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави… Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим Нашим Указом потврђеним. У нашој Престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења Нашега Насљедника Књаза Данила, 1895. НИКОЛАЈ“ Увидом у архивски документ о попису Државне имовине, током трајања независне државе Краљевине Црне Горе до 1918. г, јасно се види да ни једна православна, ни римокатоличка црква, ни џамија нијесу биле имовина државе. Све су државне власти у Црној Гори, барем до 1946. године, како националне, тако и окупационе, поштовале и уважавале имовинска права и власништво Цетињске Митрополије и њених храмова, и нијесу узурпирале њене посједе. Ствари ће се темељно промијенити доласком комуниста на власт. Према Закону о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији из 1946. православни манастири у Црној Гори лишени су већег дијела својих земљишних посједа. Према истом закону манастири су категорисани у двије групе манастира тзв. већег историјског значаја,у које су сврстани Цетињски манастир, Острог, Пива, Морача и Савина, и остали манастири. Манастирима „већег историјског значаја“ закон је оставио у својину 30 хектара земље и 30 хектара шуме, док је осталим манастирима оставио у право својине и коришћења 10 хектара обрадиве земље и шуме. Овај закон није национализовао храмове и минимум земљишног посједа, који се није нашао на удару аграрне реформе, већ их је оставио у право својине и слободног располагања Цетињској Митрополији и њеним подручним храмовима. Никад ни једна државна власт у Црној Гори није покушавала нити реализовала подржављење православних храмова и цјелокупне њихове имовине. Садашње настојање државних центара моћи у Подгорици јединствен је такав случај у цјелокупној историји Црне Горе и њене државно-правне традиције. Таква изразито насилна идеолошка и политичка доктрина нема утемељења у правном и цјелокупном историјском насљеђу ове намучене земље. Државни идеолози често форсирају тезу да је Српска Православна Црква у Црној Гори присутна тек од 1920. Срачунато и тенденциозно прећутали су 700 минулих година њеног дјеловања на овим просторима. Цетињска Митрополија изводи свој црквено-правни континуитет из Зетске епархије коју је 1219. формирао управо Св. Сава, док је на сабору у Скопљу на Цвијети 1346. г. уздигнута у ранг Митрополије зетске. Бројни храмови на теренима Црне Горе сазидани су настојањем светородне династије Немањића. Манастир Морачу подигао је кнез Стефан Немањић, синовац Св. Саве, 1252. Манастир Ђурђеви Ступови код Беране, подигао је Немањин синовац и брат од стрица Св. Саве жупан Првослав Немањић 1213. Манастир Врањину на Скадарском језеру подигли су Св. Сава и епископ зетски Иларион 1224. Манастир Дуљево код Будве подигнут је настојањем цара Душана 1348. Цркву Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу подигао је хумски кнез Мирослав, Немањин брат, 1190. Списак храмова, који су у доба Немањића сазидани на терену од Полимље и Потарја до обала Јадрана знатно је већи. Не заборавимо притом да је духовну власт над овим теренима и вјерним народом вршила управо Српска Православна Црква са сједиштем у манастиру Жичи код Краљева, потом у Пећкој Патријаршији. Срачунато и тенденциозно се прећуткује да се Митрополија црногорска и приморска, као насљедница Митрополије зетске, помиње први пут 1504.г. и подмеће да је формирана 1931.г. желећи да јој се код неупућених скрати постојање за 427 година. Самовољном и неканонском одлуком турских врховних власти укинута је 1766. године Пећка Патријаршија као мајка-црква Цетињске Митрополије. У раздобљу између 1766. и обнове српске патријаршије 1920. цетињски митрополити и господари Црне Горе истрајно су се залагали за успостављање Пећке Патријаршије и формирање јединствене српске државе. Патријарх пећки Атанасије II Гавриловић додијелио је 1750. цетињском митрополиту звање „егзарха трона пећкога“. Исто звање носиће цетињски митрополити и послије укидања Патријаршије у Пећи. Управо на тај начин првојерарси Цетињске Митрополије промовисали су своју црквено-правну доктрину да је Митрополија на Цетињу легални и легитимни сљедбеник и насљедник аутокефалне Пећке Патријаршије и да је њен духовни и национални циљ да ради на њеној обнови, до које је 1920. и дошло. И у раздобљу свог самосталног живота између 1766. и 1920. Православна Црква у Црној Гори носилац је и промотер српског црквено-народног идентитета, о чему уосталом говоре бројни историјски извори. Управо зато Митрополија Цетињска никад није ни затражила па самим тим ни добила томос (повељу) о стицању статуса. аутокефалне цркве. Њен духовни и национални приоритет био је управо супротан – обнова српске патријаршије у Пећи. Она, додуше, јесте називана ”аутокефалном” од 1904.г. на иницијативу књаза Николе, насљедника митрополитâ и господарâ Петровића, који се као такав понашао у односу на Цркву као господар и ”митрополит”, у времену кад је Митрополија – Православна Црква у Црној Гори – била државна вјера, а он – хришћански владар. Што се тиче навођења ње као ”аутокефалне” у Рали-Потлијевом зборнику канона, у фусности се изричито наводи да у Синтагматиону Цариградске Патријаршије, која је давала аутокефалност, тога нема. Књаз Никола је прогласио Цркву ”аутокефалном” – да би га митрополит крунисао за краља (1910). А што се тиче обнове јединства Пећке Патријаршије, исти краљ је (1913) поставио првог Пећког митрополита Гаврила Дожића, послије укидања Пећке Патријаршије (1766) и из егзила прихватио њену обнову, тражећи само да јој сједиште буде у Пећи, а не у Сремским Карловцима – Београду. Стога, поштујмо завјештања наших народних великана, господара Ивана Црнојевића, Св. Василија Чудотворца Острошког и многих знаних и мање знаних. Јер народ који флагратно крши и несавјесно игнорише аутентично духовно и правно насљеђе минулих покољења неминовно је осуђен на духовну деструкцију и биолошко нестајање. Није ни мудро ни разумно ратовати са својим праоцима; и народним великанима, а још мање са Господом. Уосталом метафизички рат са Духом Господњим нико није добио. Нити га може добити. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

„Нашао си другог Старца Јосифа! Говори!“ „Два пламена која се никада нису раздвојила...“ Старац Емилијан је био двадесет две године млађи од Старца Јефрема Катунакијског, али је Пресвета Богородица проценила да је тај јеромонах био способан да разуме опитно искуство великог Светогорца. Према сведочењу самог папа-Јефрема: „Наша срца су се спојила у једно, и сваки пут смо се сусретали као два пламена која се уздижуу небо!“ Приликом првог сусрета папа-Јефрем је стекао погрешан утисак о потоњем Старцу Емилијану Симонопетритском. Учинио му се некако дотеран, „испеглан“, рекли бисмо: неиспробан у смирењу, подсећао га је на принца, тако да је Старац помислио: „Ево још једног који је, као и толики други, дошао да разговарамо о молитви! Са испегланом расом и кошуљом! Ајде, даћу му један ратлук, па нека иде кући.“ Старац Емилијан, по природи благ, љубазан и пријатан какав је био, смерно је скинуо своју скуфију и са пуно поштовања сео наспрам Старц Јефрема. „Ја сам игуман на Метеорима“, представио се. Изгледало је као да је дошао са великом жељом да би са папа-Јефремом разговарао о умној молитви. „Много света долази на Метеоре“, одговорио је папа-Јефрем, опет у себи осећајући негодовање према неочекиваном посетиоцу. Као да је хтео да каже: „Дођите на Свету Гору“. Ипак, негде дубоко у себи осећао је да је неправедно осудио тог младог игумана са Метеора, који је, поред осталог, учинио напор да дође издалека, заједно са другом двојицом да би се срео с њим. „Да ли сам био неправедан према овом човеку?“ - питао се у себи папа-Јефрем. Пошао је по ратлук за послужење са осећајем велике унутарње недоумице. „Зашто не бих затражио да ми Бог потврди?“ - упитао се у себи. Тако је Старац Јефрем отишао у своју црквицу, стао пред икону Пресвете Богородице у намери да обавезно добије „потврду“ о оцу Емилијану, оном испегланом госту са Метеора. Направио је три метаније пред Пресветом Богородицом и потом јој се обратио овим речима: „Пресвета моја, да ли да му говорим или ћу узалуд бацати речи пред њега?“ У том тренутку Старац Јефрем Катунакијски је зачуо глас Превсете Богородице како му одговара на питање кроз своју икону: „Нашао си другог Старца Јосифа. Говори!“ [Овде Пресвета мисли на блаженопочившег Старца Јосифа Исихасту, орла над орловима Свете Горе у првој половини 20. века и духовног оца папа-Јефрема који се у то време беше већ упокојио]. Папа-Јефрем се тада узнемири и презноји од страха. „Учинио сам злочин према самом себи!“ рече са ужасом. Потрчао је напоље и повео оца Емилијана са собом у цркву, где су неколико сати разговарали. Од тада се никада више нису растали. Старац Јефрем Катунакијски је често говорио о овом од Бога послатом оцу са Метеора: „Нашао сам у њему свог покојног Старца, другог Старца Јосифа – златоустог и достојног Старца Емилијана!“Другом приликом о њему беше рекао: „Он је, дете моје, миомирисан“. Старац Атанасије Симонопетрит, Беседа о Старцу Јефрему Катунакијском и другим великим православним Старцима,Катерини, фебруар 2008. Са грчког превела Валентина Аврамовић Извор: Српска Православна Црква

Сусрет са Црквама домаћинима (Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији ‒ укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији) оснажен је посетом делегата Генералне скупштине богослужењима тих Цркава и заједница у Новом Саду и околини. Православни верници из Цариграда, Русије, Грчке, Бугарске, Кипра, Албаније, Естоније, Финске и других земаља молитвено су учествовали у недељу, 3. јуна, у богослужењима у Саборном и Николајевском храму у Новом Саду, док су учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава који су римокатоличке вероисповести присуствовали служби у новосадској Катедрали, англиканци у капели у Мастер-центру, методисти у објекту у Улици Лукијана Мушицког 7, а за верујуће Реформатске Цркве служба је одржана у храму у Марадику, док су се верни Словачке евангеличке Цркве окупили у храму у Улици Јована Суботића. У послеподневним часовима, у Конгресној дворани Мастер-центра, гости и учесници Генералне скупштине водили су дебату о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић, започели су дискусије усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад Конференције европских Цркава. Учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава учествовали су у литији која је почела код споменика Породица, где су се окупљенима обратили Петар Ђуђев, директор Историјског архива Новог Сада и свештеник Хеики Хутунен, генерални секретар КЕЦ-а. Господин Ђурђев је подсетио на неправедна и страшна страдања народа на територији северне Србије, док је отац Хеики истакао да је потребно продубљивати братске и мирнодопске везе између хришћана и делати у правцу изградње снажних духовних мостова. Литија је прошла испод Варадинског моста и завршила се непосредно код новог Жежељевог моста, где су, као знак наде, живота и љубави, засађена четири дрвета. Оба моста су уништена током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. Варадински мост је обновљен 2000. године, а нови Жежељев мост отворен је почетком ове године. Подсећамо да је лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно осмишљен тако да је његов централни мотив мост, који символише мир и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Током протеклих дана, на заседањима Генералне скупштине Конференције европских Цркава, разговарано је о правичности и гостољубљу, а осмог дана сесије ће бити посвећене теми сведочења. Од 9,45 часова, у Конгресној дворани Мастер-центра, Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије ће одржати излагање о томе на који начин хришћани данас сведоче и исповедају веру у Господа. Заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава је почело 31. маја у Новом Саду и биће завршено 6. јуна. Извор: Српска Православна Црква

На почетку засиједања Митрополит Амфилохије је захвалио на присуству свима који су се одазвали позови и рекао да је то показатељ да смо сви свјесни озбиљности теме. Митрополит је изразио забринутост и сумњу да идеја изградње хидроелектране на Морачи није вођена из бриге за народ Црне Горе, већ искључиво из личних интереса појединаца из власти. Протојереј – ставрофор др Велибор Џомић је присутне упознао и подсјетио на историјат ове проблематике, оснивање овог Иницијативног одбора као и на активности које су предузете још 2010. године када је Митрополија Црногорско-Приморска , у вријеме јавне расправе о Нацрту детаљног просторног плана за простор вишенамјенских акумулација на ријеци Морачи и Нацрта извјештаја о стратешкој процјени утицаја на животну средину за детаљни просторни план за хидроелектране на Морачи, организовала међународни научни симпосион под насловом ”Хидроелектране и угроженост Манастира Мораче”. На том научном симпосиону своја научна истраживања је, у присуству тадашњег министра економије и његових сарадника из Министарства, презентовало педесетак научних посленика из различитих струка. Позивајући на опрез приликом доношења одлука у вези изградње хидроелектрана на Морачи, стручњаци су путем усвојених закључака посебно апеловали на Владу Црне Горе да, због непостојања консенсуса између стручњака и политичара, струке и политике, независних експерата и чиновника – чланова различитих комисија Министарства и Владе, успори читав процес те да се приступи јавној расправи и дијалогу о алтернативним енергетским решењима. Министарство економије је том приликом предложило да заједнички тимови Министарства, Митрополије и стручњака посјете Манастир Морачу ради наставка разговора о овој веома важној теми. и правне и процедуралне злоупотребе које су присутне у припремама за изградњу хидроелектране на Морачи. Све те активности допринијеле су да тадашњи Нацрт, 2012. године, не буде усвојен. Господин Александар Дожић, предсједник СО Колашин рекао је да ће овај Иницијативни одбор имати пуну подршку општинских власти и да ће, колико је то у њиховој ингеренцији, урадити све да се не наруше природне и културне љепоте Морачког и Ровачког краја, а нарочито да се сачува древна немањићка светиња, Манастир Морача. На скупу су говорили и Ђуро Милошевић, потпредсједник СО Колашин, Владимир Мартиновић, потпредсједник Демократа, Никола Минић, Новица Ђурић, Радован Радовић, Саша Драговић, Слободан Перовић, Јован Маркуш и Раде Влаховић. На скупу је прочитано поздравно обраћање Комнена Бећировића, књижевника из Париза и вишедеценијског борца за спас Мораче од потопа, и Франца Фебера, еколога свјетске репутације. Одбор је одлучио да се у вези геолошких истраживања која су недавно понуђена управи Манастира Мораче затражи формирање Међународне комисије у коју би били укључени искључиво референтни стручњаци из области геологије и сродних струка, као и представник Митрополије. Такође, предложено је да се пред УНЕСКОМ покрене. Одбор ће у наредном периоду интензивирати своје активности на различите начине, а посебно организовањем мултидисциплинарних научних скупова и округлих столова и стручним наступима у медијима. протојереј Никола Пејовић

Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији? Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије. Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста. Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере? Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53). Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам? Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума. Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског. Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере. Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне. ауторка интервјуа: Славица Мојсин На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама? Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите? У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције. Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога. Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово. Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube? Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије. Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији. Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације. Александар Милојков Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа. Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу. Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере? Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом. Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога? Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника. Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве. Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте. У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао? Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то. Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове? Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања. Извор: Србин.инфо