Претражи Живе Речи Утехе

Након две године паузе одржаће се поново хуманитарни турнир "Тројка из блока", у суботу, 24. септембра 2022. године, од 18 часова, на Калемегдану, најавио је за Радио "Слово љубве" Петар Јосиповић, из ХО "Срби за Србе". Сав приход прикупљен на овом турниру намењен је социјално угроженим породицама које живе на Косову и Метохији. Петар Јосиповић Извор: Радио "Слово љубве"

У молитвеном присуству неколико десетина хиљада верних, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. септембра 2022. године испред Саборног храма Светог Саве у Београду молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу. Централне улице и Светосавски плато закрчиле су непрегледне колоне благочестивог народа, не само житеља српске престонице већ и верних пристиглих са свих страна Србије како би се заједно са својим Патријархом и отачаственим архијерејима помолили за очување нападнуте светиње брака и породице. Молебану су молитвено присуствовали преосвећена господа њпископи сремски Василије, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, топлички и изабрани шабачки Јеротеј, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, марчански Сава, умировљени канадски Георгије, изабрани липљански Доситеј. На крају молебна Његова Светост Патријарх г. Порфирије је беседио верном народу. Патријарх Порфирије: Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, браћо свештеници, свештеномонаси и монахиње, браћо и сестре, децо Светог Саве и децо Светог кнеза Лазара, децо великих, славних отаца и праотаца наших, подвижника, мученика и сведока православне вере, Добро сте дошли у окриље храма Светог Саве. Добро смо дошли и добро смо се сабрали вечерас. Једна нас је мисао и једна жеља вечерас окупила у овом броју пред храмом Светог Саве, пред саборним храмом читавог српског православног народа где год да се налази. Та жеља, та мисао једноставна је: да будемо оно што јесмо, да будемо оно што су били наши преци – да то исто буду и наша деца, да будемо оно што заправо јесмо од када за себе знамо, да будемо оно што је воља Божја, оно што Бог хоће од нас, а не оно што људи покушавају да добију. Браћо и сестре, сабрали смо се овде да се помолимо Богу за светињу брака, за слогу и јединство. У животу нас православних хришћана све треба да започиње и да буде прожето молитвом, да се њоме завршава, да све буде утемељено у молитви, јер ми, православни хришћани, у молитви препознајемо неизмерну силу и снагу. Молитва је истовремено и простор присуства Божјег међу нама, у нама и у нашим животима. Јуче сам, браћо и сестре, служио Литургију у Јасеновцу, а јутрос у Лици, у Медаку, где су животе изгубили многи невини људи 1993. године. Неколико дана пре тога био сам у Сентандреји, у Мађарској, а пре тога у Херцег Новом. У последња два-три месеца обишао сам и служио у многим епархијама наше Цркве, од Косова преко Републике Српске и широм Србије. Служио сам и сабирао сам се са нашим народом, молио се Богу заједно са њим.. Где год да живимо, независно од државних и политичких граница, све нас повезује једна иста вера православна. Све нас повезује једна иста Српска Православна Црква. Све нас баш због тога повезује и чини да јесмо једно, исти систем вредности. Православна вера нас је где год да смо обликовала кроз векове, од Светог Саве, преко Косовског завета, Светог кнеза Лазара Косовског, све до наших дана. Обликовало нас је Јеванђеље Христово, реч и заповести Божје, обликовало нас је Христово учење. Јеванђељем смо Христовим градили и изградили свој свој начин живота и свој систем вредности. Тим системом вредности организујемо свој приватни, породични, друштвени, културни живот. На том систему вредности формиран је наш јавни морал. Њим градимо односе међу собом, али и са другима и другачијима, једном речју градимо и негујемо оно што ми јесно, свој идентитет. То је православни, хришћански идентитет и јеванђелски систем вредности. У центру тог система вредности налази се љубав према Богу и љубав према ближњем, али не сентиментална, површна љубав, него љубав која је одговорност према светињи живота и одговорност према спасењу. Нисмо само биолошка бића позвана у овај свет да имамо свој почетак и онда потпуно бесмислено обесмишљавајући све што му је претходило да из њега ишчезнемо. Створени смо за вечност, а у ту вечност нас води Црква наша, води нас Јеванђеље Христово и јеванђелски систем вредности. Браћо и сестре, знате то боље него ја, ми никоме не намећемо оно што је наш начин живота, али исто тако не желимо да нам било ко, са било које стране света долази да нам намеће своје вредности, свој поглед на свет, свој начин живота. Браћо и сестре, нећемо – понављам, јер ми никоме не намећемо свој начин живота – да нам ико, макар он и мислио да је бољи од нас, намеће своја правила, свој поглед на свет и свој начин живота. Нећемо да нам било ко каже шта ми треба да будемо. Нама је мера и критеријум Христова реч, Божја реч. Христос нам даје путоказе, говори нам шта је добро, а шта није, шта је црно, а шта бело, шта је Богом установљено као природно, а шта је неприродно или како Свети Максим Исповедник каже противприродно. Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. На таквом Богом благословеном браку и на таквој породици је изграђено друштво и цивилизација какву познајемо, не само овде него и у Европи. Сама реч породица по своме значењу у српском језику нам казује да мушко и женско покренути љубављу и у жељи да буду једно ступају у заједницу и да би имали пород, породицу. Породица је један од плодова брака између мушког и женског. Али, када у браку нема порода, када нема деце, када је таква воља Божја, брак ни у ком случају не губи своју пуноћу и свој смисао, јер остаје онај најважнији циљ – да двоје у љубави једно буду. Па шта је то? То је вера наша. Њом и поверењем у Христову реч знамо шта је мушко, а шта је женско. Њом знамо и шта је брак. За нас православне хришћане то се подразумева. Ту нису потребна никаква објашњења, јер је Христова реч једноставна и упућена сваком човеку. Данас смо, међутим, суочени са таласима, са цунамијем, са најездом многих нових система вредности који се насилно, агресивно или меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак, да успоставе нову парадигму, нова правила. У том вртлогу, намера је да се поруше идентитетски темељи и стубови појединца и заједница, да све постане релативно и крхко. Као да хоће да нам кажу да све што смо до сада знали и чиме смо живели до сада више не важи и да смо заправо хиљадама година живели погрешно, били у заблуди. Епилог ових идеологија постхуманистичког друштва није само да изгубимо идеју о томе шта је мушко, а шта женско, шта је брак, него да на крају – рећи ћу опору реч и бити прозиван због тога, не хајем за прозивке, него са вама бринем шта ће Бог рећи – не можемо са сигурношћу рећи ни шта је човек. И већ има таквих идеја и таквих гласова. Наравно, да не звучи самољубиво и гордо, да смо им ми сметња, не због тога што смо тобож бољи од њих или што имамо другачији став и гледиште, већ због тога што наше свецело и снажно опредељење за истину Јеванђеља Христовог, па и за истину о мушком и женском и браку, изобличава њихове странпутице. Том и таквом духу смета Христос и Његово Јеванђеље. Ми смо читали Јеванђеље и знамо када је Господ био у Гадаринским крајевима. Учинио је добро, али су му рекли: Иди од нас, сметаш нам, квариш нам бизнис, квариш нам нашу идеју да су комфор, успех и слава најважнија ствар на свету. Смета им Христос, јер Он јасно каже: „Да нисам дошао не би греха имали“, тј. да није Христос дошао не би знали шта је исправно, а шта није. Будући да је Христос дошао и у Јеванђељу рекао шта је истина, а шта лаж, том духу препрека је Он сам и Његова Црква, односно вредности које извиру из Његове истине. Због тога тај дух нових идеологија хоће те вредности, ако не да их уклони, онда бар да их разводни и релативизује. Наравно, покушава изнутра, унутар Цркве, да релативизује оно што је Господ рекао. Кажу: „Зар Бог није дао слободу човеку?“. Да, јесте. Али, апостол Павле је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“. Дакле, није свака слобода спасоносна и смислена. Отуда је за нас православне хришћане неприхватљива LGBTQ+ идеологија. Међутим, одмах да подвучем да смо истовремено против сваке врсте насиља, да смо против презира, мржње, прогона и жигосања оних који деле те идеје, поготово ако се насиље чини у име Цркве, и у име Христа. Штавише, знам да има много људи из те популације који су бољи од мене, али који носе свој крст и боре се са својим искушењима и који нису ни за каква парадирања. Верујем да и ви имате таква искуства. Ми им не судимо, не оптужујемо их и не осуђујемо. Бог је судија свима, па и нама овде сабранима. Као хришћани молимо се и за њих, јер су и они наши ближњи. Молимо се да и они дођу у познање истине Христове, закона Његовог, заповести Његових. Не мешамо се у то како ко организује свој живот. Овде није реч о личном односу према било коме конкретно. Реч је о томе да не можемо прихватити било чије слабости, личне склоности и изборе који нису у складу са поретком који је Бог установио, а који се пропагирају и намећу као нова друштвена норма и правило. Не можемо прихватити да се медији, просвета, култура, али и политичке установе претворе у средства сталног и перманентног психолошког и моралног притиска у служби насилног социјалног инжењеринга. Ми не можемо дозволити да та идеологија мења модел друштва којим наш народ живи откад зна за себе. Већ смо суочени са плодовима тихог инжењеринга те LGBT идеологије. Да неко не каже да претерујемо, да смо сумњичави, да претерујем: ових дана смо сазнали да су у уџбенике основних и средњих школа код нас испод жита, далеко од ока јавности, унете лекције које пропагирају родну идеологију. Ко је то учинио? Да ли је неко вас, чија деца иду у школу, питао нешто о томе? Да ли сте сагласни? Ако вас пак није питао, а ја знам да није, тражимо од надлежних органа да се одмах повуку из употребе сви уџбеници, приручници и помоћна наставна средства у средњим, основним школама и предшколским установа у којима постоје такве лекције. Замислите тек до ког апсурда доводе ови трендови. Док, са једне стране, имамо законе који дају апсолутно право мајкама да одлучују о томе да ли ће њихово дете угледати светлост дана или не, да ли ће се родити или не – а деценијама сам исповедао наш српски народ у манастиру Ковиљу и знам какав је бол свакога који је прошао кроз то, молио се заједно са онима који су прошли кроз то и сигуран да је Бог тај бол урачунао као прилог на путу преображаја и спасења – а са друге стране, у државама у којима су ови трендови постали реалност и норма, постали нормални, имају законе који истим тим родитељима забрањују да ако имају мушко дете, да га виде као мушко, ословљавају као мушко, да своме сину кажу: Соколе мој; или ако имају девојчицу нису у прилици, и не смеју по закону да негују своју девојчицу да буде будућа девојка и будућа мајка. И то све до не знам које године. И о томе да ли је дечак, ако се родио као дечак, и да ли је девојчица, ако се родила као девојчица, заиста то и жели да буде. Када дође до не знам које године треба сами да одлуче, по своме афинитету, шта су, а пре тога, до четрнаесте године, прошли су brainwashing, прошли су испирање ума кроз разне програме у школама које су учили. То нису вредности по којима ми живимо! То нису вредности са којима хоћемо да живимо! Стога је разумљиво, браћо и сестре, што се противимо такозваном Еуропрајду, што се противимо парадирању улицама Богородичиног града, престоног града Београда. Видели смо већ и немамо потребу више да гледамо, у многим европским престоницама како такве манифестације опсценим и егзибиционистичким понашањем и својом визуелном и естетском агресијом вређају, изругују се и исмевају све што се сматра најсветијим и најчеститијим и у нашем народу, али и у другим народима. Ми смо против Еуропрајда као таквог, јер је очигледно да им није само до шетње и до провода, јер им је циљ да преобликује наше друштво, наше вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили. Браћо и сестре, неки кажу, сигуран сам не дубински у себи размисливши, да је овакав наш став крсташки рат. Знамо ми добро шта су крсташки ратови. Знају то православни народи, знају и ко их је и зашто водио. Ми смо били објекти крсташких ратова, али и то искушење и ту невољу смо превазишли вером и Јеванђељем. Да ли ми водимо крсташке ратове ако седимо у својој кући? Нисмо ми отишли у другу државу, у други народ да му чак ни милом, а камоли силом, намећемо свој начин живота и своје вредности. Нисмо ни вером ни било којом другом идејом, а безброј пута смо у историји били подвргнути разним покушајима да се одрекнемо себе, да не будемо оно што јесмо, да постанемо нешто друго. Хвала Богу, ево нас са главом на раменима живи и здрави и даље оно што смо били. Па ко води крсташки рат? Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирајући своје идеје поткрадају нас и намећу их. Они хоће да нам кажу какви треба да будемо. Ми смо објекти у овој причи и ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет! Силују нам душу! Хтели би, али неће моћи! Браћо и сестре, могао бих са вама до ујутру бити и више од свега бих волео да имамо свеноћно бденије, свеноћну молитву онако како то чине манастири по Светој Гори и по Србији, да се молимо за читав свет и за све људе, да се молимо да нам Бог да мир, да нам да здраву породицу, да нам да слогу и јединство, јер имамо много искушења и проблема – зато је потребно да будемо једно у вери и једно у добру – да се молимо и за посрнулу нашу браћу у вези са иделологијом коју смо помињали, да је више не помињем. У вези са сваким нашим падом, са сваким нашим грехом, да нам Бог свима да да дођемо у познање истине, да знамо Њега, Једнога у Тројици Бога кога славимо, Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: СПЦ

Позив Светог Архијерејског Синода на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

У организацији Туристичке организације ,,Никшић“ и невладине организације ,,Пандурица“ у Никшићу ће се од 15. до 17 јула одржати ,,Дани породице Романов“. Манифестација почиње у петак, 15. јула у 20 часова испред Саборног храма Светог Василија Острошког, чији је ктитор управо руски цар, а вече ће бити посвећено значају породице Романов за град Никшић. На ту тему ће говорити проф. др Весна Вукићевић са Одсјека за руски језик и књижевност Филолошког факултета, која је уједно и управник “Руског центра” у Никшићу, архитекта Косто Вукјаловић, историчар Илија Бајовић и Велимир Луле Касалица, управник Друштва црногорско-руског пријатељства ,,Свети Георгије“ из Никшића. У суботу, 16. јула у 21 час, група ,,Џанум“ ће одржати концерт код Царевог моста, што такође представља значајну симболику, јер је градњу моста помогао управо руски цар Александар трећи. ,,Дани породице Романов“ биће затворени 17. јула, на дан погубљења царске породице, промоцијом зборника ,,Косовско огледало“. На промоцији ће говорити проф. др Драго Перовић, протојереј Мирко Вукотић, књижевник Јанко Јелић и Никола Цицмил, као један од приређивача зборника. Промоција ће се одржати испред Градске куће у Никшићу, са почетком од 20 часова. Модератор манифестације је Марија Јелић. https://mitropolija.com/2022/07/14/dani-porodice-romanov-od-15-do-17-jula-u-niksicu/

У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година. ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ, МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести. У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом. Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”. Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија. Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна. После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења. Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици. Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков) Текст преузет са интернет-странице Православна породица. Извор: Радио "Слово љубве"

Хуманитарна организација "Срби за Србе" прикупила је од новембра 2005. до марта 2022. године 8 милиона евра донација којима је у претходних 16 година обезбеђена вредна помоћ за преко 2.900 социјално угрожених породица које заједно броје више од 14.500 деце широм Балкана, саопштила је ова организација на својој интернет-страници. Од првог милионског корака за који је било потребно скоро девет година, до осмог који је дошао за само пет месеци, Хуманитарна организација "Срби за Србе" наставила је да корача ка постављеном циљу – да свако српско дете има нормалне услове за живот! Уз слоган – Деца су наша будућност – ка заједничком циљу кренуло је и преко 50.000 донатора из Србије, региона и света који неуморно, из месеца у месец, допремају вредну хуманитарну, материјалну и економску помоћ за социјално угрожене породице. Захваљујући оваквој подршци, велики број породица данас живи у својим топлим домовима, деца спавају у новим креветима, имају купатила, белу технику, струју, воду, кровови више не прокишњавају. Много је деце која су по први пут добила своју собу, радни сто, плакар, играчку или рачунар. Створени су услови за правилан психо-физички развој неколико хиљада деце, што на најбољи начин показује значај покренуте хуманитарне мисије. Поред директне материјалне помоћи породицама, у више наврата помоћ је пружана и народним кухињама, амбулантама, породилиштима и болницама, вртићима, основним и средњим школама, сеоским заједницама и другим институцијама које су намењене већем броју људи, посебно у срединама где је опстанак српског народа доведен у питање. Такође, помогли смо логистички и на друге начине реализацију и многих других акција чија вредност премашује више стотина хиљада евра. На крају, упућујемо захвалност свим приложницима, волонтерима, медијима, члановима и пријатељима Хуманитарне организације Срби за Србе који су у последњих 16 година новчаним прилозима, слободним временом, братољубљем и добротољубљем изградили поверење у заједнички добротворни рад. Позивамо све да наставимо даље јер је још више породица које са надом чекају на нашу братску руку помоћи! Извор: ХО "Срби за Србе"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије гледао је данас, 13. јуна 2021. године, у Бујановцу са децом Зорана и Јелене Тасић: Марјаном, Нелом, Дијаном, Анђелом и Александром, финале Ролан Гароса у Паризу. Патријарх и малишани су навијали за славног српског тенисера Новака Ђоковића који је још једном обрадовао наш народ победивши на једном од најпризнатијих турнира. Његова Светост Патријарх је данас посетио више многодетних породица у Бујановцу и свима доделио издашну помоћ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Веома поучна књига епископа Јована (Пурића) Тајна породице – молитва и васпитање, у овом врло тешком тренутку за читаво човечанство које се сваког дана суочава са све већим искушењима, објављена је захваљујући издавачу ГИП Елвод Принту из Лазаревца 2020. године. Уредник издања је проф. др Драгомир Сандо, ванр. проф. Хришћанске педагогије. Књига је подељена смислено у три поглавља, са закључком и додацима, корисним за све православне породице, које живе хришћанским животом. Прво поглавље Педагошке димензије богословља и философије, аутор дели на три вредна потпоглавља: Јединство образовања и васпитања, Целомудреност као основа моралног васпитања и Улога учитеља. У овим целинама аутор даје хришћанско становиште и созерцање о образовању и васпитању деце у православним породицама, са посебним акцентом на улогу васпитача, односно учитеља. Друго поглавље Васпитни утицај породице у философији педагогије аутор дели у четири потпоглавља: Значај породице и супружничке љубави у образовању, Улога родитеља у процесу образовања и васпитања, Породично образовање и црквеност и Педагошки процес унутар породице. Ово поглавље је средишње јер теме које обрађује аутор најбитније су за све савремене породице и њихово потомство. Епископ Јован показује библијску утемељеност васпитања у хришћанским породицама и истиче као најзначајнију одлику породичног живота – црквеност, а то потврђује и објашњавајући место родитеља и њихове љубави и црквености у дечијем свету. Треће поглавље Молитва и васпитање нуди решења на многе проблеме савремених породица. Аутор у седам посебних целина истиче литургијску утемељеност породице, а говори посебно о крштењској педагогији, од које све потиче; затим и на тему Црква, Литургија и васпитање; и на крају о Литургији као тајинству уласка, тајинству Речи, тајинству верних, тајинству јединства, тајинству узношења. Аутор кроз тумачење кључних литургијских тренутака објашњава да је свака хришћанска православна породица - мала Црква. Два додатка, односно прилога, на крају књиге аутор је издвојио и ставио у контекст својих теза о хришћанском васпитању у савременом, секуларном и извитопереном друштву; а то су: Беседа Светог Јована Златоуста о сујети и како треба родитељи да васпитавају децу и речи свете Литургије Јована Златоустог као инспирације епископа Јована да напише ову књигу, коју свим православним хришћанима препоручујемо. ђ.И.Ч. Извор: Инфо-служба СПЦ

С обзиром на сложену и потенцијално изузетно опасну епидемиолошку ситуацију у Црној Гори, а у вези са свакодневним порастом броја случајева грађана заражених новим коронавирусом, позивамо све православне вјернике и све остале грађане на поштовање здравствених мјера и љекарских упутстава ради стављања под контролу болести COVID-19, изазване поменутим вирусом. Видимо да епидемија овога вируса погађа, како Црну Гору, тако и цијели регион, Европу и читав свијет. Не смије се свакако дозволити да ова болест заустави живот, па ни духовни и црквени живот, али је неопходно да се придржавамо, колико је год могуће, мјера предострожности, како би умањили штетне друштвене посљедице епидемије и, што је најважније, утицали на смањење броја изгубљених живота због ове болести, која, иако погађа све узрасте, ипак највише живота узима међу нашим најстаријима. Подсјећамо да је наша Црква, одмах по проглашењу епидемије у марту ове године прекинула организацију масовних литија, које су тада ишле улицама црногорских градова из познатих разлога, те да је и многе друге активности свела на минимум или их привремено обуставила. Многе прославе, освећења храмова, научни скупови и округли столови, а први пут послије више од двадесет година, и дјечији сабор, који су били планирани за прољеће, љето и јесен ове године отказани су или одложени. Неки од највећих годишњих хришћанских празника, као што је празник Васкрсења Христовога, прослављени су умногоме другачије него што је то случај у редовним условима. Стога, руководећи се, недавно примљеним, умјесним и разборитим писмом Института за јавно здравље Црне Горе, али и намјером коју смо имали и прије њега, позивамо православне вјернике, нарочито оне који ће у наредном периоду прослављати своје крсне славе, да ове године то ураде уздржаније и скромније него иначе. Лијепо је и благословено угостити своје рођаке и пријатеље у свом дому на дан крсног имена, али је још љепше и благословеније, нарочито у оваквој здравственој ситуацији, бринути о добробити свих наших ближњих. Сматрамо да је умјесно да се крсне славе, којих је доста у наредних пар мјесеци, по нашим домовима овога пута прославе у ужем кругу, уз благослов дома од стране свештеника или благосиљање славског колача у храмовима, у договору са паросима. Како народ одавно паметно вели – није свако зло за зло. Можда је ово одлично вријеме да се подсјетимо да је крсна слава, првенствено и изнад свега, духовно славље, којим се подсјећамо на дан кад су наши преци примили спасоносну хришћанску вјеру, те да тај дан проведемо молитвено и благословено. Знамо да, нажалост, наше прославе често знају да прерасту у забаве у којима се заборавља дух побожности и умјерености, удаљавајући нас тиме од њиховог смисла и значаја. Прослава славе у вријеме епидемије може да буде прилика да нагласак у нашем слављу поставимо управо тамо гдје он треба да буде – у молитви и благодарности Богу. И на крају, не осврћући се превише на поновно захукталу антицрквену и антивјерску медијску кампању, препуну неистина о Цркви и неразумијевања према вјерујућим људима, позивамо све вјернике и све грађане да праштају једни другима и да не забораве оно што је у посљедње вријеме често понављао митрополит Амфилохије – богомржња и братомржња су опакији вируси од било којег познатог вируса. Од њих треба више да се чувамо и приљежније исцјељујемо него од ових болести које нам муче тијело, јер се човјек од њих теже ослобађа и остављају теже посљедице, како на појединце, тако и на читав народ. Молимо се за брзо оздрављење свих оних који страдају од овог актуелног вируса, као и свих других болести, као и за укријепљење свих који се труде да им помогну на путу исцјељења: љекара, другог медицинског особља и свих доброчинитеља. Из Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска

С обзиром на сложену и потенцијално изузетно опасну епидемиолошку ситуацију у Црној Гори, а у вези са свакодневним порастом броја случајева грађана заражених новим коронавирусом, позивамо све православне вјернике и све остале грађане на поштовање здравствених мјера и љекарских упутстава ради стављања под контролу болести COVID-19, изазване поменутим вирусом. Видимо да епидемија овога вируса погађа, како Црну Гору, тако и цијели регион, Европу и читав свијет. Не смије се свакако дозволити да ова болест заустави живот, па ни духовни и црквени живот, али је неопходно да се придржавамо, колико је год могуће, мјера предострожности, како би умањили штетне друштвене посљедице епидемије и, што је најважније, утицали на смањење броја изгубљених живота због ове болести, која, иако погађа све узрасте, ипак највише живота узима међу нашим најстаријима. Подсјећамо да је наша Црква, одмах по проглашењу епидемије у марту ове године прекинула организацију масовних литија, које су тада ишле улицама црногорских градова из познатих разлога, те да је и многе друге активности свела на минимум или их привремено обуставила. Многе прославе, освећења храмова, научни скупови и округли столови, а први пут послије више од двадесет година, и дјечији сабор, који су били планирани за прољеће, љето и јесен ове године отказани су или одложени. Неки од највећих годишњих хришћанских празника, као што је празник Васкрсења Христовога, прослављени су умногоме другачије него што је то случај у редовним условима. Стога, руководећи се, недавно примљеним, умјесним и разборитим писмом Института за јавно здравље Црне Горе, али и намјером коју смо имали и прије њега, позивамо православне вјернике, нарочито оне који ће у наредном периоду прослављати своје крсне славе, да ове године то ураде уздржаније и скромније него иначе. Лијепо је и благословено угостити своје рођаке и пријатеље у свом дому на дан крсног имена, али је још љепше и благословеније, нарочито у оваквој здравственој ситуацији, бринути о добробити свих наших ближњих. Сматрамо да је умјесно да се крсне славе, којих је доста у наредних пар мјесеци, по нашим домовима овога пута прославе у ужем кругу, уз благослов дома од стране свештеника или благосиљање славског колача у храмовима, у договору са паросима. Како народ одавно паметно вели – није свако зло за зло. Можда је ово одлично вријеме да се подсјетимо да је крсна слава, првенствено и изнад свега, духовно славље, којим се подсјећамо на дан кад су наши преци примили спасоносну хришћанску вјеру, те да тај дан проведемо молитвено и благословено. Знамо да, нажалост, наше прославе често знају да прерасту у забаве у којима се заборавља дух побожности и умјерености, удаљавајући нас тиме од њиховог смисла и значаја. Прослава славе у вријеме епидемије може да буде прилика да нагласак у нашем слављу поставимо управо тамо гдје он треба да буде – у молитви и благодарности Богу. И на крају, не осврћући се превише на поновно захукталу антицрквену и антивјерску медијску кампању, препуну неистина о Цркви и неразумијевања према вјерујућим људима, позивамо све вјернике и све грађане да праштају једни другима и да не забораве оно што је у посљедње вријеме често понављао митрополит Амфилохије – богомржња и братомржња су опакији вируси од било којег познатог вируса. Од њих треба више да се чувамо и приљежније исцјељујемо него од ових болести које нам муче тијело, јер се човјек од њих теже ослобађа и остављају теже посљедице, како на појединце, тако и на читав народ. Молимо се за брзо оздрављење свих оних који страдају од овог актуелног вируса, као и свих других болести, као и за укријепљење свих који се труде да им помогну на путу исцјељења: љекара, другог медицинског особља и свих доброчинитеља. Из Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 3. Фебруара навршава се годину дана од трагичног упокојења честите породице Кумбуровић и делатног хришћанина Дарка Вујошевића. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај! Веселин Вујошевић: Мој брат је живот свој положио спасавајући ближњега! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у интервјуу за Светодуховски број "Православља" (бр. 1254, 15. јун 2019), између осталог, казивао је и о брату Дарку Вујошевићу који је Господу угодио положивши свој живот за ближње своје: "Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо". Вечан вам спомен достојан блаженства!

Сабрали смо се, свете Владике, часни оци свештеници, монаси, монахиње, браћо и сестре и драга дјецо, око имена Божјега и око моштију Светога Василија Острошкога. Ево, ово Јеванђеље које смо управо чули је темељ овога сабора. Господ је сабрао своје апостоле и дао им силу и власт, и благодат да исцјељују људске немоћи, да ослобађају од демонских напасти, да просвећују силом Божје истине и правде све народе. Обукао их је у силу са висине да се не боје у овоме свијету него да воде брод Цркве своје кроз сва времена сигурним царски путем. Звучни запис беседе Ми се такође сабирамо у овој години поводом осамсто година од оснивања Жичке архиепископије аутокефалне Српске православне цркве, Пећке патријаршије. И прослављамо Бога за све оне милости које је изливао на наш народ и дао му силу и благодат да никада не посустане. Благодаримо Богу који нам је дао Божје угоднике и светитеље, чудотворце, мученике, исповједнике свете вјере православне. Осам стотина година живота и дјелања наше свете Цркве видимо као осам вјекова стварања, напредовања и уздизања, јер је наша света Црква родила велике личности и обдарила цио наш народ духовношћу, честитошћу, добротама Божанским и људским. А ево, имамо изузетну прилику данас овдје, обиљежавајући јубилеј велики да дочекамо небеског заштитника и покровитеља овога града и цијеле Старе Херцеговине и Црне Горе, и свих српских земаља Светога оца нашега Василија, Митрополита херцеговачкога, епископа града Никшића, острошког испосника и чудотворца, исцјелитеља и утјешитеља. Његов сабор око његових светих моштију укључује се у овај велики сабор светих апостола око Христа и у тај велики сабор светосавски, који ево траје непрекидно осам вјекова. А око моштију Светога Василија наш род и многи други који припадају његовим светим моштима из других народа траје преко 350 година. И зато смо радосни и зато славимо и дочекујенмо са радошћу Светога Василија Острошкога и овај ћемо дан убудуће прослављати као посјету Светога Василија граду Никшићу и пренос његови светих моштију. Да благослови и овај храм и овај град, као што је благословио и оне године када смо с његовим моштима прошли кроз град Никшић. И он је својим входом свштенијем кроз град Никшић утврдио ову Литију коју имамо на празник Светог Василија Острошкога у нашем граду. Ми смо се сабрали да се објединимо, да се духовно оснажимо, духовно укријепимо уочи Рођења Христовога, да се исто овако саберемо око Богомладенца Христа на Божић и да се наситимо Божије љубави и милости и међусобне љубави и разумијевања, доброте и радости. Радосни смо и када имамо невоља и тешкоћа. А имамо их и данас, јер трпимио неправду. Али се тјешимо Светим Василијем Острошким, који је све неправде, и тешкоће и муке, које су лично њему наношене и његовоме народу, носио смирено и кротко, али и храбро, носећи и бреме свога народа. Али зато му је Бог дао силу и благодат те је обједињавао свој народ и заштитио брод Цркве од разарања и утврдио свој народ у вјери, и ојачао. Даће Бог да и ми ојачамо кроз ова искушења, која данас трпимо због неправде, због удара на православље, на нашу свету вјеру, на храмове и на гробове, и на огњишта и на домове, и на част и на образ… Ако неко удара на храм, ударио је онда на све. Даће Бог да ова искушења ми, овако обједињени и сједињени око ћивота Светога Василија пребродимо. И молимо се Господу да уразуми све оне који су у срце своје ставили злу намјеру да отимају оно што је Божје, што је црквено. Ушпозоравамо их да то зло не чине, да не навлаче проклетство на своје домове, и на своје породице и на своје потомство – не дао Бог! Али, ако неко срља на проклетство, ми смо дужни да га упозоримо да то не чини. Нека Бог миолитвама Светога оца нашега Василија све нас руководи правим истинским путем. И нема чега да се бојимо: Црква Божја је онај броди сигурни, који плови морском пучином, а крманош тога брода је Господ Исус Христос, распети и васкрсли. И Он је рекао: Ево, Ја сам са вама у све дане до скончанија свијета и вијека. И још је рекао да ни врата ада Цркви Божјој неће одољети. А то „врата ада“ заправо је збир све злобе, и демонске и људске. Наравно, ми увијек гледамо на људе, без обзира какви су, као на нашу браћу. Иако гријеше, опет, руководећи се Јеванђељем које каже: Љубите и неприојатеље своје. Ми смо дужни да се и за њих Богу молимо. И да Бог истине, правде, љубави и човјекољубља све уразуми и спаси. Нека бууде срећан и благословен овај сабор око имена Божјег и око моштију Светога Василија. Ја само да вас поздравим и да вам зажелим да посредством Светога Василија његовим молитвама на вас сиђе Божја милост и Божја благодат, Божја истина и правда и да понесете благослов својим домовима, да се наситите Божје љубави кроз свете тајне. Бог вас благословио и8 свако вам добро даровао! (Бесједа на Литургији у цркви Светог Василија Острошког на великом црквено-народном сабору у Никшићу, субота, 21. децембра) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Патријарха српског г. Иринеја и Митрополита Китруса, Катеринија и Платамоне г. Георгија на десетодневно летовање је отпутовало седам вишедетних породица предвођених службеницима Верског добротворног старатељства. Као и ранијих година вођа пута је био ђакон Бранислав Јоцић. Полазак је био заказан за 28. јул у 21,30 часова испред здања Српске Патријаршије. Током пута придружиле су се две породице у Врчину и Баточини и тако у пуном саставу настављено је путовање. После дужих задржавања на граничним прелазима експедиција је на одредишно место у месту Зворонос стигла у преподневним сатима. Као и претходних година дочекали су нас љубазни домаћини и државна застава Србије која се вијорила поред грчке и светогорске заставе изнад улазних врата у одмаралиште. На летовање је отпутовало 57 путника и два возача. После смештања породица по собама уследио је кратак одмор, а затим и ручак. После ручка отишли смо на плажу Паралија где смо у чарима мора уживали све до вечере. Након вечере уследио је одмор. Други дан је био резервисан за плажу па смо ток дана пре подне посетили плажу Паралија, а поподне плажу Олимпик Бич. У вечерњим сатима присуствовали смо „Уметничкој вечери“ у организацији најмлађих путника. Имали смо прилику да присуствујемо краткој представи о пријатељству, рецитацијама и песмама са родољубивом тематиком. Првог дана августа били смо у посети манастиру Светог Атанасија Великог. Љубазне монахиње су нас послужиле ратлуком и колачима, а затим су нам испричале све о настанку манастира и колико су поносне што је посвећен баш Светом Атанасију који је велики заштитник православља. Њихове речи су нарочито биле упућене деци. Саветовале су их да пажљиво бирају на кога ће да се угледају и да херојима треба да сматрају светитеље јер они и јесу истински хероји. Затим су нам говориле о икони Мајке Божје Брзопомоћнице коју смо с радошћу целивали и која је заправо копија иконе из манастира Дохијара. Настала је с благословом тог светогорског братства и већ је, по сведочанству верника, многе молитве брзо услишила. Поневши са собом позитивне духовне утиске, кренули смо даље ка манастиру Успења Пресвете Богородице Макрирахи. Најпре смо целивали чудотворну икону која је такође посвећена том великом празнику и која је сама одредила где ће се градити манастир. По првобитном плану, изградња манастира је требала да започне на брду, али икона је трократно указала на место које је мало ниже од предвиђеног. Премда је нико није дирао, изјутра су икону налазили на том месту. Трећег јутра су схватили да је воља Мајке Божје да манастир буде изграђен баш ту. Пошто су нас упознале са историјатом манастира и чудотворне иконе, монахиње су нам показале извор свете целебне воде и дале по пар бочица за сваку породицу како бисмо захватили воду и понели је са собом. На крају, послужиле су нас соком и колачима. Истог дана увече обрадовала нас је посета оца Владимира који се враћао са Свете Горе у Србију. Сутрадан, на празник Светог пророка Илије, служио је свету Литургију у цркви Свете Софије, Вере, Наде и Љубави уз саслуживање ђакона Бранислава, чтецирање дечака Петра и Павла и појање мајки. После причешћивања присутних, отац Владимир је одржао пригодно празнично слово у којем је изнео поуку, али и охрабрење да вишедетне породице истрају у свом подвигу. На крају свете Литургије даровао је свима по иконицу Пресвете Богородице Млекопитатељнице. После доручка поздравио се са свима и наставио свој пут ка Србији, а ми смо отишли у шетњу по парковима града Катеринија где смо имали прилику да посетимо и мини зоолошки врт. Наредног дана посетили смо Природњачки музеј где нас је дочекала кустос музеја гђа Темис. Музеј је веома интересантно осмишљен и деца су нарочито пажљиво слушала кустоса и ђакона Бранислава док су износили богате описе планине Олимп. Радознало су разгледала фотографије пејсажа и биљних и животињских врста које настањују ову планину. Искористила су и могућност да чују звуке разних врста птица које се гнезде на Олимпу. Наравно, музеј је био извор сазнања за све нас. Погледали смо и 3D филм о овој јединственој планини крај Егејског мора. Затим смо посетили манастир Светог Дионисија Олимпског. Поклонили смо се светим иконама у цркви и отпевали пар песама у похвалу Пресветој Богородици. Целивали смо честице моштију Светог Дионисија Олимпског, Светог Григорија Богослова, Светог апостола Луке, Светих великомученика Георгија и Прокопија, Светог Јована Златоуста и још многих светих у моштима богатој манастирској ризници. Истог дана смо посетили и Наутички музеј у месту Литохоро, кроз који нас је провео искусни водич Атанасиос Кокранис и искористио прилику да нам покаже како се плете морски чвор, како се одређивала позиција брода на мору помоћу звезда и упознао са најзинимљивијим детаљима из историје поморства у регији. Увече смо ишли у шетњу по Паралији. Свету Недељу започели смо молитвено у цркви Светог Христофора у месту Катерини присуством на Светом Литургији коју је служио свештеник Анастасије, а саслуживао му је ђакон Бранислав Јоцић. Служба је била претежно на грчком језику. Сама црква по свом облику подсећа на базилику и иконостас још увек није уграђен тако да је олтар са монументалним Распећем Христовим био сасвим отворен и некако веома близу свакоме од верних што је остављало јак утисак на све нас, баш као и лепо грчко појање. После причешћа, отац Анастасије је одржао беседу у којој је посебно поменуо српски народ и срдачно нас поздравио. По завршетку свете Литургије и послужења у парохијском дому позвао нас је да целивамо мошти Светог Христофора и Свете Христине и даровао нам по икону Светог Христофора. Истог дана смо обележили рођендан девојчице Марије Стреларац која нас је све позвала на своје славље. Наредног дана смо обишли плаже Скотина и Коринос. Велики таласи су у извесној мери пореметили уживање у води јер су најмлађи морали да изађу на обалу и своју игру наставе у песку. Следећег дана смо посетили манастир Светог Јефрема Сирина који се налази у брдима недалеко од Катеринија. Свештена атмосфера, присуство моштију Сетог Јефрема Сирина и Свете великомученице Екатерине које смо целивали, љубазност монахиња, лепота архитектуре, предивно уређене баште, уредност као траг вредних руку на сваком кораку, и уопште све што се овде могло сагледати остављало је дубок утисак на посетиоце. Заиста није изненађујуће што саме монахиње за ово свето место кажу да је "парче неба на земљи". У оквиру манастира налази се и капела Свете Ирине Хрисоваланту где смо целивали чудотворну икону Светог Луке Кримског која је проплакала у време немира на Криму. Видели смо и крстоницу поред цркве у којој је крштен велики број српске деце која су избегла током рата у Босни. Монахиње су нас најпре послужиле својим домаћим слатким од кивија, а касније су нам упутиле пар речи о самом манастиру и о животу Свете Ирине Хрисоваланту и напоменуле да су сведоци многих чуда Светог Јефрема Сирина. Нисмо се могли отети жељи да отпевамо пар песама из богате песничке ризнице нашег Светог владике Николаја. На крају посете свака породица је добила на дар од сестринства по икону Светог Јефрема Сирина и по две тегле манастирских кухињских производа (џем, слатко, компот...). Поподне смо посетили и плажу у месту Неи Пори где су сва деца, овог пута, уживала у таласима и где смо се са морским чарима опрстили до неког наредног дружења. По повратку са плаже уследило је паковање кофера за повратак у Србију. Дана 7. августа 2019. године, после доручка, поздравили смо се са нашим драгим домаћинима гђом Катерином и гђом Мартом и кренули својим домовима у Србију. У Баточини смо се поздравили са породицом Томовић, а у Врчину са Јовановићима. У вечерњим сатима смо стигли у Београд и испред зграде Верског добротворног старатељства смо се поздравили и упутили својим домовима. Извор: Српска Православна Црква

Љубав и гостопримство грчког народа и Грчке цркве као и лепота њиховог мора већ пету годину у незаборавној успомени српских вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско карловачке, са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, а на позив Високопреосвећеног Митрополита Китруса, Катеринија и Платамона г. Георгија, већ пету годину за редом у оквиру активности „Подршка породици“ организује бесплатно летовање вишедетних породица у Грчкој. Група од седам вишедетних породица са око четрдесеторо малишана, предвођена ђаконом Браниславом Јоцићем, окупила се 28. јула 2019. године испред Српске патријаршије одакле је отпутовала у Грчку. Сви сабрани, а посебно малишани, били су видно расположени. На путовање су кренули под заштитом Пресвете Богородице и њене свете иконе Млекопитатељнице. У току десетодневног боравка у Грчкој, осим што ће се купати у мору и играти на песку, они ће посетиће и многе цркве, манастире, археолошке знаменитости и Национални парк Олимп. Извор: ВДС

Патријарх српски Иринеј уручио орден царице Милице - Преподобне мати Евгеније директорки Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој. Дан породице, љубави и верности прославља се у Руској Православној Цркви на дан светих подвижника Петра и Февроније који су одувек штитили брачне супружнике и њихове породице. У Руском дому је тим поводом 8. јула 2019. године уприличена свечаност доделе медаља и грамата брачним паровима који најмање четврт века живе у заједници. Нешто пре 19 часова Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је стигао у пратњи свог викара, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и шефа Кабинета ђакона Александра Прашчевића. На улазу у Руски дом срдачно су их дочекали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина руске Светотројичне цркве на Ташмајдану, директорка Руског дома гђа Надежда Кушченкова и заменик руководиоца компаније Россотрудничества А.В. Радков. На почетку свечаности у Мраморној сали Руског дома, патријарх Иринеј је гђи Кушченковој уручио високо одликовање Српске Православне Цркве - орден царице Милице - Преподобне Евгеније, а потом је уручио орден Преподобних Петра и Февроније брачним паровима који више од четврт века живе у заједници . Високи орден Српске Цркве је, према одлуци Светог Архијерејског Синода, додељен гђи Кушченковој за делатну љубав према Српској Православној Цркви, нарочито показану њеним несебичним трудом на јачању духовних и културних веза српског и руског народа. Патријарх Иринеј је честитао празник Божјих угодника Петра и Февроније свима који су добили медаље за исказану брачну постојаност и верност, узајамну љубав. Архипастир Српске Цркве је, између осталог, говорио о узајамним односима два народа, српског и руског и њихове две Цркве, и истакао да ти односи нису од јуче: -Наши су односи не само пријатељски, него и братски. Кроз читаву историју ми смо осећали те добре односе и добро мишљење руског народ који нам је помагао у многим приликама. Када се десило да нису били у прилици да помогну, нису нам одмагали. Ми смо духовно, морално и историјски везани, и та веза ће остати. То се и сада показује када руску државу и народ имамо за великог помоћника и велику подршку у нашим приликама у односу на Косову и Метохији. На ту помоћ рачунамо и надамо се да ћемо моћи да сачувамо наше вековно и свето Косово и Метохију. Ту је и помоћ око изградње и завршетка нашег заветног храма Светог Саве. Руска Црква се прихватила велике обавезе да мозаиком украси храм, са својим стручним људима, али и са великом финансијском помоћи. Свјатјејши је казивао и о породици, малој цркви чија је улога веома важна у очувању основне ћелије друштва и пожелео свима: -Нека Господ благослови све наше домове, нека се у њима рађају деца, којих је, нажалост, све мање. Ми се надамо да неће то трајати вечито, јер ако би криза потрајала, било би то трагично за народ, за друштво, али и за појединца. Надамо се да ће опстати породица, та благословена заједница. На крају званичног дела Преосвећеном Епископу ремезијанском г. Стефану, протојереју Виталију Тарасјеву, старешини руске цркве на Ташмајдану, и г. Зорану Аврамовићу дипломе за међународни развој и унапређење културних и друштвених веза уручио је г. Радков из компаније Россотрудничество. -Велики је благослов за мене што сам члан тима који ради на пројекту завршетка радова у Спомен-храму Светог Саве. За мене је то огромна част и огромна одговорност. Веома сам захвалан компанији Гаспром њефт за помоћ у завршетку овог светог дела. Искрено се надам да ћемо доћи убрзо до завршетка олтара и поткуполног дела храма Светог Саве, тим више што се у овој години прославља велики јубилеј Српске Православне Цркве - осам векова њене самосталности. И, унапред честитам на овом јубилеју. Још једном, Ваша Светости, захваљујем Вам што што нашли време да учествујете са нама за овај празник породице. Изражавам за изузетан рад велику захвалност и дивном руководиоцу Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој, казао је г. Радков. У уметничком делу програма учествовали су специјални гости из Русије - солисти Академског оркестра руских народних инструмената. Програм је водио заменик директора Руског дома г. Јегоров Дјамин. Добитници медаље Преподобних Петра и Февроније: Др Радојевић Милета и Зорка; Аврамовић Зоран и Милка; Кокорин Олег и Елена; Савић Душан и Марина; Корнејнков Владимир и Олга, Лукић Љубомир и Љубица; Кононеков Олег и Елена; Давинић Првослав и Марија; Степанишћев Александар и Олга; Веселиновић Петар и Наташа; Герасименко Николај и Елена; Антошин Константин и Невена; Горбунов Михаил и Светлана; Самарџија Миливој и Смиљана; Зубков Сергеј и Валентина; Матић Милош и Татјана; Осипкин Александар и Берченко Зинаида; Кампе Леонид и Сања; Јовановић Дејан и Мартина; Цветковић Небојша и Слађана; Шепитковски Владимир и Мирјана; Станковић Драгољуб и Валентина; Цветковић Срећко и Раиса; Марковлев Душан и Љиљана; Оташевич Љубиша и Елена; Дубајић Мирко и Едита; Красојевић Константин и Анђелка; Лазић Лазар и Светлана; Цвијовић Милутин и Елена и Новаковић Душан и Мирјана. Извор: Српска Православна Црква

Литија је била праћена аутомобилима са звучницима који су преносили про-породичне говоре, породичне песме и слогане марша. Овогодишња кампања је одржана под слоганом „Породица је срце Украјине!“ На тргу је приређена свечаност, током које су породице и активисти за породицу награђени подстицајним наградама у различитим категоријама. Литија је одржана уз подршку јавних и добротворних организација с циљем да се скрене пажња друштва и власти на моралне и духовне темеље породице и брака као заједнице једног мушкарца и једне жене, што је неопходно за складно васпитање и здрав развој деце. Прошлогодишњем маршу је присуствовало око 10.000 људи, под слоганом „Срећна породица - здрава Украјина!“ Украјински Парламент је у децембру 2017. године усвојио Предлог закона бр. 5924, „О спречавању и сузбијању насиља у породиц“. Закон уводи додатне мере за стварање мера и заштитних механизама за борбу против свих облика родно заснованог насиља, укључујући насиље у породици, сексуално насиље, ухођење, сексуално узнемиравање, присилни брак, сакаћење женских гениталија, присилна стерилизација и присилни абортус. Према социолошком истраживању Центра Разумков, 98,6% Украјинаца ставља породицу на прво место по приоритетима у животу, а породица је највећа вредност међу свим друштвеним и личним вредностима. Хиљаде православних верника такође је испунило улице главног града Молдавије 18. маја 2019. у знак подршке традиционалним породицама и традиционалним породичним вредностима. Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Да са­да ка­же­мо не­што и о оцу од­но­сно оци­ма. Пе­та Бо­жи­ја за­по­вест гла­си: „По­штуј оца сво­га и мај­ку сво­ју да сре­ћан бу­деш и ду­го по­жи­виш на зе­мљи“. Да ли смо све­сни шта то зна­чи? Да ли се пи­та­мо ко­ли­ку и ка­кву уло­гу има наш отац? Ни­шта на све­ту не мо­же за­ме­ни­ти оче­ву ку­ћу. У њој се де­те, по­ред сво­га оца, осе­ћа нај­си­гур­ни­је. Отац се жр­тву­је за де­цу сво­ју ви­ше не­го за ико­га дру­гог. Оче­ва љу­бав је искре­на, чи­ста и не­се­бич­на. Де­те је ње­го­ва крв и оно ра­сте по­ред оца, на­пре­ду­је, и вр­ло че­сто се тру­ди да опо­на­ша оца у ра­ду и у ку­ћи и ван ку­ће. Би­ти отац је не­што уз­ви­ше­но. Отац је ста­ре­ши­на ку­ће и као та­кав тру­ди се да ње­го­ва де­ца и ње­гов дом има­ју углед у дру­штву. Он је нај­ве­ћи ау­то­ри­тет у ку­ћи па за­то сно­си и нај­ве­ћу од­го­вор­ност. Не бри­не се он са­мо да за де­цу сво­ју за­ра­ди до­вољ­но је­ла и оде­ла, већ се бри­не и о мо­рал­ном угле­ду сво­је по­ро­ди­це. Он учи де­цу да бу­ду до­бра, по­слу­шна, по­ште­на и да не скре­ћу са здра­вог жи­вот­ног пу­та. Он се за­јед­но са сво­јом су­пру­гом под­јед­на­ко ста­ра и бри­не о сво­јој де­ци у сва­ком по­гле­ду. Отац је до­ма­ћин у ку­ћи, и не са­мо до­ма­ћин, не­го и учи­тељ, вас­пи­тач и све­ште­ник. Он се са сво­јом по­ро­ди­цом мо­ли пред кућ­ним ико­на­ма и ка­ди ку­ћу пред пра­зни­ке и о пра­зни­ци­ма и учи де­цу сво­ју да и она чи­не исто та­ко. Он во­ди си­на у шу­му да за­јед­но се­ку бад­њак и да га уне­су у ку­ћу као Бо­жи­ји бла­го­слов. Он учи си­на ка­ко да ра­сте у до­бру и да сам по­ста­не до­бар отац и ста­ре­ши­на у хри­шћан­ској по­ро­ди­ци. Он га учи и ка­ко се оре, се­је, над­гле­да и, на кра­ју, жа­ње. Отац је спре­ман да да жи­вот за сре­ћу, здра­вље и спа­се­ње сво­је по­ро­ди­це. Он чу­ва гра­ни­це, не са­мо сво­га има­ња, већ и др­жа­ве. Отац је спре­ман да под­не­се и нај­ве­ће жр­тве за до­бро и на­пре­дак сво­је же­не, де­це и њи­хо­вог за­јед­нич­ког по­ро­дич­ног гне­зда. У оче­вој се ку­ћи ти­хо и не­при­мет­но уче две нај­ва­жни­је ства­ри у жи­во­ту чо­ве­ка, а то су је­зик и ве­ра. Ни јед­но од ово дво­је у овом са­вре­ме­ном све­ту, где се све ме­ња, не мо­гу се за­ме­ни­ти. Ве­ли­ки је број оче­ва и му­же­ва срп­ских ко­ји су се бо­ри­ли и бо­ре да се очу­ва по­ро­дич­но ог­њи­ште, Пра­во­слав­на ве­ра и кроз њу кр­сна сла­ва као и Хри­сто­ва бла­га вест. И да­нас ста­вља­мо на њи­хо­ву са­вест да очу­ва­ју у све­му сво­ју пра­во­слав­ну по­ро­ди­цу и свој пра­во­слав­ни дом, да бу­ду до­стој­ни све­тих и ју­нач­ких пре­да­ка на­ших и ка­да до­ђе вре­ме, ка­ко ка­же наш на­род, да по­ђу го­ре Бо­гу на исти­ну, да у сво­ме ср­цу по­не­су пред Бо­га све вр­ли­не угра­ђе­не у њи­хов по­ро­дич­ни ово­зе­маљ­ски жи­вот и да бу­ду срећ­ни што су ис­пу­ни­ли Бо­жи­ји план на зе­мљи. Извор: Епархија жичка

По­сле Бо­жи­јег име­на, ко­је је нај­у­зви­ше­ни­је у це­лој ва­си­о­ни, нај­ра­до­сни­је име и нај­леп­ша реч на овој на­шој пла­не­ти зе­мљи је­сте реч мај­ка, ма­ма. Сва­ки пут кад из­го­ва­ра­мо ту реч ми спа­ја­мо усне и упу­ћу­је­мо мај­ци по­љу­бац. Пред пра­зни­ке Ро­ђе­ња на­шег Спа­си­те­ља, ко­ји је на се­бе узео те­ло јед­но­г од нас кроз Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, и пун љу­ба­ви пре­ма ро­ду људ­ском до­шао да нас на­у­чи љу­ба­ви, сре­ћи, жр­тви, мо­ли­тви и све­ти­њи по­ро­ди­це, а кроз то и да нас спа­се, схва­та­мо да је не­бе­ској љу­ба­ви на­шег Спа­си­те­ља нај­слич­ни­ја љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке. За­што на­гла­ша­вам име мај­ке хри­шћан­ке? За­то што сва­ка хри­шћан­ска по­ро­ди­ца тре­ба да бу­де све­та и да жи­ви у Хри­сто­вој љу­ба­ви. Хри­шћан­ство је осло­бо­ди­ло же­ну и мај­ку роп­ства јер је, до Хри­сто­вог до­ла­ска у свет, же­на – мај­ка би­ла ро­би­ња и слу­жи­тељ­ка не са­мо сво­ме му­жу и де­ци, не­го и за­јед­ни­ци и дру­штву. Хри­стос је сво­јим до­ла­ском,уче­њем и жр­твом уз­ди­гао до­сто­јан­ство же­не и мај­ке до не­бе­ских ви­си­на, а хри­шћан­ску по­ро­ди­цу озна­чио као жи­ву Цр­кву. За­то и ни­је чу­до што је на­ша Све­та срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла и јед­ну не­де­љу пред Бо­жић том нај­у­зви­ше­ни­јем би­ћу – мај­ци. Реч мај­ка је слат­ка као ше­ћер, уз­ви­ше­на као бо­жан­ство, то­пла као сун­це. Ова реч је ме­лем и лек за сва­ку ра­ну ду­шев­ну и те­ле­сну. То је реч ко­јом се пу­не ср­ца ра­до­шћу, а и за­хвал­но­шћу Бо­гу Твор­цу ко­ји је ство­рио ово нај­дра­же би­ће и по­слао га у свет да га улеп­ша и ис­пу­ни љу­ба­вљу. За­то је љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке сли­ка љу­ба­ви не­бе­ске ко­ју је Бог Отац из­лио на нас пре­ко Си­на сво­га Је­ди­но­род­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста чи­ји ро­ђен­дан сва­ке го­ди­не иш­че­ку­је­мо са че­жњом и же­љом. Да би се на­ше же­ље ис­пу­ни­ле и оства­ри­ле тре­ба са­ми да по­ка­же­мо ве­ли­ку љу­бав пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи се­стра­ма, бли­жњем и сва­ком чо­ве­ку искре­но, као што сва­ка до­бра мај­ка по­ка­зу­је љу­бав пре­ма сво­јој де­ци. Исто­ри­ја ро­да људ­ског пу­на је при­ме­ра мај­чин­ске љу­ба­ви и до­бро­те. Нај­у­зви­ше­ни­ји и нај­све­ти­ји при­мер мај­чин­ства је­сте Мај­ка Бо­жи­ја кроз ко­ју је и њен и наш Тво­рац до­шао у овај свет ис­ка­зу­ју­ћи пре­ма све­ту и пре­ма на­ма сво­ју љу­бав. Те­шко је ре­чи­ма ис­ка­за­ти ко­ли­ко је ве­ли­ка уло­га мај­ке у по­ро­ди­ци. Ни­је наш на­род тек та­ко ре­као: „Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни“. Али, не на сва­кој же­ни, већ на же­ни хри­шћан­ки. Хри­шћан­ка жи­ви ве­ром у Хри­ста, Си­на Бо­жи­јег, и ту ве­ру пре­но­си на сво­ју де­цу. Мај­ка их учи је­ван­ђел­ским исти­на­ма, по­ка­зу­је им ка­ко да се пре­кр­сте, шта да ка­жу Бо­ги кад гле­да­ју у зве­зда­но не­бо. Она их во­ди у Цр­кву и при­во­ди Хри­сту. Ње­на мо­ли­тва Бо­гу за де­те је пу­на љу­ба­ви, а Бог као нај­ве­ћа љу­бав уз­вра­ћа на мај­чи­ну мо­ли­тву. Сле­ду­ју­ћи Хри­ста и ње­го­ву бо­жан­ску на­у­ку, мно­ге мај­ке су кроз це­лу исто­ри­ју ра­ђа­ле и вас­пи­та­ва­ле све­ти­те­ље, хе­ро­је, на­уч­ни­ке. Се­ти­мо се мај­ки Све­ти­те­ља: Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Са­ве Срп­ског, Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и мно­гих дру­гих. Се­ти­мо се и мај­ки ју­на­ка: Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Мај­ке Ју­го­ви­ћа, мај­ки на­ших вој­во­да Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа, па на­ших на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле, Ми­ха­и­ла Пу­пи­на и дру­гих мно­го­број­них мај­ки хри­шћан­ки. За­пи­тај­мо се – да ли би они би­ли то што су би­ли да ни­су има­ли та­кве мај­ке? О мај­ци би се мо­гло пи­са­ти и при­ча­ти не са­ти­ма, не­го да­ни­ма, али ја ће­мо ово из­ла­га­ње о мај­ци за­вр­ши­ти пе­смом мај­ци ко­ју је на­пи­сао ита­ли­јан­ски пе­сник Ед­мон­до де Ами­чи, а ко­ја је та­ко див­но пре­ве­де­на и пре­пе­ва­на на срп­ски. Извор: Епархија жичка

Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју. Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти. Де­тињ­ци Да­кле, да поч­не­мо са Де­тињ­ци­ма, да­ном и пра­зни­ком по­све­ће­ном де­ци. Мно­ги ка­жу да су де­ца бо­гат­ство све­та. И то је тач­но. А ако је та­ко, он­да су и нај­ве­ће по­ро­дич­но бо­гат­ство. Хри­шћан­ска по­ро­ди­ца је сли­ка Не­ба, Цр­кве, за­јед­ни­штва, жр­тве­не љу­ба­ви. Из брач­не за­јед­ни­це му­жа и же­не ра­ђа се кру­на њи­хо­вог за­јед­ни­штва и њи­хо­ве љу­ба­ви, а то је њи­хо­во де­те. Наш на­род има из­ре­ку: „Де­те у ку­ћу сре­ћа у ку­ћу“. Зна­чи сва­ко но­во ра­ђа­ње и до­ла­зак на свет де­те­та је но­ва сре­ћа. Па ако се у не­кој по­ро­ди­ци ра­ђа ви­ше де­це му­шке и жен­ске (што на­жа­лост, да­нас ни­је слу­чај, бар код нас Ср­ба) он­да се и сре­ћа умно­жа­ва. Сва­ко је де­те је­дин­ка за се­бе. Ра­ђа се као чист лист па­пи­ра, а на на­ма ро­ди­те­љи­ма је шта ће­мо и ка­ко пи­са­ти на то­ме чи­стом ли­сту. Наш на­род му­дро ка­же: „Ка­кво се­ме се­јеш та­кву ћеш и же­тву има­ти“. Зна­чи да смо ду­жни да се­је­мо до­бро се­ме, да пи­ше­мо на ду­ши на­шег де­те­та оно што је бо­го­у­год­но, уз­ви­ше­но, мо­рал­но и пле­ме­ни­то. Ни­је са­мо ро­ди­тељ тај ко­ји има ду­жност да вас­пи­та­ва сво­ју де­цу у до­бру. Ту ду­жност ка­сни­је има и шко­ла, Цр­ква, дру­штво и др­жа­ва. Хри­шћан­ство нас учи ве­ри, мо­ра­лу, вред­но­ћи, ра­ди­но­сти, по­што­ва­њу, пра­вил­ном од­но­су пре­ма Бо­гу Твор­цу, пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бли­жњи­ма, пре­ма жи­во­ти­ња­ма, па чак и пре­ма при­род­ним ства­ри­ма, ко­је нас окру­жу­ју. Оно ства­ра од де­те­та чврст ка­рак­тер. Та­кав ка­рак­тер се углав­ном фор­ми­ра у ку­ћи, у ро­ди­тељ­ском до­му још од нај­ра­ни­јих да­на и та пр­ва ка­рак­тер­на нит се про­вла­чи до кра­ја жи­во­та. Из­ве­сно зна­ње се та­ко­ђе сти­че у ку­ћи, али се уна­пре­ђу­је и уса­вр­ша­ва у шко­ли и Цр­кви. Са­мо, не за­бо­ра­ви­мо да су ка­рак­тер и зна­ње два раз­ли­чи­та пој­ма. Не­ко мо­же зна­ти пу­но, ли би­ти рђав ка­рак­тер, док дру­ги мо­жда не­ма ве­ли­ко зна­ње, али је до­бар ка­рак­тер. Сва­ка­ко да је нај­бо­ље има­ти зна­ње и би­ти до­бар ка­рак­тер. Што се ти­че ка­рак­те­ра и ту по­сто­ји на­ша на­род­на из­ре­ка сте­че­на кроз ве­ков­но ис­ку­ство ко­ја ка­же: „Ка­ква те ко­лев­ка за­њи­ха, та­ква те мо­ти­ка за­ко­па“. Сто­га је вр­ло ва­жно да ро­ди­те­љи (отац и мај­ка) пре­но­се кроз љу­бав на сво­ју де­цу све оно што је ва­жно и до­бро и што ће им ка­сни­је ко­ри­сти­ти у жи­во­ту. Да­нас мно­ги ро­ди­те­љи гре­ше кад ми­сле да мо­гу ку­пи­ти љу­бав сво­га де­те­та нов­цем. Ма ко­ли­ко не­ко имао и мо­гао да пру­жи сво­ме де­те­ту у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, тре­ба да зна да то ни­је до­вољ­но. Сва­ки чо­век, па и де­те, ни­је са­мо те­ло и оде­ло, не­го и жи­ва ду­ша ко­ја тре­ба да се хра­ни вр­ли­на­ма и до­бро­том, и да осе­ћа ро­ди­те­ље као ау­то­ри­тет из­над се­бе, а Бо­га као ау­то­ри­тет из­над се­бе и ро­ди­те­ља. Са­мо та­кво де­те ће ра­сти у пу­ног, здра­вог и пра­вог чо­ве­ка ко­ји ће уме­ти сво­је да чу­ва, а ту­ђе да не ди­ра. Ми хри­шћа­ни смо ду­жни да на­шу де­цу та­ко по­ди­же­мо и вас­пи­та­ва­мо да она по­ста­ну и оста­ну наш по­нос и на­ша сре­ћа, а то зна­чи да ни­кад не ока­ља­ју ни свој образ, ни образ ро­ди­те­ља као и дру­штва и др­жа­ве у ко­јој жи­ве и ра­де. Извор: Епархија жичка