Претражи Живе Речи Утехе

Кристина, прелепа млада жена, била је добра у свом послу, радила је на важним позицијама, а њена каријера је тек кренула када је затруднела са својим следећим дететом. „Нико не напушта овакав посао“, рекле су њене колеге, „чим се заврши породиљско одсуство, одмах се врати“. Али, одсуство се давно завршио, а Кристина се више никада није вратила на посао. Ни на овај, нити било који други. И у храму је одавно није било. Упознавши се једног дана на игралишту, почеле смо да причамо о деци, а Кристина је споменула сина: „Не идемо у вртић, он је посебан“... Тимофеј је био Кристинино треће дете, али ова трудноћа се разликовала од претходних. У 19. недељи лекари су приметили да је развој фетуса почео да се успорава. То је оно време када друга деца активно расту и добијају на тежини, а мајчин стомак почиње приметно да расте. Лекари су рекли Кристини: „Не брини, ово ништа не мора да значи, сачекаћемо до термина и породићемо те“. За мајку је ово био први знак који је наговестио да нешто није у реду са њеним сином. Када се Тимоша родио, био је малена беба са бледом кожом и – што је Кристину највише плашило – спорим телесним реакцијама. Беба је показивала све потребне рефлексе, али врло слабо, једва. Речено им је да оду код неуролога и отпуштени су кући. Недељу дана након отпуштања, Тимоша се разболео од АРВИ код куће, и мајка и син су примљени у болницу. Прошли су комплетан преглед, али лекари опет нису нашли ништа критично, рекли су: „Само га храните више, слаб је, али ће се угојити и све ће бити боље“. И поред потешкоћа са храњењем, дете је, уз Божију помоћ, расло и развијало се. Али, пошто је Кристина имала старију ћерку, одмах је приметила разлику. Син је имао проблема да држи главу и није могао да држи звечку у руци. Када је мајка видела да се Тимоша не преврће, она и њен муж су позвали терапеута за масажу. После првог курса масаже дете се преврнуло, после другог је седело. Али, он је још увек био веома мали и није добро јео. Испоставило се да има интолеранцију на млечне протеине. „Као и многи аутистични људи“, рекла је Кристина, „али тада нисам знала ништа о аутизму, само сам хтела да разумем шта је то. И почела сам да копам за информацијама и много читам." Кристина се такође уплашила што је дете никада није погледало. Као мајка, проводила је више времена са њим од осталих чланова породице и тако је приметила разлике у развоју своје деце. „Гледао је искоса, горе, било где, али не у моје лице. И никада се није одазивао на своје име." Мама је била забринута што Тимоша не може да пузи, али је устао и проходао са 9 месеци. И брзо је почео да трчи. Беба је неуредно трчала, бежала на улици, а како се није одазивала на своје име, то је изазвало опасне сумње. У почетку, када му је супруга скренула пажњу на алармантне симптоме, муж је рекао: „Све је у реду са нама, то једноставно не може бити." "И након што сам прочитала разне информације, већ сам схватила да је у питању аутизам, али сам се плашила да то признам себи. Када су нам на прегледу код доктора рекли дијагнозу, мало сам заплакала. Али после тешког искуства са мојим другим дететом (Кристинин син је рођен са тешком патологијом и умро је убрзо након рођења), било ми је лакше да прихватим такву дијагнозу." Муж је опет помислио да је ово мало озбиљније од грипа: „За неколико месеци или годину дана потпуно ћемо излечити нашег сина." Али када су супружницима саопштили цене лечења, остали су запрепашћени. Посебно је тешко било глави породице; почео је да доживљава психолошко повлачење; чинило му се да сви покушавају да их преваре. Тимошини родитељи су отишли кући и размишљали. И одлучили су да крену на минимални курс, јер у то време дете није говорило. „После првог курса терапије, син ме је гледао. Када је први пут погледао у мене и почео да ми загледа у минђушу у уху, била сам шокирана. Иако је било скупо, бар је деловало." После курса канистерапије (лечење уз помоћ посебно обучених паса), Тимоша је први пут изговорио реч мама. Имао је две и по године. Током пандемије, сви у породици су се разболели. Пошто је већ много новца потрошено на рехабилитацију, Кристина је наставила да ради са Тимофејем код куће. Пронашла је музичку технику где се уз помоћ специјалних слушалица класична музика презентује ушима на различитим фреквенцијама. "Гледала сам како ради неуропсихолог и учила од њега. После курса музике мој син је почео да говори добро. Релативно добро, прво слоговима, па у кратким речима. О себи увек говори у трећем лицу: „Тимоша хоће“. Али аутистични људи веома споро стичу вештине. „Мислила сам: он ће почети да прича, а онда ће све проћи само од себе. Испоставило се да није тако. За сваку нову вештину се треба борити." Од Кристине сам сазнала да постоје две врсте аутистичара: нискофункционални – који су се заглавили у детињству доживотно, и високофункционални – који имају проблем само у комуникацији, али могу бити веома талентовани за друге ствари. Али чак и деца са ниским функцијама могу се уз помоћ рехабилитације подићи на ниво нормотипичне деце ако рано почну да уче. Кристина је пронашла жену - православног логопеда-дефектолога која је имала свој центар за помоћ особама са аутизмом. Она не само да је помагала родитељима, објашњавајући корак по корак шта да раде са дететом, већ је на свом каналу постављала информације о црквеним празницима и посту. Свуда је истицала: "Ја сам православац. Као специјалиста радим све што је у мојој моћи, али само Господ помаже." Тада је у Москви било мало центара за рехабилитацију особа са аутизмом, а рехабилитација је била скупа. " Прво смо покушавали да уштедимо, сами смо тражили масере, физиотерапеуте, логопеде, али смо онда схватили да је важно деловати свеобухватно. Пошто смо изгубили годину дана, вратили смо се и почели да учимо у специјализованом центру код тог истог православног специјалисте. Поред помоћи деци, пружена је и духовна подршка родитељима. Најтеже је било радити на себи. Мој муж и ја смо прошли кроз све фазе: прво порицање, затим бес, па прихватање. Последња је била посебно тешка. Иако изгледа да си прихватио такво дете, прихватио вољу Божију, нагомилава се умор, и ти опет почињеш да се питаш - зашто ми све ово треба? Уморна сам, зашто сам добила такво дете? Након неколико курсева рехабилитације, дете је споља већ изгледало нормално. Имао је обавезну физичку активност: пливање, скијање, бициклизам. Редовни часови са логопедом-дефектологом („За нас су то већ драги људи, већ дуги низ година комуницирамо са њима“). Тимоша воли енглески. И даље се плаши воде, плаши се мрака, али може да живи са тим. Понизност ми је одувек била тешка, али овде сам морала да се потпуно понизим и да се предам вољи Божијој. Понекад је било тешко веровати специјалистима, чинило нам се да нам једноставно извлачи новац. Стално сам говорила: Господе, помози, Господе, упути, покажи где, до ког специјалисте треба да идемо!" Тимофеју је била преко потребна социјализација. Управо у то време, Кристина је сазнала да наша црква одржава часове породичног образовања за припрему за школу. Кристина је узела благослов свештеника, а Тимоша је две године пре школе учио код православног учитеља са другом децом. „Ово је био огроман напредак за нас, мој син је полако почео да стиче способност да живи у друштву. Особе са аутизмом, чак и оне са високим функцијама, веома тешко живе у друштву и прилагођавају се њему. Они не разумеју: зашто је то потребно? Зашто рођендан? Зашто деца иду у школу, а одрасли на посао? чему служи новац? Све им је несхватљиво и незанимљиво; имају сасвим другачији поглед на свет. Када је доктор предложио регистрацију инвалидитета, уследио је наш протест: такав успех смо постигли! Муж је био категорички против тога. Он је све фазе наше тешке ситуације прошао касније од мене, али без мужа не бих могла сама. Рекла сам: „Идемо тамо, сада имамо ове процедуре“.Потпуно ми је веровао. Једноставно је рекао: „Добро, идемо." Тек када је Тимоша имао 6 година, коначно смо прихватили Божју вољу за нас и одлучили да се пријавимо за инвалидитет." Када је муж ово прихватио, пар се отворио људима. „Недостајало ми је понизности; желела сам да нико не зна. Рођаци, комшије, познаници нису знали, крили смо се од свих и тек недавно смо почели да причамо о томе. Тек сада почињем да схватам речи: живи по вољи Божијој." Докторка, која и сама има дете са аутизмом, рекла је Кристини веома важне речи: "Касније, када одрасте, бићете изненађени да вас ово дете никада неће издати. Он нема дупло дно, нема зависти и не суди људима. Неће говорити једно, а радити друго. Ова деца су апсолутно искрена и стварна." Али Кристини је и даље било веома тешко, јер се након смрти свог другог детета удаљила из храма. Постепено, захваљујући Тимоши, вратила се у храм и поново пронашла благодат поста и молитве. "То је стабилизовало моје сопствено стање ума. Када сам се помирила са тим, схватила сам да је код Бога све другачије. Дајеш му терет који си носио на својим плећима, и постаје лакше живети. Једном смо на одмору срели породицу у којој је најстарији син имао аутизам, а најмлађи није. После разговора сазнали смо да је ово други брак главе породице, а у првом је оставио двоје деце са аутизмом. Да ли је то крст или позив? Не знам, али Господ је очигледно хтео нешто од овог човека, шаљући му такву децу. Цео мој живот се такође потпуно променио. Каријера, хобији, начин на који изгледам, туђа мишљења - све што је некада било важно за мене је једноставно престало да постоји. Цео живот наше породице почео је да се прилагођава најмлађем детету. Психолози кажу да је то погрешно, али ја сам једноставно заборавила на себе, моји циљеви су нестали у служењу вољенима. Хвала Богу на свему, хвала Богу на таквом сину, на помоћи и подршци мог мужа. Чула сам како мужеви често напуштају своје породице говорећи својим женама: „У мојој породици није било таквих." И ја сам само са Тимошом научила да будем мајка. На крају крајева, прво сам се са њим преваспитала и променила, онда је то урадио мој муж, а тек онда смо заједно научили да одгајамо посебно дете." Сада Тимоша завршава прву школску годину у првом разреду редовне школе. А када сам их прошле недеље срела у цркви - коврџавог дечака са јамицама на образима и његову лепу високу мајку - њихове очи после причешћа засијале су од праве среће. аутор: Ксениа Гринкова приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Да ли постоји нешто што се зове „вишак љубави“ према детету? Може ли се дете волети превише или је проблем заправо у томе што у тој љубави изгубимо компас, па нас она понекад натера да радимо на штету сопствене деце? „То презаштићивање јесте проблем којег многи родитељи нису свесни. Не критикујем ја маме, оне то раде због хормона окситоцина који су добиле кад су родиле бебу.“, каже Ранко Рајовић и додаје да морамо знати да поставимо границу. Као пример наводи оне родитеље који јуре за дететом са кашиком у руци, након што је оно одбило да једе, уз чувено „хајде само мало, мени за љубав“. „Када сам на једном предавању рекао да, ако дете неће да једе у 3, не мора, јешће у 7 кад буде вечера, једна мама је прокоментарисала како су то ‘спартанске методе’. Откад је прескакање оброка спартанска метода?“ – пита се овај стручњак за дечји развој. Ово, наравно, не значи да потребе детета треба занемаривати, већ да баш супротно, треба да учимо да их код детета препознамо. „Наравно да је деци потребна пажња и љубав. Постоје чак и снимци мозга занемарене деце. Регије мозга нису повезане, баш због мањка љубави. Али то не значи да ће деци вишак љубави помоћи. Мора се тражити нека равнотежа. Ево, добар пример тог ‘вишка љубави’ су и поклони. Кад смо ми били деца знало се да велики поклони иду за велике догађаје. Рођендан, Божић. И сви смо то с нестрпљењем чекали, па одбројавали дане уназад. Данас се љубав исказује кроз поклоне стално. И деца онда то тако и науче, да је ТО љубав и да они могу добити оно што пожеле, онда кад пожеле. Зато ми се и сами родитељи жале да је праг толеранције на фрустрацију код деце данас, не низак, већ га уопште нема.“ – истиче Рајовић. Он упозорава и на то да деца која у породици одрастају верујући да имају право на све што пожеле, очекују то касније и од друштва, школе. „А онда се суоче са проблемом јер ван свог дома нису центар света. И то је савет за родитеље: Дете не треба да буде центар света ни центар породице. Дете је део породице. То је нешто најприродније и до ове генерације је одувек било тако. Деца су имала обавезе, одлазила у кокошињац по јаја, чувала овце на ливади. Данас градско дете готово и да нема обавезе.“ – каже Ранко Рајовић. Он истиче да мала деца чак воле обавезе, али их ми често спутавамо и говоримо „немој ти“, спречавајући их тиме да се развијају и да уче. Говорећи о учењу у школама, Ранко Рајовић поновио је још једном да је репродуктивно учење превазиђено и да не доноси право, употребљиво знање. „Информације су данас на дохват руке, а ми морамо да научимо децу да мисле и да те информације повезују. На моја предавања долазе учитељи и педагози, они виде да нешто у том раду мора да се мења јер систем који постоји не даје резултате. Али ми је јасно да начин рада о ком ја говорим није тако једноставно применити јер они то нису ни учили током школовања. Још је руска педагогија пре 150 година направила велику грешку избацивши нелогичне приче из школа. Они су се водили тиме да нелогичним стварима није место у школи јер децу спремамо за реалан живот, па треба да уче реалне ствари. Али много су погрешили. Јер нелогичне приче активирају велике регије мозга. Зашто? Па мозак је орган за преживљавање и он много боље ради кад се суочава са нечим нелогичним јер тада проверава да није у питању нека опасност и укључује резервне регије мозга које нам и јесте циљ да покренемо.“ – објашњава Рајовић. Он наводи и низ примера за нелогичне приче. Једно дете у Словенији с којим је радио је на неки од његових задатака нацртало маму с крилима која иду из главе. Друго дете је, на задатак да од панде, авиона и деце направи причу, осмислило да деца скачу из авиона, а да их хватају летеће панде. „Знају деца јако добро да панде не лете и да крила не расту из главе. Али ако ми на овакве њихове идеје кажемо да су то глупости, да крила не могу да расту из главе, да летеће панде не постоје, ми правимо огромну грешку јер им затварамо те асоцијативне регије у мозгу. А баш у тим регијама се развија креативност, па онда није тако необично што се често каже да школа убија креативност. А кад знамо да је креативност управо оно што ће им највише требати, зашто онда то радимо?“ – пита се Ранко који је и сам универзитетски професор и отац четворо деце. Рајовић додаје и да још увек има „стручњака“ који не схватају важност нелогичних прича и супротстављају се њиховој примени у вртићима и школама. С друге стране, истраживања показују да баш такве приче активирају важне регије мозга задужене за креативност и да ту креативност коју деца имају морамо чувати, јер то ће сутра бити једна од ретких вештина коју вештачка интелигенција веома тешко може довољно добро заменити. Говорећи о пријемним испитима које ђаци полажу, Рајовић се осврнуо на случај од пре две године, када је на упису на медицину у Црној Гори, од 102 кандидата, чак 90 није положило пријемни испит. „То су најбољи ђаци, они који желе да упишу медицину. И одмах су се сви окренули против самог испита, питајући се какав је то испит, кад толики број деце није положио. Није проблем у испиту. Јер, кад питате све који раде с децом да ли је испит тај који је тежи или су деца све слабија, одговор је – ово друго. Па дајте о томе да причамо. Шта њима значе све те петице ако не могу да положе пријемни? Шта ћемо да радимо? Да спуштамо критеријуме? Ко ће онда сутра да нас лечи, ко да нам гради мостове?“ – пита се овај стручњак за дечји развој и додаје да повлађивање томе што су деца све слабија сигурно није решење, већ да морамо тражити узрок и решење за тај проблем уместо да спуштамо критеријуме и смањујемо очекивања која имамо од деце. Ранко Рајовић https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-nemojte-da-vam-dete-bude-centar-sveta-ni-centar-porodice-dete-je-deo-porodice-i-to-je-najprirodnije/

Ако потпуно блокирамо довод ваздуха у просторију, почећемо да се гушимо. Ако дуго не смемо да једемо и пијемо, умрећемо од глади. То су очигледне ствари које не захтевају никакав доказ. Међутим, када ми, свештеници, кажемо да се без молитве, редовног исповедања и причешћа Светим Христовим Тајнама човек духовно деградира и умире, многи сумњају, јер то није тако очигледно. Наши противници могу одмах да укажу на хиљаде и милионе људи који не иду у цркву, не учествују у њеним Тајнама, а притом живе богато и весело. Често, када родитељи кажу својој деци да иду у цркву, они не слушају. Радије би седели сатима на интернету, или би отишли да се забављају са пријатељима, или би рекли да немају времена јер треба да се припреме за часове. Међутим, као што горе наведени физички закони функционишу, тако функционишу и духовни закони. Иако то није одмах очигледно, ко потпуно занемари ове законе, блокира приступ Божијој милости и осуђује себе на смрт, као што су се наши преци Адам и Ева у древним временима осудили на смрт (видети Пост. 2:17). Након што су прекршили заповест и окусили забрањено воће, живели су још један веома дуг живот (Адам је живео 930 година (видети Пост. 5:5)), али он више није био пун. То се испољавало у тами њиховог ума, јер су покушавали да се сакрију од свевидећег Бога у рајском дрвећу; у слабости своје воље, јер је нису имали за покајање; у отврдњавању срца, јер су уместо покајања почели да окривљују једни друге и уместо љубави развили стид и пожуду, па се следствено томе јавила потреба да сакрију своју наготу. Осим тога, почели су да пате од разних болести, које су све више скраћивале животни век наредних генерација (видети Пост. 3:1-24). Данас се многа деца рађају са различитим патологијама. Данас генерално постоји мали проценат срећних породица; већина бракова завршава се уништењем породице. Колико људи свакодневно гине у рату, у саобраћајним несрећама, од дроге и алкохола у различитим деловима света?! За све те невоље и недаће наводе разне разлоге, углавном економске и политичке природе. Међутим, то су већ последице. Главни узрок свих невоља је отпадништво од Бога, занемаривање закона духовног живота или њихова потпуна формализација и профанизација. Да би се ти процеси стварног самоуништења зауставили, потребно је покајање, односно апсолутна промена начина живота. И то не било каква, већ драматична промена. Ко је згрешио, нека сада живи свето. Односно, ко је преварио и украо, нека почне поштено да живи. Ко је запао у разврат, нека почне да остаје веран брачној постељи. Они који су пили или се дрогирали, нека почну да воде трезвен начин живота на радост своје породице и свих својих ближњих. Ко се љути, како му се чини праведно, нека опрости и научи се кротости и смирењу. Само тако, кроз свети живот, може се сачувати породица и земља. Само светошћу се може зауставити рат. Само кроз светост неко може постати истински срећан човек (видети Мат. 5:3–12). Ко каже да је то немогуће у наше време, вара не само себе, већ и друге. Пошто је духовно и морално стање већине људи постало веома примитивно и ниско, и сада када читамо житија светаца, све нам то личи на побожне легенде и бајке. Реалности суровог живота подстичу нас не на светост, већ на лукавство. Али сви свети мученици, исповедници, преподобни, светитељи којих се Црква свакодневно сећа, нису легендарни јунаци које је измислио Свети Димитрије Ростовски, већ прави живи људи који се разликују од нас само по томе што су имали опредељење да живе другачије од овога диктира.мир, али по заповестима Божијим. Било је времена када су се људи међусобно надметали не у томе ко ће боље поставити трпезу за празнике, ко ће попити више вина и вотке, ко ће се боље обући, већ у светости. Када су се сретали, питали су једни друге - не „Како је здравље?“, него „Како иде ваша молитва?“ или „Како иде ваше спасење?“ И то нису биле празне, формалне речи. Ако би осетили да су неког од њихових најмилијих почели да савладавају зли духови, нису били лењи да се помоле и, ако је потребно, пређу стотине километара да би подржали особу која пада. Да ли овако живимо данас? Сада тражимо једни у другима грешке, не да бисмо подржали слабе, већ да бисмо их исмевали, да бисмо показали своју супериорност и презир. Раније је то била „норма“ у нецрквеном окружењу, али сада бес, осуда и малтретирање постају правило и за оне који себе сматрају члановима Цркве. Ускоро славимо Божић. Ово није време само за песме, раскошне трпезе и поклоне, мада су и ове ствари веома важне јер нас уче љубави и милосрђу према нашим најмилијима. Ипак, сетимо се највише речи светог Атанасија Александријског - да је Бог постао човек да би се човек уподобио Богу, односно светитељу. архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org

"Недеља породичног јединства" наставља се у петак, 8. септембра округлим столом на тему "Рат против породице у култури – мрежа невладиних организација у српском образовању", који ће бити одржан у подне (12 часова) у Медија центру УНС (Кнез Михајлова 6). Како је најављено, учешће на овом Округлом столу узеће Архиепископ Давид Рухадзе (Грузијска Православна Црква), о. Андреј Јурченко, (Украјина), о. др Александар Романчук (Белорусија); о. др Оливер Суботић (СПЦ), протођакон др Владимир Василик, (Русија); проф. др пуковник Борислав Гроздић; проф. др Слободан Антонић; проф. др Милош Ковић; др Миша Ђурковић; др Владимир Димитријевић; др Влајко Пановић; мр Ана Филимонова (Русија) и мр Марија Стајић. Извор: Радио "Слово љубве"

Пре поласка на пут, сви путници су присуствовали вечерњој служби у храму Светог Саве, након које је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, прочитао молитву пред пут. Програм подразумева не само одмор и купање него и посету цркава и манастира, знаметиности тог краја, као што су планина Олимп и Природњачки музеј. Верско добротворно стратељство спроводи ову акцију од 2015. године, а две помесне Цркве покривају све трошкове путовања и боравка вишедетних породица и самохраних родитеља. Извор: Информативна служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније посетио је 22. јуна 2023. године у Медвеђи, са координатором Верског добротворног старатељства Епархије нишке "Добри Самарјанин" протонамесником Синишом Никитовићем, осмочлану породицу Нешковић, којој је припала друга новоизграђена кућа у оквиру пројекта који води Верско добротворно старатељство Епархије нишке "Добри Самарјанин". Породицу Нешковић чине отац Радош, мајка Јелена и деца Марија (16), Видак (14), Вукашин (13), Маријана (11), Василије (10) и Веселин (9). Овај дом је дар Хуманитарне организације "Срби за Србе", коју је данас представљала Марија Моровић, PR менаџер ове организације, као и породице Рајовић из Пећи, чији је најстарији члан, г. Милорад Рајовић, овом приликом био присутан заједно са својим унуком и имењаком Милорадом Рајовићем. Након освећења дома, породици Нешковић уручени су кључеви новог дома, као и икона Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца, кога прослављају као свог небеског заштитника. Преосвећени Владика и председник Општине Медвеђа Драган Кулић честитали су усељење породици Нешковић, пожелевши им срећну будућност у новом дому. Координатор ВДС-а о. Синиша Никитовић упознао је присутне са даљим плановима везаним за реализацију овог пројекта, наиме, да се на јесен ове године планира, уз Божију помоћ, и финализација преосталих домова. Такође, овом приликом је породици Рајовић од стране организације "Срби за Србе" свечано уручена захвалница. На крају је посећена парцела на којој је започета израда темеља за још две нове куће. Координатор ВДС-а о. Синиша Никитовић и извођач радова, г. Миломир Ђоковић, упознали су Владику и г. Кулића са динамиком радова. Епархија нишка и овом приликом позива све вољне да узму учешћа у материјализацији овог пројекта, са хуманим циљем да се породицама у потреби помогне да добију пристојан дом. Вашу донацију можете уплатити на рачун Верског добротворног старатељства Епархије нишке "Добри Самарјанин" 265-4050310001316-72 ПОШАЉИ ВДС НА 4018 - цена поруке је 100 динара. Извор: Eпархија нишка

У суботу, 25. марта 2023, у Академији знања у Будви, у организацији Српске православне ЦО Будва, одржано је предавање на тему ”Хришћанско схватање породице, полности и рађања”. Предавање је одржао отац Александар Милојков, ђакон при Вазнесењском храму у Београду, доктор теолошких наука и дугогодишњи вјероучитељ Земунске гимназије. https://mitropolija.com/2023/03/27/djakon-aleksandar-milojkov-hriscansko-shvatanje-porodice-polnosti-i-radjanja-video/

У четвртак, 5. јануара у сали Црквене општине Врање, Епископ врањски Господин Пахомије традиционално је уручио пригодне поклоне породицама са већим бројем деце. У организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски, Кола српских сестара Преподобна Анастасија и вероучитеља наше Епархије двадесет шест вишедетних породица са територије града Врања добило је поклон потврде за куповину робе у маркетима Леон Европа у износу од 5000,00 динара. Такође, седамдесет и два детета основношколског узраста даривано је дечијим поклон пакетићима. Обухваћене су породице из Врања, Брањске бање, Големог села, Криве Феје, Вртогоша, Златокопа, Горњег Требешиња, Барелића, Буљесовца, Буштрања и других села. Овогодишње Божићно даривање помогли су: Епархија врањска, манастир свети Прохор Пчињски, манастир Свети Стефан, и верни народ својим прилозима. Све учеснике акције, оне који су примили дарове, као и дародавце, поздрављамо радосним хришћанским поздравом МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! У други дан Божића, када наша Света Црква прославља Сабор Пресвете Богородице, у сали Црквене општине Врање организована је трпеза љубави за браћу и сестре избегле од рата у Украјини. Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије духовно је укрепио наше госте и пожелео им да се овај рат што пре оконча, како би се могли сјединити са својим ближњима у њиховој земљи. Празничну атмосферу свечаног ручка употпунило је појање сестара из Украјине. Такође, Епископ Пахомије поделио је божићни дарак свим породицама избеглим из Украјине. Извор: Епархија врањска

На празник Светог Стефана, 9. јануара 2023. године, на састанку одржан је састанак Епископа нишког г. Арсенија и Верског добротворног старатељства Епархије нишке „Добри Самарјанин“ са представницима Општине Медвеђа на коме је договорена заједничка акција изградње стамбених објеката за социјално угрожене породице на овој општини, известило је Старатељство Епархије нишке на инстаграму. Носилац овог пројекта је Епархија Нишка, земљиште уступа Општина Медвеђа, а изградњу кућа за социјално угрожене породице финансираће организације, предузећа и сви људи добре воље који својим доприносом могу и желе да помогну реализацији овог великог подухвата. Хуманитарна организација „Our Serbs /Наши Срби“ из Чикага је као прва изразила жељу да учествује у овој акцији, како би допринела бржој изградњи нових домова и њиховом оспособљавању за што раније усељење. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: ВДС Епархије нишке инстаграм

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина и ове године су били домаћини традиционалног божићног дружења и угостили више од 1.000 угрожене деце из Србије и Републике Српске у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, саопштила је служба Краљевског дома за односе са јавношћу. Пријеми су одржани у присуству Његовог Преосвештенства викара Његове Светости Патријарха српског г, Порфирија, Епископа хвостанског г. Алексеја, као и Министра за бригу о породици и демографију Њ.Е. проф. др Дарије Кисић и сестре Њ.К.В. Принцезе Катарине, г-ђе Бети Румелиотис. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, узраста од једне до четрнаест година, из домова и удружења широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да се заједно са Њиховим Краљевским Височанствима радују наступајућем Божићу и поделе дух најрадоснијег хришћанског празника. Божићни пријеми за социјално угрожену децу су традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела одмах по повратку у Србију 2001. године. Након двогодишњег периода када су, због пандемије COVID-19, поклони уручени директно институцијама, Престолонаследник и Принцеза су веома срећни што су ове године могли да опет организују божићне пријеме у дому Краљевске породице и лично уруче поклоне деци, заједно са бројним пријатељима који су им у томе помогли. Пријеми су омогућени великим залагањем Хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго, која традиционално прикупља донације за куповину поклона за децу за Божић, што је и ове године учинила, шаљући велики контејнер који је у новембру стигао у Краљевски Двор. Хиљаде поклона које су послали великодушни донатори Лајфлајна Чикаго укључују одећу, обућу, играчке, торбе са хигијенским производима и школски прибор. Значајан допринос дала су и деца из београдских интернационалних школа која су се заједно са својим наставницима укључила у хуманитарну акцију „Деца помажу деци“ и донела поклоне у Двор, које су на овим пријемима подељена њиховим угроженим вршњацима. Њена Екселенција министарка Кисић захвалила је Њиховим Краљевским Височанствима на континуираној подршци нашој деци и рекла: „Данас сам на најлепшем месту на свету, месту које је испуњено дечјом грајом и осмесима. Бити у друштву деце која су весела је највећи благослов. Захваљујем се породици Kарађорђевић која је организовала традиционално овако диван скуп и надам се да се овде на Двору сви ви макар делимично осећате као принц и принцеза. Да се осећате весело, срећно, јер такви и јесу ови празници.“ Током дана одржана су три пријема на којима су деца уживала у дивним поклонима и дружила се са Деда Мразом, аниматорима из ансамбла „Чигра“, као и у музичком програму хора шабачке епархије „Св. Јован Богослов”. Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Алексеј објаснио је деци значење Божића и његов значај и пренео им благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. „Нема лепшег поздрава него оног када су анђели поздравили пастире, када се родио Христос. Тај поздрав нека краси срца ваша децо, да сутра када будете људи знате да се радујете и да поздрављате анђеоским поздравом. Од срца се радујем што сам данас овде са вама.“ „Можда ћете данас видети неколико суза у мојим очима, али ово су сузе радоснице јер сам тако срећна што вас све видим овде. То што смо благословени могућношћу да уживамо у сваком могућем тренутку са овом прелепом децом, да им пружимо нашу љубав, да се осећају као код куће и да знају да нису заборављена, да их дарујемо поклонима и да их видимо како се играју, срећна и радосна, најдрагоценија је ствар на свету. Нема лепшег звука од звука дечјег смеха, у комбинацији са искреним осмесима на њиховим лицима. Бели и Краљевски Двор нису само наш дом, они су дом свих вас, сви заједно чинимо једну велику породицу. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео свима нама”, изјавила је Њ.К.В. Принцеза Катарина овом приликом. Ово дивно божићно дружење свесрдно су помогле Хуманитарне организације Лајфлајн из Чикага, Њујорка, Торонта и Лондона, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина, као и бројни донатори, међу којима су: Амбасада Анголе, Амбасада Хрватске, Кока-Кола ХБЦ - Србија А.Д, Подравка д.о.о. Београд, Компанија Жито промет Млин А.Д, Британско-српска привредна комора, Холандско-српско пословно удружење, Балон центар Београд, међународне школе у Београду: Међународна школа Брук Хил, Британска интернационална школа у Београду, Међународна школа у Београду, Чартвел међународна школа, Немачка школа у Београду, Руска школа и Гимназија „Милена Павловић Барили“. Њихова Краљевска Височанства захваљују свим донаторима који су великодушно помогли овогодишње пријеме за децу и заједно учинили овај празник незаборавним за најмлађе. Извор: Краљевски двор

У славу Божију, а на нашу радост реализована је редовна годишња акција додјеле огрјева за социјално угрожене породице са подручја града Требиња" саопштила је Фондација "Свети Вукашин" а преноси Епархија захумско-херцеговачка и приморска. Велики број потребитих обратио се овој епархијској добротворној Фондацији ради помоћи при куповини дрва за огрев, па је Фондација у оквиру пројекта поделила 60 метара исцепаних дрва за 15 породица, укупне вредности 7200 КМ. "Захваљујемо се свим добрим људима који прилажу новац за рад наше Фондације, те дајући нам подршку можемо бити у прилици да помогнемо потребитим људима на овако конкретан начин. Заиста, дијелећи огрјев за све те потребите душе, наша срца се пуне огњеном топлином што нам је Бог дао ту могућност да можемо помоћи свом ближњем учинивши да буде угријан и срећан у свом дому" кажу из Фондације "Свети Вукашин". Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Обраћање Његове Светости Патријарха бугарског г. Неофита поводом празника Ваведења Пресвете Богородице – Дана православне хришћанске омладине и породице, преносимо у наставку благодарећи Информативној служби СПЦ: Празник Ваведења Пресвете Богородице у храм је слава најчистије и скривене радости. Пред нама је лик младе трогодишње Марије, коју су родитељи припремили за посвећење Богу, која се без помоћи пење степеницама јерусалимског храма како би тамо остала по завету праведних Јоакима и Ане. Пред нама је и лик првосвештеника Захарије, који чека и са очинском љубављу прима младу девојку да би је увео не само у храм, него у његово срце: Светињу над светињама, крај Ковчега Завета, у који је до тада имао право да уђе само првосвештеник јерусалимски, и то једном годишње након посебног претходног чишћења. И у то пресвето место, где је био присутан и настањен Сам Бог, ушла је Она која је изабрана да постане и Његово свето обиталиште, нудећи људски удео у откривању тајне Богочовечанства. Овај дирљиви тренутак у животу Богородице био је толико значајан и дубоко символичан да је заувек остао у сећању и предању свете Цркве због онога што нам се у њему открило. Пре свега, он јасно сведочи о Божјој бризи за људски род, о томе да, без обзира на пад, човек није био напуштен од Бога, већ напротив – у личности Пресвете Дјеве Бог је видео Ону која је била достојна да сарађује у делу Богооваплоћења, у спасењу које је Он обећао прародитељима од окова греха и безнађа смрти. Друго, посвећење Богу и увођење Пречисте Дјеве у храм подсећа на централно место Бога и Његовог дома у човековом животу. Какво год добро жели да учини, човеку је потребна припрема, а природно место за то је храм, где се посебно осећа присуство Божје, где се на најбољи начин припремају ум и срце за заједницу са Богом, за истинско уважавање наших вредности и блага које сакупљамо (Мт. 6, 21), и чија су врата увек широм отворена за сваког од нас. Треће, овај догађај из живота Пресвете Богородице нам говори да ова припрема за нашу сарадњу са Богом почиње још од детињства. Изабрана да постане Мајка Божја и да буде небеска заступница рода људског, почела је да се припрема за ову своју мисију и службу не у зрелом добу, не када је постала пунолетна, већ са само три године – у доба највеће чистоте и невиности, када ум, срце и душа човека још нису покварени никаквим искушењима, гресима или пороцима. Уосталом, и сам Господ је у данима своје земаљске службе осећао тако велику бригу управо за децу, за „ове мале“ (Мт. 18, 6, 10, 14), упозоравајући да ће сваки покушај против њихове чистоте и беспрекорности бити најстроже кажњен од Оца нашег Небеског. Све ово, сва ова разматрања дала су потребне разлоге да Свети Синод Бугарске Православне Цркве празник Ваведење Богородице прогласи националним Даном православне омладине и породице. На данашњи дан наше мисли и молитве су са децом православне Бугарске и са сваком малом кућном црквом у којој љубазни родитељи одгајају своју вољену децу у љубави према Богу и ближњима, у чистоти и побожности и у свим хришћанским вредностима и врлинама. Завештао нам је Христос Спаситељ у светом Јеванђељу да је чистота дечјег срца непроменљиви идеал коме ми – одрасли – морамо тежити, јер, како каже Господ „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18: 3). Трудимо се за ову савршену чистоту и поштење, учимо се из детиње невиности и чувајмо не само своју децу, већ и себе од сваког искушења и грешне помисли којом нас непријатељ људског спасења заплете у своје мреже. Са јасном свешћу о великој одговорности коју носимо, нас и своју децу васпитајмо као добре хришћане, као децу достојну оних који су нас за веру родили, као децу достојну предака и учитеља (Јев. 13, 7), јер деца су наша будућност и у њиховим рукама је кључ пребивања у спасоносној вери православној. Нека су са свима нама молитве и материнско небеско заступништво Пресвете Госпођице и Пресвете Богородице! Патријарх бугарски Неофит Извор: Информативна служба СПЦ

ПОСТРАДА СВ. МИНА ОКО 304. ГОДИНЕ И ПРЕСЕЛИ СЕ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО И ОСТА ЧУДОТВОРАЦ У ОБАДВА ЖИВОТА, И НА ЗЕМЉИ И НА НЕБУ. па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.” Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. год. и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне. Тропар мученицима, (глас 4.): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. https://crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-mucenik-mina-mratindan

Након две године паузе одржаће се поново хуманитарни турнир "Тројка из блока", у суботу, 24. септембра 2022. године, од 18 часова, на Калемегдану, најавио је за Радио "Слово љубве" Петар Јосиповић, из ХО "Срби за Србе". Сав приход прикупљен на овом турниру намењен је социјално угроженим породицама које живе на Косову и Метохији. Петар Јосиповић Извор: Радио "Слово љубве"

У молитвеном присуству неколико десетина хиљада верних, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. септембра 2022. године испред Саборног храма Светог Саве у Београду молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу. Централне улице и Светосавски плато закрчиле су непрегледне колоне благочестивог народа, не само житеља српске престонице већ и верних пристиглих са свих страна Србије како би се заједно са својим Патријархом и отачаственим архијерејима помолили за очување нападнуте светиње брака и породице. Молебану су молитвено присуствовали преосвећена господа њпископи сремски Василије, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, топлички и изабрани шабачки Јеротеј, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, марчански Сава, умировљени канадски Георгије, изабрани липљански Доситеј. На крају молебна Његова Светост Патријарх г. Порфирије је беседио верном народу. Патријарх Порфирије: Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, браћо свештеници, свештеномонаси и монахиње, браћо и сестре, децо Светог Саве и децо Светог кнеза Лазара, децо великих, славних отаца и праотаца наших, подвижника, мученика и сведока православне вере, Добро сте дошли у окриље храма Светог Саве. Добро смо дошли и добро смо се сабрали вечерас. Једна нас је мисао и једна жеља вечерас окупила у овом броју пред храмом Светог Саве, пред саборним храмом читавог српског православног народа где год да се налази. Та жеља, та мисао једноставна је: да будемо оно што јесмо, да будемо оно што су били наши преци – да то исто буду и наша деца, да будемо оно што заправо јесмо од када за себе знамо, да будемо оно што је воља Божја, оно што Бог хоће од нас, а не оно што људи покушавају да добију. Браћо и сестре, сабрали смо се овде да се помолимо Богу за светињу брака, за слогу и јединство. У животу нас православних хришћана све треба да започиње и да буде прожето молитвом, да се њоме завршава, да све буде утемељено у молитви, јер ми, православни хришћани, у молитви препознајемо неизмерну силу и снагу. Молитва је истовремено и простор присуства Божјег међу нама, у нама и у нашим животима. Јуче сам, браћо и сестре, служио Литургију у Јасеновцу, а јутрос у Лици, у Медаку, где су животе изгубили многи невини људи 1993. године. Неколико дана пре тога био сам у Сентандреји, у Мађарској, а пре тога у Херцег Новом. У последња два-три месеца обишао сам и служио у многим епархијама наше Цркве, од Косова преко Републике Српске и широм Србије. Служио сам и сабирао сам се са нашим народом, молио се Богу заједно са њим.. Где год да живимо, независно од државних и политичких граница, све нас повезује једна иста вера православна. Све нас повезује једна иста Српска Православна Црква. Све нас баш због тога повезује и чини да јесмо једно, исти систем вредности. Православна вера нас је где год да смо обликовала кроз векове, од Светог Саве, преко Косовског завета, Светог кнеза Лазара Косовског, све до наших дана. Обликовало нас је Јеванђеље Христово, реч и заповести Божје, обликовало нас је Христово учење. Јеванђељем смо Христовим градили и изградили свој свој начин живота и свој систем вредности. Тим системом вредности организујемо свој приватни, породични, друштвени, културни живот. На том систему вредности формиран је наш јавни морал. Њим градимо односе међу собом, али и са другима и другачијима, једном речју градимо и негујемо оно што ми јесно, свој идентитет. То је православни, хришћански идентитет и јеванђелски систем вредности. У центру тог система вредности налази се љубав према Богу и љубав према ближњем, али не сентиментална, површна љубав, него љубав која је одговорност према светињи живота и одговорност према спасењу. Нисмо само биолошка бића позвана у овај свет да имамо свој почетак и онда потпуно бесмислено обесмишљавајући све што му је претходило да из њега ишчезнемо. Створени смо за вечност, а у ту вечност нас води Црква наша, води нас Јеванђеље Христово и јеванђелски систем вредности. Браћо и сестре, знате то боље него ја, ми никоме не намећемо оно што је наш начин живота, али исто тако не желимо да нам било ко, са било које стране света долази да нам намеће своје вредности, свој поглед на свет, свој начин живота. Браћо и сестре, нећемо – понављам, јер ми никоме не намећемо свој начин живота – да нам ико, макар он и мислио да је бољи од нас, намеће своја правила, свој поглед на свет и свој начин живота. Нећемо да нам било ко каже шта ми треба да будемо. Нама је мера и критеријум Христова реч, Божја реч. Христос нам даје путоказе, говори нам шта је добро, а шта није, шта је црно, а шта бело, шта је Богом установљено као природно, а шта је неприродно или како Свети Максим Исповедник каже противприродно. Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. На таквом Богом благословеном браку и на таквој породици је изграђено друштво и цивилизација какву познајемо, не само овде него и у Европи. Сама реч породица по своме значењу у српском језику нам казује да мушко и женско покренути љубављу и у жељи да буду једно ступају у заједницу и да би имали пород, породицу. Породица је један од плодова брака између мушког и женског. Али, када у браку нема порода, када нема деце, када је таква воља Божја, брак ни у ком случају не губи своју пуноћу и свој смисао, јер остаје онај најважнији циљ – да двоје у љубави једно буду. Па шта је то? То је вера наша. Њом и поверењем у Христову реч знамо шта је мушко, а шта је женско. Њом знамо и шта је брак. За нас православне хришћане то се подразумева. Ту нису потребна никаква објашњења, јер је Христова реч једноставна и упућена сваком човеку. Данас смо, међутим, суочени са таласима, са цунамијем, са најездом многих нових система вредности који се насилно, агресивно или меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак, да успоставе нову парадигму, нова правила. У том вртлогу, намера је да се поруше идентитетски темељи и стубови појединца и заједница, да све постане релативно и крхко. Као да хоће да нам кажу да све што смо до сада знали и чиме смо живели до сада више не важи и да смо заправо хиљадама година живели погрешно, били у заблуди. Епилог ових идеологија постхуманистичког друштва није само да изгубимо идеју о томе шта је мушко, а шта женско, шта је брак, него да на крају – рећи ћу опору реч и бити прозиван због тога, не хајем за прозивке, него са вама бринем шта ће Бог рећи – не можемо са сигурношћу рећи ни шта је човек. И већ има таквих идеја и таквих гласова. Наравно, да не звучи самољубиво и гордо, да смо им ми сметња, не због тога што смо тобож бољи од њих или што имамо другачији став и гледиште, већ због тога што наше свецело и снажно опредељење за истину Јеванђеља Христовог, па и за истину о мушком и женском и браку, изобличава њихове странпутице. Том и таквом духу смета Христос и Његово Јеванђеље. Ми смо читали Јеванђеље и знамо када је Господ био у Гадаринским крајевима. Учинио је добро, али су му рекли: Иди од нас, сметаш нам, квариш нам бизнис, квариш нам нашу идеју да су комфор, успех и слава најважнија ствар на свету. Смета им Христос, јер Он јасно каже: „Да нисам дошао не би греха имали“, тј. да није Христос дошао не би знали шта је исправно, а шта није. Будући да је Христос дошао и у Јеванђељу рекао шта је истина, а шта лаж, том духу препрека је Он сам и Његова Црква, односно вредности које извиру из Његове истине. Због тога тај дух нових идеологија хоће те вредности, ако не да их уклони, онда бар да их разводни и релативизује. Наравно, покушава изнутра, унутар Цркве, да релативизује оно што је Господ рекао. Кажу: „Зар Бог није дао слободу човеку?“. Да, јесте. Али, апостол Павле је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“. Дакле, није свака слобода спасоносна и смислена. Отуда је за нас православне хришћане неприхватљива LGBTQ+ идеологија. Међутим, одмах да подвучем да смо истовремено против сваке врсте насиља, да смо против презира, мржње, прогона и жигосања оних који деле те идеје, поготово ако се насиље чини у име Цркве, и у име Христа. Штавише, знам да има много људи из те популације који су бољи од мене, али који носе свој крст и боре се са својим искушењима и који нису ни за каква парадирања. Верујем да и ви имате таква искуства. Ми им не судимо, не оптужујемо их и не осуђујемо. Бог је судија свима, па и нама овде сабранима. Као хришћани молимо се и за њих, јер су и они наши ближњи. Молимо се да и они дођу у познање истине Христове, закона Његовог, заповести Његових. Не мешамо се у то како ко организује свој живот. Овде није реч о личном односу према било коме конкретно. Реч је о томе да не можемо прихватити било чије слабости, личне склоности и изборе који нису у складу са поретком који је Бог установио, а који се пропагирају и намећу као нова друштвена норма и правило. Не можемо прихватити да се медији, просвета, култура, али и политичке установе претворе у средства сталног и перманентног психолошког и моралног притиска у служби насилног социјалног инжењеринга. Ми не можемо дозволити да та идеологија мења модел друштва којим наш народ живи откад зна за себе. Већ смо суочени са плодовима тихог инжењеринга те LGBT идеологије. Да неко не каже да претерујемо, да смо сумњичави, да претерујем: ових дана смо сазнали да су у уџбенике основних и средњих школа код нас испод жита, далеко од ока јавности, унете лекције које пропагирају родну идеологију. Ко је то учинио? Да ли је неко вас, чија деца иду у школу, питао нешто о томе? Да ли сте сагласни? Ако вас пак није питао, а ја знам да није, тражимо од надлежних органа да се одмах повуку из употребе сви уџбеници, приручници и помоћна наставна средства у средњим, основним школама и предшколским установа у којима постоје такве лекције. Замислите тек до ког апсурда доводе ови трендови. Док, са једне стране, имамо законе који дају апсолутно право мајкама да одлучују о томе да ли ће њихово дете угледати светлост дана или не, да ли ће се родити или не – а деценијама сам исповедао наш српски народ у манастиру Ковиљу и знам какав је бол свакога који је прошао кроз то, молио се заједно са онима који су прошли кроз то и сигуран да је Бог тај бол урачунао као прилог на путу преображаја и спасења – а са друге стране, у државама у којима су ови трендови постали реалност и норма, постали нормални, имају законе који истим тим родитељима забрањују да ако имају мушко дете, да га виде као мушко, ословљавају као мушко, да своме сину кажу: Соколе мој; или ако имају девојчицу нису у прилици, и не смеју по закону да негују своју девојчицу да буде будућа девојка и будућа мајка. И то све до не знам које године. И о томе да ли је дечак, ако се родио као дечак, и да ли је девојчица, ако се родила као девојчица, заиста то и жели да буде. Када дође до не знам које године треба сами да одлуче, по своме афинитету, шта су, а пре тога, до четрнаесте године, прошли су brainwashing, прошли су испирање ума кроз разне програме у школама које су учили. То нису вредности по којима ми живимо! То нису вредности са којима хоћемо да живимо! Стога је разумљиво, браћо и сестре, што се противимо такозваном Еуропрајду, што се противимо парадирању улицама Богородичиног града, престоног града Београда. Видели смо већ и немамо потребу више да гледамо, у многим европским престоницама како такве манифестације опсценим и егзибиционистичким понашањем и својом визуелном и естетском агресијом вређају, изругују се и исмевају све што се сматра најсветијим и најчеститијим и у нашем народу, али и у другим народима. Ми смо против Еуропрајда као таквог, јер је очигледно да им није само до шетње и до провода, јер им је циљ да преобликује наше друштво, наше вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили. Браћо и сестре, неки кажу, сигуран сам не дубински у себи размисливши, да је овакав наш став крсташки рат. Знамо ми добро шта су крсташки ратови. Знају то православни народи, знају и ко их је и зашто водио. Ми смо били објекти крсташких ратова, али и то искушење и ту невољу смо превазишли вером и Јеванђељем. Да ли ми водимо крсташке ратове ако седимо у својој кући? Нисмо ми отишли у другу државу, у други народ да му чак ни милом, а камоли силом, намећемо свој начин живота и своје вредности. Нисмо ни вером ни било којом другом идејом, а безброј пута смо у историји били подвргнути разним покушајима да се одрекнемо себе, да не будемо оно што јесмо, да постанемо нешто друго. Хвала Богу, ево нас са главом на раменима живи и здрави и даље оно што смо били. Па ко води крсташки рат? Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирајући своје идеје поткрадају нас и намећу их. Они хоће да нам кажу какви треба да будемо. Ми смо објекти у овој причи и ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет! Силују нам душу! Хтели би, али неће моћи! Браћо и сестре, могао бих са вама до ујутру бити и више од свега бих волео да имамо свеноћно бденије, свеноћну молитву онако како то чине манастири по Светој Гори и по Србији, да се молимо за читав свет и за све људе, да се молимо да нам Бог да мир, да нам да здраву породицу, да нам да слогу и јединство, јер имамо много искушења и проблема – зато је потребно да будемо једно у вери и једно у добру – да се молимо и за посрнулу нашу браћу у вези са иделологијом коју смо помињали, да је више не помињем. У вези са сваким нашим падом, са сваким нашим грехом, да нам Бог свима да да дођемо у познање истине, да знамо Њега, Једнога у Тројици Бога кога славимо, Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: СПЦ

Позив Светог Архијерејског Синода на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

У организацији Туристичке организације ,,Никшић“ и невладине организације ,,Пандурица“ у Никшићу ће се од 15. до 17 јула одржати ,,Дани породице Романов“. Манифестација почиње у петак, 15. јула у 20 часова испред Саборног храма Светог Василија Острошког, чији је ктитор управо руски цар, а вече ће бити посвећено значају породице Романов за град Никшић. На ту тему ће говорити проф. др Весна Вукићевић са Одсјека за руски језик и књижевност Филолошког факултета, која је уједно и управник “Руског центра” у Никшићу, архитекта Косто Вукјаловић, историчар Илија Бајовић и Велимир Луле Касалица, управник Друштва црногорско-руског пријатељства ,,Свети Георгије“ из Никшића. У суботу, 16. јула у 21 час, група ,,Џанум“ ће одржати концерт код Царевог моста, што такође представља значајну симболику, јер је градњу моста помогао управо руски цар Александар трећи. ,,Дани породице Романов“ биће затворени 17. јула, на дан погубљења царске породице, промоцијом зборника ,,Косовско огледало“. На промоцији ће говорити проф. др Драго Перовић, протојереј Мирко Вукотић, књижевник Јанко Јелић и Никола Цицмил, као један од приређивача зборника. Промоција ће се одржати испред Градске куће у Никшићу, са почетком од 20 часова. Модератор манифестације је Марија Јелић. https://mitropolija.com/2022/07/14/dani-porodice-romanov-od-15-do-17-jula-u-niksicu/

У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година. ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ, МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести. У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом. Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”. Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија. Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна. После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења. Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици. Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков) Текст преузет са интернет-странице Православна породица. Извор: Радио "Слово љубве"

Хуманитарна организација "Срби за Србе" прикупила је од новембра 2005. до марта 2022. године 8 милиона евра донација којима је у претходних 16 година обезбеђена вредна помоћ за преко 2.900 социјално угрожених породица које заједно броје више од 14.500 деце широм Балкана, саопштила је ова организација на својој интернет-страници. Од првог милионског корака за који је било потребно скоро девет година, до осмог који је дошао за само пет месеци, Хуманитарна организација "Срби за Србе" наставила је да корача ка постављеном циљу – да свако српско дете има нормалне услове за живот! Уз слоган – Деца су наша будућност – ка заједничком циљу кренуло је и преко 50.000 донатора из Србије, региона и света који неуморно, из месеца у месец, допремају вредну хуманитарну, материјалну и економску помоћ за социјално угрожене породице. Захваљујући оваквој подршци, велики број породица данас живи у својим топлим домовима, деца спавају у новим креветима, имају купатила, белу технику, струју, воду, кровови више не прокишњавају. Много је деце која су по први пут добила своју собу, радни сто, плакар, играчку или рачунар. Створени су услови за правилан психо-физички развој неколико хиљада деце, што на најбољи начин показује значај покренуте хуманитарне мисије. Поред директне материјалне помоћи породицама, у више наврата помоћ је пружана и народним кухињама, амбулантама, породилиштима и болницама, вртићима, основним и средњим школама, сеоским заједницама и другим институцијама које су намењене већем броју људи, посебно у срединама где је опстанак српског народа доведен у питање. Такође, помогли смо логистички и на друге начине реализацију и многих других акција чија вредност премашује више стотина хиљада евра. На крају, упућујемо захвалност свим приложницима, волонтерима, медијима, члановима и пријатељима Хуманитарне организације Срби за Србе који су у последњих 16 година новчаним прилозима, слободним временом, братољубљем и добротољубљем изградили поверење у заједнички добротворни рад. Позивамо све да наставимо даље јер је још више породица које са надом чекају на нашу братску руку помоћи! Извор: ХО "Срби за Србе"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије гледао је данас, 13. јуна 2021. године, у Бујановцу са децом Зорана и Јелене Тасић: Марјаном, Нелом, Дијаном, Анђелом и Александром, финале Ролан Гароса у Паризу. Патријарх и малишани су навијали за славног српског тенисера Новака Ђоковића који је још једном обрадовао наш народ победивши на једном од најпризнатијих турнира. Његова Светост Патријарх је данас посетио више многодетних породица у Бујановцу и свима доделио издашну помоћ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Веома поучна књига епископа Јована (Пурића) Тајна породице – молитва и васпитање, у овом врло тешком тренутку за читаво човечанство које се сваког дана суочава са све већим искушењима, објављена је захваљујући издавачу ГИП Елвод Принту из Лазаревца 2020. године. Уредник издања је проф. др Драгомир Сандо, ванр. проф. Хришћанске педагогије. Књига је подељена смислено у три поглавља, са закључком и додацима, корисним за све православне породице, које живе хришћанским животом. Прво поглавље Педагошке димензије богословља и философије, аутор дели на три вредна потпоглавља: Јединство образовања и васпитања, Целомудреност као основа моралног васпитања и Улога учитеља. У овим целинама аутор даје хришћанско становиште и созерцање о образовању и васпитању деце у православним породицама, са посебним акцентом на улогу васпитача, односно учитеља. Друго поглавље Васпитни утицај породице у философији педагогије аутор дели у четири потпоглавља: Значај породице и супружничке љубави у образовању, Улога родитеља у процесу образовања и васпитања, Породично образовање и црквеност и Педагошки процес унутар породице. Ово поглавље је средишње јер теме које обрађује аутор најбитније су за све савремене породице и њихово потомство. Епископ Јован показује библијску утемељеност васпитања у хришћанским породицама и истиче као најзначајнију одлику породичног живота – црквеност, а то потврђује и објашњавајући место родитеља и њихове љубави и црквености у дечијем свету. Треће поглавље Молитва и васпитање нуди решења на многе проблеме савремених породица. Аутор у седам посебних целина истиче литургијску утемељеност породице, а говори посебно о крштењској педагогији, од које све потиче; затим и на тему Црква, Литургија и васпитање; и на крају о Литургији као тајинству уласка, тајинству Речи, тајинству верних, тајинству јединства, тајинству узношења. Аутор кроз тумачење кључних литургијских тренутака објашњава да је свака хришћанска православна породица - мала Црква. Два додатка, односно прилога, на крају књиге аутор је издвојио и ставио у контекст својих теза о хришћанском васпитању у савременом, секуларном и извитопереном друштву; а то су: Беседа Светог Јована Златоуста о сујети и како треба родитељи да васпитавају децу и речи свете Литургије Јована Златоустог као инспирације епископа Јована да напише ову књигу, коју свим православним хришћанима препоручујемо. ђ.И.Ч. Извор: Инфо-служба СПЦ