Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тајна'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/
  2. Поводом празника Пресвете Богородице у част Њене иконе Тројеручице, чија се копија, благословом и трудом Свете српске царске лавре манастира Хиландара, налази у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 24. јула 2022. године, у 17 часова у овом светом храму служиће се празнично вечерње, а потом и Света Тајна Јелеосвећења, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи ђакону Бојану С. Божићу. У понедељак, 25. јула 2022. године, у 8 часова служиће се празнично јутрење, а у наставку Света Литургија. Истога дана у 18 часова служиће се Акатист Пресветој Богородици у част Њене иконе Тројеручице. У понедељак, 25. јула 2022. године, у 8 часова служиће се празнично јутрење, а у наставку Света Литургија. Истога дана у 18 часова служиће се Акатист Пресветој Богородици у част њене иконе Тројеручице. Братство Храма Рођења Пресвете Богородице позива све да дођу, узму учешћа и поклоне се благодарно и покајно Пресветој Богородици да исцели душевне и телесне немоћи наше и избави нас од свих беда да бисмо јој клицали: „Радуј се благодатна, помози нам тројеручном твојом иконом“. Извор: Радио "Слово љубве"
  3. Манастир Острог обавјештава вјерни народ да ће се у овој светињи, у петак, 8. јула, служити Света тајна јелеосвећења, са почетком у 17 часова. Служба ће бити у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру. https://mitropolija.com/2022/07/05/sveta-tajna-jeleosvecenja-u-petak-u-donjem-ostrogu/
  4. Евхаристијска служба је старосавезног порекла. Укорењена је у јудејској пасхалној вечери. Јудејска Пасха У годишњем кругу јеврејских празника једно од најзначајнијих места заузимала је Пасха. То је био празник који је установљен ради успомене на избављење Јевреја из египатског ропства. Прослављао се 14. дана месеца нисана. То је био дан када је Бог наумио да изведе свој народ из Египта и да га поведе у обећану земљу. Преко Мојсеја заповедио је да се тога дана у сваком дому закоље здраво мушко јагње и да се крвљу тога јагњета покропе довраци. Те ноћи Господ ће пролазити Египтом убијајући све првенце. Дом чији довраци буду попрскани крвљу жртвеног јагњета Господ ће мимоићи и биће поштеђен. Видљива везу између старосавезне и нове пасхе је јагње чија крв спасава од смрти. Као успомену на овај чудесан догађај поштеде јеврејских првенаца и почетка изласка из Египта Господ је заповедио да се тај дан празнује у свим наредним поколењима. Јевреји су генерацијама чували ову успомену и свечано прослављали Пасху, прво само као породични празник, а од времена реформе цара Јосије то постаје свеопшти, јавно манифестни празник уз обредно клање жртвеног јагњета у јерусалимском храму. Приликом прослављања Пасхе чували су се одређени обичаји у вези са начином обављања обредне вечере: пасхално јагње су јели уз бесквасне хлебове, обучени и обувени. Ово стога да се подсете да је Господ тако заповедио прецима; да једу у журби, спремни за пут, немајући времена да припреме квасне хлебове. Тако се после Пасхе, одмах везан за њу, наставља Празник бесквасних хлебова који се празнује 15. до 21. нисана. Временом су се ова два празника спојила у један, што нам сведочи и сам назив код Св.апостола Матеја који Пасху назива Празником пресних хлебова. Зашто је Христос славио Пасху Као и сваки Јеврејин и Господ Исус Христос је славио Пасху. Поставља се питање: Зашто? Ако је Он тај који иде на добровољно заклање као ново пасхално Јагње, као оваплоћени Син Божији који својом крвљу искупљује човечанство и установљава Нови савез Бога и човека, зашто онда прославља јудејску Пасху која је у заласку? Одговор на то питање даје сам Спаситељ када је Св. Јован оклевао да га крсти: «Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду».[9] По личном сведочанству, Он је дошао на свет не да укине Закон и пророке, него да их испуни. Као што је целог свог живота, као Законодавац испуњавао Закон, извршавајући све обавезе које из њега проистичу (обрезање, довођење четрдесетодневног првенца у храм, крштење на Јордану…) тако је, испуњавајући свако и најмање словце и сваку цртицу из Закона, славио и јудејску Пасху. Да ли је Тајна вечера била пасхална вечера У извештајима Јеванђелиста о Тајној вечери примећују се неке карактеристике обредне пасхалне вечере: Апостоли питају Господа где жели да му уготове да једе Пасху. Сам Господ Христос, седећи за трпезом саопштава Ученицима да му је била велика жеља да баш ту Пасху једе са њима. Поред законских одредби о времену, постојале су и одредбе о начину обављања пасхалне вечере. У извештајима Јеванђелиста налази се приказ задовољења тих одредби: Христос је опрао ноге својим ученицима за време вечере, а прање за време вечере било је предвиђено само на пасхалној вечери. Господ, указујући на свог издајника, означава га као оног „који умочи руку са мном у зделу“, што указује на Пасху будући да су Јевреји на редовним трпезама користили прибор за јело, док се само на пасхалној вечери јело на старински, наслеђен, примитиван начин, умачући горке траве и бесквасне хлебове у неку врсту воћне салате. Правила за јеврејску пасхалну вечеру налагала су да се током вечере ломи хлеб тзв. афикоман (afceimn) којег је домаћин делио присутнима на крају вечере. По том обрасцу, Господ Христос је преломио хлеб дајући га ученицима као своје Тело. Као и хлеб, тако је и вино било саставни део јеврејске пасхалне вечере. „Чаша“ дата Ученицима „по вечери“[19] одговара трећој чаши која се наливала после пасхалне вечере и испијала после трократног благодарења. Пасхална вечера се завршавала певањем,баш као што и присутни на Тајној вечери „отпојавши хвалу изиђоше…“ На основу ових података може се закључити да је Тајна вечера, по свом карактеру, била пасхална вечера. Међутим, без обзира на утемељење у јудејској Пасхи, Нова Пасха, Христова последња пасхална вечера са Ученицима, није била пресликана јудејска пасхална обредна вечера. То је била нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, Господ Христос дао Тело своје и Крв своју Ученицима, жртвоприносећи тиме себе „за живот света“. Прва Евхаристија била је последња вечера Господа Исуса Христа са својим ученицима, коју је обавио пред своје крсно страдање. Ова Пасха, ова Христова последња пасхална вечера са Ученицима, Пасха пред Његово страдање, није била обична пасхална обредна вечера. То је била нова Пасхална вечера; нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег[25] на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, не допустивши безаконицима да својим безакоњем изазову велику тајну спасења – добровољно давање Себе за живот света, дао тело своје и крв своју Ученицима својим, тиме жртвоприносећи себе и као Првосвештеник Новог Завета – који приноси, и као пасхално Јагње Божије које узима грех света – које се приноси. Обавивши своју последњу вечеру са Ученицима пре јеврејске Пасхе, Господ је и физички одвојио Стари савез од Новог савеза, који је установио приношењем свога Тела и своје Крви, запечативши то својим страдањем и васкрсењем и тако је установио прелаз старе Пасхе у Нову Пасху. Ломећи хлеб и благословивши чашу, Господ их даваше својим Ученицима уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“.Није казао: „Ово је слика Тела мога“ па стога тај хлеб није био образац, слика, икона Његовог Тела већ само, истинито Тело које је задржало вид хлеба. Христос заповеда Ученицима својим да то што је он учинио даље они чине за Његов спомен. У свакодневном поимању ствари, „чинити спомен“ значи евоцирати успомену на некога ко је живео раније или на неки прошли догађај. Међутим, у библијском поимању, чинити спомен значи данас учествовати у догађајима који су се некада збили; значи васпостављати учешће у суштини прошлих ствари, чиме се те прошле ствари оприсутњују у садашњости. Тако, чинити Евхаристију у спомен Христа значи учествовати у Његовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и заједничарити са Њиме на свакој Литургији докле не дође. Речима „(…) ову Пасху (…) нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем“ и „(…) нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије“ Господ Евхаристију поистовећује са Његовим другим доласком. Дакле, учествовањем у Евхаристији, хришћани учествују у смрти и васкрсењу Христовом, односно, учествују у будућем Царству Божијем. То царство је Његово славно васкрсење пошто ће се из смрти вратити победоносно као цар из бојне победе. Залог да ће хришћани бити причасници тога Царства су речи: „(…) до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.“ Етимолошки: Pesа`h = јевр. пролазак 2. Мој. 12;1-13 2. Мој. 12;14 Јудејски цар; владао 640-609. г.пре.Хр. 5. Мој. 16;5-6 2. Мој. 12;8-11 2. Мој. 12;18 Мт. 26;17 Мт. 3;15 Мт. 5;17 Мт. 5;18 Мт. 26;17; Мк. 14;12. Лк. 22;15. Јн. 22;12. Николај Д. Успенски, „Анафора“, Краљево, 2009., стр. 19. Исто; стр. 13, 18. Исто; стр. 14, 16, 19. Исто; стр. 19. Лк. 22;20. Николај Д. Успенски; н.д., стр. 16-18. Исто; стр. 19. Мт. 26;30. Епископ Атанасије „Евхаристија у Источној Цркви“, Београд, 1993., стр. 46. Јн. 6;51. Епископ Атанасије «Трагање за Христом», Београд, 1993. стр.46 Јн.6;51 Протојереј Георгије Флоровски «О смрти на крсту»; «Теолошки погледи» 1-3, 1990. Мт. 26;26-28. Лк. 22;19 / 1.Кор. 11;24-26. Николај Д. Успенски; н.д., стр. 25. 1.Кор. 11;26. Лк. 22;15,18. Мт. 26;29 (подвукао Д.Ј.). КО ЈЕ БИО НА ТАЈНОЈ ВЕЧЕРИ? Постоји једна недоумица: Ко је био присутан на новоустановљеној Евхаристији на Велики четвртак? Односно, прецизније: Да ли је Јуда изашао раније или је био присутан при ломљењу хлеба? Св. апостол Матеј извештава да је Господ прво разобличио свог издајника, а онда установио Евхаристију. Исто пише и Јеванђелист Марко. Међутим, трећи синоптичар, Јеванђелист Лука, сведочи управо о обрнутом следу. Ови извештаји ипак говоре само о редоследу разобличавања издајника (подсетимо, то су речи: „Који умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати“) и установљења Евхаристије, а не о редоследу Јудиног изласка и ломљења хлеба. Јеванђелист Јован помиње Јудино напуштање скупа, али, обративши пажњу на друге детаље, не помиње директно речи установљења. Дакле остају отворене обе могућности: и да је Јуда примио Тело Христово; и да је раније изашао не примивши Тајне. Као и у погледу карактера Тајне вечере, егзегете се не слажу ни у тумачењу овог детаља. Једни сматрају да је Јуда ипак прво изашао, а да је Христос потом преломио хлеб и дао га ученицима као своје Тело. Ово оправдавају расуђивањем да је Господ дао своје Тело само Ученицима, дакле након што је Јуда изашао и тиме отпао од учеништва. По њима, немогуће је да би Господ учинио причасником свога Тела некога ко је самог себе већ искључио из заједнице Ученика. Други пак аутори сматрају да је Христос и Јуди дао своје Тело и тиме показао своју безграничну љубав омогућивши му последњу прилику да «дође себи» и да одустане од злодела које је наумио да учини. Но, Јуда је ту прилику да остане у броју Ученика Христових прокоцкао. Уопште не треба искључивати могућност да је Господ исказао љубав и према своме издајнику давши му своје Тело као и осталима. Није ли се и Петар нешто касније одрекао Христа, па му је опет Он подарио своју љубав? Нису ли се и остали апостоли разбежали у Гетсиманији, па опет, оставивши Господа, нису били ускраћени његове љубави? Колико пута свако од нас својим сагрешењима изда Христа, па и даље остаје сапричасник Тела и Крви заједно са свима Светима? Колико пута смо били недостојни учасници Свете Евхаристије? Тако је могуће да је и Јуда био учесник ломљења хлеба, примио Тајне, али да то код њега није произвело одустајање од злог наума. За разлику од свих покајаних грешника, Јуда изласком прекида све везе са Исусом и потпуно се предаје сатани. Мт. 26;23-26 Мк. 14;20-22 Лк. 22;19-23 Др Емилијан М. Чарнић „Еванђеље по Јовану“; Крагујевац, 1986. стр. 100. ТЕЛО И КРВ „ЗА МНОГЕ“, А НЕ „ЗА СВЕ“? Након што је преломио хлеб и дао га својим Ученицима, Господ узима чашу и заблагодаривши даваше им да пију уз речи: „Пијте из ње сви; јер је ово Крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова.“ Помало збуњује израз «за многе». Наиме, Христос даје Ученицима чашу рекавши: „Пијте из ње сви“, затим каже да је то Крв Његова „Новога завета“, а потом додаје: „која се пролива за многе ради отпуштења грехова“. Позива да пију сви, установљава Нови савез својом Крвљу, а онда не каже да се та Крв пролива за све него „за многе“. Да ли то значи да се позив да пију сви односио само на Апостоле тада и тамо присутне? Са киме се склапа Нови савез; само са присутним Апостолима? Просто је немогуће да је то тако; да се не сматрају сви људи позванима да пију из Његове чаше, и да се склапање Новог Савеза не односи на све људе. А ако није тако, зашто се онда Крв пролива „за многе“ а не за све? Наиме, овде је реч само о духу језика. У јеврејском одн. арамејском језику, којим је писан оригинал овог Јеванђеља, не постоји прецизан израз који би разликовао „многе“ од „свих“ одн. једним изразом се изражава и мноштво (тј. многи) и целокупност (тј. небројено мноштво); тако да текст може да гласи: „(…) која се пролива за небројено мноштво(…)“ одн. „(…) која се пролива за све(…)“. https://hramsvetogapostolapavla.com/tajna-vecera-evharistijska-sluzba/
  5. У Велику Среду, 20. априла 2022. године, са почетком у 17 часова, у храму Сабора Српских Светитеља на Карабурми (улици Пера Ћетковића 6 а) биће служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јову Калинићу. Позива се благочестиви народ на ово молитвено сабрање, а подсетимо да би требало, по могућности, понети уље и брашно за освећење, као и списак имена потребитих који ће бити читан током ове Свете Тајне. Извор: Радио "Слово љубве"
  6. Братство храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда позива благочестиви народ престонице на Свету Тајну јелеосвећења која ће бити служена у Велики Уторак, 19. априла 2022. године, са почетком у 17 часова. Поред спискова имена за помињање у молитви, потребно је, по могућности, понети литар уља и килограм брашна, које се оставља у Храму, а свако ће добити освештано уље и брашно које носи кући и које се користи за помазивање и кување. Позива се благочестиви народ да у што већем броју узме молитвеног учешћа у овој Светој Тајни, за исцељење наших душевних и телесних немоћи. Извор: Радио "Слово љубве"
  7. У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици у петак 01. априла 2022. године од 17 часова биће служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје радио "Слово љубве". Ова Света Тајна се традиционално служи у Светогавриловском храму управо у петак 4. недеље Великог поста, а сваке године сабере се мноштво благочестивих хришћана који се Богу моле за духовно и телесно здравље својих ближњих. Позива се верујући народ да дође на молитву, а потребно је понети уље и брашно које ће бити освештано, и, што је најважније, имена болних и немоћних. Извор: Радио "Слово љубве"
  8. Празник Светих апостола Петра и Павла, у народу звани Петровдан, и ове године нарочито свечано је прослављен у манастиру Рибница, чији је храм посвећен двојици ученика Господа Христа. У част празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протосинђела Серафима, старешине манастира Бијеле Воде у Епархији шабачкој, и молитвено учешће верног народа. Исповедање вере у Христа као Сина Божјег и Сина Човечјег Светог апостола Петра, забележено у Светом јеванђељу, омогућило нам је да живимо у вери и благодати у Цркви. Оној Цркви, по речи Господњој, основаној на „камену“ -Петру, имену које даје Свом ученику Симону због чврстине његове вере. Није исповедање Петрово било само од његовог ума, већ откривење Божје омогућено присуством Господа Христа међу ученицима и благодаћу Светог Духа, беседио је Епископ ваљевски Г. Исихије о чувеном догађају из земаљског живота Спаситеља, који је означио почетак мисионарског пута апостола Петра, којег су следили и следе хришћани кроз векове. Та Црква коју је Господ сазидао на Петровом исповедању јесте наша Црква, у којој ми живимо и у којој се сабирамо сваке недеље. Свака зграда која је чврста и од камена је, она је заштита од спољашњих непријатеља, али има и врата која чува Господ. Нико не може да нападне, осим ако људи изгубе веру. Могу појединци да изгубе веру и да отпадну од Цркве, али Црква као богочовечански организам то не може. Она је савршена и у њој је спасење – рекао је Владика Исихије. Оградивши Цркву, Господ даје апостолима кључеве од Царства небеског и тиме објашњава да се само кроз Цркву можемо спасити и да је она место у коме је тајна живота и тајна спасења, истакао је ваљевски архијереј. Господ преноси надлежност на апостоле да свезују и да разрешују. То значи да најпре они, а потом епископи и свештенство, несавршенства народа могу да се исправљају. Да епископ, а потом и свештеник има власт да, саслушавши грехе и примивши покајање, разреши грехе. Каже Господ:“Шта разрешите на земљи, разрешено је и на небесима…“ Зато је важно да знамо код Свете тајне исповести и покајања да нема места питању да ли је свештеник достојан или није. То се тиче само њега и за то ће одговарати Богу. Ако му приђемо са поверењем и исповедимо оно што нас мучи и одваја од Бога, свештеник ће благодаћу Духа Светога и свог чина те грехе разрешити у име Господа – поучио је Владика Исихије учеснике петровданске свечаности у манастиру Рибница. У наставку сабрања уприличен је литијски опход и преломљен славски колач. За свечаном трпезом Епископа Исихија и све госте је поздравио отац Арсеније, настојатељ манастира Рибница. Надовезавши се на његове речи о Цркви, отац Арсеније је навео да смо ми као народ благословени тиме што имамо „живу Цркву“, чиме не може да се похвали много народа на планети. Нас Србе је Бог изабрао да имамо ту силу и снагу. Да имамо директни контакт са Господом Исусом Христом. Докле год будемо имали Цркву, а имаћемо је до краја времена, нико нам ништа неће моћи – рекао је отац Арсеније, упутивши благодарје Владики Исихију што је дошао у Рибницу и увеличао данашњу свечаност. Слово у част небеских заштитника Рибнице, Владика Исихије је заокружио благосиљањем рибничке обитељи. Живот монаха се креће у богослужењу. Монаси су узори верном народу и увек су, у нашем народу посебно, били упоришта, својеврсни апостоли, а манастири центри духовности и звезде на небу које сјаје на небу наше Цркве и на чије се молитве увек може рачунати. Нека да Бог да се у овој обитељи монашки живот развија и нека Бог благослови све који овде притичу са вером и молитвом да се исцеле и укрепе – закључио је Владика Исихије. Извор: Епархија ваљевска
  9. Епископ бачки др Иринеј: Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику 17. Октобар 2019 На 64. Сајму књига у Београду у сали Иво Андрић - Хала 1А, 24. октобра 2019. године са почетком у 19 часова биће одржана промоција дела Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику, аутора Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја. http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_tajna_razlikovanja_bozhanske_sushtine_energije_u_svetoj_trojici_po_svetom_m
  10. У цркви Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, која се налази у оквиру Клиничког центра Србије у Делиградској улици, биће служена Света тајна Јелеосвећења у среду, 24. фебруара 2021. године у 17 часова, у наставку акатиста Светим лекарима Козми и Дамјану, најавио је за Радио „Слово љубве“ јереј Зоран Керезовић, старешина овог светог храма. Истог дана верници могу доћи на исповест или молитву за здравље у периоду од 13 до 16 часова и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"
  11. Веома поучна књига епископа Јована (Пурића) Тајна породице – молитва и васпитање, у овом врло тешком тренутку за читаво човечанство које се сваког дана суочава са све већим искушењима, објављена је захваљујући издавачу ГИП Елвод Принту из Лазаревца 2020. године. Уредник издања је проф. др Драгомир Сандо, ванр. проф. Хришћанске педагогије. Књига је подељена смислено у три поглавља, са закључком и додацима, корисним за све православне породице, које живе хришћанским животом. Прво поглавље Педагошке димензије богословља и философије, аутор дели на три вредна потпоглавља: Јединство образовања и васпитања, Целомудреност као основа моралног васпитања и Улога учитеља. У овим целинама аутор даје хришћанско становиште и созерцање о образовању и васпитању деце у православним породицама, са посебним акцентом на улогу васпитача, односно учитеља. Друго поглавље Васпитни утицај породице у философији педагогије аутор дели у четири потпоглавља: Значај породице и супружничке љубави у образовању, Улога родитеља у процесу образовања и васпитања, Породично образовање и црквеност и Педагошки процес унутар породице. Ово поглавље је средишње јер теме које обрађује аутор најбитније су за све савремене породице и њихово потомство. Епископ Јован показује библијску утемељеност васпитања у хришћанским породицама и истиче као најзначајнију одлику породичног живота – црквеност, а то потврђује и објашњавајући место родитеља и њихове љубави и црквености у дечијем свету. Треће поглавље Молитва и васпитање нуди решења на многе проблеме савремених породица. Аутор у седам посебних целина истиче литургијску утемељеност породице, а говори посебно о крштењској педагогији, од које све потиче; затим и на тему Црква, Литургија и васпитање; и на крају о Литургији као тајинству уласка, тајинству Речи, тајинству верних, тајинству јединства, тајинству узношења. Аутор кроз тумачење кључних литургијских тренутака објашњава да је свака хришћанска православна породица - мала Црква. Два додатка, односно прилога, на крају књиге аутор је издвојио и ставио у контекст својих теза о хришћанском васпитању у савременом, секуларном и извитопереном друштву; а то су: Беседа Светог Јована Златоуста о сујети и како треба родитељи да васпитавају децу и речи свете Литургије Јована Златоустог као инспирације епископа Јована да напише ову књигу, коју свим православним хришћанима препоручујемо. ђ.И.Ч. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Гостујући у јутарњем програму Тв Вијести нова Министарка Здравља Јелена Боровинић-Бојовић је одговарајући на питање новенарке, да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој Тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Додала је да су мјере које се односе на вјерске заједнице јасне и прецизне и нема потребе да се додатно појашњавају. Нове мјере које се односе на вјерске заједнице: Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи. Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце. На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра. Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе. Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте. Подсјећамо да су до 8. децембра 2020. године важиле мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Међу многобројним светоотачким описним одређењима Цркве, издваја се оно које је описује као својеврсну духовну бању Витезду (уп. Јн 5, 2–4). У том смислу, благодат Духа Светог, која у Цркви обитава у пуноћи, препорађа човекову душу и исцељује њене ране, под условом да у бањски „третман“ човек ступа на прави начин, који подразумева веру и посебан начин живота. На тај начин се лече болести унутрашњег човека, са кога се постепено скида губа греха и страсти. Истовремено, богомдане енергије којима је нова бања Витезда преиспуњена чине да се некада залечују и телесне бољке људи, што обично називамо чудима. Света тајна Јелеосвећења је, у најужем смислу речи, посебан светотајински дар који обједињује обе поменуте врсте човековог (из)лечења у литургијском окриљу Цркве. - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Редакција “Православног мисионараˮ је молитвено уз Митрополита Амфилохија! Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": Православни мисионар - велико мисионарско дело! Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Радујем се јер се реч "Православног мисионара" чује на таласима Радија Глас! Катихета Бранислав Илића на Радију "Источник": Православни мисионар је увек актуелно и важно штиво! У попразничним данима празника Воздвижења Часнога и Животворнога Крста, из штампе је изашао нови 375. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај пети број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Света тајна Јелеосвећењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Септембарско-октобарски број „Православног мисионара“ који се налази пред нама, у катихетском смислу нас подсећа на важност светотајинског живота, као живог живота и као благодатног „дисања“ Цркве. У том духу централна тема овог броја је посвећена значају и указивању на правилно поимање свете тајне Јелеосвећења. Поред тога, овај број читаоцима нуди велики број текстова, разговора и бројних прилога који чувају основну нит „Православног мисионара“, а то је да еванђелско семе дође до срдаца свих који су гладни и жедни вечне и непролазне речи Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: На исцељење душе и тела *СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ СВЕТО ПИСМО: Недеља 31. по Педесетници (Лк. 18, 35-43) *МАТЕРИК: Света мученица Голиндуха *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Седми Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Хришћани у дијаспори – капелани или мисионари? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Реципрочни алтруизам ТЕМА БРОЈА: *Протонамесник Александар Јевтић: Света тајна Јелеосвећења некад и сад *Катихета Бранислав Илић: Света тајна Јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу *Свети Владика Николај: Беседа о тајни Јелеосвећења *Срећко Петровић (превод са енгелског): Јелеосвећење – ранохришћанска сведочанства *Др Ђорђе Вуковић: Стари српски писци о Јелеосвећењу *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Беатовић *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Разговор са Леном Ковачевић – Да постанемо као једно у молитви! *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Неочекивана гошћа – врло лична размишљања о смрти *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Георгија Хозевита *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Ане *СВЕТИЊЕ СПЦ: Обнова цркве Светог Пантелејмона у Призрену *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Осећање природе и мисао о чулној љубави Слово љубве деспота Стефана Лазаревића *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Литургијска заједница Требиња *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум – аспида *МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Српски мислиоци о хришћанским основама монархије Повезан садржај: Света Тајна јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу Интервју са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви! Извор: Православни мисионар
  14. „Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пева Богу. Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се“ (Јк 5, 13–16). У наведеном одељку из пете главе Саборне посланице светог апостола Јакова налазимо сведочанство о установи свете Тајне јелеосвећења. Поред тога, из овог одељка произилази истина да је исцељење болних благодаћу Божјом било саставни део апостолске Цркве. Бројна су слична светописамска сведочанства која представљају Христову мисију као испуњење пророчанства: „Слепи прогледавају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиро­ма­шни­ма се про­по­ви­је­да је­ван­ђеље“ (Мт 11,2–5; Ис 35, 5–6). Као израз неизмерне љубави према човеку, Господ Исус Христос је упутио сво­је уче­ни­ке да то исто чи­не. Они су послани да ис­це­љу­ју благодаћу Божјом и неуморно про­по­ве­да­ју еванђелску реч љубави Божје. И он до­зва Два­на­е­сто­ри­цу, и по­че их сла­ти два и два, и да­ва­ше им власт над ду­хови­ма не­чи­стим... И оти­шав­ши про­по­ви­је­да­ху да се по­ка­ју. И де­мо­не мно­ге из­гоња­ху; и по­ма­зи­ва­ху уљем мно­ге бо­ле­сни­ке, и ис­це­љи­ва­ху. (Мк 6, 7-13). Потребно је посебно истаћи да служба исцељења није дарована само апостолима као појединцима, већ је дарована Цркви као заједници. Ова важна чињеница постаје још јасније када је посматрамо у светлу васколиког светотајинског живота који је увек саборно дело. Конкретније речено, нпр. света Тајна просветљења (крштења) није чин који се односи само на новокрштеног, већ на целокупну пуноћу Цркве као Тела Христовог која се на савршени начин пројављује у светој Евхаристији – Тајни над тајнама, која је темељ и врхунац васцелог светотајинског (благодатног) живота. На наведени значај саборности подсећа нас и Апостол Јаков рекавши да се „пре­зви­тери“ (обратимо пажњу на множину) по­зи­ва­ју ка­да се не­ко од чла­но­ва Цркве раз­бо­ли. Ка­да не­ко од припадника Цркве па­ти, це­ло Те­ло па­ти, као што нас подсе­ћа свети апостол Па­вле у 1Кор 12, 26. Свети апостол Ја­ков нагла­ша­ва да је це­ла за­јед­ни­ца по­зва­на да се сабере око бо­лне браће и сестара и да се мо­ли над њи­ма узимајући уче­шће у њи­хо­вом по­ма­зи­ва­њу. Овај за­јед­нич­ки (саборни) ка­рак­тер тај­не исце­ље­ња је из­ра­жен и кроз ка­сни­је пра­ви­ло ко­је налаже да већи број пре­зви­те­ра бу­де присутан како би упот­пу­ни­о об­ред. До је­да­на­е­стог века, број презвитера одређен за свету Тајну јелеосвећења био је огра­ни­чен на се­дам – као сим­вол ко­ји озна­ча­ва са­вр­ше­ност и пу­но­ћу. Касније налазимо сведочанство да се Тајна јелеосвећења савршава у то­ку се­дам узастоп­них дана и увек у скло­пу Ев­ха­ри­сти­је. Савршавање у склопу Тајне над тајнама указује и на еклисијални карактер свете Тајне јелеосвећења, јер је по­ма­за­ње је­ле­јем вр­ше­но у Цр­кви, у контек­сту Ев­ха­ри­сти­је, и прет­по­ста­вља при­су­ство сед­мори­це презвите­ра чи­ји број из­ра­жа­ва пу­но­ћу. Са друге стране, имамо чињеницу да це­ла Црква уче­ству­је и де­ла у овој све­тој Тај­ни, као и у сви­м све­тим тајнама. Сабрана Цр­ква (заједница верних сабрана у Христу) је укљу­че­на у вр­ше­њу ове све­те Тај­не имајући у виду да се бо­лест поједин­ца односи на це­лу Цр­кву. Из молитава које су присутне у последовању свете Тајне јелеосвећења, поред еклисијалног карактера, исијава и моменат који је сличан са светом Тајном покајања, а то је молитвени акт повратка у заједницу. У молитви коју презвитер чита приликом свете Тајне покајања каже се: Врати га у Цркву из које је отпао… Чињењем греха свако од нас себе одсеца из живог живота Цркве, док је поновни повратак у Цркву присутан у светој Тајни покајања, а довршен у Евхаристији учестујући у којој се утеловљујемо у једно Тело Христово. Када је неко од припадника Цркве суочен са болешћу он често бива онемогућен да долази у храм и учествује у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. У светој Тајни јелеосвећења, они се вра­ћа­ју у цркве­ну заједницу, Цр­ква се саби­ра због њих, бри­не о њи­ма, моли се за њих и по­ма­же им на пу­ту ка веч­ном жи­во­ту. На ову истину подсећа нас и протојереј Александар Шмеман: „Ис­це­ље­ње је тај­на за­то што њен сми­сао и циљ ни­је са­мо пу­ко из­ле­че­ње, већ улазак чо­ве­ка у жи­вот Цар­ства, у „ра­дост и мир“ Све­то­га Ду­ха. У Хри­сту је све што је од овог све­та, а ов­де се ми­сли на здра­вље и бо­лест, сре­ћу и пат­њу, постало покрет ка и улазак у но­ви жи­вот кроз иш­че­ки­ва­ње и на­дуˮ. Кратак преглед последовања свете Тајне јелеосвећења Света Тајна јелеосвећења се савршава у храму, ако је болесник у постељи савршава се у дому. Према напоменама које су наведене у рубрици у молитвослову, ову Тајну савршава седам презвитера. У складу са тим и сâм чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Према тумачењу број седам символизује седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је затворио небо, и седам погружења Немана у Јордану, после његовог очишћења од губе. У случају нужде Тајну јелеосвећења може да саврши мањи број презвитера, па и један, а у том случају ништа не бива изостављено већ треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања. Ради савршавања свете Тајне јелеосвећења припрема се суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Припрема се јелеј (уље) као видљиви знак благодати исцељења, као и вино, као символ Крви Христове која је изливена за наше спасење. Како је напоменуто јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Цео чин може се поделити на три саставна дела: 1. Молебно пјеније, 2. Освећење јелеја (уља) и 3. Помазивање болесника. Први део је молебно пјеније чија је структура слична јутрењу. Након уводних молитава, чита се 142. псалам: „Господе услиши молитву моју“, произноси се мала јектенија: „Опет и опет“ са возгласом велике: „Јер Теби приличи“, пева се „Алилуја“ и покајни тропари: „Помилуј нас, Господе, помилуј нас“ затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: „Ти Који си једини брз на помоћ“. Други део последовања је освећење јелеја, док трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам еванђелских чтенија у којима се говори о исцељењу душевних и телесних немоћи, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси молитва: „Оче свети, лекару душа и тела“. Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 375. броју Православног мисионара (стр. 25-26) Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Света Тајна јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  15. Иван Ивковић

    Тајна музике

    Да вам саопштим коју реч о музици, том милозвучном говору Божијем на овоме свету и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о музици сфера и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњава цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави, говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа зашиштала, у вечној жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне: …И род женин стаће змији на главу… Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо стварно створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања и наде и чекања већ Живота Самог. Небеска музика похрањена је у свему створеном. (Хилдегарда од Бингена) Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, то су душе ближе осећању неба и невидљивих анђелских светова. Али авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему, скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале посуте цвећем и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност која мами и коју треба познавати да би постала неопасна. Јер музика није небо на овом свету, она га само предсказује, издалека на њега указује и опомиње да се, сада, између нас и неба налази огромна провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке које вуку на дно језера, које, најпре омађијају, онда вуку и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути, сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу вама има бар једна душа која ће чути и чувши разумети и радовати се. Свети Варнава (Настић), из писма сестринству манастира Јазак
  16. На свечаној сједници Института православне теологије Светог Сергеја у Паризу у недјељу 12. фебруара 2012. године, додјељен је почасни докторат „Honoris causa” Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском Митрополиту Црногорско – приморском Г. Амфилохију. Звучни запис предавања После свечаности Митрополит је стрпљиво потписивао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” која је преведена на француски. У понедељак, 13. фебруара одржана је промоција француског издања докторске дисертације Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”. Овим поводом, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” које је одржао у бугарском граду Варна на богословској конференцији “Исихастичка традиција и савремени црквени живот”. Извор: Радио Светигора
  17. У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву.
  18. У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву. View full Странице
  19. ЗДРАВКО ПЕНО: Тајна Причешћа и прелест вирусоманије У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву. Ограничавање или онемогућавање народа Божијег да присуствује службама, представља насилно увођење „новог уског пута који води у Живот“, а којим могу да ходе искључиво одабрани, тј. клирици. И није ни довољно, а ни у најмањем утешно изналазити за лаос прикладне речи којима се стварност замагљује, изражава нада да ћемо се ускоро поново састати, те препоручује „умрежавање“ посредством модерних техничких решења, како би заједница опстала. Чак и када се „виртуелна Божија служба“ оправдава привременим трајањем или сурогат решењем, неопходно је сачувати свест о томе да у Евхаристији нема привилегованих опуномоћеника, нити се ико ко је крштен сме зауставити пред вратима цркве или пред капијом црквене порте. Сваки православни хришћанин, активни учесник литургијског живота, или онај који је у овим данима кризе осетио потребу да „духовно оживи“, има право да се нађе на Сабрању светих. Изолације и удаљавања од литургијског живота почетак су духовне смрти, сходно древнохришћанској изреци: „Unus chri­sti­a­nus, nul­lus chri­sti­a­nus“ – је­дан хри­шћа­нин (је) ни­је­дан хри­шћа­нин. Опасно је, црквеном Предању посве страно, и промовисање идеје „домаће цркве“ (κατʼοἶκον ἐκκλησία), као супституције за парохијску заједницу која се сабира на богослужењу. Реч је о својеврсном заговарању индивидуализма, макар под копреном породичног окупљања. Наиме, идеја породице као домаће цркве, која се врло често, чак и преко сваке мере, помиње у проповедима многих „богословских недоучки“ није правилно схваћена. Израз апостола Павла: домаћа Црква (Римљ. 16, 4; 16, 23), нема значење „породичне цркве“,[viii] већ Цркве једног места, у конкретном случају Рима, чијим се хришћанским житељима (који су се окупљали на богослужењима у кући Акиле и Прискиле), Апостол обратио посланицом. Јован Зизјулас је својевремено јасно образложио да се прихватањем наведеног појма доводи у питање одређење помесне Цркве у географском смислу.[ix] Ради се, дакле, о погрешном, не тек другачијем, биолошком и социолошком поимању Цркве, будући да се парохијска заједница верних замењује породицом. Црква није антипородична заједница, али је важно имати на уму да управо у њој, као новом сабрању верујућих у Господа Христа, породични, биолошки и сви други односи добијају прави смисао. У Цркви долазе до пуног изражаја Христове речи: Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37).[x] Тако се у животима верних испуњавају речи Апостола Павла: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 18). Ванредна ситуација, појачана увођењем „полицијског часа“, који је у нашим условима најпре покривао време служења и учешћа на недељној, а потом и суботњој Литургији, пуни је погодак за непријатеље Цркве. И ова додатна мера је на институционалном црквеном нивоу остала обавијена муклом тишином. Чини се и да аргументима поткрепљени захтеви да се одлазак на службу мора преиспитати и изузети од забране кретања, одјекују друштвеним мрежама као глас вапијућег у пустињи. Црквени врх још увек није успео да верном народу издејствује право несметаног одласка на Литургију. Неумесно је, па ипак нужно подсећање да су привилегију изласка у трајању забране кретања, без утицајних заступника својих права пред државним моћницима, добили власници кућних љубимаца и кућни љубимци. Казненом мером војно-полицијске државе којом се спречава учешће верног народа на богослужењима, удара се у само средиште нашег хришћанског бића. Нису у праву они који мисле да су властодршци били необавештени и да нису знали да се Евхаристија служи и мимо недеље. С последњом проглашеном мером забране кретања од петка до понедељка, ускраћени смо чак и за „сурогат“ предност – суботњу Литургију. Но, горак би био укус такве „победе“, јер бисмо у својој самодовољности заборавили да је Причешће неодвојиво од прослављања Христовог Васкрсења: Не варајте се: зли разговори кваре добре нарави (1. Кор. 15, 33), или, ако би се Апостолове речи примениле на нашу ситуацију, могли бисмо рећи: „Зле уредбе кваре добре обичаје“ (одласка у Цркву). Не ради се тек о томе да ли ћемо се причестити или не, већ да ли ћемо моћи да евхаристијски прославимо Васкрсење Христово. Ниједна Литургија није независна од Васкрса, будући да је свака недељна Евхаристија подсећање на васкршњу, као што је и прослављање сваког празника прослављање славног Христовог Васкрсења. Не може се недеља заменити суботом! Било би то кретање у супротном смеру од оног у којем је делао Господ Христос, који је потиснуо празновање суботе, васкрснувши у први дан Недјеље (Мк. 16, 2). Као хришћани тако и треба да бројимо дане, почев од недеље која је први, уједно и Осми дан невечерњег Царства Христовог. Плод компромиса, проистекао из плиткоће вере, богословских искривљења, која подстичу антицрквени или псеудоцрквени индивидуализам или колективизам, јесте и прећутно саглашавање с најавом „слављења Васкрса код куће“, по „моделу“ „породичног“ божићног празника, још једног нонсенса који се упорно, из године у годину, пласира преко средстава српског јавног информисања. Слављење Христовог рођења, такође је саборни догађај Цркве, зато што Син Божији није примио тек неко индивидуално тело, него је, према учењу Светог Јована Златоустог, „примио тело Цркве“.[xi] У средишту евхаристијског славља и на овај празник јесте Црква, чији је почетак управо догађај Христовог Оваплоћења.[xii] Сходно богословљу отаца, сви догађаји из живота Христовог, Πресвете Богородице и светих јесу превасходно догађаји Цркве. Тим пре је Васкрсење Христово „Празник над празницима“, који почиње у Лазареву Суботу. Прослављање васкрсења пријатеља Господњег Лазара, у историји Цркве није никада сматрано породичним догађајем, у којем су главни актери биле Лазареве сестре – Марија и Марта. Лазарево васкрсење доживљено је као праобраз свеопштег Васкрсења, другог Доласка Христовог. Не треба веровати онима који врше замену теза, те породицу стављају на место Цркве, а „настале околности“ и „ванредне мере“ оправдавају говорећи да се над небом Цркве Христове наднело краткотрајно искушење, које се може занемарити. „Лакмус папир вере“ показује одсуство базичности и присуство киселости у животу верних, а амбивалентни став иде у прилог овом другом стању духа. Равнодушност рађа реалнију претњу по живот Цркве, опаснију него било који, мање или више, убојити вирус. Стратези „new age“ религиозности ће изнова и изнова проналазити лажна покрића за духовну млакост и отровни рационализам, којом је оправдавају. И заиста је пројекат „Васкрс код куће“ највећи парадокс који су хришћанима могли сервирати вирусом страха од смрти заражени умови. Гуруи духовног релативизма су се убрзали у ширењу инфекције инфериорности, којој су сами одавно подлегли. Они не само да нису у контролисаној самоизолацији, него све агресивније насрћу на здравe чланове Тела Христовог, како би их, у наступајуће и спасоносне дане Христовог Страдања, у време које захтева највећу духовну будност, увели у насилну духовну хибернацију и обамрлост. С тако постигнутим циљем „побожно слављење“ Васкрса уз ТВ пријемнике, линкове и друге виртуелне медије многима ће се, нажалост, заиста учинити као адекватна замена за дочек и радосно слављење Пасхе Господње у освит зоре Новога Дана, у којем одјекује свепобедни поздрав из многих уста и једног срца: Христос воскресе! Ваистину воскресе! Пошто се, на глобалном нивоу, науми „синова овога века“ не могу остварити без подршке значајних црквених инсајдера, надајмо се да још увек није дошло то време да се гнусоба опустошења устоличи на светом месту (Мт. 24, 15). О околностима које ће претходити том догађају говорио је још велики првојерарх Цркве, Свети Јован Златоусти, указујући да ће пропаст стићи и на све предстојатеље који „уводе у Цркву лукаве људе, прикривене јересијархе“, тако да „неће бити потребно ђаволу много труда, када је њих посадио у сред (Цркве)“.[xiii] Многи пастири ће, према речима истог Светитеља, пасти у руке антихристу (τῷ ἀντιχρίστῳ περιπεσοῦνται),[xiv] и постати лак плен ненавиднику људског спасења. О апостасији началства Цркве, као предуслову зацарења антихриста говорио је и Свети Јован (Шангајски): „У време Антихриста доћи ће до масовног отпадништва од вере. Многи епископи ће застранити у вери и правдаће се тренутним добрим положајем Цркве. Спремност на компромисе постаће карактеристична особина људи. Нестаће правог исповедања вере. Људи ће вешто оправдавати своје отпадништво, а зло ће подржавати такво опште расположење. Људи ће се навикнути на лаж и на сладост компромиса и греха“.[xv] Ако ово знамо, онда је крајњи час да се тргнемо из сна духовне анестезије, да се сви скупа запитамо какви смо хришћани ако свој идентитет мењамо од једне до друге невоље? Они који се руководе рецептом: „змију глади испод ње се вади“, за све учињено и неучињено у име Христово могу наћи оправдање, па и убедити себе да службу Богу чине (Јн. 16, 2), премда стварног „кредита“ пред Господом немају. Преиспитивање сопственог односа према истинама вере и окружењу у којем Црква живи увек се и изнова показује нужним. Дошло је изненада време у којем се показује „ко је вера, а ко невера“. Још од апостолског доба хришћани су поучени да се Богу треба већма покоравати него људима (Дап. 5, 29), те да смо „дужни да се признатој земаљској власти повинујемо све док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда“, како је говорио Свети Филарет Московски. Траже се, дакле, пастири који ће, попут Великог Пастира, показати спремност да душу своју положе за поверено им духовно стадо, који ће будно стражити и никада олако, без борбе, јагањце не препустити вуковима, препознајући на време и „вукове у јагњећој кожи“ (Мт. 7, 15). Господ нам је рекао да не верујемо онима који ће за Њега говорити: Ево, овдје је… или ондје… Ево га у собама (Мт. 24, 23–26). Знамо да ће Христос поново доћи на Литургији, где га једино можемо препознати и где правим оком видимо и себе и друге. У атмосфери евхаристијског сабрања, а не у некој кућној варијанти, сједињени са Сином Божијим, можемо задобити залог вечног живота, јер је „Спаситељ увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе“.[xvi] Он је Почетак нашег живота, Он је и Пут и свршетак Пута. „Ми смо чланови (Тела), Он је Глава. Када се треба борити, Он се бори заједно са нама. Када треба почаст да примимо, Он је Тај који је уручује. Када побеђујемо, Он је истински Венац славе“.[xvii] Остаје нада да ће тугу, која је стигла и пре Великог Петка, заменити радост сабрања на првој васкршњој Литургији, на вечерњу Велике Суботе, и да ћемо под црквеним или небеским сводом окупљени чути и ове Пасхе стихове вас­кр­сног ка­но­на, којим нас позива Свети Јован Дамаскин: „Уста­ни­мо ра­но у зо­ру и уме­сто ми­о­ми­ри­са, пе­сму при­не­си­мо Вла­ди­ци (Христу)“, те да ћемо се изнова уверити да нема ништа „бла­го­сло­ве­ни­је не­го хи­та­ти на мо­ли­тву у освит зо­ре и при­но­си­ти Твор­цу сла­во­сло­вља и пе­сме“. Аутор: Здравко Пено ___________________________________________ Епископ Николај, „Молитве на језеру“, Сабрана дела, књига V, Шабац 2013, 130. [ii] Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, Манастир Хиландар 1991, 106 – 107. [iii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 597 B. [iv] Εἰρηναίου Λουγδουνού, Ἔλεγχος καὶ ἀνατροπὴ τῆς ψευδωνύμου γνώσεως, 4, 18, 5, PG 7, 1028 A. [v] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 А. [vi] Cassianus, De Institutis, renuntiantim, lib. IV. cap. 35. [vii] Да ли је потребно подсетити да је човеку мера Христос, на ту меру постојања и узрастања је призван (Ефес. 4, 13), и чему се нада онај ко живог човека своди на квадратну меру предвиђену за покојника? [viii] Упор. Канон 59. Петошестог васељенског сабора – Да се не врши Крштење у богомољи у кући, Свештени канони Цркве, (прев. епископ Атанасије Јевтић) Београд 2005, 172. [ix] Јован Зизјулас, Јединство Цркве у Светој Евхаристији и Епископу у прва три века (прев. са грчког: с. Јакшић), “Беседа”, Нови Сад, 1997. [x] Чувена је изрека Светог Кипријана Картагинског: „Не може назвати Бога Оцем, онај који нема Цркву за мајку“. Упор. Cyprianus Carthaginensis, De unitate Ecclesiae, 6, PL 4, 502. [xi] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Ὁμιλία πρὸ τῆς ἐξορίας, 2, PG 52, 429. [xii] Да празновање Божића има изразито еклисијални садржај види се и по томе што се у старини овај догађај прослављао заједно с Богојављењем Христовим. Зато, нема места теологији „свете Породице“, коју, како се погрешно тумачи, чине праведни Јосиф, Богородица и мали Исус, јер то није породица у уобичајеном смислу. Сходно Предању Цркве, свету породицу чине не они који су окупљени око новорођеног Христа, него праведни Јоаким и Ана, и из њиховог брака рођена Марија (Богородица). Христова породица је Црква, будући да је Он њена Глава и да је Оваплоћењем примио тело Цркве (према речима Светог Јована Златоустог). Под утицајем римокатоличке побожности, и код нас су се почеле јављати иконе праведног Јосифа с малим Христом у наручју. Господ Христос има предвечни идентитет од Бога Оца и не замењује га новим идентитетом, проистеклим од Његове Мајке, нити од праведног Јосифа. Као предвечни Логос, Он њима даје свој идентитет, и мада као човек одраста уз њих, Христос не задобија ново „ја“, јер је исти јуче и данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). [xiii] Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Εἰς τὸν κατὰ Ματθαίον, PG 58, 476. [xiv] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Εἰς τὴν πрὸς Ἑβραίους ἐπιστολήν, PG 63, 226. [xv] Св. Јован (Максимович), „Страшни суд“, Свети Кнез Лазар, 1997, 1 (17), 160. [xvi] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 С. [xvii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 429 D–500 D: „Στέφανος ἐκεῖνος εὐθύς (Mox Corona est)“.
  20. Tајна Причешћа и прелест вирусоманијa У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. ЗДРАВКО ПЕНО: Тајна Причешћа и прелест вирусоманије | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Тајна Причешћа и прелест вирусоманије У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да...
  21. Сврши се Света Четрдесетница, препловисмо пучину Часног поста од Чистог понедељка до Лазареве суботе. Празник васкрсења Лазаревог – Лазарева субота носи предукус Васкрсења Господњег. Има дубоку тајну. Лазарева субота и празник Христовог уласка у Јерусалим стоје на граничнику између Свете Четрдесетнице и Велике недјеље – Страсне (страдалне Христове) седмице. Усходећи ка Јерусалиму да добровољно прими крсно страдање и смрт Господ је припремао своје ученике за те догађаје говорећи им о своме понижењу, страдању и смрти и притом наглашавајући да ће васкрснути трећи дан. За његове ученике, ријеч о смрти из уста њиховог Спаситеља била је застрашујућа, потресала је њихова срца и умове. По Божјем промислу, када је Христос са својим ученицима стигао до Витаније, тамо је прије четири дана био умро и сахрањен Христов ученик Лазар, који је био познат и Светим Апостолима. Господ је саопштио својим ученицима вијест о Лазаревој смрти прије него што су стигли до Витаније и тако их припремио за чудесни догађај који ће услиједити. – Онај који је ишао да прими искупитељну смрт за спасење свијета дошао је да се суочи са смрћу свог вјерног ученика кога је из љубави звао својим пријатељем. Потресно је до суза било то суочење као и сусрет на Лазаревом гробу са његовим сестрама Мартом и Маријом. Њихова вјера (Господе, да си Ти био овдје, не би умро брат мој, Јн.11,20-32) је чиста, пуна оданости Спаситељу али и са назнакама људске слабости. Као да су му говориле: Господе, касно си дошао и зато Лазар умрије и сад више не може оживјети. Можемо само да се на његовом гробу заједно исплачемо... Међутим, и поред дубоке туге и људске слабости њихова срца су била потпуно отворена према Христу, што свједоче Мартине ријечи: Али и сада знам, да што год заиштеш од Бога, даће ти Бог (Јн. 11, 22). Могло би се много опширније говорити како код Марте и Марије пред гробом њиховог љубљеног брата Лазара, под дејством благе ријечи Христове вјера надјачава ограничења и разлоге људског ума примајући Христову ријеч: Ја сам Васкрсење и Живот (Јн 11,25). Марта побјеђује своје сумње и недостатке и апостолски исповиједа живу вјеру у Христа: Да, Господе! Ја вјерујем да си Ти Христос Син Божји, који долази у свијет (Јн. 11,27). Ту исту вјеру потврђује и Марија у сусрету са Христом паднувши пред ноге Његове у присуству своје родбине и пријатеља. Изазван њиховом вјером и покренут својом састрадалном љубављу према Лазару и његовим сестрама, Христос својим Божанским гласом позива покојника да устане из мртвих: Лазаре, изиђи напоље! (Јн. 11,43) и на запрепашћење свих присутних оживљава га и чини побједником над смрћу. Каква пројава божанске свемоћи и човјекољубља! Какво чудо, каква утјеха за сестре Лазареве и за све тамо присутне! Какво утврђење Апостола у вјери да је Он, Христос, извор новог и вјечног живота! Васкрсење четвородневног Лазара је величанствена потврда ријечи Спаситељевих: Ја сам Васкрсење и Живот (Јн. 11, 25). Тог момента, у Витанији, мала заједница око Христа и васкрслог Лазара предокусила је оно што ће се ускоро збити – Васкрсење Христово. Васкрсли Лазар је слика Христовог Васкрсења. Али предокушај није још пуноћа догађаја, слика не може замијенити насликаног. Лазареву болест и смрт Господ је овим васкрсењем обратио да буде на славу Божју и да се Он, Син Божји, прослави кроз њих (Јн. 11,4). Колико ће се више Христово понижење, страдање и смрт претворити у још већу славу када Он устане из мртвих и јави се као Побједитељ смрти?! Лазарево васкрсење је било истовремено духовно васкрсење његових сестара, које су се у превеликој жалости биле обукле у смрт свога брата, а његовим васкрсењем су се обукле у неизмјерну радост и нови живот. И поред наведених сличности, суштински се разликује Лазарево од Христовог васкрсења. Зато се Лазарево устајање из гроба у богослужбеном језику назива воскрешенијем, чиме је наглашено то да је он васкрснут, а Христос је самовласно васкрсао силом свога Божанства. Зато ће тек Васкрсење Христово, а не Лазарево, дати нови живот и ново биће свима који вјерују па и Лазаревим сестрама. Христос је својим Васкрсењем вјерне учинио учесницима Његове побједе над смрћу и дао им ново живљење и дисање, ново и неразориво заједништво Духа Светога. На Лазареву суботу Христос се јавља као Побједитељ смрти и прије свога Васкрсења. Васкрсењем четвородневог Лазара Он је још једном утврдио вјеру својих Апостола и свих оних који су га слиједили приликом Његовог узласка у Јерусалим и на Голготу. По људској слабости сви Апостоли су се, осим Св. Јована Богослова, поколебали и разбјежали чим је Христос био ухваћен од стране слугу свештеника и фарисеја, али је Спаситељ послије Вакрсења сабрао своје ученике да се више никада не разбјеже и не разједине, ни они, ни ученици њихови до дана данашњег. Помолимо се да се и ми, заједно за Светим четвородневним Лазарем, Дванаесторицом Апостола и са свима Светима саберемо у ове велике дане око Христа у неразориви сабор Цркве Божје коју ни врата ада неће надвладати (Мт. 16,18). Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  22. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио на празник преподобне мајке Параскеве 2019. Лета Господњег у селу Црвена Јабука код Уба. У празничној беседи Владика Милутин подсетио је на лепоту и узвишеност Господњег стварања, Његову љубав и милост према човеку, као круни тог процеса. Такође, он је указао и на важност живљења по заповестима Божјим, чињење добрих дела током земаљског живота, јер не знамо када ће се збити час другог доласка Спаситеља. Након службе, литије око храма и саборног ломљења славског колача, уследила је свечана трпеза љубави. Лепоти славља добринела су деца а Преосвећени Владика је закључио: „Будућност и тајна опстанка и напредовања Цркве и отаџбине Србије јесте управо у рађању што већег броја деце и њиховом васпитању у вери Христовој“. Звучни запис: Радио Источник
  23. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 30. јула 2019. године у Бањи Врујци. У празничној беседи, Владика ваљевски Милутин је поучавао верни народ да увек буде пун љубави, да не мрзи никога и да се увек води и живи по заповестима Божијим. Звучни запис: Радио Источник
  24. Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала! Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи. Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре. Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”. Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека. Бар два разлога за поштовање здравствених прописа Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”! Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја! Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза. Зашто једна кашика? А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом? Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају. За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива. Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком. ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере. При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа. Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...