Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јована'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов. За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима. Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја. https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/
  2. У манастиру Пиносава у Кусатку, покрај Младеновца, традиционално је на празник Светог Јована Шангајског, одржано свеноћно бдење. Бдење је почело у 22 часа, а на крају са Светом Литургијом је завршено у пола 4 ујутру. Бденијем и Светом Евхаристијом је началствовао игуман манастира Пиносава, архимандрит Петар. Оцу Петру су саслуживали настојатељ Манастира Тресије, јеромонах Серафим, парох Опарићки јереј Бојан, парох Азањски јереј Страхиња, јерођакон Марко и ђакон Владимир. У току Свете Литургије, Архимандрит Петар се обратио многобројном верном народу пригодном беседом у којој је истакао да је Свети Јован Шангајски био истински пастир добри, који је цео живот свој дао за Христа Бога и своје словесно стадо. Скоро сви окупљени верници су се причестили Светим Тајнама Христовим. У току бденија сви окупљени верници имали су прилику да целивају и део моштију Светог Јована Шангајског, које је за ту прилику донео игуман манастира Тресије јеромонах Серафим. На крају је пререзан и славски колач и организована је трпеза хришћанске љубави за сво монаштво и свештенство као и све сабране вернике. Треба напоменути и то да је управо за овај велики празник, наш познати шумадијски фрескописац и иконописац Јандрија Чоловић из Младеновца, манастиру Пиносава подарио велику и позлаћену икону Светога Јована Шангајског Чудотворца, која ће убудуће красити манастирски храм Светог архангела Гаврила у Кусатку.
  3. СПЦ 2. јула по новом календару молитвено помиње великог свеправославног светитеља, Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Подсећамо да се честица његових светих моштију налази у београдској Саборној цркви, у Икони крај леве певнице, од 2009. године, те да се редовно служи Акатист светоме, а на дан празника Света Литургија - ове суботе, 2. јула 2022. године, почеће у 7.30 часова. У наставку је чудесно житије Светог Јована и кратка повест о томе како су честице моштију стигле у београдску Саборну цркву. У овом престоничком храму су током историје биле су похрањене мошти Св. Петке Трнове, Св. краља Стефана Првовенчаног (Симона монаха), Св. цара Лазара Косовског Св. кнеза Стефана Штиљановића и Св. цара Уроша Петог (Нејаког), а у овој светињи су и гробнице значајних историјских личности - митрополита Михаила, митрополита Инокентија, патријарха Гаврила, патријарха Викентија, затим владара Милоша и Милана Обреновића, као и гробови Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Житије Светог Јована Шангајског Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Са очеве стране, био је српског порекла, па је стога и задржано породично прослављање Св. Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу. Предак му је био Светотељ Јован Тобољски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао. Србија и Охрид Након завршеног Правног факултета, због револуције у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве и постаје омиљен међу парохијанима, а доцније је у овоме храму и служио. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са двојицом потоњих светитеља, владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај је ђацима говорио за Св. Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи Светитељ. Св. Јован Шангајски ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке на спавању, покривао их, благосиљао и молио се над њима. Од дана монашења до краја живота, никада више није спавао у кревету; ноћи је проводио на коленима, у молитви. Шангај Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку. На Западу Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Свакодневно је и обилазио душевне и друге болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Америка Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свердно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...По његовом благослову, о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве, Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, Св. Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Упокојење Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предајао је своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео. Свете мошти Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску, који је Св. Јован подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (алкохоличара и наркомана), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности. Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Америци. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се Патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији. Канонизован је у Сан Франциску 1994. године, као Св. Јован Шангајски и Санфранцискански. Саборна црква у Београду Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборне цркве. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборној цркви. Од тога дана, братство Саборне цркве је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворској капели Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са епископом сремским Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдске Саборне цркве. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборној цркви, крај леве певнице. * * * Неке од поука светог Јована Шангајског: (Са странице Саборне цркве, рубрика Живот цркве, изабране беседе Св. Јована Шангајског) "Зар не знаш да Црква данас има непријатеље који је прогоне споља и изнутра? Зар ниси научио да је у тегобним временима сваки хришћанин одговоран за пуноту Хришћанства? И да је СВАКИ члан Православне Цркве одговоран за ЦЕЛУ Цркву? У времену попут овог, од суштинске важности за очување Хришћанства јесте да су православни посленици у стању да делају за Христа не зависећи на сваком кораку од других. Похвално је када се баве стваралачким послом, не чекајући подробна упутства". "Причешћивање Светим Тајнама ће нас припремати за трпезу у вечном Царству Божијем". "Ради тога нам је потребно свеноћно бдење, да бисмо се духовно зближили са празником и да би стварна посета Литургији за нас имала пуну вредност и била спасоносна". "Видим све тешкоће, како садашње, тако и будуће. Што су оне веће, то је значајнији успех. А сваки почетак без тешкоћа је осуђен на пропаст". "Пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога". "Уздам се у молитве и заштиту великог мноштва небеских заступника хришћана". "Смиреност Христова отворила је небо". "Немогуће је проповедати Јеванђеље, не показујући љубав кроз дела". "Која се корист ближњем може учинити, него да га припремимо за живот вечни..." "Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству". "Може се молити и пред старом и пред савременом иконом. Важно је да се молимо, а не да се поносимо 'ваљаним иконама'..." "С ким сте, децо, и кога желите да следите?" "Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа!" Извор: Саборна црква Извор: Радио Слово љубве; Саборна црква
  4. Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског коријена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Бијеше му дјед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за насљедника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију. И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и оприје му се крепко, те се император празан поврати дому своме. Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разумје, да се приближи вријеме да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше. А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да бесједе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хтје пустити мужа свога, но она најприје оде да бесједи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким ријечима, те она повјерова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав видје Владимира гдје му долази, устријеми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побјеже са својима. И тако блажени Владимир прими вијенац мученички и промјени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, мјесеца маја 22. А Косара, супруга његова, погребе тијело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживје неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви. А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опсједе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устријемљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побјеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног. Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцјели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна. http://hramvaskrsenja.me/zitija/zitije-svetog-jovana-vladimira
  5. У организацији Митрополије црногорско-приморске и Црквене општине Бар, "Дани Светог Јована Владимира" ове године ће почети 28. маја и трајаће до 4. јуна 2022. године, најавио је за Радио "Слово љубве" протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и старешина Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. У оквиру ове духовне манифестације биће приређен програм посвећен јубилеју - 100 година васпостављања јединства Пећке патријаршије Српске Православне Цркве под називом „Јединство цркве“, као и програм „Сумрак и васкрсење Ловћена“ - вече посвећено Његошу и Ловћенској капели поводом 50 година од њеног рушења и скрнављења Његошевог гроба, о чему ће говорити Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и проф. др Мило Ломпар. Последњег дана манифестације, 4. јуна Свету архијерејску Литургију служиће Митрополит Јоаникије са више архијереја СПЦ, а увече ће проћи улицама Бара свечана литија. Извор: Радио "Слово љубве" Протојереј-ставрофор Слободан Зековић најављује "Дане Светог Јована Владимира"
  6. Ниједан други химнолошки текст не изражава искупитељску, егзистенцијалну и метафизичку димензију Васкрсења са таквом потпуношћу и снагом као што то чини неупоредиви канон Светог Јована Дамаскина. То је ремек дело византијске поезије и један од најлепших текстова светске књижевности. Пун узвишене духовности, лирских израза и порука спасења, Дамаскинов канон објављује људима свих епоха „радосну вест Васкрсења“, укидање смрти, пуноћу живота и тријумф последњих дана. Изнад свега, међутим, наглашава квалитет и квантитет радости Васкрсења. Показује нам пут и говори нам шта нам је потребно да бисмо видели Васкрсење. Она нас јача у нашим напорима да победимо физичко и морално зло визијом и сигурношћу учешћа ’у незалазном дану у царству‘ Господњем. Дивни поетски изрази, избор најупечатљивијих речи из богатог грчког речника, жарки дух вере и наде, а пре свега, излив моћних животних искустава су главне одлике које доприносе састављању овог величанственог канона. . Један основни елемент који је лако уочљив у химни су префигурације Васкрсења, преузете из Старог завета, које се налазе у целом канону. * Прва од ових старозаветних референци налази се у ирмосу прве песме канона и садржи реч „Пасха“. Као што сви знамо, „Пасха“ долази од хебрејског „Песах“, што значи „прелазак“. Песах је за Јевреје значио њихово спасење од ропства у Египту и њихово успостављање у обећаној земљи. За хришћане Пасха значи прелазак из смрти у живот, од ропства у грехy до слободе сродства са Богом, од негативних сила света ка позитивним силама Васкрсења. И као што су тада Јевреји који су били ослобођени из ропства фараону певали химну победе, на сличан начин и нови Израиљ благодати пева химну тријумфа, пошто нас је Васкрсли Господ „превео из смрти у живот, а исто тако од земље до неба“. *Други предлик Васкрсења је ’ново пиће које не тече чудесно из јалове стене’, како каже Свети Јован у ирмосу 3. песме. Према библијском наративу у Изласку, када су Израелци патили од жеђи у пустињи, Мојсије је својим штапом ударио у неплодну стену, изазвавши обилне потоке из којих су људи могли угасити жеђ. Овај догађај предочава „ново пиће“ која излази из живоносног гроба у Јерусалиму и извор је нетрулежности. То је Света тајна Божанске Евхаристије, дата од Бога, најважнија васкршња трпеза Цркве, која се даје „за опроштење грехова и живот вечни“ Овако верници доживљавају Васкрс, ову задивљујућу Пасху у другу стварност, „почетак другог, вечног начина живота“. * У ирмосу 4. песме, са изузетном песничком вештином, Свети Јован позива пророка Авакума да објави Васкрсење. Да би примио пророчку поруку, Авакум је морао да стоји на стражи и да се постави на бедем. Свети Јован позива пророка да стане на духовне бедеме и покаже човечанству „светлећег анђела“ који стоји поред празног гроба и објављује свету „да је Христос свемоћни васкрсао“. * У трећем тропару исте песме Христос је назван „пасхалним јагњетом“. Да би се сетили свог избављења из египатског ропства, Јевреји су жртвовали пасхално јагње, које је било једногодишњак. Ово јагње је било префигурација Јагњета Новог Завета, Исуса Христа, који је жртвован „за живот и спасење света“. Конзумација пасхалног јагњета предочава тајну Божанске Евхаристије, на којој се Јагње Божије приноси „вернима као храна и пиће“. * Четврти тропар 4. песме повлачи паралелу између Давида, краља пророка, и народа Израела. Као што је Давид, када је донео Ковчег завета из града Валата (у Киритат Јеариму) у Јерусалим, заиграо од радости на овом великом догађају, тако се радују и чланови Хришћанске Цркве, видећи „значај испуњења симбола у великом догађају Васкрсења. Као нови Ковчег благодати, Црква је утемељена на сили Крста и Васкрсења, због чега је заувек непомична. Јонина невоља је представљена у ирмосу 6. песме као једна од најзначајнијих префигурација Васкрсења: „Устао си у трећи дан из гроба, као и Јона из кита“. Јони је Бог заповедио да проповеда покајање у граду Ниниви. Он, међутим, није послушао божанску заповест и укрцао се на брод који је пловио у град Таршиш. За ово је кажњен од Бога. Брод којим је путовао био је у опасности да се потопи и Јона је, свестан своје грешности, замолио посаду да га баце у море, што су они и учинили. По Божјој заповести, кит је прогутао Јону који је живео у њеном стомаку три дана и три ноћи. Кит је затим избацио пророка на суво и он је кренуо у Ниниву да изврши Божју заповест. Јонин боравак у стомаку кита и његов чудесни излазак су префигурације Христовог тродневног сахрањивања и васкрсења. Сам Господ је употребио пример Јоне као предзнак Његовог погреба и Васкрсења: „Јер као што је Јона био три дана и три ноћи у китовом стомаку, тако ће и Син човечји бити три дана и три ноћи у срцу земље“. * Мојсије је велики дан јеврејске суботе назвао посебним и светим даном: „И први дан ће се звати светим, а седми дан ће вам бити посебан“. Дан јеврејског Песаха назван је „посебан“ („избор“) јер га је изабрао сам Бог. Била је света јер је била посвећена Њему. Свети Јован користи речи „избор“ и „свети“ у ирмосу 8. песме Васкршњег канона: „избор“ јер је то вечни дан покоја, осми дан, почетак светотајинског времена Царства, почетна тачка обнове „свете“ васељене , јер је то најважнији дан посвећен Господу. * У ирмосу 9. оде Свети Јован развија и прилагођава Исаијино пророчанство у славу Васкрсења у Цркви: „Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња над тобом засија“. Под „новим Јерусалимом“ он подразумева Цркву, а под „славом Господњом“ подразумева славно Васкрсење Христово, из којег произилази слава Божија. Христово Васкрсење, које је најдивније предочено у васкршњем канону са толико приказа из Старог завета, је тријумфални догађај универзалног значаја и моћи. Васкрсењем, сила ђавоља је сломљена, смрт је умртвљена, пропадања више нема. Због тога је то „Гозба над гозбама и Празник над празницима“. Извор:https://pemptousia.com/ https://mitropolija.com/2022/04/29/mihalis-tritos-prefiguracija-vaskrsenja-u-vaskrsnjem-kanonu-svetog-jovana-damaskina/
  7. Епархија диселдорфска и немачка објавила је Васкршњу посланицу Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија и викарног Епископа хумског г. Јована, коју преносимо у целини у наставку вести: „Драга браћо и сестре у Христу, желимо вам благословен и радостан Васкрс! Поздрављамо вас радосном вешћу: "Христос васкрсе! Ваистину васкрсе"! Читава творевина пуна је радости, јер смрт није могла задржати Исуса у гробу. Није било могуће да Господар живота остане заробљен у смрти. Ова жива радост, која свој извор има у Христу, испуњава данас наша срца. Иако много људи страда због рата, насиља, болести и сиромаштва, искрено се надамо да ће сви они васкрснути у самоме Христу, у један нови, мирни, ненасилни, здрави и Божијом благодаћу испуњени живот. Истовремено позивамо све чланове наших православних заједница, као и све хришћане и све друге људе, да своја срца отворе за најузвишенији дар у нашим животима - љубав. На тај начин сви ћемо примити светлост Васкрсења Христовог. Исус је ради нас и ради читаве твари победио смрт, која је тако изгубила своју снагу и страхоту. Стога желимо да се данас, на овај најрадоснији дан у години, сви заједно помолимо за светлост васкрсења, едаби она одаглала сваку таму и зло. Са најбољим жељама и радосном вешћу - Христос васкрсе! Ваистину васкрсе“. Епископи Григорије и Јован Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  8. Епархија сремска СПЦ извештава о светој Литургији која је служена у пету недељу Часнога поста, 10. априла 2022. године у храму св. Јована шангајског у Батајници. Службом је началствовао протојереј Дарко Кончаревић, на молитви се сабрао велики број дечице која су приступила Светој Тајни причешћа, а ученици веронауке су појањем украсили ово богослужење. На крају Литургије припремљена је и трпеза љубави, како за ученике тако и за сав верни народ, а нови радосни сусрет у молитви биће за Врбицу. Обрада вести Редакција радија "Слово љубве" Извор: Епархија сремска
  9. Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с
  10. У четвртак, 7/20. јануара 2022. године, када наша Црква прославља Сабор светог Јована Крститеља, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Дамаскин је рекао да се током године више пута прославља свети Јован Крститељ, али да је данашњи празник посвећен светом Јовану Крститељу важнији од осталих, јер је свети Јован у догађају крштења Христовог учини најважније дело у свом животу, тиме што је посведочио да је Господ Исус Син Божји: „Зато, драга браћо и сестре, свети и преподобни отац наш Јустин Ћелијски каже да је свети Јован Крститељ у свему био претеча: претеча Господњи у мисији, јер је дошао пре Њега на шест месеци на Јордан да крштава народ. Али, он је био и претеча апостола, био је и претеча пустињака јер је дошао из пустиње и тамо живео и својом појавом и зачудио и одушевио народ, па су се на њега угледали и анахорети, а то значи међу њима и свети Антоније Велики и сви други подвижници из хришћанскога етоса. Зато, драга браћо и сестре, он је био и претходник исповедника, јер је рекао Ироду не можеш ти имати жену брата свога. Био је претходник и мученика, јер је он и пре светога првомученика Стефана пострадао због штићења Закона и управо због ових речи које је рекао цару Ироду. Зато Црква Божја тако и прославља и слави светога Јована Крститеља, а како да га не слави када су га сама уста Господња похвалила рекавши да је он највећи између рођених од жене. Зато и ми смо се сабрали овде на овој светој Литургији која је главни начин нашег прослављања празника светога Јована, да и ми онолико колико можемо својим снагама и својим моћима – а то јесте својом молитвом – помолимо се овом великом Божјем угоднику, светом Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, да се помоли за нас пред Престолом Божјим, да и ми имамо такву смиреност и скрушеност пред Богом као што је имао он који је рекао да није достојан ни ремена на обући Месије да одреши.” Обраћајући се верном народу после свете Литургије, епископ Дамаскин је свечарима честитао крсну славу, те је свима пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја. Потом је владика Дамаскин свима присутнима поделио дарове поводом крсног имена Преосвећеног владике Иринеја. * * * После свете Литургије, у Владичанском двору, извршен је чин благосиљања колача и жита – славских дарова Преосвећених Епископа Иринеја и Дамаскина. Чин благосиљања извршио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, коме је саслуживао протођакон Горан Ботошки. Благосиљању су присуствовали најближи сарадници Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, осетивши благе симптоме прехладе, подвргнуо се тестирању на вирус SARS-CоV2. Резултат теста је био позитиван, те ће у складу са саветима лекара, Епископ шумадијски наредне дане провести на кућном лечењу узимајући одговарајућу терапију. Епископ је у самоизолацији, има благе симптоме и добро се осећа. Имајући ово у виду, Епископ са жаљењем одлаже раније заказана богослужења, пријеме и друге јавне активности у периоду до Светог Саве, али ће се свесрдно молити за исцељење оболелих и успех медицинских радника. Позивамо верни народ, нашу браћу и сестре, да се са вером и љубављу моле за брзо оздрављење Владике Јована и здравље и опоравак свих који су болесни. Извор: Епархија шумадијска
  12. У недељу 26. по празнику Силаска Светог Духа на Апостоле, 19. децембра 2021. године, на дан празновања светог оца Николаја мирликијског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у храму светог краља Јована Владимира. Преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство ове београдске светиње која се налази у београдском насељу Медаковић. Благољепију евхаристијског сабрања допринело је умешно појање хора који сваке недеље и свакога празника, једним устима и једним срцем прославља Господа свога, делатно понављајући речи из предначинатељног 103. псалма: Појаћу Господу своме докле постојим. Епископ хвостански је у својој архипастирској омилији после прочитаног Јеванђеља о безумном богаташу, поучио сабране рекавши: Проблем овог безумног богаташа била је његова похлепа, његов необуздани егоцентризам који је био сав усмерен на самога себе. Он је планирао како да њему буде добро, како да он оствари своје планове, заборављајући да је наш живот и све што имамо у овом животу, веома ограничено, има рок трајања, а на крају ништа од тога није наше, него је дар Божји, поучио је Епископ Јустин. Настављајући своје поучно казивање, викарни Епископ хвостански је подсетио на правилан хришћански став према богатству: Сами по себи ни сиромаштво ни богатство нису ни спасоносни, нити пагубни, они су неутрални. Какви ће нама бити сиромаштво или богатво, зависи од нашега става према једноме или према другоме, јер је у хришћанском контекту богатство је добро уколико се ставља у службу ближњега, рекао је Епископ хвостански Јустин и закључио: Потребно је да се богатимо Богом, јер то и значи бити истински богат, као што је човек богат Богом био и свети отац Николај. Извор: Телевизија Храм
  13. У суботу 27. новембра 2021. године, у навечерје 23. недеље по Педесетници и у навечерје празника светих славних и добропобедних мученика Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, молитвено је присуствовао вечерњем богослужењу у параклису Светог Апостола и Јеванђелиста Јована Богослова на Православном богословском Факултету. Вечерње богослужење служио је презвитер Бориша Шањић, уз милозвучно појање студената Православног богословског Факултета и ученика Богословије Светог Саве. Параклис је био испуњен студентима и ученицима београдске Богословије, који се раме уз раме труде, да се са сваком ревношћу уче науци Божјој, припремајући се да васцело своје биће предају у службу Господу и Цркви Његовој, али пре свега да испуне духовни императив на који их текст богослужења подсећа, да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предају. Будући да се налазимо на прагу Божићне четрдесетнице, Његова Светост je пожелео свима срећно и Богом благословено молитвено-подвижничко путовање које нам предстоји, а кроз које се припремамо за празник Роджества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, трудећи се да преобразимо себе и припремимо дом своје душе за Господа. "Нека је срећан и благословен почетак поста, и да Бог дâ, да у духовној радости, обновљени, преображени дочекамо и славно рођење Господа нашег Исуса Христа, нека сте сви благословени", рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на крају вечерњег богослужења. Извор: Телевизија Храм
  14. Свеноћним бденијем по Светогорском богослужбеном правилу, у вечерњим часовима 25. новембра 2021. године, отпочело је прослављање празника Светог Јована Златоуста - духовног патрона Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У параклису посвећеном великом оцу и учитељу Цркве из 4. века - Светом Јовану Златоусту, уз хоростасију Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве, свеноћно бденије је служио архимандрит Иринеј (Стефановски), уз саслужење презвитерâ и ђаконâ из више Епархија наше помесне Цркве, међу којима је и секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протосинђел Нектарије (Ђурић). На свеноћном бденију молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, као и Њихова преосвештенства епископи брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко, стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид и марчански г. Сава, викар Патријарха српског. Славопој Господу узнели су појци који су антифоним појањем умилно појали химнографију Светом Јовану Златоусту која га назива светилом света, учитељем васељене, земаљским ангелом, небеским човеком, ненадмашним благовесником Вечног Јеванђеља Спасовог, проповедником покајања, херувимским молитвеником, свежалостивим милосрдником, христочежњивим подвижником, богонадахнутим песником, богомудрим философом, стубом и тврђавом Цркве. У наставку свеноћног бденија биће служена света архијерејска Литургија. * * * Реч „бденије“ значи „будност“, односно провођење времена без сна. Свеноћно бденије води порекло из најстарије епохе хришћанства, када су први хришћани неретко читаву ноћ бдели проводећи време у молитви на гробовима мученика, у катакомбама, нарочито уочи недеље, првог дана седмице, прослављајући хвалебним песмама Васкрслог Христа. Возглас презвитера при крају свеноћног бденија: „Слава Теби Који си нам показао светлост!“ односи се на појаву првих сунчаних зрака на истоку у свитање. У неким местима, као на пример на Светој Гори, свеноћно бденије и до данас траје по читаву ноћ. Свеноћно бденије је сложено богослужење које се састоји од три нераскидиво повезана и сједињена чина: Вечерњег, Јутрења и службе Првог часа. У богослужбеним књигама реч „бденије“ се понекад замењује речју „сабор“, чиме се указује на то да је реч о богослужењу које служи читав сабор свештенослужитеља, како би било што свечаније. На пример, у Типику и у Минејима се често среће израз „врши се сабор, где почивају мошти његове и где је храм његов“, односно тамо где почивају мошти неког од светитеља, или је храм посвећен његовом имену, по Типику треба служити свеноћно бденије. Реч „бденије“ понекад се такође у богослужбеним књигама замењује грчким називом „агрипнија“ (αγρυπνία). Извор: Телевизија Храм
  15. У уторак, 23. новембра 2021. године, на дан Светих апостола Олимпа, Ераста и Родиона, у 78. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Јован Клајић, свештеник у пензији. У четвртак, 25. новембра 2021. године, на празник Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, служена је заупокојена Литургија на којој су узнесене молитве Господу за упокојење протојереја-ставрофора Јована Клајића. Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Бранислав Михајловић, протојереј Немања Клајић, службеник ЕУО и први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Опелом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење многобројног свештенства Епархије осечкопољске и барањске и других епархија. Пригодним посмртним словом од проте Јована опростио се протојереј-ставрофор Милован Влаовић који је изговорио следећу беседу: -Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, ожалошћена породицо, браћо и сестре у Христу, Припала ми је изузетно тешка дужност да се у име Његовог Преосвештенства, Епископа осјечкопољског и барањског Господина Херувима, братства овога св. храма и свештенства наше Епархије, опростим од драгог нам брата и салужитеља новопретстављеног протојереја-ставрофора Јована. Господ који свима живот даје исто тако и све нас позива да једнога дана станемо пред Лице Његово и дамо добар одговор за овоземаљски живот. Са собом носимо добра дела, искрену веру и љубав према Богу и ближњима. Дана 23. новембра 2021.г. Господ је позвао племениту душу проте Јове како смо га сви звали, да посведочи своју искрену веру, добра дела са љубављу према своме Господу и ближњима. Својим животом прота Јова је сведочио Васкрслог Господа служећи пре свега Богу живом и свом напаћеном и срадалном народу. Рођен у Даљу 1943.године, као треће дете родитеља Бранка и мајке Драгице рођене Варница, са годину дана остаје без мајке и мајчинске љубави, коју заједно са четири члана уже породице стрељају Немци у Осијеку 1944.г. Оставши без мајчинске љубави, прота је боравио код тетке и стрица... Сви су се они неизмерно трудили надоместити мајчинску љубав, али сви знамо да то није лако. По завршетку рата отац се жени и проту помајка Милица прихвата као своје чедо. Породица сели у Чепин, где прота завршава основну школу. Одрастајући у побожној породици, јавља му се љубав према свештеничком позиву, те уписује богословију „Светога Саве“ у Београду, коју успешно и завршава. По благослову епископа сремског Макарија склапа црквени брак са Љубицом Тодоров из Товаришева, са којом је изродио двоје деце, кћер Драгицу и сина Бранка. Од стране истог Епископа рукоположен је у чин свештеника 20. новембра 1966. године у храму Св. архангела Михаила у Чепину.Епископ Макарије га поставља на парохију у Ердевик, да би 1974. године постао парох даљски, где са верним народом обнавља храм Св. вмч. Димитрија. Даљски храм је осветио и троносао Епископ сремски Василије, уз присуство Његове Светости патријарха српског господина Германа 1989.године. По потреби службе 1992.године прота Јова је премештен у Ердут. Благословом Епископа осјечкопољског и барањског Лукијана, 1998. године поверена му је дужност да успостави црквени живот у ратом опустошеној чепинској парохији и околним местима на западу наше Епархије. На предлог Епископа Лукијана, 1996.године Свети Архијерејски Синод наше Цркве одликовао је проту Јову чином протојереја-ставрофора, с правом ношења напрсног крста. Прота Јова припада генерацији богослова и српских свештеника, који су у оно тешко време прогона Цркве, мукотрпно обављали своју пастирску службу, када је требало подигнути духовни живот и обнављати свете храмове. Проту Јову и његову честиту породицу упознао сам још као богослов долазећи у његов дом са блаженопочившим Владиком Лукијаном, који је у то време био игуман манастира Бођани. У њиховом дому увек се осећала љубав према ближњем без обзира на веру и нацију, баш онако како нас Господ и учи. Драги наш прото, данас нећемо посебно да спомињемо ни једну од твојих добрих особина, јер их је јако много. Све твоје племените особине чуваћемо у лепим сећањима, све док се опет не сретнемо у Царству Небескому. Прота Јова као свештеник је био духовни отац свим парохијанима у свим парохијама где је службовао. Нама браћи свештеницима је дуги низ година био исповедник, увек сусретљив и вољан нам помоћи. Служити Богу неизмерно је волео, а према својој духовној деци увек био благ и љубазан. Али прота Јова, није био само добар свештеник и ревносни проповедник Јеванђеља , већ је био и примеран супруг, незаборавни родитељ и васпитач своје деце. Био је човек са великом душом јер без велике душе сваки човек је мали.Тако се тај велики човек, наш прота, дубоко уградио у животе свих нас, браће свештеника, своје породице, родбине, пријатеља и увек ће бити у нашим срцима, мислима и молитвама. Прото нека твоју душу Господ смести у наручје Аврама, Исака и Јакова, где те чекују твој отац и мајка, тамо је и твоја помајка, сека, браћа... твоја браћа у Христу свештеници и Епископи Макарије и Лукијан. Како си до недавно овде са нама узносио молитве и бескрвну жртву нашем Господу Исусу Христу, тако да наставиш у Царству Небеском служивати са анђелима и са свим светима. Сви рецимо: Блажен је пут којим идеш данас душо, јер ти је припремљено место покоја. Нека милостиви Господ подари души новопредстављеног брата нашег и саслужитеља протојереја-ставрофора Јована, Царство небеско, где нема бола, туге ни жалости већ живот вечни. Амин. Животопис блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Јована Клајића (1943-2021) Рођен на салашу Чворковац, недалеко од Даља, 9. јула 1943. године, као треће дете родитеља оца Бранка Клајића и мајке Драгице рођене Варница. Рођен у несрећно време, у току Другог светског рата, име добија по прадеди Јовану. Прве године његовог детињства биле су страшне и тешке. Његову мајку Драгицу, деду Срету и још четири члана уже породице ухапсили су и стрељали Немци 9. новембра 1944. године у Осијеку. Оставши с годину дана без мајчине бриге, једно време борави у Даљу са сестром Даницом код тетке Бојане, а касније код најстаријег стрица Матије и стрине Златице у Бијелом Брду, који су бринули о њима, замењујући мајку, која је преким судом фашиста осуђена на смрт. По завршетку рата, отац Бранко, удовац, жени Милицу, која их је пригрлила као своју децу, одхранила, школовала и извела на прави пут заједно с оцем. Убрзо затим, већ 1949. године, породица се сели у Чепин, у кућу помајке Милице, где мали Јован уписује и завршава основну школу. Ту је стасавао уз оца Бранка и помајку Милицу која је била из честите и побожне хришћанске породице, те је у том духу васпитавала и децу. Поред родитеља мали Јован имао је и још од некога да научи. Наиме, само неколико кућа даље био је парохијски дом свештеника протојереја-ставрофора Лазара Мишковића, пароха чепинског, где је с протиним сином, сада доктором Милорадом Мишковићем, одрастао, стасавао и завршио основну школу. По завршетку осмог разреда, 1959. године, по препоруци новог свештеника чепинског протојереја Стевана Лучића, уписује Српску православну богословију Светог Саве у Београду. Након завршетка богословије 1964. године, по благослову епископа сремског господина Макарија, 13. октобра 1966. године у Чепину склапа црквени брак са својом изабраницом Љубицом Тодоров из Товаришева, ћерком Ивана и Станке Тодоров. Дана 20. октобра 1966. године епископ сремски господин Макарије рукополаже га у храму Светога архангела Михаила у Чепину у чин ђакона, а 20. новембра исте године у чин презвитера, те бива постављен за привременог пароха ердевичког, бингулског и љубског са седиштем у Ердевику. У Ердевику им се 11. септембра 1967. године родила ћерка, којој су дали име, по убијеној мајци – мученици, Драгица. Веома дробро примљен као млади свештеник, одмах организује верски живот у парохији која тада, у “комунистичко време”, није био баш на завидном нивоу. Бећ 1971. године, генерално је споља уређена црква Преноса моштију светога оца Николаја у Ердевику и капела Светога великомученика Георгија у Бингули. Исте године, 18. септембра, у Ердевику им се рађа и друго дете, син Бранко. Неколико година касније, тачније 1974. године, трудом и залагањем оца Јована, генерално је обновљена, готово порушена у току Другог светског рата, црква Светог великомученика Димитрија у малом селу Љуба на Фрушкој гори. Троносање и освећење храма извршио је епископ сремски господин Макарије, који је том приликом одликовао оца Јована правом ношења црвеног појаса, похваливши га за његов неуморни труд и рад на њиви Господњој, где је свега 18 домова успело генерално обновити храм. За посебне заслуге, а по потреби службе, 1. новембра 1974. године постављен је од горе поменутог Епископа за пароха прве парохије даљске. Његово Преосвештенство епископ бачки и администратор сремски господин Никанор, на други дан Васкрса 1980. одликује га чином протонамесника. Доласком на даљску парохију, наставља се успешан рад оца Јована на подизању нивоа верског живота, али упоредо с тим, врше се и припреме за генералну обнову храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. У склопу тога 1984. године постављен је нови торањ с бакром. На Светој Литургији 14. маја 1989. године, приликом освећења и троносања храма Светог великомученика Димитрија у Даљу, одликован је чином протојереја. Освећење храма извршено је у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Германа, епископа жичког господина Стефана, епископа тимочког господина Саве и епископа сремског господина Василија. После 18 година, по потреби службе, а по одлуци епископа осечкопољског и барањског господина Лукијана 1992. године, премештен је на парохију Ердут, у којој је такође служио напаћеном и многострадалном српском народу. На предлог епископа Лукијана, 1996. године, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве одликовао га је највишим чином за мирског свештеника, чином протојереја-ставрофора, с правом ношења крста. Убрзо после тога, 1998. године, поверена му је душност да успостави црквени живот у напуштеним и у рату уништеним парохијама Чепин, Допсин, Мајар, Слободна Власт, Будимци, Бела Лоза и Белишће. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије био је гост и предавач на свечаностима које је организовала Митрополија Дидимотиха, места које се налази на само триста метара од турске границе, на крајњем североистоку Грчке. Сваке године се у грчком граду Дидимотихо свечано прославља празник Светог Јована Ватаца, кога Православна Црква слави 4. новембра по новом календару. У празничним данима под називом „BATATZEIA“ (Дани Светог цара Јована Дуке Ватаца) ове године је учествовао и хиландарски игуман Методије. Његов домаћин био је Митрополит Дидимотиха, Орестијаде и Суфлија г. Дамаскин. Игуман Методије је учествовао у празничним богослужењима којима је началствовао митрополит Дамаскин. Хиландарски игуман је био и један од говорника на научном скупу посвећеном теми „Свети Јован Ватац и светогорски манастир Хиландар“. Архимандрит Методије је говорио о односу Светог Саве, првог Архиепископа српског, према Никејском царству и нарочито према Светом цару Јовану Ватацу. Посебно је важно нагласити да је Свети Јован даровао Светом Сави део Часног Крста, када је он по повратку са свог првог путовања у Свету Земљу посетио Никеју, вероватно 1231. године. Честица Часног Крста се до данас чува у Хиландару. Са тог путовања Свети Сава је у Хиландар донео и иконе Тројеручицу и Млекопитатељницу, као и игумански штап Патерицу. На симпосиону су, поред хиландарског игумана, говорили и политиколог и писац Константинос Холевас и историчар Јоанис Сарсакис. Холевас је говорио о односу Срба и Грка у периоду од Св. Јована Ватаца до грчког рата за независност 1821. године. А Сарсакис је у свом излагању поредио житија Светог Јована Ватаца и Јована Каподистрије. Извор: Хиландар
  17. Ново издање емисије Богослужбене особености празникâ српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посвећено је празнику преподобног и богоносног оца нашег Прохора Пчињског, као и свештеном спомену на преподобног и богоносног оца нашег Јована Рилског. Поред осврта на богослужбене особености и химнографије празникâ двојице угодника Божјих просијалих у роду нашем, истакли смо важне сегменте из њиховог свештеног житија. О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима које и у нашим данима мироточе, због чега писац химнографије преподобног Прохора назива „мироточивим светитељемˮ. „Пустиње житељ и у телу ангел и чудотворац показао се јеси, богоносни оче наш Прохоре. Постом, бдењем, молитвом, небесне дарове примивши, исцељујеш болесне и душе које ти са вером притичу. Слава Укрепитељу твоме, слава Ономе који те је овенчао, слава Ономе Који тобом свима дарује исцељење.ˮ (тропар преподобном Прохору Пчињском) „Темељу покајања, законе смерности, слико утехе и духовног савршенства, твој живот је био сличан анђелском, јер си у молитвама, посту и сузама пребивао, оче Јоване. Зато моли Христа Бога за душе наше.ˮ (тропар преподобном Јовану Рилском) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. У суботу 9. октобра 2021. године на Задушнице и празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова у зајечарској Саборној цркви служена је архијерејска Литургија. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић. Након читања одељка из светог Јеванђеља, отац Новак беседио је о другом Христовом доласку када ће сви мртви васкрснути и када ћемо се сви заједно преобразити и узнети на облацима у сусрет Богу. По завршетку Литургије Епископ Иларион честитао је колачарима, вероучитељима, студентима и свима осталима који прослављају Светог Јована Богослова, а свима упокојенима молитвено пожелео вечни живот у Царству небеском. Извор: Епархија тимочка
  19. Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хумског Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког. Извор: Телевизија Храм
  20. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Извор: Телевизија Храм
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 9. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког. Повезан садржај: Животопис архимандрита Јована (Станојевића) изабраног викарног епископа хумског Историјат Епархије хумске Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе… Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког, наречени епископ Јован је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...