Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'јована'.
-
Интервју са старцем Захаријом, духовником манастира Светог Јована Крститеља у Есексу
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
-
Припремај се Завулоне, украшавај Нефталиме, Јордане ријеко стани и прими, са узигравањем, Владику који долази да се крсти. Весели се Адаме с Праматером. Не кријте себе као некад у рају, јер Онај који вас је некад видио наге, сада се Сам обнажио да се обуче у прво- битну одежду; Христос долази сву твар да обнови. Ријечима тропара, који пјевамо пред Богојављење, открива се најдубља тајна наше вјере, тајна да се твар радује Господу који долази. Ријека Јордан остаје у усхићењу знајући да долази Онај који ју је створио, а сва твар пјева очекујући Онога који ће вратити првобитни образ нашој палој природи. Долази Онај који се Сам обнажио ради крштења, да би васпоставио ону првобитну љепоту људског лика на коју је човјек призван и која је његово једино благо. Тај првобитни, непатворени, неоштећени образ, каквим је Бог створио Адама у рају, покварен нашим падом, иако још увијек има своју слику, више није исти и тражи искупљење и враћање у своје првобитно стање. Господ је доласком на Јордан и силаском у воду крштења на себе примио људске гријехе да их очисти. Он који је безгрешан, примио је наше гријехе да би нас ослободио гријеха. Зато се сва твар весели гледајући Господа који долази, јер зна да људска историја има два дијела, један до доласка Христовог на земљу, други од Његовог доласка. Својим силаском у воду Јордана и почетком проповиједи, Христос нам је дао могућност да се вратимо свом првобитном назначењу. Господ није насилник, Он предлаже спасење: Ко хоће за Мном да иде, нека пође – нека се наслађује вјечних добара Мојих, учествујући у Моме лику онако како Ја учествујем у људској природи. Узевши на себе људску природу, Господ нам даје могућност узлажења до Себе, које се никада не завршава и траје у вјечности. Како рече један од дивних православних отаца наших дана: човјеково усавршавање у Христу има један крај, а то је бескрај. Наше усавршавање не престаје ни у вјечности а залог којим улазимо у ту тајну мали је: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој, и пође за мном. Мали је залог који Бог тражи од нас а велика су обећања која даје, јер Он зна слабости наше, да је дух срчан а тијело слабо, да је људска природа подложна трулежности и да, у младости, ум човјечји стреми ка злу. Зато предлаже путеве спасења које је Сам створио за све који су у Њему, радујући се, више од нас самих, нашем спасењу. Таква је љубав Господња, такав је Господ – Његова је природа љубав. Господ се, иако необјашњив, ипак може објаснити ријечју Љубав. Господ показуjе колико му је стало до нас, јер нас није створио из било ког другог разлога осим из превелике љубави Своје, која се излила на нас толико да Он све што има дијели са човјеком. Дијели чак и човјечанску природу, у коју улази, да је освешта изнутра и прикаже Богу Оцу непатвореном и чистом у лику Своме. На Богојављење се поздрављамо радосним поздравом: Бог се јави! Ваистину се јави! Ваистину се јави спасоносна благодат послата свим људима – јединородни Син Оца нашег, који сиђе међу нас да понесе гријехе наше, да нас изнутра исцијели примивши крштење од слугу. Они који се крштавају показују да имају господара, а Господ сишавши у људску природу показа да она за господара има Бога, који сишавши међу нас постаде једно са нама. Бог је сишао да би нам омогућио да учествујемо у слави Његовој. Исус долази, бива једно са нама да би нас учинио једнакима Себи, да би сва она дивна, превелика и предрагоцјена обећања нашем роду била дарована кроз отпуштење гријехова и причислење Светом Имену Његовом у тајни Светог крштења. Примајући Свето крштење, примајући на себе печат Христов, дар усиновљења с висине, Бог свима нама који Га признајемо за Бога и Господа свога, омогућава да пођемо путем заповијести Његових. Сишавши у воде Јордана, Бог нам је показао да људско бивствовање није без смисла, и да има за циљ да стигне до свог Творца. Људима на земљи није могуће стићи ни до величина земаљских, а наш Господар, Бог Творац свих свјетова, омогућава нам да стигнемо баш до Њега – не до пролазних земаљских величина већ до Онога који је Творац свјетова, Васкрситељ и Искупитељ наш. Својим силаском, прије двије хиљаде година, у воде Јордана, Господ је учинио да кроз воде јорданске благодат Божија вјечно бруји. На празник Богојављења, Господ сваке године силази на воду коју Му приносимо како бисмо је учинили истовјетном оној води у коју је Превјечни Син Божји сишао. Због тога вршимо Велико водоосвећење, да бисмо још једном призвали благодат Божју да сиђе међу нас и сједини нас све са собом и једне са другима у тајни Великог водоосвећења. Сабор Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Сјутрадан по Богојављењу славимо богогласну трубу, анђела пустиње, крај Старог и почетак Новог завјета, Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско. Приближи се, не само временски, него је ту, скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење од слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу. Славимо празник највећег рођеног од жене, за кога и сама нелажна уста Господња посвједочише да на земљи није било већег. Свети Јован је највећи рођени од жене и по томе што предсказује долазак Господа нашег Исуса Христа. Он се удостојио да буде тај, тиме што у плану није имао ништа своје, осим тијела, толико изможденог постом да није ни личило на нормално људско тијело. Живио је у пустињи са анђелима, напајан благодаћу Божјом, и очекујући Онога који ће доћи. Свети Јован није имао својих земаљских планова зато га је, како рече Светитељ наших дана, старац Пајсије, Бог укључио у свој план. Није било ни дјелића његовог срца које није било окренуто Господу и служби Тајне спасења. Предодређен за служење Богу још у утроби матере, он Му је служио свецијелим својим бићем. Претеча Господњи долазак Господа осјетио је још када је Света Јелисавета примила Пресвету Богородицу, а он заиграо од радости у њеној утроби као војник који поздравља свог Војсковођу, као звијезда која поздравља долазак незалазног Сунца. Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу Небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. У том истинском лику сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да бисмо се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића. Да ли покајање значи стално кајање за гријехе нас људи, који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце. Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњем. Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем – ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников, који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја. Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам у ствари показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо Крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даровавши нам велику и неизрециву тајну вјере. Преобразивши Своје биће, Он је помогао спасењу свијета, спроводећи то прво над Собом Самим и оставио нама да благовијестимо и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и свете тајне: покајање, молитву и упијање Бога у себе. Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским. Треба да ходимо ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, узводећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно, призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско, и не пропустите огромну шансу која вам је дата. Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи је наша веза са Старим завјетом, он је крај и печат Старог завјета Господњег који је Бог направио са изабраним народом јеврејским. Он је и наша веза са Новим завјетом јер дочекује Оног којем, како сам каже, није достојан ни ремена на обуће да одријеши. Дивне црквене пјесме које пјевамо у ове празничне дане показују ту огромну тајну Богојављења, силаска Бога у тијело, у воде јорданске, Његово крштење, устезање Светог Јована да руку стави на Створитеља свог и очисти Њега коме није било потребно очишћење, али је очишћен ради гријехова људских, да будући један од нас по благоизвољењу и својој огромној љубави прими очишћење крштењем, које свако од нас треба да прими. Имамо изузетну част да је Свети Јован ту са нама, у Цетињском манастиру, да нас његова десна рука благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Имајући Светог Јована, звијезду пустиње, овдје међу нама у Цетињском манастиру, имамо заиста велики благослов да ближе приђемо Спаситељу нашем и кроз његов примјер, у свом срцу, чујемо позив Господњи за свецијело служење, позив да битно одвојимо од небитног, да спасење наше одвојимо од земаљских страсти и пожуда и видимо да се и у људском тијелу може живјети анђелски. Свети Јован је на иконама представљен са анђелским крилима како би се показало да је његов живот био равноангелски и овдје на земљи. Сваки анђео је сав око, сав ум и сав служење, а такав је био и Свети Јован, Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Његовим молитвама нека се сви ми удостојимо непролазних и умом несазнајних блага која је Господ припремио за оне који Га љубе. Њему нека је слава у Светима Његовим. Амин. https://mitropolija.com/2025/01/19/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-bogojavljenje-i-sabor-svetoga-jovana/
-
- сабор
- богојављење
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Предавање у цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Црква Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду, организује предавање ђакона Немање Калема, професора Богословије Светог Саве у Београду, на тему "Јерес аријанизма и Први васељенски сабор". Предавање ће се одржати у петак 15. новембра 2024. године, после вечерње службе у просторијама цркве Рођења Светог Јована Крститеља. Извор: Радио Слово љубве-
- гробљу
- централном
- (и још 6 )
-
Издавачка установа Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“ с радошћу обавјештава читаоце да је из штампе изашла књига Беседе Светог Јована Кронштатског – дела проповеди годишњег круга. Издање је објављено у преводу блажене успомене протојереја-ставрофора Дејана Дејановића (1930-2016), љубљеног духовног родитеља многој благочестивој браћи и сестрама, који се посвећеним пастирским животом и трудом приближио светоотачком лику Кронштатског угодника Христовог, богоносног Јована. Издање представља тумачење великог дела годишњих литургијских читања светог Јеванђеља кроз духовно искуство самог светитеља Јована у којем Реч Божја постаје јасна и разумљива, „жива и делотворна“ (Јев 4, 12). Извор: Српска православна црква
-
12. октобар - обретење моштију св. Јована шангајског и санфранциског
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
У ноћи са 11. на 12. октобар 1993. године, после вечерње службе у саборном храму, епископи и свештеници који су били у саставу Комисије за испитивање земних остатака архиепископа Јована смењивали су се у читању Јеванђеља код његовог гроба. Укупно је у овом чину учествовало 16 особа. Кључ од поклопца ковчега чувао је архимандрит Петар (Лукјанов) више од 25 година. Пришао је и свечано убацио кључ, али се поклопац није отворио – зарђао је и брава није радила. Тада се наш протођакон, отац Николај Поршников, руски јунак тежак више од 150 кг, лати посла; покушао је да отвори поклопац пајсером, али епископу Антонију се такво насиље није допало - непоштовање је отварати мошти насилно, уосталом, ово је нека врста светог обреда. Зауставио је оца протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50. псалам. Завршио је читање 50. псалма, а онда је запевао наглас: „Не имами друге помоћи...“ - и ми смо успели да отворимо браву скоро одмах. Владика Антони је лако одбацио поклопац ковчега. Мислим да нисмо могли одмах да отворимо, јер је Господ желео да мошти отвори Епископ Антоније, који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио, угледали смо одежду светог Јована. Некада је била бела, а сада је била зелена, вероватно зато што је постала буђава. Када смо дотакли одежду, она је почела да се мрви у нашим рукама. Када је свештеник сахрањен, лице му је покривено литургијским воздухом (покровом), истим којим се за време Литургије покривају Чаша и Дискос. И лице светог Јована било је покривено таквим воздухом. Владика Антоније, поново читајући 50. псалам, прекрсти се и подиже воздух. Тако сам први пут „срео“ владику Јована, први пут га видео. Његово лице и цело тело били су потпуно сачувани, нетрулежни – били су мошти. Од 16 учесника чина отварања светих моштију Епископа Јована, седам људи је већ отишло ка Господу, међу којима су приснопамјатни архиепископ Антоније (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а већина недавно – последњи штићеник Светог Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. маја 2018). У животу Цркве тајанствен је сваки молитвени дах, свака служба, сваки тренутак. Проналазак моштију светог Јована је, несумњиво, био црквена тајна, када кроз нешто видљиво, опипљиво, настаје нешто невидљиво, тајанствено, преображавајуће и укрепљујуће. После ове тајне отварања моштију, ми, учесници, и деца Руске Цркве почели смо да чекамо следећу тајну – канонизацију Архиепископа Јована. Након овога, у мају 1993. године, одржан је Архијерејски сабор Руске заграничне цркве на коме је донета саборна одлука о прослављању Светог Јована 2. јула 1994. године. Из мемоара свештеника Петра Перекрестова (Сан Франциско, Калифорнија) СВЕТИ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, МОЛИ СЕ БОГА ЗА НАС! https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02GPojoPFEpsj6CsXm4hgHXHtGWH8mjQT97nUZM9QJJSsCQQ4NDnFhLorc2Ejvqe6l/-
- шангајског
- јована
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав (в. 7. јануар; 24. фебруар; 25. мај; 24. јун и 29. август). https://spc.rs/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/
-
Духовни светови Маргите Стефановић и монаха Јована Хиландарца
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
У електронској музици постоје случајеви када се мешањем две потпуно различите форме, оне на чудан начин стапају једна са другом и стварају врхунско дело. Вођен оваквом идејом, решио сам да свом разуму и души покушам да приуштим такво искуство. Када су ми у исто време у руке дошле књиге „Маги – Као да је била некад“ и „Туђинче,…“ монаха Јована (Хиландарца), решио сам да не правим распоред, већ да ове књиге читам паралелно, очекујући какав ће ми утисак оставити тај микс. Иако нисам знао на какав су начин писане књиге, у основи знао сам да ме чекају две потпуно различите атмосфере и погледа на живот. Први утисци јавили су се јако брзо. Исти простор – Београд и околина (Гроцка и Смедерево) – период између два светска рата и последње две деценије прошлог века. Дакле, разлика у простору минимална, у времену 60-70 година, а као да су две потпуно различите цивилизације, културе, менталитети. У мени је одмах почело да букти питање – како је до тога дошло? Обе приче имају сличну форму, искрен и дубински приказ времена кроз живот одређених личности и мноштва „споредних“ ликова, без тежње за идеализацијом, улепшавањем нити критиковањем и пљувачином. Кроз приказ људи из друштва тог времена, њиховог начина живота, размишљања, упознајемо се са оним што је за ову тему кључно – дух времена! Хронолошки приказ живота монаха Јована и Маргите даје нам могућност да кроз те детаље схватимо шта је одредило њихове животне судбине: монах Јован – трговац, током рата припадник љотићевског СДК, избеглица у Енглеској и на крају монах на Хиландару, дугогодишњи баштован, писац, упокојен у 104. години живота; и Маргита Стефановић, рођена у Београду 1959. године, у елитној градској породици, завршила средњу музичку и дипломирала архитектуру, најпознатија као клавијатуристкиња бенда ЕКВ, и једна од најзначајнијих личности Новог таласа и Београда осамдесетих година, након распада бенда и много трагичних судбина њених пријатеља, живота у сиромаштву, упокојила се 2002. године од последица сиде. Ако би и ове биографске цртице узели као поређење два представника свог времена, јасно нам је да нема много додирних тачака. Оно што штуре биографије не показују јесте оно што се види управо урањајући у атмосферу коју носе ове две књиге. И једна и друга личност јесу ОДГОВОР на своје време – управо онако како је то у мањој или већој мери свако од нас. Покушаћу да кроз лични доживљај појасним оно о чему желим да пишем. Читајући приповедање оца Јована о свом детињству и одрастању у предратној Србији, атмосферу домаћинских породица тог времена, традиционалне вредности итд… у души је почело да ми се јавља неко чудно негодовање. Нисам ни секунде помислио да измишља и идеализује – јер заиста није писано на такав начин а и довољно сам слушао о њему од људи који су га познавали и немам разлога да сумњам – али једноставно мој склоп личности тешко је реаговао на овакву атмосферу. А онда, сива атмосфера и мирис издишућег комунизма и надолазеће пропасти, атмосфера страха, неразумевања, бега у пороке и тешка унутрашња стања – уопште ми није била страна нити нелагодна. Тако сам, већ од самог почетка наслућивао решења многих мојих питања, која су се у даљем току само потврдила. Наиме, да ли је чудно што монах Јован, као већ успешни трговац, свом душом прихвата учење Димитрија Љотића, на најбољи могући начин сједињен православни поглед са националном и духовно-културном идејом? Он, који је одрастао у здравој традиционалној средини, где је хришћански етос прожимао строгост и љубав, дужност и слободу, животну радост и одговорност, где ни један од ових појмова није укаљан лицемерјем, већ потврђен животима и смрћу оних који су га одгајали. Шта је чудно у томе да, на таквим темељима подигнут, брзо препозна шарлатанство комунистичких идеја? Оно што сам осетио је потпуно природан ток развоја његове личности и идеја. Ништа неприродно и насилно, чак и описи почетака деградације морала у Краљевини Југославији између два рата, нису писани са неком догматском одбојношћу јер „тако треба“, већ се види истинска неприпадност аутора таквом свету који тада креће да се намеће омладини. Исто тако, нема усиљене улепшаности и задивљености код описа разних карактера и личности из друштвеног, интелектуалног и кафанског живота Гроцке и Смедерева тог доба, који је он као трговац до детаља упознао, па је добар део прича управо посвећен описима најразличитијих ликова, који заједно дају колаж духа тог времена. Размишајући о свом доживљају његових прича, схватио сам зашто су људима његове генерације и васпитања идеје Димитрија Љотића биле природне, али и зашто се, и поред многих покушаја, нису примиле на нашу генерацију. Сваки од покушаја духовне и националне револуције наших генерацина завршио је или као пролазна клиначка фаза и позерај, као вентил за фрустрираност и незадовољство или као извор зараде. Овде се враћамо на мој, потпуно природан доживљај описа духа Београда осамдесетих. Како то да ми је нелагодно да читам о чувању стада оваца, причама стараца, црквеним саборима, а пријемчиве су ми приче о безнађу, пропасти, распаднутим породицама, емотивним нестабилностима, јурњави са дилерима, проблемима… Овде се налази корен наше генерацијске неснађености. Разлика између патриотизма монаха Јована и патриотизма момака „са капуљачама на главама…“ је као када би поредили пустињака и аскету са школованим теологом. Овај други ће моћи да вам у теорији каже све о Христу, али све је то хладно и „на папиру“, док ће вам пустињак без много речи показати веру јер он је Христа заиста упознао срцем. Такав је и наш патриотизам, неукорењен. А у основи проблем је што смо прескочили степенице! Људи који су живели почетком прошлог века имали су жив, непрекинут континуитет са прецима и предањем. То је управо оно национално предање засновано на православном темељу, органски ланац поплочан животима оних пре нас. Такви су били они који су прешли Албанију, и такве су генерације расле на њиховим темељима. Али… Имамо потпуни расцеп, прекид овог органског ланца ватром комунизма. Грађевина је срушена до темеља, и темељ раскопан. На тим рушевинама расте она генерација коју симболизује Маги. Уместо живе традиције постављена је усиљена строгоћа натопљена комплексима неостварене деце комунизма. Та генерација, приказана у ликовима које најбоље глуми Бата Стојковић, то је генерација која је рушевине старе велике грађевине претворила у пепео. На том пепелу расту неснађене генерације, које виде да пепео није леп, али немају идеју где да траже лепоту. Којим коренима они да се врате? Ово су генерације жртвоване од својих, иструлеле у пепелу да би нама постали подлога за градње. Историја једног народа суштински је историја његовог односа са Богом. То видимо код најважнијег народа у историји, Израиљаца, кроз њихова лутања роком Старог Завета, покајања, враћања Богу, поновних отуђења… Свака генерација плаћала је дугове неверства оне претходне, ако она није слушала Божији глас кроз пророке. Ако желимо да се држимо органицизма, онда је неприродно прескакати степенице. Не може се суштински волети оно што се не познаје. Ми не можемо да волимо идеју свог народа из замишљених фантазија. Монах Јован је то могао, јер за њега то нису биле фантазије. За нас јесу! Зато и јесмо на нивоу приучених теолога. Нема живе љубави, већ само празне теорије, а она је неодржива када дође на озбиљан испит. Жива љубав према свом народу је много „скупља“. Наше генерације су у незавидној позицији. „Лако је било монаху Јовану“ – с правом би могли да завапимо – „да воли свој народ кад је одрастао у у здравој атмосфери, како да волимо ово данас?“ Како год, али само то је права љубав и жртва, све друго само – илузија и фантазирање. Као што не могу да верујем некоме да брине за права Ескима а не занима га несрећа свог народа, тако је парадоксално и волети „славну историју“ а презирати комшију, не говорити са рођацима, пљувати место у коме си одрастао и формирао се као личност… Ми морамо да заволимо оно што познајемо, а то је прво наша генерација, људи са којима смо одрастали, који слушају исте песме, смеју се истим репликама из филмова, памте исте голове… Они који ће вам причати где су се крили током бомбардовања, који се најеже на звук сирене, они који памте шпицу за „Лаку ноћ, децо“ и плаше се одјавне шпице „Породичног блага“ у недељу увече… Да заволимо игралишта са кошем између зграда, бетонске трибине прекривене љускама сунцокрета… А онда, да заволимо и генерације пре њих, да их суштински заволимо, и, што је најтеже – да им опростимо своја несрећна детињства. Да заволимо наше пијане родитеље, њихове комплексе и неиспуњеност, разочарења, промашене револуције, неуспеле пословне пројекте, ратне трауме… А онда, да се покајемо и за њих, и за оне пре њих. Тек онда, кад у себи нађемо љубави и за оне „поштењачине“ из чувеног монолога Николе Која, када прескочимо и тај степеник, можемо да повратимо континуитет и да нам славна историја и преци више не буду научна фантастика већ живо предање које ће нас напајати снагом за ново изграђивање уместо потонућа у деструкцију и(ли) апатију. Док не прођемо овај болан процес, наша љубав биће само празна шминка, позерај и ми ћемо бити само нови слој пепела на темељу некадашње грађевине. Живот није љубазно смешкање, већ често болна гримаса. Ми се љубазно смешкамо бајкама о славној историји, која не живи у нама, ми је не осећамо. Јер до истинског осмеха, потребно је да прође много бола и непријатних признања о себи самима. Да ли смо спремни за то као појединци, да би то успели и на нивоу заједнице? https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2023/01/08/духовни-светови-маргите-стефановић-и/-
- хиландарца
- јована
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Свети Јустин Ћелијски: Беседа на Усековање главе Светог Јована Крститеља
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Данас је, браћо и сестре, други Велики петак. На Велики петак Господ је распет и убијен. А на данашњи дан, распет је и убијен и обезглављен Највећи човек овога света, јер су уста Господа Христа изрекла највећу похвалу о њему: да је он Највећи између рођених од жена. Ни о коме није се тако Господ изразио. Ради чега је то Господ учинио? Шта је то тако велико што је Претеча, живећи у овоме свету, учинио? Прво, што је као Претеча, као претходник Господа Христа, дошао у овај свет да припреми људе за Господа Христа – Спаситеља. Oд чега нас је Господ спасао? Од онога од чега нас нико није могао спасти: од смрти, од греха, и од зла. Али улога, дужност коју је Свети Претеча имао да изврши, неисказана је и страшна и велика. Њему као Претечи, Господ је дао да сагледа све грехе овога света, да сагледа све смрти овога света, да сагледа све ђаволе овога света. То је страшна мисија и страшна улога. Замислите Светога Претечу који је бос, пустињачки, са одећом од камиље коже, ишао испред Господа Христа кроз прашуму људских грехова. Њему је Господ дао ту страшну моћ да сагледа грехе свих људи и да тиме осети и покаже колико је био потребан Спаситељ свету. Зашто је Господ дошао у овај свет? Нико нам тако речито није рекао као Свети Јован Крститељ. За њега се вели да се никад смејао није. Како се могао смејати човек који је сваког тренутка пред очима имао све грехе свих људи, све историје људске! Како се могао смејати човек који је пред очима имао све смрти, све лешеве људских бића у овоме свету! Како се могао смејати човек који је прозро до дна сваки грех и у свакоме греху видео ђавола! Како се могао смејати он који је виде род људски сав поробљен грехом и поробљен ђаволом! И заиста, Претеча је први показао на Господа Христа као на Спаситеља света. Он је први Еванђелист, јер сам сведочи и Еванђељу, сведочи да је Дух Свети сишао на крштеног Господа Исуса. Он је исто тако први Апостол, први Мученик који је пострадао за Господа Христа, како се вели у дивној песми његовој, радујући се. И тиме открио тајну свих Светих мученика. Како су Свети мученици могли да издрже страхоте од мучења, од ужаса – показао је Свети Претеча, говорећи да је он пострадао радујући се. Тако је сваки Мученик пострадао за Господа Христа радујући се. То је извесна радост која се даје с Неба, даје се сваком Мученику Христа ради. Он је несумњиво највећи Исповедник Господа Христа. Када су други урлали и викали против Њега, он је кротко и смирено објавио Њега за Јагње Божије. Гле Јагње Божје, које узима на себе грехе света! Замислите те очи које су могле и морале сагледати све грехе овога света. Како је било тешко Претечи! Како је било неисказано тешко гледати све то! И он је био, нема сумње, најтужнији човек у овоме свету, али исто тако и најрадоснији. Јер је први открио и сагледао у Христу Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола. Велика част, а и велика мука и невоља, доживети у својој људској души сав род људски, све наше патње, све наше падове, све наше грехе. Ето, то је била дужност и болна и тужна утеха Светог Великог Претече. Да! Он је био и најрадоснији човек. Јер њему као таквом, који је сагледао све што је ужасно у роду људском, откривена је тајна Личности Господа Христа. Он који је био изведен из грехова људских и страсти људских, доживео то да види и открије у Спаситељу васкрсење мртвих, да открије у Њему Милостивог Господа, Који прашта грехе људима и узима на Себе све грехе људске овога света. Да, у томе је била његова радост. У овом свету, браћо и сестре, нема истинске радости ако је смрт завршни тренутак нашег живота. Ако је смрт завршетак нашега бића, онда у овоме свету заиста не може бити радости. Само би се луд човек могао радовати таквом животу и таквом свету. Једина истинска радост у овом свету јавила се онда кад је Господ васкрсао из смрти и победио смрт за нас људе. Од те радости нема веће радости. Ту радост доживео је Свети Претеча и на тај начин што је објавио свету спасење света у Господу Христу од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Тако је сваки хришћанин на свету, у исто време врло тужно биће, али и радосно биће. Тужно због грехова својих, сваки од нас; а радосно, што све грехе скида са нас и спасава нас Господ Благи, Христос, Једини Човекољубац. Да, данашњи велики Празник открива нам велику и страшну тајну. Људи су распели Господа Христа, људи. Жене су плакале када су Њега распињали, а Он, Благи Господ, прима на Себе смрт за све нас. И на тај начин, људи који су Господа Христа распели, који су једино викали да су против Њега, били су богоубице, највећи злочинци. Само је Човекољубиви Господ могао то да опрости. А шта се десило са данашњим даном? На данашњи дан жене су потрчале да достигну богоубице, да се изједначе са људима, да Највећег рођеног од жена погубе, да обезглаве! Страшно! Тешка увреда за Бога! Али, Господ је у милости Својој и тај грех опростио, и опрашта онима што се кају. Нема сумње, Господ је ради нас људи претрпео неисказане муке, неисказане болове, и васкрсао нас из мртвих. Дао нам победу над смрћу – ту једину истинску победу. И Свети Претеча, који је по речима Господа био Највећи рођени од жена, доживео је да буде посечен и убијен. Да, зашто? Од безумне жене (Иродијаде). Тиме су жене скоро достигле људе у злочинству, у убиствима свакога добра, и свакога Небеског весника. И ми, празнујући Светог Јована Крститеља, на данашњи дан празнујемо његов излазак из овога света, али и његов одлазак ка Господу Христу, његов одлазак ка Васкрслом Господу, Кога је он целог живота проповедао. Зато што је био Највећи између рођених од жена, такав велики Свети праведник каквог земља видела није. Он је заиста и постао извор, непресушни извор благодати Божије, силе Божије, помоћи Божије свакоме садашњем хришћанину, и свима будућим хришћанима, и свима бившим хришћанима који су прешли са ове земље. И зато, када смо у невољама и мукама, прибегнимо њему. Он је готов да ходатајствује за нас, да се моли за нас, да нам измоли опроштај грехова и да нам измоли Царство небеско. Да! Најтужнији човек и најрадоснији! Ето, Свети Јован. Ми њега данас празнујемо и молимо се Господу да услиши молитве за све нас, да нас спасе свакога зла, а најпре и највише погибије душа. Да душе не изгубимо у гресима својим, да васкрсавамо са Господом Христом. Амин. Свети Јустин Ћелијски Извор: Епархија врањска -
Празник Усековања главе св. Јована Претече - 11. септембар
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У среду 11. септембра 2024. године наша Црква прославља празник Усековања главе св. Јована Крститеља, који преподобни Јустин ћелијски назива „малим Великим Петкомˮ. Свете Литургије биће као и увек на овај дан служене у свим храмовима АЕМ, а посебно свечано биће у оним црквама које су посвећене св. Јовану Крститељу: у цркви Рођења св. Претече на Централном гробљу ће од 8 часова свету Литургију служити Преосвећени викарни Епископ хвостански г. Алексеј, а Литургије ће бити служене и у другим храмовима - Сабора св. Јована у Водоводској улици број 2 Жаркову и Рођења св. Јована Претече у улици Љубомира Ивковића Шуце бб на Петловом брду, где ће од 9 часова свету Литургију служити Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион. Преосвећени Владика липљански и војни Доситеј ће сутра свету литургију служити у Вазнесењском храму у центру Београда, од 9 часова. Поводом празника подсећамо на изузетан текст катихете Бранислава Илића, студента Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, који је 2021. године објавила Информативна служба СПЦ: Усековање часне главе Светог Јована Крститеља – Мали Велики петак Међу празницима посвећеним Светом Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ. У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована (11. септембра). Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника) Ове речи тропара описују значај и улогу светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег у домостроју спасења људског рода. Свети Јован је савременик и вршњак Христов. По мајци је и рођак Спаситељев. Мајка Светог Јована, Јелисавета је била блиска рођака Пресвете Богородице. У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). О празнику Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик, (синаксар празника). Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу. По речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11). Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит. Химнографске текстове које величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину. На вечерњем овог празника имамо три Старозаветна читања: Из књиге Пророка Исаије, Пророка Малахије и из прича Соломонових. На јутрењу се чита одељак из Матејевог еванђеља, као и синаксар који описује празник. На Литургији имамо Светописамска читања из Дела апостолских, као и читање из Марковог еванђеља. О посту на празник усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Црква нас на овај празник подстиче на пост угледајући се на благословени пример подвижника над подвижницима и монаха над монасима, који се у јорданској пустињи хранио скакавцима и дивљим медом. По многим сведочанствима пост у овај дан установљен је са самим празником. Директно помињање поста на празник усековања часне главе Св. Јована налазимо у типику Светог Саве освештаног који се позива на древно црквено предање. Када говоримо о начину поста у овај дан, несмемо да сметнемо са ума да је ово литургијски дан и самим тим због Евхаристијске радости начин поста не може бити у потпуности строг. Овај празник ваистину јесте мали велики петак, али у исто време он је велики Васкрс, на то нас подсећа и преподобни Јустин ћелијски: „данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, – Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану “Деисис” тојест мољење: Господ седи на престолу славе – Цар Небески, с десне стране њега – Пресвета Богомајка, а слеве Свети Претеча. Моле се Њему за род људскиˮ[1] „Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника). [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског на празник усековања часне главе Светог Јована Крститеља, изговорене у Светоархангелској обитељи манастира ћелије. Текст преузет из архиве Информативне службе СПЦ. Извор: Радио "Слово љубве" -
Акатист Светој Ксенији Петроградској у храму Светог Јована Владимира
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
-
Три храма св. Јована Крститеља у недељу славе славу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Три београдска храма посвећена св. Јовану Претечи и Крститељу у недељу 7. јула 2024. године по новом календару, на празник Рођења св. Јована Крститеља, прослављају храмовну славу – цркве посвећене Рођењу на Централном гробљу и на Петловом брду, као и Саборни храм св. Јована у насељу Макишке терасе. Прослава као и увек почиње свечаним празничним бденијем у суботу уочи славе од 18 сати - у цркви на Петловом брду од 17 часова - а наставља се светим архијерејским Литургијама у недељу од 9 часова. Како сазнајемо: викарни Епископ новобрдски Иларион служиће у храму на Централном гробљу; викарни Владика хвостански Алексеј у цркви на Петловом брду, а викарни Епископ липљански и војни Доситеј ће богослужити у цркви Сабора св. Јована Крститеља на Макишким терасама. Извор: Радио "Слово љубве" -
Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донета у Атину из њеног места обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да исправно схвата Свето писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су одслужени доксологија и вечерња. Чесна глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ. После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. https://mitropolija.com/2023/11/15/hiljade-vernika-docekalo-glavu-svetog-jovana-zlatousta-prvi-put-donetu-u-atinu-sa-svete-gore/
-
Београд: Предавања духовника из манастира св. Јована у Британији
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Од 24. до 27. октобра 2023. године у Београду ће боравити високопреподобни архимандрит Захарија (Захару), духовник манастира Светог Јована Крститеља у Есексу (Велика Британија), као и високопреподобни архимандрит Петар (Вризас), игуман овог манастира, сазнајемо из Пословне канцеларије светог манастира Хиландара у Београду. Духовници ће приликом ове посете одржати и два лепа предавања: о. Петар у уторак 24. октобра у 18 часова у крипти Светосавског храма на тему „Изградња храма Божијег у нама“, а о. Захарија у среду 25. октобра у 19 часова на ПБФ у Београду на тему "Трезвеноумље, ревност деце Божије и униније света". Повод за посету о. Захарије и о. Петра Србији је учешће на предстојећем "Другом Светопрохорском монашком сабору", који ће се одржати 30. и 31. октобра 2023. године у манастиру преподобног Прохора Пчињског, а у организацији Православне Епархије врањске СПЦ, уз сатрудништво Светог манастира Хиландара, а под покровитељством Светог Архијерејског Синода СПЦ и са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Ово међуцрквено монашко сабрање има духовни, научни и образовни карактер и намењено је превасходно духовној користи, подршци и унапређењу монаштва. Извор: Радио "Слово љубве" -
Вазнесењски храм: Беседе св. Јована Кронштатског
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Епархија будимљанско-никшићка СПЦ у оквиру овогодишњег Сајма књига доноси неколико нових издања, међу којима је и књига "Беседе из катихизиса" св. праведног Јована Кронштатског у преводу на српски језик. Епархијска издавачка кућа "Свевиђе" представиће ову књигу у уторак 24. октобра 2023. године од 18 часова у Парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, а о књизи ће говорити протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић, Главни и одговорни уредник "Свевиђа" и протојереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењског храма и приређивач књиге. Интересантно је поменути да су књигу са руског језика превели и за објављивање припремили чланови духовне заједнице при Вазнесењској цркви. Извор: Радио "Слово љубве" -
Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби Светог Јована, Претечу и Крститеља Господњег, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба Светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Када Свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело Светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога Свети еванђелист Лука узе од тог Светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху Свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње. Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише Свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаше пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука Светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху, а од ње, као и раније, биваху чудеса. Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука Светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту Чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, алн не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да Свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та Света Рука лежаше у прекрасном антиохијском храму Светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то, пак, време Јов оде из Антиохије са Чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је Света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама Светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са Светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог Светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише Чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење Свете руке Крститељеве догоди се уочи самог Светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка Светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин. Десница Светог Пророка остала је у Цариграду до доласка Турака и пада царске престонице (1453). Султан Бајазит ΙΙ, са политичких разлога, у жељи да постигне мир са крсташким редом Јовановаца, чуварима Светих места, који су по месту доцнијег боравка познати као Родоски и Малтешки витезови, подарио им је Свету десницу, у време њиховог боравка на острву Родосу. У то време Јовановци су донели из Палестине преко Кипра две друге светиње: Честицу Часног крста Христовог, дар Луја ΧΙΙ и по некима чудотворну икону Пресвете Богородице, насликану руком Св. еванђелисте Луке. Највероватније, међутим, да је ова света икона већ била на Родосу у православном древном светилишту званом „Филеримос“ близу града Родоса. (По том манастиру и брду на коме је саграђен та икона се и до данас назива „Богородица филермска“, или „Филермоска“). Због турских опсада острва (1480; 1522-1523) ова светиња као и друге две светиње пренешене су са брда Филеримоса у град и враћене назад све док Јовановци нису били приморани да напусте Родос и крену према Италији (1523). У Италији (Месина, Баја, Ћивитавскја, Витербо) пребивале су до 1527. да би онда биле пренете преко Француске (Вијфранк, Ница 1527-1530) на острво Малту у место Биргу, у храм Св. Лаврентија (1530-1571) и коначно у град Валету (храм Св. Марије Победитељке 1571-1578, и у Јоанитску Катедралу Св. Јована Крститеља 1571-1798). Руски ходочасник Добриња, будући Свети архиепископ новогордски Антоније (слави се 10. фебруара), видио је десну руку Претечину на царском двору у Цариграду (1200). Из историјских сведочанстава је познато да је 1263, пошто су крсташи поново заузели Константинопољ, латински император Болдуин предао једну плећну кост моштију Св. Јована Крститеља Отону де Цикону, који је послао цистерцијанској опатији у Француску. Десна рука је и даље чувана у Цариграду. Крајем XIV и почетком XV века ту светињу су видели у Манастиру Богородице Перивлепте у Цариграду руски ходочасници Стефан Новогородац, ђакон Игнатије, дијак Александар и ђакон Зосима. После турског заузећа Константинопоља (1453) по наредби султана Мехмеда Освајача, светиње су сабране и чуване у царској ризници под печатом (и до данас у музеју Истанбула, показују „руку“ Св. Јована; највероватније да се ту ради о једном од два прста који недостају на руци и који је уграђен у ћивот сличан руци). На Малти су пребивале све три светиње до краја XVIII века. Када је Наполеон освојио Малту и укинуо ред Малтешких витезова, последњи на Малти велики магистар Реда Фердинанд фон Хомпеш однио је Светиње у Русију и поверио их члану Реда, руском императору Павлу Ι, у Санкт Петербургу 12. октобра 1799. Оне су биле прво похрањене у царској резиденцији у Гатчину а потом у Зимном дворцу у Петербургу у храму Нерукотовореног Образа. У част тог преноса са Малте у Гатчин три велике хришћанске светиње: «Крста из дела древа животоворног Крста Господњег, Чудотоворног образа Божије Матере, који је насликао Свети еванђелиста Лука и Десне Руке Мошти Светог Јована Крститеља» установљен је празник са посебном службом у Минеју за месец октобар 12. дан. Од тога времена Црква, првенствено Руска, прославља овај Пренос једном годишње. Светиње су преношене из цркве Зимног дворца у Гатчин на поклоњење верном народу у велики храм Св. Петра и Павла подигнутог за ту сврху (1852). Десница Пророка и Претече Христовог благосиљала је Руску земљу сто двадесет година. После револуционарних збивања у Петрограду (1917) Св. десница, са друге две светиње, је била спасена од насиља бољшевика. Настојатељ храма у Гатчину тајно их је пренео у Естонију, да би их принцеза Марија Фјодоровна пренела у Копенхаген (Вила Видор) Неко време Светиње су се налазиле у Руској цркви у Берлину, да би на крају (1932) биле уступљене, од стране Митрополита кијевског Антонија Храповицког, првојерарха Руске заграничне цркве, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица, краљу Југославије Александру Карађорђевићу. Св. десница, дио Часног крста и икона Богородице Филермске биле су похрањене у дворској цркви Св. Андреја Првозваног на Дедињу све до почетка ΙΙ светског рата (1941). Тада је Св. Владика Николај ускликнуо у једној својој беседи: „Десница, која је зауставивши воде Јорданске, подигла се на главу Христову, налази се међу нама!“ Априла месеца 15/1941. на Цвети, млади краљ Петар ΙΙ донео је три светиње са Патријархом Гаврилом Дожићем, да се чувају у Манастиру Острогу, предавши их архимандриту Леонтију Митровићу, настојатељу Манастира. И поред тога што је Манастир Острог био на мети окупатора читаво време рата; поред тога што је у њему и око њега беснео братоубилачки рат (октобра 1943. г. партизани су у Манастиру убили цео штаб националних јединица на челу са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем (њих 28) – Архимандрит Леонтије је успео да сачува Светиње скривене у својој келији све до 1952. Те године комунистичка власт их је запленила, бацивши настојатеља у тамницу, и пренела их у трезор Државне безбједности(полиција-УДБА) Црне Горе, заједно са малом иконом Св. Андреја Првозваног. У међувремену је један полицајац који је учествовао у отимању светиња, по промислу Божјем, тајно обавестио тадашњег Митрополита Црногорско-приморског Данила Дајковића где се узете Светиње чувају. Тако је на захтев Митрополита Данила Верска комисија Црне Горе донела одлуку да се Св. десница и део Часног крста уступе Митрополији на чување а икона Богородице задржи у Цетињском Музеју „привремено“. Св. рука са делом Крста стављени су у Манастирски музеј где су били све до 1993. г. када су свечано пренете за празник Рођења Претечиног (7. јули) у храм Рождества Пресвете Богородице, у ћивот Светог Петра Цетињског. После неколико година урађен је и живописан параклис Св. Јована Крститеља где су две светиње смештене на поклоњење верног народа Божјег. У међувремену је Митрополит тражио писмено више пута од Министарства културе Црне Горе да се Цркви врати и чудотворна икона Мајке Божје Филермске што, нажалост, није учињено до дана данашњега. У Музеју при Владином дому на Цетињу урађена је једна апсидална просторија, названа „плава капела“ где је икона изложена за посету туристима. Тако се догодило први пут у историји да ова древна Светиња не буде у храму, него у световној згради, на велику жалост свих разумних и часних људи. А рука Светог Јована наставила је свој ход по хришћанском свијету, позивајући и у наше дане као и у Христово време људе на покајање, тј. на промену ума, срца и свеукупног људског живљења. Благословом Његове светости Патријарха српског г. Павла и Патријарха московског и све Русије г. Алексија II, уз старање Фонда Св. Андреја Првозваног из Москве, и сагласност државних органа Црне Горе и Русије, Света десница је пренета свечано авионом у Москву 7. јуна 2006. г. Руку је примио Архиепископ ташкенски и Средње Азије Владимир са Митрополитом женевским Михаилом Руске заграничне цркве и бројном пратњом. Пре поласка Архиепископ Владимир је служио са свештенством Свету литургију у Цетињском манастиру; Ћивот са руком је смештен у већи позлаћени ковчег специјално урађен у „Софрину“ за ову прилику. Пре преноса на подгорички аеродром, Св. десницу је целивало бројно свештенство и народ у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Онда је у пратњи Руске делегације (38 чланова) и Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Архимандрита Антонија, настојатеља Подворја Српске цркве у Москви, двојице јеромонаха, Кирила и Петра, из Цетињског манастира, који студирају на Московској духовној академији, као и искушенице с. Ксеније (режирала и урадила филм о Светом Јовану – „Јован му је име“) специјалним авионом рука пренета у Москву. Патријарх московски Алексије ΙΙ је са преко 80 митрополита, архиепископа и епископа, бројним свештенством и народом, је приредио величанствени дочек Св. руци пред Храмом Христа Спаса. У овом четрдесетодневном путовању по Русији, преко 2 милиона верујућих људи примило је благослов од деснице која је крстила Христа Господа у Јордану. Догодила су се и бројна чуда њеним благодатним дејством. А највеће чудо је то да Претечина десница сабира око себе, после 2000 година, милионе људи, што није у стању да, у наше дане, учини иједан жив човек, на ма каквом светском положају био! Тако и даље одјекује целом васељеном у људским срцима реч и позив „највећег рођеног од жене“: „Покајте се јер се приближило Царство Божје“. https://mitropolija.com/2023/10/06/povijest-o-desnoj-ruci-svetog-jovana-pretece-koja-je-krstila-gospoda/
-
Пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована Овог дана празнује се пренос њихових моштију из Канопоса у Манутин и многобројна чуда која су се догодила од њих. Свети Кирил, патријарх александријски, мољаше се приљежно Богу, да уништи идолско нечестије у месту Манутину, где беше идолски храм и где владаше сила демонска. Тада се јави патријарху ангел Божји и рече му, да ће Манутин бити очишћен од нечистија, ако он пренесе на то место мошти Светих Кира и Јована. Патријарх то одмах и учини: пренесе чесне мошти мученика у Манутин и сагради тамо цркву у име Светих Кира и Јована. Од моштију ових мученика исцели се од шкрофула Амоније, син александријског градоначелника Јулијана; неки Теодор од слепила; Исидор од Мајума излечи се од труљења црне џигерице; жена Теодора од отрованости; неки Евгеније од водене болести, као и многи други од других болести и мука. Све се ово догодило 412. године. Тропар Пренос моштију Св. бесребреника Кира и Јована (глас 5): Као необориву стену даровао си нам чудеса Твојих Светих мученика, Христе Боже. Њиховим молитвама саборе безбожника разори, скиптре царства оснажи, као Једини Благ и Човекољубив. https://mitropolija.com/2023/07/11/prenos-mostiju-svetih-besrebrenika-kira-i-jovana/
-
- бесребреника
- светих
- (и још 4 )
-
Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов. За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима. Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја. https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/
-
Торжество Светог Јована Шангајског у Манастиру Пиносава
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Епархија
Већ традиционално празник Светог Јована Шангајског се обележава у Светоархангелском Манастиру Пиносава у Кусатку (епархија шумадијска). И ове године велики број верника из свих крајева Србије окупио се на Свеноћном бдењу и Светој Литургији. Богослужење је трајало од 22.30 до 3.30 у недељу. Након службе на којој је архимандрит Петар (Драгојловић) причестио вернике, уследила је, по манастирском обичају, трпеза љубави. помазивање верника из кандила испред иконе Светог 0-04-05-82d070057ef82c5151e942406d8088414de9700ac39d0bb73b8277425e29e090_6076d4f21e8f5e13.mp4 извор: вибер / епархија шумадијска- 1 коментар
-
- манастиру
- шангајског
- (и још 4 )
-
У Храму на Чукарици молитва уз део одежде Светог Јована Руса
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, у којем се налази делић одежде са моштију Светог Јована Руса добијен од стране Игумана из манастира у месту Прокопи на острву Евија, поводом празника Божјег угодника Светог Јована Руса, у петак 9. јуна биће служена Света Литургија са почетком у 8 часова. Добро дошли на Литургијско сабрање! Повест о Светом Јовану Русу: СВЕТИ ЈОВАН РУС – СИЛАН У КРОТОСТИ Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте свети Јован Рус, чије су нетљене мошти понос острва Евија. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе Светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали. Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским увјерењима, Турци су мучили робове хришћане, не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових Јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског Аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру. Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало, многео сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд Свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима. Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је Агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божију свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио. Нетљене мошти Светог Јована Руса Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будмо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу, и док је умољавао Господа, као одговор на његову чврсту молбу, тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се вратио из џамије, нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби, где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божије и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њега Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога, Кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости. Свети Јован је сахрањен са опелом, по наредби Аге, који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божија да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размена становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона био смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евија, где свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим. Нека од чуда Светог Јована Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несретна мајка, након што је изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба Јована, молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли радовати видећи га као младића или девојку... И заиста, праведни Јован је чуо је преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована), и који још и данас живи Божијом силом и молитвама Јовановим." Неколико пута се свети Јован јављао у сновима и виђењима упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се кров срушио, греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете. Недавно смо чули о чудноватом исцељењу два тежа случаја менингитиса - 19-годишњег пастира на југу Грчке и 3-годишњег дечака у Лондону. Данас се део десне руке светог Јована, која је смештена у посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог исповедника хришћанске вере, знајући да Господ - Који се противи гордима - брзо услишава молитве кротких. СВЕТИ ЈОВАН РУСКИ КАО СРПСКИ ВОЈНИК У манастиру посвећеном Светом Пантелејмону посебно место заузима необична икона. Икону урадило сестринство цркве поводом чуда које се догодило током НАТО бомбардовања. У селу Лепчињцу, надомак Врања, на пропланку окруженом нетакнутом природом, смештен је женски манастир посвећен Светом Панте-лејмону, заштитнику болесних. Многобројни верници, мештани и становници Пчињског округа радо долазе у манастир по душевни мир или да уживају у лепоти која никог не оставља равнодушним. Ипак, овај манастир у цркви која је део комплекса чува једну специфичност која код многих који долазе први пут у манастир изазове изненађење. На зиду цркве посебно место заузима икона војника у униформу. Овакви призори права су реткост у православним храмовима, а претпоставља се да је реч о јединој икони оваквог типа у српским храмовима. Икона представља Светог Јована Руског у стојећем ставу, обученог у униформу српске војске. Икону су насликале сестре манастира Светог Пантелејмона поводом чуда које се догодило 1999. године, о коме смо сазнали из дописа свештеника у цркви где се чувају мошти Светог Јована Руског у селу Прокопион, на острву Евији - појашњава свештеник Синиша Пиљановић. Допис који је дошао из поменутог храма у Грчкој стигао је на адресу Епархије врањске. И он је, према речима Пиљановића, својеврсно сведочанство о помоћи коју је светитељ указао нашем народу у време страдања. У допису је описано како су у цркву на Евији те године у време НАТО бомбардовања дошла два човека из различитих крајева Грчке. Иако се нису познавали, они су свештеницима овог светог храма испричали готово истоветну причу. Монахиње се присећају да је мир који је значио и престанак бомбардовања на Србију потписан у Куманову, на дан када се прославља Свети Јован Руски, 9. јуна. Својеврсна симболика и мир који је уследио разлог су што се светитељ у војној униформи српске војске нашао у цркви. Оне кажу и да је светих војника из свих времена много у православним црквама по целом православном свету. Икона Светог Јована Руског у манастиру у Лепчињцу је јединствена по томе што је то ретки пример светитеља обученог у униформу савремене српске војске. САН Сањали су, независно један од другог, Светог Јована како скида свету одежду у коју је био одевен и облачи војничку униформу. Тада је рекао: "Идем у Србију, да помогнем нашој браћи Србима, јер се тамо прогони православље" - причају монахиње манастира Свети Пантелејмонa разлог доласка двојице Грка у цркву на Евији. Извор: Радио Слово љубве -
Часна глава Светог Јована Крститеља била је пре много година сакривена на свештеном месту. По указању једном свештенику, пронађена је у сребрном кивотићу. У VIII веку, у време иконоборне јереси, глава Светог Јована Крститеља пренета је у Комане, у Кападокији, место где је прогнан Свети Јован Златоуст. Али када иконоборство би побеђено, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године, глава Светог Јована је пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви. Преподобни Теодор Студит изрекао је дивну похвалу у част овог трећег обретења часне главе Светог Јована Крститеља. По свој прилици, света глава Претече и Крститеља Господњег била је и у његовом, Студитском манастиру. Прво, друго и треће обретење главе Светог Јована Крститеља Јован Крститељ би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: “То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих”. https://svetigora.com/trece-obretenje-glave-svetog-jovana-krstitelja/
-
Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!Христос васкрсе! https://www.serbdiocese.hu/2020/04/21/vaskrsene-gospodne-sentandreja/
-
Помозимо завршетак храма св. Јована Шангајског у манастиру Миљково
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Манастир Миљково који се налази у тзв. ресавској Светој Гори са још осам других древних светиња Српске Православне Цркве и Епархије браничевске, објавио је позив благочестивом народу да помогне завршетак градње новог храма св. Јована Шангајског, потврдила је за Радио "Слово љубве" настојатељица ове Световаведењске светиње, схиигуманија Анастасија. Како сазнајемо од мати Анастасије, градња новог храма је започета прошле године и ево, за мање од пуне године, остало је да се заврши градња куполе. Важно је напоменути да је управо у овом манастиру свој монашки постриг примио св. Јован (Максимович) Шангајски и Санфранцискански, чија се честица моштију и налази у манастиру, поред других светиња. Како је саопштило сестринство, прилози се могу оставити у продавници код дежурних сестара или уплатити на манастирски жиро-рачун: АИК БАНКА 105-0000002251982-36 СПЦ Епархија браничевска - манастир Миљково За уплате из иностранства информације се налазе на плакату уз ову вест. Такође, све податке можете добити и путем телефона: 035 280 680 или 064 051 96 98 Реч о историјату манастира Миљково Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године. Те године св. кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру Раваница, између осталих помиње се "БОУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ". Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али то је више претпоставка, а мање историјска чињеница. Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. године радила манастирска преписивачка школа за преписивање старих књига. После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане. Неоспорно је да је реч о манастиру Буковица. У време турске владавине у 16. и 17. веку, нема писаних података о манастиру, а у време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској карти уцртан је манастир Буковица. Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске, манастир порушен и спаљен. Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти манастирској. Од 1787. године па на даље, преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина-Фрајкорски рат). Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза дванаест србских нахија. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после пада Кочине Крајине за одмазду спалили. У то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник Миљко Ристић из Лапова и веома интензивно и делотворно наставља са већ започетом обновом манастира. У овом периоду обнавља рад и манстирска школа за описмењавање и образовање будућих писара, учитеља, попова. Ову школу је, у ранијем периоду, завршио и војвода Стеван Синђелић око 1780-85. године док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра у Гложану. У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника. Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу устанака бирају кнеза Петра, али он то одбија. Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа на поклон црквено звоно на коме је писало: ''Ливено за владе Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Године 1830. звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша, манастир је касније добио ново звоно. Сломом Првог Србског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и спаљен, али је око 1820. године делимично обновљен и наставља са духовним радом. Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша Алексић из Црквенца. Био је ученик манастирске школе и учесник 1. и 2. Србског Устанка, сахрањен је са јужне стране цркве. Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира, под руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње успон манастирског живота. Око 1900. године направљен је камени зид чији су остаци на југоисточној стени манастира. Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти – монаси, на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим па је манастир поново духовно и материјално обновљен. Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни манастир. Прва настојатељица била је најпре монахиња, а од 1967 године игуманија Доротеа. У овом периоду манастир је добио и данашњи изглед. Године 1968. је завршен сестрински корпус са јужне стране, године 1996. трпезарија у наставку сестринског корпуса, године 1999. завршен је конак за госте. Од 2003. траје обнова метоха Добреш. ** Миљковом манастиру је Радио Слово љубве, између осталог, посветио једну од епизода емисије кратке форме - "Ходај по земљи, живи на небесима". Извор: Радио "Слово љубве"-
- шангајског
- јована
- (и још 6 )
-
Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу. Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин. Повест о руци која је крстила Господа Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње. Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља. Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом. Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих: У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео. А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља. А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала. Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин. „Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистину и од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост!”. https://svetigora.com/sabor-svetog-jovana-krstitelja/
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.