Претражи Живе Речи Утехе

У нововековној, а посебно савременој естетици идеја лепоте доживљава трагичну судбину. На ширем плану, модерна уметност ниподоштава лепо и лепоту, њен циљ није откривање лепоте. Чак постоје бројна схватања о постојању превредноване „лепоте“. О чему је реч? Читави уметнички покрети и схватања великог броја уметничких стваралаца одбацио је класична поимања и идеју довршености. Термин „изражајност“ у нашем естетичком речнику заменио је лепоту. Заправо, „изражајно“ би се односило на уметничка дела која сугеришу више но што су способна да „изразе“, или се своде на психологистичко откривање душе уметника итд. Корени свргавања лепоте класичних естетских схватања антике, средњевековног хришћанства и ренесансе почињу у XII веку уобличавањем естетике као сфере философије. Последице овог својевременог антиестетизма показаће своју маску у XX веку. Поједини мислиоци XVIII века, пресудно су утицали на званично потискивање лепоте, због потребе да се ослободе ауторитета, жеље да крену испочетка. Резултат тога је да се исконски појам лепоте потисне на периферни план „новог духа“ уметности. Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом. Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом. Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате. Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“ Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују. Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“ Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“ Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики. На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти. Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића. Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства. Извор: Теологија.нет View full Странице