Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'позив'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Позив Патријарха српског: Среда, 12. јун, навечерје престоничке славе: - У 17 ч у храму Вазнесења Господњег биће приређен свечани дочек моштију Преподобног оца нашег Јустина Ћелијског и чудотворне иконе Пресвете Богородице Знамење, а затим ће бити служено празнично бденије Четвртак, 13. јун - Вазнесење Господње - Спасовдан - 9 часова - Храм Светог Саве на Врачару - Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће началствовати светом Литургијом, уз саслужење Његовог Високопеосвештенства Митрополита источноамеричког и њујоршког г. Николаја Руске Православне Заграничне Цркве и заграничних архијереја. У храму Вазнесења Господњег свету Литургију ће служити викарни Епископ топлички г. Петар - 19 часова - Спасовданска Литија од Вазнесењске цркве до Храма Светог Саве на Врачару - у Литији ће бити ношене мошти Преподобног Јустина Ћелијског и руска чудотворна икона Пресвете Богородице Знамење ** Спасовданске вечери - од 10. до 12. јуна 2024. године на платоу цркве Светог Марка, са почетком у 19 часова - програм https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=44187
  2. Празник св. Јована Богослова, који данас прослављамо, обележава се свечано као слава Капеле и студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, најпре бденијем и Светом Литургијом, уз ломљење славског колача и жито које спремају студенти, а ово, мајско празновање је посебно у односу на октобарско зато што се додељују дипломе свим студентима који су у претходном периоду завршили студије, нагласили су, у разговору за Јутарњи програм Радија Слово љубве, Александар Бојанић, представник Студентског парламента, задужен у Сектору за односе с јавношћу, и Миљана Асановић, потпредседник Сектора за хуманитарни и волонтерски рад ПБФ-а. Све генерације студената ове угледне високошколске образовне институције СПЦ су познате као велики хуманитарци, а наши гости су говорили о актуелним акцијама - скупљање школског прибора до 25. августа 2024. за децу на Косову и Метохији и скупљање новчане помоћи за породице у јужној Покрајини. Из разговора издвајамо ове две теме: Како студенти ПБФ спремају славско жито: Актуелне хуманитарне акције на ПБФ: Извор: Радио Слово љубве
  3. “Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељeм манифестације градом Чачком у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, објављују јавни позив за учешће на деветој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Колонија се организује у част дела патријарха Павла и основни је садржај манифестације "Дани патријарха Павла". Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ као организатор Манифестације ће, у сарадњи са градом Чачком од крстова Колоније и портрета патријарха Павла, како је и наговештено, приредити сталну поставку у Чачку када град Чачак обезбеди адекватан простор. Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2024. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2024. године на електронску адресу [email protected]. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Висина крста је највише 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2024. године, после Свете Литургије ће се на свечаности, уз изложбу крстова и беседе о делу патријарха Павла, доделити награда и плакета за најлепши крст и награде и захвалнице осталим учесницима колоније. Свечаност прати и појање хора. Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2024. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла! Извор: Епархија жичка
  4. Музички ансамбл "Фенечки бисери" одржаће велики београдски концерт, под насловом "Завет Косова", 7. маја (недеља) 2023. године, у МТС дворани, са почетком у 19.30 часова. Гости концерта су Бранка Зечевић, Павлина Радовановић и подмладак, "Фенечки бисерчићи". За одржавање јубиларног концерта Ансамбла који постоји пуних пет година, затражили су и добили очински благослов Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а своје активности не заснивају само на певању, већ и на многобројним добротворним акцијама за помоћ нашем народу на Косову и Метохији, подсетила је у кратком разговору за Радио Слово љубве Зорана Анастасијевић, која пева и свира чело и харфу у ансамблу "Фенечки бисери": Зорана Анастасијевић, члан "Фенечких бисера", позива на концерт: Карте за концерт се могу набавити у продаји преко интернета и на благајни МТС дворане. Извор: Радио Слово љубве
  5. "Дани Патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељом манифестације градом Чачком у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, објавили су јавни позив за учешће на осмој дрворезбарској колонији „Крст Патријарха Павла“, која се организује у славу лика и дела Патријарха Павла. Манифестација је ове године део пројекта Чачак - престоница културе Србије 2023 (Чачанска Родна). Сви заинтересовани који се баве дрворезом а желе да учествују на осмој колонији „Крст патријарха Павла“ - потребно је да доставе ручно изрезбарен дрвени крст до 31. августа 2023. године на адресу: „Дани Патријарха Павла“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Висина крста треба да буде највише 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2023. године, после Свете Литургије, организује се свечаност на којој се додељује награда и захвалнице учесницима колоније. Трајно се чувају радови, ручно резбарени крстови, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Удружење „Павле - живот по Јеванђељу“ као организатор Манифестације ће, у сарадњи са градом Чачком од крстова Колоније и портрета Патријарха Павла, како је и наговештено, приредити сталну поставку у Чачку када се за то обезбеди адекватан простор. Организатори поручују: "Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу Патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2023. године у манастиру Благовештење у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на живот и дело Патријарха Павла". Извор: "Дани Патријарха Павла" Чачак
  6. Епископ јегарски г. Нектарије, викар Патријарха српског и старешина београдске Саборне цркве, позвао је верујући народ на наредно духовно сабрање под сводовима ове светиње. Наиме, у уторак, 14. марта 2023. године, после вечерњег богослужења које почиње у 17 часова, предавање у Парохијском дому Саборног храма одржаће ђакон др Никола Лукић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду. Тема је "Крсту Твоме поклањамо се Христе и Васкрсење Твоје певамо и славимо". Саборна црква на свом Инстаграм налогу бележи беседе Владике Нектарија са светих служби у суботу и недељу, 11. и 12. марта 2023. године и доноси плакат - позивницу на предавање. Реч Епископа Нектарија, 12. марта 2023: Слово Епископа Нектарија у суботу, 11. марта 2023: Извор: Саборна црква, Инстаграм
  7. Изложба икона троје аутора - Петре Коснић, Ане Маљевић и Петра Редечкина, биће приређена у Педагошком музеју (у Узун Мирковој 14), у петак 17. марта, у 19 часова. Поставку ће отворити Епископ новобрдски г. Иларион, најавила је за Радио Слово љубве иконописац Петра Коснић. Изложба носи наслов "У сусрет боголикости-икона-Символ вере" и трајаће до 29. марта 2023. Петра је упутила позив слушаоцима да дођу, како на отварање, тако и током наредне две седмице, када ће од самих аутора моћи да чују о сликању икона. Разговор са Петром Коснић: Иконописац Петра Коснић је одрасла и стварала у Швајцарској и Италији, а у Србији се школовала на Академији за уметности и консервацију СПЦ и на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Она нам говори о осталим ауторима ове поставке. Извор: Радио Слово љубве
  8. Дешава се да људи који доживљавају снажне ударце судбине, у тешким животним околностима, испусте фразу: „Бог ме не чује“. Али овде би више одговарало да се запитамо: да ли ми сами чујемо Бога? И ово питање никако није реторичко. Господ нам не намеће своје друштво, напротив, смирено чека да му се и сами обратимо. Он нас увек чује. Када тврдимо да нас Бог не види и не чује, то само значи да смо ми сами затворили своја духовна чула од Господа. Обично се такво духовно слепило и глувоћа повезују са светском суjетом или одређеним нивоом благостања. Као, човек је задовољан својим основним потребама, време му је заузето одржавањем овог нивоа благостања, па није до Бога. Али, на крају крајева, ограничење комфора или губитак комфора такође не води увек до Спаситеља, јер сада човек, уместо да се окрене Њему, наслађиваjу у својој патњи и жеђи да врати дане благостања. А дешава се и да човек од самог почетка живи у оскудици, али све његове мисли су повезане не са Господом, већ са богатством које не може да постигне, а често и са завишћу према онима који то богатство имају. Као што видимо, да би се затворио од Бога, не треба много: само да жуди не за Царством Небеским, већ за пролазним земаљским благословима. Управо о томе и говори Господ: „...Испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим“ (Мт 13, 14-15). Заиста је тако: срце, везано за грубе телесне жеље, и само постаје окорело и не даје прилику да чује глас Божији. И што је најважније, људи окорелог срца и не помишљају да се обрате Господу да их исцели. Зачарани круг. Људи окоре своја срца, тај духовни орган који је створен за богоопштење, и због повређивања овог органа не могу да чују Онога Који им једини може помоћи. Али позив Господњи је упућен управо страдалницима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити....“ (Мт 11, 28). Сада људи не беже само од патње (на краjу краjева, избегавање бола је нормално за свако живо биће), човечанство је заглибљено у страх од очекивања патње, од страха од губитка овоземаљских благослова. Али ако се удаљимо од овог страха, тада ће нам се открити оно најважније: коначно ћемо моћи да видимо и чујемо Онога који је једини у стању да нас заувек избави од свих патњи и душевних немира. Данас, у животима многих људи, дешавају се можда највећа искушења у животу. Искористимо их да не тугујемо за овоземаљским добрима, већ да добијемо права блага – јединство са нашим Господом и Творцем. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-ne-chujemo-poziv-gospodnji
  9. Непосредно упознат од стране Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована, као и других свештеника из Сирије и Турске, са веома трагичним последицама земљотреса, а посебно са чињеницом да је Сирија остала готово без икакве помоћи, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одлучио да понови апел верном народу да приложи новчану помоћ у готовини у храмовима или на рачун Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке бр. 205-58219-31 и бр. 265-1630310006939-56. Помоћ ће бити упућена тамо где је најпотребнија, без обзира на то како се Богу моле они који трпе од последица земљотреса. Извор: СПЦ.РС
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, после свечаности у храму Светог Саве на којој је поделио 3.000 пакетића ученицима првог и другог разреда београдских основних школа, позвао старешине и свештенике свих храмова у подручној му Архиепископији београдско-карловачкој и наложио да сутра, 12. фебруара, на светој Литургији позову вернике да дају прилог за пострадале у земљотресу у Сирији и Турској. Укупан износ који сутра буде прикупљен у београдским храмовима биће достављен тамо где је најпотребнији. Ово је у исто време апел медијима да пренесу овај патријархов позив. https://spc.rs/patrijarhov-poziv-da-se-sutra-na-svetoj-liturgiji-prikupi-pomoc-za-postradale-od-zemljotresa/
  11. Сретенска и Минска богословска академија од 14. до 15. марта 2023. године организују III Међународну научно-богословску конференцију „Бог – човек – свет“, која је ове године посвећена теми „Човек и васиона: трагање за хармонијом“, преноси Патриархия.ru. На учешће су позвани црквени и световни научници, наставници богословских академија и богословија, богословских и световних универзитета. Сврха конференције је да изгради интеракцију између научника, теолога и филозофа у решавању актуелних хуманитарних проблема. Планиране су следеће теме конференције: сукоб човека и животне средине: теолошки, филозофски и научни аспекти; хармонија човечанства и васионеа: услови, средства, начини; узроци штете по животну средину: технолошки, друштвени, морални, духовни, други; еко-, техно-, био-, дигитални системи: изгледи за интеракцију природе и друштва; напредак и деградација човечанства: знаци, критеријуми, могућности, препреке; религија у глобализованом свету у светлу православне апологетике. За оне који не буду у могућности да присуствују лично, биће омогућено излагање на даљину преко Зоом платформе. Временско ограничење за говор: 20 минута на пленарној седници, 15 минута на секцијама. Видео снимак извештаја биће постављен на сајту и на Јутјуб каналу Сретенске богословске академије. Сви говорници ће добити сертификат о учешћу. На основу резултата конференције планирано је објављивање материјала. Они који желе да учествују морају поднети пријаву организационом комитету конференције до 1. фебруара 2023. године на е-маил адресу: [email protected]. Услови за учешће на конференцији, попуњавање пријаве, детаљне информације о учешћу, као и контакти организатора објављени су на сајту Сретенске богословске академије. https://mitropolija.com/2022/11/17/poziv-za-ucesce-na-medjunarodnu-naucno-bogoslovsku-konferenciju-bog-covek-svet/
  12. После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  13. https://spc.rs/poziv-svetog-arhijerejskog-sinoda-na/ https://iskra.co/srbija/poziv-sinoda-spc-na-svenarodni-moleban-za-svetinju-braka-i-porodice-slogu-i-mir-u-nasem-narodu/ ... Свети Архијерејски Синод СПЦ позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебану Позив Светог Архијерејског Синода на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебану за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
  14. Позив Светог Архијерејског Синода на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  15. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у навечерје Суботе акатиста, 8. априла 2022. године, у Храму Светог Саве, свеноћно бдење (Друго Бденије), служили су преосвећена господа епископи марчански Сава, хвостански Јустин, топлички Јеротеј и умировљени канадски Георгије, уз саслужење архимандрита Нектарија (Самарђић) и протођакона Младена Ковачевића, Драгана Радића и Радомира Врућинића. Након свеноћног бдења патријарх Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом уз саслужењеепископа умировљеног канадског г. Георгија, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, свештенства и свештеномонаха. ”Бденија у Цркви су установљена као позив на интензивнију молитву, на сабирање ума и срца, и бденија су нарочито заступљена у богослужбеном животу манастира, али бденија су предвиђена и, како то кажемо, у Цркви типиком. Тако да ево, хвала Богу, ово је друго бденије у току поста, завршавамо пету недељу поста и, ако Бог да, улазимо у шесту недељу, а онда после тога и у Велику недељу, недељу страдања Христових. Нека Господ дâ, да остатак поста у бодрости духовној проведемо и да у радости дочекамо празник Васкрсења Христовог, празник Пасхе Господње, празник који је истовремено и наша Пасха”, рекао је Патријарх на крају Литургије. Извор: Радио Слово љубве
  16. Позивају се сви који се баве дрворезом да учествују на седмој колонији „Крст патријарха Павла“. Дрворезбарска колонија се организује у славу лика и дела патријарха Павла у оквиру манифестације „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2022. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Пиварска 1, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2022. године на електронску адресу [email protected]. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Величина крста не сме бити већа од 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2022. године, после Свете Литургије, отвара се манифестација и додељује награда и захвалнице учесницима колоније. Детаљније прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/ (Најаве и Јавни позиви). „Дани патријарха Павла“ трајно чувају све радове, крстове, од прве колоније (2016. године) па надаље. Радови, најлепши и награђени крстови, се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2022. године у манастиру Благовештење у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на живот и дело патријарха Павла! „Дани патријарха Павла“ Извор: Епархија жичка
  17. Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем за дневни лист Политику, разговор водила: Јелана Чалија. Ваш позив на мир, љубав и дијалог на почетку Божићног поста, када су се на уличним демонстрацијама догодили први инциденти, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца, каже Шантић, не као фразу... Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова.... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадестом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: ... да зло добра донијети неће, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир. Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће, или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових Стилских вежби, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином Рашомону трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камо ли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ - најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква Литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све - људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божијом промишљу. Мир је плод Божијег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, блатостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једин другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота, дели кратак корак. Колико је за Српску Православну Цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према Српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће, макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом Столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску Православну Цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску Православну Цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком расматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истамбула. Какви су њихови изгледи? Како ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске Цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, на жалост, претходило и дистанцирање између посмесних православних цркава, актуелна настојање јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој Патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него са пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети Архијерејски Сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје које су се одвојили од Пећке Патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београд ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској Патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, светом Клименту и Науму, светом Ђорђу Кратовцу и свим светима прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке Патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још увек није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог Архијерејског Сабора, а камо ли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу Вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор бити целовит . Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој; развијање позитивних људских вредности; развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино Верска настава говото у целости обухвата све неведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних Цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да Верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена без чак формалног обавештавања заинтересованих Цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове Владе, истински препознаје и Влада Ане Брнабић. Да потсетим и то да се Ђинђић није определио за Верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично, своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета, потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу Храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен.... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о Црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „цркве и верске заједнице“ постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о Верској настави. На том подручју понекад, на жалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса Верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској Православној Цркви, ни наши сарадници из традиционалних Цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још увек се боримо са епидемијом вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре са овом тешком болешћу, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге“, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме потсећа, опомиње ме да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онеспорожило сазнање да поново има више од две хиљаде заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једампут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским геотима, на Теразијама, у Њујорку и Јонахнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, од Солуна до Будима, где год српских тића има, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или анти-култура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнариma на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Ни за запету не мењам мој позив на мир Мир ствара плодност, благостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу: да се рађамо и множимо, да се радујемо и помажемо једни другима, а не да се млатимо моткама по улици „’Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца’, каже Шантић, не као фразу...”, цитира патријарх српски Порфирије на почетку разговора за „Политику” речи чувеног српског песника одговарајући на питање о поруци коју је упутио на почетку Божићног поста поводом демонстрација на улицама више градова, када су се догодили и први инциденти и реакција на његове тада упућене речи. Позив на мир, љубав и дијалог, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну, а патријархове речи „свако је свакоме потребан” и позив да чувамо једни друге код таквих је остао, изгледа, без одјека. – Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадесетом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: „... да зло добра донијети неће”, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир – каже у божићном интервјуу за „Политику” патријарх српски Порфирије. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових „Стилских вежби”, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином „Рашомону” трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камоли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ – најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све – људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божјом промишљу. Мир је плод Божјег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, благостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једни другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота дели кратак корак. Колико је за Српску православну цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у Републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску православну цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску православну цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком разматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истанбула. Какви су њихови изгледи? Како Ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, нажалост, претходило и дистанцирање између помесних православних цркава, актуелна настојања јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него с пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети архијерејски сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје који су се одвојили од Пећке патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београда ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, Светом Клименту и Науму, Светом Ђорђу Кратовцу и свим светим прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог архијерејског сабора, а камоли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. (фото Станко Костић) Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор буде целовит. Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој, развијање позитивних људских вредности, развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино верска настава готово у целости обухвата све наведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена чак без формалног обавештавања заинтересованих цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове владе, истински препознаје и влада Ане Брнабић. Да подсетим и то да се Ђинђић није определио за верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „Цркве и верске заједнице” постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о верској настави. На том подручју понекад, нажалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској православној цркви, ни наши сарадници из традиционалних цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још се боримо против епидемије вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре против ове тешке болести, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге”, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме подсећа, опомиње ме, да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао сам заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онерасположило сазнање да поново има више од седам хиљада заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једанпут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским гетима, на Теразијама, у Њујорку и Јохaнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, „од Солуна до Будима, где год српских тића има”, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или антикултура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнарима на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Ни за запету не мењам мој позив на мир WWW.POLITIKA.RS „’Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца’, каже Шантић, не као фразу...”, цитира патријарх српски Порфирије на почетку разговора за „Политику”...
  19. Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позвао је све основце, средњошколце, студенте, родитеље и наставнике, све ђаке који похађају верску наставу, као и све оне који похађају грађанско васпитање, на молитву и благослов поводом почетка нове школске 2021/22. године - Света Литургија и призив Светога Духа биће служени у суботу, 4. септембра 2021, у Спомен храму Светог Саве на Врачару, са почетком у 9 часова. Драги ученици основних школа, драги ученици средњих школа, драги студенти, родитељи и наставници, У суботу, 4. септембра, са почетком у 9 часова у Спомен-храму Светог Саве на Врачару служићемо Божанствену Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске 2021/22. године. Позивам све вас да дођете на молитву и благослов: основце, средњошколце, студенте, наставнике, родитеље... Сви су добродошли - и они који похађају верску наставу и они који не похађају верску наставу него уче грађанско васпитање, јер независно од тога колико смо способни и вешти, колико знања имамо, помоћ је потребна свима, а Бог помаже онима који је од Њега траже. Његова помоћ нам је потребна, пре свега да бисмо остали здрави и весели, да бисмо се дружили и радовали сваком дану; али и да бисмо превазишли и савладали све тешкоће. И сам сам се уверио, нарочито као ђак, да ми је Бог много пута када нисам имао решења помогао, када сам Му се молитвом обраћао. Дакле, сваком је Господ потребан, и због тога ћемо се у суботу, 4. септембра, у храму Светог Саве на Врачару у 9 сати сви заједно обратити Њему, Господу нашем Христу Исусу, да нам пошаље благодат Духа Светога да оснажи наше духовне силе како бисте са успехом завршили разред или положили испите који вам предстоје, и исто тако да би се ваши родитељи, учитељи и професори вама поносили и да бисте са својим школским другарима били увек пријатељи у животима који су пред вама. Ваш пријатељ у Христу, Патријарх српски Порфирије Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  21. Епархија диселдорфска и немачка позива верни народ да се одазове позиву Савеза хуманитарних организација – Aktion Deutschland hilft – за финансијску помоћ погођенима недавним поплавама у Немачкој. Прилози се могу уплатити преко од стране немачке државе наменски отвореног рачуна: Spenden-Stichwort: Hochwasser Deutschland Spendenkonto: IBAN DE62 3702 0500 0000 1020 30 Извор: Епархија диселдорфска и немачка Епархијске вести
  22. Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу. Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је 13. јуна 2021. године у манастиру Светог Прохора Пчињског, поводом 950 година од оснивања тог манастира и 700 година од упокојења краља Милутина који га је обновио, да је молитва Христова његовом Оцу позив на јединство и то не на било какво јединство, не на јединство у идеологијама овога света, не на јединства која нас деле од других, него на јединство управо у Христу. Током свете Литургије прочитан је одломак из Јеванђела по Јовану, а у последњој реченици је молитва Христова: Молим те, Оче, да сви једно буду. Патријарх каже да му је један човек рекао да је народ уморан од подела – на ми и они, на наше и њихово. - Јединство разбијамо пре свега ми сами различитим фанатизмима, осуђивањем једни других, оговарањем, завишћу на успеху онога другога, делимо себе различитим врстама искључивост. Јединство се разбија осећањем некога да је бољи од других, да је позван да буде судија другоме, да види мане другога, да види грешке другога, а да не види себе, своју таму, мрак који носи у себи. Не види потребу за тим да пронађе Христа у себи, не види потребу за тим да се мења, да прашта и тражи опроштај, а то значи да расте у Христу и тако расте у сваком јединству са сваким који је његов ближњи, а позван је сваки да буде ближњи, јер други је оно како га ми дефинишемо, други је онакав каквог га ми видимо, други је непријатељ само ако смо га ми тако дефинисали, навео је Патријарх. - Делимо се и онда када бирамо да будемо екстремно либерални, модерни, да нас похвали свет, да му се допаднемо, да нам аплаудира... Некада је било много више непријатеља Цркве Христове који су били отворени и транспарентни, знали смо ко је ко, није нас могла завести лажна, а наизглед истинита реч, а сада је много вукова у јагњећој кожи. Ми ћемо се молити и молимо се и за њих, да и вукови постану јагњад по свом расположењу, али ћемо знати да су вукови - вукови, и знаћемо где је наше срце и где је наш извор, знаћемо да је то Црква, каже патријарх Порфирије. - Црква није институција, већ да је сабор. Сви су позвани да буду Црква, све институције, свака страна у нашем народу је позвана да буде једно у Христу, једно у Цркви, истакао је Патријарх и указао на то да, када се погледа свет који се хвали својим достигнућима, споља све је златни дворац, а изнутра у највећем броју појединаца руина, рушевине и гробови. - И зато реч Христова изречена да сви једно буду не значи укидање слобода, не значи да сви будемо копије једни других. Та реч значи слобода, али у Христу. Да сви једно будемо у вери, онда ћемо бити једно у себи, бићемо целовити, бићемо једно у својој породици. У јединству породице биће нам здраво и село и град и држава, каже Патријарх. Подсећајући да је апостол Павле рекао да нема Грка и Јеврејина, Патријарх је појаснио да то значи да постајући једно нећемо се одвајати од других народа и истицати себе важнијим од других. - Сваки народ јесте створен да буде Црква и сваки човек икона Божја и сваки је позван да буде наш брат. Знамо да смо православни Срби, али знамо и да многи људи припадајући другим народима, и православне вере и неправославне вере, овде у манастир када долазе скрушено наилазе пре свега на љубав монаха и монахиња који овде живе, али осећају и Божју љубав и од Њега добијају помоћ, закључио је патријарх Порфирије. Извор: РТС
  24. Повезана вест: Најава: Слава Града Београда - Спасовданска литија
  25. Ширење епидемије корона вируса covid-19, све више забрињава свеукупно човјечанство, укључујући и народ Црне Горе. Многе породице су у жалости због губитка својих чланова које је однио овај смртоносни вирус, а још већи је број оних чији се чланови лијече од истог вируса у болницама или у својим домовима. Дивимо се љекарима и медицинском особљу који се већ мјесецима без предаха и одмора херојски боре за сваког обољелог, али свако од нас треба да буде забринут и за њихово здравље. Знамо да су многи од њих већ на измаку својих снага. Са молитвом Богу да свим обољелима дарује исцјељење, љекарима крепост и издржљивост, а са надом да ћемо убрзо, уз Божију помоћ, користећи се достигнућима медицине и уз херојски подвиг љекара ускоро побиједити ову опасну и злокобну пошаст, позивамо све православне хришћане и све људе добре воље да се и даље држе свих неопходних мјера заснованих на медицинском знању и искуству. На такав начин ћемо као одговорна и цивилизована заједница најбоље помоћи болеснима и њиховим породицама, дати снажну људску подршку љекарима, a здраве заштити од нових оболијевања. Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...