Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мир'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Прослава Вазнесења Господњег, славе Града Београда, крунисана је молитвеном литијом у којој су хиљаде житеља српске престонице, многобројно свештенство и монаштво, припадници Гарде Војске Србије и Жандармерије, Полицијски оркестар, црквени хорови и певачка друштва, ученици Богословије Светог Саве и студенти Православног богословског факултета, запослени у градским установима и службама, вероучитељи са ђацима основних и средњих школа и њиховим родитељима, као и највиши представници Града Београда, у величанственом поретку пратили Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија централним улицама српске престонице. Традиционална Спасовданска литија је кренула из улице Кнеза Милоша, праћена звуком звона Вазнесењског храма. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ишао је испод неба, кога су носили припадници Гарде Војске Србије, окружен младима у народним ношњама. На челу литије часни крст је достојанствено и поносно - исто онако како је током целе своје каријере бранио боје наше Отаџбине на такмичењима широм света - носио олимпијски и светски шампион у ватерполу г. Стефан Митровић. Најдрагоценије београдске светиње, мошти покровитеља и заштитника града Свете Петке и Светог деспота Стефана Лазаревића са њиховим иконама, пронете су престоничким улицама на рукама часног свештенства. За њима, чудотворну икону Богородице Тројеручице, коју су Београђанима пре скоро три деценије даривали хиландарски монаси, носили су изабрани припадници Жандармерије. Поред питомаца Војне академије, посебан украс литије били су малишани са Косова и Метохије и из Црне Горе који су у Београд дошли да се заједно са својим Патријархом, који их је дан раније очински дочекао у храму Светог Саве, помоле за мир преко потребан сваком детету, сваком човеку, али и читавом свету. У литији је, поред Градоначелника и руководства Града, учествовао и Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар. Пошто је прошла улицом Краља Милана преко Славије до Булевара ослобођења, литију су дочекала звона заветног храма Светог Саве. Хиљаде Београђана сабраних на Светосавском платоу благословио је Његова Светост Патријарх који је служио молебан за мир и благостање у молитвеном присуству преосвећене господе епископа ремезијанског Стефана, топличког и изабраног шабачког Јеротеја, хвостанског и изабраног западноевропског Јустина, марчанског Саве, умировљеног канадског Георгија и високопреподобног архимандрита и изабраног епископа јегарског Нектарија. Уследио је уметнички део прославе градске славе који су водили Драгана Косјерина и драмски уметник Андреј Шепетковски. Наступили су дечји хор Чаролија, који предводи Леонтина Вукомановић, и врхунски солисти Нина Глигорић и Душан Свилар, који су са уметничким ансамблом Војске Србије Станислав Бинички под диригентском палицом Катарине Божић, извели најлепше нумере посвећене Београду. Културно-уметничко друштво Абрашевић извело је сплет игара из Шумадије у кореографији уметничког руководиоца Михаила Радаковића, док су Цане, Антон и Веронаукси, бенд који чине вероучитељ Земунске гимназије ђакон Дарко Радовановић и његови ученици, извели песме Молитва и Успаванка без крова. http://www.spc.rs/sr/hiljade_beogradjana_pratilo_patrijarha_u_molitvenoj_litiji_za_mir
  2. Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије је 18. маја 2022. године са отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве, који су се сабрали на редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, а на позив председника Републике Србије г. Александра Вучића и најближих сарадника, дошао у зграду Генералног секретаријата председника Републике Србије, забележиле су колеге из ТВ "Храм" АЕМ. Председник Србије је захвалио Патријарху Порфирију на доласку, затим је говорио о притисцима на нашу земљу због тренутне ситуације, позвао на мир и дао реч Његовој Светости. Свјатјејши Патријарх Порфирије се у име браћа архијереја обратио присутнима рекавши "да сви ми осећамо да су времена компликована, да су више него тешка и свакога дана и лежемо и будимо се с питањем када ће доћи крај сукобу у Украјини, да ли то неко зна". "Знајући да тај сукоб у Украјини није напросто сукоб између две земље које би по свему требале да имају могућност заједничког живота, него да је то много дубљи сукоб и са наше тачке гледишта – то није напросто само геополитички сукоб, него је сукоб система вредности, сукоб цивилизација, сукоб који хтели ми то или не и нас доводи у позицију да и ми морамо имати неки свој став" рекао је Његова Светост. Патријарх је нагласио да је "став Цркве пре свега увек став молитве Богу за мир, зато што и прве странице Библије од чињенице да мир у свим могућим правцима или, с друге стране сукоб, зависи пре свега од принципијелно нашег односа према Богу, тј. мира са Богом, а најбољи могући пут да се са Богом миримо и том процесу никад нема краја је пут молитве. Зато и ми као Сабор и као Црква и као појединци, Епископи, трудимо се да се кроз речи молитве обраћамо Богу". Патријарх Порфирије је између осталог рекао и да се "ми као Помесна Црква не поклапамо се са границама једне државе". Поштују се закони свих земаља, али је Црква суочена "са медијским манипулацијама, где у геополитичким контекстима Цркву многи покушавају да злоупотребе, хотећи да злоупотребе и матицу нашега народа Србију, а тј. и онога који је на челу Србије". Хоће да нас прикажу опредељене овако или онако, са мрачним плановима, "што апсолутно није тачно и ми немамо никакву потребу да то демантујемо", јер је то у најмању руку непознавање чињеница и мањак добре воље, рекао је Патријарх. "Ми заиста се трудимо да живимо духом Цркве, духом Јеванђеља и да проповедамо Јеванђеље народу који нам је поверен", али не желимо "да будемо самозаљубљени са илузијом да смо супериорни у односу на било кога, на било који начин. Желимо само да будемо оно што ми јесмо, јер оно што је нама дато то је наше и на том плану и у том пољу најбоље можемо да се потврдимо и покажемо и то нам је циљ", додао је Његова Светост. "Ми смо на овом Сабору, водећи се и идејом мира али и чињеницом да ми када говоримо о томе како верујемо у Цркву кажемо да је Црква једна и верујемо у једну Цркву - водећи се тим начелом, трудимо се пре свега са свим Православним Црквама да живимо у том духу, иако понекад и ту има трзавица и сами знате несугласица, али верујемо да су то пролазне фазе и искушења које јачају јединство" рекао је Патријарх Порфирије и подсетио да смо ми "као СПЦ, 55 година имали раскол са браћом из Македоније, са људима, са браћом за коју могу рећи и сви ми то осећамо спадају међу најблискије нама и обрнуто, и да чак и када смо били у расколу и имали можда неке политичке проблеме то се није до те мере рефлектовало у конкретном животу као на неким другим пољима". "Међутим", наставио је Његова Светост, "молитвама па и жртвом коју је поднео архиепископ Јован и браћа остали из Архиепископије охридске, али и молитвама свих других људи и молитвама оних који су чланови Македонске Православне Цркве били и јесу и њиховог и нашег народа, да дођемо до оног што је показало се чежња и потреба и једних и других - да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство са нама, а то значи у јединство са свим осталим Православним Црквама, тако да и то видимо као једно чудо. Тамо где не очекујете да је нешто могуће, видимо да је могућа интервенција Божија, тако то доживљавамо, зато смо благодарни Богу на томе" нагласио је Патријарх Порфирије. Заблагодаривши Председнику Србије на позиву и топлим речима, Његова Светост је закључио да ће "Црква бити увек отворена за сваку врсту сарадње, на свему што изграђује, што је добро, што је благодет за све грађане државе Србије али и све људе света, а пре свега на свему што нас учвршћује као једно и јединствено", а што је неопходан услов "нашег опстанка". У наставку можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести Редакција радија "Слово љубве" Извор: ТВ "Храм" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/18.05.22 Patrijarh Porfirije - Molimo se za mir u svetu.mp3
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. марта 2022. године мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, професори Православног богословског факултета и Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верних. Након богослужења патријарх Порфирије је беседио: -Браћо и сестре, служили смо акатист Пресветој Богородици и сугубо, тј. много пута, понављали смо: „Радуј се, Невесто неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста, каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто неневесна!“ како би Њеним заступништвом, Њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце, како би нам подарио мир изнутра и споља, како бисмо имали мир са собом и међусобно. Опет посебно вас подсећам и подстичем да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу да Она заступа нас и наше молитве пред Сином Њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро, као и да што пре дође до тога да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим, знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. Да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви. Сви смо створени по икони Божјој и сви смо међусобно браћа и зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом као Бог мира донесе у Украјину мир, али исто тако да донесе мир и у наша срца, да донесе мир у наш град, у нашу земљу и у читав овај регион, да ловци на појединачне, парцијалне и ко зна каве све интересе ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у потпуно неразумевање и у сукобе. Ми се молимо за мир читавог света, за све људе и молимо Пресвету Богородицу, коленопреклоно, кличући јој: „Радуј се, Невесто неневесна!“, да се и Она заједно са нама моли Сину Њеном и Богу нашем. Нека вас све Господ све благослови. Опет ћемо у петак имати акатист, а у недељу у 18 часова у овом храму недељно вечерње које се служи другачије, за нијансу, него што су то вечерње службе током дана ван Великог поста. Нека сте благословени и Пресвета Богородица да је са свима нама. Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је, у петак 11. марта 2022. године, мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у Храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали викари Патрјијаха српског Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, као и многобројно свештенство Архиепископије београдске, професори Православног богословског факултета, професори Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верног народа. Након малог повечерја са акатистом патријарх Порфирије упутио је кратку поуку о врлини молитве Богородици. Патријархову. „Радуј се Невесто Неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да, да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто Неневесна!“, како би њеним заступништвом, њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце", рекао је патријарх Порфирије. Патријарх Пофирије је посебно истакао важност молитве у нашем свакодевном животу рекавши: "подсећам све вас и подстичем, да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу, да она заступа нас и наше молитве пред Сином њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро. И да што пре дође до тога, да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, ево молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. А да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви, а сви смо створени по икони Божијој и сви смо међусобно браћа. Зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом, као Бог мира донесе у Украјину, али исто тако, да донесе мир и у наш град доносећи га у наша срца, да донесе мир у нашу земљу и у читав овај регион. Да ловци на појединачне, парцијалне, ко зна каве све интересе, ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у неразумевање потпуно и у сукобе". http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/11.3.22. Pouka patrijarha Porfirija nakon akatista.mp3 Извор: Радио Слово Љубве
  5. Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити. Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима. Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу? Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души. Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији. Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви. Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде. Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4). Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо. Митрополит лимасолски Атанасије
  6. Слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија прочитано 23. јануара 2022. године на Кеју жртава рације у Новом Саду поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације) Мада су ме здравствене околности спречиле да данас стојим између вас на новосадском кеју, још се снажније и усрдније придружујем вашим молитвама за оне који су те зиме, много хладније него што је овогодишња, нестали испод дунавског леда. При том веома добро знам да су молитве које узносимо потребније нама, него њима који су пострадали, јер су они уписани у Књигу вечности, Књигу бесмртног живота и седе са десне стране Оца Који је на небесима и непрестано му се моле за нас. Будући да сам одрастао у Чуругу, међу првим стварима које сам чуо, а да се није односило на ужу породицу, и што сигурно нисам тада у потпуности схватио, биле су приче о такозваној рацији. Причало се еуфемистички, са неком врстом насилног деминутива, на начин свесног испирања памети да би се планирани и спроведени погром над српским народом, заједно са нашом браћом Јеврејима и нашом браћом Ромима у Јужној Бачкој умањио, делимично сакрио, а на послетку и заборавио. Али начин на који сам у Чуругу стекао та прва сазнања о стравичном убијању, јер никада нико од мојих најближих или од комшија и других мештана, није говорио о било каквом реваншизму, у доброј мери су одредилa мој лични идентитет, мој начин живота, као и начин живота и размишљања многих мојих вршњака. Отуда су, из Чуруга потекли многи православни свештеници, па и неколико епископа Српске Православне Цркве. Због тога се, као и наши под лед бачени преци који седе са десне стране Оца, и ми, свештеници Чуружани, молимо за све, молимо се за наше сународнике, за наше претке, али се молимо и за све друге, наше суседе, без обзира на то које су вере и које су нације. Молимо се за мир, за међусобно праштање и љубав. Када дође јануар, одмах по празнику радости, празновању Рођења Христа Спаситеља, празнујемо и прву невину жртву, првомученика, архиђакона Стефана. Тако је то мудрост живота, тако је то мудрост Цркве Христове уредила. А тако се и у нашој Бачкој, уз радост Божића, сећамо и невино пострадалих жртава јануарског погрома. Сваког јануара, нама који смо расли са свешћу о погрому над нашим народом у Јужној Бачкој, речима Чуруг, Жабаљ, Мошорин, Шајкаш, Лок, Ђурђево, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Темерин, Тител, Нови Сад, Србобран, Стари Бечеј, додајемо и Јасеновац, Матхаузен, Аушвиц, Треблинку, Берген-Белзен, Дахау, Мајданек. Разлика је само у трајању и демонској продуктивности убица. Друге разлике нема. Али, као што је Свети архиђакон Стефан првомученик пред своје страдање видео небеса отворена и Господа Христа како седи са десне стране Оца, тако су га видели и наши преци. И као што је Свети архиђакон Стефан првомученик док су га каменовали молио Христа Бога: Господе, немој им ово урачунати у грех, тако чинимо и ми данас и увек ћемо чинити. Ми, значи, памтимо, не заборављамо, али праштамо. Тако нас учи и сам Господ наш када се са крста моли Богу Оцу: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ми, православни Срби никада нећемо мађарски народ препознавати у ликовима злочинаца Јаноша Тота, Гезе Баторија, Ђуле Зомборија, Миклоша Нађа, Шандора Кепира – него га препознајемо и волимо кроз бесмртне ликове јунака као што су Пал Телеки и Ендре Бајчи Жилински, Лајош Дунфалави и Андор Молнар, који су спасли Ковиљ, Маћаш Фазекаш и Иштван Вираг, који су спасли Надаљ, и свих оних који су спасли животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима. Надамо се да ће ускоро о овом злочину над невиним цивилним становништвом Новог Сада и Јужне Бачке ђаци у школама моћи да уче из својих историјских уџбеника и да ће после осамдесет година од масакра над голоруким и незаштићеним становништвом Бачке пуна истина коначно бити доступна свима. Неговање културе сећања као кључне тачке нашег идентитета је наша обавеза и према пострадалим прецима и према будућим нараштајима. Нека је вечни покој свим невиним жртвама погрома у Новом Саду и Јужној Бачкој. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем за дневни лист Политику, разговор водила: Јелана Чалија. Ваш позив на мир, љубав и дијалог на почетку Божићног поста, када су се на уличним демонстрацијама догодили први инциденти, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца, каже Шантић, не као фразу... Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова.... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадестом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: ... да зло добра донијети неће, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир. Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће, или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових Стилских вежби, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином Рашомону трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камо ли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ - најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква Литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све - људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божијом промишљу. Мир је плод Божијег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, блатостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једин другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота, дели кратак корак. Колико је за Српску Православну Цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према Српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће, макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом Столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску Православну Цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску Православну Цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком расматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истамбула. Какви су њихови изгледи? Како ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске Цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, на жалост, претходило и дистанцирање између посмесних православних цркава, актуелна настојање јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој Патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него са пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети Архијерејски Сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје које су се одвојили од Пећке Патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београд ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској Патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, светом Клименту и Науму, светом Ђорђу Кратовцу и свим светима прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке Патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још увек није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог Архијерејског Сабора, а камо ли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу Вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор бити целовит . Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој; развијање позитивних људских вредности; развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино Верска настава говото у целости обухвата све неведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних Цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да Верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена без чак формалног обавештавања заинтересованих Цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове Владе, истински препознаје и Влада Ане Брнабић. Да потсетим и то да се Ђинђић није определио за Верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично, своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета, потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу Храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен.... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о Црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „цркве и верске заједнице“ постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о Верској настави. На том подручју понекад, на жалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса Верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској Православној Цркви, ни наши сарадници из традиционалних Цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још увек се боримо са епидемијом вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре са овом тешком болешћу, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге“, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме потсећа, опомиње ме да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онеспорожило сазнање да поново има више од две хиљаде заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једампут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским геотима, на Теразијама, у Њујорку и Јонахнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, од Солуна до Будима, где год српских тића има, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или анти-култура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнариma на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Ни за запету не мењам мој позив на мир Мир ствара плодност, благостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу: да се рађамо и множимо, да се радујемо и помажемо једни другима, а не да се млатимо моткама по улици „’Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца’, каже Шантић, не као фразу...”, цитира патријарх српски Порфирије на почетку разговора за „Политику” речи чувеног српског песника одговарајући на питање о поруци коју је упутио на почетку Божићног поста поводом демонстрација на улицама више градова, када су се догодили и први инциденти и реакција на његове тада упућене речи. Позив на мир, љубав и дијалог, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну, а патријархове речи „свако је свакоме потребан” и позив да чувамо једни друге код таквих је остао, изгледа, без одјека. – Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадесетом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: „... да зло добра донијети неће”, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир – каже у божићном интервјуу за „Политику” патријарх српски Порфирије. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових „Стилских вежби”, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином „Рашомону” трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камоли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ – најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све – људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божјом промишљу. Мир је плод Божјег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, благостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једни другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота дели кратак корак. Колико је за Српску православну цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у Републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску православну цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску православну цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком разматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истанбула. Какви су њихови изгледи? Како Ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, нажалост, претходило и дистанцирање између помесних православних цркава, актуелна настојања јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него с пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети архијерејски сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје који су се одвојили од Пећке патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београда ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, Светом Клименту и Науму, Светом Ђорђу Кратовцу и свим светим прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог архијерејског сабора, а камоли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. (фото Станко Костић) Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор буде целовит. Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој, развијање позитивних људских вредности, развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино верска настава готово у целости обухвата све наведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена чак без формалног обавештавања заинтересованих цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове владе, истински препознаје и влада Ане Брнабић. Да подсетим и то да се Ђинђић није определио за верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „Цркве и верске заједнице” постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о верској настави. На том подручју понекад, нажалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској православној цркви, ни наши сарадници из традиционалних цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још се боримо против епидемије вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре против ове тешке болести, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге”, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме подсећа, опомиње ме, да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао сам заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онерасположило сазнање да поново има више од седам хиљада заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једанпут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским гетима, на Теразијама, у Њујорку и Јохaнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, „од Солуна до Будима, где год српских тића има”, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или антикултура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнарима на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Ни за запету не мењам мој позив на мир WWW.POLITIKA.RS „’Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца’, каже Шантић, не као фразу...”, цитира патријарх српски Порфирије на почетку разговора за „Политику”...
  9. Поводом јутрошње акције Косовске полиције на северу Косова и Метохије, при чему је употребљено насиље против српских грађана, Епархија рашко-призренска изражава највећу забринутост и позива на смиривање ситуације. Према подацима болнице из Северне Митровице најмање једна особа српске националности је рањена ватреним оружјем од стране полиције, а медији саопштавају да је број повређених већи. Употреба силе од стране албанске косовске полиције, посебно ватреног оружја, представља отворени акт агресије против грађана на етничкој основи и прети да изазове огромну безбедносну нестабилност. Епархија рашко-призренска најоштрије апелује да се полицијске снаге хитно повуку јер ситуација може додатно да ескалира. Такође, Епархија апелује на међународне снаге КФОР-а и ЕУЛЕКС-а да хитно успоставе мир и ред и заштите грађане од насилног понашања полиције. Све грађане позивамо да покажу максималну уздржаност. Епархија рашко-призренска 13. октобар 2021. године
  10. Порука Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија крај ћивота Светог Петра Цетињског поводом предстојећег устоличења на Цетињу: Помаже Бог свима и благослов и молитве Светога Петра Цетињскога и Светога Јована Крститеља и мир од ове светиње свим вјернима, цијелој Црној Гори! Поводом мог устоличења желим само да кажем неколико ствари. Континуитет Зетске епископије, потом Митрополије, из које је настала Митрополија црногорско-приморска, толико је јасан и толико убједљив. Њега свједоче зетски епископи и митрополити, а касније и митрополити црногорски и црногорско-приморски. Ја сам 56. епископ и митрополит ове Светосавске митрополије која је установљена прије 800 година, а 41. митрополит црногорско-приморски који се истоличава у Цетињском манастиру. Ниједан континуитет у Црној Гори није толико јасан као овај, ниједно право није толико јасно и блиставо и непорециво као ово. Право на устоличење у овој светињи припада не само мени, него цијелом свештенству, монаштву и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске. Ако неко оспорава то право, а посебно они који се стално позивају на државу као заступници и чувари државе, нека покушају да то право оспоре путем закона и путем легитимних институција и процеса, који се могу тим поводом покренути. Наравно, овог пута ја желим, и Богом заклињем све, да се очува мир и братска слога у Црној Гори. Устоличење Митрополита је у овом случају искључиво вјерски чин и њему не треба придавати никакве политичке ознаке. У овој више него напетој ситуацији на Цетињу и у Црној Гори, ми смо жељели да максимално допринесемо миру и стабилности Црне Горе, да се не заподјева свађа и раздор међу браћом, посебно не на Цетињу. И због тога смо прихватили препоруке паметних људи, добронамјерних, да овај скуп буде искључиво вјерскога карактера, да га смањимо, али да се никако не изгуби његова суштина. Биће свештенство, биће представници црквених општина и неколико гостију и то је све што се тиче нашега скупа. Али и поред те скромности, овај ће скуп бити и миран и благословен, и надамо се, да ће заиста се испунити наша жеља, да све прође мирно и да свако ко дође тога дана на Цетиње понесе мир у својој души, а не мржњу и рат. Долази нам Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, да посјети Црну Гору и да донесе мир и благослов Црној Гори, као и сви његови претходници, а велики број српских патријараха је кроз историју посјећивао и Црну Гору и Цетињски манастир. Ја сам овдје хиротонисан уз благослов нашег блаженопочившег Митрополита руком светог Патријарха Павла, прије пуне 22 године овдје у Цетињском манастиру. Овог пута имамо важне госте и позивам све да у миру и са радошћу дочекамо угледне госте из других помјесних православних светих Божјих цркава, који нам долазе на устоличење. Долазе нам представници, архијереји Божији, из Јерусалимске патријаршије, из Руске православне цркве, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Пољске православне цркве, Бугарске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља и Албанске православне цркве, може бити да ће доћи још неки други важни гости из других помјесних цркава. Ми желимо да Цетиње буде град у који се радо долази, а не град који се због инцидената и разних проблема заобилази. Цетињски манастир је мјесто гдје се миримо и устоличење епископа, митрополита, треба да донесе мир и спокој и овоме Светоме храму и цијелом народу у Црној Гори. То је наша жеља. Нека Божји благослов, благослов деснице Светога Јована Крститеља и сила Часнога и животворнога крста, благослов Светога Петра Цетињскога буде на свима, на свим вјерним, на свим грађанима Црне Горе и на цијелој Црној Гори. Амин, Боже дај и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Патријарх Порфирије: Апелујем на такозване елите, апелијем пре свега на браћу верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини (видео на званичном Патријарховом инстаграм налогу). У име Оца и Сина и Светога Духа! Уважени господине члане Председништва Босне и Херцеговине, госпођо председнице Републике Српске, господине председниче Владе Републике Српске, господине градоначелниче града Немањића и Котроманића, града поносног и часног, града Добоја, домаћине данашње славе, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Нека сте благословени и ви и нека је благословен Господ што нас је све створио. Данас смо сви неизмерно радосни пре свега због тога што славимо Преображење Господње. Нема већег повода да се окупимо, нема већег разлога за радост и славу, јер само Преображење Господње јесте слава Божја али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику oткрива се садржај и смисао нашег људског постојања, али пре свега открива се воља Божја да свакога дана будемо све бољи људи. Сви смо ми добили неке дарове, таленте, способности. Сваки човек без изузетка је позван да се преображава, да расте у врлини, да расте у добру, а истински раст у добру и врлини могуће je до савршенства довести само онда када смо у заједници са живим Богом, са Господом нашим Христом. Ми Срби то добро знамо, јер ми знамо ко смо, знамо и одакле смо, а што је најважније знамо и који нам је циљ. Знамо своје порекло и своје корене, знамо шта су нам били оци и праоци и вековима уназад. И ми знамо да је наше име Хришћанин, знамо да је наше презиме Православни. Србин, Православни Хришћанин - то је пуни идентитет, пуна мера, пуно име и презиме којим ми себе познајемо од кад знамо за себе. Тим именом и презименом ја Србин, Хришћанин Православни, упознао сам себе управо на овим просторима. Иако знам да сам многима дужан и да највероватније дуг не могу одужити, више него другима дужан сам, браћо и сестре, свима вама који живите овде на овим просторима од Добоја до Дервенте. Знам вас добро, јер знам своје родитеље, своје стричеве, свога ђеда. Ишао сам у манастир Озрен слушао сам на народни језик, сад то разумем, преведено Јеванђеље, али и више од тога: богослужбени језик Православне Цркве од свога ђеда сам слушао који, сећам се чудно ми је било - а многи то и данас не разумемо, литургијску реч је говорио, а она важи и за данашњи празник: Бога нико никад није видио, само су га воде виђеле. То је права литургијска песма. То је могао знати само неко чије је име и презиме Хришћанин Православни. Дакле, дужан сам, браћо и сестре, више овоме крају него другоме, а најрадије бих са вама запевао уз шаргију и заиграо коло у славу Божју! Јер у тој песми и у том колу уткано је Јеванђеље Христово. То је израз заједнице, то је израз јединства. Јеванђеље Христово, вера у Христа је оно што нас чини да јесмо једно. Вера је оно на чему градимо међусобно поверење. Вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али да управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера је православна обликовала од Светога Саве наш народ, обликовала његов идентитет, идентитет који је Христов, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу. Зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине, истина вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. Говорио сам много пута и поновићу, једно је питање које свако од нас себи може да постави и треба да постави: да ли је заиста достојан свога имена и презимена? Да ли је достојан чињенице да је православни хришћанин? Да ли ми, једном речју, верујемо у Бога, који је распет и васкрсао, пре тога се преобразио, а потом узнео и на небо, који нам се открио као Бог љубави, љубави која је описана у две јеванђељске заповести: Воли Господа Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе? Дакле, да ли смо хришћани и да ли је реч Божја за нас меродавна или није? Од одговора на то питање зависиће и наш живот, наш систем вредности. Дужан сам мом крају и свима вама, браћо и сестре! Имам вас у срцу, непрестано се молим Богу за вас, али молим и вас да се молите за мене, јер ја сам овде заиста свој међу својима. Не могу да вам опишем колика је радост у Духу Светоме данас испунила моју душу што сам као поглавар Српске Православне Цркве прву своју посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо овде, граду Добоју, поносном и часном граду, рекао сам већ, Немањића и Котроманића, али и свих других светитеља и угодника Божјих од Светога Саве па до данас, који су живели по светињама овде око Добоја, од Озрена, па до храма посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу. Радост и благослов је велики што заиста после осамдесет и три године када је освећен храм Светих апостола Петра и Павла долазим после великог поглавара, великог оца Цркве, патријарха Гаврила Дожића, који је рођен и поникао у часној, дивној и Богом благословеној Црној Гори, која је такође обележена именом Христовим. Али речи ћу да сам сигуран да није случајно што је овај храм посвећен апостолима Петру и Павлу. У слици те двојице првоврховних апостола осликава се порука Јеванђеља, задатак и циљ свакога од нас. Ми сви добро знамо да су они, по правилу, насликани заједно, у загрљају. Исто тако, из Јеванђеља знате да су били веома различити, имали различите таленте, способности, дарове, потекли из различитих социјалних слојева, по образовању различити. Један веома учен и образован, други неук. Штавише било је и неслагања међу њима. Замислите и свети апостоли се нису слагали, имали су другачије ставове по неким питањима, сукобљавали се, свађали се. Али, важније је то што су, у ономе што је било важно за све, за њих двојицу и за све људе, и то од минимума достојанства сваког човека па све до пуноће живота која је дата у Христу, кроз Христа у вери и јединству, у љубави Божјој постајали су потпуно јединствени и превазилазили сукобе и неспоразуме. Треба ли нам друга порука, браћо и сестре, данас. И немојте мислити да најпре имам на уму политичке консталације снага и политичке контексте. Има ли веће потребе од тога да смо једно и јединствено у себи. Сваки од нас у себи је подељен, располућен. Колико смо само схизофрени, то је због тога што нисмо вером утемељени на Христу. Говоримо о миру, може ли га бити без мира Божјег? Ми, православни хришћани, Срби православни, знамо да то није могуће. У доба Светог Саве подељена браћа - ко их је мирио? Мирио их је светитељ Божји, Свети Сава. Како? Мирио их је Христом. И ми свако у себи појединачно бићемо хармонични и јединствени ако смо вером везани за Христа. Ако је Христос на првом месту у нашем животу све остало ће бити на свом месту. Као кад имамо проблем са кичмом, па поправимо један главни пршљен а све остало само се по себи усклади. А породица? Знате то боље него ја, колико несклада и неслагања, па сукоба све до развода, чак и до насиља у породицама. Па зашто је тако? Зато што Христос и његова заповест нам нису на првом месту. Зар не каже Господ мушкарцу: Мужу да волиш своју жену као што Христос воли Цркву. Знамо како Христос воли Цркву. А жени да се боји мужа - тај страх није психолошки страх, није застрашеност. То је љубав, позив на љубав, на свецело предавање мушу. А онда даље, комшије, рођаци, па тако редом, свугде само поделе, па доћи ћемо и до самог подељеног друштва и до подељене државе. У добру, у врлини, у ономе што је неопходно да очувамо себе и свој идентитет, своје име и презиме, име Србина које је Хришћанин Православни. Није то могуће ако надвладава егоизам, себичност, ако имамо потребу за тријумфализмом. То је могуће смиреном вером у Христа. Уколико смо на високу позицију постављени, имамо част наравно, али тада је неупоредиво већа наша одговорност. И ту треба показати смиреност и поверење у Бога, треба слушати другога, уважити његов став и његово мишљење и онда у јединству чувати оно што је честито, што је вредно, оно што је своје и што је свето. А да би се то могло сачувати неопходно је познавати своје и живети својим, и неопходно је своје не продати и издати ни коју цену. Зашто? Зато што само када знамо ко смо и шта је наше, искључиво и само тада бићемо способни да поштујемо другачије, што не значи да је и туђе зато што је другачије, јер све људско припада свима уколико је врлинско и добро. Потребно је, браћо и сестре, да на вери, на Христу, на искуству својих предака у духу апостола Петра и Павла, у духу храма који је по промислу своме Господ посадио у срце овога града, да увек надвлада мир, надвлада љубав, надвлада поверење. То није увек могуће само нашим обичним људским силама и снагама, али могуће је кад смо са Христом, кад смо утемељени на Христу. У дигресији само да кажем: пандемија, страх, бежимо једни од других. Па шта сте мислили господо, ви из белога света, који сте исисали душу природи, творевини, који видите творевину Божју искључиво и само као извор свога богаћења и није вам доста, па хоћете и свемир и космос да учините извором свога задовољстава! Природа је дата да је поштујемо! Памтим како су ме моји покојни ђед и баба учили, а ми деца поштовали, да водимо рачуна о свој природи. Баш онако као што, браћо и сестре, сигуран сам ви овде поштујете оно што је од Бога дато. Природа се свети. Неће она да да трпи да само узимамо од ње, да вршимо насиље над њом. У духу љубави и разумевања различитих дарова, као што су се разумели апостоли Петар и Павле, мир је потребнији више него ишта читавом свету. Ако се измиримо са Богом мирићемо се са собом, са са другим људима, али и са природом. На овим просторима је било много неспоразума, много крви, многе су мајке заплакале. Суза сваке мајке има једнаку вредност пред лицем Божјим, а ја знам да обични људи имају потребу за нормалним животом, имају потребу за разумевањем. Нека свако буде оно што јесте, да се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. И сада ћу рећи вама овде сабранима, браћи православним хришћанима Србима, али и браћи Бошњацима муслиманима и браћи Хрватима католицима. Имамо ми вековно искуство заједничког живота, добро се познајемо. Нису нама потребни из далека, са разних страна, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да међу њима нема и искрених миротвораца. Али међу њима има и оних који не разумеју наш концепт живота, не разумеју наше међусобне односе, не разумеју наш идентитет. Али, нећу доказивати, има и оних који имају своје интересе са чијим интересима се наши интереси и интереси мира не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман - да то буде и заиста јесте, ако је Хрват католик - да то јесте и остане, али да ми имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, искуства заједничке економије и културолошких међусобних утицаја, да предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, слажем се, можда понекад јесте потребан медијатор, посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте и концепте, у семантичке логоре. Такав измишља дефиниције за једне да би били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би први били против првих, како се ми не бисмо међусобно разумевали и слагали једни са другима у мери којој је то могуће. Многима наши неспоразуми одговарају. Е, нећемо, браћо и сестре, да пристанемо на то да ми неко каже: Ко си ти? Нећемо да један народ који вековима живи на овим просторима са другим народом дозвољава да му неко други говори ко је други народ, ко је његов комшија на којег је вековима упућен. Радост је велика, браћо и сестре, а одужио сам, немам прилике свакога дана да будем са вама. Опростићете на томе, на изливу ове радости али и из срца искрених речи, речи опомене. Ја ћу се молити за мир међу свим људима, најпре на овим просторима, у Добоју, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, али и у читавом региону. И учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришћанин, не само са поносом носимо као амблем него да га сведочимо својим животом и врлинама, својом љубављу према свима. Апелујем на такозване елите, јер имам то право, апелијем пре свега на колеге, на браћу ако хоћете, такозване верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини. Апелујем и на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога, да је таква сила пролазна, те да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде. Не како кад одговара, час овако час онако. Тиме ће показати да су веродостојни, тиме ће показати да имају жељу да упознају људе са овогих простора и да буду добронамерни медијатори, а не они који намећу те семантичке логоре и калупе у које, најчешће не да нећемо него чак и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо. Нека је благословен данашњи дан! Ја сам сигуран да неће проћи много времена да се опет нађемо у Добоју, у Дервенти, у Бањалуци, и у Сарајеву, и у Тешњу, где имам добре пријатеље. Међусобно се називамо браћом, а ради се о људима који су заиста активни муслимани. И да ћемо долазити у све градове, најпре, Републике Српске, за коју знамо да је гарант вашег мира и постојања, а поновићу речи многих, верујем у њих, гарант суживота, мира и међусобног разумевања свих људи и народа овде у Босни и Херцеговини. Нека Преображени Господ, који је заправо преобразио могућности и капацитете које су апостоли имали да спознају Бога, да и ми благодаћу Божјом и Његовим Преображењем будемо преображени у себи и изнутра, да преобразимо своје срце да мошемо видети Бога, да растемо у добру, да растемо у врлини; да будемо потпора и подршка једни другима и онда када се не слажемо, да будемо спремни да праштамо једни другима међусобно али и свима, али и не само то, него да и по Јеванђељу тражимо опроштај и да праштамо ако је то предуслов заједничарења и успостављања комуникације. Нека би нас Господ изнутра обасјао, донео мир вама овде сабранима и свима који из оправданих или неоправданих разлога нису овде. Нека би благословио све људе добре воље а оне који нису добре воље у односу на друге, па и у односу на нас, да их одобровољи како бисмо онда сви могли да славимо Њега Једнога у Тројици Бога преображеног Господа Исуса Христа, Спаситеља Нашег, Његовог беспочетног Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова, амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. После Литургије пређеосвећених дарова, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 17. марта 2021. године у манастиру Пећкој Патријаршији помен својим светим претходницима архиепископима и патријарсима српским и пострадалима у Мартовог погрому 2004. године. Повезана вест: Годишњица Мартовског погрома на Косову и Метохији Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска - Данас смо се, у овој светој Ставропигијалној лаври српских патријараха, где почивају моји свети претходници, архиепископи и патријарси српски, сведоци не само постојања него и покровитељи и ствараоци највише европске културе којом смо оплеменили косовско-метохијску земљу, помолили за душе наше браће и наших сестара пострадалих у Мартовском погрому пре седамнаест година. Сетили смо се и страдања од пре четрдесет година, када је исто у марту месецу спаљен конак овог манас тира. Видимо да ових дана пљачкају и обесвећују наше храмове. Шта једино може бити наше одговор? Обесвећено ћемо молитвом освештати, спаљено и порушено ћемо поново изградити. И Богу ћемо се молити да подари снагу онима који су остали на Косову и Метохији да истрају у останку и да у миру граде свој живот. Молићемо се, исто тако, да рушиоци престану да руше, палиоци престану да пале, пљачкаши престану да пљачкају, јер се ми у тим храмовима молимо и за њих и за њихове ближење, за њихову децу. Помолимо се стога и данас за мир међу свим људима који живе на Косову и Метохији без обзира на њихову веру и нацију, поручио је патријарх Порфирије. После помена у молитвеном присуству високопреподобне игуманије Харитине и сестринства Пећке Патријаршије, Његова Светост Патријарх се упутио у манастир Високе Дечане. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Драга Браћо и Сестре у ГОСПОДУ, Поздрављајући Вас сверадосним поздравом наше свете вере, поуздане наде и вечне љубави наше МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Молитвено Вам желим изобиље небоземних благослова Божјих, најпре добро и крепко здравље, обиље радости и напредак у свему часном и богоугодном, а све у заштити наших Светиња. Година која је за нама показала нам је да је дар здравља, уз живот, најдрагоценији дар Божји. Желимо вам да вазда будете здрави и прави, увек с људима које волите. Срећно и благословено ново 2021. лето доброте Господње! Ваши искрени доброжелатељ, Слободан из Зајечара. 1255267966_SrecanBozic.mp4
  15. Будући да су се након изборног дана и синоћ многи грађани окупљали пред храмовима, обавеза нам је да још једном подсјетимо цјелокупну црногорску јавност да Црква не организује и не позива на ова окупљања нити на литије. Звучни запис саопштења Најновија масовна окупљања каква су била широм Црне Горе су, нажалост, произвела и неколико инцидената, да ли због провокација оних који су изгубили власт или не, свеједно је, они су потпуно непотребни и штетни за све нас. Овакве врсте окупљања носе потенцијал насиља својственог претходној власти, од кога народ који је побједио треба да буде исцијељен, при томе не смијемо да заборавимо ни ризик који и даље постоји од ширења новог коронавируса. Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује. Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2) Промјена која се у Црној Гори догодила не смије да буде повод за ширење било какве нетрпељивости. Мир и народна слога су најважнији да сада дође до мирног формирања истински демократске власти, први пут послије 75 година. Ниједан интерес, нечија радост или незадовољство изборним резултатом нису разлог да се грађани на било који начин сукобљавају. Зато сматрамо да је најбоље да предстојећи дани протекну без било каквих масовних окупљања, да би се показало да је дошло до истинских промјена у Црној Гори и да би се омогућило задуженим да изврше праве људске промјене, јер неће бити лако вратити народу оно што му је одузето, исцијелити друштво од опаке корупције и саможивости и градити будућност свих на богољубљу и братољубљу. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Епископ милешевски Атанасије Епископ захумско-херцеговачки Димитрије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима. Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј разговарао је данас са Председником Републике Србије г. Александром Вучићем у згради Генералног секретаријата Председника Републике, поводом актуелне ситуације у Црној Гори. После састанка коме су присуствовали и Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) и лични секретар Његове Светости г. Дејан Накић, одржана је конференција за новинаре. Звучни запис обраћања Патријарх српски Иринеј оценио је да је стање у Црној Гори теже него икада што је било у историји. Он је апеловао на црногорског председника Мила Ђукановића да не ради то што ради, преноси "Спутњик". „Стање је теже што је икада било. Овако није било ни у време отоманске империје, ни чак у време комунизма, који је имао много више респекта према српском народу“, рекао је Патријарх. Како је навео, циљ је да се у Црној Гори примени метод који су усташе примениле у Хрватској, а то је да се протера српски народ, уништи и онемогући СПЦ. Он је апеловао на црногорског председника Мила Ђукановића да размисли „о томе што чини, да не чини добро ни својој породици, ни свом народу, ни својој цркви. „Оно што је чудно је да човек који није крштен, који је атеиста хоће да створи цркву. У историји хришћанства се није десило да они који нису хришћани и не подносе хришћане стварају цркву. То не могу да разумем“, рекао је српски Патријарх. Он је упутио молбу црногорском Председнику да заштити српски народ у Црној Гори који, како је рекао, живи од када живи и Црна Гора, не само као Црна Гора него као Зета“. Свјатјејши је подвукао да власт у Црној Гори треба да чини добро своме народу, а не да ствара проблеме, деобе и свађе које никоме ништа добро не доносе. "То је моја порука и молитва Богу да тамо завлада мир и слога међу житељима Црне Горе, да врате славу и понос Црне Горе", закључио је Патријарх Иринеј. Извор: Радио Слово љубве
  18. У величанственом сабрању, пред манастиром Ђурђеви Ступови, народ Васојевића, у недјељу вече, 17. маја 2020. године, се самоорганизовао и уприличио је дочек Његовом преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију. Народ окупљен у великом броју, поштовање и љубав према надлежном Епископу и својој Цркви исказао је узвикујући: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије! На срдачном дочеку, подршци и љубави, коју исказују према својој вјери, Цркви, свештенству и њему лично, архипастирским словом захвалио је Владика Јоаникије. „Част ми је да вас све поздравим и да вам се захвалим на вашој љубави, на пламеној подршци каква се ријетко гдје може срести. Ви дајете подршку владици, хвала вам, али ја је разумијем као подршку Цркви, подршку вјери, светињи. То је ваша оданост, нарочито, овој светињи немањићкој, древном манастиру Ђурђеви Ступови, којег хоће да препишу, али неће моћи.“ Владика се осврнуо на протекли период, током којег се, у специфичним условима, прославио празник Васкрсења Христовог и Светог Василија Острошког. „Нијесу нам дали да прославимо Васкрс како ваља, иако смо били спремни да поштујемо све мјере, него су пред појединим храмовима у Црној Гори, нарочито, Подгорица, Никшић, Мојковац, Бијело Поље, у Беранама је било много мање тог притиска, то морам да кажем и да захвалим локалној полицији. Повриједили су народ, нијесу му дали да прослави свој највећи празник – Васкрсење Христово. Мислили су да ће тиме да ослабе нашу вјеру. Не! Снага наше вјере је у Крсту Христовом и ми смо, врло често, на голготи, али после голготе слиједи васкрсење и, ево, Бог је тако устројио да продужавамо славље Васкрсења овим нашим свенародним окупима, као што су били ових дана од Светог Василија на овамо“, рекао је Епископ Јоаникије. Додао је да је народ потврдио оданост светињама и славимо Васкрсење Христово боље него икад раније, као што ћемо славити и у будуће. „Насиље су извршили над свештенством и над народом на празник Светог Василија Острошког и после нашег хапшења и понижења. Хтјели су да Светом Василију наметну правила короне. Хтјели су да затворе Светог Василија, да га понизе. Замислите, каква је то власт која ратује деценијама са Његошем и његовим гробом, а сад су кренули да ратују и са Светим Василијем. Ратују са дјецом и омладином, пребијају нам дјецу и омладину, убацују провокаторе на овакве скупове, своје нечисте и срамне методе користе против омладине. Срам их и стид било за оно пребијање дјеце и омладине у Никшићу, Пљевљима, Андријевици“ истакао је Владика. Они који мисле, поручио је он, да ће понизити нашу вјеру њих ће понизити Господ Бог. Ако смо на Божјем путу, навео је Преосвећени Епископ, ко год покушава да нас понизи ми то прихватамо као Голготу Христову, а то је за нас највеће исповједање вјере. „Лако је исповједати вјеру кад нам је добро и лијепо, али треба потврдити своју вјеру и оданост кад нам је тешко и то је наш народ навикнуо. Сачувао је вјеру, свој образ и част кроз најтежа времена и искушења. Дошла су та времена и та искушења опет и опет смо на великом задатку и треба заједно да се завјетујемо да ћемо тај задатак пред Богом и пред народом и пред својим потомцима часно и честито извршити“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Слобода вјере, по ријечима Његовог преосвештенства, је основа сваке друге слободе. „Ми ћемо се борити за слободу вјере, али и за слободу сваке личности, сваке душе и за сваку другу слободу и правду у нашој држави да би у нашој држави завладао Божји благослов, мир, правда Божанска и људска. Да се зближимо, да протјерамо криминалце, да заведемо поредак у држави. Сви смо дужни да се за то боримо! Када се боримо за слободу, ми чинимо најузвишеније дјело, јер борба за слободу осмишљава све друго, осмишљава и наш живот. Хвала Богу, ослободили смо се. Пада страх. Нека се зацари љубав и слобода“, истакао је Владика. Његове ријечи наишле су на одобравање многобројног народа, који је узвикивао: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије! Не дамо свештенике! „Хвала вам на подршци. Када смо на Божјем путу, ми смо за своју вјеру спремни да претрпимо свако понижење за правду и истину, али се поколебати нећемо. Истрајаћемо и изборићемо се. Ослободићемо се! Није оптужен само Владика него и никшићко и беранско свештенство, а ми смо наследници оних који су прогоњени, који су убијани, који су затварани, понижавани, али су остали вјерни Часном Крсту. Наша је дужност да испоштујемо њихову жртву. Ако буде потребно да испијемо и њихову чашу“, казао је Епископ Јоаникије, додајући: „Задивили смо цио свијет са нашим литијама, са борбом за нашу вјеру. То је јединствен феномен у свијету и ова ваша оданост Цркви и вјери нека само истраје до краја и све ће бити добро. То је близу. Ви то заслужујете!“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Сабрању су присуствовали предсједник Општине Беране Драгослав Шћекић и предсједник СО Беране Новица Обрадовић са сарадницима. Небо над Беранама, у једном тренутку, освијетлио је и ватромет. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори. Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва. Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку. Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен. Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника. Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба… Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем. Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба. Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Aкатист Господу Богу за мир и узајамну љубав међу људима.pdf Кондак 1 Изабрани Војводо и Саздатељу света, услиши нас грешне који се молимо Теби, Творцу и Промислитељу нашем, погледај са висине светога стана Твога на усахла од мржње срца наша, и обнови их благодаћу Пресветога Твога Духа, да би и ми клицали Добротвору и Владару живота нашега: Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Икос 1 Творче Анђела, велики и Свемогући Боже наш, Ти си покорио под ноге Твоје све стихије, Ти си једном речју Својом запретио бури и заповедио да буде тишина на Генисаретском језеру. Дивећи се таквоме Твоме свемогућству, Теби Владару кличемо: Изворе мира и љубави, угаси мржњу и завист међу људима Твојим! Изворе мира и љубави, ороси капима благодати Светога Духа Твога немилосрдно охладнела срца наше! Изворе мира и љубави, учини да узрасте у срцима људи Твојих врлине кротости и смирења! Изворе мира и љубави, искорени у нама разнолико лукавство и лицемерје! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 2 Сведржитељу и Спаситељу наш, не остави нас сироте, но чуј молитву нашу коју Ти са вером певамо: Алилуја! Икос 2 Рече Господ својим ученицима: “Заповест нову вам дајем: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих,да и и ви љубите једни друге“ (Јн.13,34). И ми са умиљењем Ти кличемо: Изворе мира и љубави, пошаљи људима Твојим анђела мирна верног наставника! Изворе мира и љубави, загреј огњем благодатне љубави и мира душе и срца наша! Боже, Изворе мира и љубави усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 3 Свети ученици и апостоли Твоји обучени силом свише, ишавши по свету и проповедаше свето Јеванђеље Твоје о љубави и миру, радосно Ти певаху: Алилуја! Икос 3 Имајући богатство љубави и неисказаног милосрђа, Господе Боже наш, одврати од нас који призивамо свето име Твоје раздоре и подај брзо помирење људима Твојим. Испуни срца наша топлотом љубави твоје, да и ми због славе Светог имена Твога, Теби Спаситељу и Богу нашему приносимо ово: Изворе мира и љубави, покрени нас ка братољубљу и смирењу! Изворе мира и љубави, избави нас од зависти, гнева и мржње према ближњима! Изворе мира и љубави, благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца да буде са свима нама! Изворе мира и љубави, умири живот наш, пошаљи мир Твој, и помилуј нас! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 4 Буру гнева и негодовања отерај од нас, и научи нас да једним устима и једним срцем певамо Теби: Алилуја! Икос 4 Чувши свети ученици Твоји, Господе, речи из пречистих уста Твојих: “Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби, а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој“ (Јн. 14,21), дивљаху се неисказаној љубави Твoјој, смело Ти певамо овако: Изворе мира и љубави, очисти од грехова наших, нас усахле искреном љубављу! Изворе мира и љубави, који си воду из камена у пустињи источио, источи из срдаца наших покајање за своје грехе, човекољубље и милосрђе! Изворе мира и љубави, сачувај нас неповређенима од свих душепропадљивих страсти! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 5 Ти си Бог мира и љубави, мир Твој оставио си људима Твојим, посети и нас, наслеђе Твоје миром, да Ти свим срцем благодарано певамо: Алилуја! Икос 5 Владару неба и земље, Свемогући Боже, Творче неба и земље, Оче милосрђа и милости, неисцрпни Изворе човекољубља, који си све премудро саздао, у Твојој руци је дух свих живих. Тебе слушају звезде; Ти, дакле Боже, Сунце света и љубави, погледај на људе Твоје који Ти из дубине душе кличу: Изворе мира и љубави, подај нам да волимо један другог речју, делом и истином! Изворе мира и љубави, умири наша непокорна срца! Изворе мира и љубави, подај нам да Те заволимо свим срцем својим и свом душом својом! Изворе мира и љубави, дај нам да у љубави и побожности поживимо у свим даним живота нашега! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 6 Помилуј нас, Господе, помилуј нас, који се молимо Теби за мир свега света и кличемо Ти: Алилуја! Икос 6 Свемогући Боже мој, Ти си тако заволео свет, да си и Сина Свога Јединороднога дао да свако ко верује у Њега и творi вољу Његову не погине, него да има живот вечни. Звог тога и ми недостојни, уздајуће се милосрђе и у бесконачну љубав Твоју, певамо Ти овако: Извор мира и љубави, одузми од нас завист, гордост и помисли о злу! Изворе мира и љубави, искорени у намa угњежњену погибао самољубља, корен многих зала и овенчај нас тихим познањем човекољубља! Изворе мира и љубави, дај нам да свагда видимо наша сагрешења пред Тобом и ближњима, смирујући тако себе, и да никада не осуђујемо брата него да га волимо као самога себе! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 7 Хвалите име Господње,хвалите слуге Господа!Прими,Господе,молитве оних који Те величају и кличу Ти:Алилуја! Икос 7 Господе Исусе Христе, Сине Божији, величамо Твоју неисказану љубав према нама и певамо Ти овако: Изворе мира и љубави, који си свезао апостоле Твоје свезом мира и љубави, сједини и нас савезом нелицемерне љубави једних са другима! Изворе мира и љубави, загреј топлотом према Теби срда наше, Христе Боже наш, да чистим срцем и добром мишљу и свом снагом нашом заволимо Тебе и ближњега свога као самога себе! Изворе мира и љубави, према врлинском животу упути нас у љубави Твојој! Изворе мира и љубави, Боже наш, учини да у сагласном једномислију славимо Тебе, Човекољупче! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубаву срцима нашим! Кондак 8 Учини са нама, Господе, знак на корист и да виде они који нас мрзе, и нека се постиде, јер си Ти Господе, помагао нам и утешио нас. Теби, Промислитељу нашем и Даваоцу вечних добара, кличемо: Алилуја! Икос 8 Волим Те, Господе, снаго моја, Господ је утврђење моје и прибежиште моје, Теби Богу моме истинитој Светлости певам овако: Изворе мира и љубави, ороси нас росом милосрђа Твога и развесели срца наша! Изворе мира и љубави, пробуди савест која спава у нама и укрепи глас њен! Изворе мира и љубави, дај нам да познамо силу љубави Твоје према паломе човечанству! Изворе мира и љубави, умудри нас да будемо проповедници љубави Твоје према ближњима Твојим! Изворе мира и љубави, украси нас плодовима добрих опажања! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашима! Кондак 9 Заволимо један другога да би Ти једном мишљу клицали: Алилуја! Икос 9 Многоречити говорници су као безгласне рибе, јер не могу казати речи Твоје, Боже: “Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца Мог и остајем у љубави Његовој (Јн.15,10). Ми пак, певамо песму љубави Твојој: Извор мира и љубави, подари нам свима мир Твој, Милосрдни! Изворе мира и љубави, не трпиш непријатељство, помири нас да у свету будемо у радости Твојој! Изворе мира и љубави, Ти си наситио у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова, насити и нас жељеним миром и светом љубављу! Изворе мира и љубави, Ти си претворио воду у вино на свадби у Кани Галилејској, претвори у свету мржњу у љубав која је у очима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 10 Спаси Боже људе Твоје и благослови наслеђе Твоје које Тебо пева: Алилуја! Икос 10 Царе сила, чистоте и целомудрености, Исусе Христе, росом са висине угаси пламен страсти наших, да би чистим срцем и чистим устима певали Теби ову похвалну песму: Изворе мира и љубави, руком нашег анђела чувар одстрани од нас духа гордости и зависти! Изворе мира и љубави, очисти у срцима нашим зле похоте и лукаве помисли! Изворе мира и љубави, огради нас светим анђелима Твојим и крепком заштитом њиховом! Изворе мира и љубави, одузми од нас камено и лукаво срце које је у нашем телу, и подај нам ново срце, добро које гори љубављу према Теби и ближњима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 11 Приклони, Господе, уво Твоје и чуј нас који Ти из дубине срдаца наших певамо: Алилуја! Икос 11 Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља, певали су анђели Теби, који си се родио у Витлејемској пећини, Царе мира и љубави; спаси душе наше да Ти певамо: Изворе мира и љубави, Човекољупче Господе, који си росу из пламена источио, источи росу љубави из срдаца наших! Изворе мира и љубави, подари нам мир и тишину живота нашега! Изворе мира и љубави, Ти си рекао ученицима својим: Мир вам (Јн. 20,19), пошаљи и нама Твој спаситељни и жељени мир! Изворе мира и љубави, пошаљи нам вечно текуће струје љубави Твоје у срцима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 12 Благослови, Боже, људе Твоје који Ти у миру певају: Алилуја! Икос 12 Прву и најбољу заповест дао си нам, Боже, да волимо Тебе, Бога и Творца нашег, из све душе и свом мишљу и снагом нашом. И другу сличну њој: да волимо ближње као саме себе. И на ове две заповести стоји сав акон и пророци. И ми чувши срцем велику благодат речи Твојих, овако кличемо: Изворе мира и љубави, који си нас удостојио да познамо највећу заповест о љубави, дај нам да познамо да је мржња највећи и најтежи грех! Изворе мира и љубави, угаси пламен мржње и свађа наших! Изворе мира и љубави, опери губу узајамног непријатељства и очисти срца наша! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 13 О, Свемогући Боже, Промислитељу наш, Изворе мира и љубави, даваоче живота и добара, прими из свег срца ове молбе, које Ти приносимо, услиши Боже, молитву нашу и умири раздоре, непријатељство, мржњу и завист према ближњима у срцима нашим и подари нам мир, тишину, љубав, помирење, да радосно Теби нашем Извору свега кличемо: Алилуја! Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1 Молитва Владару неба и земље, Оче милости и милострђа, неисцрпна пучино љубави, Ти својим промислом држиш сву твар, приклони милосрђе Своје према молби нашој, обнови срца наша љубављу Твојом и удружи мир и радост и весеље у животу нашем. О, истинити Боже, просвети ум наш и исцели од лукавих и греховних поммисли, од свих безакоња наших. Упути нас на пут истинског смирења, кротости и љубави да изливамо мир, љубави милосрђе према ближњима. Сачувај у врлини Боже, душе наше, даруј мир свету Твоме, Господе, и умири живот наш, Господе, помилуј нас и спаси душе наше, као благ и милосрдан и човекољубив. Амин! Превео: протонамесник Животије Милојевић Извор: pouke.org Издање: Акафист-Издатељство миссионарског отдела Лавовске епархије Украјинске Православне Цркве, Лавов, 2002. Оригинал: http://akafist.narod.ru/B/Gospodu_Bogu.htm
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао је посебан интервју последњег дана боравка у Епархији источноамеричкој СПЦ у Њујорку, који је Радио "Слово љубве" добио ексклузивно право да емитује благодарећи протођакону др Дамјану Божићу, главном и одговорном уреднику листа "Православље" и часописа "Теолошки погледи". Звучни запис разговора У разговору који је водио протођакон др Јован Аничић, директор Просветног одбора Епархије источноамеричке, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј говори о управо завршеној посети Сједињеним Америчким Државама, утисцима са управо завршеног црквено-народног сабора одржаног у Клирвотеру, важности очувања јединства наше Цркве и саборности народа, сарадњи са медијима и избегавању дезинформација које су стизале са друге стране Атлантика. Свјатјејши такође говори о томе како Црква у дијаспори треба да се односи према законима земаља у којима живи и делује, како види даљи однос државе Црне Горе према нашој Цркви у тој земљи и најважнијем питању и највећој рани нашег народа - Косову и Метохији. После интервјуа, емитовали смо беседу Његове Светости из Храма Светог Герогија у Клирвотеру од 28. фебруара 2020. Извор: Радио Слово љубве
  22. У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је за Литургију потребно припремити се... Заједничке и сагласне молитве! Много је битно да смо сви у овом настројењу: да и ја немам непријатеља, али да ни ти немаш - или да не желиш да га имаш, ако га већ имаш, да не желиш да га имаш и да се подвизаваш у том правцу да промијениш однос, тј. ниво живота. Много је битно да се дигнемо на тај литургијски ниво јер се са њега све види. Непријатељ - међутим, промијениш ниво, дођеш до овог литургијског нивоа, и више га не видиш као непријатеља. Тек онда, ако смо тим духом преображени - а то је дух покајања, па онда сабрани - тек онда можемо да примимо ове заједничке молитве и сагласне молитве да имамо. Такве молитве нас сабраних, у таквом мирном, литургијском духу, такве молитве могу – све! Лепо стоји у тим заједничким и сагласним молитвама: шта год заиштемо од Оца, у име Сина, кроз Литургију, Духом Светим - све ће да нам да. Али, треба да постигнемо најпре ту, назовимо је - радну, литургијску температуру. А, ако ми дођемо, па ја пун мржње, а ти пун злопамћења, онај пун гњева, једа, зависти, осуђивања, па се као такви саберемо - нема од тога ништа, ми нисмо способни да примимо те молитве. Како ћемо онда имати заједничке и сагласне молитве? Како ми онда можемо да се молимо овим молитвама? У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. На нивоу оне зелене траве, живот нам је оивичен оним бијелим аут-линијама. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је потребно припремити се. Припремати се за литургију... А, тамо нас очекују, браћо и сестре, неограничене могућности... То је већ хоризонт вјечности... Такве заједнице, таквих људи, мијењају... Оне могу да промијене ток историје! Како се мијења историја? Тамо негдје у Берлину, па тамо негдје у Лондону, у Вашингтону, сабере се десетак, или 20, или 50, или стотину људи, нешто прозборе и онда нам само јаве: “Бјеж’те у склоништа, биће пуцњаве...” Пале се авиони и лете пројектили. Тамо је неко сједео, мало су нешто договарали, било је мало коњака, неке мапе су ту биле, неки договори, закључено је и... ! Носачи авиона и - почиње! Пале се сирене и... како се ко снашао. А, видите, браћо и сестре, ми кад се саберемо - истина, нећемо се сабирати тамо, него се сабирамо пред Престо Живога Бога! Живога Бога! Па се ту саберемо заједно са свима - они су сви ту: мали сабор српских светитеља, они су сви око Литургије. А, гдје би друго могли бити? Гдје друго може бити Свети Сава? Свети Василије Острошки, Свети апостоли, Свети мученици, Свети архијереји - гдје они могу бити? Тамо гдје је Владика, гдје је Цар! А, гдје је Цар? Он се јавља на Светој Литургији. И, сви су ту; ту су и Свети ангели, и све небеске силе, и Мајка Божија! Ми се саберемо, и шта се од нас тражи? Никакви дипломатски пасоши, не. Само миран дух, да нисмо ни на кога љути, да немамо непријатеља, да не видимо као непријатеља оне који нас нападају, да смо задовољни и благодарни. И, онда, у миру, заједнички и сагласним молитвама, Господу да се помолимо. И, онда ће и да буде. Можемо да изазовемо мир, мир у свијету. Можемо да изазовемо позитивне промјене, и у овом граду, али и у сваком граду. Онда наша молитва досеже и до оних које никада нисмо видјели, али имају потребу, и вјером живе у тим градовима, селима и крајевима, болују по болницама, тамницама... Путници! ... Возачи камиона, па има ту доста тешких ситуација, напорни су то путеви, то су људи који живе на путевима - возачи камиона, шлепера... Тежак хлеб! Пратили смо једног камионџију, било је и лоше вријеме, киша, човјек се мучи... И, онда, кажеш: видиш, човјече, што је добра она молитва за путнике...! Ми се молимо у Цркви, а колико њих је на точковима! И на другим опасним путевима, по морима... Ми нисмо били по бродовима - то је тежак посао... Те прекоокеанске пловидбе, ти не видиш копно дааанима - али се неко моли за тебе... Црква никога не заборавља! Она не игнорише тај твој посао: ето, ти си камионџија, немаш везе са Црквом, ти нас уопште не интересујеш - не! Она дубоко проживљава, сам Господ дубоко проживљава твој живот, твоју патњу, ту твоју тешку деоницу - она се моли за тебе, покрива те тим молитвеним покровом. Зато, браћо и сестре, немојмо да смо неодговорни, немојмо да предајемо наш живот у руке оних које наш живот уопште не интересује! ... Бог нам је дао живот, хајде да ми будемо од користи - њима! Постајући не човјекомрсци, већ човјекољупци... О. Рафаило (Бољевић) Извор: saborna-crkva.com извор
  23. У петак, 10. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, чтецирали су г. Владан Степовић и г. Радојко Борисављевић. Верницима се беседом обратио Владика Јован говорећи о миру Божијем: Звучни запис беседе “Христос се роди браћо и сестре! Рођењем Христовим и Његовим доласком у свет, са неба је сишао и мир и вера и добра воља међу људима. Највеће чудо које се догодило, једино што је ново под сунцем, јесте рођење Христово, то јест Господ наш Исус Христос. Дакле, Христос је дошао у овај свет да палу и огреховљену људску природу уздигне на небо, да је обожи, и да човека поново уведе у рај. Зато је и Божић први празник из којег проистичу сви други празници, јер да није било Божића не би било ниједног другог празника. Бог је сишао да донесе тај мир за који су људи мислили да треба да дође од овога света, а мир овога света је варљив. Само је мир Божји прави мир, дуготрајни мир, онај мир који човеку даје спокојство. Из таквог мира произлази радост што је човекова природа доласком Христовим поново уздигнута до неба. Славећи Божић, браћо и сестре, ми у ствари славимо Бога који је постао човек. Славимо истовремено и човека који је тим очовечењем Бога задобио дар обожења, дар вечнога живота и непролазног достојанства. Падом првог човека достојанство је било унижено све до доласка Господа у овај свет. И Он је вратио поверење и радост јер је Бог опет са човеком. Наше достојанство неће бити понижено ако живимо онако како Бог од нас тражи, а Бог не тражи много, Он тражи да га волимо свим срцем. На Божић је Бог загрлио својим вечним загрљајем човека и људску свечовечанску природу и све видљиве и невидљиве светове. И док човек осећа тај загрљај Божији он се радује. И заиста, има ли шта топлије од загрљаја човека са човеком? Од искреног загрљаја, не лицемерног и фарисејског, него истинског загрљаја, да осетимо другог човека као себе самог. Тим загрљајем је Бог нас загрлио. Од мене и тебе зависи да ли смо у загрљају Божјем, или смо у загрљају нечастивог. Овај други загрљај је хладан јер нема љубави у њему, а Бог је све учинио из љубави према нама. Од тог тренутка када је Бог загрлио човека, човек није више сам. Чим човек није у загрљају Божјем, он осећа празнину. Ми не можемо никад у потпуности бити испуњени ничим, као што можемо бити испуњени Богом. Кад је срце испуњено Богом, кроз целог човека струји благодат Божија. Само вера у Бога, љубав према Богу и према човеку краве све наше залеђености и недостатке. Нисмо изгубљени, нити смо подложни смрти и ништавилу ако смо у загрљају Божијем. Човек треба да заслужи загрљај Божији. Да човек осети ту топлоту Божју. Од Божића је радосно бити човек, рађати се на земљи и живети на земљи. О тој радости говори нам и ово данашње Јеванђеље, када се молитвено сећамо страдања 20 000 мученика Никомидијских. Када човек верује у Бога, онда сва непријатељства која су усмерена против њега не значе ништа, јер кад човек прелази из овог живота у вечни живот, он одлази с песмом јер се радује сусрету са Богом. Најглавније за нас је да нам имена буду написана у књизи живота. Наше име је уисано на нашем крштењу, и ту књигу носимо са собом и овде и горе. То је невидљива књига, као што је и Бог невидљив, али је свуда присутан. Зато невидљива рука Божија уписује наша дела у ту књигу. Али, и онај други уписује наша лоша дела у ту књигу, зависно од тога коме служимо. Само је мир Божији истинит. И зато ако човек живи у миру са Богом, он живи у миру са собом. Ако мир није од Бога, онда је он лажни мир. Господ се управо појавио онда када је чаша била препуњена безакоњем, када је зло надвладало добро. И зато и ми живимо у овом времену када се доста потире оно што је светиња. Зар то не видимо сада и у Црној Гори где власт устаје на живог Бога и живу светињу Божију. Кад човек тако устаје на светињу, он је стварно безумник, за њега Бог не постоји. Али браћо и сестре, ко је год ратовао са Богом није рат добио. Зло се побеђује добрим. Нека би дао Бог да и ми будемо добри и да се радујемо Богу и Божићу”, поручио је Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  24. Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...