Претражи Живе Речи Утехе

У Богородичиној цркви у Земуну у Велику среду, 16. априла 2025, биће служена Света тајна Јелеосвећења, у наставку малог повечерја - од 17 часова, најавио је ђакон Рајко Згоњанин. Цео разговор у оквиру Јутарњег програма у којем су гостовали свештенослужитељи Богородичине цркве, свештеник Стефан Јовановић и ђакон Рајко, на тему дана Страсне седмице, налази се у рубрици "јутро" (линк је испод). Извод из разговора, ђакон Рајко најављује Јелеосвећење у Богородичиној цркви: Више о богослужењима у поменутом храму - на његовој Инстаграм страници. Цео разговор је на ОВОМ линку.

Пише: ђакон Павле Љешковић Било је већ осам сати увече када се са прекада уочи Никољдана вратио у парохијски дом. Код куће су га сачекала његова дјеца - десетогодишњи дјечак, осмогодишња дјевојчица и шестогодишњакиња која је прије пола године престала да говори. Дјеца су му рекла да читаво послеподне ништа нису јела. Фрижидер у кухињи је био празан, будући да, од обавеза које је имао на парохији претходних дана , није стигао да га напуни. Најприје је мантију окачио на чивилук и свештеничку торбу оставио у углу ходника куће. Потом је у замрзивачу нашао двије кутије рибљих штапића, послао дјечака да у оближњој продавници купи хљеб и главицу купуса за салату , те кренуо са припремањем вечере. Касније, док су обједовали за столом, догодило му се оно што му се у претходних шест мјесеци често дешавало. Наиме, повремено би запао у такво стање, у којем би механички савршено одрађивао започети посао, док би мислима толико далеко одлутао да се са њим, док то стање траје, није могло разговарати, будући да питања присутних људи уопште није чуо, нити констатовао. По неком неписаном правилу, најприје би се сјетио тренутка када је његовој супрузи позлило и када је пала у несвјест. Следеће чега се присјећао је моменат у којем је двије медицинске сестре уводе у болничку просторију у којој су се налазили љекари. На крају, то чудновато стање свијести се готово увијек завршавало сјећањем на телефонски позив који је примио јутро након што је његова супруга примљена на одјељење. Тада му је службеник болнице саопштио да му је супруга преминула и изјавио му саучешће. Од тог тренутка је знао да мора да потисне све емоције и осјећања и похрани их негдје у дубину своје душе. Својој дјеци је од тада морао да буде још бољи родитељ, а и обавезе на парохији нису смјеле да трпе. Када се тргнуо из тог стања свијести, већ је и последњи тањир стављао у машину за прање посуђа. Пошао је до собе да види шта раде дјеца и угледао призор који ће учинити да све емоције које је мјесецима потискивао коначно изађу на површину. Наиме, схвативши да је њихов отац опет одлутао са мислима, дјеца су сама обукла пиџаме, прочитала молитву и легла у своје кревете. Када их је угледао, на тренутак је застао, да би након тога сјео на под и наслонио се на зид поред улазних врата собе. Иако није пуштао никакав глас и звук, низ његово још увијек младо лице су се почеле сливати двије крупне сузе. Прва га је примијетила дјевојчица која је након мајчине смрти остала нијема. Великом брзином је скочила са кревета и сјурила се у његово наручје. Одмах за њом је кренула и њена старија сестра. Дјечак је, кренувши ка њима најприје застао и зачуђено посматрао оца и сестре, да би им се убрзо и он придружио. Изнад њих је на зиду висила икона Рождества Христовог заједно са кандилом. Када су добили сина, супруга се завјетовала да ће му дати име Божидар, будући да се родио на Божић, те да ће сваког дана пред иконом Рождества палити кандило. Од њене смрти кандило нико у кући није палио. На поду су провели неких пола сата, након чега су сви заједно легли у велики кревет. Дјеца су брзо заспала, а он остао будан до касно у ноћ. У једном тренутку је нагло устао да би из кухиње донио боцу уља. Из старог креденца који је стајао у углу дневне собе је извадио кутију за жижак и упаљач. Потом је стао поред иконе, шапатом изговорио ријечи божићњег кондака " Дјева днес" и упалио кандило...

" Професоре, набавио сам све нотне записе Барачког, Ластавице и Козобарића! Сачувао сам их у ПДФ- у! Процијенио сам да ми треба највише пола године да све то савладам и постанем прави појац и протопсалт" - говори ми петнаестогодишњи ученик првог разреда богословије, док у рукама стеже Мокрањчев " Осмогласник". Те вечери ми је након бденија у Цетињском манастиру пришао и замолио ме да га у зборници школе преслушам док поје кондак трећег гласа, будући да га је након завршетка часова вјежбао. " Рекли сте нам, у току часа, да посебно обратимо пажњу на овај кондак јер је за учење тежак и има другачију мелодију у односу на тропар и богородичен истог гласа. А мени је требало свега десетак минута да га савладам! Ево, преслушајте ме, па сами просудите да ли га добро појем"! Након ових ријечи је спустио осмогласник на сто, пажљивим покретима руку извукао столицу, сјео и започео са појањем. Међутим, већ са првим тактовима је почео да гријеши, да би се до краја кондака грешке све више умножавале. Половине нота је пјевао као четвртине, а четвртине као осмине. У почетку је кондак појао свечано и споро, док му је завршетак био у пребрзом ритму. Такође, направио је и три, четири грешке при читању на црквенословенском језику. Све то покушавам да му кажем на благ начин, како не бих спутао његову љубав према појању и одвратио га од редовног вјежбања. Међутим, моја запажања су свеједно код њега изазвала изненађење и љутњу, будући да је од мене очекивао само похвале. Покушавам да сакријем осмијех, док примијећујем како се боја његовог лица мијења у жарко црвену! Све ме то подсјећа на вријеме када сам почео да учим појање. Био сам приближно истих година као и он. Такође сам , попут њега, после првих научених тропара и кондака био убијеђен да сам већ постао појац и нестрпљиво чекао да заузмем своје мјесто за пјевницом. У том периоду живота је и мене свака, макар и добронамерна критика на рачун мог појања љутила! Међутим, како сам полако напредовао у учењу, све више сам схватао колико мало знам и увиђао своје мане. Након мојих примједби је театрално устао, извинио се на времену које ми је одузео и кренуо ка вратима зборнице. Рекао сам да се врати и опет сједне за сто, како би смо заједнички провјежбали кондак! Пјесму је правилно отпјевао тек после десетог пута и баш тада је дошао до изражаја његов предивни баритон! Након вјежбања сам му рекао да се појање не може научити ваљано без смирења и стрпљења. Као и у осталим сегментима духовног живота, у појању човјек треба да напредује читавог живота и да се увијек труди да научи нешто ново! Нигдје се као у појању не очитава истинитост старе јеврејске пословице која гласи : ако не постанеш бољи, постаћеш гори. Због тога треба да се молимо Богу, како бисмо појање учили на исправан и богоугодан начин, те стално напредовали и умножавали своје таланте. Такође сам му рекао да у прва два разреда богословије треба да учи искључиво осмогласник и литургију , док се нотни зборници које је набавио изучавају у вишим разредима. Након тога се захвалио и спорим кораком изашао кроз врата просторије. У том моменту сам заиста помислио да сам успио да га убиједим да појање треба да учи са смирењем и стпљењем, те да никако не смије " да трчи пред руду". Међутим, после неких десетак минута је сав задихан утрчао у зборницу и саопштио ми следеће: " Професоре, заборавио сам да вам кажем да сам набавио и нотне записе од Ченејца! То могу да савладам за неких два мјесеца! Такође сам мислио у току распуста да се прикључим хору који поје у храму у којем идем на богослужења! Постаћу главни солиста! Просто знам да ће бити тако! Хоровима су неопходни баритони "... Пише: ђакон Павле Љешковић

" И док дан буди се и прве птице пјевају, ја одлазим" Д.С.Т., Нови дан Ноћ прије поласка, није успјела да одспава ни читавих два сата. Све вријеме је размишљала о разговору који се догодио прије неколико дана. Наиме, било је то кишно, недјељно послеподне када су њени родитељи довели своје вјенчане кумове, како би и они покушали да је одговоре од њеног наума и одласка. Кум, просједи, сувоњави човјек у педесетим годинама, све вријеме је нетремице гледао у очи, док јој је објашњавао следеће:" Ти си још увијек млада. Тек си факултет завршила. Не могу се тако крупне одлуке у тим годинама доносити! Да ли си размишљала о томе шта ће о твом одласку мислити пословни партнери твог оца? Шта ће све о томе причати и распредати комшије, рођаци и познаници? Како ће на твоје родитеље гледати сав тај полусвијет, који једва чека да се догоди таква ствар, како би испирали своја докона уста " ?! У том моменту у разговор се умијешала и кума, необично крупна жена у четрдесетим годинама, која јој је поставила читав низ питања :" Кумице, душо, реци нам јеси ли се ти нешто разочарала? Да није у питању нека неузвраћена љубав? Да ниси можда запала у депресију"? Такође је додала и то да данас није срамота да се пође код психолога или психијатра, те да нема ништа лоше у томе да се и љекови узимају, ако ће јој помоћи! Међутим, убјеђивање је прекинуо њен отац, рекавши следеће:" Видите ли да јој узалуд говорите? Њој су тамо испрали мозак! Сазнао сад да је она још од гимназијских дана тамо одлазила и проводила распусте, док смо ми вјеровали да је са друштвом на мору или зими на скијању "! За разлику од оца, мајка је од тренутка када им је саопштила своју одлуку о одласку, ријешила да заћути и прекине са њом сваки вид комуникације. Надала се да ће је на тај начин навести да промијени своје намјере. Када је завршила са присјећањем на разговор, погледала је на часовник и схватила да је већ шест сати. Брзо је устала, обукла дугу карирану сукњу и црни дуксер са капуљачом. Тихо, готово на прстима је ушла у собу, у којој су спавали њени седмогодишњи брат и сестра - близанци, које су родитељи доста касно добили. Близанци су , како се то у нашем времену каже, били непланирана дјеца. Њени родитељи су сматрали да је довољно да имају једно дијете, које ће наследити очеву фирму и некретнине. Мајчина неочекивана трудноћа у раним четрдесетим, умногоме је све те планове промијенила. Близанце је у соби затекла у дубоком сну. Пољубила их је, успјевши да их не пробуди. Потом је ушла у дневну собу и схватила да су родитељи провели бесану ноћ. Отац је стајао и гледао кроз прозор. Када му је пришла, само је одмахнуо руком, јасно јој ставивши до знања да не жели да се поздрави са њом. Мајку је успјела тек да пољуби у чело, добивши ледени поглед и ћутање као одговор на пољубац. Прије него што је отворила излазна врата стана, окренула се у намјери да још једном види своје родитеље. Путовање, које је трајало читавих једанаест сати, готово да није ни осјетила. Сједјела је у галерији полупразног аутобуса и размишљала о свему што је претходило њеном одласку. У једном моменту се сјетила близанаца и чињенице да су је само они подржавали у њеној одлуци. Иако нису схватали гдје то њихова старија сестра, заправо, одлази, као да су срцем осјећали да је њена одлука исправна. Помисао о близанцима је изненада у њој породила тугу и немир. Међутим, таква осјећања су , као руком однешена, нестала када је стигла на своје одредиште. Прошавши кроз манастирску капију угледала је озарена лица игуманије и осталих сестрица, које нису скривале радост због њене одлуке да остави овоземаљске бриге и пође у манастир...

Пише: ђакон Павле Љешковић Тог јутра га је , око четири сата и тридесет минута, пробудила прегласна музика која се чула из маинског ноћног клуба. Устао је из кревета и пошао до омалене кухиње изнајмљеног стана, како би узео из фрижидера боцу хладне воде. Наредних неколико сати је провео сједећи на балкону и размишљајући о свему што му се дешавало претходних неколико мјесеци. Присјећао се последњег разговора са дјевојком, са којом се забављао седам година и сви су очекивали да ће се ускоро вјенчати. Међутим, прије два мјесеца, она је изненада раскинула њихову везу. Размишљао је и о фирми у којој је запошљен. Иако се труди и прековремено ради, готово да нема никаквих назнака да ће од претпостављених бити награђен напредовањем у служби или бар повишицом. Ток његових мисли је прекинуо звук необичних удараљки, који се преклапао са буком која је једнако долазила из ноћног клуба. Тај звук га је на тренутак вратио у вријеме када је завршавао основну школу и када је дефинитивно одлучио да ће бубњеви бити инструмент који ће научити да свира. Наредне двије деценије је био бубњар у више алтернативних рок састава. За разлику од бубњева, звук удараљки који је управо слушао му је више дјеловао као тајанственији и мистичнији. Необичне удараљке је слушао и наредних дана у приближно исто вријеме, да би петог јутра од свог доласка на љетовање у Будву, одлучио да се обуче, изађе напоље и пође трагом необичног звука. Док је ходао уском улицом, препуном непрописно паркираних аутомобила, удараљке је чуо све јасније и разговјетније. Силно се изненадио када је коначно схватио да звук долази из манастира! Прошао је кроз манастирску капију и угледао нестваран призор монаха, како у молитвеном заносу удара у клепала, будећи братију за јутарњу службу. Примјетио је и остале монахе како журећи излазе из својих келија и крећу се ка цркви. Учинило му се да је монах клепалима разбуђивао и саму природу! Свега пар метара изнад његове главе несташно су летјеле двије ласте, док је у оближњој шуми започео пој осталих птица. Такође, порту манастира су обасјали и први зраци сунца. Одлучио је да уђе у цркву и тако по први пут у животу присуствује неком богослужењу. Одстајао је цијело јутрење и литургију, схвативши да од сада у његовом животу више ништа неће бити исто. Пар дана након овог догађаја је отказао стан и вратио се у Србију и свој родни град. У наредном периоду је почео да чита духовну литературу, одлази на богослужења, исповиједа се и причешћује. Но, ипак је осјећао да као да нешто фали његовом духовном животу. Зато је почео све чешће да обилази оближњи манастир. Убрзо су честе посјете замијенили дуги боравци у светињи, да би на крају одлучио да остане у манастиру. Годину дана након те одлуке, архијереј га је за вријеме вечерње службе обукао у искушеничку расу. Након што су испратили владику , игуман га је позвао на разговор у гостопримницу, током којег му је саопштио да ће од сјутра имати ново послушање – да клепалима буди братију за службу! Кроз шалу му је рекао да се нада да му ново послушање и неће тешко пасти, будући да је дуго свирао бубњеве. Необичност благослова се састојала у томе што он ни игуману, ни братији никада није причао о томе шта га је навело да оног спарног, будванског јутра по први пут у животу присуствује богослужењу. И сада, док ходајући манастирском портом удара у клепала, размишља о томе како су чудне и људском уму несхватљиве стазе Божије, те како га је преко тог необичног инструмента – духовног будилника, заправо, Господ призвао на пут у непролазно Царство… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви) https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-klepala/

" Оче, Бог ти помогао! Бог ти помогао! Дај ми пет еура! Само још овај пут, оче" - говори ми човјек тамније пути, за којег не могу тачно да оцијеним којих је година. Када сам се прије петнаестак година доселио из Никшића, редовно сам га сретао по будванским улицама и изгледао је скоро потпуно исто као и данас! Једина је разлика у томе што је тада тврдио да му паре требају за храну или аутобуску карту, док сада готово да се и не труди да прикрије да му је новац потребан за хероин. " Оче, Бог ти помогао! Пет еура. За мене и моју дјевојку! Моју љубав" - док ми то говори, руком показује у правцу дјевојке у двадесетим годинама, раширених зеница и свјетло плавих очију, којима све вријеме тупо гледа у једну тачку. Низ њено дуго чело, лијено се сливају крупне грашке зноја. Пола седам је ујутро и већ је сада јасно да ће бити прави тропски дан. С обзиром на доба дана, на улици је присутно доста свијета. Једине особе у дугим рукавима су њих двоје, будући да на тај начин покушавају да прикрију иглама избодене руке. На његовим панталонама, баш као и на дјевојчиној дуксерици, јасно су уочљиви трагови пијеска. Изгледа да им се бурна ноћ завршила тако што су на крају преспавали на некој од плажа са које их чувар није отјерао. Изврћем џепове на мантији у намјери да га увјерим да код себе немам нимало новца. Говорим му како недјељом , када одлазим на јутрење и литургију, углавном не носим новац са собом. Трговине тога дана не раде, па све и кад бих хтио да купим нешто не бих имао гдје. Након мојих ријечи ме је изненада зграбио за десну руку и док је покушавао да је пољуби, изговорио је следеће: " Молим те, оче! Мојој дјевојци, мојој љубави је данас рођендан! Још ћемо само овај пут, а онда колико сјутра идемо на одвикавање! Вјенчаћемо се и дјецу имати. Кажи му , љубави! Кажи, душо! Зашто ћутиш"?! Међутим, дјевојка једнако ћути и као да кроз некакав замишљени прозор гледа у чаробни свијет до којег јој је тако мало потребно да стигне! Тек пар милиграма убризганих у њене већ добро уништене вене, одвешће је бар на тренутак до стања за које она мисли да је неописиви мир и блаженство! У том тренутку се недалеко од нас зауставило полицијско возило. Чим је опазио милицајце, ухватио је дјевојку под мишицу и дао се у паничан бијег. Након неколико неспретних корака, дјевојка се саплела о његову лијеву ногу и пала. Успио је да је брзо подигне, те да заједно са њом побјегне полицајцима , који се нису претјерано трудили да их ухвате. Органима реда сам рекао да, што се мене тиче, нису ни морали да интервенишу, те да бих и сам успио да ријешим проблем, будући да сам то сваки пут успјевао до сада већ небројено пута. " Све ја то знам, господине! Међутим, њих двоје су у задње вријеме толико агресивни, да неће да пусте човјека да прође док им не да бар нешто новца. До сад смо их приводили више пута, но, кривична пријава и пар ноћења у станици је све што су добили" - говори ми крупни, проћелави полицајац са мјеста сувозача у ауту. Након што се патрола удаљила, случајно сам погледао у правцу мјеста гдје је дјевојка пала и тек тад уочио крвави траг. Изгледа да је , при паду, носем ударила о плочнике, што је изазвало обилно крварење. Убрзо ће поподневна жега тај траг исушити до те мјере да се неће сасвим јасно моћи распознавати да ли је тај траг баш од крви или какве друге тамније течности, коју је неко немарно просуо по плочницима...

" Треба остати будан да би се спавало" - Ниче " Оче ђаконе, ноћ уочи мог монашења, након вечерње службе отац игуман ми је дао благослов да те вечери нипошто не смијем да заспим, већ да све вријеме неизоставно проведем у молитви и созерцавању. Морам да признам да сам се тада од тог благослова силно уплашио. Старији монаси су ми прије говорили да је то прилично тежак подвиг, препун искушења. Рекли су ми да знају за примјере више искушеника који су се баш те ноћи , уочи свог монашења, предомислили и заувијек напустили манастир. Данас, више од двадесет година после тог чудесног бдијења , могу да ти кажем да ми је то била најбоља и најважнија ноћ у животу, захваљујући којој сам промијенио неке пређашње навике " ! Након ових ријечи је извадио из своје плетене монашке торбе , која му је стајала на клупи између нас двојице, мало паковање влажних марамица. Тек када се сагнуо да очисти прашину са својих црних сандала, примијетио сам да му је око зглоба лијеве руке везана похабана и стара бројаница. Након што је очистио сандале, наставио је са причом. " Од те ноћи, као да је у мом организму уграђен часовник који ме свако јутро, без обзира на то кад сам заспао, буди тачно у три сата после поноћи. Након што обавим своје молитвено правило и прочитам неколико глава Светог Писма, тада започнем са умном молитвом. Убрзо се кроз малени прозор моје келије појаве и прве зраке сунца које је полако почело да излази. Тада ослушкујем буђење природе, које најављује пој ласта које су свиле гнијездо у непосредној близини келије. У тим тренуцима се осјећам живље него у било којим другим моментима свог живота, док моје унутарње биће испуњава неописива милина. Зато је сан велики непријатељ човјеку, будући да га лишава овог чудесног искуства, умртвљујући његова духовна чула и порађајући у његовој души, баш као и у цијелокупном бићу, лијеност" . Након ових ријечи је читав минут одћутао, да би потом додао и следеће:" Требало би да учиш и ђаке у богословији да не проводе у спавању више времена него што је потребно, јер ће их оно прилично одвојити од њиховог духовног циља и назначења "! Рекох му да , кад су млађе генерације у питању, они период у којем не спавају, већином проводе на мобилним телефонима и друштвеним мрежама, те да је то за њихове младе душе, барем по мени , много опасније од предугог сна и лијености. На то ми је одговорио следећим ријечима: " Истина је да је човјек постао роб убрзаног развоја технике, што се добрим дијелом пројављује кроз зависност од друштвених мрежа и телевизије. Међутим, вјеруј ми да неће проћи дуго времена а човјек ће се већ у потпуности заситити интернетом, друштвеним мрежама и паметним телефонима! А први који ће одбацити тај лажљиви свијет технике, препун замки и странпутица, јесу управо млади људи који су увијек први поуздани вијесник великих промјена у друштву. Исто ће се догодити и са голотињом и другим бесрамностима које све више испуњавају јавни простор! И њих ће врло брзо људи презриво одбацити, вративши се правим вриједностима! А све то неће имати толико везе са религиозношћу и са традицијом, колико са презасићењем! Као што видиш, човјек ће одбацити много тога што унижава његову душу, једино ће сан и потреба за неумјереним спавањем, као вјерни пратиоци човјекови још од Адамовог пада, несумњиво остати! Чврсто сам увјерен да су сви ти велики опсенари и заводљивци, творци погубних утопија, од Маркса до Хитлера, заправо били људи који су превише спавали! Не знам њихове биографије, те не знам да ли је овај податак истинит, али просто осјећам да јесте"... Рекох му да је и Ниче презирао сан и по сопственом признању спавао свега четири сата дневно, а ипак је творац једног безбожничког философског система. На то ми је следеће казао: " Никада немој постављати и трпати Ничеа у исти кош са другим опсенарима и заводљивцима! Он је куд и камо дубљи и садржајнији мислилац од свих њих. Међутим, он је био погрешан човјек у погрешном времену и мјесту. И ја да сам се родио у 19. вијеку, у Западној Европи вјероватно бих био нихилиста као и он! И једнако бих, попут њега, изгубио разум када бих видио тлачитеља који бјесомучно шиба и туче свог премореног и претовареног коња на углу неке од улица Торина. Тај коњ је ништа друго до парадигма и антиципација савременог човјека, претовареног и измученог бременима заводљивих и лажних снова " ! Каже ми како му је, још док је био сасвим млад калуђер, један старији сабрат причао о манастиру Неспавача:" Та монашка заједница је у четвртом вијеку обитавала у једном манастиру који се налазио у околини Цариграда. Међутим, о њима је остало премало података. Зна се само да су се борили против сна, те да су богослужења у том манастиру вршена двадесет и четири сата дневно". Након ових ријечи , на његовом се лицу оцртао такав израз као код човјека који би имао још много шта да каже на ову тему, али , ипак, одлучује да се суздржи како би избјегао опасност да се његов говор не преметне у празнословље. Убрзо је устао и прије него што се поздравио са мном, изговорио следеће:" Упамти, оче ђаконе, нигдје се та дихотомија и колизија између душе и тијела тако јасно не разазнаје као у погледу сна. Тијело га стално тражи, а душа му се отима. У сну је тачка цијепања палог човјека. Труди се да га надвладаш, будући да је борба са гријехом у великој мјери и борба са сном "... ђакон Павле Љешковић

" Оче, не бих радио недјељом ни за живу главу! Макар немао ни хљеба да једем! Моја покојна баба Станија, Бог да јој душу прости, ме је то научила за цијели живот " ! Након што је поменуо своју покојну баку, прекрстио се на тај начин што је најприје са скупљена три прста десне руке, додирнуо лијево, па тек онда десно раме. Потом је додао и то да баба Станија у недјељни дан није чак ни ручак спремала. " Све би она још у суботу послеподне припремила за наредни дан : дрва за потпалу, ручак за породицу и све остало ". Док је изговарао последњу реченицу, примијетио је како нам се приближавају два старија човјека. По његовом изразу лица и гестикулацији, схватио сам да му није драго што су га видјели како стоји испред Цетињског манастира, те да би још горе било ако би само помислили да је разговарао са неким у мантији. Због тога се читавих десетак метара удаљио од мене, да би ми се опет приближио тек када су се изгубили из његовог видокруга. " Морам ти испричати шта ми се догодило прије неки дан! Поред мене је прошла комшиница за коју сви у граду знају да се бави враџбинама. Застала је поред мене, запљунула и изговорила неке неразумљиве ријечи. На то сам се само гласно насмијао и рекао јој следеће: можеш ме и три пута запљунути, три враџбине изговорити! Ништа ми не можеш јер ја недјељу поштујем! Добро се зна да ко год недјељом ништа не ради, да му враџбине и гатке не могу наудити "! Док ми то говори, размишљам о томе како је за прве хришћане недјеља била дан Господњи, у којем су се окупљали на литургији. Једним указом цара Константина, она постаје у класичном смислу нерадни дан, који је временом у свијести људи почео да поприма елементе јеврејске суботе. Међутим, са црквеног становишта, то је дан у којем хришћанин треба да пође са својом породицом у цркву, те да то вријеме посвети Господу и својим ближњима. Све ово не важи за мог саговорника, који недјељу доживљава на мистичан, магијски начин. " Јеси ли ти родом из Никшића? По твом акценту бих рекао да јеси. Е, ово ти морам испричати! Прије неких двадесетак година, одем ти ја у твој крај да помогнем рођацима који су градили кућу. Силно сам се изненадио када су ми рекли да планирају и у недјељу да понешто мајсторишу! Но, још више ме је забринуло када су ми рекли да њихов комшија поп најприје исцијепа дрва за потпалу, унесе их у кућу, па тек онда иде на недјељну литургију! Ја се надам да то није истина! Ако јесте, онда докле иде овај свијет кад су и попови почели недјељу да не поштују"!? Затим је пар тренутака одћутао и коначно ми открио прави разлог његовог јутрашњег доласка испред манастира:" Мени и мојој супрузи се ближи шесдесета година. Она је свега неких пар мјесеци старија од мене. Немамо порода, па, живимо сами у стану. Све што је старија, као да је некаква ђавоља сила ћера да ради недјељом! Ево, јутрос јој је на памет пало да пере завјесе! Рекао сам јој, пери завјесе ако хоћеш, али ја тога ђавола данас, у недјељу качити нећу"! Убрзо су на нас почеле да се сливају и прве капи априлске кише. При растанку ми је напоменуо да пазим шта учим " ту дјецу у богословији ", те да не буду сјутра попут оног попа који цијепа дрва у недјељу. Запутио сам се брзим корацима према згради богословије, док је он остао на истом мјесту и гласно сам са собом разговарао. Још неко вријеме ми је вјетар, који је почео све снажније да дува, доносио понеку његову ријеч. А последња реченица коју сам јасно и разговјетно чуо била је :" Ово је све ђаво понио кад су и попови почели да раде недјељом"...

" Иако сам у великој мјери кориговао своја увјерења, морам да ти признам да никада нисам разумио атеисте, баш као ни саму атеистичку доктрину! Ова клупа на којој сједимо је морала имати свог творца а камоли планета Земља која се прецизно окреће око Сунца и своје осе". Док ми ово говори, потпуно несвјесно кажипрстом додирује сат на својој лијевој руци. Прилично ме је изненадило када ми је рекао да има педесет и четири године, будући да младолико изгледа. Кратке косе и глатко избријан, на себи носи фирмирану одјећу и ципеле. Док ми у заносу саопштава своје мисли, све вријеме покушава да остави утисак човјека посвећеног у велике тајне универзума, до којих обични људи, својим ограниченим умом, тешко достижу. " Морам да ти признам да сам и сам некада био попут тебе. Готово свакодневно сам ишао у цркву на службе, постио, молио се и редовно причешћивао. У једном манастиру сам први пут и угледао своју садашњу супругу. Била је нестварно лијепа у дугој сукњи и патикама, са марамом бордо-плаве боје , испод које се назирала густа, црна коса. Сјећам се како сам био узбуђен и помало неспретан када сам од њеног духовника, код којег сам се касније и сам почео исповиједати, затражио благослов да јој приђем и позовем је да изађемо. По благослову духовног оца, у цркви смо се вјенчали после два мјесеца забављања, док смо пред матичарем то учинили читавих годину дана касније. Међутим, већ је било прошло више од двије године од нашег вјенчања а моја супруга још увијек није остала у другом стању. Од љекара смо убрзо сазнали да заправо обадвоје имамо здравствене проблеме који отежавају да она затрудни. Духовни отац нас је увјеравао да је основни циљ брака спасење супружника, те да требамо да се , ако је икако могуће , потрудимо да добијемо дијете, али да у томе није суштина и смисао брачне заједнице. Међутим, ми смо свакодневно читали акатисте и молитве, све у нади да ће нам Господ дати пород. Обилазили смо све манастире, молили се покрај светих моштију, разговарали са разним духовницима... На крају смо од свог духовног оца добили и благослов за вјештачку оплодњу. Након неколико покушаја, постало је јасно да нећемо постати родитељи. У прво вријеме сам наставио да идем у цркву. Међутим, мој тадашњи црквени живот је био ствар рутине - тијелом сам био присутан на служби, док сам умом и душом био негдје друго. Убрзо сам престао да посјећујем свог духовног оца, док су одласке у цркву замијенила бесциљна лутања у сутону по будванским улицама. Много сам тада размишљао о свему, да бих и коначно схватио суштину свијета и тужну истину о човјековој егзистенцији. То бих ти сликовито могао објаснити на следећи начин : замисли густу храстову шуму и у њеној средини највеће дрво које је надалеко раширило своје прекрасне гране! На једној од грана славуј поје најљепшу пјесму. Међутим, дрво не чује и уопште не мари за његово појање! Тако се и Творац односи према нашим молитвеним вапајима. Узалудно му је узносити и најљепше и најискреније молитве, будући да Он за њих не хаје. Као што сајџија направи часовник и остави га да ради потпуно самостално, немајући више никаквог утицаја на њега, тако је и Створитељ саздао овај свијет и истог тренутка престао да се мијеша у његов поредак . У суровом свијету ми смо препуштени сами себи и молитве, баш као и моралне норме немају никакав смисао"... Рекох му да часовник неко повремено мора да навије или , пак, да му промијени батерије. Самим тим му је немогуће да потпуно самостално ради, без икаквог човјековог утицаја. Тако је и са творевином! Оно што је створено и пропадљиво једино може егзистирати у некој врсти заједнице са нествореним и непропадљивим Творцем. По Божијем домостроју спасења, човјек је требао да слободно у име творевине прихвати заједницу са Богом. Међутим, прародитељским гријехом, човјек се одаљио од свог Творца. Удаљен од Бога, свијет је постао простор неправде, који у злу лежи(1.Јн.5,19). Међутим, Бог није одустао од човјека и творевине, већ је и " Сина свог Јединородног дао, да сваки који у њега вјерује не погине, него да има живот вјечни"(Јн.3,16). Рекао сам му и да разумијем агонију и патњу кроз које су он и супруга прошли од момента када су сазнали да дефинитивно неће имати дјеце. Узроке и смисао патње и бола у овом свијету нисмо у стању да у потпуности појмимо својим ограниченим умом. На нека питања, одговоре ћемо добити тек у Царству Небеском. Међутим, оно што сасвим сигурно знамо је да патња понекад прочисти човјеково срце , учинивши га тако пријемчивијим за Божију ријеч. Намјесто тога, он је дозволио да патња у потпуности заледи његово срце. Преставши да одлази на богослужења, дозволио је да се његовим умом зацари сумња и погрешна љубопитљивост, док је из свог срца готово изагнао осјећаје везане за Бога и ближње. То своје стање неувјерљиво пројектује на Бога, којег представља као недоступног за наше молитве и осјећања. Међутим, Господ никада од нас не одустаје, стрпљиво чекајући на наше покајање. Такође сам му рекао да је баш период Великог поста, у који полако улазимо, право вријеме да размисли о себи и свом животу. Покајање и повратак на духовни пут не треба да одлаже, будући да часовник овоземаљског живота непримјетно, но, ипак, брзо откуцава...

“Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице” (1.Кор.13,12) Сваког јутра, у којем из Будве крећем према Цетињу, сведочим готово истој сцени и догађају. Та свакодневна сцена се састоји из следећег: један повелики аутомобил се зауставља на аутобуском стајалишту, које се налази на улици између Друге основне школе и маинске цркве Св. Петке. Из аутомобила излази аутистични дјечак, који би по мојој процјени могао имати једанаест или дванаест година. Дјечака увијек дочекује жена, за коју претпостављам да је сарадник у настави, у поменутој школи. Она га сваки пут отпрати до школских улазних врата . На свом путу од аутобуског стајалишта до учионице, дјечак никада не примијети крупног човјека у мантији. Такође, не примијећује ни дјевојчицу са косом офарбаном у зелену боју и дуксерицом на којој великим, зеленим словима пише “Грин деј”, баш као ни остале руске дјевојчице и дјечаке, који заједно са њом чекају комби који их сваког јутра одвози до руске школе. Док пролази поред нас, у дјечаковом ходу препознајем нешто аутентично и готово аристократско. Нешто што уопште не хаје за туђе погледе, коментаре и реакције. У том својеврсном мимоходу, понекад изговара само њему разумљиве ријечи , које попут његовог ума и срца припадају неком чудесном свијету који је он сам за себе створио. Поменута сцена се свакодневно одвија рутински , попут некаквог кружног кретања, запечаћеног неминовношћу и предвидљивошћу, које се огледају у сваком дјечаковом покрету и реакцији. Међутим, једног кишовитог и вјетровитог јутра, у којем се над Будвом спуштала магла слична оној на Брајићима, догодило се нешто што је прилично одударало од описане рутине. Наиме, након што је изашао из аутомобила и кренуо са наставницом до школе, дјечак је у једном тренутку застао и погледао ме својим крупним, продорним очима, док се на његовим уснама и лицу оцртавало нешто налик на благи, безбрижни осмјех! Признајем да ме је овај његов поступак, који није потрајао ни читав секунд, збунио и на моменат паралисао. Са једне стране, као да су се у том погледу, на једном мјесту сабрала сва питања које ме муче од младости, још од времена када сам био ђак богословије, а на које до данас нисам пронашао потпуне одговоре. Са друге стране, као да сам се у том погледу сусрео са чистом Љубављу, пред којом и сав свемир остаје немоћан и паралисан! Касније, тога дана сам са ђацима четвртог разреда вјежбао Пасхалне стихире. Ријечи тих стихира ми никада прије нису дјеловале снажније и јасније као за вријеме тог часа! Након наставе сам ученицима покушао да опишем и препричам свој сусрет са дјечаком. Учинило ми се да на њих моја прича није оставила снажан утисак. Међутим, разумљиво је за младићки ум у том раздобљу да не тежи ка томе да загребе испод површине неког догађаја и проникне у његову суштину. Послеподне сам се вратио у Будву и запутио се ка цркви Св. Тројице, како бих стигао на вечерњу службу. Прошавши поред аутобуског стајалишта, опет сам се присјетио јутрошњег догађаја. Ходајући према Старом граду, све вријеме сам размишљао о томе како би овај свијет био пуно боље мјесто када бисмо га сви посматрали очима оног прелијепог и чудесног дјечака… https://mitropolija.com/2024/03/13/pogled/

“Још док је моја ћерка била сасвим мала, примијећивала сам код ње тај психолошки и духовни проблем. У периоду њене адолесценције, водила сам је напоредо и психолозима и свештеницима – духовницима. Међутим, баш нико, сем мене, није увидио њен проблем. Штавише, убјеђивали су ме да ми је дијете сасвим нормално, те да ја, попут многих родитеља, нешто умишљам” – ријечи су које ми упућује шесдесетогодишња жена дуге, просиједе косе, док ослањајући се на подугачак штап бордо боје, сједи на гумну, у дворишту маинске Цркве Св. Петке. Прича ми како су се проблеми њене ћерке у наредним годинама и деценијама почели све више манифестовати. Никада са њом није успјела да успостави нормалан однос, какав би мајка и ћерка требале да имају. Никада није имала ни праве пријатеље и увијек је сама себи била сасвим довољна. “Проблем моје ћерке је у томе што она није у стању да развије дубље емоције према другим људима. Она није у стању ни да воли, ни да мрзи. Самим тим, није у стању да било коме буде пријатељ или, пак, непријатељ. Тај проблем је постао и другима уочљив када се удала за човјека, са којим се претходно један краћи период забављала. Тај брак је заједница без љубави! Моји унучићи – дјечак и дјевојчица, никада нису осјетили праву мајчинску љубав. Сада су у периоду пубертета и готово никада нису код куће. Некада вежу и по пар дана а да се никоме од нас не јаве и кажу гдје се налазе. За то вријеме, њихова мајка потпуно мирно и безбрижно сједи код куће, испуњавајући своју свакодневну рутину. Њен муж, суочен са недостатком љубави од стране своје супруге, почео је начисто да пропада. Најприје је постао коцкар, да би се убрзо и пропио. И тако ја нијемо посматрам пропаст те породице, немоћна да било шта предузмем”. Прича ми како јој је ћерка већ двадесет година запослена у истој фирми, те како ни ту није успјела са било ким да се зближи. Свој посао обавља механички, не уносећи у њега било какве емоције. ” Немојте се, оче ђаконе, зачудити ако вам кажем да је моја ћерка и поред свега тога веома религиозна! Долазим из антикомунистичке породице, у којој се увијек постило и ишло у цркву. Међутим, религиозност моје ћерке ми је увијек била одбојна, будући да је у њој превише форме, док суштине готово да и нема. Она толико води рачуна да ли је пост на води или на уљу, те да ли се смије јести риба или не смије. У стању је да сате проводи у супермаркетима, међу рафовима, провјеравајући на кутијама производа да ли исти у себи садрже трагове млијека или јаја. Са друге стране, нема ту ни помена о љубави према Богу и ближњима, нити спремности да се жрвује за друге”. Каже ми да је на божићњем ручку код њих затекла следећи призор: зет је припит спавао у соби. Унучића ни тога дана није било код куће. За све то вријеме, за столом препуним разних ђаконија, сједјела је њена ћерка и потпуно безбрижно обједовала… Док сам је слушао, размишљао сам о томе како сам и сам упознао у животу неколико особа, које нису биле у стању да воле. Готово увијек је најтеже породицама тих људи, будући да су односи у њима слични онима које је доста вјерно описала жена са којом сам разговарао. Лишени љубави и других емоција, такви људи своје животе проводе рутински, без стреса и нервозе. Међутим, без љубави не можемо наследити Царство небеско! Јер, како каже апостол, доћи ће вријеме када ће пророштва нестати, језици замукнути, знање престати. Тада ће само љубав остати, јер само љубав “никада не престаје” (1.Кор.13,8). https://mitropolija.com/2024/01/11/bez-ljubavi/

Свети пророк Данил и три отрока: Ананије, Азарије и Мисаил Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа. Тропар (глас 2): Велика су дела вере! Усред пламене реке, света три младића се радоваху, као да су на освежавајућој води, и пророк Данило се јавља лавовима као пастир овцама: Њиховим молитвама, Христе Боже, спаси душе иаше. Преподобни Данил (Донале) Великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Мисир, где за име Исусово претрпе многе муке и смрт. Пресели се у Царство Христово крајем X века. Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..." Тропар (глас 4): Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.

“Ко умре у Јерусалиму, скоро као да је умро на небу” – је пословица коју сам чуо од нашег водича на поклоничком путовању у Свету земљу. Неких двадесетак дана прије пута у Свети град, у рукама сам, у зборници школе на Цетињу , држао ” Осмогласник ” предратног професора богословије у Сремским Карловцима Бранка Ченејца, по његовим нотама вјежбајући појање. Иако књигу често користим и препоручујем ђацима, из неких разлога сам тек тада по први пут прочитао њен предговор , у којем је, између осталог, писало да је издата захваљујући труду Бранковог унука Душана Михалека. чика ДушанПо промислу Божијем се поклопило да Душан буде водич групе, чију главнину сачињавају ученици и професори богословије, баш као и група од шест жичких монахиња. Чика Душан је витални седамдесетогодишњак, по занимању музиколог, који у слободно вријеме ради као водич у Светој земљи, у којој је већ деценијама настањен. Посједује сјајну ерудицију, па се од њега може много шта смислено и лијепо чути и научити. Међутим, пословица о смрти у Јерусалиму, коју је изговорио док смо се возили према старом дијелу града, је на мене оставила посебан утисак. Док стојим недалеко од гроба Господњег, размишљам о њој , посматрајући људе разних конфесија и нација како са вјером, љубављу и трепетом прилазе великој светињи. Овдје упознајем своје сународнике из Србије и Републике Српске, Румуне, православне Арапе, баш као и Бразилце и друге Јужноамериканце. Средовјечна жена из Еритреје ми каже да хришћани у тој источноафричкој држави сачињавају 75% популације. Пољаци ме питају за црногорске фудбалере који су били активни осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека. Копти немарно поред свих пролазе, као да су сами себи сасвим довољни. Неких пар минута сам посматрао њихову литургију са друге стране Господњег гроба, чудећи се необичности њиховог појања. Поред мене је млади брачни пар јерменске националности, који не успијева да се начуди строгости чувара гроба Господњег, док са црвеним фесовима на глави и дугим, црним штаповима покушавају да заведу ред међу мноштвом свијета који се и овог јутра окупио око светиње. Мој је утисак да је на гроб Господњи све ове народе, заправо, призвала у човјековом бићу утиснута жеља и тежња ка вјечном животу. Онај који је прије двије хиљаде година, на овом истом мјесту васкрснуо, побједио је смрт, давши човјековом животу потпуни смисао. Тако је и сам Јерусалим, као град у којем су се догодили важни моменти, везани за Домострој нашег спасења, постао , прије свега, мјесто истинског живота и бивствовања. Зато је у њему сувишно и непотребно размишљати о смрти. Због тога би и пословица, коју сам чуо од чика Душана, била тачнија и потпунија ако бисмо је преформулисали у : ” Ко живи и битствује у Јерусалиму, скоро као да живи и битствује на небу”… https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-biti-u-jerusalimu/

Још док сам био ђак богословије на Цетињу, слушао сам приче богословаца из Београда и околине, који су ми приповиједали о старим појцима у београдским храмовима који су појали на необичан начин. Говорили су ми да је само дио таквог појања записан у нотним зборницима Барачког, Ластавице, Ченејца… Велики дио таквог појања могао се једино чути од тих старих појаца, којих је било све мање. Морам да признам да су ове приче имале пресудан утицај на моју одлуку да своје школовање, након богословије, наставим на Богословском факултету у Београду, будући да сам желио да старе појце што чешће слушам, те да се на тај начин напајам са самих извора српског црквеног појања. Када сам уписао факултет, врло брзо сам почео да обилазим тамошње храмове, одлазећи на бденија и литургије. На моје велико разочарење, стари појци су већ увелико своја мјеста за пјевницама уступили момцима који су, попут мене, завршили неку од богословија Српске православне цркве. Још неко вријеме сам трагао за њима по разним храмовима, да бих после одређеног времена са тим престао, будући да сам изгубио сваку наду да ћу бар некога од њих пронаћи. Међутим, наредне године, за вријеме октобарског испитног рока, након положеног испита из Старог завјета, потпуно непланирано сам се нашао на бденију у једном од храмова у којем до тада никада нисам био. Био је кишовит и за то доба године прохладан дан, па се због тога у цркви , поред мене, налазило још свега неколико вјерника. У олтару је био свештеник средњих година, док је за пјевницом одговарао човјек у седамдесетим годинама. На себи је носио тексас јакну, фармерке и дубоке “старке” патике. У десној руци је све вријеме држао качкет тегет боје. Први глас је био владајући те седмице. Када сам чуо начин на који је појац пјевао стихире на Господи возвах, ушао сам у олтар и узео благослов од свештеника да станем за пјевницу и пјевам пратећи глас, како би његово дивно појање још више дошло до изражаја. У појању првог гласа користио је украсе које никада до тада нисам чуо, уз карактеристичан вибрато, који је само њему пристајао. Такође, умјесто нота служио се такозваним трилама, са којима сам се исто тако по први пут сусрео. За бденије које је трајало неких сат ипо времена, учинило ми се да је било бар упола краће. Након службе, док смо стајали на вратима цркве, загледани у увеле, жуте листове којих је порта била препуна, рекао ми је да по начину мог појања претпоставља да сам завршио богословију на Цетињу. Казао ми је и да су богословије последњи бедем нашег црквеног појања. Међутим, у годинама које слиједе, по њему, богословије ће имати све мање ђака, па ће због тога у њима бити и све мање слухиста. Због тога је био забринут за будућност српског црквеног појања. У једном тренутку његове веселе тамне очи су се нагло уозбиљиле и до изражаја су дошле боре на његовом високом челу. Тада ми је озбиљним тоном саопштио следеће:” Упамти, брате, први глас никада не лаже! Преко пет деценија одговарам за пјевницом и срео сам много богословаца и студената теологије. По начину на који су појали први глас сам знао да ли су за неку црквену службу или не, те да ли су заиста добили призив од Господа или је одлазак за пјевницу само једна од фаза у њиховом животу!” Морам да признам да су ми након разговора са њим осјећања била помијешана. С једне стране сам се дивио начину на који је пјевао и љубави коју је испољавао према појању. Са друге стране, неки дијелови његове приче су ми се тада учинили нелогичним. Када сам ја учио богословију, све богословске школе су биле препуне ђака и ништа није указивало на то да ће се њихов број у наредним годинама значајно смањивати. Самим тим је и добрих појаца у њима био поприличан број. Такође, нисам се слагао ни са тим да се први глас у односу на остале гласове нашег осмогласника на било који начин издваја, па ни на тај мистични, тајанствени… Међутим, неких пет година након овог разговора постављен сам за професора Цетињске богословије. Ђака је већ тада било значајно мање, док је у наредним годинама тај број све више опадао. Такође је било и све мање богословаца надарених за појање. Но , оно што је на мене остављало посебан утисак и што сам дуго времена одбијао самом себи да признам, јесте то да сам по начину на који су ученици појали први глас знао да ли ће остати у школи или је напустити. Било је међу њима момака скромног слуха који су појали први глас на тај начин да је свима који су их слушали било јасно да им је срце испуњено љубављу према Господу. Такође је било ђака даровитих за појање који су први глас појали механички, без љубави и заноса. А шта тек рећи за оне који су имали савршен слух и са љубаљу појали степена или кондак поменутог гласа! И после свега, једино могу да кажем да не знам каква ће бити будућност српског црквеног појања. Мишљења сам да, поред нашег труда, то треба молитвено препустити и Божијем старању и промислу. Но, оно што засигурно знам је да ће ђаци првог разреда почетком октобра одговарати први глас, те да ће ме, док их будем слушао, један случајни поглед кроз прозор учионице према увелим листовима жутим испред Владиног дома, вратити више од двадесет година уназад у двориште београдске цркве и подсјетити на ријечи старога појца:” Упамти, брате, први глас никада не лаже”… https://mitropolija.com/2023/09/02/prvi-glas/

“Још док сам у свом родном граду тренирала кошарку, тренери су нам говорили да је шут ван баланса онај који се изводи нерезонски, при неправилном положају тијела. Понекад ми се чини да је читав мој живот, заправо, живот ван баланса” – говори ми док сједимо у парку, у којем су јасно видљиви трагови јутрошњег невремена и пљуска, који су погодили Будву. Поред ње сједи њена десетогодишња ћерка, која је све вријеме загледана у свој мобилни телефон. Друга ћерка, која би могла имати пет или шест година, се игра са мојим млађим сином на тај начин што бацају ситне каменчиће у повелику, блатњаву локву. Прича ми како је кошарка била њена велика љубав. Међутим, како се приближавала тридесетим годинама, тај, како каже, спартански начин живота је почео да јој смета и да је духовно замара. Схватила је да ако жели да се уда и заснује породицу на вријеме, неизоставно ће морати да прекине спортску каријеру, што је убрзо и учинила. Пар мјесеци након те, за њену породицу и пријатеље, изненађујуће одлуке се и удала за момка са којим је била у дужој вези. ” Мислила сам да ће мој животни брод коначно упловити у мирнију луку. Међутим, брзо сам схватила да то неће ићи како сам замислила. За вријеме прве трудноће, нисам марила за свој физички изглед. Важно ми је било искључиво здравље дјетета у мом стомаку, па сам томе и прилагођавала своју исхрану. Угојила сам се више од двадесет килограма. Готово сви су ме осуђивали и кињили због тога – почев од свекрве па све до моје мајке. Говорили су ми да сам се запустила и зарозала. Када сам други пут остала трудна, водила сам рачуна о свом изгледу и исхрани. Исти људи су ме опет критиковали. Овај пут због тога што, наводно, због изгледа занемарујем здравље дјетета у својој утроби”… Прича ми како до скора није била запослена. Супруг је радио, док се она бринула о дјевојчицама. Због тога су је опет осуђивали и говорили да иза старања о дјеци, заправо, прикрива сопствену лијеност. Сад кад се запослила, пребацују јој како своје дјевојчице занемарује зарад каријере. ” Но, више од свега ме погађа ћутање мог супруга. Вољела бих да ме некад узме у заштиту и пред његовим и пред мојим родитељима, баш као и пред нашим, наводним пријатељима. Међутим, он се на све то тек осмјехне и одмахне руком. Знам да су све ове ствари ситница у очима многих људи. Али мене заиста све то нерјетко до очаја и суза доводи”. Рекох јој да у животу можемо угађати свијету или Господу. Свијету је , ма колико се трудили, немогуће угодити. Са друге стране, Господ од нас прима и најмању жртву – најкраћу молитву и најлакше добро дјело које можемо учинити. Такође сам јој рекао да брак није само срећа, већ је истовремено и подвиг. У том подвигу треба да се труди да стекне разумијевање за мужевљеве поступке, баш као што би и он требао да се потруди да схвати њене недоумице и проблеме. У односу према својим и његовим родитељима увијек треба да узме у обзир да јој они желе само добро, па, чак и у оним моментима када погријеше са неким коментаром или поступком. Уопште, када је у питању породични живот, свакога дана би сви требали да проузнесемо двије молитве : прва је благодарење Богу на свему што нам је дао. У другој молитви би требали од Њега затражити заштиту и помоћ у свакодневним искушењима кроз која пролазимо. Понекад и при шуту ван баланса бивамо фаулирани. Господ се постара да нам буду досуђена слободна бацања. Но, ипак је на нама да ли ћемо та слободна бацања реализовати или не… https://svetigora.com/van-balansa/

" Сигурно си и ти чуо ону пјесму у којој популарни музичар пјева о томе како ће својој дјевојци све да опрости јер није Супермен. Е, па, ја ћу мојој супрузи да опростим баш због тога што јесам Супермен" - говори ми док сједимо на гумну у дворишту цркве Св. Петке. У својој десној руци држи лименку енергетског пића, коју је, како каже , морао да купи будући да се цијелу ноћ возио, па, није успио баш ни мало да одспава. Прича ми о томе како му је његова још увијек законита супруга једина жена са којом је био у вези у свом досадашњем животу. Била је то љубав још од завршног разреда основне школе. Сједјели су у истој клупи у гимназији. Касније је он уписао философију, коју никада није привео крају, док је она завршила Економски факултет. " Када смо се вјенчали, ја сам заиста повјеровао у то да ће завјети, које смо том приликом дали, трајати до краја наших живота. Био сам уз њу у свим тешким тренуцима. Када је оперисана и када је постало јасно да нећемо моћи да имамо дјецу, ја сам је тјешио, говорећи јој да имамо једно друго и да наша љубав надилази искушење које нас је снашло. Охрабривао сам је да настави са пост-дипломским студијама. Када се запослила у реномираној београдској фирми, био сам поносан на њу јер сам то доживио и као свој успјех. Међутим, у наредном периоду је почела да се све више отуђује од мене. Са посла је све чешће долазила касно увече и спавала на каучу под изговором да није хтјела да ме пробуди. Једног дана ми је тек тако саопштила да одлази, будући да је на послу упознала човјека у којег се заљубила и који је спреман да због ње остави своју породицу ". Наредних годину дана је провео углавном у опијању и са честим промјенама расположења. Најприје је , како каже, своју супругу још више волио, будући да му је јако недостајала. Након одређеног периода, љубав се низвела у страшну мржњу! Та мржња је била толика да је чак жарко желио да јој се опака болест,због које се својевремено његова супруга оперисала, врати и да умре у најгорим мукама! Међутим, на крају се и мржња преметнула у равнодушност, коју је свакодневно појачавао све јачим дозама алкохола. " За све то вријеме ниједном није ни назвала да ме пита како сам, нити се о мени распитивала код наших заједничких пријатеља! И ето, баш прекјуче ми је послала преко вајбера говорну поруку, у којој ми је саопштила да ју је тај човјек све вријеме лагао и да није напустио своју породицу. Одбацио ју је на једнако суров начин на који је и она то мени учинила. Узела је слободне дане на послу и отишла у Будву , како би се одморила и сабрала своје мисли. Рекла ми је и то да је схватила да сам ја љубав њеног живота и замолила ме за још једну шансу". Говорну поруку је морао преслушати двадесетак пута да би донио коначну и непоколебљиву одлуку. Сјео је у аутобус, возио се цијелу ноћ и стигао у Будву. " Знаш, моја професорица књижевности у гимназији нас је увјеравала у то да је Бановић Страхиња својој невјерној љуби опростио из чисте љубави. Упоређивала га је са неким јунацима Достојевског и све то тумачила кроз призму Фројда и Јунга. Али то нема ама баш никакве везе ни са Достојевским ни са психоанализом! Бановић Страхиња прашта тек тако, јер му се може! Он је супермен с оне стране љубави и мржње! С оне стране праштања и казне! Он је Ничеов надчовјек који је живио вјековима прије него што је Заратустра уопште и написан! Замишљам га како сједи за раскошним столом, какви су били столови великаша и велможа. На свега пар метара од њега, у агонији на поду лежи његова љуба, очекујући страшну казну која ће над њом бити извршена. Сваки њен уздисај и покрет будно прати хрт Караман. После петог или шестог пехара вина, Бановић Страхиња долази до епохалне одлуке, која је за његову жену страшнија и унижујућа од саме смрти. У моменту када гласно изговара свој опроштај, љуба почиње да хистерише и у безумљу чупа сопствену косу. Девет Југовића и стари Југ Богдан демонстративно устају са стола и бацају своје пехаре на под. А Бановић Страхиња мирно сједи и ужива у свом великом тријумфу. Е, тако ћу и ја да урадим! Ја сам, такође, надчовјек и супермен, с оне стране добра и зла "! Рекох му да не можемо бити са оне стране добра и зла. Једино можемо да безусловно следимо добро или да се поводимо за злом као одсуством добра. Не можемо сједјети на двије столице, односно, како се то каже у јеванђељу, не може се служити и Богу и мамону (Мт.6,24). Такође, његово схватање народног епског јунака није исправно. Бановић Страхиња је неустрашиви борац и јунак. Међутим, истовремено је он и убијеђени хришћанин који је за своју вјеру спреман и живот свој да положи. Његов опроштај невјерној жени је комплексан, али се мора посматрати, између осталог, кроз призму хришћанског етоса према којем силни и јаки не треба да показује своју снагу над онима који су слабији од њега. Даље, стари Југ Богдан и браћа Југовићи су хришћанска господа, која своје незадовољство неће показивати бацањем полупразних пехара вина на под! Међутим, најпогрешније од свега је поступак, који он планира да изврши према својој супрузи а који сасвим погрешно назива опроштајем. Прави опроштај треба да исцјели душу како онога коме се прашта, тако и онога који прашта! У темељу правог опроштаја неизоставно се морају налазити покајање и љубав. Покајање би требала да пројави његова супруга. Међутим, ако се заиста покајала, како је могуће то да се свог мужа сјетила тек када ју је човјек с којим га је преварила одбацио? Љубав би требао да пројави он. Проблем је у томе што он сам признаје да ју је једно вријеме мрзио, те да је тренутно према њој потпуно равнодушан. Зато је најбоље да сада не доноси никакве крупне одлуке поводом будућности њиховог брака. Оно што би морали обадвоје да ураде јесте то да се окрену Богу и духовном животу. Требали би и пронаћи искусног свештеника који би их духовно руководио. Ако би тако поступили, временом би им сам Господ послао неопходне одговоре и упуства везана за њихову будућност. Ове ријечи су га барем мало замислиле и поколебале у одлуци коју је сам назвао коначном и непоколебљивом. Након што смо се поздравили, запутио сам се према цркви Св. Петке. Након неких пар минута сам махинално погледао према гумну и опазио га како још увијек сједи на њему и замишљено гледа у једну тачку... pouke.org

“Опростите, јесте ли ви свештено лице? И није ми баш неко паметно питање. Наравно да јесте свештено лице, док носите ту црну одору на себи” – говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама, док сједимо на галерији аутобуса који у јутарњим часовима јури у правцу Будве. Убрзо се испоставља да је њено неспретно питање било само повод да започне разговор са мном, будући да је одмах кренула да ми прича своју животну причу. Рођена је и одрасла у малом мјесту, у унутрашњости Србије. Студира у Београду. Факултет јој не иде онако како је зацртала јер мора да ради више послова како би платила школарину и имала за пристојан живот у српској пријестоници. Љети већ три године ради на приморју, обично у ноћним клубовима и другим мјестима на којим, како каже, атрактивније дјевојке могу пристојно да зараде. У једном од клубова је и упознала момка који има животну причу сличну њезиној. Исто је из малог мјеста као и она. И њега је још као дјечака напустила мајка. Попут ње и њега су одгојили отац и дјед. Због тога су јако брзо постали најбољи пријатељи. Већ је више пута боравила код њега кући, упознала му оца и дугогодишњу дјевојку, која му је од скора и вјереница. Међутим, када је прије два мјесеца он био код ње, једне ноћи су мало више попили и, како каже, учинили оно што нипошто нису смјели. Од тада јој се не јавља и не одговара на њене поруке. Прије неких десетак дана је сазнала и то да је остала трудна! “Прва реакција на то је био плач и очајање. Међутим, како су дани одмицали почела сам да то прихватам и да се са тим релативно добро носим. Проблем је што ми се он и даље не јавља. Прексиноћ сам се дописивала са његовом дјевојком и сазнала да је почео да ради у једном будванском хотелу. Одмах сам одлучила да пођем за Црну Гору како би се нас двоје коначно суочили”. Након ових ријечи је уздахнула и неколико тренутака одћутала, да би ми рекла следеће:”Ја попове често не разумијем када нешто причају. Желим да сазнам више о својој вјери и доста претражујем по интернету и слушам говоре и бесједе попова и монаха. Но, много шта не схватам. Њихов спољни изглед је савремен и пристојан, али речник , начин обраћања и тон којим говоре је из седамнаестог вијека. Међутим, оно што сам добро разумјела и прихватила је то да је абортус велики гријех. Такође, никад ми се нису допадале феминистичке приче о тијелу које је само моје, па, ваљда, због тога имам потпуно право да убијем плод у својој утроби. Ја ћу своје дијете неизоставно родити и задржати! И немој да мислиш да ја желим да растурим везу мог друга са својом вјереницом и да га преотмем! Он је отац и ред је да то сазна, па, макар и не желио да учествује у одгоју дјетета. Моји ако ме кући приме – примиће ме. Ако не, одгојићу га сама. Ја сам ти три С – снажна, своја и самостална. И знам да то могу да постигнем! Радићу овдје у Будви све док не буде почео да ми се примјећује стомак. Све ове године сам радећи остављала понешто са стране. Израчунала сам да имам довољно да у свом граду изнајмим гарсоњеру и живим годину дана. Након тога ћу бебу водити у јаслице и наћи посао” . Док сам је слушао, размишљао сам о томе како је младим људима док маштају о својој будућности све логично и лако оствариво! Нема ту простора да се предвиде нека искушења и лошије околности. Једноставно – два и два су четири и не може никако бити другачије. Са друге стране, пријатно ме је изненадила њена храброст, одлучност и чињеница да се јако брзо сабрала, те направила читав један план којег ће се држати. Убрзо смо стигли на аутобуску станицу. Инсистирала је да сама носи своје торбе, одбивши моју и кондуктерову помоћ. Док смо се поздрављали, рекла ми је следеће: “Видим да те је моја прича забринула и помало растужила! Али не брини ти за мене! Већ сам ти рекла да сам ја три С”… Међутим, након неколико пређених корака, нагло се окренула и плачним гласом ми је рекла да се молим Господу за њу. Потом је, са очима пуним суза, прошла поред групе смијешно обучених Украјинаца из чијих се уста ширио задах јефтине вотке, а који су недолично загледали њено тек љетном хаљином прекривено тијело. Затим је морала да се мимоиђе са повећом групом пензионера, који су баш то јутро у заједничком аранжману некуда ишли. На клупи унутар станице, сједјела су два Турчина и нешто јој неприлично добацивали на њиховом језику. Када је коначно изашла вани, на њу су се стидљиво почеле спуштати прве капи краткотрајног пљуска. Но, она је свеједно наставила да снажно корача према хотелу у којем се налазио отац тек зачетог дјетета. Наставила је да корача у неизвјесну будућност, у којој јој само Господ може бити прави и искрени помоћник. Нек је Он и укријепи и дарује јој снаге да истраје у свом науму да роди и правилно одгоји своје дијете! https://mitropolija.com/2023/06/02/djakon-pavle-ljeskovic-tri-s/

“Није ми јасна та ригидност православља, када је у питању тема еутаназије. Лишена осјећаја за наше вријеме и сваког облика модерности, ваша Црква као да одбија и обичну могућност дискусије на ту тему” – ријечи су које ми упућује човјек у касним педесетим или раним шесдесетим годинама. Његов спољни изглед, бистар поглед, фонд ријечи и начин на који склапа реченице одају имућну личност, која је својевремено стекла сјајно образовање. У току разговора ми је цитирао пословице на француском и италијанском језику, ваљда желећи да истакне како и те језике и културе добро познаје. Међутим, као да је и сам схватио да наводна ригидност православља и” одсуство модерности” нису довољни аргументи, на основу којих би Црква признала право на еутаназију, те ми је почео говорити о правом разлогу његовог залагања за један такав чин. “Знате, ја долазим из имућне породице. Отац ми је био каријерни дипломата који је своју службу обављао у више земаља, на два континента. Због његовог посла смо се селили, а ја мијењао школе у различитим земљама, учећи тако стране језике. Мајка ми је била манекенка у времену у којем је моделинг код нас тек био у повоју. Нисам имао браће и сестара, а доста касније сам сазнао да родитељи ни мене нису планирали. У томе је лежао главни разлог због којег са њима никада нисам био претјерано близак. Једина особа којој је до мене било истински стало био је мој стриц. У очима других људи, он је био самац, особа тешке нарави или, како се то онда говорило, особењак! Међутим, ја сам га доживљавао као најважнијег човјека у мом животу, будући да се о мени константно бринуо, упознавајући ме, између осталог, и са чудесним свијетовима књижевности, добре музике и сликарства. Међутим, када сам имао четрнаест година, догодило се то да се он разболио од тешког облика канцера. После одређеног времена, отац је дошао код мене у собу и саопштио ми да је стриц јако лоше, те да је изразио жељу да ме последњи пут види. Никада нећу заборавити бескрајно дуг ходник болнице и бат корака који је њиме одзвањао, а који су производиле кломпе медицинске сестре која нас је журним ходом водила до собе у којој је стриц био смјештен. У самом углу собе, на болничком кревету са точковима, лежала је од канцера и хемотерапије изнурена креатура, испијеног лица и потпуно опале косе. Ето то је остало од некада крупног, лијепог и маркантног човјека! У једном тренутку, док су се родитељи одаљили како би обавили разговор са љекаром, крајњим напором је некако успио да ме привуче себи и упита на којој се висини налази соба у којој боравимо! Иако ми је било једва четрнаест, знао сам да ме то пита јер има намјеру, да када остане сам, некако се довуче до балкона и скочи како би прекратио језиве болове и муке. Зато сам га и слагао, рекавши му да смо на приземљу, иако смо били на највишем спрату у болници”! Након ових ријечи је извадио папирну марамицу из џепа и обрисао сузе, баш као и крупне грашке зноја које су се одједном појавиле на његовом челу, додавши следеће: “Пар мјесеци након моје посјете је умро у најгорим мукама, будући да је терапија тек успјела да му мало продужи живот а не и да му бар незнатно ублажи болове страшне. Стога, ја читав живот свој жалим што му нисам дао праву информацију о висини спрата на којем смо се тада налазили. Такође, све ове године често сањам исти сан. У њему је мој стриц некако успио да прескочи ограду балкона и све што га одржава на висини јесте моја рука. Некада је то рука дјечака од четрнаест љета, а некада рука шесдесетогодишњака. Међутим, увијек када га у тим сновима добровољно испустим он са висине пада довољно споро да ја могу да видим блаженство на његовом лику и прочитам захвалност са његових усана” … Рекох му да смо прије пар недјеља на литургији чули јеванђељско зачало које нас је подсјетило на моменат у којем Христос пролази поред бање Витезде и ту затиче непокретног човјека, који већ тридесет осам година болује од тешке болести. Господ га у једном тренутку пита : хоћеш ли здрав да будеш (Јн.5,6)? Мене је, док сам био млади ученик богословије, ово јеванђељско мјесто прилично бунило. Питао сам се, ако је тај човјек већ лежао поред љековите бање, надајући се исцјељењу, зашто га Христос уопште пита жели ли да буде здрав? Међутим, овдје као да му Господ кроз то питање даје следећи избор: хоћеш ли да до краја претрпиш свој крст саткан од бола и патње, па да ти у Царству Небеском приправим још украшенији вијенац, сличан мученичком и исповједничком? Или желиш да те просто исцијелим од твоје болести? Чему нас, заправо, учи овај јеванђељски одјељак? Када се човјек разболи од тешке болести он треба да кроз медицину, колико је то у његовој могућности, трага за љековима, истовремено се молећи Богу и светима Његовим за исцјељење. Међутим, ако, ипак, до оздрављења не дође, он треба да се труди да храбро и са молитвом на уснама свој крст понесе до краја свог земног пута, поштујући тако од Бога му даровану светињу живота. Због тога је за Цркву еутаназија неприхватљива! Ове ријечи нису успјеле да код мог саговорника промијене његов став о еутаназији. Оно што сам могао прочитати на његовом лицу јесу изрази чуђења и изненађења, будући да ми је и сам признао да је очекивао од мене прекор и ријечи осуде. Док смо се поздрављали, обећао сам му да ћу се помолити да Христос отвори и његово срце за јеванђељску истину, те да се са својим стрицем једном опет сретне, овога пута на вјечно постојаној висини Царства Небеског … https://mitropolija.com/2023/05/17/djakon-pavle-ljeskovic-visina/

“Оче ђаконе, последња су времена! Не говорим ти то само због земљотреса, ратова, поплава и осталих знамења која нам долазе из цијелог свијета. Осјећам то у својим костима, баш као и у дубини свог унутарњег бића”! Док слушам његов моћни, дубоки бас – баритон којим ми приповиједа своју сагу о скором крају свијета, размишљам о његовој сугестивности, те како мора бити да људи који га често слушају, временом и повјерују у макар дио његове приче. У питању је повисоки, сувоњави човјек у раним педесетим годинама, упалих образа и необично дугих руку и прстију на њима. Када, говорећи у заносу, подигне у правцу неба свој кажипрст, то у комбинацији са његовим моћним гласом на сваког слушаоца оставља необично снажан утисак. Томе доприноси и потпуно црна одјећа коју носи на себи : кошуља, панталоне, вунени прслук и сандале. Једино што је свијетло на њему је плетена блиједо жута торба, са украсним шарама црвене и плаве боје, коју носи објешену на свом лијевом рамену. У Црну Гору је дошао са екскурзијом која је пошла на поклоничко путовање у Острог и друге светиње прије неких пар седмица. Убрзо је схватио да овдје људи, како каже, јако мало знају о последњим временима, па је одлучио да остане како би их ” просвијетлио”. Обилази куће, ресторане и радње ,гдје у замјену за нешто хране и преноћиште, ” благовијести” својим домаћинима своја сазнања о “врло скором” крају свијета. “Све су то велики старци и испосници већ предвидјели. Најприје ће са лица земље нестати седам великих метропола! И то тек тако једноставно нестати, са све и својим милионским становништвом! На њиховим мјестима неће остати ни трага ни свједочанства да се ту некада живот одвијао. А потом ће се појавити многа знамења на небу”. На моју опаску да су сви “старци – пророци” које ми је набројао одавно изопштени из Православне цркве, дијелом и због лажног пророковања и ширења панике, само је одмахнуо руком. У току нашег разговора сам примијетио да када год успијем да га наведем да причамо о другим темама, његов лик се у потпуности промијени. Поглед му постаје празан и одсутан, а на свако питање одговара успореним говором, понекад и са читавим минутом закашњења у односу на моменат у којем му је постављено. Када се врати на тему о последњим данима, необично живне и опет му се врати онај жар у очима. Рекох му да не знам да ли су ово последња времена, нити нам је дато да знамо времена и рокове (1.Сол,5,1), међутим, оно што свакако знам је да свако вријеме има своје бреме. Тако су се у наше доба намножиле многе неурозе код људи, којих раније није били у том броју. У њих свакако и депресија спада. Рекох му да је за њега добро и благословено да потражи стручну помоћ, те да временом, са молитвом у срцу, побиједи велику тугу која је очито оковала његово срце, а која се крије иза његове приче о скорој пропасти свега. На то ми је одговорио следеће: “Већ су мене чланови породице водили код разних доктора и свештеника. Није ми требало много да схватим да они ништа не знају. Брзо сам након тога прихватио своје позвање и кренуо да проповиједам. Од тада ми је знатно боље. Има већ, можда, и три године како обилазим предјеле, села и градове. Проповиједам људима истину коју не могу чути на телевизији. Са многих сам очију за све ово вријеме скинуо копрену незнања, многе душе привео на пут истине”. Рекох му да је православље вјера у којој људи налазе утјеху и радост, а не немир и страх. У двадесетој глави Јовановог јеванђеља читамо како је васкрсли Господ више пута својим ученицима упутио ријечи “Мир вам”. Тај мир и радост се најбоље осјећају ових дана и то на службама везаним за празник Васкрса. На те ријечи је опет само одмахнуо руком. Потом је из плетене торбе, препуне пластифицираних иконица, крстића, миришљавих уља и плочица од тисовине, извадио чутурицу са ракијом, прекрстио се и попио неколико гутљаја, вративши након тога чутуру у торбу. Затим је устао, дубоко се поклонивши у мом правцу, окренуо се и лаганим, спорим кораком кренуо у наставак своје “мисије” … https://mitropolija.com/2023/04/19/djakon-pavle-ljeskovic-poslednja-vremena/

Током Свете Литургије на Велики четвртак, 13. априла 2023, у Вазнесењском храму у центру Београда, беседу на тему овог славног дана када је Господ установио саму душу Цркве - свету тајну Причешћа, произнео је ђакон Александар Милојков: "Сав је Христос света Литургија и сав је Христос Црква, јер је Он онај који се приноси и Онај коме се приноси, Он је савршено јагње жртвено, Он седи са десне стране Оца...Он је лекар душа и тела наших, Он је лек, Његово тело и крв су лек душа и тела наших, Он је здравље. Он је пут истина и живот...На крсту своме, на дрвету чији је праобраз било дрво Нојеве барке у коју су се укрцавали спасени од потопа, саздана је и новозаветна барка Христова, Црква Његова којом плове они који се спасавају..." Беседа ђакона Александра: Извор: Радио Слово љубве

Ведро је послеподне у Будви са повременим налетима вјетра, који подсјећају на чињеницу да смо тек закорачили у рано, мартовско прољеће. После завршених обавеза у школи и повратка са Цетиња, улазим у супермаркет, у који обично свраћам када са аутобуске станице кренем према стану у којем живим. Недалеко од улазних врата, покрај првог од многобројних рафова у продавници, петогодишњи дјечак гласно негодује, вришти и плаче због тога што је његова мајка вратила на полицу намирнице које је он малочас убацио у корпу. Видно уморна жена, на чијем се лицу види да је цијели дан радила и од обавеза једва стигла да покупи дијете из вртића, објашњава му да је сами крај мјесеца, те да татина алиментација нередовно стиже, због чега ће тешко у кући имати довољно новца до њене плате, па је то разлог што му неће овај пут купити слаткише и грицкалице. Међутим, дјечак једнако наставља да паничи и вришти, да би у једном тренутку мајку снажно ударио ногом испод њеног десног кољена. На женином образу се проломио снажан болни грч и туга, за коју ми се учинило да није толико узрокована ударцем колико чињеницом да је узалудно потрошила мноштво благих ријечи, како би уразумила и умирила своје дијете. Који тренутак касније, за касом група дјевојчица, које би могле бити пети или шести разред основне школе, доносе корпу пуну разних ђаконија. Касирка им каже да све то што су набацале у корпу кошта нешто мање од педесет еура, а оне код себе имају укупно свега дванаест еура. Дјевојчице почињу да враћају намирнице, како би у корпи остало онолико колико су у могућности да плате, успут се свађајући између себе око тога шта ће све задржати од чоколадица и бомбона које су пазариле. Касирка им каже да се ништа од овога не би десило да су барем на тренутак одложиле своје мобилне телефоне и сконцентрисале се на куповину. Но, дјевојчице њену примједбу нису ни констатовале, будући да су у своје телефоне једнако гледале, ваљда не желећи да пропусте нити један “лајк” или “ватрицу”, који су им у међувремену пристигли… Неколико сати касније сам кренуо у цркву Св. Тројице у Старом граду, на вечерњу службу. Док сам пролазио кроз игралиште поред старе основне школе, сусрео сам двоје четвогодишњака док су се ту безбрижно играли. У једном тренутку, у жару игре, дјечак је снажно загрлио дјевојчицу. Њихове маме, које су стајале пар метара удаљене од њих и посматрале дјечију игру, моментално су устале и раздвојиле дјецу. Дјечакова мајка, очито добро извјежбаним политички коректним језиком, своме сину је објаснила да он нема право да када год то зажели загрли дјевојчицу. Међутим, дјечаков загрљај је био производ дјечије невине безбрижности, игре и радости и није имао баш никакве везе са “родно сензитивним” трендовима, нити “џендер” и “ми ту” покретима. У том невином и радосном загрљају нешто погрешно могу да виде само људи изложени агресивном медијском пропагандом, која у њиховим срцима изазива страх да ако у потпуности не испоштују поменуте трендове, њихова се дјеца неће на ваљан начин уклопити у друштво. “Пустите дјецу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско” (Мт.19,14) – ријечи су Господње које читамо у Матејевом јеванђељу. Чини се да основни проблем друштва у којем живимо, а који се тиче васпитања дјеце, није толико у савременим васпитним трендовима, изложености дјеце друштвеним мрежама и модерним “политички коректним” покретима, колико у чињеници да родитељи имају све мање простора и времена да саслушају и испуне поменуте Господње ријечи. Са друге стране и дјеца су презаузета школским обавезама, као и разним спортовима и другим активностима на које их родитељи уписују, па имају све мање времена, не само за одлазак у цркву, већ и за игру и доколицу које код њих развијају машту и креативност. Међутим, врхунац васпитања је управо у ослобађању од непотребног бремена и пуштању дјеце да слободно и са радошћу приступе Господу. У том дјетињем загрљају човјека са Богом, који овдје имамо у предокусу, будући да му је пуноћа у Царству небеском, и налази се цјелокупни смисао наших живота. https://mitropolija.com/2023/03/29/djakon-pavle-ljeskovic-zagrljaj/

У суботу, 25. марта 2023, у Академији знања у Будви, у организацији Српске православне ЦО Будва, одржано је предавање на тему ”Хришћанско схватање породице, полности и рађања”. Предавање је одржао отац Александар Милојков, ђакон при Вазнесењском храму у Београду, доктор теолошких наука и дугогодишњи вјероучитељ Земунске гимназије. https://mitropolija.com/2023/03/27/djakon-aleksandar-milojkov-hriscansko-shvatanje-porodice-polnosti-i-radjanja-video/