Претражи Живе Речи Утехе

У београдској Саборној цркви, посвећеној Светом архангелу Михаилу, уторком ће, после Молебног канона свим српским Светитељима, који почиње у 17 часова, бити приређивана дружења и разговори у парохијском дому храма, најавио је, и верни народ позвао, старешина ове свете цркве, Епископ јегарски г. Нектарије, у беседи 5. марта 2023. године. Тако ће овог уторка, 7. марта, после богослужења бити приређен духовни сусрет са ђаконом Владимиром Радовићем, у конаку Саборног храма, у Улици кнеза Симе Марковића 3, преко пута Патријаршије Српске. Реч Владике Нектарија који је позвао верни народ на сабрање, уз поуку о томе да треба да се у Посту утврђујемо у светим врлинама и тежимо да будемо Христолики. Извор: Радио "Слово љубве"

” Опрости ми што ти прилазим овако, испред продавнице, али већ дуго осјећам потребу да разговарам са неким ко ће ме разумјети. Тебе често виђам по граду како пјешице одлазиш у храм, па се одлучих коначно да ти се обратим”. Док ми је то говорио, толико је чврсто стезао кесу у којој су се налазиле намирнице , које је мало прије купио у супермаркету , да се једна од ручки на кеси покидала. Рекох му да се опусти и да имам довољно времена да га саслушам. ” Свјестан сам ја да моји проблеми нису тако велики када се упореде са онима које неки други људи имају. Живимо у времену у којем се дјеца лијече телефонским порукама и у којем станодавци избацују породице на улицу због тога што немају да плате превисоке станарине. Ја све то знам. Међутим, мој проблем је такве природе да у задње вријеме све чешће осјећам несносан бол у предјелу стомака. Љекари ми кажу да су налази у реду, те да ми је то од стреса. Ишао сам код психолога, али ме он , чини ми се, није озбиљно схватио ” . Након што је покупио намирнице које су поиспадале из кесе и убацио у аутомобил који је био паркиран испред продавнице, наставио је са монологом:” Оче, осјећам се сувишно! Када се након посла вратим кући, нико ни не примијети да сам стигао. Жена преко телефона разговара са неком од другарица, док истовремено гледа турску серију на телевизији. Дјеца су ,такође, стално на телефонима. Преостаје ми тада само да следим своју свакодневну рутину – да ручам, пођем у своју собу и заспим. До прије само пар година, када бих ушао у стан, дјеца би ми одмах скочила у загрљај. А сада се шеснаестогодишња ћерка потпуно отуђила од мене. Обраћа ми се само кад јој нешто треба . Прије неких пар мјесеци, сина који је завршни разред основне школе, сам изненада и без најаве загрлио и пољубио у главу. Тако ме је чудно погледао, да сам осјетио нелагоду “! Прича ми како је дјецу раније у ово доба године знао да изненади новим телефонима или неким другим поклонима, али је у Будви сада све прескупо, па ове године то није могао да им приушти. ” И ти си већ довољно дуго овдје, па, знаш да су раније биле акције у супермаркетима. Међутим, наши нови суграђани који су скоро дошли из Украјине и Русије су добре платежне моћи, па им сезонске цијене сасвим одговарају. Због тога их продавнице нису ни снижавале. Можда ће ти изгледати смијешно ово што ћу ти рећи, али ова финансијска криза и немогућност да кући донесем више новца као да је још више удаљила моју породицу од мене”! По њему, ситуација није ништа боља ни на послу. Док је био млађи, осјећао се сигурније и стално је тежио томе да напредује у фирми и што даље догура. Данас ради више него икада, али не осјећа никакав елан и задовољство због посла који ради. ” И ту се све више осјећам сувишно. Често кад уђем у канцеларију, схватим да сам својим доласком прекинуо неку шалу или какав необавезни разговор, за који млађе колеге очито сматрају да га , из неких разлога, не треба водити преда мном “. И док му тако дани пролазе, у његовом унутарњем бићу све више преовладавају осјећаји сувишности, страха и незадовољства, а болови у стомаку постаје све чешћи и интезивнији. ” Најчешће ми се тај бол јавља ујутро, након слабо проспаваних ноћи, у којима сањам страшне снове. У њима ме жена оставља, дјеца презриво напуштају, послодавац ми даје отказ у фирми… Будим се у агонији и са тешко описивом мучнином! Све више се питам гдје сам то погријешио “! Рекох му да нико ту није погријешио: ни он, ни супруга, ни дјеца . Систем у којем живимо је тако устројен да су људи готово принуђени да се удаљавају једни од других. Временом се ближњи толико удаље од нас, да нам постају, како је говорио Ниче, даљњи. Зато је велики подвиг у нашем времену који се очекује од сваког хришћанина, тај да безусловно воли ближње своје. На тој љубави треба нарочито истрајавати када нам се учини да нам од наших ближњих љубав није узвраћена. Само искрена и бескорисна љубав ће добити украсни вијенац у Царству Божијем! Док је одлазио од мене , примијетио сам израз олакшања на његовом лицу. Но, било ми је сасвим јасно да то олакшање нису толико изазвале ријечи које сам му упутио, колико чињеница да га је неко коначно саслушао, а да га није прекидао и подцијењивао његов проблем и муку. Међутим, ми робујемо цивилизацији чији је идеал човјек који нема никаквог слуха и осјећаја за друге! Који угађа искључиво својим потребама, давећи се у вртлогу комформизма. Живимо у времену чија је слика човјек, који не схвата да ће без осјећаја љубави према Христу и ближњима својим, прије или касније , постати самом себи сувишан… https://mitropolija.com/2023/02/03/suvisan/

“Ја тебе познајем однекуд! Да ниси можда живио у Београду прије неких двадесетак година” – пита ме просједи, сувоњави човјек упалих образа, који би могао имати нешто мање од педесет година. Рекох му да сам отприлике у то вријеме студирао теологију у том граду. ” А да ниси, можда, ишао на утакмице Партизана”? Одговорих му да нас је , заиста, тада било пар момака са факултета који смо ишли на утакмице. ” Ето, одакле те знам. Невјероватно је како после свих ових година јако добро памтим ликове људи са трибине. Могуће је да је то због тога што су ми то биле најљепше године живота. Утакмице, одласци на гостовања, дружења “… Након ових ријечи, мало је застао, па, наставио са својом животном причом: ” Рођен сам у Падинској скели, популарном Падињаку! Пола у шали а пола у збиљи, волим да кажем да је читав мој живот попут жаргонског назива мог родног мјеста, будући да се састоји из падова и неспретних, често неуспјешних покушаја да устанем. На хероин сам се навукао прилично касно, у односу на друге људе са којима сам га заједно уживао. Имао сам двадесет осам година када сам га први пут пробао. У почетку ми је било довољно пар грама недељно, па нико од укућана није ни примијећивао мој порок, баш као ни моја дјевојка. Убрзо је дјевојка остала трудна. Вјенчали смо се, а ја сам , свеједно, наставио са лошом навиком. Потреба за хероином је све више расла, а новца све мање било, па сам почео са првим провалама станова и празних викендица. Након одређеног времена, милиција ми је ушла у траг и врло брзо сам завршио у истражном затвору. Када је супруга са ћеркицом дошла да ме посјети и видјела ме како кризирам, тек тада је схватила да сам наркоман. Када је дошла наредни пут , са собом је донијела папире за развод, захтијевајући да их потпишем, што сам и учинио “. Крађе и пљачке викендица су се надовезале на његове раније прекршајне осуде због навијачких туча, тако да је добио двије године боравка у затвору у Сремској Митровици. Тамо се упознао са православном литературом и по први пут у животу читао Свето Писмо. То га је охрабрило да након затвора неизоставно пође у установу за лијечење од болести зависности, што је и урадио. ” Након рехабилитације сам знао да ми нема повратка у Падињак. Моји пријатељи наркомани би ме брзо нашли, а и сваки дилер је знао гдје станујем и на која мјеста излазим. Одлучујем да пођем на море и потражим посао. У Будви сам одмах почео да радим као конобар. Олакшавајући фактор је био то што знам енглески и руски језик. Међутим, заблуда је била моје увјерење да ће ми овдје бити лакше. Једноставно, наркомански зависници, бивши и садашњи, се лако препознавају међу собом. Довољно је само да видим те покрете тијела, погледе и све те мале неурозе, које ваљда само ми уочавамо и распознајемо. Међутим, демонско у цијелој причи је то што нас и дилери лако препознају! У ноћном клубу, међу двије стотине људи, дилер ће баш прићи мени…” Међутим, тврди да за све ове године проведене у Будви ниједном није поклекнуо пред искушењем. ” Живим у изнајмљеној гарсоњери, у којој једино имам кухињицу, купатило и малени дневни боравак, у којем се налази само лежај, сто и једна столица. Све што зарадим шаљем ћерки и бившој жени, која се у међувремену удала за једног удовца, који такође има ћерку из првог брака. На сликама са друштвених мрежа дјелују срећно и заљубљено”… Каже да у вјери, баш као и у својој ћеркици, која је прошлог љета по први пут била код њега на море, налази утјеху и разлог да настави са борбом. Међутим, понекад у дугим ноћима без сна изненада и без икакве најаве га спопадну страшна искушења и жеља за хероином: ” Не могу ти описати тај осјећај! Тек одједном дланови почну да ми се зноје, кожа да ме сврби, а кроз тијело проструји неописив бол. Тада ми никакве молитве које изговарам не помажу. Све што можеш је да непомично сједиш и чекаш да све то прође”! Рекох му да су нас Св. Оци учили да се треба често молити, а не само онда када нас спопадну искушења и невоље. Уосталом, у молитви Господњој изговарамо ” не уведи нас у искушење”. Ту нас Господ поучава да , с обзиром на палу људску природу и нашим склоностима ка гријеху и пороцима, треба да избјегавамо искушења. Суштина подвига је у нашем труду да не примимо помисао за гријех и порок. Ако примимо помисао, она ће се неизоставно населити у наш ум и срце. А онда је заиста тешко борити се… Прије него што смо се растали, дао сам му малену бројаницу и иконицу св. Петра Цетињског и позвао га да понекад дође на литургију у цркву Св. Тројице у Старом граду. Касније, док сам се кретао по влажним будванским тротоарима, размишљао сам о томе како смо сви себе истренирали да људе дијелимо на оне који су искључиво добри и искључиво зли. Не примијећујемо читав свијет , који је ту – око нас, а који, заправо, сачињавају људи с оне стране добра и зла, како је то још Ниче антиципирао. Не видимо читав океан особа који се даве у сопственим ” падињацима “, очекујући од нас помоћ и подршку. Но, Господ је тај који их види и препознаје, на чудесан начин налазећи пут до њихових измучених душа… https://mitropolija.com/2023/01/28/padinjak/

ВЕРНЕ СЛУГЕ ГОСПОД НАГРАЂУЈЕ, ДАНИЛ СВЕТИ МЕЂУ ЛАВОВИМА НЕПОВРЕЂЕН ОСТА ОД ЗВЕРОВА. Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. Зато га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; потом Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа. Тропар (глас 2): Велика су дела вере! Усред пламене реке, света три младића се радоваху, као да су на освежавајућој води, и пророк Данило се јавља лавовима као пастир овцама: Њиховим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-prorok-danilo-svetiprepodobnomucenik-djakon-avakum-i-iguman-pajsije-materice

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда (улица Адмирала Гепрата број 19) ће у суботу 24. децембра 2022. године после празничног бденија, беседити ђакон Стеван Јовановић из жарковачке Вазнесењске цркве. Тема предавања је "Молитва и академско богословље". Сви су добродошли на молитву и предавање у наставку, поручује братство Вазнесењског храма. Извор: Радио "Слово љубве"

“Попе, признај да си навијао против лавица и да ти је било криво кад су узеле бронзу! Немој да ми говориш како ниси ни гледао утакмицу! Тај изговор сам чуо и од других посрбица”! Док са полуосмјехом на уснама изговара ове ријечи, осврће се унаоколо, оштрим погледом тражећи по полупразном аутобусу људе који евентуално слушају наш разговор. Прилично је кријепак и окретљив за једног пензионера који ће ускоро напунити седамдесет година. У пензију је пошао прије пар година. Како каже, могао је да је хтио да ради још неко вријеме, будући да је “добро задужио и фирму и државу”. Међутим, морао је да се брине о супрузи која је боловала од канцера. “Једино ми је жао што и она није гледала велику побједу лавица. Док је била жива, заједно смо пратили све утакмице храбрих сокола и златних лавица. Како би само била поносна на овај феноменални успјех”! Ћерка јединица се преселила у Будву, будући да јој је муж тамо добио добро плаћен посао. Каже ми да се том пресељењу колико је год могао противио: ” Није ни толики проблем што је тамо све прескупо. Раде и зет и ћерка, па се може. Проблем је што тај град постаје све више четнички. Не можеш ни дијете пустити испред зграде, а да мангупи не покушају да га преобрате, индоктринирају. Ето, мој деветогодишњи унук, умјесто да навија за лавице, однедавно навија за четнички тим”. Док ми ово говори, на телефону ми показује слику дјечака у дресу београдског клуба. “Немој да ми говориш да је мало чудно то што клуб који се зове Партизан називам четничким! Знаш ти добро о чему причам! Уосталом, њихови навијачи највише пјевају националистичке пјесме и кличу ратним злочинцима”. Од супругине смрти, више времена проводи код ћерке и унука него у свом граду. Док ћерка и зет раде, брине се о унуку, па се због тога осјећа корисним. “Хвала ти на иконицама Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, али их нећу предати свом унуку, па ти их враћам. Не желим да га учим вјери и осталим маглуштинама. Када се супруга разбољела и када је постало јасно да је канцер узнапредовао, најприје сам довео травара. После њега сам довео и врачару да јој прегаси. На крају сам ишао и код оџе да прочита запис. Мислио сам да је водим и у манастир Острог, али она никад није вољела попове. У сваком случају, да тај твој Бог заиста постоји, ваљда би јој и помогао после свог нашег труда “. Говорио сам му о томе да је погрешно одлазити код гатара и врачара, те да човјек тако може души својој наудити, а неријетко и тијелу. Да је чудно то што се за помоћ обратио најприје представнику друге религије, док је вјеру, којој барем формално припада, потпуно заобишао. Рекао сам му да је болест члана породице велико искушење и испит за све укућане. Међутим, такве невоље приморају човјека да се покрене и изађе из комфорног стања самодовољности и побрине се за ближњег свог, у мјери колико је то могуће. Једна је од великих тајни у човјековом бивствовању страдање и бол. Загонетка је то на коју не постоји овоземаљски одговор и објашњење. Но, ипак немала је утјеха коју нам дају вјера и молитва! Молитва нам пружа снагу да се до краја боримо. Такође,она све недаће са којима се суочавамо на овом суморном свијету чини подношљивијим и смисленијим. Умјесто одговора, добио сам минуте мени несхватљивог ћутања. Обратио ми се тек када је аутобус ушао у Будву и почео да се приближава станици. Са оним истим полуосмјехом на лицу, изговорио је следеће:” Могу ли нешто да те замолим? Признај ми да си навијао против лавица! Признај да после утакмице цијелу ноћ ока ниси склопио”… https://svetigora.com/lavice/

Нови циклус духовних разговора у храму св. Марка на Ташмајдану, посвећен хришћанском храму, наставља се у четвртак 24. новембра 2022. године од 18 часова предавањем на тему "Богослужбена година". Беседиће ђакон проф. др Драган Ашковић са Православног богословског Факултета у Београду. Подсетимо да се у храму св. Марка сваког четвртка од 7 сати и 30 минута служи света Литургија, а Акатист Пресветој Богородици од 17 часова. Сви су добродошли на молитву и духовни разговор. Извор: Радио "Слово љубве"

“Оче, шта мислите, да ли ће ме вољети и када остарим” – пита ме онижи човјек у раним педесетим годинама. На себи има бијелу кошуљу, плави тексас шортс и кожне сандале. Још док ми је прилазио, примијетио сам да је своје лице у више наврата подвргавао естетској хирургији. Касније ми је кроз разговор и сам испричао да је ишао на затезање лица, подизање капака и уклањање бора… На десној руци му је свјеже урађена тетоважа са именом супруге и детаљем који је везан за моменат у којем су се упознали. Тетоважу је радио човјек из Бањалуке. Прилично је скуп, али и најбољи у свом послу. Каже ми да је већ оног тренутка када је први пут угледао своју жену, знао да ће она постати смисао његовог живота. Тринаест година је млађа од њега и сваки дан се труди да јој поклони што више пажње. Шаље јој цвијеће и бомбоњере на посао, купује поклоне, приређује јој мала изненађења и забаве у њену част… Двоје дјеце, које су у својој ванбрачној вези добили, једва да је поменуо. Готово је све вријеме причао искључиво о њој. Каже ми да су прилично добро ситуирани. Скоро је купио стан и у Будви, баш као и нови спортски аутомобил. Једини му је проблем тај страх да ће у годинама које слиједе, она престати да га воли. Рекао сам му да би требали макар у цркви да се вјенчају, те на тај начин призову Божији благослов на себе и своју дјецу. Међутим, по његовој причи, она је та која сматра да је љубав “бесмислено ограничавати превазиђеним стегама, у које спада и брак”. Рекао сам му и то да се истинска љубав не огледа само у томе да муж и жена воле искључиво изглед и врлине свог супружника. Права љубав се препознаје и у смирењу и трпљењу пред манама и слабостима које супружници међусобно постепено кроз везу откривају. Само љубав саздана на трпљењу и смиреноумљу може надвладати старост и смрт. Моје ријечи му нису биле претјерано занимљиве. Међутим, када је чуо ријеч “смрт” , његово се лице изненада промијенило, док су се његове, до тада, веселе очи нагло уозбиљиле. Тада сам схватио да се иза његове потребе да што дуже остане млад, као и иза страхова од старења и недостатка љубави од стране његове супруге, заправо, крије страх од смрти. Касније ми је и сам причао како никада не иде на сахране и саучешћа. Скоро му се од последица срчаног удара упокојио један од најбољих пријатеља. Једва је смогао снаге да пошаље телеграм саучешћа, иако је добро знао да ће му покојникова породица замјерити на томе што није дошао на сахрану. Врло брзо је промијенио тему и опет почео да прича о својој супрузи. Двапут недјељно играју тенис и непобједљив су дубл. Скоро јој је уплатио и курс јахања. Показује ми на свом ајфону слику задовољне и насмијане жене, како позира поред коња, у пуној коњичкој опреми. Само нека она истраје на том курсу и он ће јој купити коња. Убрзо се његово лице изненада опет промијенило и уозбиљило. Окренуо се према мени и са ужасом у очима саопштио следеће: ” У задње вријеме моја жена ми дјелује прилично хладно и дистанцирано. На моје поруке, у којима јој изјављујем љубав, не одговара. Када јој на посао пошаљем чоколаду и цвијеће, не добијем ни повратну информацију да ли јој је то, уопште, стигло. Пар дана прије поласка на море, организовао сам јој журку изнанађења, на којој је све вријеме била замишљена и хладна. Молим вас, оче, помозите ми! Ви се разумијете у те старе књиге! Чуо сам да свештена лица посједују нека скривена знања и моћи! Молим вас, кажите ми – да ли ће ме и када потпуно остарим, она свеједно, ипак, вољети?!” (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви) https://mitropolija.com/2022/08/21/voljeti/

Недјељно поподне проводим у порти маинске цркве св. Петке, посматрајући момка који безуспјешно покушава да на храм окачи државну заставу. Младић је, по мојој процјени, у раним двадесетим годинама. На себи има танки свијетло плави дукс, бермуде и папуче, док на глави носи фирмирани, црни качкет. Заставу је најприје поставио изнад улазних врата цркве. Међутим, сваки пут када покуша да је фотографише, она падне на тло. Затим је читавих неколико минута кружио око храма, како би пронашао ново мјесто на које би је могао закачити. На крају се одлучио на прозор са лијеве стране храма, који је прилично узак, с обзиром на димензије саме заставе. Међутим и кад би на овој позицији успио да некако углави заставу, довољно је било да дуне слаб вјетрић и она би се убрзо нашла на земљи. Читав подухват, поред мене, посматра и група од петнаестак младих Руса, који се ту свакодневно окупљају играјући одбојку. Ту је и неколико брачних парова са својом дјечицом , која радознало гледају у правцу овог пост-модерног “барјактара”. Такође, самом догађају су сведочили и туристи који су се туда враћали са плаже, користећи путић поред порте као пречицу до својих апартмана. Никоме од њих није било јасно шта уопште тај момак са заставом ради. После одређеног времена, одлучио сам да му приђем и поставим му неколико питања. Наиме, питао бих га шта га је уопште навело да у овај топли, недјељни дан дође код храма у намјери да на њега окачи заставу? Да ли су ,можда, у питању апели политичара, којима је свакодневно хушкање људи на Цркву последњи адут да уопште опстану на политичкој сцени? Да ли је, можда, инспирацију пронашао у чланку писца, коме ни најупорнији читаоци његових једноличних колумни нису у стању да кажу барем наслове неких од књига које је написао? Како би се сви ти силни политичари и колумнисти осјећали када би вјерници почели да посјећују њихове станове и куће, те да им на вратима каче иконе и крстове, а на прозорима да пале свијеће? Шта би се догодило када би их по граду сачекивали и поливали богојављенском водицом? Но, јасно је да ниједан православни хришћанин никада тако не би поступио са нечим што му је свето. Уосталом, Господ нас је јасно поучио како да поступамо са духовним бисерима (Мт.7,6) који су нам од Бога дати. Зато је и нама хришћанима потпуно нејасна потреба да неко из своје куће износи заставу, за коју тврди да му је светиња, и да је качи било гдје, па, макар то био и храм у питању! Међутим, у моменту када ме је угледао како му прилазим, младић је на брзину згужвао заставу, убацио је у ранац и брзим се кораком удаљио од храма. Касније, док сам размишљао о самом догађају, дошао сам до закључка да сам погријешио што сам одлучио да му приђем. На своја питања ионако не бих добио одговоре. А да му нисам пришао, можда би младић после одређеног времена и сам схватио сву безумност и узалудност свог поступка, лијепо и равномјерно склопио заставу и пошао кући… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Старом граду Будви) https://mitropolija.com/2022/08/08/zastava/

У току последње деценије, кад је цело животно уређење почело да се мења вртоглавом брзином, и кад искуство генерација које се раније није тако кардинално разликовало покаткад бива директно супротно, постало је нарочито тешко проналазити заједнички језик с омладином. Ово се морало одразити на црквену мисионарску праксу. Немају сви спреман одговор на који тачно начин данашњу омладину треба укључити у живот Цркве. И свештеници, чије је пастирско искуство почело да се формира 1990-их година, а чије су се зреле године служења одвијале 2000-их и 2010-их година у току многих година пастирске делатности дошли су до низа важних открића која су поделили су читаоцима портала „Пастир“. Можда је прво правило општења с омладином – бити искрен. Председник Наставног комитета Руске Православне Цркве, члан савета Свецрквеног православног омладинског покрета протојереј Максим Козлов сматра да су одсуство свега лажног и искреност главне особине које треба да поседује свештеник који ступа у дијалог с младим људима. Одрасли, формирани људи, могу затворити очи на елементе формализма или некаквог „побожног лицемерја“ свештеника који им објављује вечне истине, размишља он, а омладина се одликује ватреношћу и бескомпромисношћу. Због тога младе људе „треба чувати од свега формалног и неискреног, од свега у шта сами не верујемо баш нарочито“, упозорава отац Максим. „И ако у разговорима с њима ствари будемо називали својим именима не упуштајући се у разобличавање – то ће бити залог за задржавање младих људи унутар Цркве.“ Опасност од неискрености, по мишљењу протојереја Владимира Свешникова, постоји већ у самој тежњи да се омладина по сваку цену намами у Цркву. Он поставља питање да ли постоје искрени, неизвештачени облици рада с омладином. Јер оно што је у Цркви главно јесте Сам Христос, а ми често покушавамо да привучемо нечему што је, у најбољем случају, поред Христа, а често нема везе с Њим... „Бојим се да се у коначном неће укључити у оно што чини средиште хришћанског живота и да ће се задржати због другостепених мотива, – размишља отац Владимир. – Дух Цркве, дух вере, дух истине Божје јесте дух слободе, а свако придобијање с неком намером, чак и танано, покушава да потчини овај дух слободе.“ На ову мисао се надовезује протојереј Константин Островски, старешина Успењског храма у Красногорску: „Врло је важно разлучити – да ли човек долази у нашу црквену свакодневицу или долази код Христа. То су међусобно повезане, али различите ствари.“ Његова светост патријарх Кирил управо тако поставља задатак: не треба само привући омладину у храм, већ је треба заинтересовати за црквени живот, треба јој показати живо хришћанство. Треба учинити све да би млади људи „видели чистоту наших намера и искреност наших ставова“, да би „у нашим архијерејима, свештеницима и мирјанима омладина видела искрено заинтересоване људе“. Не заинтересоване за то да успешно поднесу извештај о генерацији која расте на крају године, већ за то да се данашња омладина такође лично сретне с Господом. https://srpska.pravoslavie.ru/144593.html

Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха. Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене? Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша. Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства. Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо… У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота. И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим. Ђакон Стефан Милошевски Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“, 11. децембар 2020. године Извор: Епархија жичка

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у оквиру редовних духовних сабрања у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, 14. априла 2022. године је на тему "Свети оци и Евхаристија" беседио ђакон др Здравко Јовановић, ванредни професор Православног Богословског факултета у Београду. Драгог и уваженог госта поздравио је старешина храма о. Арсеније Арсенијевић, а по завршетку предавања могла су се чути и интересантна питања сабраних. Звучни запис вечери начинили су новинари радија "Слово љубве". Фото: ЈЈеж, Радио "Слово љубве" Звучни запис

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у оквиру редовних духовних сабрања у Вазнесењском храму у центру Београда ће у четвртак 14. априла 2022. године од 18 часова, беседити ђакон др Здравко Јовановић ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду. Сви су добродошли на ово сабрање. Извор: Радио "Слово љубве"

-Патријарх Порфирије поводом престоног празника Светосимеоновског храма: Постојимо и јесмо Љубављу Божијом- "Свети Симеон, владар, знао је да ако хоће да сачува свој живот, своју земљу, вредности које су материјалне, ако хоће да оне имају смисао морају бити утемељене на јеванђељским вредностима. Морају бити укорењен у Христу. И зато је Свети Симеон Мироточиви истински родоначелнки нашег рода. Родио нас је и духом и телом", рекао је Патријарх Порфирије на евхарстијском сабрању 26. фебруара 2022. године у храму Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду. Повезана вест: Бденије уочи престоног празника храма Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду; богослужио Епископ Јустин Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду у суботу 26. фебрура 2022. године када наша света Црква молитвено прославља овог светитеља из рода српског. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа. Патријарх Порфирије је у току свете Литургије у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Прашчевића. После прочитаног јеванђелског зачала Патријарх Порфирије је у својој архипастирској беседи истакао да ми нисмо само пролазна, трулежна материја. Нисмо само земља која се у једном тренутнку обличила у оно што јесмо сада, а исто тако ће у једном тренутку да се распрши и нестане. Ми знамо добро, јер верујемо речи Христовој, да смо саздани по слици и прилици Божијој тј. да јесмо тело, али да чак ни то тело наше, није саздано да би једампут за свагда ишчезло и нестало. У исто време ми смо и духовна бића. Па, баш због тога што смо духовна бића, што смо слика и прилика Божија, све оно што је наше, укључујући и тело, саздано је за вечност. Патријарх Порфирије је у наставку додао да наши ближњи, и све што јесмо, и све што имамо, добија свој пуни смисао када себе и све што је око нас утемељимо на Христу као камену темељцу. Другим речима, одричући се од себе, не у смислу презира себе, не у смислу да нисмо важни и битни, него одричући се вере у то, да можемо без Христа, да постојимо без Њега, и наде у то да човек може својим самосталним дометима и достигнућима спасити свет. Нада у то, без Христа, претвара се у своју супротност. Дакле, Господ хоће да каже да све оно што имамо и што јесмо, итекако је саздано као добро, за лепоту, радост и смисао. Али систем вредности, јерархија, на којој утемељујемо и градимо свој живот, на првом месту мора имати Христа, и када из Њега, све извире, и Њему се све враћа, све добија вечни смисао, трајање и сав бесмисао овога света претвара се у истинску лепоту и радост. На крају свете Литургије поводом храмовне славе Патријарх Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Када је официјелни спикер прозвао њено име, као учесника финала у узрасту млађих пионира, најприје је добро везала свој појас на кимону. Затим се пробила кроз групу, од ње старијих и крупнијих, такмичара и врло брзо нашла на татамију. Преко пута себе је имала такмичарку истих година и приближне висине. Када је судија означио почетак борбе, одмах је кренула агресивно, покушавајући да баци на татами противницу, која се цијело вријеме од ње измицала, избјегавајући директну борбу. Међутим, на Маријино изненађење, судије су упорно одбијале да њеној противници додијеле казнене поене, који се иначе суде за неактивност. Како се меч приближавао крају, Марија је била све активнија, а друга дјевојчица се упорно склањала, на очиглед нијемих судија. При самом крају меча, дјевојчица је коначно покушала један захват од којег се Марија рутински склонила, паднувши на стомак. Међутим, на изненађење свих који су посматрали финални меч, судије су за дјевојчицу досудиле "вазари", тј. највриједнији поен у џудоу после ипона. Марија је знала да су узалудни протести њеног тренера за записничким столом, гнијев њеног оца који је са трибина отрчао на терен код судије, баш као и негодовање њених другарица и другова из клуба. Чекајући проглашење побједника и додјелу сребрне медаље, док је покушавала да заустави сузе које су све више навирале из њених крупних, тамних очију, крајичком ока је тражила човјека у мантији којег је примијетила прије почетка меча, како сједи на трибини и посматра борбе. Он се, тог суботњег дана, у цетињском спортском центру нашао сасвим случајно. Наиме, тога дана су биле задушнице. Након литургије и помена у цркви светог Ђорђа на Ћипуру, пошао је на своје редовне обавезе у богословији. Након завршетка часова, одлучио је да прошета кроз град. Пролазећи поред спортског центра, по клупским тренеркама такмичара, схватио је да је у току џудо турнир за млађе узрасте. Ушао је у салу, својим присуством изазвавши различите реакције. Нека дјеца су се од њега склањала, док су га друга поздрављала са "Помаже Бог" или "Добар дан". Група дјечака, у тренеркама истог клуба пролазећи поред њега, је застала, да би се потом сваки од њих побожно прекрстио. Међутим, убрзо су га сви у сали прихватили. Двије дјевојчице, које нису могле имати више од шест година, су га понудиле воћем и сокићима. Прва борба коју је гледао је била Маријина. Када је, након проглашења побједника, кренула према трибини, из неких разлога је знао да иде право код њега. Помјерио се, оставивши јој мјесто, како би сјела поред њега. Одмах је почела да му објашњава како је имала неправједно суђење у финалу. Изненадила се кад је схватила да он однекуд познаје џудо правила. Рекла му је да се овим спортом бави од пете године. Била је на много турнира, освојивши на десетине медаља. Сусретала се и са сличним неправдама, наступајући у различитим мјестима - Београду, Скопљу, Бањалуци, Сарајеву... Имена градова су различита, само је неправда увијек иста. Раније је слушала приче како се некад фаворизују дјеца која не долазе на такмичења у скромним минибусима, већ у скупим аутомобилима својих родитеља. Дјеца која не спавају као и други такмичари у јефтиним хостелима, већ у луксузним хотелима. Присјетила се и кад су им у Мостару у задњем моменту отказали смјештај. Спавала је тада у сали, на струњачи прекривена јакном њеног оца. Као још мања је ишла на вјеронауку при парохијској цркви. Од вјероучитеља је чула да ће истинска правда бити само у Царству Божијем. Међутим, њу брине овај свијет и овоземаљска царства. Будући да кад одрасте намјерава да се и даље бави џудоом, занима је да ли ће се и тада сусретати са неправдом? Хоће ли се и тада занемаривати таленат, рад и одрицање, а фаворизовати неке друге ствари? Након читаве бујице Маријиних питања и проливених суза, човјек у мантији је схватио једину праву ману бављења мале дјеце спортом.Та мана се састоји у чињеници да се преко спорта дјеца понекад могу сусрести са тамнијом страном овоземаљског живота и неправдом, тако карактеристичном за овај пролазни свијет. Умјесто одговора, Марија је добила осмјех, загрљај и малу пластифицирану икону св. Петра Цетињског. Јер за неке истине овог земног живота је боље да дјеци,баш као и појединим одраслим људима, ипак, остану неизречене...

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене. Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили,најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање, све до тренутка у којем су потпуно заћутали. Спавали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце, која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио : "Трење, трење - то је све што нам је остало од љубави". То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем. Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци, у којем је добио папир на којем је писало да је разведен, притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли. Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе, будући да је утакмица одавно завршена, а сви гледаоци пошли својим кућама. Са стадиона би одлазио, а да није знао ни који је био резултат, ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали, па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима, најприје је на њега спустио главу, а онда га загрлио рукама. За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност. На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа, те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао. Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа, па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих .Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници, да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију. Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног, октобарског дана 2017. године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице, био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим,када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса, јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче. Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича и човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак, одсуство љубави... (Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

Епископ бачки др Иринеј: „Заиста, на први поглед, пита се човек како то да крст који је био оруђе за извршење смртне казне, примењиване над највећим разбојницима и злочинцима, сад одједампут, за нас хришћане постаје сила Божја и истинско знамење Божјега чудотворнога присуства и дејства међу нама и у нама.” Повезана вест: Άξιος! Достојан! - Доктор литургијског богословља Милан Бандобрански рукоположен у свештени чин ђакона Наша света Црква у понедељак, 14/27. септембра 2021. године, молитвено прославља празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, архимандрит Леонтије (Француски), умировљени парох новосадски, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, јереј Станко Лакетић, професор Карловачке богословије, свештенство и ђаконство Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је нагласио да је празник Воздвижења Часног Крста један од многих празника посвећених Часном Крсту које прослављамо током године, али и сваке седмице: „Као што је и сама чињеница да је у личности Христовој Бог поста човек, не престајући да буде Бог, са једним јединим циљем, да спасе род људски од смрти, од греха, од робовања сатани, тако је и оруђе за постизање тога циља, смрт и васкрсење, било нешто што нико није могао да очекује и што противречи свакој овоземаљској логици људској. Зато апостол Павле каже да то што је пред људима мудрост, пред Богом је лудост и једини и најдубљи смисао. И све је то, од Оваплоћења до Распећа Христовога, и Силаска у ад душом, то је све знак бескрајног смирења и љубави Божје према Његовом створењу. Стога није чудо што хришћани од самога настанка Цркве, поштују и уздижу Часни Крст Христов, што му се клањају и што верују, као и ми данас, и сви до краја векова хришћани, да кроз знак Крста, Господ не само што нас подсећа на историју спасења, на Своје страдање ради нас и ради нашега спасења, него је то реално постао извор благодатне силе, начин на који се и ми приопштавамо и постајемо заједничари благодати Божје. Зато све што се у Цркви врши, врши се знаком Крста Господњега.” У току свете Литургије Епископ бачки Иринеј је рукоположио ђакона др Милана Бандобранског, сарадника Информативне службе Епархије бачке, у чин презвитера. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

“Добро знај, Белведер није пао. А хелихоптер је ваш пораз” – каже ми момак, који би по мојој процијени могао имати неких 24 или 25 година, док стојимо на цетињској аутобуској станици, чекајући превоз до Будве. Одјевен је у навијачком стилу, попут јунака из енглеског филма “Football factory”: Носи црни качкет, фирмирану мајицу са крагном, кратки шортс и патике. Обраћа ми се као да је у неком заносу и под навалом емоција. Мисао често ни не заврши до краја, али не због тога што му недостају ријечи, већ због журбе да ми за кратко вријеме што више тога саопшти. Поред нас, на станици је и за наш разговор прилично незаинтересовани младић, за којег претпостављам да студира Музичку академију, будући да на леђима носи торбу са инструментом. “Крајње је вријеме било да цетињска скупштина донесе одлуку о манастиру. Сад ће црногорски поп тамо да чита мисе и молитве”. Кажем му да се термин “миса” користи у једној другој хришћанској конфесији. Такође сам га упитао и да ли зна било кога од тзв. свештенства да је из старе Црне Горе, а да је члан те посве необичне пара-црквене организације, за коју се он нада да ће ускоро “читати мисе” у манастиру. Каже да му то није ни важно. Једино је битно да манастир коначно буде доступан и Цетињанима, јер, по њему, то до сада није био случај. Нема ништа против да и Срби тамо долазе, али се мора знати шта је чије. Мене је више пута видио како, пролазећи увече поред кафића у који он излази, идем у богословски интернат. Распитивао се о мени, али ми је заборавио презиме, баш као и то које сам племе. Само зна да сам “однекле из Катунске нахије”. То га и највише буни, будући да никако не може да схвати како смо ја и људи попут мене постали “посрбице”. Сматра да је ту вјероватно у питању некаква црногорска пизма и инат, који су и њему самом неразумљиви. Ускоро је стигао и дуго очекивани аутобус. Иако је у њему било доста празних сједишта, млади комита је, ипак, одлучио да сједне поред мене. На питање да ли је запослен, одговара да није. Покушавајући да се нашалим и скренем тему са политике, кажем му да је он тренутно у фази коју Американци карактеришу као “between the jobs”. На то само одмахује руком и враћа се на њему битне теме. Док говори, сво вријеме гестикулира рукама, повремено устајући са сједишта. Прича прилично гласно, као да жели да његову аргументацију против ‘великосрпске окупације” чују сви путници у аутобусу. Са нарочитом пажњом га посматра двоје старијих француских туриста, којима је мало шта ту јасно. Но, ипак га са посебном пажњом и чуђењем слушају. Каже да је белведерска ноћ нешто најљепше што му се икада догодило, те да ће је памтити читав живот. Заувијек у срцу ће му бити урезана енергија и занос који је осјетио код својих сабораца и другарица комиткиња. На све то, свечаним и важним тоном додаје: “Белведер је за мене нови Вучји до. О њему ће ђеца једног дана читати у историјским читанкама”. Питам га зна ли кад је била битка коју помиње и гдје се географски и просторно Вучји до налази. Каже ми да не зна. Његова искреност ме је изненадила, будући да је могао да одглуми да је љут што га то уопште и питам, те на тај начин избјегне одговор. Даљи ток нашег разговора ми је открио једног у суштини доброг и простодушног младића, који живот проводи у лошем окружењу, у погрешном времену. Покушавао сам да га убиједим у то да је најбитније да нипошто не одлази код људи који се лажно представљају као свештеници, ма колико му то изгледало као “права црногорска прича”. Са Богом и са Црквом се није шалити! За остало како хоће. Не знам колико сам успио у том свом труду, будући да је без поздрава из аутобуса изашао на будванском булевару и запутио се у правцу Словенске плаже. Тамо ће посматрати море, док поред њега буде пролазио један сасвим други свијет, заокупљен неким другачијим, животним питањима. Са првим знацима сутона, кренуће према булевару у намјери да ухвати аутобус за Цетиње. И тако ће му проћи још један дан, слично као у пјесми загребачког бенда Хладно пиво, из времена кад су правили неку квалитетнију и искренију музику: “Од буђења до дневника убио сам још један дан још један круг на мом вртуљку сада сам ту, поново на почетку” . А живот пролази. Вријеме и смрт, ти сурови господари овога свијета, се труде да избришу или макар изблиједе многе тренутке које човјек сматра за свој живот важним. Ишчезне и изблиједи лако све оно што није везано за истинску љубав, вјеру и наду. Тако ће, прије или касније, изблиједити и сјећање на пламен ватре запаљених белведерских гума… Извор: Радио Светигора

Тог јутра га је пробудила запара и врелина последњег августовског дана које као да су се стопиле са немиром у његовом срцу, чијег се узрока није сјећао. Устао је из кревета и обавио јутарњу хигијену. Затим је сјео на двосјед и узео даљински управљач у руке. Међутим, унутарњи глас му је говорио да нипошто не укључује телевизор. Скувао је кафу и одлучио да је попије на тераси. Кроз старе, зарђале шипке балконске ограде примијетио је да је на Цетињу тога дана било необично мирно. На оближњој улици готово да није било ни пролазника, ни аутомобила. Тек након десетак минута проведених на балкону, спазио је сјенку човјека, који се непрестано кретао по некаквом замишљеном кругу. Убрзо је схватио да је тај човјек, заправо, његов побратим. Истовремено је почео да се присјећа претходне вечери и полако открива узроке свог и побратимовог немира. Цијелу ноћ је, са зебњом у срцу пратио телевизијску емисију у којој су извјештавали о резултатима избора који су се тога дана одвијали у Црној Гори. Када је и коначно схватио какав ће бити њихов крајњи исход, спорим и тешким кораком се упутио ка ладици, у којој је држао љекове. Из кутије је узео таблету бромазепана и убрзо је помијешао са неколико чашица домаће лозе. Како су пролазили минути и часови, тако је и немир почео да ишчезава из његовог ума и срца. Намјесто њега, почела се јављати нова нада која је проистицала из увјерења да нова власт неће трајати дуго, те да ће се патриоте врло брзо вратити и све ће бити као и прије. Након тога је заспао чврстим сном. Сада, док на тераси посматра побратимово кружно кретање, схвата да га је немир опет у потпуности оковао и обузео. Одлучио је да сиђе у двориште и склони побратима са августовског сунца које га је немилосрдно пекло. Обуо је своје љетње папуче и стрчао низ степенице. Низ већ увелико поцрвењело побратимово лице сливале су се крупне грашке зноја. Ухватио га је за руку и прије него што је успио да било шта изусти, зачуо је од њега следеће ријечи: "Знаш ли да је на Цетињу листу "За будућност Црне Горе" гласало 887 особа? У нашем граду има 887 таквих људи!Можеш ли то уопште и замислити"? Умјесто синтагме "такви људи", побратим је, заправо, хтио да изговори неке много теже формулације и квалификације, али сада када је потпуно јасно да баш ту у његовој околини живи 887 тих њему потпуно нејасних особа, такво нешто не би имало смисла. Побратимове ријечи су га у потпуности следиле. Нада која је тињала негдје при самом дну рањеног срца, у потпуности се изгубила. Убрзо је и сам начинио сопствени замишњени круг и почео да хода по њему. Како се ближило подне и хлад испред зграде почео да се повлачи, два круга, побратимов и његов, су се стопила у један заједнички. Читав дан су тако провели, непогријешивом прецизношћу газећи његове замишњене линије и размишљајући о том чудном и неочекиваном броју, за који им се чинило да је обесмислио све њихове наде и сва животна убјеђења. Док су ходали, нису проговорили нити једну једину ријеч, јер круг са ријечју не може имати ништа заједничко. Односно, било која изговорена ријеч би круг у потпуности обесмислила. Ријечи које су, нешто мало прије поноћи, прекинуле њихово кружење биле су, заправо, позиви њихових укућана и осталих станара зграде, да напокон престану са кружним кретањем и пођу кући. Међутим, са кретањем нису престали све док нису достигли одређени број кругова. Тај број је био осам стотина осамдесет и седам... (Есеј је литерарна обрада истинитог догађаја)

Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“. На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата. Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“ По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“. Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку. То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р." Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени... Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући. Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених. Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“. Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“ На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.” Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године. На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг. Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен. *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О значају Великог поста и великопосних богослужења у великопосном броју „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије, објављен је разговор са часним ђаконом др Владимиром Антићем, доцентом на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник "Православља" - новина Српске Патријаршије. *Часни оче ђаконе, будући да се налазимо у пречистим данима Великога поста – свете Четрдесетнице, замолио бих Вас да нас упознате са настанком и развојем Великог поста? Велики пост је период од седам седмица који претходи Васкрсу, празнику над празницима и централној тачки читавог богослужбеног живота православних хришћана. Сачињен је од Свете Четрдесетнице и Велике седмице Страдања Господњих. Његов настанак везује се за древну хришћанску институцију катихумената, односно припремног периода, током кога је сваки верник пре свога крштења пролазио кроз програм упознавања са хришћанским учењем и животом. Катихуменат је остварио низ утицаја на хришћанско богослужење, те се и данас на Литургији могу чути молитве за катихумене (тј. оглашене према старом словенском преводу ове речи), иако је ова дисциплина практично ишчезла пре VII века. Један од обичаја који је формиран у раној Цркви био је и пост пре Свете Тајне Крштења. Приликом овог предкрштењског поста су постили како они који ће бити крштени у Васкршњој ноћи, тако и свештенослужитељи и читава Црква. Ранохришћански пост тежио је подражавању четрдесетодневног поста који је држао Спаситељ у пустињи после Јовановог крштења (Mт 4, 1-11; Mк 1, 12-13; Лк 4, 1-13). Основа карактеристика таквог поста јесте апсолутни прекид узимања хране ради потпуног предавања молитви, богомислију и созерцавању тајни Будућег века. Тако су хришћани, у складу са својим могућностима, држали апсолутни пост од јутра до вечери, или по снисхођењу до деветог часа (три сата поподне), када би прекидали са постом и узимали неопходну храну. У тим приликама тежило се ка што једноставнијој исхрани, о чему и данас има сведочанстава у различитим богослужбеним и дисциплинским књигама - типицима. Ипак, у историји Цркве постојале су и разлике у храни која је коришћена током прекидања поста у вечерњим сатима. У неким крајевима коришћени сви видови хране, док је у другим употребљавана само храна биљног порекла, припремљена без кувања, или кувана са маслиновим уљем и сличним масноћама биљног порекла. У пракси савремених хришћана апсолутни пост се прекида рано ујутру, али је храна која се користи врло скромна. Осим наведеног, пост је имао и неке друге имликације. Једна од веома важних за Цркву, о чему постоје сведочења код многих Светих отаца као и у богослужбеној химнографији, била је и милостиња. Наиме, храна од које су хришћани одустајали приликом поста била је даривана сиромашнима. Све наведено и за нас треба да је извор мотивације да наш пост буде израз љубави према Богу и ближњима, а не само личног аскетског усавршавања које може бити врло опасно без правилног настројења и руковођења. *Триодска химнографија период свете Четрдесетнице се назива духовним пролећем и временом свецелог препорода. Које су то богослужбене специфичности присутне у овим данима и која химнографска дела бисте посебно истакли? Богослужење Православне Цркве је величанствена школа православне побожности и живота. Посебно у периоду Великог поста оно представља праву ризницу црквеног предања, богословља и искуства. Једна од важних измена у богослужењу Четрдесетнице дешава се на нивоу богослужбених химни. Књига богослужбених химни Октоих, која се користи током читаве црквене године, замењује се књигом Триод, која се користи само током периода Великог поста. Мноштво светих црквених песника изузетног поетског талента, богословског дара и духовног искуства учествовало је у стварању химни које су за генерације хришћана представљале ризницу и извор правилног и духовно корисног доживљаја поста. Држање поста током Четрдесетнице без усклађености са богослужбеним ритмом Цркве је непотпуно искуство, а сам пост готово да је обесмишљен. Зато свако од нас треба да тежи да у току поста молитвено учествује у што већем броју заједничких богослужења, али и да појача свој лични молитвени живот. Основна карактеристика химни Триода јесте наглашена усредсређеност на тему покајања. Готово да не постоји ниједно богослужење у овом вишенедељном периоду које не добија специфичну „арому” умиљења и покајања. Период од понедељка до петка током Четрдесетнице руководи нас у нашем посту усмеравајући нас на тему наших сопствених промашаја и духовног исправљања. Посебно значајни су трипеснеци, кратки спевови који се користе на јутрењу, а који чине три песме од по неколико строфа, по чему је књига Триод и добила име. Тако у мноштву тропара и стихира који се налазе у Триоду црквени песници певају о темама везаним за сам пост, покајање и друге елементе црквеног искуства. У триодском периоду суботе су резервисане за молитве за упокојене. Црква нам у посту који је време исправљања нашег сопственог живота на пољу основних хришћанских заповести о љубави према Богу и ближњима, ставља до знања да су молитва и милостиња за умрле један од важнијих подвига на који су хришћани позвани. Као и недеље током остатка године, тако су и недеље Великог поста дани у које празнујемо Васкрсење Христово. Химне Триода које се поју у недеље Четрдесетнице су поетска тумачења светописамских одељака који се читају те дане, или пак певају о посебним споменима који се тих недеља славе. Из овог кратког описа садржине Триода видимо да је богослужбени ритам Цркве усмерен ка својеврсном програму богословског образовања и практичног васпитања верника на основу вишевековног аутентичног црквеног искуства наших Отаца. *Током прва четири дана Великог поста на Великом повечерју се пева Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Можемо ли наведени канон назвати врхунцем великопосне поезије? Велики покајни канон Светог Андреја Критског представља прави бисер црквене поезије. Девет песама тог канона састоје се од 250 тропара, што га чини најобимнијим каноном у православном богослужењу. Због тога и носи назив ”Велики канон”. Најважнија његова карактеристика јесте велики број библијских мотива које песник користи. Сваки од тропара, односно строфа овог великог спева, представља поетско тумачење неког од мноштва примера покајања који су расути у књигама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета. Свети Андреј виртуозним песничким поступком, свако од искустава греха и покајања са страница Библије чини нашим унутрашњим, личним искуством. Канон Андреја Критског је један од елемената богослужења Четрдесетнице коме се у нашој црквеној традицији посвећује велика пажња. Својом садржином и позицијом у црквеном богослужењу он такав третман и заслужује. Посебно је важно подсетити на то да читање или певање Великог канона прати и метанисање, тј. клањање до земље присутних. Богонадахнута педагогија Отаца Цркве тиме нас руководи у нашем личном подвигу покајања и исправљања. На тај начин Црква, с једне стране образује код хришћана правилан став о нашем духовном стању, а са друге нас учи да сопственим подвигом и исправљањем привлачимо благодат Божију која нас очишћује од греха и приближава нас смислу нашег живота и постојања. Покајање је тако у пракси за православне хришћане неодвојиво повезано са искуством близине Божије (Уп. Мт 4, 17). *Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених дарова. Часни ђаконе, дивна је прилика да наше читаоце упознате са структуром и значајем овог дивног богослужења? На богослужбено искуство верних током Четрдесетнице снажан печат оставља Литургија Пређеосвећених Дарова. Пређеосвећена Литургија је чин причешћа Телом и Крвљу Христовом који су принети и освећени на претходној недељној Литургији, и који се за ову прилику чувају на посебном месту у Храму. Наиме, на уобичајеној Литургији Свети Дарови - хлеб и вино се приносе и освећују, а потом и деле вернима у причешћу као истинско Тело и Крв Христова. Како се током радних дана Четрдесетнице не служи Литургија због неспојивости поста (као потпуног уздржања од хране) и покајног расположења Четрдесетнице са радосним и празничним карактером Свете Литургије, Црква је установила да се ради утехе и духовне подршке у подвигу поста служи Пређеосвећена Литургија на којој се верни могу причестити. У Пређеосвећеној служби данас се може учествовати једино током периода Великог поста и то: средом и петком, током прва три дана Велике или Страсне седмице, и на поједине спомене светих као што су Младенци и Обретење главе Светог Јована Крститеља, када падну на неки од радних дана Четрдесетнице. Пређеосвећена има специфичну покајну и утешну климу, и искуство је које се не може лако пренети речима. Сачињена је из два дела. Први део чини вечерње богослужење, док у другом делу оно прераста у специфични чин причешћивања и веома подсећа на Божанствену Литургију. Карактеристично је то што је приликом служења ове вечерње Литургије сасвим јасно очувано древно изворно предање хришћанског поста као одсуства узимања сваког вида хране или пића пре вечери. Управо је ово прави и једини разлог због кога се ова литургија изворно служи предвече или послеподне. Притом, свако узимање хране пре ове службе представља нарушавање самог смисла ове Литургије, због чега се нпр. до најновијих времена чува древно предање да се на Пређеосвећеној литургији не причешћују мала деца. Током више последњих векова усталила се пракса да се по снисхођењу Пређеосвећена Литургија служи ујутро. У сваком случају, искуство Великог поста неодвојиво је од служења ове службе, и свим Вашим поштованим читаоцима препоручујемо да, у складу са могућностима, покушају да организују своје време тако да барем некад присуствују овом драгоценом литургијском догађају. *Од свих предивних химни и молитава за време свете Четрдесетнице, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста, а реч је о молитви Светог Јефрема Сирина. Можете ли да нам изложите тумачење ове надасве познате молитве, која поред молитвеног дела обилује педагошко-катихетским садржајем у погледу позива да се одрекнемо греха и ништавила, а да пригрлимо врлине? Већ смо више пута указали на очигледну чињеницу да је богослужбени живот током Свете Четрдесетнице обогаћен многим величанственим елементима. Један од таквих је и Молитва Светог Јефрема Сирина, великог сиријског богослова, песника и подвижника који је живео у IV веку. Ова кратка молитва представља један згуснути поетични вапај који свако од верних појединачно упућује Богу са жељом да му дарује истинско покајање. Читање ове молитве увек је скопчано са поклонима до земље, који се у Цркви од најранијих времена практикују током дана поста. Велики или земни поклони, карактеристично носе назив метаније, који је грчког порекла и дословно значи промену ума – преумљење тј. покајање. Метанија, чин падања на колена и дотицања земље главом и потом устајања, слика је нашег пада у грех али и, уз помоћ Божије благодати, нашег устајања из пропадљивости, те нашег уздизања покајењем као бићâ створених за божански и вечни живот. Молитва Светог Јефрема је тематски подељена на три дела. У првом делу од Бога молимо да од нас удаљи нечистог духа који нам се приближава кроз различите грехе, промашаје који нас удаљују од онога што је Божији план за нас. Као греси одностно страсти, које нас удаљују од Бога, овде су наведени лењост, униније, властољубље и празнословље. Потом, у другом делу, молимо Бога да нам дарује Свога Духа који је Дух сваке врлине и добра, међу којима Свети Јефрем у молитви наглашава целомудреност, смиреноумље, дуготрпљење и љубав. Кулминација молитве је када, у трећем делу од Бога молимо да нам дарује сагледавања сопствене грешности и, коначно, неосуђивања ближњих. Црква је изабрала ову богонадахнуту и смислом напрегнуту молитву Светог Јефрема да прати наше земне поклоне и устајања, да би нам указала на то да је покајање дар Божији, а да су греси нечиста дела која нас чине подложнима демонском утицају. *Употреба Светога Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломонових. Да ли овај богослужбени детаљ указује да смо позвани да и у својим личним (келејним) молитвама усрдније читамо Свето Писмо? Читаво наше богослужење представља величанствену грађевину складно сачињену од равномерно и смислено распоређених елемената. Отачки литургијски геније заснован на вековном искуству Цркве конструисао је систем православног богослужења тако да се у њему може видети равнотежа између различитих елемената. Тако су литургиолози с правом приметили да у свом идеалном облику православно богослужење поседује равнотежу између: библијске поезије (псалми и библијске песме) и химни црквених писаца, између светописамских читања и светоотачких и других беседа, између певања и читања, хвале и прозбе и сл. Нажалост, различити узроци довели су до тога да „рај православног богослужења” за многе вернике остане недоступан. Ипак, поједини његови елементи, као што су то читање Псалтира и уопште Светог Писма доступни су сваком вернику. Потребно је само мало напора да се у нашу свакодневицу укључи читање неколико глава Светог Писма. Тиме Реч Божија бива саставни део наших живота, а наши животи и животи наших ближњих бивају руковођени Речју Божијом. Другим речима, парафразирајући химне из Триода, нека наша тела гладују, а наше душе се госте Речју Божијом и Светим Тајнама током Великог Поста. У овоме је корен хришћанског живота и сваке врлине. *Драги оче ђаконе, која би била Ваша великопосна порука? У духу свега што смо до сада рекли у вези са Светом Четрдесетницом, моја порука како за наше читаоце, тако и за мене самог, јесте да се молимо Богу да нам дарује истинско покајање и усклађивање нашег живљења са Његовом светом вољом. Уједно, на овом путу покајања којим се крећемо током читавог нашег живота, препустимо се руковођењу вековним искуством Цркве. Тада ћемо бити сигурни да наш труд није узалудан, јер је проверен од многих који су тим путем прошли пре нас. Зато је богослужење у свој својој свеукупности изузетан и неупитни дар црквене педагогије. Издвајајмо сваки свој слободан тренутак, а потрудимо се и да ослобађамо време свога живота, ради учествовања у тој благодатној школи црквеног живљења. Чак и онда када нисмо у могућности да присуствујемо богослужењима у храму из било ког разлога, постоје различите могућности да испратимо богослужбени ритам Цркве. То можемо чинити на многе начине: било молитвом помоћу бројаница, читањем Псалтира, молитава и химни из Часослова или Молитвеника, или самосталним ишчитавањем и промишљањем химни из данас доступних превода Триода на наш савремени језик. Како се уверавамо, савремено друштво нам у појединим аспектима свог развоја ту може много помоћи, на пример својим технолошким достигнућима. Наиме, данас нам је доступно много тога што није било доступно хришћанима пре нас, тако да време свога живота можемо осветити и слушањем преноса богослужења уживо или неког снимка појања или читања. Нека сваки чин љубави према Богу и ближњима око кога се трудимо буде освећен и облагодаћен на неки од ових или сличних црквених начина. Вама и Вашим читаоцима желим да пучину поста препловите у миру и да сви у радости дочекамо и празник над празницима - Свесветло Васкрсење Христово. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије Фото: Маринко Лаушевић Извор: Православље

У недељу пету Часнога поста, 18. априла 2021. године, у Богородичиној цркви у Земуну служена је света Литургија на којој се са својим свештенством сабрало мноштво благочестивог народа. Говорећи о прочитаном јеванђељском зачалу, ђакон Бојан Божић је подсетио на Преображење Господње које се одиграло недуго пре описаног догађаја у Јеванђељу и указао да треба да схватимо да «пут до Царства Божијег иде преко крста». Звучни запис беседе Голготски пут синови Заведејеви су потпуно превидели, нису схватили да Царство Христово нема никакве везе са земаљским. Подсећајући на речи блажене успомене Епископа Данила (Крстића) да најближе Христу у царству Његовом стоје двоје људи из народа Божијег – Пресвета Богородица и св. Јован Крститељ, ђакон Божић наглашава да је пут до Царства Божијег - смирење и служење другима. Извор: Радио Слово љубве