Претражи Живе Речи Утехе

“Оче, шта мислите, да ли ће ме вољети и када остарим” – пита ме онижи човјек у раним педесетим годинама. На себи има бијелу кошуљу, плави тексас шортс и кожне сандале. Још док ми је прилазио, примијетио сам да је своје лице у више наврата подвргавао естетској хирургији. Касније ми је кроз разговор и сам испричао да је ишао на затезање лица, подизање капака и уклањање бора… На десној руци му је свјеже урађена тетоважа са именом супруге и детаљем који је везан за моменат у којем су се упознали. Тетоважу је радио човјек из Бањалуке. Прилично је скуп, али и најбољи у свом послу. Каже ми да је већ оног тренутка када је први пут угледао своју жену, знао да ће она постати смисао његовог живота. Тринаест година је млађа од њега и сваки дан се труди да јој поклони што више пажње. Шаље јој цвијеће и бомбоњере на посао, купује поклоне, приређује јој мала изненађења и забаве у њену част… Двоје дјеце, које су у својој ванбрачној вези добили, једва да је поменуо. Готово је све вријеме причао искључиво о њој. Каже ми да су прилично добро ситуирани. Скоро је купио стан и у Будви, баш као и нови спортски аутомобил. Једини му је проблем тај страх да ће у годинама које слиједе, она престати да га воли. Рекао сам му да би требали макар у цркви да се вјенчају, те на тај начин призову Божији благослов на себе и своју дјецу. Међутим, по његовој причи, она је та која сматра да је љубав “бесмислено ограничавати превазиђеним стегама, у које спада и брак”. Рекао сам му и то да се истинска љубав не огледа само у томе да муж и жена воле искључиво изглед и врлине свог супружника. Права љубав се препознаје и у смирењу и трпљењу пред манама и слабостима које супружници међусобно постепено кроз везу откривају. Само љубав саздана на трпљењу и смиреноумљу може надвладати старост и смрт. Моје ријечи му нису биле претјерано занимљиве. Међутим, када је чуо ријеч “смрт” , његово се лице изненада промијенило, док су се његове, до тада, веселе очи нагло уозбиљиле. Тада сам схватио да се иза његове потребе да што дуже остане млад, као и иза страхова од старења и недостатка љубави од стране његове супруге, заправо, крије страх од смрти. Касније ми је и сам причао како никада не иде на сахране и саучешћа. Скоро му се од последица срчаног удара упокојио један од најбољих пријатеља. Једва је смогао снаге да пошаље телеграм саучешћа, иако је добро знао да ће му покојникова породица замјерити на томе што није дошао на сахрану. Врло брзо је промијенио тему и опет почео да прича о својој супрузи. Двапут недјељно играју тенис и непобједљив су дубл. Скоро јој је уплатио и курс јахања. Показује ми на свом ајфону слику задовољне и насмијане жене, како позира поред коња, у пуној коњичкој опреми. Само нека она истраје на том курсу и он ће јој купити коња. Убрзо се његово лице изненада опет промијенило и уозбиљило. Окренуо се према мени и са ужасом у очима саопштио следеће: ” У задње вријеме моја жена ми дјелује прилично хладно и дистанцирано. На моје поруке, у којима јој изјављујем љубав, не одговара. Када јој на посао пошаљем чоколаду и цвијеће, не добијем ни повратну информацију да ли јој је то, уопште, стигло. Пар дана прије поласка на море, организовао сам јој журку изнанађења, на којој је све вријеме била замишљена и хладна. Молим вас, оче, помозите ми! Ви се разумијете у те старе књиге! Чуо сам да свештена лица посједују нека скривена знања и моћи! Молим вас, кажите ми – да ли ће ме и када потпуно остарим, она свеједно, ипак, вољети?!” (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви) https://mitropolija.com/2022/08/21/voljeti/

Недјељно поподне проводим у порти маинске цркве св. Петке, посматрајући момка који безуспјешно покушава да на храм окачи државну заставу. Младић је, по мојој процјени, у раним двадесетим годинама. На себи има танки свијетло плави дукс, бермуде и папуче, док на глави носи фирмирани, црни качкет. Заставу је најприје поставио изнад улазних врата цркве. Међутим, сваки пут када покуша да је фотографише, она падне на тло. Затим је читавих неколико минута кружио око храма, како би пронашао ново мјесто на које би је могао закачити. На крају се одлучио на прозор са лијеве стране храма, који је прилично узак, с обзиром на димензије саме заставе. Међутим и кад би на овој позицији успио да некако углави заставу, довољно је било да дуне слаб вјетрић и она би се убрзо нашла на земљи. Читав подухват, поред мене, посматра и група од петнаестак младих Руса, који се ту свакодневно окупљају играјући одбојку. Ту је и неколико брачних парова са својом дјечицом , која радознало гледају у правцу овог пост-модерног “барјактара”. Такође, самом догађају су сведочили и туристи који су се туда враћали са плаже, користећи путић поред порте као пречицу до својих апартмана. Никоме од њих није било јасно шта уопште тај момак са заставом ради. После одређеног времена, одлучио сам да му приђем и поставим му неколико питања. Наиме, питао бих га шта га је уопште навело да у овај топли, недјељни дан дође код храма у намјери да на њега окачи заставу? Да ли су ,можда, у питању апели политичара, којима је свакодневно хушкање људи на Цркву последњи адут да уопште опстану на политичкој сцени? Да ли је, можда, инспирацију пронашао у чланку писца, коме ни најупорнији читаоци његових једноличних колумни нису у стању да кажу барем наслове неких од књига које је написао? Како би се сви ти силни политичари и колумнисти осјећали када би вјерници почели да посјећују њихове станове и куће, те да им на вратима каче иконе и крстове, а на прозорима да пале свијеће? Шта би се догодило када би их по граду сачекивали и поливали богојављенском водицом? Но, јасно је да ниједан православни хришћанин никада тако не би поступио са нечим што му је свето. Уосталом, Господ нас је јасно поучио како да поступамо са духовним бисерима (Мт.7,6) који су нам од Бога дати. Зато је и нама хришћанима потпуно нејасна потреба да неко из своје куће износи заставу, за коју тврди да му је светиња, и да је качи било гдје, па, макар то био и храм у питању! Међутим, у моменту када ме је угледао како му прилазим, младић је на брзину згужвао заставу, убацио је у ранац и брзим се кораком удаљио од храма. Касније, док сам размишљао о самом догађају, дошао сам до закључка да сам погријешио што сам одлучио да му приђем. На своја питања ионако не бих добио одговоре. А да му нисам пришао, можда би младић после одређеног времена и сам схватио сву безумност и узалудност свог поступка, лијепо и равномјерно склопио заставу и пошао кући… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Старом граду Будви) https://mitropolija.com/2022/08/08/zastava/

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас славимо и прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али богатства, каква богатства деле свим људима свих времена! Просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси… Све смо оставили вели Апостол Петар Господу Христу, и за тобом идемо. Шта ће бити са нама, шта ћемо ми добити? Ради чега смо ми оставили све, и моје и твоје што смо имали? Шта нам ти Собом нудиш?… у новоме свету и живот вечни… – одговара Спаситељ. И заиста, они су обогатили се Господом Христом, примили Њега Истинитог Бога, поверовали у Њега, пошли за Њим. А за Њим ићи то је постати богаташ непропадљивим богатством. Он даје Вечну Истину, а на свим трговима земаљским гле лажи, ситне истине и истинице. Они дају и дарују свету вечну Божанску Истину. Око нас, у нама, у сваком човеку, у васцелом роду људском пустош и смрт, не једна него хиљаде и хиљаде. А они, победници смрти, дарују Живот Вечни, дарују Бесмртност. Два пука сиромаха, а какво богатство! Сенка Светог Апостола Петра исцељује од свих болести, сенка. Ко је онда обогатио њега – ко? Убрушчићи, марамице Светог Апостола Павла исцељују од свих болести. Ко је богатији од овога најбогатијег ученика Христовог? Они речју Христовом васкрсавају мртве, исцељују од свих болести. Шта је то, откуда људима то, какво је то богатство? Гле, ова два обична човека шта су, откуда њима та моћ? Откуда моћ уплашеном Петру, који се уплашио од служавке и одрекао Господа Христа три пута?И тај Петар неустрашиво иде кроз сав овај свет, проповеда Господа Који је победио смрт и после васкрсења Његовог четрдесет дана провео са Ученицима Својим у вери: да је заиста васкрсао, да је заиста смрт уништена, и послао им Духа Светога у педесети дан, послао им Небеску Силу, не једну, све Небеске Силе, и они испуњени Духа Светога проносе Васкрслога Господа кроз овај свет као непропадљиво богатство. Разгрни душу Апостола Павла, шта ћеш наћи у њој: Васкрслог Господа, веру у Њега, живот по Њему. Разгрни душу и срце Апостола Петра – опет исто, то исто. „Ја не живим више, у мени живи Христос“ – изјављује апостол Павле]. Тражиш душу Павлову у Павлу, нема је, Христос је заменио, променио савест, ум, срце његово у њему, нема их, Господ Христос у њему. Таква је сила, авај, некадањи гонитељ Господа Христа и Цркве Његове! Да није Господ васкрсао из мртвих ко би осионог Савла, најученијег младића, великог ревнитеља фарисејскога духа, ко би њега зауставио да и даље гони и убија хришћане и уништава их? Ко осим Васкрслог Господа Који му се јавио на путу за Дамаск, и он видевши Њега Васкрслог и Њега живог, све је оставио и отишао за Њим! Савле, Савле, кога гониш? – Ко си ти Господе? – Исус. Отада покајани Савле постаје Апостол, неустрашиви Апостол Господа Христа. Отада сав овај свет за њега постаде ништа, и он пише хришћанима: Све то сматрам да су трице и поган, поган према Васкрслом Господу Христу. Кад сам познао Господа Христа, Њега Истинитог Бога, овај свет трица је, сав овај свет, све што је у њему. Кад би све ове планете, све ове звезде претворио у злато, све су то трице и блато према Господу Христу. Једино желим, вели Апостол Павле, да Христа добијем, да се у Њему нађем, да достигнем васкрсење Његово, да достигнемо у васкрсење мртвих. Ето, то је крајња мета, крајњи циљ Павловог живота: Вечни Живот, васкрсење из мртвих, победа над смрћу. Ето богатства којим располаже Павле, које је добио од Васкрслог Господа Исуса. Шта њега може угасити? Нерони, какви Нерони!… Цареви, гонитељи, о, све су то трице… Нерон на престолу царском – трице према Господу Христу. То, то Еванђеље носи Апостол Павле, и проноси кроз овај свет. Непрекидна чудеса… Чудеса, телесна и духовна у ова два велика Света Апостола чине се ево већ две хиљаде година. Како су почели не престају, не престају до данашњег дана. Колико је душа васкрслих из мртвих? Колико је душа васкрслих из духовних смрти? Колико обмана (нестало) у овоме свету, колико лажи, колико лажних богова? Од свега тога спасавају нас ова два славна Апостола и њихова Света Сабраћа. У овоме свету они су ишли голоруки, ништа имали нису. Када Апостол Петар исцељује хромог од рођења пред храмом Јерусалимским, он вели: Злата и сребра нема у мене. Оно што имам дајем ти: „У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!“. Устаде хроми. Колико хромих душа исцелили су и исцељују непрекидно Свети Апостоли Петар и Павле? О, хрома је душа човека који не верује у Истинитог Бога Господа Христа; хрома је душа човека који верује у лажне измишљене богове. А који се сретне са Апостолом Петром или Павлом и поверује њиховом учењу у њиховој божанској сили, гле, душа њихова исцељује се од хромила. Овај свет у дане Светих Апостола био је поплављен обманама, лажима, опустошен смрћу, заблудом, безбројним и безбројним лажима. А Свети Апостоли иду кроз свет, проповедају Вечну Истину, проповедају Господа Христа и дају свету Божанске силе; и из њихових душа, из њихових тела лију се непрекидно божанске силе. Оно што пише у Светом Еванђељу о Господу Христу: „И из Њега излажаше сила и исцељиваше их све“. Све болеснике… Тако та иста сила коју је Господ дао Својим Светим Апостолима, та иста сила излива се из њих, из њихових бића и исцељује од свих болести телесних и духовних. Шта можеш учинити људима Апостолима, чега се они не плаше, када се не плаше смрти; када се они не боје ђавола; када се они не боје гонитеља овога света? Гле, свако гоњење које подносе за Господа Христа они сматрају за радост. Када бацише Свете Апостоле у тамницу и избише их – вели се у Еванђељу – они се радоваху што су удостојили се да приме срамоту за Господа Христа. Радоваху се! То су нови људи, заиста необични људи: радују се страдањима, радују се смрти коју подносе за Господа Христа, радују се патњама и мукама. Апостол Павле се не хвали тиме што је био узнесен до трећега неба, али се хвали тиме колико је батина добио за Христа, колико је пута каменован, колико је пута бацан у море. Два пут се десио бродолом, тукли га, исмевали. Вели: ја сам био у опасности свуда и на сваком месту, од лажне браће, од пријатеља, од непријатеља, од сродника, од рођака, од саплеменика, свуда у опасности. Неће свет Христа, то ђаволи неће Христа, то се ђаволи боре против Христа кроз људе, боре се, а Апостол Павле јуриша на сваког ђавола. Он, он се не плаши ни свих њих на челу са њиховим врховним војсковођом Сатаном. Он побеђује све њих, и они ко немоћне стенице беже – од чега? Каква сила, каква моћ! Откуда то Савлу? Само од Васкрслог Господа! Добили су оно што нико од мудраца света, од царева овог света, од моћника и велможа никад добио није. Гле, они живе на земљи, а владају небом. Коме опросте грехе – опростиће им се, а коме задрже – задржаће им се. Све што свежете на земљи, биће свезано на небу. Све што разрешисте на земљи, биће разрешено на небу. Такву власт Господ није дао ни Анђелима. Такву власт ни Анђели немају какву имају Свети Апостоли и свештеници Христови: да разрешују грехе, да отпуштају грехе, да ослобађају од смрти, од ђавола, и да отварају небеска рајска врата и уводе у рај људе са земље. Ето, данашњи Свети Апостоли, њих Двојица, испунили су небески свет препорођеним душама, душама преображеним кроз веру у Господа Христа и кроз Његово Свето Еванђеље. Да, сва богатства која се од вас, Светих Апостола, непрекидно изливају на овај свет, вечна су. И ми данас, уствари, славимо највеће и најграндиозније чудо историје рода људског. Ова два голорука Апостола победила су све! Збило се највеће чудо. Шаљем вас као овце међу вукове, вели Спаситељ Својим Апостолима. И заиста ср десило чудо: овце су победиле све вукове. Овај свет је био пун вукова, пун лажних учења, пун лажних богова и они су изашли на то бојиште не наоружани мачевима, или садашњим топовима, него вером у Господа Христа, Еванђељем Његовим, божанским силама Његовим и – победили су све. Господ им је даровао све божанске силе које су потребне да се победи сваки грех у овоме свету, сваки ђаво, свака смрт, сваки лажни бог. Те силе божанске и свемоћне њихове су остале, и у Цркви Христовој чине та бескрајна чудеса. Побеђују све лажи што су у нама, све наше обмане и преваре. Само је потребно једно: да се ми угледамо на њих. Угледај се на мене као и ја на Христа, вели Апостол Павле. Велиш ти као човек: тешко је угледати се на Христа. Христос је Бог, а ја сам човек. Чиме могу да вршим заповести Његове? Ти не гледај Христа, гледај мене, Павла. Ја сам човек, као и ти, ето и ја ћу вршити заповести Христове. Хајде за мном, ти се угледај на мене. Када се испуниш Еванђељем Христовим – шта ћеш осетити? Осетићеш како се у душу твоју уливају богатства Неба, како вечна Истина постаје твоја, вечна божанска Љубав постаје твоја, и ти ћеш се једнога дана осетити сав испуњен Вечним Животом, и све ће смрти бежати од тебе, и сви греси, и сви ђаволи. То је донео Господ овоме свету. Сведок, први сведок – Павле. Исти такав сведок – Петар. Људи као ми, од тела као ми, од праха земаљског као ми, од блата земље као и ми. А гле, какве силе! Какви моћници, какви бесмртници, какви мудраци! Све то они постају вером у Васкрслог Господа Христа, Васкрслог Господа, Који непрекидно Божанским силама Својим испуљује Цркву Своју. Ми када идемо вером за Господом, побеђујемо све што се зове грех, све што се зове смрт, све што се зове пакао, све што се зове зло. И ми данас славимо Господа Христа – Јединог Истинитог Бога, Који као Једини Истинити Бог уствари и човека чини истинитим човек. Он, човек не може бити прави човек – човек без Господа Христа. Није човек није човек, ако у њему царује грех и смрт. То је наказа од човека. Јер човек је створен за бесмртни живот вечии. И тек са Господом Христом, са вером у Њега, са вршењем заповести Његових, ми изгонимо из себе све што је смртно, све што је греховно све што је ђаволско и демонско, све што је паклено; и постајемо прави људи кад победимо смрт, кад победимо грех, када сматрамо себе за бесмртне и кад се осећамо бесмртни и вечни у овоме свету и … из овог у онај свет – е, онда смо прави људи. Онда је човек истинити човек, савршен и довршен човек, онда је човек потпуни човек, (а дотле, дотле је подчовек, качовек), дотле је одломак од човека, дотле је разломак од човека, дотле није човек. Само вера у Васкрслог Господа и живот по Еванђељу Васкрслог Господа, ето то човека чини правим човеком, то човека чини истинитим човеком. То истински служи човеку. Браћо моја, све Еванђеље Христово јесте служба Једином Истинитом Богу. И када ми хришћани служимо Господу Христу вером својом, кроз Еванђеље, у самој ствари ми служимо себи, ми служимо свом вечном животу, служимо Вечној Истини. Тако је Благи Господ Христос створио све да ми служећи Њему служимо уствари својој мудрости, и моћи, и свемоћи. Јер вршећи Његово Свето Еванђеље ми људи уствари спасавамо себе од греха, спасавамо себе од смрти, спасавамо себе од пакла, од зла, од ђавола; и служимо своме вечном спасењу, своме вечноме царству у ономе свету служећи Истинитом Богу Господу Христу. А наши вођи, наши бесмртни вођи – ко су? Свети Апостол Петар и Павле и сви остали Свети Апостоли, и са њима и уз њих сви Светитељи. Овај свет до васкрсење Господа Христа био је острво смрти. Од васкрсења Његовог постао је острво бесмртности. Овај свет пре васкрсења Господа Христа био је расадник смрти, расадник греха, расадник свих зала. Од Његовог васкрсења овај свет постаје расадник Вечне Истине Божије, Вечне Правде Божије, Вечног Живота Божијег, свих Вечних Добара Божијих. Ето, то је Господ донео свету, донео је и мени и теби. Каква је сила вера у нама? Каква је сила Једини Истинити Бог и Господ Исус Христос?! Ево сведока, безбројних сведока две хиљаде година, и биће их све до Страшнога Суда. А ти, ако си човек, ако се у теби пробудио прави човек, ти ћеш у овоме животу служити Господу Христу као Јединоме Истинитом Богу, и живети у овоме свету вршећи заповести Његове, и заједно са Апостолом Павлом осећати и знати да су заиста, без Господа Христа у овоме свету, све трице и кучине. Он једини даје бесмртни Живот Вечни. Зато, никада доста хвале у захвалности Њему, Господу нашем Исусу Христу, за Његово велико човекољубље према нама, али исто тако и наша захвалност Његовим Светим и непобедивим јунацима, дивовима бесмртницима, првим бесмртницима, какви су били и занавек остали Свети Апостоли, Првоврховни Апостоли Петар и Павле. Нека би Благи Господ и нас водио духом њиховим, дао и нама вере и силе да се угледамо на њих; да ми идемо верно за њима вршећи Еванђеље Христово, које су они уписали и написали, и заједно са њима достигнемо васкрсење и Царство Небеско. Да достигнемо тамо где вечно влада Чудесни Господ Христос Својом Божанском Љубављу, Својим Божанским Правдама, Својим Божанским Истинама, својом божанском Радошћу; да сав живот наш и на земљи и на небу буде слављење Господа Христа и служење Њему, а кроз то наше слављење и служење доћи ће свима нама и спасење наше. Зато Светим Апостолима Павлу и Петру наша најискренија захвалност за све подвиге и трудове што поднесоше у овом свету од Христових гонитеља. И захвалност њима што и данас непрекидно узносе молитве и помажу све који иду путем Еванђеља Христовог у овоме свету, видљиво и невидљиво помажу и подржавају на томе путу. Нека нас они бране од свих невоља и страхота овога света, да не поклекнемо у својој вери, да не поклизнемо, да веру не изгубимо. Најважније у овом свету јесте сачувати веру у Истинитог Бога и Господа. Најважније у овоме свету не поћи за лажним боговима, за лажним христосима, за лажним пророцима, а данашњи свет је пун лажних спасилаца човечанства, пун је лажних пророка, пун је лажних учитеља. Ви хришћани, ви имате једног јединог Истинитог Учитеља и Његове Свете Ученике. Искрени је само онај ученик Христов који има живот вечни и даје човеку живот вечни. То је истина, то је једина истина у свима световима за човека. Истинит је само онај Бог који даје човеку бесмртност и Живот Вечни, даје му Вечну Истину, Вечну Правду, вечни Живот. То је само Господ Христос. Зато Њему слава и хвала, кроз Свете Апостоле Првоврховне Петра и Павла, и све Светитеље. Амин. https://dodjiividi.blogspot.com/2017/07/blog-post_18.html?fbclid=IwAR3Y5ZL3yr6pMtc3M0iNYycd5VKQca-iuIXLGLu1ho-m6JpQzmL0d5qla_0

Свети апостоли Петар и Павле. Каква два потпуно несавршена људска бића. Колико различите личности. Један прост рибар, нагао у одлукама и брзоплет на делу, други образован и амбициозан, болешљив човек интелекта и стратегије. Замислимо се сви који смо понекад склони олаком процењивању људи и суђењу њихових поступака. Да смо њихови савременици - како бисмо реаговали да смо се нашли поред Христовог ученика Петра, који му се заклињао на верност, у тренутку кад га се кукавички одриче пред непријатељски настројеним сународницима. Или како бисмо као рани хришћани гледали на неосетљивог и суровог Савла, потоњег Павла који систематично прогони хришћане, са амбицијом да се истакне у истребљењу пошасти опасне по његов народ и веру? Да ли бисмо имали разумевања или бисмо их назвали најгорим речима осуде и презира? Да, рећи ће неко, али после су они показали своју веру. Свесно су своје животе дали сведочећи Христа. Да,после. Али ми у животу обично не видимо то "после". Склони да идеализујемо време раног хришћанства занемарујемо жестоке међусобне сукобе првих хришћана. Па и сукобе оних који су били уверени да је Христос дошао само Јеврејима и оних који су сматрали да Христово учење мора да се преда свим народима и да се сви укључе у Цркву. Шта је радио ту Петар, а шта Павле после свог обраћења. Шта су говорили један о другом? Како је Петар - стена која се котрља својим темпераментом гледао на буђење ауторитета у Цркви некадашњег Савла, који не само да није препознао Богочовека ни у време Његове мисије међу Јеврејима, ни у време Његовог распећа и смрти, ни после Његовог васкрсења, него је још прогонио Његове ученике - значи и самог Петра? Него тек кад га је, по причању непознатих сведока, тамо негде на путу за Дамаск Христос бацио на земљу и ослепо да би могао заиста да прогледа. И колико је могао да верује том новокрштеном? А како је Павле гледао на тог необразованог галилејског рибара коме је дато да води Цркву? На основу сведочења његових такође необразованих пријатеља? Мало је о њиховим животима написати романе, снимити филмове, а хвала Богу то није ни потребно, јер њихово наткриљујуће присуство снажно осећамо у Цркви и данас, као што су то осећале и генерације хришћана пре нас. Можемо да им се обратимо, да од њих самих сазнамо шта желимо о њима. А шта ће нам прво рећи ови несавршени људи, који су грешили и поправљали се, падали и дизали се? У чему је њихова тајна, због чега су тако несавршени толико значајни? Што не нађе Црква неке савршеније да можемо да их славимо? Нису били млаки. Обојица су храбро предали своје срце Христовом пламену љубави. Умели су да се истински покају. И умели су у љубави да прихвате међусобне разлике, да им се и радују. И тако су постали Његови најближи сарадници. И више од тога. Не штедећи себе отворили су се за Христову Љубав којаи је из њих уклонила страх. А без страха - проширили су са осталим апостолима и њиховим настављачима Христову веру у целом свету. Ако данас уздахнемо вајкајући се да је хришћанска вера у повлачењу, да је свет све више заборавља па и одбија, сетимо се да је то због тога што смо изгубили оно што је двојицу несавршених Јевреја учинило светилима хришћанства и запалило пламен у милионима људи до данас. Немамо жара. Постали смо млаки. И често се збунимо тражећи савршенство које не налазимо ни у себи ни у другима. И тако само налазимо оправдање за своју млакост и малодушност. Ако презремо млакост и разгоримо у себи жар Живота до мере способности за жртву, ма колика она била, Христос ће нам показати да наш пут ипак није пре свега у постизању савршености, у формама и правилима, него у љубави. И многи ће онда то препознати. Светло ће се поново јаче засјати. Неће само треперити. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Ђорђе Рандељ један од најпознатијих и најпризнатијих новосадских и војвођанских новинара, публициста и књижевник, као и аутор чак 26 књига одржао је књижевно вече током којег је представио књигу „Патријарх Павле, светац којег смо познавали“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Као свештенички син, а потом и студент београдског Богословског факултета први је, кад се то тек осамдесетих година прошлог вијека најзад дозволило, у многим новинама и часописима, а највише у новосадском листу „Дневник“, почео да пише о великим црквеним празницима и српским славама, као и да помно прати рад Српске православне цркве и живот и обичаје нашег народа. Градећи своју новинарску каријеру, у потрази за истином и у складу са својим позивом Ђорђе Рандељ 1988. године одлази на Косово. Тежак положај Срба и њихова борба за егзистенцију поразили су Рандеља. Одлучио је да ову скривену истину о Косову претвори не само у серију новинарских текстова већ и књигу. Након првог сусрета са тадашњим владиком Рашко – призренске епархије Павлом, Рандељ је задобио његово повјерење за цијели живот. Самим тим, имао је и једну ријетку, јединствену прилику бити уз једну од најзнаменитијих личности у модерној, савременој историји нашег народа. “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, назив је књиге атуора Ђорђа Рандеља чија је промоција организована у крипти Саборног храма у Подгорици. Ова књигаје такође и свједочанство новинара и писца Ђорђа Рандеља о животу духовника који је водио Српску православну цркву у најтежим временима. Познанство Патријарха Павла и Ђорђа Рандеља почело је још на Косову, гдје је, и касније у Београду, био и саговорник и упорни, неуморни пратилац, па и (што посебно воли да нагласи) једно вријеме и лични шофер по косметским селима и градовима, црквама и манастирима. Њихови сусрети у Београду наставили су се све до смрти човека који је обележио наше доба. Поред ове књиге представљена су још три наслова истог аутора “Светачник“ ; “Откриће Библије“ као и ,,Патетична симфонија детињства”. Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић, отворио је ово књижевно вече обраћајући се свима сабранима поздравним словом. Он је овом приликом заблагодарио господину Ђорђу Рандељу на доласку и посјети Саборном храму, истичући притом да је велика част угостити човјека који је толико допринио и издао 26 књига, акцентујући да је један од најпознатијих и најистакнутијих српских писаца. Прота Предраг је истакао да је господин Ђорђе Рандељ опипао живе косовске ране заједно са Светим патријархом Павлом. Он је подсјетио да је Рандељ објављивао текстове о Цркви ,,у времену када је тамјан смрдио, а комунизам мирисао” – назвавши то подвигом који је пробијао истину о Цркви кроз гвоздену завјесу атеизма. Он је напослијетку пожелио уваженом аутору још много оваквих публикација, књига, те да га сјај радног стола грије и освјетљава његове земаљске путеве, као и то да светост коју је покупио дружећи се са Светим патријархом Павлом подијели и са свима присутнима и свима онима који ће слушати његово дивно свједочанство и казивање. Књига “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“ до сада је доживјела четири издања, а потом је, по заповијести насљедника на трону Светог Саве – Патријарха српског Његове светости г. Иринеја – преведена и на енглески језик и изашла уз његов архијерејски благослов и у издању Патријаршије Српске православне цркве, тако да се може пронаћи на свим континентима, у свим епархијама Српске православне цркве широм свијета. Намјера аутора Ђорђа Рандеља је да књигом „Патријарх Павле: светац којег смо познавали“ помогне српском народу да коначно сазна или бар наслути, те да крене у даље трагање о томе кога је то у личности Патријарха Павла имао за духовног вођу у најтежих четврт вијека своје модерне историје. Књига даје увид у начин размишљања и вриједности за које се залагао човјек који представља један од свијетлијих примера у нашој новијој историји. Порука Патријарха Павла која је остала као аманет хришћанима је “Будимо људи“. Ђорђе Рандељ ипак издваја његове реченице које је изговорио у Бечу. “Избор Патријарха Павла био је сигурна рука Господња”, нагласио је Ђорђе Рандељ, додавши: “Патријарх нам није помогао да добијемо ратове, али нам је помогао да сачувамо образ и част који су важнији од живота.” https://mitropolija.com/2022/06/21/u-podgorickom-sabornom-hramu-predstavljena-knjiga-patrijarh-pavle-svetac-kojeg-smo-poznavali/

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Када је официјелни спикер прозвао њено име, као учесника финала у узрасту млађих пионира, најприје је добро везала свој појас на кимону. Затим се пробила кроз групу, од ње старијих и крупнијих, такмичара и врло брзо нашла на татамију. Преко пута себе је имала такмичарку истих година и приближне висине. Када је судија означио почетак борбе, одмах је кренула агресивно, покушавајући да баци на татами противницу, која се цијело вријеме од ње измицала, избјегавајући директну борбу. Међутим, на Маријино изненађење, судије су упорно одбијале да њеној противници додијеле казнене поене, који се иначе суде за неактивност. Како се меч приближавао крају, Марија је била све активнија, а друга дјевојчица се упорно склањала, на очиглед нијемих судија. При самом крају меча, дјевојчица је коначно покушала један захват од којег се Марија рутински склонила, паднувши на стомак. Међутим, на изненађење свих који су посматрали финални меч, судије су за дјевојчицу досудиле "вазари", тј. највриједнији поен у џудоу после ипона. Марија је знала да су узалудни протести њеног тренера за записничким столом, гнијев њеног оца који је са трибина отрчао на терен код судије, баш као и негодовање њених другарица и другова из клуба. Чекајући проглашење побједника и додјелу сребрне медаље, док је покушавала да заустави сузе које су све више навирале из њених крупних, тамних очију, крајичком ока је тражила човјека у мантији којег је примијетила прије почетка меча, како сједи на трибини и посматра борбе. Он се, тог суботњег дана, у цетињском спортском центру нашао сасвим случајно. Наиме, тога дана су биле задушнице. Након литургије и помена у цркви светог Ђорђа на Ћипуру, пошао је на своје редовне обавезе у богословији. Након завршетка часова, одлучио је да прошета кроз град. Пролазећи поред спортског центра, по клупским тренеркама такмичара, схватио је да је у току џудо турнир за млађе узрасте. Ушао је у салу, својим присуством изазвавши различите реакције. Нека дјеца су се од њега склањала, док су га друга поздрављала са "Помаже Бог" или "Добар дан". Група дјечака, у тренеркама истог клуба пролазећи поред њега, је застала, да би се потом сваки од њих побожно прекрстио. Међутим, убрзо су га сви у сали прихватили. Двије дјевојчице, које нису могле имати више од шест година, су га понудиле воћем и сокићима. Прва борба коју је гледао је била Маријина. Када је, након проглашења побједника, кренула према трибини, из неких разлога је знао да иде право код њега. Помјерио се, оставивши јој мјесто, како би сјела поред њега. Одмах је почела да му објашњава како је имала неправједно суђење у финалу. Изненадила се кад је схватила да он однекуд познаје џудо правила. Рекла му је да се овим спортом бави од пете године. Била је на много турнира, освојивши на десетине медаља. Сусретала се и са сличним неправдама, наступајући у различитим мјестима - Београду, Скопљу, Бањалуци, Сарајеву... Имена градова су различита, само је неправда увијек иста. Раније је слушала приче како се некад фаворизују дјеца која не долазе на такмичења у скромним минибусима, већ у скупим аутомобилима својих родитеља. Дјеца која не спавају као и други такмичари у јефтиним хостелима, већ у луксузним хотелима. Присјетила се и кад су им у Мостару у задњем моменту отказали смјештај. Спавала је тада у сали, на струњачи прекривена јакном њеног оца. Као још мања је ишла на вјеронауку при парохијској цркви. Од вјероучитеља је чула да ће истинска правда бити само у Царству Божијем. Међутим, њу брине овај свијет и овоземаљска царства. Будући да кад одрасте намјерава да се и даље бави џудоом, занима је да ли ће се и тада сусретати са неправдом? Хоће ли се и тада занемаривати таленат, рад и одрицање, а фаворизовати неке друге ствари? Након читаве бујице Маријиних питања и проливених суза, човјек у мантији је схватио једину праву ману бављења мале дјеце спортом.Та мана се састоји у чињеници да се преко спорта дјеца понекад могу сусрести са тамнијом страном овоземаљског живота и неправдом, тако карактеристичном за овај пролазни свијет. Умјесто одговора, Марија је добила осмјех, загрљај и малу пластифицирану икону св. Петра Цетињског. Јер за неке истине овог земног живота је боље да дјеци,баш као и појединим одраслим људима, ипак, остану неизречене...

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене. Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили,најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање, све до тренутка у којем су потпуно заћутали. Спавали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце, која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио : "Трење, трење - то је све што нам је остало од љубави". То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем. Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци, у којем је добио папир на којем је писало да је разведен, притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли. Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе, будући да је утакмица одавно завршена, а сви гледаоци пошли својим кућама. Са стадиона би одлазио, а да није знао ни који је био резултат, ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали, па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима, најприје је на њега спустио главу, а онда га загрлио рукама. За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност. На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа, те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао. Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа, па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих .Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници, да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију. Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног, октобарског дана 2017. године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице, био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим,када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса, јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче. Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича и човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак, одсуство љубави... (Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

“Добро знај, Белведер није пао. А хелихоптер је ваш пораз” – каже ми момак, који би по мојој процијени могао имати неких 24 или 25 година, док стојимо на цетињској аутобуској станици, чекајући превоз до Будве. Одјевен је у навијачком стилу, попут јунака из енглеског филма “Football factory”: Носи црни качкет, фирмирану мајицу са крагном, кратки шортс и патике. Обраћа ми се као да је у неком заносу и под навалом емоција. Мисао често ни не заврши до краја, али не због тога што му недостају ријечи, већ због журбе да ми за кратко вријеме што више тога саопшти. Поред нас, на станици је и за наш разговор прилично незаинтересовани младић, за којег претпостављам да студира Музичку академију, будући да на леђима носи торбу са инструментом. “Крајње је вријеме било да цетињска скупштина донесе одлуку о манастиру. Сад ће црногорски поп тамо да чита мисе и молитве”. Кажем му да се термин “миса” користи у једној другој хришћанској конфесији. Такође сам га упитао и да ли зна било кога од тзв. свештенства да је из старе Црне Горе, а да је члан те посве необичне пара-црквене организације, за коју се он нада да ће ускоро “читати мисе” у манастиру. Каже да му то није ни важно. Једино је битно да манастир коначно буде доступан и Цетињанима, јер, по њему, то до сада није био случај. Нема ништа против да и Срби тамо долазе, али се мора знати шта је чије. Мене је више пута видио како, пролазећи увече поред кафића у који он излази, идем у богословски интернат. Распитивао се о мени, али ми је заборавио презиме, баш као и то које сам племе. Само зна да сам “однекле из Катунске нахије”. То га и највише буни, будући да никако не може да схвати како смо ја и људи попут мене постали “посрбице”. Сматра да је ту вјероватно у питању некаква црногорска пизма и инат, који су и њему самом неразумљиви. Ускоро је стигао и дуго очекивани аутобус. Иако је у њему било доста празних сједишта, млади комита је, ипак, одлучио да сједне поред мене. На питање да ли је запослен, одговара да није. Покушавајући да се нашалим и скренем тему са политике, кажем му да је он тренутно у фази коју Американци карактеришу као “between the jobs”. На то само одмахује руком и враћа се на њему битне теме. Док говори, сво вријеме гестикулира рукама, повремено устајући са сједишта. Прича прилично гласно, као да жели да његову аргументацију против ‘великосрпске окупације” чују сви путници у аутобусу. Са нарочитом пажњом га посматра двоје старијих француских туриста, којима је мало шта ту јасно. Но, ипак га са посебном пажњом и чуђењем слушају. Каже да је белведерска ноћ нешто најљепше што му се икада догодило, те да ће је памтити читав живот. Заувијек у срцу ће му бити урезана енергија и занос који је осјетио код својих сабораца и другарица комиткиња. На све то, свечаним и важним тоном додаје: “Белведер је за мене нови Вучји до. О њему ће ђеца једног дана читати у историјским читанкама”. Питам га зна ли кад је била битка коју помиње и гдје се географски и просторно Вучји до налази. Каже ми да не зна. Његова искреност ме је изненадила, будући да је могао да одглуми да је љут што га то уопште и питам, те на тај начин избјегне одговор. Даљи ток нашег разговора ми је открио једног у суштини доброг и простодушног младића, који живот проводи у лошем окружењу, у погрешном времену. Покушавао сам да га убиједим у то да је најбитније да нипошто не одлази код људи који се лажно представљају као свештеници, ма колико му то изгледало као “права црногорска прича”. Са Богом и са Црквом се није шалити! За остало како хоће. Не знам колико сам успио у том свом труду, будући да је без поздрава из аутобуса изашао на будванском булевару и запутио се у правцу Словенске плаже. Тамо ће посматрати море, док поред њега буде пролазио један сасвим други свијет, заокупљен неким другачијим, животним питањима. Са првим знацима сутона, кренуће према булевару у намјери да ухвати аутобус за Цетиње. И тако ће му проћи још један дан, слично као у пјесми загребачког бенда Хладно пиво, из времена кад су правили неку квалитетнију и искренију музику: “Од буђења до дневника убио сам још један дан још један круг на мом вртуљку сада сам ту, поново на почетку” . А живот пролази. Вријеме и смрт, ти сурови господари овога свијета, се труде да избришу или макар изблиједе многе тренутке које човјек сматра за свој живот важним. Ишчезне и изблиједи лако све оно што није везано за истинску љубав, вјеру и наду. Тако ће, прије или касније, изблиједити и сјећање на пламен ватре запаљених белведерских гума… Извор: Радио Светигора

Тог јутра га је пробудила запара и врелина последњег августовског дана које као да су се стопиле са немиром у његовом срцу, чијег се узрока није сјећао. Устао је из кревета и обавио јутарњу хигијену. Затим је сјео на двосјед и узео даљински управљач у руке. Међутим, унутарњи глас му је говорио да нипошто не укључује телевизор. Скувао је кафу и одлучио да је попије на тераси. Кроз старе, зарђале шипке балконске ограде примијетио је да је на Цетињу тога дана било необично мирно. На оближњој улици готово да није било ни пролазника, ни аутомобила. Тек након десетак минута проведених на балкону, спазио је сјенку човјека, који се непрестано кретао по некаквом замишљеном кругу. Убрзо је схватио да је тај човјек, заправо, његов побратим. Истовремено је почео да се присјећа претходне вечери и полако открива узроке свог и побратимовог немира. Цијелу ноћ је, са зебњом у срцу пратио телевизијску емисију у којој су извјештавали о резултатима избора који су се тога дана одвијали у Црној Гори. Када је и коначно схватио какав ће бити њихов крајњи исход, спорим и тешким кораком се упутио ка ладици, у којој је држао љекове. Из кутије је узео таблету бромазепана и убрзо је помијешао са неколико чашица домаће лозе. Како су пролазили минути и часови, тако је и немир почео да ишчезава из његовог ума и срца. Намјесто њега, почела се јављати нова нада која је проистицала из увјерења да нова власт неће трајати дуго, те да ће се патриоте врло брзо вратити и све ће бити као и прије. Након тога је заспао чврстим сном. Сада, док на тераси посматра побратимово кружно кретање, схвата да га је немир опет у потпуности оковао и обузео. Одлучио је да сиђе у двориште и склони побратима са августовског сунца које га је немилосрдно пекло. Обуо је своје љетње папуче и стрчао низ степенице. Низ већ увелико поцрвењело побратимово лице сливале су се крупне грашке зноја. Ухватио га је за руку и прије него што је успио да било шта изусти, зачуо је од њега следеће ријечи: "Знаш ли да је на Цетињу листу "За будућност Црне Горе" гласало 887 особа? У нашем граду има 887 таквих људи!Можеш ли то уопште и замислити"? Умјесто синтагме "такви људи", побратим је, заправо, хтио да изговори неке много теже формулације и квалификације, али сада када је потпуно јасно да баш ту у његовој околини живи 887 тих њему потпуно нејасних особа, такво нешто не би имало смисла. Побратимове ријечи су га у потпуности следиле. Нада која је тињала негдје при самом дну рањеног срца, у потпуности се изгубила. Убрзо је и сам начинио сопствени замишњени круг и почео да хода по њему. Како се ближило подне и хлад испред зграде почео да се повлачи, два круга, побратимов и његов, су се стопила у један заједнички. Читав дан су тако провели, непогријешивом прецизношћу газећи његове замишњене линије и размишљајући о том чудном и неочекиваном броју, за који им се чинило да је обесмислио све њихове наде и сва животна убјеђења. Док су ходали, нису проговорили нити једну једину ријеч, јер круг са ријечју не може имати ништа заједничко. Односно, било која изговорена ријеч би круг у потпуности обесмислила. Ријечи које су, нешто мало прије поноћи, прекинуле њихово кружење биле су, заправо, позиви њихових укућана и осталих станара зграде, да напокон престану са кружним кретањем и пођу кући. Међутим, са кретањем нису престали све док нису достигли одређени број кругова. Тај број је био осам стотина осамдесет и седам... (Есеј је литерарна обрада истинитог догађаја)

Текст у пдф формату Павле Даровски „Томосологија” Константинопољске Патријаршије – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO ДЕО ПРВИ Увод Томоси Константинопољске Православне Цркве о аутокефалности разних Православних Цркава нису просто документи: то су споменици историје и...

Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса. Текст у пдф формату У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.” Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ. После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем. Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу. Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја. Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност. Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро. Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет. Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја. Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије). У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља. Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању. Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике. Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије. Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве. Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој. Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године. Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије. Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве. Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос. Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”. Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.) Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака: 1. заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори; 2. у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и 3. онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три. Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама. Са руског превео: Епископ бачки Иринеј ---------------------------- [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара. – Прим. прев. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав. Повезана вест: Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу. Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве. Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла. „У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао: „Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”. Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао: „Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”. „Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић. Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио: „Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”. *** Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони. Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником... Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ

„А што излази из уста излази из срца, и оно погани човјека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што погани човјека…“ (Мт. 15, 18-19) „I heard a siren from the docks saw a train set the night on fire I smelled the spring on the smoky wind Dirty old town, dirty old town.“ Ову пјесму ирске групе The Pogues, која се на моје не мало изненађење чула преко разгласа у аутобусу, прекинуо је кондуктер који је уморним гласом рекао: “Цетиње. Полазимо по пријему путника“. Зграбио сма ранац и изашавши напоље, сусрео се са оштрим и хладним цетињским ваздухом. Брзим кораком сам се упутио према школи, успут примијевтивши појачано присуство милиције у граду. Након одржаног часа, зачуо сам комешање и повике који су долазили из правца зграде Владиног дома. Сишао сам на приземље и од дежурних ђака у портирници сазнао да се група грађана „спонтано“ окупила и вријеђала професора Информатике у нашој школи, а од скора и премијера државе Здравка Кривокапића. Међутим, то је трајало свега неколико тренутака, будући да су се грађани брзо разишли. Вративши се у зборницу, сјетио сам се сличног догађаја, који се збио прије неких двадесетак година, када сам био матурант ове школе. Наиме, једног суморног, јесењег јутра, пролазећи поред Музичке академије, угледао сам осамдесетогодишњег човјека избораног лица, како држећи храпавим рукама у вис подигнут штап, не бирајући ријечи вријеђа групу ђака првог разреда. Прваци су, између свега осталог узевши у обзир и његове године, реаговали доста смирено. Ипак, један од њих га је упитао: „Господине, зашто нам псујете мајку српску, а на глави носите црногорску капу са крстом и четири слова С?“. Накратко промисливши, старац му је одговорио следеће: „Није важно што је на капи, важно је шта је у срцу!“ И заиста је важно што је на срцу! И кад Господ у свој својој слави буде дошао, неће судити нашим капама, него нашим срцима! И тешко оном срцу у којем се наталожио вирус братомржње! Тај се вирус, као ниједан други, преноси са кољена на кољено, и опаснији је и убитачнији од било које друге пандемије. Стога, на нама је да не дозволимо да овај вирус овлада нашим срцима. Међутим, ова се борба не води против крви и тијела, већ против „господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Само обучени у „свеоружје Божије“ (Еф. 6, 11) можемо очистити наша срца и приправити их за Дан који ће „скоро доћи“ (Отк. 22, 20). аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при храму Свете Тројице у Старом граду Будви Извор: Митрополија црногорско-приморска

У организацији Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника из Лондона, у четвртак вече 3. децембра, преко онлајн јутјуб канала Цркве Светог Саве из Лондона уприличено је предавање монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, историчара и управника Архива Митрополије црногорско-приморске, о двојици стубова Српске цркве и васељенским учитељима, блаженопочившим Патријарху српском Павлу и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Отац Павле је својевремено боравио на специјалистичким студијама у Лондону од 2004-2007 године, и у том времену је био члан Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника при Цркви Светог Саве у Лондону. Аутор је бројних књига и многобројних научних радова из области историје, али исто тако и је био дуго година чтец и прислужник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Свједочанство оца Павла Радио “Светигора” ће емитовати у вечерашњој “Катедри”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке био је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске. Повод гостовања био је разговор о знаменитом патријарху Гаврилу Дожићу, као и представљање тротомља Мемоари, Списи и Животопис Патријарха Гаврила.

Негде између 49. и 52. године после Христовог рођења, како у 17. глави „Дела апостолских“ сведочи Апостол Лука, Апостол Павле се сусреће са Атињанима. Тај сусрет догодио се на Ареопагу где је Апостол Павле полемисао са атинским философима: стоицима, епикурејцима и новопитагорејцима и где им је проповедао Христа. У том разговору, како сматра Лубардић, зачета је хришћанска философија. Преузми звучни запис (Радио Светигора) >>>

Патријарх Гаврило је одиграо значајну улогу у уједињењу Црне Горе и Србије, састрадавао је својим народом и тако послужио Богу и роду своме, истакао је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске у документарном филму “Век уједињења - патријарх Гаврило”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Поред монаха Павла сабрата стањевићке светиње, о патријарху Гаврилу Дожићу говорили су протопрезвитер др Александар Средојевић и мср Растко Ломпар.

Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. (тропар) Свети Апостоли Петар и Павле - Петровдан Свети Апостол Петар Свети Апостол Павле Свети апостол Павле, осврт на његов живот до обраћења Свети Јован Златоуст: Беседа о Светом апостолу Павлу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Петровдан Патријарх Иринеј на Петровдан: Без стида и срама отворимо срце своје и исповедајмо се са покајањем! Митрополит Амфилохије: Свети апостоли Петар и Павле су верно послужили Господу! Митрополит Амфилохије: Црква Христова је утемељена на Духу живом и живоносном! Владика Иринеј: Апостоли Петар и Павле су имали велику ревност у вршењу апостолске службе! Епископ шумадијски Јован: Наше прво искање у молитви је искање Царства Божијег! Беседа Владике Милутина на празник Светих апостола Петра и Павла у манастиру Рибница лета Господњег 2019. Владика Херувим: Ако живимо у Духу Цркве живимо истином и љубављу која никад не сагорева! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: О апостолима Протопрезвитер Предраг Шћепановић: Светост по Светом апостолу Павлу Протопрезвитер Светолик Марковић: Свети славни и свехвални апостоли Протонамесник Дарко Ђурђевић: Апостоли Петар и Павле у потпуности себе предали Христу! Јеромонах Сергије: Свети Апостоли Петар и Павле су видјели многа чудеса Христова заједно са осталим апостолима! Катихета Бранислав Илић: Свети Апостоли Петар и Павле - Васељенски проповедници речи Божје ТВ Храм: Хришћански траг - Свети апостоли Петар и Павле ТВ Храм: Јеванђеље - Свети апостоли Петар и Павле ТВ Храм: Тајна празника - Свети апостоли Петар и Павле Чврсте и Богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, Који Једини познајеш људска срца. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије. “И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца. Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана. “И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новом издању емисије "Живоносни источник" на Телевизији Храм представљено је ново допуњено издање књиге „Тихи син утјехе”, о животу и делу знаменитог архимандрита Варнаве (Гвозденовића), игумана свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. О новој књизи говорили су монах др Павле (Кондић), управник архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат свештене обитељи манастира Стањевићи, као и проф. др Зоран Илић, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Приштини. Разговор је водила Миланка Тешовић. Блаженопочивши архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Овај знаменити игуман савински упокојио се у Господу 25. јуна 2018. године. Повезан садржај: Нова књига о блаженопочившем савинском игуману Варнави - Тихи син утјехе

Са вером у Христа и надом у васкрсење обавештавамо вас о упокојењу протојереја Пола (Павла) Лазора, алумнуса и декана Православне богословске академије Светог Владимира. Отац Павле је уснуо у Господу у болници у близини своје куће у Тобихани, Пенсилванија, САД, 9. маја 2020. у 80. години живота. ,,Отац Павле био је вољени декан студената и професора“, рекао је протојереј Чад Хатфилд, председник Академије Светог Владимира. „Заиста, какав див је то био у историји Светог Владимира и у животу многих људи које је дирнуо његовог живот и његова служба! Веома много ће нам недостајати.“ Протојереј Павле Лазор, родом из Кенонсбурга, Пенсилванија, рођен је 28. јуна 1939. Његов деда и отац, галицијски досељеници и радници у фабрици, били су чланови његове завичајне парохије Светог Јована Крститеља у Кенонсбургу. Отац Павле је похађао Универзитет у Питсбургу, где је стекао факултетско образовање хемијског инжењера. Магистрирао је на Академији Светог Владимира 1964.г. и исте године се оженио Наталијом (Мантуроф). У овом браку Бог је благословио оца Павла и матушку Наталију са троје деце и шесторо унучади. Оца Павла Лазора је рукоположио у свештенички чин Јован (Шаховски), архиепископ Сан Франциска, у старој капели Академије Светог Владимира. Отац Пале је служио као парохијски свештеник тринаест година у цркви Св. Кирила и Методија у Милвокију, Висконсину, и при цркви Свете Тројице у Новој Британији, Конектикату. Већ у студентских данима његова љубав и посвећеност раду Богословске академије Светог Владимира била је очигледна. Био је члан трију узастопних летњих октета Академије и служио је као еклисијарх у академијској капели. Године 1969. у Академији су му понудили радни однос с непуним радним временом. Године 1977. постао је редовни члан Наставничког већа Академије и предавач. Држао је редовна предавања из области литургике, практичног (пастирског) богословља, литургијског богословља, црквенословенског и руског језика, и именован је за предавача практичног богословља у Семинарији Светог Јована и Свете Петке у Сквиру. Такође је служио као свештеник у капели Семинарије Света Три Јерарха. Пензионисан је на Академији Светог Владимира у јуну 2007. године. „Свако ко је био студент Академије Светог Владимира када је о. Павле био декан, вероватно ће га памтити по појању или по начину чинодејствовања. Увек је био на услузи,“ сећа се секретар Православне цркве у Америци протојереј Александар Рентел. „Волео је богослужења и у њихову моћ да нас приближе самом Богу. Волео је службе, али је и уживао у службама. Од њега сам научио толико о службама, типику везаном за њих, основној методи која се налази у њиховој структури, како служити, али и о самом оном уживању које сам споменуо.“ ,,Увек ћу памтити и један његов цитат, који је заправо био исказ његове мајке, коју је често цитирао: ‘Сваки дар који потиче из доброте има неисцрпан извор’.“ Свршена студенткиња Академије матушка Робина Хатрак била је студенткиња његове последње генерације, непосредно пре његовог одласка у пензију. „Отац Павле је био срце и душа Академије Светог Владимира“, рекла је она. „Веома се старао о свему и показивао је на који начин ће се појавити и разговарати са вама, без обзира на то да ли нешто радите у кухињи или вам је потребна помоћ око нечега у капели. И увек је чинио тако да се осећате вољено и као део великог тима.“ „Био је добар свештеник и добар декан“, рекао је колега дипломирани студент, отац Геваргезе Џон. „Оно чега се највише сећам јесу његов правила шта подобајет а шта не свештенику и како ћемо се понашати као пастири. Вјечнаја памјат!“ Као аутор, преводилац и уредник отац Павле је написао многобројне чланке, студије, тумачења литургијских служби и неколико предговора књига неких писаца. Његово највеће дело је књига ,,Вечерње богослужење у Православној цркви“, што је редиговани превод (са предговором) трију студија Николаја Успенског. Његов чланак „Пастирско старање данас“ појавио се у Академијином часопису 1996. године. Отац Павле је 28. јануара 2007. одржао предавање на двадесеттрогодишњишњи помен оцу Александру Шмеману, под називом: ,,Лично сећање“. Био је често гостујући говорник на конференцијама које су организовале православне парохије и институције широм Сједињених Држава (укључујући Аљаску) и Канаду. Предавао је и на православним богословским установама у Русији и Словачкој. Опело и погреб проте Павла одржаће се у ужем кругу због важећих ограничења услед Ковид-19. Вјечнаја памјат! Извор: Инфо-служба СПЦ