Претражи Живе Речи Утехе

Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији.Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар). Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар. +++ Неуки и уки, но духом једнаки И љубављу Божјом ко ангели јаки, Петар прости човек, Павле школовани - Благодаћу Духа оба обасјани. Две пламене свеће, свеће неугасне, Две блиставе звезде, високе и красне. Обиграше земљу, и светлост пронеше Све људима даше, ништа не узеше, Сиромаси пуки - свет обогатише, Узници и слуге - сав свет покорише. Свет обогатише учењем Христовим, Сав свет покорише оружијем новим: Смирењем и миром, и благом кротошћу. Молитвом и постом и силном милошћу. Кад им бурног дана стиже бурно вече Нерон крвожедни живот им пресече. Но кад владар света заповест издаде И Петра и Павла страдању предаде. Свет бејаше њихов, a не његов више - Апостоли смрћу царство задобише. (Преузето из Охридског пролога за дан 29. јун) Извор: СПЦ Тропар, глас 4. Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. Тропар, глас 4. Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, Владику всјех молите: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Кондак, глас 2. Твердија и боговјешчанија проповедатељи, верх апостолв Твојих Господи, пријал јеси в наслажденије благих Твојих и покој: бољезни бо оњех и смерт пријал јеси паче всјакаго всеплодија, Једине свједиј сердечнаја. Кондак, гл. 2. Чврсте и Богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, Који Једини познајеш људска срца.

У новом издању Врлинослова, архимандрит Павле, игуман Манастира Ораховица говорио је о томе како упознати Христа. У овој душекорисној емисији отац Павле је нагласио потребу да се клонимо од свега што доноси немир и да се свакодневно у молитви и духовном узрастању препустимо Господу и љубави Његовој.

Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13 1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. 2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. 3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. 4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, 5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, 6. Не радује се неправди, а радује се истини, 7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. 8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. 9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; 10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. 11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав 1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика. Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави. 2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање... Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање. И ако имам сву веру... Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву. Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам. 3. И ако раздам све имање моје... Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије. И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина. Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав. 4. Љубав дуго трпи, благотворна је... Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство. Љубав не завиди. Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима. Љубав се не горди. Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима. Не надима се. Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених. 5. Не чини што не пристоји. Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима. Не тражи своје, не раздражује се... Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале. Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других. Не мисли о злу. Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом. 6. Не радује се неправди. Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду. А радује се истини. Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих. 7. Све сноси. И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло. Све верује. Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори. Свему се нада, све трпи. Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство. 8. Љубав никад не престаје... Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку. Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути... Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку. Знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо. 10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично. Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније. 11. Кад бејах дете... Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи. ...као дете говорих. То одговара језицима. Као дете мишљах. То одговара пророштвима. Као дете размишљах. То одговара знању. А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско. У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља: 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки. Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања. А онда ћемо лицем у лице... Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања. Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат. Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу. Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења. Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме. 13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку. https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/himna-ljubavi-SvPavle.html

Пише: ђакон Павле Љешковић Било је већ осам сати увече када се са прекада уочи Никољдана вратио у парохијски дом. Код куће су га сачекала његова дјеца - десетогодишњи дјечак, осмогодишња дјевојчица и шестогодишњакиња која је прије пола године престала да говори. Дјеца су му рекла да читаво послеподне ништа нису јела. Фрижидер у кухињи је био празан, будући да, од обавеза које је имао на парохији претходних дана , није стигао да га напуни. Најприје је мантију окачио на чивилук и свештеничку торбу оставио у углу ходника куће. Потом је у замрзивачу нашао двије кутије рибљих штапића, послао дјечака да у оближњој продавници купи хљеб и главицу купуса за салату , те кренуо са припремањем вечере. Касније, док су обједовали за столом, догодило му се оно што му се у претходних шест мјесеци често дешавало. Наиме, повремено би запао у такво стање, у којем би механички савршено одрађивао започети посао, док би мислима толико далеко одлутао да се са њим, док то стање траје, није могло разговарати, будући да питања присутних људи уопште није чуо, нити констатовао. По неком неписаном правилу, најприје би се сјетио тренутка када је његовој супрузи позлило и када је пала у несвјест. Следеће чега се присјећао је моменат у којем је двије медицинске сестре уводе у болничку просторију у којој су се налазили љекари. На крају, то чудновато стање свијести се готово увијек завршавало сјећањем на телефонски позив који је примио јутро након што је његова супруга примљена на одјељење. Тада му је службеник болнице саопштио да му је супруга преминула и изјавио му саучешће. Од тог тренутка је знао да мора да потисне све емоције и осјећања и похрани их негдје у дубину своје душе. Својој дјеци је од тада морао да буде још бољи родитељ, а и обавезе на парохији нису смјеле да трпе. Када се тргнуо из тог стања свијести, већ је и последњи тањир стављао у машину за прање посуђа. Пошао је до собе да види шта раде дјеца и угледао призор који ће учинити да све емоције које је мјесецима потискивао коначно изађу на површину. Наиме, схвативши да је њихов отац опет одлутао са мислима, дјеца су сама обукла пиџаме, прочитала молитву и легла у своје кревете. Када их је угледао, на тренутак је застао, да би након тога сјео на под и наслонио се на зид поред улазних врата собе. Иако није пуштао никакав глас и звук, низ његово још увијек младо лице су се почеле сливати двије крупне сузе. Прва га је примијетила дјевојчица која је након мајчине смрти остала нијема. Великом брзином је скочила са кревета и сјурила се у његово наручје. Одмах за њом је кренула и њена старија сестра. Дјечак је, кренувши ка њима најприје застао и зачуђено посматрао оца и сестре, да би им се убрзо и он придружио. Изнад њих је на зиду висила икона Рождества Христовог заједно са кандилом. Када су добили сина, супруга се завјетовала да ће му дати име Божидар, будући да се родио на Божић, те да ће сваког дана пред иконом Рождества палити кандило. Од њене смрти кандило нико у кући није палио. На поду су провели неких пола сата, након чега су сви заједно легли у велики кревет. Дјеца су брзо заспала, а он остао будан до касно у ноћ. У једном тренутку је нагло устао да би из кухиње донио боцу уља. Из старог креденца који је стајао у углу дневне собе је извадио кутију за жижак и упаљач. Потом је стао поред иконе, шапатом изговорио ријечи божићњег кондака " Дјева днес" и упалио кандило...

" Професоре, набавио сам све нотне записе Барачког, Ластавице и Козобарића! Сачувао сам их у ПДФ- у! Процијенио сам да ми треба највише пола године да све то савладам и постанем прави појац и протопсалт" - говори ми петнаестогодишњи ученик првог разреда богословије, док у рукама стеже Мокрањчев " Осмогласник". Те вечери ми је након бденија у Цетињском манастиру пришао и замолио ме да га у зборници школе преслушам док поје кондак трећег гласа, будући да га је након завршетка часова вјежбао. " Рекли сте нам, у току часа, да посебно обратимо пажњу на овај кондак јер је за учење тежак и има другачију мелодију у односу на тропар и богородичен истог гласа. А мени је требало свега десетак минута да га савладам! Ево, преслушајте ме, па сами просудите да ли га добро појем"! Након ових ријечи је спустио осмогласник на сто, пажљивим покретима руку извукао столицу, сјео и започео са појањем. Међутим, већ са првим тактовима је почео да гријеши, да би се до краја кондака грешке све више умножавале. Половине нота је пјевао као четвртине, а четвртине као осмине. У почетку је кондак појао свечано и споро, док му је завршетак био у пребрзом ритму. Такође, направио је и три, четири грешке при читању на црквенословенском језику. Све то покушавам да му кажем на благ начин, како не бих спутао његову љубав према појању и одвратио га од редовног вјежбања. Међутим, моја запажања су свеједно код њега изазвала изненађење и љутњу, будући да је од мене очекивао само похвале. Покушавам да сакријем осмијех, док примијећујем како се боја његовог лица мијења у жарко црвену! Све ме то подсјећа на вријеме када сам почео да учим појање. Био сам приближно истих година као и он. Такође сам , попут њега, после првих научених тропара и кондака био убијеђен да сам већ постао појац и нестрпљиво чекао да заузмем своје мјесто за пјевницом. У том периоду живота је и мене свака, макар и добронамерна критика на рачун мог појања љутила! Међутим, како сам полако напредовао у учењу, све више сам схватао колико мало знам и увиђао своје мане. Након мојих примједби је театрално устао, извинио се на времену које ми је одузео и кренуо ка вратима зборнице. Рекао сам да се врати и опет сједне за сто, како би смо заједнички провјежбали кондак! Пјесму је правилно отпјевао тек после десетог пута и баш тада је дошао до изражаја његов предивни баритон! Након вјежбања сам му рекао да се појање не може научити ваљано без смирења и стрпљења. Као и у осталим сегментима духовног живота, у појању човјек треба да напредује читавог живота и да се увијек труди да научи нешто ново! Нигдје се као у појању не очитава истинитост старе јеврејске пословице која гласи : ако не постанеш бољи, постаћеш гори. Због тога треба да се молимо Богу, како бисмо појање учили на исправан и богоугодан начин, те стално напредовали и умножавали своје таланте. Такође сам му рекао да у прва два разреда богословије треба да учи искључиво осмогласник и литургију , док се нотни зборници које је набавио изучавају у вишим разредима. Након тога се захвалио и спорим кораком изашао кроз врата просторије. У том моменту сам заиста помислио да сам успио да га убиједим да појање треба да учи са смирењем и стпљењем, те да никако не смије " да трчи пред руду". Међутим, после неких десетак минута је сав задихан утрчао у зборницу и саопштио ми следеће: " Професоре, заборавио сам да вам кажем да сам набавио и нотне записе од Ченејца! То могу да савладам за неких два мјесеца! Такође сам мислио у току распуста да се прикључим хору који поје у храму у којем идем на богослужења! Постаћу главни солиста! Просто знам да ће бити тако! Хоровима су неопходни баритони "... Пише: ђакон Павле Љешковић

" И док дан буди се и прве птице пјевају, ја одлазим" Д.С.Т., Нови дан Ноћ прије поласка, није успјела да одспава ни читавих два сата. Све вријеме је размишљала о разговору који се догодио прије неколико дана. Наиме, било је то кишно, недјељно послеподне када су њени родитељи довели своје вјенчане кумове, како би и они покушали да је одговоре од њеног наума и одласка. Кум, просједи, сувоњави човјек у педесетим годинама, све вријеме је нетремице гледао у очи, док јој је објашњавао следеће:" Ти си још увијек млада. Тек си факултет завршила. Не могу се тако крупне одлуке у тим годинама доносити! Да ли си размишљала о томе шта ће о твом одласку мислити пословни партнери твог оца? Шта ће све о томе причати и распредати комшије, рођаци и познаници? Како ће на твоје родитеље гледати сав тај полусвијет, који једва чека да се догоди таква ствар, како би испирали своја докона уста " ?! У том моменту у разговор се умијешала и кума, необично крупна жена у четрдесетим годинама, која јој је поставила читав низ питања :" Кумице, душо, реци нам јеси ли се ти нешто разочарала? Да није у питању нека неузвраћена љубав? Да ниси можда запала у депресију"? Такође је додала и то да данас није срамота да се пође код психолога или психијатра, те да нема ништа лоше у томе да се и љекови узимају, ако ће јој помоћи! Међутим, убјеђивање је прекинуо њен отац, рекавши следеће:" Видите ли да јој узалуд говорите? Њој су тамо испрали мозак! Сазнао сад да је она још од гимназијских дана тамо одлазила и проводила распусте, док смо ми вјеровали да је са друштвом на мору или зими на скијању "! За разлику од оца, мајка је од тренутка када им је саопштила своју одлуку о одласку, ријешила да заћути и прекине са њом сваки вид комуникације. Надала се да ће је на тај начин навести да промијени своје намјере. Када је завршила са присјећањем на разговор, погледала је на часовник и схватила да је већ шест сати. Брзо је устала, обукла дугу карирану сукњу и црни дуксер са капуљачом. Тихо, готово на прстима је ушла у собу, у којој су спавали њени седмогодишњи брат и сестра - близанци, које су родитељи доста касно добили. Близанци су , како се то у нашем времену каже, били непланирана дјеца. Њени родитељи су сматрали да је довољно да имају једно дијете, које ће наследити очеву фирму и некретнине. Мајчина неочекивана трудноћа у раним четрдесетим, умногоме је све те планове промијенила. Близанце је у соби затекла у дубоком сну. Пољубила их је, успјевши да их не пробуди. Потом је ушла у дневну собу и схватила да су родитељи провели бесану ноћ. Отац је стајао и гледао кроз прозор. Када му је пришла, само је одмахнуо руком, јасно јој ставивши до знања да не жели да се поздрави са њом. Мајку је успјела тек да пољуби у чело, добивши ледени поглед и ћутање као одговор на пољубац. Прије него што је отворила излазна врата стана, окренула се у намјери да још једном види своје родитеље. Путовање, које је трајало читавих једанаест сати, готово да није ни осјетила. Сједјела је у галерији полупразног аутобуса и размишљала о свему што је претходило њеном одласку. У једном моменту се сјетила близанаца и чињенице да су је само они подржавали у њеној одлуци. Иако нису схватали гдје то њихова старија сестра, заправо, одлази, као да су срцем осјећали да је њена одлука исправна. Помисао о близанцима је изненада у њој породила тугу и немир. Међутим, таква осјећања су , као руком однешена, нестала када је стигла на своје одредиште. Прошавши кроз манастирску капију угледала је озарена лица игуманије и осталих сестрица, које нису скривале радост због њене одлуке да остави овоземаљске бриге и пође у манастир...

Пише: ђакон Павле Љешковић Тог јутра га је , око четири сата и тридесет минута, пробудила прегласна музика која се чула из маинског ноћног клуба. Устао је из кревета и пошао до омалене кухиње изнајмљеног стана, како би узео из фрижидера боцу хладне воде. Наредних неколико сати је провео сједећи на балкону и размишљајући о свему што му се дешавало претходних неколико мјесеци. Присјећао се последњег разговора са дјевојком, са којом се забављао седам година и сви су очекивали да ће се ускоро вјенчати. Међутим, прије два мјесеца, она је изненада раскинула њихову везу. Размишљао је и о фирми у којој је запошљен. Иако се труди и прековремено ради, готово да нема никаквих назнака да ће од претпостављених бити награђен напредовањем у служби или бар повишицом. Ток његових мисли је прекинуо звук необичних удараљки, који се преклапао са буком која је једнако долазила из ноћног клуба. Тај звук га је на тренутак вратио у вријеме када је завршавао основну школу и када је дефинитивно одлучио да ће бубњеви бити инструмент који ће научити да свира. Наредне двије деценије је био бубњар у више алтернативних рок састава. За разлику од бубњева, звук удараљки који је управо слушао му је више дјеловао као тајанственији и мистичнији. Необичне удараљке је слушао и наредних дана у приближно исто вријеме, да би петог јутра од свог доласка на љетовање у Будву, одлучио да се обуче, изађе напоље и пође трагом необичног звука. Док је ходао уском улицом, препуном непрописно паркираних аутомобила, удараљке је чуо све јасније и разговјетније. Силно се изненадио када је коначно схватио да звук долази из манастира! Прошао је кроз манастирску капију и угледао нестваран призор монаха, како у молитвеном заносу удара у клепала, будећи братију за јутарњу службу. Примјетио је и остале монахе како журећи излазе из својих келија и крећу се ка цркви. Учинило му се да је монах клепалима разбуђивао и саму природу! Свега пар метара изнад његове главе несташно су летјеле двије ласте, док је у оближњој шуми започео пој осталих птица. Такође, порту манастира су обасјали и први зраци сунца. Одлучио је да уђе у цркву и тако по први пут у животу присуствује неком богослужењу. Одстајао је цијело јутрење и литургију, схвативши да од сада у његовом животу више ништа неће бити исто. Пар дана након овог догађаја је отказао стан и вратио се у Србију и свој родни град. У наредном периоду је почео да чита духовну литературу, одлази на богослужења, исповиједа се и причешћује. Но, ипак је осјећао да као да нешто фали његовом духовном животу. Зато је почео све чешће да обилази оближњи манастир. Убрзо су честе посјете замијенили дуги боравци у светињи, да би на крају одлучио да остане у манастиру. Годину дана након те одлуке, архијереј га је за вријеме вечерње службе обукао у искушеничку расу. Након што су испратили владику , игуман га је позвао на разговор у гостопримницу, током којег му је саопштио да ће од сјутра имати ново послушање – да клепалима буди братију за службу! Кроз шалу му је рекао да се нада да му ново послушање и неће тешко пасти, будући да је дуго свирао бубњеве. Необичност благослова се састојала у томе што он ни игуману, ни братији никада није причао о томе шта га је навело да оног спарног, будванског јутра по први пут у животу присуствује богослужењу. И сада, док ходајући манастирском портом удара у клепала, размишља о томе како су чудне и људском уму несхватљиве стазе Божије, те како га је преко тог необичног инструмента – духовног будилника, заправо, Господ призвао на пут у непролазно Царство… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви) https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-klepala/

" Оче, Бог ти помогао! Бог ти помогао! Дај ми пет еура! Само још овај пут, оче" - говори ми човјек тамније пути, за којег не могу тачно да оцијеним којих је година. Када сам се прије петнаестак година доселио из Никшића, редовно сам га сретао по будванским улицама и изгледао је скоро потпуно исто као и данас! Једина је разлика у томе што је тада тврдио да му паре требају за храну или аутобуску карту, док сада готово да се и не труди да прикрије да му је новац потребан за хероин. " Оче, Бог ти помогао! Пет еура. За мене и моју дјевојку! Моју љубав" - док ми то говори, руком показује у правцу дјевојке у двадесетим годинама, раширених зеница и свјетло плавих очију, којима све вријеме тупо гледа у једну тачку. Низ њено дуго чело, лијено се сливају крупне грашке зноја. Пола седам је ујутро и већ је сада јасно да ће бити прави тропски дан. С обзиром на доба дана, на улици је присутно доста свијета. Једине особе у дугим рукавима су њих двоје, будући да на тај начин покушавају да прикрију иглама избодене руке. На његовим панталонама, баш као и на дјевојчиној дуксерици, јасно су уочљиви трагови пијеска. Изгледа да им се бурна ноћ завршила тако што су на крају преспавали на некој од плажа са које их чувар није отјерао. Изврћем џепове на мантији у намјери да га увјерим да код себе немам нимало новца. Говорим му како недјељом , када одлазим на јутрење и литургију, углавном не носим новац са собом. Трговине тога дана не раде, па све и кад бих хтио да купим нешто не бих имао гдје. Након мојих ријечи ме је изненада зграбио за десну руку и док је покушавао да је пољуби, изговорио је следеће: " Молим те, оче! Мојој дјевојци, мојој љубави је данас рођендан! Још ћемо само овај пут, а онда колико сјутра идемо на одвикавање! Вјенчаћемо се и дјецу имати. Кажи му , љубави! Кажи, душо! Зашто ћутиш"?! Међутим, дјевојка једнако ћути и као да кроз некакав замишљени прозор гледа у чаробни свијет до којег јој је тако мало потребно да стигне! Тек пар милиграма убризганих у њене већ добро уништене вене, одвешће је бар на тренутак до стања за које она мисли да је неописиви мир и блаженство! У том тренутку се недалеко од нас зауставило полицијско возило. Чим је опазио милицајце, ухватио је дјевојку под мишицу и дао се у паничан бијег. Након неколико неспретних корака, дјевојка се саплела о његову лијеву ногу и пала. Успио је да је брзо подигне, те да заједно са њом побјегне полицајцима , који се нису претјерано трудили да их ухвате. Органима реда сам рекао да, што се мене тиче, нису ни морали да интервенишу, те да бих и сам успио да ријешим проблем, будући да сам то сваки пут успјевао до сада већ небројено пута. " Све ја то знам, господине! Међутим, њих двоје су у задње вријеме толико агресивни, да неће да пусте човјека да прође док им не да бар нешто новца. До сад смо их приводили више пута, но, кривична пријава и пар ноћења у станици је све што су добили" - говори ми крупни, проћелави полицајац са мјеста сувозача у ауту. Након што се патрола удаљила, случајно сам погледао у правцу мјеста гдје је дјевојка пала и тек тад уочио крвави траг. Изгледа да је , при паду, носем ударила о плочнике, што је изазвало обилно крварење. Убрзо ће поподневна жега тај траг исушити до те мјере да се неће сасвим јасно моћи распознавати да ли је тај траг баш од крви или какве друге тамније течности, коју је неко немарно просуо по плочницима...

Његова Светост Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Патријарх Павле је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998).Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990.Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Мисли и поуке Патријарха Павла: * Што већи положај у Цркви имаш, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи. * Шта вреди човеку да је све угодно и све лако, ако изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо образ и душу, утолико је још већа заслуга и већа част пред Богом. * Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима. * Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди. * Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи – увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици. https://mitropolija.com/2024/09/11/451052/

Особа је нешто попут сијалице. Његова главна сврха је да буде извор светлости. Да сија. Ова функција је немогућа без струје. Чак и најређа и најскупља дизајнерска сијалица неће бити ништа друго до комад стакла ако није напуњена струјом. Тек када прође кроз филамент, открива се лепота коју је створио творац. Иста ствар се дешава са особом. Можда је леп, има богат унутрашњи свет, разне таленте, али без Бога његова права лепота никада неће бити откривена. Изгледаће као она иста сијалица која лежи у остави и чека да се упали. Људи блистају када Господ дође у њихове животе. Он их преображава, мењајући њихов поглед на себе, свет, друге људе и Бога. Особа почиње да сија, буквално трансформишући и осветљавајући простор око себе. Неки тако блистају да су дубоко урезани у сећање савременика и памте се и после десетина, а понекад и стотина година. Ови људи не само да су заблистали, већ су и запалили веру у људе око себе, откривајући своју праву лепоту у Исусу Христу. Једна од најсветлијих светиљки Цркве су првоврховни апостоли Петар и Павле. Христос у Јеванђељу каже својим ученицима: „ Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! “ (Лука 12:49). Они су буквално горели вером и љубављу према Христу. Живели су Њиме. Њему су посветили сваки тренутак свог живота. Све су оставили за Њега. Њихов пут је био различит, као што су били и они. Апостол Петар се појављује пред нама као прост рибар. Он се лако окреће Исусу када га Он позове: „ Хајде за мном “. Није постојало скоро ништа да се преобрати. Његова душа (као земља из параболе о сејачу) је већ била спремна. Христос га назива „Πετρος” – стена, и каже да ће на њој створити своју Цркву. Петар се појављује као једноставан човек. На Тавору, приликом преображења Христовог, када су се поред Исуса појавили Мојсије и Илија, он, у својој једноставности, каже како му је добро, и предлаже постављање шатора . Тражи од Учитеља да му заповеди да хода по води, не питајући се да ли може и да ли је достојан. Петар је јасан вођа, говорећи Учитељу: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“ (Јован 6,68) На Тајној вечери пита Исуса ко ће Га издати (Јован 13,24), а много пута у књизи Дела апостолских он говори у име Цркве. Али, он није само лик. Јеванђеље га приказује као живог, доживљајног и веома емотивног човека. Тврди да никада неће издати Учитеља, неустрашиво јури на једног од оних који су дошли да ухапсе, дрхтећи прати ухапшеног Исуса, издаје Га од страха и горко плаче при самом погледу на Христа. Пад и издаја су један од кључних тренутака у Петровом животу. Његов разговор са Христом на обали један је од најдирљивијих тренутака у читавом Јеванђељу. „ А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје.“ (Јован 21:15-17). Христос много воли свог ученика и зна за његове сузе. Погледајте са каквом забринутошћу Христос каже Петру: „Већ сам ти опростио". „ Волиш ли Ме више од њих? “ је референца на параболу о два зајмодавца: "Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? (Лука 7:41-42). Коме је опроштено највише дуга, више ће волети. Христос Петра ставља на прво место међу једнакима, као оног који је највише препознао човекову потребу за Божијом милошћу, а не само за казном. Апостол Павле је био другачији. Талентовани фарисеј високог ранга из Венијаминовог племена. Његови преци су били краљ Саул и други израелски судија Ехуд. Добио је одлично образовање у школи фарисеја Гамалијела и имао је добре изгледе. Павле је идеолошки мрзео хришћане и горео је мржњом према њима. Био је познат у Израелу као прогонитељ Цркве. Овог ревносног прогонитеља Господ бира да проповеда незнабошцима. Ослепљен на путу за Дамаск, буквално се поново родио, поставши најсјајнији мисионар у историји Цркве. Пали се ревносном љубављу према Христу и свега се одриче ради Њега. Апостол о томе пише у једној од својих посланица: „ Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио“ (Фил. 3:8 ). Он жуди да проповеда Јеванђеље. Учи крзнарски занат. Ноге га носе од града до града. Ефес, Коринт, Солун, Атина и тако даље – где се насељава у занатске округе међу обичне раднике, одлази у синагогу (ако је могуће), склапа пријатељства и распламсава веру у свима око себе. Он буквално гради Цркву. Оба апостола су волела Христа, и обојица су дали животе за Њега. Њихова проповед их је одвела у Рим, где су их убиле римске власти. За њих смрт није била нешто страшно. Она је била прилично дуго очекивани састанак са њиховим вољеним Учитељем. „ Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; остати у тијелу потребније је вас ради“ (Фил. 1, 21-24). Били су тако различити. Различити ликови, различита животна искуства, понекад и различити погледи. Апостол Павле је осудио Петра, а Петар је писао да у Павловим посланицама нема само мудрости дате од Бога, већ и неких ствари које је тешко разумети, тако да их „неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2. Петрова 3:16). Различити, али сједињени у Христу и љубави према Њему до смрти. Ово је веома добар пример за нас. Ми у Цркви смо другачији. Грешимо, мислимо, живимо, сањамо другачије. Али морамо, одржавајући јединство у главном, научити да волимо једни друге као и они. Замислите колико смо различити. Свако од нас види свет, пре свега, кроз себе. Друге одбијамо. Они су за нас нешто непознато, туђе, другачије. Наша себичност је одбојна. Понекад личимо на гомилу јежева који се гура у истој соби. Само у Христу наше разлике бледе у позадини. Само у Њему се учимо, не само да блистамо, већ и да волимо једни друге, ма колико различити били. Христос чини разлике безначајним, а љубав на првом месту. јереј Александар Данилов приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

" Треба остати будан да би се спавало" - Ниче " Оче ђаконе, ноћ уочи мог монашења, након вечерње службе отац игуман ми је дао благослов да те вечери нипошто не смијем да заспим, већ да све вријеме неизоставно проведем у молитви и созерцавању. Морам да признам да сам се тада од тог благослова силно уплашио. Старији монаси су ми прије говорили да је то прилично тежак подвиг, препун искушења. Рекли су ми да знају за примјере више искушеника који су се баш те ноћи , уочи свог монашења, предомислили и заувијек напустили манастир. Данас, више од двадесет година после тог чудесног бдијења , могу да ти кажем да ми је то била најбоља и најважнија ноћ у животу, захваљујући којој сам промијенио неке пређашње навике " ! Након ових ријечи је извадио из своје плетене монашке торбе , која му је стајала на клупи између нас двојице, мало паковање влажних марамица. Тек када се сагнуо да очисти прашину са својих црних сандала, примијетио сам да му је око зглоба лијеве руке везана похабана и стара бројаница. Након што је очистио сандале, наставио је са причом. " Од те ноћи, као да је у мом организму уграђен часовник који ме свако јутро, без обзира на то кад сам заспао, буди тачно у три сата после поноћи. Након што обавим своје молитвено правило и прочитам неколико глава Светог Писма, тада започнем са умном молитвом. Убрзо се кроз малени прозор моје келије појаве и прве зраке сунца које је полако почело да излази. Тада ослушкујем буђење природе, које најављује пој ласта које су свиле гнијездо у непосредној близини келије. У тим тренуцима се осјећам живље него у било којим другим моментима свог живота, док моје унутарње биће испуњава неописива милина. Зато је сан велики непријатељ човјеку, будући да га лишава овог чудесног искуства, умртвљујући његова духовна чула и порађајући у његовој души, баш као и у цијелокупном бићу, лијеност" . Након ових ријечи је читав минут одћутао, да би потом додао и следеће:" Требало би да учиш и ђаке у богословији да не проводе у спавању више времена него што је потребно, јер ће их оно прилично одвојити од њиховог духовног циља и назначења "! Рекох му да , кад су млађе генерације у питању, они период у којем не спавају, већином проводе на мобилним телефонима и друштвеним мрежама, те да је то за њихове младе душе, барем по мени , много опасније од предугог сна и лијености. На то ми је одговорио следећим ријечима: " Истина је да је човјек постао роб убрзаног развоја технике, што се добрим дијелом пројављује кроз зависност од друштвених мрежа и телевизије. Међутим, вјеруј ми да неће проћи дуго времена а човјек ће се већ у потпуности заситити интернетом, друштвеним мрежама и паметним телефонима! А први који ће одбацити тај лажљиви свијет технике, препун замки и странпутица, јесу управо млади људи који су увијек први поуздани вијесник великих промјена у друштву. Исто ће се догодити и са голотињом и другим бесрамностима које све више испуњавају јавни простор! И њих ће врло брзо људи презриво одбацити, вративши се правим вриједностима! А све то неће имати толико везе са религиозношћу и са традицијом, колико са презасићењем! Као што видиш, човјек ће одбацити много тога што унижава његову душу, једино ће сан и потреба за неумјереним спавањем, као вјерни пратиоци човјекови још од Адамовог пада, несумњиво остати! Чврсто сам увјерен да су сви ти велики опсенари и заводљивци, творци погубних утопија, од Маркса до Хитлера, заправо били људи који су превише спавали! Не знам њихове биографије, те не знам да ли је овај податак истинит, али просто осјећам да јесте"... Рекох му да је и Ниче презирао сан и по сопственом признању спавао свега четири сата дневно, а ипак је творац једног безбожничког философског система. На то ми је следеће казао: " Никада немој постављати и трпати Ничеа у исти кош са другим опсенарима и заводљивцима! Он је куд и камо дубљи и садржајнији мислилац од свих њих. Међутим, он је био погрешан човјек у погрешном времену и мјесту. И ја да сам се родио у 19. вијеку, у Западној Европи вјероватно бих био нихилиста као и он! И једнако бих, попут њега, изгубио разум када бих видио тлачитеља који бјесомучно шиба и туче свог премореног и претовареног коња на углу неке од улица Торина. Тај коњ је ништа друго до парадигма и антиципација савременог човјека, претовареног и измученог бременима заводљивих и лажних снова " ! Каже ми како му је, још док је био сасвим млад калуђер, један старији сабрат причао о манастиру Неспавача:" Та монашка заједница је у четвртом вијеку обитавала у једном манастиру који се налазио у околини Цариграда. Међутим, о њима је остало премало података. Зна се само да су се борили против сна, те да су богослужења у том манастиру вршена двадесет и четири сата дневно". Након ових ријечи , на његовом се лицу оцртао такав израз као код човјека који би имао још много шта да каже на ову тему, али , ипак, одлучује да се суздржи како би избјегао опасност да се његов говор не преметне у празнословље. Убрзо је устао и прије него што се поздравио са мном, изговорио следеће:" Упамти, оче ђаконе, нигдје се та дихотомија и колизија између душе и тијела тако јасно не разазнаје као у погледу сна. Тијело га стално тражи, а душа му се отима. У сну је тачка цијепања палог човјека. Труди се да га надвладаш, будући да је борба са гријехом у великој мјери и борба са сном "... ђакон Павле Љешковић