Претражи Живе Речи Утехе

“Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. О томе, одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно, - одговара протојереј Аркадије Шатов, старешина цркве Светог царевића Димитрија и председник епархијске комисије за питања црквене социјалне делатности. “Самоћа ме прогања” Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања. Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: на пример, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, - и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше. Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, - страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, - ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво. Наћи тога, коме је горе Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам на пример како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других. У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања. На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав. Зашто ми Бог не даје женика? Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге. Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, - то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, - Христа, - Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, - задобија Самог Бога у својој души. Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари. Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, - то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују. «Све воли и свих се бој» Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење. У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, - кажи они, - се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам. Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће. Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу ( Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима. Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу. Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом. Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу. извор:

Љубљенe слуге светога олтара, љубљени народе Божији! Рождество нашег Спаситеља је од самог почетка било знак који је изазвао многе полемике, по пророчкој речи праведног Симеона (видети: Лк. 2,34). Ирод је истребио одојчад, град Јерусалим је пао у пометњу, а Дјева Марија са Младенцем на рукама, заједно са праведним старцем Јосифом, побегла је у Египат и постали су изгнаници. Радост и тајна оваплоћења Сина Божијег откривена је само неколицини пастира, тројици мудраца који су дошли из далека пратећи звезду, а натприродно Рођење се догодило у потпуном мраку, у склоништу за овце у околини Витлејема, недалеко од многољудног града Јерусалима. Тако су нам представљене две паралелне приче: док царства, владари и појединци теже својим уским интересима, тлачећи слабе и страдалнике, у скромним јаслама лежи сам Господ, који је дошао због нас, да нас спаси од туге, бола, суровости. Данашњи свет се не разликује од древног света краља Ирода. Ни сада нема места искрености. Овај свет је ментално слеп. Он нема очи за Бога и ближњег. И наша душа отврдне, постане себична и коначно убије нашу жељу за небом. Православни хришћани, ми живимо у временима великих превирања. Пандемијска криза је прошла, сада је почела криза рата на Блиском истоку, стално нам се прича о енергетској, економској и климатској кризи, али најмоћнија криза садашњег света је унутрашња криза - рат букти у срцу човека. Тамо, у твом срцу, драги брате и драга сестро, води се одлучујућа битка између добра и зла, између истине и лажи, између светлости и таме. Сва ова бука, сва ова бомбардовања, стварна и виртуелна, осмишљени су да нас отуђе од наше сопствене природе, од нашег најдубљег ја, да нас учине глувима за откуцаје нашег духовног срца, али зато поводљивим и подложним онима који желе да доминирају светом као неки самозвани богови. За ким тугује твоје срце брате драги? За ким ти срце тугује, драга сестро? Ово је питање о којем ви и ја болно размишљамо овог Божића. Другим речима, које мисли скоро увек испуњавају ваш ум и заокупљају вашу пажњу? Да ли смо још живи духом? Да ли нас боли душа за ближњег? Да ли смо спремни да подносимо слабости једни других: муж, жена, дете, родитељ (Гал. 6:2)? Да ли нам је срце пуно разумевања и хришћанске љубави, бар према ближњима? Драги моји, главни изазов са којим се данас суочавамо је хлађење љубави (види: Мт. 24,12), које настаје услед многих зала која се дешавају око нас и због нашег немара за сопствене душе. А када се срце охлади и више не воли Христовом и пожртвованом љубављу, осећамо се потиштени, лишени истинске радости, усамљени и отуђени, као сирочад бесмислено лутамо апсурдним универзумом, везани само за пролазна задовољства и уживања, уз помоћ којих покушавамо да заборавимо на себе и смисао свог постојања. А најочигледнији знак ове менталне кризе је усамљеност. Осећамо се усамљено чак и са својом породицом. Усамљени заједно, свако уроњен у екран свог телефона или таблета. Усамљени и несхваћени, усамљена и увек незадовољни. А ово осећање постаје још акутније за нас Румуне, који живимо у избеглиштву, у страној земљи, далеко од очевог дома и места где смо провели детињство и младост. Да би љубав остала жива, она мора бити као љубав Бога нашег, да нас однесе на крст. Требало би да буде безусловна као мајчина љубав. „Оружје ће пробити твоју душу“, рекао је праведни пророк Симеон Пресветој Дјеви Марији држећи Дете у наручју (видети: Лк. 2,35). Мач ће пробити твоју душу ако заиста волиш. О мајко и оче, брате и сестро, сине и кћери! Није лако видети људе драге вашем срцу како тврдоглаво корачају опасним стазама. Није лако носити терет одбацивања, па чак и угњетавања од стране својих ближњих. Али све постаје спасоносно када схватимо да је то наша судбина и спасење, наше и оних око нас, када се уверимо да се кроз ово страдање љубави, свако у својој мери, укључујемо у велику љубав Мајке Божије и искупитељску љубав Њеног Сина. Драги моји, морамо бирати између две патње: оне која произилази из егоизма и себичности - и алтруистичке патње из љубави према Богу и ближњем. Цео свет, све што нас физички и психички окружује, гура нас ка првом. На крају крајева, садашњи свет је свет идолопоклонства, а у њему седи велики идол - „ја“, егоцентризам, коме жртвујемо све: своју земљу, друштво, породицу, душу. Исус Христос, наш Спаситељ, који се данас за нас родио и узео нашу људску природу, смерно нас позива. А када будемо мало пажљивији, када успемо да се сакријемо од околног безумља, од заслепљујућих плесова светлости и заглушујућих звукова који нас омамљују, онда поново осетимо како куца наше духовно срце. Осећамо како нас Божанско Дете приводи памети, отвара врата пред нама, отвара у дубини наше душе заборављени прозор у небо. Кренимо са поуздањем ка овом светлећем небеском острву, тражећи помоћ од Пречисте Дјеве Марије, кроз чију је душу прошао мач искушења, али која их је све савладала на радост свог Сина. Епископ северноевропски Макарије (Драгој) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У крипти цркве Св. Марка на Ташмајдану у уторак, 19. новембра 2024, од 18 ч, биће представљена збирка песама "Алка - песмом до Призрена и Средачке жупе", аутора Наде Хаџи Перић, а у издању Института за српску културу Лепосавић. Тематика песама је Призрен, Косово и Метохија, духовност, традиција, очување призренског дијалекта и средачког народног говора који обилује старословенским речима. Поред аутора, учествоваће мр Драгана Рајовић, проф.Светлана Митић Јанковић, проф.Милош Николић на кавалу и Мирјана Бараћ, члан Косовских божурова, као модератор и појац. Добро дошли! https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45418

Хуманитарна организација "Српска солидарност" већ седму годину за редом организује акцију "Чизме солидарности", намењену деци из енклава на Косову и Метохији, којој је неопходна топла обућа и одећа. Позивају се сви људи добре воље и друштвено одговорне компаније, синдикати, удружења и сви који су у могућности да подрже ову акцију, да помогну деци да са радошћу дочекају зимске чаролије у новој топлој обући и одећи. У претходном периоду "Српска солидарност" је утоплила 250 малих хероја из Косовског Поморавља – Ново Брдо, Дрена на Мокрој Гори, Врбештице на Шари, Цернице, Понеша и Паралова. Прошле године обрадована су и деца општине Клина из села Видање, Берково, Рудице и Дугоњиве. Овог пута радост ће бити приређена за 32 деце старости од 0 до 18 година из Старог Грацког. Жиро рачун за динарске уплате: 340-11013053-38 PayPal: [email protected] Инструкције за уплате на девизни рачун: Currency tag (EUR,$,CHF, CAD) SWIFT CODE: GIBARS22 IBAN: RS35340000001101305338 NAME: Srpska solidarnost ADDRESS: Beograd, Skerliceva 12 Подршку можете пружити и слањем СМС-а на хуманитарни број 1389. За правна лица постоји могућност склапања уговора о донацији. Наше мало је некоме много! Извор: Радио "Слово љубве"

Епархија рашко-призренска нема обичај да се оглашава поводом сваког друштвеног проблема, и посебно да не улази у питања свакодневне политике. Наши верници имају различита политичка опредељења, а улога Цркве је да сабира људе у вери и истини, као што је то радила вековима, а не да их дели и додворава се једној или другој политичкој групи, као што је и Свети Сава мирио браћу, а не заподирао поделе. Ипак, око кључних питања нашег народа и његовог опстанка, а поготово на Косову и Метохији наша Црква никада није и неће ћутати јер нашу Цркву не чине само свештенство или монаштво, већ и сви наши верници. Тако је било вековима и зато је светосавска Црква била и остала главни стожер окупљања српског народа, очувања његовог духовног, културног и националног идентитета, посебно на Косову и Метохији. У последње време смо сведоци све чешћег прозивања Српске православне цркве, и Епархије рашко-призренске због наводног ћутања и неактивности у времену страдања нашег народа на Косову и Метохији. Већ месецима се повлачи кроз медије и друштвене мреже прича да „издајемо наш народ са врхом државе“ и бивамо јавно прозивани због „ћутања“ на „понашање Приштине и Београда према Србима“. На ту тему је дневни лист Данас чак почетком године објавио и чланак, који се и ових дана рециклира по друштвеним мрежама. Посебно је жалосна тврдња коју је пре два дана изнео г. Момир Стојановић председник Српског националног већа да „се говори о потписивању темељног уговора између СПЦ и Приштине, као што се слично десило и раније са Црном Гором, о заштити српских светиња на Косову и Метохији, уз гаранцију Ватикана“ и да се врше „озбиљни притисци на митрополита црногорско приморског Јоаникија, као егзарха Пећке патријаршије и на владику Теодосија да они буду потписници тог темељног уговора“. У овој произвољној и тенденциозној изјави нема апсолутно никакве истине ни логике, поготово због тога што је став Његове Светости патријарха српског и свих архијереја СПЦ о Косову и Метохији кристално јасан и годинама је више пута потврђиван на светим архијерејским саборима. Добро је познато да се темељни уговори Цркве потписују само са међународно признатим државама, и то је још један показатељ више колико су ове произвољне тврдње опасне и недобронамерне, а колико су медији који их преносе непрофесионални јер нису се ни потрудили да провере да ли у томе има икакве истине и питају другу страну. Христос нас учи да на неистине, посебно од стране оних који довољно не познају живот и етос Цркве, ћутимо и настављамо свој пастирски и молитвени рад, али у овом случају сматрамо за потребно да се огласимо, не да бисмо се бранили пред онима који не слушају пастирске поуке Митрополита и свештенства у беседама и разговорима са народом, нити довољно познају наш рад на одбрани црквених и народних интереса, већ да бисмо спречили да се неистине шире и стварају додатне поделе у народу, који је ионако под тешким притиском свакодневних недаћа које нас сналазе. Зато не због правдања пред неправдом и неистинама и не због оних који добро познају наш рад, шта мислимо, говоримо и чинимо, већ истине ради и због оних који због недовољне обавештености могу да буду смућени овим нечасним подметањима, сматрамо за потребно да објаснимо да Црква не ћути пред страдањем на Косову и Метохији, већ остаје са својим народом на косовском распећу као што је то увек и чинила. Срспкој православној Епархији рашко-призренској и нашем Патријарху се месецима приговара да избегавамо да „примимо и саслушамо представнике Српског националног форума из Чаглавице“. Митрополит Теодосије је лично раније разговарао са г. Момчилом Трајковићем, кога познајемо годинама, и јасно му објаснио да делимо бриге за наш народ и тешку ситуацију у којој живи, али да Епархија и посебно манастир Грачаница не могу да буду подијум за активности политичких организација, а посебно не оних међу којима су појединци који су директно или приватно у вези са антицрквеним секташким групама које разбијају ткиво СПЦ. Један број тих активиста или стално не живе на Косову и Метохији или уопште не живе овде, а већина је своје породице и те како добро удомила ван Косова и Метохије. Не желимо овом приликом да повређујемо било кога ко је због муке морао да напусти своје домове и још једном позивамо све да остану и опстану овде и не продају своју имовину, али они који су то учинили због зараде и на штету народа који је овде остао, па из које год партије били, понајмање могу да држе лекције онима који овде живе, а посебно нашој Цркви, која остаје и опстаје, можда у најтежим условима у својој историји. С друге стране неки други чланови ових организација које говоре о „ћутању Цркве“ до јуче су јавно или притајено подржавали поделу Косова, заборављајући често на Србе јужно од Ибра, и годинама прозивали и бившег и садашњег епископа за издају и сарадњу са међународним представницима, док смо се са мукама борили да обезбедимо опстанак наших људи, обновимо порушене светиње, обезбедимо хуманитарну помоћ и конвоје у најтежа времена. И први, који понајчешће бораве у Београду и одатле дају готово свакодневне изјаве за медије, али и други који су доскора из сигурне заветрине Севера Косова критиковали оне који су остли јужно од Ибра, требало би да размисле колико је морално и коректно да нападају своју Цркву која им није учинила ништа нажао и тако уносе додатну смутњу међу народ. Продавање магле у политички смутним временима, из било које партије то долазило, није часно. Али хвала Богу, честитих људи на свим странама је више и они то показују на делу, жртвом и солидарношћу. Никада више верника није долазило на богослужења у наше светиње, никада више поклоника са свих страна није испуњавало наше манастире и цркве о празницима. Наш верни народ са разних страна овако спонтано показује шта за њега значи Косово и Метохија, литургијски и црквено, и та нам подршка посебно много значи у овом времену Шта чини наша Црква на Косову и Метохији Истине ради, али и због ранијих клевета да смо прећутали тај проблем, треба поменути да је управо наша Епархија заједно са групом адвоката који нам помажу подржала жалбу Уставном суду Косова због укидања динарског платног промета, где су детаљно изнешени сви прекршаји закона и устава поводом овог питања. О томе су такође детаљно обавештени и бројни међународни представници на КиМ као и дипломате широм света. То смо учинили и поводом затварања српских пошти, незаконите забране увоза српске робе и бројних других питања кршења људских права, застрашивања људи и неоснованих хапшења, и стално говоримо о томе са људима са којима се сусрећемо и имају утицаја. Чим су косовске власти кренуле са бруталном кампањом укидања динара и направиле прве рације у Гораждевцу и Осојану Митрополит Теодосије је одмах отишао међу народ и разговарао са људима. Упутили смо тамо и бројне међународне новинаре, а са скоро свим дипломатама у Приштини организовани су састанци. Активно и конструктивно сарађујемо и са новинарима српских медија на Косову и Метохији и невладиним организацијама. О проблемима нашег народа смо редовно обавештавали и јавност у нашим саопштењима која, очигледно, нису политички интересантна онима који траже сензације и Цркву којом би поједини политички кругови манипулисали. Али, нама је важно да то наши људи овде знају и да то види пре свега Бог, јер то не чинимо због славе, части или борбе за политичку власт, него као што смо увек чинили, ради заштите и помоћи онима којима је помоћ најпотребнија, што нам и савест налаже. О свему томе једино нисмо говорили у медијима, јер то радимо као своју духовну дужност, а не ради саморекламирања. Такође, нико не може спречити било кога да се као верник обрати своме Епископу, али је најављивање посета прво преко медија, а онда тражење пријема, пре свега неприлично. Свако може да поразговара са својим Архијерејем, да дође на службе где Митрополит служи, да заједно са другим верницима посете људе у Ораховцу, Поморављу, Гораждевцу, Осојану и разговарају са својим народом уместо да засипају јавност саопштењима и политичким причама. Тада би их и народ препознао као људе који хоће да делатно помогну, а не само читао о њиховим састанцима и критикама. Колико господа која тако олако прозивају Цркву „због ћутања, сарадње са властима“ или „због тајних споразума са Приштином и Ватиканом“, знају уопште да је Владика Теодосије обилазио затворенике Србе по затворима, да се ангажовао у десетинама случајева заједно са адвокатима и добрим људима који и нису са Косова и Метохије и који улажу велике напоре да се неправедно затвореним и њиховим породицама помогне? Да ли уопште ико од њих зна да наша Епархија и њена хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“ сваки дан преко својих шест народних кухиња храни 2000 социјално најугроженијих људи у Косовском Поморављу и Метохији? Да ли су икада посетили Призренску богословију и видели колико ти професори и ученици доприносе својим примером, молитвом и храброшћу, заједно са малобројним преосталим Србима о којима се Црква брине, да се сачува српско име у Призрену? Да ли су некада посетили мати Јоаникију у Ђаковици или одали почаст покојној мати Теоктисти која је стајала на бранику вере у Ђаковици са нашим покојним ђаковичким бакама или пак нашли времена од сензационалних изјава медијима да посете манастир Девич и сестре које су јунакиње нашег времена, које много не говоре у јавности, иако је њихово молитвено ћутање гласније и храбрије од многих интервјуа јер остају на месту страшном и чувају светињу? Да ли можда знају колико пута је наш Патријарх покушавао да дође у свој манастир Пећку Патријаршију и вековно седиште српских архиепископа и патријараха, да охрабри монаштво и народ, и био брутално спречен да уђе на Косово и Метохију и то пред очима целог света? Да ли ико од тих људи који олако прозивају Цркву уопште зна колико су пута наш Владика и представници Епархије разговарали и са званичницима наше Владе у Београду око свих проблема износећи своје ставове и предлоге како да се људима помогне, и подстицали пројекте помоћи народу и колико је до сада тога учињено? Или ипак можда неко чека да покренемо неку револуцију усред Београда, јер би по некој политичкој логици ваљда то био једини прави израз патриотизма Цркве. Свако ко редовно иде на богослужења и има поверења у своју Цркву, ко прати рад Епархије рашко-призренске јако добро зна колико смо у највећим искушењима када је претила непосредна опасност масовног страдања знали и да гласније изађемо у јавност, пре свега ради заштите и опстанка народа. Тада нас скоро нико од данашњих „душебрижника“ није ни позвао ни подржао, већ су се држали на сигурној удаљености или су били равнодушни. Нажалост, појединци који се представљају јединим аутентичним представницима Срба са Косова и Метохије сада покушавају и да појединим члановима јерархије СПЦ продају своју причу и направе раздор у самом телу Цркве или трче од једног до другог опозиционог лидера, међу којима је много људи који су у своје време и те како знали да помогну и Цркви и народу, и није им непознато шта Црква ради и са каквим се проблемима суочава и међу којима је много искрених патриота. Али ако неко верује да ће Епархија рашко-призренска да поведе политичке митинге и револуцију, и манастир Грачаницу претвори у политичку позорницу, можемо одмах да кажемо да тога неће бити. Не зато што се бојимо било кога осим Бога, већ зато што то није посао Цркве. Наше свештенство ће и даље прповедати реч Божју и тешити народ, Епархија ће наставити да збрињава расељене као што је то до сада чинила и храни гладне преко народних кухиња, манастири ће наставити да примају стотине и хиљаде поклоника који никада у већем броју нису долазили на Косово и Метохију да покажу солидарност са својом браћом и сестрама. А они који нам најављују посете са новинарима у време избора или гледају да их неко увек сними када се поклоне икони, треба да знају да таквим радом, а посебно одржавајући везу са антицрквеним групама не само да не доприносе опстанку нашег народа и светиња на Косову и Метохији, већ још више отежавају ситуацију онима који овде покушавају да преживе. Црква дели судбину свог народа Према томе, Епархија рашко-призренска никада није бежала од разговора са било којим добронамерним саговорником, али није дужна да даје медијске изјаве појединцима или групама, које би њима политички манипулисали. Стога и овом приликом упућујемо српски народ да буде опрезан, мудар и духовно сложан, да верује својој Цркви, а не онима који покушавају да неупућене заведу за Голеш планину, а све под видом бриге за српски народ. Господ нас учи да ће свакога „по делима познати“, а не по речима и обећањима. Онај који истински брине о народу то ће најпре показати својим примером и солидарношћу са Црквом и онима којима је најтеже. Такви су увек добродошли да поделе радости празника и наше туге у духу литургијског заједништва као што то чине хиљаде поклоника који долазе на Косово и Метохију, разговарају са свештенством и монаштвом и то без званичних медијских најава. Наша Црква је редовно обавештавала јавност у својим саопштењима о свим текућим проблемима и реаговала на њих, што ће наставити да чини, али не на начин како то желе политичари са било које стране, нити медијским сензацијама и саморекламирањем, већ онако како приличи Цркви која брине о свом народу и вековној баштини коју чува. Овде смо са нашим народом и остајемо са њим делећи све радости и недаће, као што смо то вековима чинили. Из канцеларије Епархије рашко-призренске октобар 2024. године https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/odgovor-eparhije-rashko-prizrenske-povodom-nedobronamernih-prozivana-za-navodno-utane-i-neaktivnost-povodom-stradana-naroda-na-kosovu-i-metohiji/

На Православном богословском факултету у Београду до 25. августа траје прикупљање школског прибора за децу на Косову и Метохији. Више на плакату поред. Извор: ПБФ Инстаграм

На Православном богословском факултету у Београду почело је прикупљање школског прибора за децу на Косову и Метохији - акција траје до 25. августа. Више на плакату поред. Факултет је известио да су чланови Студентског парламента на Велику Суботу, 4. маја 2024, посетили Универзитетску дечију клинику у Тиршовој и Болницу за педијатрију "Олга Дедијер", и том приликом поделили 200 пакетића деци која се тамо тренутно налазе на лечењу. Извор: ПБФ, Инстаграм страница

Хуманитарно уметничко вече за децу са светог српског Косова и Метохије биће одржано у четвртак 28. децембра 2023. године у 19 часова, у Удружењу књижевника Србије, на адреси Француска улица број 7. Као својеврсну улазницу на овај догађај и дар од срца, потребно је понети школски прибор за вредне ђаке из јужне српске покрајине. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/

Дечанска виница и манастир Зочиште добили су, захваљујући подстицајним средствима и пројектима Kанцеларије за Kосово и Метохију, значајну помоћ за оснаживање њихових економија. Дечанској виници у Великој Хочи уручена је пчеларска опрема, као и кошнице и ројеви, уз прекопотребни виљушкар којим несметано могу да врше утовар и истовар флашираних вина и грожђа, с обзиром на то да им је због лоше приступачности виници то било неопходно. Манастир Зочиште добио је средствима Kанцеларије за Kосово и Метохију воћарски трактор са приколицом. Ова опрема била им је важна због вингорада који се налазе у Ораховцу и близини самог манастира. Извор: Канцеларија за Косово и Метохију

Ђакон Александар Цигановић из цркве Светог Првомученика и Архиђакона Стефана у Сремској Митровици, известио је о првој акцији паковања пакетића и припремања честитки за децу на светом српском Косову и Метохији. Акција са децом из црквеног хора „Светосавци“ одржана је на дан св. Василија Великог, 14. јануара 2023. године у храму св. Стефана, а након прављења пакетића одржана је и кратка проба хора поводом предстојећих празника. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"

У петак 2. децембра 2022. године са почетком у 19 часова у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржаће се хуманитарно вече у оквиру којег ће глумица Јована Тодоровић одиграти монодраму „Исповест принцезе Оливере Лазаревић“, која је уједно и њен ауторски пројекат. Сав новац који буде прикупљен отићи ће као хуманитарна помоћ дјеци и њиховим породицама на Косову и Метохији. https://mitropolija.com/2022/11/30/ispovest-princeze-olivere-lazarevic-u-podgorici-sav-prilog-bice-proslijedjen-djeci-sa-kim/

Хуманитарни омладински клуб „Млади за Космет“ из Подгорице почео је божићну акцију прикупљања помоћи за Народне кухиње на Косову и Метохији и манастир Дубоки поток. “Покрећемо Божићну акцију са циљем да прикупимо 10.000 евра”, саопштили су “Млади за Космет”, позвавши све људе добре воље и племенитог срца да у складу са могућностима дају свој допринос. Народне кухиње које води ДО ,,Мајка девет Југовића”, а које функционишу под Епархијом рашко-призренском и косовском-метохијском, хране више од 2.000 људи и има их шест широм Космета. Осим основних потреба које обезбјеђују најугроженијима, реализују и друге пројекте важне за опстанак нашег народа. Растом цијена намирница и онако тешка ситуација за Народне кухиње на Косову и Метохији додатно је отежана, па им је неопходна помоћ за нормалан рад. Манастир Дубоки поток налази се у близини Зубиног Потока. Потиче из 14. вијека, а након што је неко вријеме био напуштен, обновили су га монаси из Црне Реке. Вјековима је био средиште духовног живота у Ибарском Колашину. Сачињавају га црква Ваведења Свете Богородице и обновљени конак из 19. вијека. Цркву Свете Богородице вјерни народ зове и ,,Црква Свете руке” прозвана по руци Св. Никите која се чува у манастиру. Начин уплате: Хуманитарни омладински клуб Жиро рачун 510-93398-79 (ЦКБ) Paypal сервис: [email protected] Сврха уплате: Донација https://mitropolija.com/2022/11/03/bozicna-akcija-za-narodne-kuhinje-na-kim-i-manastir-duboki-potok-ukljuci-se-i-doniraj/

Након две године паузе одржаће се поново хуманитарни турнир "Тројка из блока", у суботу, 24. септембра 2022. године, од 18 часова, на Калемегдану, најавио је за Радио "Слово љубве" Петар Јосиповић, из ХО "Срби за Србе". Сав приход прикупљен на овом турниру намењен је социјално угроженим породицама које живе на Косову и Метохији. Петар Јосиповић Извор: Радио "Слово љубве"

Богословија Светог Саве у Београду организовала је хуманитарну акцију и прикупљање помоћи за децу која живе у енклавама на подручју јужне српске покрајине, известила је Богословија на инстаграм страници. Деци предшколског и школског узраста од првог до осмог разреда у Ораховцу, Хочи, Церници и Косовском Поморављу, послати су пакетићи који садрже у себи основне хигијенске намирнице, школски прибор и играчке. Такође, хуманитарној организацији ''Мајка девет Југовића'' донирана је одећа и обућа, као и играчке за најмлађе, стоји у објави и додаје се: Овом приликом, захвалили бисмо се компанији PERTINI TOYS која је донирала играчке за нашу децу са Косова и Метохије, као и компанији Coca-Cola Србија на донацији сокова. Поред Богословије, велики допринос успеху ове акције допринеле су и основне школе са територије града Београда (наводимо их азбучним редом) ОШ ''Борислав Пекић'' (директору Горану Шупљеглаву и вероучитељима Маши Бјелици и Драгољубу Бришевићу), ОШ ''Драган Лукић'' (директорки Ољи Ћоровић и вероучитељима Данијели Кошћал и Оливери Николић), ОШ ''Карађорђе'' (директору Обраду Дракулићу и вероучитељима Тањи Карастојковић и Наташи Пољак) и ОШ ''Савремена'' (директорки Јасмини Френовић, Анђелији Златић и Ксенији Лазић). Свим директорима, наставницима, сарадницима, ученицима и родитељима захваљујемо се на свесрдном учешћу у овој акцији, а нашој дечици на Косову и Метохији желимо да их Сам благи Господ благослови, награди, сачува и орадости. Извор: Богословија, ФБ

Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи, већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани. Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани. Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице: 1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен. 2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор 2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год. 3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи 25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир. 4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола. 5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс. Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона: 1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији. 2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако. Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ. Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији. Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији. Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић поручио је да нико не може прекинути везу Срба са Косова са матицом Србијом и да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. „Наравно да Срби са КиМ треба да се питају о својим условима живота јер уосталом ми овде живимо са осталима, али ако неко мисли да може да пресече везу Срба са својом државом Србијом, без обзира ко је тренутно на власти, мислим да за то неће имати релевантне саговорнике“, објавио је на Твитеру игуман Високих Дечана. Поручио је да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у безобличну националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. “Без тога бисмо били бедно изманипулисани од косовских албанских политичара. Зато сваки дијалог са Србима мора да иде преко Београда“, нагласио је он. Подсјетио је да је Епархија Рашко-призренска на КиМ део Српске Православне Цркве и да је у Пећкој Патријаршији сједиште Патријарха српског. „Покушаји да се са Србима на КиМ направе односи одвојени од Србије немају подршку народа“, поручио је отац Сава Јањић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? 01.05.2020. Антисрпске провокације се настављају на КиМ! Јуче је група млађих Албанаца на згради основне школе у селу Гојубља код Вучитрна исписала графите ОВК и нацртала албанску заставу. Такође, покушали су да провале у цркву. Преузето са: https://www.kosovo-online.com/vesti/hronika/nastavak-provokacija-u-gojbulji-ponovo-ispisani-grafiti-ovk-1-5-2020 https://www.kosovo-online.com/vesti/drustvo/gujon-nasilje-nad-srbima-se-nastavlja-dok-je-vecina-pocinilaca-van-domasaja-pravde-28

На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет

Меморандумом из 2003. године наглашава се да Црква Христова у Српском народу, дијели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање и да се показује и данас као најпоузданији свједок његових искушења, која су, како се истиче у уводу, погубнија сада можда но икада. – На Косову и Метохоји био сам епископ 34. године и сматрам да може, ако будемо људи као што треба, да се настави живот тамо гдје је прије рата прекинут, казао је 2005. године блаженопочивши Патријарх Павле који је заступао Меморандум о Косову и Метохији у којем се стриктно наводи да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дијела територије Српског народа, Српске државе и Цркве МЕМОРАНДУМОМ из 2003. године наглашава се да Црква Христова у Српском народу, дијели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање и да се показује и данас као најпоузданији свједок његових искушења, која су, како се истиче у уводу, погубнија сада можда но икада. У првом члану истиче се да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дијела територије Српског народа, Српске државе и Цркве, као и да се мора испоштовати принцип неповредивости и непомјеривости државних граница, гарантованих међународно државноправним актима и Резолуцијом Савјета Безбједности бр. 1244, која, како се истиче даље, гарантује цјеловитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Патријарх Павле, заједно са другим заступницима, овим документом 2003. године упутио је апел српској држави и међународној заједници да подржи све истакнуте чланове који указују на апсолутну неотуђивост КиМ од Србије. Он је, заједно са другим заступницима, кроз овај документ тражио од домаћих и страних ауторитета следеће: – Да се смјеста заустави страдање и етничка дискриминација Српског православног народа на Косову и Метохији и омогући безбједан и достојанствен живот за све становнике Покрајине без обзира на њихово поријекло. – Да се омогући повратак свих прогнаника и расељених лица, посебно 230000 Срба који већ четири године не могу да се врате својим домовима, као и свих оних који су под разним притисцима били принуђени да напусте своје домове након Другог свјетског рата, а желе да се врате на своја огњишта. – Да се заштити српска имовина од даље узурпације или уништавања и омогући законитим власницима да остваре своја имовинска права, као и да се спријечи распродаја српске имовине под притиском. – Да се заустави варварско рушење и скрнављење православних цркава и гробља на Косову и Метохији и да се Српској Православној Цркви омогући обнова порушених и оштећених светиња и манастира и несметан духовни и пастирски рад свештенства. – Да се заштити од неконтролисане приватизације земља која је тренутно у друштвеном власништву, а која је незаконито и без накнаде одузета Српској Православној Цркви након Другог свјетског рата, као и да се покрене процес реституције одузете земље или одговарајуће компензације. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новообјављеном извештају Стејт Департмента о међународним верским слободама за 2018. годину посебна пажња посвећена је нарушавању верских слобода и имовинских права над СПЦ на Косову и Метохији. Доносимо важан део који се тиче манастира Високи Дечани који је споменик светске баштине УНЕСКО и споменик на листи угрожене светске баштине - очигледно и даље на мети не само наоружаних екстремиста који су га годинама нападали, већ и званичних косовских институција које не престају са притисцима на овај манастир стар скоро 700 година: "СПЦ и међународне организације саопштиле су да су дечански општински службеници наставили да одбијају примену Одлуке Уставног суда из 2016. године која потврђује пресуду Врховног суда (Косова) из 2012 да општина треба да врати манастиру више од 24 хектара земље манастиру Високи Дечани. Градоначелник Дечана Башким Рамосај наставио је у току године да говори о овој одлуци као неприхватљивој. Владине институције нису ништа предузеле против њега и општинских руководилаца поводом изостанка спровођења одлуке Уставног суда. НАТО Косовске снаге, познате као КФОР, наставиле су да одржавају безбедност манастира. Дечанска општина је покренула планове за изградњу пута кроз СЗЗ (Специјалну заштићену зону) поред манастира Високи Дечани. Према правним мишљењима ЕУ и ОЕБС-а која су објављена у току године, косовски закон забрањује изградњу транзитног пута кроз СЗЗ. Канцеларија премијера је оспорила ову правну интерпретацију. Још 2014. г. Савет за примену и мониторинг заштићених зона (СПМ) одлучио је да би планирани пут кршио закон. Савет је потврдио да је пут незаконит на свом састанку у априлу." Изворни текст на енглеском језику: Цео извештај на енглеском (део о Дечанима на 7. страни): 2018 Report on International Religious Freedom: Kosovo https://www.state.gov/wp-content/uploads/2019/05/KOSOVO-2018-INTERNATIONAL-RELIGIOUS-FREEDOM-REPORT.pdf Канцеларија ЕУ на Косову је годину дана након доношења одлуке Уставног суда 20. априла 2017. године апеловала да се владавина права мора поштовати: "ЕУ је забринута због континуираног одсуства примене пресуде Уставног Суда из 20. маја 2016. године у вези земљишног спора у случају Дечани. Одлуке косовског највишег правног тела су коначне и морају бити примењене. ЕУ позива власти на свим нивоима да покажу поштовање владавине закона као фундаменталног демократског принципа. Пуно спровођење пресуде треба спровести без одлагања. ЕУ даље осуђује све друге активности које блокирају приступ или на други начин ометају живот у Високим Дечанима" https://eeas.europa.eu/delegations/kosovo/24839/eu-concerned-lack-implementation-constitutional-court-ruling-land-dispute-case-decane_en У последње две године амерички амбасадори у Приштини г. Делави и г. Коснет су више пута давали изјаве захтевајући да се поштује владавина права у случају Дечана. Ови апели су директно игнорисани од стране косовског премијера Харадинаја који остаје чврсто супротстављен овој одлуци заједно са општинским властима. Шеф канцеларије ЕУ гђа. Наталија Апостолова реаговала је пре месец дана новим захтевом за спровођење одлуке уставног суда, али без резултата. Прошлог августа група амбасадора ЕУ са шефовима мисија акредитованих у Приштини одлучно се супротставила изградњи транзитног пута тј. магистрале која Дечане треба да повеже са суседном општином Плав у Црној Гори и која је планирана да прође непосредно поред 700 година старог споменика УНЕСКО. Косовска влада још није одустала од ове идеје и остаје упорна у намери да заврши пут упркос косовским законима по којима је овај пројекат недозвољен и не може га одобрити ни манастир, као ни међународни или локални представници власти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска