Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

Наш колега и форумаш Александар Милојков је завршио своју дисертацију, коју је Комисија прегледала и након тога констатовала да "дисертација представља оригинално и самостално научно дело. Овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду да одобри јавну одбрану овог рада." Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова А кога рад интересује, може га прочитати на следећем линку: http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf

У ранохришћанском спису Пастир Јермин о посту читамо следеће: Тај пост, рече он, ако се (притом) држе и заповести Господње, врло је добар. А овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш. Пре свега, чувај се од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти срце своје од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, тај (ће ти) пост бити савршен. А чинићеш овако: Извршивши оно што је напред написано, ти у онај дан када постиш не окуси ништа осим хлеба и воде, а од јела која си имао јести (тог дана) сабери збир трошка тог дана кад си то имао чинити и, одвојивши на страну, подај то удовици и сироти и ономе који нема. Тако ћеш имати смирену мисао, да би од смиреноумља твога онај који (то) добије испунио душу своју и помолио се за тебе Господу. Ако, дакле, тако учиниш пост... твоја ће жртва бити угодна пред Богом и тај пост ће бити записан... (LVI, 5-8). Ове речи из древног хришћанског списа (потиче из прве половине II века) говоре нам о суштини поста. Говоре нам о суштини од које смо се, мање или више, у пракси живљења самог смисла , удаљили. Ту суштину истиче и Свети и Велики Сабор, говорећи о христоцентричности поста. Када се каже христоцентричност то не значи само угледање на Христа као узор (конкретно у посту), већ и усмереност делатности ка евхаристијској заједници, ка Телу Христовом као коначном смислу конкретног чињења. Штавише, христоцентричност поста се никако и не би смела свести на некакво имитирање Христа, у смислу индивидуалног и психолошког достизања одређеног нивоа духовности. Пост није сâмо по себи разумљиво изнуривање тела зарад духа, где би дух сам себи био циљ и смисао. Пост није „рат“ двојења човека на „важан“ дух и „неважно“ тело. Његово подржавање Христу, његова христоцентричност огледа се у усмерености ка Христу – али не ка Христу као идеји или идеологији, коју психолошки треба доживети у индивидуалном аскетском искуству, већ ка живом Христу, ка живом Богочовеку. Тај живи Богочовек Христос је нико други него Тело Његово – евхаристијска заједница, сваки уд, свака честица која то Тело твори. Дакле, христоцентричност поста је усмереност смисла поста ка ближњем, ка „најмањим Његовима“, које ваља нахранити, напојити, оденути... (Мт 25, 35-40). Овакав, дрвевно хришћански, изворни смисао поста видимо у цитираном Пасусу Пастира Јерминог. Треба обратити пажњу да се у први план истиче и да у правом смислу пост чини ваљаним његова, како обично кажемо, духовна компонента. Чување од „злих речи и злих жеља“ јесте прича о животу као односу према другом човеку, према ближњем. Такође и друга, „телесна“ компонента поста има исти циљ – ближњег. Уздржавање од хране је ради извесне „уштеде“, како би се ближњи, онај који нема, нахранио. Дакле, смисао није „на води“ или „на уљу“ као неким сомообјашњивим формама и аксетским идејама које су саме себи циљ. Одрицање од старања о себи је зарад бриге за другога. Наша данашња пракса, она која се може чути и видети у нашем црквеном мнењу, као да је свела смисао поста на то шта ћемо, када и колико јести. Тако, садржај тањира као да је постао главна мера да ли смо „бољи“ или „лошији“ хришћани. Неретко, питање наше достојности пред Светим Путиром постало је то „на води“. Питање - Да ли си постио? – као својеврсна улазница у круг „достојних“, усмерено је на усклађеност садржаја нашег тањира „по типику“ и сав смисао ту, изгледа, стаје и остаје. Наше аскетско искуство почиње и завршава се у том неком индивидуалном сусрету са самим собом. Ми, као индивидуа и правило како постити смо довољни. Други човек, сусрет са њим, није нам потребан да бисмо се заиста подвизавали ка оној исконској достојности и доброти у христоцентричном искуству евхаристијског постојања. И сâмо уздржавање од одређене врсте хране у току поста, живи свој савремени апсурд. Не само да је то уздржавање престало да буде избор лако доступне и ценовно приступачне хране, већ напротив. Начин живота, комерцијализовање свега па и времена када хришћани посте, учинили су да посна трпеза постане компликованија и економски захтевнија од оне мрсне. На тржишту су присутне разне посне ђаконије и то уз рекламу – И кад постиш, да се гостиш! Хришћанска ревност у току поста и преданост да се исти „по правилу“ испости свео се на комуникацију размене рецепата за посне пите „да прсте поједеш“. Тржиште које све више и све разноврсније нуди посне алтернативе у исхрани, али са све захтевнијим економским моментом, довело је праксу хришћанског поста до још једног апсурда, којег су хришћани без реакције „прогутали“. Наиме, сводећи пост на храну „по правилу“, економски моменат постао је улазница за статус „добар хришћанин“. Имућнијим хришћанима доступнији су квалитетни посни производи, сви „благословени“ и „по типику“, те ће им и вишедневни пост лакше пасти, штавише неприметно, па и са задовољством. Испуниће пост „по правилу“ што ће их учинити „достојним“ и „добрим“ хришћанима. Они хришћани са нешто плићим џепом, искусиће пост више као „горчину“. Та „горчина“ огледа се у борби између нужног задовољења потребе за храном са једне и усаглашавање хране са „правилом поста“ са друге стране. Поставља се питање – где је пост? Да ли у лагодном изабирању широког асортимана исхране која је „по правилу“ или у изабирању нужне, најлакше доступне или чак једино доступне хране која „није по правилу“? Ово су важна питања, којима наша јерархија треба да се позабави. Наши архијереји морају помоћи да се савест наших верујућих људи, у поменутој реалној борби између нужности и могућности, растерети осећаја кривице и недостојности. Управо ту суштину пастирске бриге дотичу предлози нашег блаженопочившег Патријарха Павла о скраћењу оних вишедневнох постова о чијој дужини и не постоји јасна, канонска црквена сагласност и одредница. У првом реду је то Апостолски пост, чија дужина варира у зависности од датума празновања Васкрса и који зна да заиста буде нереално дуг (чак по шест или седам недеља). Неко ће рећи да се и у Пастиру Јермином помиње пост „на хлебу и води“. Да, помиње се, али тада не постоји дужина трајања постова коју данас имамо. Постови су били знатно краћи, неретко само једнодневни. Ипак, они нису губили своју суштину – јер дужина и није суштина поста. Суштина поста је оно што пост, као подвиг, изграђује у нама – тај двиг, то померање од палог самољубља и бриге о себи ка братољубљу и бриге о другоме. Скраћење појединих постова, као и прилагођавање самог начина исхране у њима, помогло би бољој афирмацији самог смисла поста, од којег смо се временом удаљили. Благослов за такво делање, за промишњање самог начина поста, налазимо и у Одлуци Светог и Великог Сабора. Када су у питању вишедневни постови, Сабор је дао у власт помесним Црквама да врше „човекољубиво снисхођење“ које неће слабити установу поста (његов смисао), „у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса.“ А то су три од четири вишедневна поста – сви осим Васкршњег поста за који једино постоје јасне црквено канонске одреднице. Такође, постоји и потреба да се пост као такав афирмише међу хришћанима. Јер, чињенице су такве да се њима не можемо похвалити. Ваља нам се запитати – колико хришћана, крштених људи заиста живи црквени, литургијски, богослужбени живот? Наши храмови јесу релативно испуњени на недељним литургијама. Али, испуњени су не зато што је већина хришћана заиста литургијска већ зато што је храмова мало и зато што су и сами малени. Чињеница је да је далеко више крштених људи у току недељне литургије изван храмова, на неком другом месту и са неким потпуно другим интересовањима. Даље, треба се запитати колико од тог маленог броја литургијских хришћана практикује пост, на какав начин и у којој мери? Пракса причешћивања говори да један број њих пости све свештене постове, сво време њиховог трајања. Други опет посте поједине постове (на пример Васкршњи и Божићни пост), док трећи практикују да посте делове свештених постова (такозвану прву и последњу седмицу). Не треба пожурити са закључком па за овакво стање „осудити“ саме хришћане, верујући народ, због „мањка ревности“. Треба се запитати да ли је скромној афирмацији поста међу хришћанима кривац управо пракса, начин и учесталост свештених постова? Није ли управо таква пракса конкретно нашем народу, у нашој помесној Цркви навалила на плећа крст који не може да понесе? Не може, не из неког разлога мањка добре воље и вере, већ из разлога што већина наших људи, у вишедневним постовима, није у стању да приушти колико-толико неопходну храну која би задовољила оне најнужније потребе које покрећу човека и чине га способним да живи, ради и служи својој породици и својим ближњима. За већину, таква посна храна је углавном недоступна или тешко доступна. Парадоксално, неке анализе кажу да је посна потрошачка корпа чак око 30 процената скупља од оне мрсне. Пракса поста је очигледно неприлагођена савременим условима живота хришћана, социјално-економским моментима који те услове диктирају и захтевима које хришћанима живот намеће. Све наведено се налази као важно питање пред јерархијом наше помесне Цркве. Одговор (или ћутање) на то питање одредиће и сам подвиг поста – да ли ће он бити терет савести и индикатор осуде хришћанске ревности и достојности или ће бити лек који ће служити самим хришћанима. Волели бисмо да буде ово друго. Но, да би то и био, сама пракса поста морала би да уђе у неку комуникацију са савременим животом хришћана. Вазда се у бављењу овим питањем треба сећати Христових речи о суботи и човеку. Оне су применљиве и на причу о посту и човеку: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. (Мк 2, 27) View full Странице

Сажетак: У раду се разматра христологија Светог Августина кроз анализу позиције личности и суштине у онтологији. Августиново схватање онтологије се, на примеру христологије, представља као јединство два питања о бићу — личности и суштине. Такође, у онтологији Светог Августина личност заузима примарну онтолошку позицију. Истиче се да је једино таква онтологија могла да искаже христологију на начин на који је то учинио потоњи Халкидонски сабор, што Августина поставља на линију отачког богословља. У раду се разматрају поменута питања кроз анализу Августинових ставова у вези са односом оваплоћења и теофаније. Затим се испитује: онтолошка структура христологије, христологија као онтологија (истинито биће) творевине и однос христологије и еклисиологије. Кључне речи: Свети Августин, христологија, Халкидонски сабор, онтологија, личност, суштина, природа. ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО ТЕКСТ У ПДФ-у View full Странице

Време је Васкршњег поста, много православних хришћана не придржава се истог, ретко иде у цркву и нема свог духовника. О вери се информишу читајући на интернету. Зашто је ситуација таква и због чега доста тога у вези са вером поступамо по моделу „Ваља се!“, ексклузивно за Србин.инфо, говори професор верске наставе, мастер теологије и докторант на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, господин Александар Милојков. Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији? Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије. Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста. Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере? Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53). Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам? Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума. Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског. Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере. Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне. ауторка интервјуа: Славица Мојсин На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама? Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите? У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције. Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога. Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово. Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube? Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије. Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији. Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације. Александар Милојков Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа. Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу. Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере? Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом. Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога? Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника. Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве. Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте. У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао? Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то. Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове? Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања. Извор: Србин.инфо View full Странице