Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'исповест'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Повод литургијског сабрања била је исповест свештенства архијерејског намесништва београдског првог. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха: Браћо и сестре, хвала Богу већ смо превалили половину Великог поста. Као што сви знамо атмосферу и начин живота на који нас пост позива није нешто што треба да практикујемо само током поста него јесте амбијент и правило живота на који смо позвани непрестано. Позвани смо да духом поста живимо сваки дан, сваки тренутак свога живота. Црква је устројила и установила пост из више разлога, а пре свега, због тога што пост треба да вас подсећа да је Господ Христос Алфа и Омега, Почетак и Крај, садржај нашега живота и да ништа без љубави Његове и без благодати Његове не можемо да чинимо. Пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића. У току поста се трудимо да, поред уздржања и практиковања врлина, интензивније преиспитујемо себе, преиспитујемо свој живот, интензивније посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем, а онда после дијагностиковања како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији, истинском и правом духовном лечењу. У том контексту самопосматрања и молитве да где год видимо неку мрљу на својој души одмах хоћемо да је бришемо, Црква је као једно од помоћних средстава устројила и исповест. Исповест је, дакле, опет је нешто што треба да практикујемо током свеукупног свога живота и свакога дана. У току поста интензивније нас Црква подсећа на потребу исповести. Зашто? Зато што исповест није својеврсни судски процес, није истрага. Исповест није тренутак када препознавајући своје промашаје, доживљавамо их као преступе одређеног спољашњег закона и правила и препознавши те преступе долазимо пред свештеника, признајемо своју кривицу и очекујемо неку одмазду, неку духовну казну. Исповест је само потврда, пројава онога што се зове у Цркви покајање. Покајање су оци Цркве, предање Цркве, назвали радосном тугом. Зашто? Зато што покајање подразумева констатацију својих недостатака, својих промашаја, падова, греха, страсти, али у исто време и призивања благодати Божје да она буде путоводитељ, да буде лек, да буде терапија која нас враћа на прави пут, која нас враћа у нормално здраво духовно стање. Отуда и јесте покајање названо радосном тугом, јер у истом тренутку ми видимо свој промашај, а промашај доживљавамо као мисао, поступак, реч који су се огрешили о љубав Божју, о Његово милосрђе. Онда не само да нисмо задовољни него осећамо истинску и праву тугу. Са друге стране, због тога што смо се обратили Богу и затражили Његову благодат да она буде наш сапутник, да она са нама и уместо нас оно што ми не можемо чини осећајући да истог тренутка благодат дејствује, да Бог шаље Духа Светог на нас као и на апостоле на дан свете Педесетнице, ми смо обасути и испуњени неописивом безграничном радошћу која превазилази ону првобитну тугу. Сви смо, дакле, у току поста позвани да преиспитујемо себе, као и уосталом како рекосмо током читавог свог живота, знајући да је Бог у Христу откривен наша мера и критеријум, да је он наше огледало, а не други човек. Не треба да се поредимо са другима и да препознајемо када смо од других бољи, а да не видимо оне који у Христу расту и треба да нам буду узори. Ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање. Наравно да нису само верници ти који имају потребу за подвигом, за духовним животом, за терапијом духовном и лечењем, али и за духовним узлетима, него и свештеници заједно са верницима, пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани. Они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божјим, а да би то то могли морају заиста - или морамо заиста и ми свештеници - трудити се уздајући се увек у Бога да будемо истински и прави пример, тј. да будемо сведоци речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота. Зато, поред других тренутака када неки свештеници имају потребу за исповешћу и када прибегава своме духовнику тражећи од њега подршку, ти свештеници - Црква је опет наша Помесна устројила - прибегавају интензивније не само посту него исповести и покајању у току поста. Данас овде у малој цркви светосавској, један део свештеника из Архиепископије београдско-карловачке сабрао се да се пре свега заједно са вама Богу моли, али истовремено да у продужетку изнесе пред Господа оно што га боли очекујући од Њега, Дародавца живота и Лекара душе и тела наших, да исцељује и вида духовне ране које смо пре свега сви и свако себи сами нанели. Нека Господ благослови ток поста који предстоји, да буде миран и у радости и да испуњени благодаћу Духа Светог дочекамо славно Васкрсење Христово, а у Њему и са Њим да учествујемо у свему ономе што је дар Његове победе. http://www.spc.rs/sr/liturgija_predjeosvetshenih_darova_u_crkvi_svetog_save
  2. Случајно се омрсио на Крстовдан (попио продужени с млеком у кафићу) и поломих се око тога, и дођем јутрос на литургију да се исповедим кад оно каже ми свештеник готове исповести, а ја пошто сам био на крају цркве нисам видео од гомиле да је било исповедање. И сад ми много криво што се нисам исповедио. Али сам се искрено покајао. Јел морам да се исповедим да би ми грех био опроштен?
  3. Када сам приступио изради овог реферата, зазвонио ми је телефон. Назвала ме је моја пацијенткиња, у овом контексту зваћемо је Људмила: „Могу ли да дођем на консултацију заједно са адвокатом?“ Био сам крајње зачуђен. (Они који познају савремени руски живот, схватиће ме: адвокати су код нас велика реткост чак и на суду, а тек да неко иде на психотерапеутско саветовање са адвокатом – за нешто такво ја још нисам чуо). Шта, нешто се догодило? Да, ја сам коначно одлучила да се разведем од мужа, јер се данас разјаснило, да ме је он фактички покрао. Ви сте љути и огорчени због тога што сте му толико веровали… Све сам за њега жртвовала, а он ми је узвратио издајством. То је врло болно, осим тога, кроз два дана, на Велики Четвртак, код нас ће бити исповест за цео живот (Људмила је ове године похађала катехизацију). Не опростивши, ја немам права да идем на исповест, а не могу да опростим. То је за сада немогуће, јер је рана одвише дубока? Да, ово је врло болно. Ја много праштам, али ово не могу. Знате ли Људмила да ви можете, исто то што сте рекли мени, рећи и Богу? Како то? На пример, ви ћете се припремати за исповест и разматраћете ваше односе са мужем. И могуће је да ћете наћи нешто, што ћете моћи да му опростите, и тада ви можете рећи овако: „Господе, ево ја му ово опраштам, али издајство не могу. Ја бих хтела, али не могу. Сувише је болно“. Понесите на исповест све, што буде у вашој души – и љутњу, и увређеност, и бол, и усамљеност. И када будете говорили, памтите да је Он – Тај, Коме говорите и од Кога очекујете исцељење – у тај исти четвртак Он је страдао од издајства, бола и усамљености. И молио је ученике да буду с Њим, будни, а они су заспали. Можда ћете ви у томе успети, зато што је код вас исти бол, иста рана. Ви знате, како калеме гранчицу на дрво? Засецају дрво и причвршћују на том месту одрезану гранчицу – „раницу“ на „раницу“, да би се омогућило срастање. Тешко ми је да себи представим шта осећа гранчица, али преко тог места, где су се сјединила два реза почињу да теку животворни сокови, заједнички за дрво и нову грану. А без засецања они се не би могли сјединити… Наступило је кратко ћутање. Људмила више није спомињала адвоката.
  4. Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно. Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи. Многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје. Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари. Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава. Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих. Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу. Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
  5. Свештенство архијерејских намесништава бечејског, жабаљског и врбашког је ове године Господње приступило светој Тајни исповести у хрaму Преноса моштију Светог оца Николаја у Равном Селу. По благослову Његовог Високопреосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, свештенике је у четвртак, пете седмице Часног поста, 15. априла 2021. године, исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Свештенство оџачког и бачкопаланачког архијерејског намесништва је и ове године Господње приступило светој Тајни исповести у Световаведењском храму манастира Бођани. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, свештенике је у среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. У уторак, пете седмице Часног поста, 13. априла 2021. године, после јутарњег богослужења у храму Преноса моштију светога оца Николаја у Сивцу, свештеници и ђакони архијерејског намесништва сомборског и суботичког приступили су светој Тајни исповести. По благослову Преосвећеног владике Иринеја, свештенство поменутих намесништава је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У понедељак, пете седмице Часног поста, 12. априла 2021. године, после вечерњег богослужења у храму Сабора српских светитеља у Будисави, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, који је исповедио свештенике, истакао је значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. У понедељак, пете седмице Часног поста, 12. априла 2021. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници и ђакони архијерејског намесништва новосадског првог, предвођени Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким господином Иринејем, приступили су светој Тајни исповести. По благослову Преосвећеног владике Иринеја, свештенство је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, Епископ бачки Иринеј је заблагодарио проти Слободану на указаној љубави и труду, а потом су свештеници, заједно са својим Архијерејем и исповедником, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме у свечаној дворани Црквене општине новосадске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. архимандрит Елпидије (Вајанакис) ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест? Наравно. Он чује исповест. Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли? Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала. Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу." Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника. "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се." Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши." И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје." Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник. - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу. Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета. Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли. САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
  11. У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. "Најбоље би било када бих могла да прескочим сваки август свих ових година а и убудуће. Било би ми много лакше. Једно време сам мислила да сам успела то да превазиђем али нисам нити ћу то моћи док сам жива. То је тако.“ Овако говори Наташа Дракулић која је на данашњи дан 1995. године, заједно са породицом напустила родну кућу у (Титовој) Kореници и стала у бесконачну колону прогнаних Срба која је ишла у непознато. Остао је пас о који је ушао у легенду као симбол верности и судбине. Појавио се на спаљеном кућном прагу после неколико година када се тамо вратила Наташина бака. Детињство, безбрижност и наду да ће се спокој опет вратити у њено и дворишта њених суграђана одувала је војна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага чији резултат је било више од 200.000 прогнаних и неколико хиљада побијених и несталих Срба. Наташа је постала позната сценаристкиња ( „Убице мог оца“, „Заспанка за војнике“, „Дара из Јасеновца“, „Ларин избор“, „Мансарда“…) али сценарио који је њој живот исписао тих дана не ствара се за писаћом машином. Ово је Наташина прича. Дани пакла и ништавности Никад то није прошло нити ће проћи. Kад дођу тај 4. и 5. август утишам се и нестанем, као да избришем саму себе. То су дани пакла и туге и ништавности живота. Е, тако се осећам сваког августа, само гледам како да га прескочим. Насмејем се кад слушам како људи у ово време короне жале за морем. За мене море од тада не постоји.” Kао дете преживиш, после те стигне “Мој градић се звао Титова Kореница, од 91. само Kореница. Дивно место, дивна кућа, дивна породица, дивно детињство. Хтела сам да се бавим животињама и маштала да будем ветеринар, али све се окренуло. И тек после тога сам до краја схватила приче о ужасима које су људи преживели у Другом светском рату, до тад то слушаш као лоше бајке које су прошле и мимоишле те. Онда сам и сама ушла у ту грозну бајку, први пут за дванаести рођендан 1991. када су ми тату ухапсили после оног сукоба на Плитвицама. Након тога ћу у Kрајини провести четири године без струје, без воде, без праве слободе, али дете си, живиш… Kао дете то некако тада лакше преживиш и проживиш, али касније те стигне. Kад сада из моје неке позиције помислим да морам да оставим све што сам стекла, а стекла сам много, било би ми тешко. Kако ли је свима њима било у том тренутку?“ Одлазак у непознато „Отишли смо 4. августа ујутро када је почело интензивно бомбардовање. Имали смо само радио на батерије које грејеш да би радиле, на њему Туђман позива ‘останите, останите’, а ови бомбардују и гранатирају, људи пролазе и пролазе, а онда пођеш и ти. Kренули смо мајка, отац, ја и бака, остао је пас. Мене ће у Доњем Лапцу убацити у кола код рођака, они су остали да сачекају остале. Наредних петнаест дана ћу провести у колони са стрином, братом и сестром, без родитеља и баке и нећу знати шта је с њима. Ослушкујемо абере, слушамо ко шта прича, распитујемо се, ишчекујемо…“ Пас који се вратио „Kако сам поднела одлазак? Мама и тата су ми рекли, смири се, вратићемо се са чињеницом да смо оставили пса ја сам у то и поверовала или сам хтела да верујем. Међутим, први пут сам тамо дошла 1999. године. Прва се вратила бака 1997. године. Све је било уништено. Од свега што смо оставили појавио се само тај мој фамозни пас о коме се данас испредају легенде. Kуцко, је то чувено створење. Држали смо га још десет година, угинуо је у дубокој старости, преживео је хорде идиота који су пред собом рушили, палили и убијали. Kућу смо обновили, али ја је и дан данас видим онакву какву сам је оставила тог 4. августа. Средили смо је да буде каква је и била али она то никад више бити неће нити у њој има иједне ствари из мог детињства и прошлости. Kад је сањам сањам је онакву каква је била. Нисам више могла ни да спавам у мојој соби, преселила сам се у неку другу.“ Бака из колоне „Петнаест дана у колони, идеш километар два, станеш, па преспаваш, настављаш, онда чујеш за Петровачку цесту, погинуло оволико, нестало онолико. Тек у Бијељини звала сам тетку у Београду и она ми је рекл да се мама јавила и да су добро и тада ми је пао камен са срца. Оно што ме је највише натерало да будем храбра и издржим била је једна бака која је ишла испред нас. Носила је само један завежљај и од тога се није одвајала. Стајали смо, одмарали и једном смо је, у тим паузама, упитали шта то носи? Одговорила је ‘Kости!’ Kакве кости? ‘Kости мог сина’. Син јој је погинуо на коридору, она је са собом понела његове земне остатке…“ Призрен, Призрен… „Прелазак преко Раче је био трауматичан, искључивање са ауто-пута, преусмеравање ка Kосову и остало. Слушала сам Призрен, Призрен… Kада сам пре неколико година отишла тамо помислила сам како сам и сама могла ту да завршим. Неки су тамо и отишли и поново морали да беже. Имала сам среће да су мене покупили рођаци и одвели и зато сматрам себе привилeгованом, без обзира шта сам све прошла. Гледала сам распаде живота других да се никад више не саставе. Дан данас у овом животу и на овим просторима, имам само једну особу која је са мном ишла у разред. Сви су тамо негде далеко по свету. Наши животи су уништени, разрушени, ми не постојимо у неком нормалном и пожељном смислу. Вуче нас тај неки грч, носталгија, нешто необјашњиво. Седим тако са другом у Сиднеју, наизглед све лепо и бајно, остварио се, скућио се он, скућила се ја, а онда он каже: ‘Шта бих дао да могу опет да гледам у оно личко небо у сумрак’. И заиста нигде небо није у заласку сунца тако какво је у Лици, није нити ће бити. Или се сети бакиних модлица за колаче. Све има али фале му бакине шараљке. Не жалимо више за кућама и имовином, жалимо за људима, ситницама и тим осећајем завичаја. Мени фали писаћа машина коју сам добила за један рођендан, она наранџаста ‘Унисова’ коју сам добила за девети рођендан. Ниједан компјутер данас не може да ми је замени. Гледала сам филм о неком писцу који стално негде иде, мени се допало што он стално путује и кад су ме питали шта ћу за рођендан, ја кажем писаћу машину. И стварно ми је купе… Ето, данас живим од писања а хтела сам да будем ветеринар и бавим се животињама.“ О Србима на прослави Олује „Рећи ћу врло лично шта мислим о томе, пошто познајем људе који тамо живе и немају другог решења. Свако ко хоће да се помири са тим треба му дати шансу да се помири и да иде, али само онај ко живи тамо и зна дубину бездана сваког свог дана. Он може. Одавде из Србије нико не може да каже ништа на ту тему, они нек раде шта морају. Толико!“ https://nova.rs/vesti/drustvo/ostao-je-samo-pas-potresna-ispovest-natase-drakulic-o-oluji/
  13. Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин). Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда? Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће. У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
  14. Исповест свештенства архијерејског намесништва новосадског првог Нови Сад: У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Свештенство архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести Горњи Ковиљ: Истога дана, после вечерњег богослужења и Великог повечерја у Световазнесењском храму у Горњем Ковиљу, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Беседећи, протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић је истакао значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. Исповест свештенства суботичког и сомборског намесништва Суботица: У уторак, треће седмице Часног поста, 17. марта 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици, после јутарњег богослужења, свештенство суботичког и сомборског намесништва приступило је светој Тајни исповести. Свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Поучном беседом присутним свештеницима се обратио прота Слободан, а протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, захвалио је оцу Слободану Марковићу на указаном труду и поверењу. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави. Исповест свештенства оџачког и бачкопаланачког намесништва Манастир Бођани: Свештенство оџачког и бачкопаланачког намесништва светој Тајни исповести је приступило 18. марта 2020. године, у Световаведењском храму манастира Бођани. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки, који је исповедио свештенике, указао је на смисао благословеног периода Часног поста и на значај покајања. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Исповест и покајање су теме о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је презвитер Александар Поповић, свештеник при Алмашком храму у Новом Саду. Емисија је емитована уживо 5. децембра 2019. године. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Исповест Најкраће: Исповедали су се греси који су пречили причешће, и то су озбиљне ствари. И у раној Цркви си могао или ниједном или једанпут да направиш тај грех. И то нису били греси помисли. Доласком визигота, лонгобарда и других, уводи се покајање за помисли. Оне почињу да се исповедају као греси. На Истоку чак и после 11 века постоји идеја испоедања помисли, али као духовни разговор, не као разрешење од греха, јер грех као такав не постоји - грех који би те одвојио од причешћа. Зато ми имамо велике духовнике који нису свештеници а руководе манастирима (нпр. св Бенедикт Нурсијски). Симеон Нови Богослов је имао лаика, Стефана, који га је исповедао. И то је све димензија духовног разговора и руковођења, корекције, која није сакраметална, јер нема опраштања грехова. Сада, помешало се то што је духовни разговор са тајном исповести у сакраменталном смислу, и добили смо праксу исповедања за глупости. Долази ти особа сваке недеље са истим "гресима". Нисам да се то искључи, и у малим и монашким заједницама треба да постоји, јер се ту контролишу особе у добром смислу те речи, па и сам то имам, али увек гледам да их подигнем и на већи ниво. Ту треба рада, ништа више. Не може преко колена. Говорим о проблему где се особе причешћују без исповести, а традиционалнији их гледају испод ока и осуђују. Као што и ови "либерални" гледају на ове друге као приглупе. Добро је поразговарати са свештеником ако има искуства, али је лоше разговарати са неком будалом, а таквих има у нашим редовима колико хоћеш. И такав може само да упропасти особу. Зато треба расуђивање. Традиционални нека иду и исповедају традиционалне грехе, све ће уредно бити опроштено, напреднији нека иду другде, али да не мисле да су напреднији од других. Елитизам је секташтво. Иди и исповедај се код неке монахиње. Не мора да буде игуманија. Или код цивила, али верног и опитног хришћанина. И добићеш и ти опроштај грехова. Јер ти греси су наше свакодневне муке, а разговор са неким ко се разуме у све то може да ти помогне. Зато се и молите једни за друге. И благосиљајте једни друге. Тиме се ствара веза љубави која треба да победи смрт.
  18. У недељу тринаесту по Духовима Владика Јустин је, у Саборном храму у Краљеву, служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање братства овога храма и уз појање певнице при нашем храму која је окупљена око г-дина Ивана Трајковића. У атмосфери скела које се налазе на свим странама храма – и у порти Храма око објеката који се увелико зидају (парохијски дом са звоником и црквена продавница са палиоником за свеће), и на спољашњим зидовима храма (управо се налазимо у фази постављања великих зидних мозаика на улазне портале Храма) и у самој унутрашњости храма (за неколико дана ће, ако Бог да, бити завршено осликавање олтарске апсиде и завршава се осликавање параклиса посвећеног икони „Млекопитатељница“) – смо одслужили и ову Литургију на Часној Трпези која се, баш због тих скела, налази на солеји. Наш храм и простор око њега се из дана у дан преображавају и све су израженије контуре оне лепоте којом ће блистати када радови буду сасвим окончани. Чини се да тај дан више није тако далеко, а до пре само неку годину изгледало је да ће проћи можда и деценија до тренутка када више за скелама неће бити потребе. Хвала Богу на томе! У својој пастирској беседи Владика се дотакао и те теме нагласивши да до тог свеопштег уређивања и украшавања храма долази и по мери наше љубави, труда и молитве. Потом је Владика говорио о јеванђелској причи „о злим виноградарима“ која је прочитана на Литургији, подсетивши нас да је овај свет створен савршен и леп попут винограда и да ми – виноградари – уколико на правилан начин живимо и обделавамо виноград можемо примати његове богате плодове и ни у чему не оскудевати. Али исто тако, уколико водимо животе у греху и уколико проводимо неплодне животе у незадовољству и незахвалности, проћи ћемо попут ових злих виноградара који нису слушали слуге Божије – пророке и светитеље – па чак ни самог Сина Божијег. Од нас ће овај виноград бити одузет уколико наши животи не постану вино – најсавршенији плод творевине јер је то део Причешћа – и уколико наша срца не постану чиста и достојна да се у њих усели Бог. Још нас је наш Пастир подсетио и на то да смо јуче прославили „начало индикта“ и да је ово период када деца крећу у школе – да је ово тренутак када почиње нови годишњи круг када треба свести рачуне са самима собом и погледати шта смо све учинили претходне године. Ако смо нешто сагрешили ту су покајање, исповест и молитва као начини да се исправимо и усправимо. На крају беседе нам је свима пожелео да полако узрастамо и да доспемо до Царства Божијега. Као и сваки пут, Литургија је окончана свечаним Владикиним изласком из храма током којег су појци у византијском напеву предивно отпевали „Многољетије“. Извор: Епархија жичка
  19. Драга браћо и оци, Колико сам схватио читајући и слушаући о исповести не треба детаљисати наравно да не би смо саблазнили свештеника већ је битно рећи суштину. Наравно, треба схватити да је то грех, умом сагледати и признати да је то преступ пред законом Божјим и чврсто решити да то више не понављамо. Наравно, и срце треба да "обради" тај грех кроз покајање у складу са љубављу које има према Господу, чистоте срца, мере благодати, савести... Међутим, имам неке недоумице. Не могу се сетити свих детаља из прошлости које сам починио рецимо везано за нпр среброљубље или гнев.. Могу ја сагледати да сам по неком основу згрешио али се не могу никако сетити свих дела појединачних која се односе на тај конкретни грех. Како то ђаво мође да искористи. Рецимо ми се исповедимо а прекосутра треба ад се причестимо. Сутра се сетимо неког греха који нисмо исповедили везано нпр за рукоблуд али јесмо исповедили да смо много пута починили рукоблуд. Тако може и након ко зна ког по реду причешћа и исповести да нам падне на памет неки грех који нисмо исповедили детаљно. У случају да је у питању неки специфичан или тежи разумем да га треба исповедити али ако је "ситан" и спада у неки генерализовани опис типа (много сам осуђивао или много пута чинио рукоблуд)? Да ли треба поново исповедити свештенику ако смо се сетили конкретног чина или мирно приступити причешћу. Други начин на који ђаво може да нас упеца. Ми се причестимо и после причешћа нам падне на памет неки грех. Може да нам улије страх како смо се недостојно причестили. Мећутим, Владика Хризостом каже да заборављени грех само поновимо на следећој исповести и то је то. Али она прва опција ме мучи.
  20. У петак Средопосне недеље, дана 12. априла 2019. године, свештеници Епархије осечкопољске и барањске су у Даљ планини приступили су светој Тајни исповести. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију пређеосвећених дарова уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског, протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског, протојереја Ђорђа Ковачевића, архијерејског намесника барањског, протојереја Александра Ђурановића, архијерејског намесника осечког и ђакона Предрага Јелића из Даља. Из своје архипастирске бриге и љубави према повереном свештенству и народу Епископ Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у манастиру Успења Пресвете Богородице, у нашој капели Преображења Господњег које нас увек позива на преображење душе и тела. Период у којем се налазимо је период Преображења целокупне творевине, али пре свега човека као круне те творевине. Као људи Божји, као свештеници и пастири, позвани смо да гајимо и негујемо љубав и да ту љубав ширимо. Никако другачије не можемо бити пастири словесног стада ако немамо љубави пре свега међу собом, ако не изграђујемо љубав како нас учи наш Створитељ који је први Пастироначалник Стада. Једино таквом љубављу можемо сведочити Христа и све Тајне из нашег Домостроја Спасења, уколико изграђујемо љубав међу собом. Често пута се то деси, можемо то чути, а и сами то знате, једни друге мрзимо, оговарамо и смештамо различите сплетке, али никако се не сетимо покајања и тога да је то заиста наш брат. Без обзира у којој служби Цркве био он је свакако наш брат и најближи којег ми имамо. Сви смо ми пастири и стојимо пред престолом, служимо службу Свевишњем Богу. Ако служимо Богу онда свакако морамо изграђивати љубав, не можемо са мржњом у очима гледати једни на друге. Често се дешава да једни друге не можемо гледати и да једни са другима не можемо причати нити указати једни другима на погрешке. Јер свако је увредљив и тражи замерку, тражи трн у оку брата свога. Као пастири Божји нисмо на то позвани. Позвани смо да љубимо и милујемо једни друге, да будемо једни другима ослонац, да носимо бреме – Крст Христов. На то нас позива Црква Божја и пастирство које смо примили благодаћу Духа Светога. Благодат Светог Духа надопуњује све недостатке и немоћи. Ако имамо мржње и нетолеранције како можемо другима ширити и преносити љубав Христову? Онда то не можемо и нисмо добри људи, нисмо добри пастири свог стада. Тада дође вук и распуди овце и наше стадо се разбежи и нестане. Ако смо истински пастири, ако смо пастири словесног стада, онда сваком човеку, без обзира дал’ он платио парохијал или долазио у цркву, морамо да приступимо на исти начин. Морамо да имамо љубави, сваки човек јесте икона Живога Бога. Свакако да требамо људе упућивати на тај пут, да буду заиста људи достојни словесног Стада. Све у Цркви је усмерено ка покајању. Ако покажемо љубав према њима, сви људи ће осетити Тајну покајања и то да су део стада. Ако покажемо мржњу они ће се распудити и нестати, више их ту неће бити. Имамо пастирску одговорност да те људе сабирамо, да те људе непрестано приводимо Цркви Христовој. Из приче о блудноме сину можемо научити и из примера оног сина који је остао уз оца. Чудио се што отац милује његовог брата који се вратио. Тако се и Христос вероватно више радује ономе обраћенику који је дошао да потражи пут спасења него нама, јер ми следимо пут Христов и већ живимо у заповести Христовој. Црква треба да се радује онима који нису у словесном стаду, а које ми својом пастирском љубављу и умећем можемо да уврстимо и причаслимо тој Заједници. Требамо бити носиоци те Тајне нашега Пастироначалника Господа Исуса Христа који је прави образац пастирске службе и онога што ми као пастири носимо. Примивши свету Тајну свештенства ми смо добили да будемо пастири љубави и мира који ће волети своје стадо, а ја као Епископ да волим своје свештенство и да имам љубави према свакоме човеку. Ако се деси каква грешка Црква Божија нас на различите начине увек усмерава на покајање како би свако спознао пут истине и пут Христов. Свака епитимија, то сви добро знамо, јесте пут дат како би се појединац вратио у заједницу љубави. Често чујем ”Епископ је овакав, онакав…”. Морамо имати љубави. Све што се чини – чини се првенствено из љубави, а никако из мржње према било коме. Требамо сви заједно да изградимо ово наше словесно стадо које нам је поверено како бисмо при Другом Христовом доласку могли изаћи пред Лице Божје носећи благослов пастирства који нам је дан. Та одговорност треба да нас краси, да нас носи и сабира. Љубав увек треба да нас сабира и да се преображавамо у тој љубави. Да једни друге можемо гледати лицем к лицу, да можемо понети крст брата свога као што је Христос ради нас носио Крст и пострадао на Голготи ради нашега спасења. Нека је благословен данашњи дан и ово сабрање, да се чешће виђамо у овој нашој светој обитељи, да узносимо Богу молитве и да се преображавамо. И ово је гора Таворска која нас упућује на пут нашег преображења. Нека сте благословени драги оци и нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање, да се не распемо него да ово наше заједничарење продужимо за трпезом љубави. Амин. Радост заједничарења је благословом Преосвећеног Епископа настављена за трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. Његова Светост Патријарх српски служио је 3. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког на Бањици. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Игор Лукић и Борјан Антић, протођакони Стеван Рапајић и ђакон Славко Аничић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Милосав Радојевић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Василја на Бањици. Извор: Српска Православна Црква
  22. У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста. Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова. http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190402-103312-94_228_236_21-433.mp3
  23. У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста. Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова. http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190402-103312-94_228_236_21-433.mp3 View full Странице
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског. г Стефана, настојатеља храма Светог Саве и викара Патријарха српског, саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић, Вајо Јовић и Илија Шмигић, јереј Иван Штрбачки и протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског првог исповедали су протојереји Петар Лукавац и Слободан Јовановић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Саве.
×
×
  • Креирај ново...