Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'против'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ”Св’јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној”, рече негда умна глава Његошева! Шта смо себи и својим поколењима ако не тирани, када отварајући јаме бездане у потрази за овоземаљским благом, умањујемо шансу за живот будућим нараштајима. Да ли јамарењем вршимо елиминацију будућих поколења? Ако својим нерођенима одузимамо право на достојанствен живот и убирање плодова творевине коју нам је Творац оставио у наслеђе, а које имамо проследити на будуће нараштаје, да ли то можемо окарактерисати као аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот због различитих мотива. Или директно, суицид? Ко нам за право даје да наизуст научену тачку најлепшег програма за живот, програма љубави Христове: ”Љуби ближњега свога као самога себе”, унижавамо и одричемо се исте? Да умемо тога програма држати се, другачије би се светом права човекова ценила и достојанство његово поштивало. Ближњи наш је и онај коме треба да предамо ово што смо од Господа примили. Ако у природи будемо гледали само законе овоземаљског обогаћивања, изгубићемо закон Божји. Ако задобијемо све лепоте и блага овог света, а души својој наудимо, какав ћемо одговор за душу своју дати Господу? Нажалост, човеков живот је под претњом да дође испод границе достојанственог, оптерећен практичним материјализмом и појачаном материјалистичком философијом живота. И није више упитно да ли ће се вршити ископавање рудних богатстава условима или начинима погодним и за околину мање штетним, сигурно или апсолутно несигурно, нити да ли је струка та која ће стати на страну афирмације или негације, нити да ли ће се окусити овоземаљски бенефити у виду материјалног благостања, време је да ослушнемо вољу обичног човека, да подржимо право на живот, да не пустимо Давида да се сам бори са Голијатом, нити Нестора против вандалина Лија, голијатског раста и снаге. По слову Царства Божјег на земљи и најмањи од браће има једнака права као и остали. Свако, ко хоће да има права, мора по уставу Царства Божјег на земљи имати и дужности, јер је свако право тек последица извршене једне дужности. Од моралне исправности долази и морална снага друштва, којом се савладава сваки облик кризе, па чак и овај који је настао у нашем окружењу. Нека нам тај савремени свет покаже безазленост новокомпонованих спасилачких пројеката на свом примеру, и у свом дворишту започне јамарење и рударење сопственог наслеђа, е да би смо ми сутра по њиховом примеру исто учинили, ако је толико еколошки прихватљиво и економски исплативо? А до тад, сачекајмо да поуке извучемо ми од њих, јер наша руда неће испарити, остаће постојана где и јесте и за стотине године, па зарад будућих поколења, оставимо и њима неко богатство у наслеђе, као што родитељи својој деци остављају дедовину нетакнутом, да би имали своју родну груду за себе и за децу своје деце, или будимо себични, па пригрлимо све за себе? Скинимо омчу са врата будућих нараштаја. https://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/давид-против-голијата-живот-изнад-о/
  2. Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина) Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „. Литература Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7; htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g. приредила:Елза Бибић превод с руског: О.Б. https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/
  3. Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини: Јесмо ли род ил’ помози Бог? У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења. Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”. Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности. Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето. Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем! Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно. Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи. Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица? Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења. Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин. Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они. Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам. Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња. Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив. Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог. Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце Извор: roditeljizapravadjece.org https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja
  4. Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru
  5. Иди код мрава лењивче, гледај путеве његове и умудри се. Нема вођу ни управника ни господара, а опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. Докле ћеш лењивче лежати? Kад ћеш устати од сна свога? Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш, у том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја, као оружан човек. (Приче Соломонове, 6:6-11) Архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Kијевске академије, говори о главним разлозима лењости. -Оче, због чега постајемо лењи? И шта ће се догодити ако се не боримо против ње? —“Модерна љеност” је најчешћа карактеристика људи који живе у удобним градским условима. На пример, они не треба да иду напоље за воду, не треба да цепају дрва, не треба да ложе ватру… Али на селу, ако не одете по воду, ако не цепате дрва, и ако не наложите ватру, остаћете гладни и биће вам много хладно. На селу, рад је битна неопходност. Ако сте лењи онда ћете се смрзнути и бићете гладни. Наша лењост је резултат комфора који имамо. -Шта треба да урадимо оче? Да ли треба да одбацимо добре ствари цивилизације? -Није лако савременом и модерном човеку да одбаци те бенефиције. Цивилизавија нас је надвладала. Неко може да покуша да је напусти, да оде у далек манастир, негде у Kарпатске Планине, али мало је таквих људи који би напустили комфор. -Kако да се боримо против лењости? -Одговорна особа која воли своје ближње, клони се лењости. Таква особа се увек брине да ако не ради, други ће да пате због тога. Лењост скоро никада не посећује кућу у којој је пуно деце. У таквој кући сваки члан породице има много дужности и нема времена за одмор. Kување, прање веша, чишћење куће, рад у башти… Осим најмлађих свако нешто ради и нико не може да одбије дужност. Али у малим породицама, где је једно дете, или ни једно, веома је тешко избећи лењост. Жеља за безбрижним и комфорним животом је један од разлога што неки људи имају мало деце. И због тога долази до нестанка одговорности и лењости, јер нема никог о коме треба бринути. -Наше време је време оптимизације. Мање радимо, а постижемо веће резултате. Данас, сваки ум ради ка овом циљу. -Да, модерни комфор живота помаже да решимо многе проблеме са минималним трудом и тиме се очекује да ће људи бити срећнији и да ће више волети једни друге. -Али супротно се дешава. Зашто? -Зато што је немогуће уз помоћ технолошких напредака победити страсти, егоизам и индивидуализам који живе у сваком човеку. Зато што је човек исти и данас у двадесет и првом веку као и у четвртом веку. Kомпјутери и машине не могу да промене његово унутрашње стање, већ само Благодат Божија која се стиче Црквеним Светим Тајнама. А пошто многи људи не иду у Цркву, онда се стварају нерешиви проблеми, а сви проблеми су као грудва снега која се повећава. -Шта да се ради? -Особа која жели да се ослободи лењости, и ако јој дужности дозвољавају, треба да оде у манастир на ходочашће и да бар неко време учествује у таквом начину живота. Од давнина, људи су тражили утеху у манастирима, а да би стигли тамо прелазили су хиљаде километара. Манастирски ритам живота је супротан лењости. Овде поклоници, поред целивања икона и моштију светитеља, уче како да организују себе и свој живот. У сваком манастиру постоји дневни распоред који се не мења годинама и укључује Свету Литургију и остале црквене службе. Сви људи који живе у свету могу до неког степена да се угледају на манастирски начин живота и послушност. Да себи организују свој дан, када ће да раде, када ће да се моле Богу, и када ће да одморе. На тај начин ћете много лакше да победите своју љењост. Kао што можемо да видимо кроз историју, тако рећи у стара добра времена, људи су се угледали на монахе и живели тако. -Зашто је организација свог живота тако тешка у свету, а много лакша у манастиру? -На пример, некада сам лењ и не иде ми се у цркву на Свету Литургију, али када видим да браћа иду, мене је срамота. Не зато што ће Игуман да ме грди већ ме је срамота пред браћом. У манастиру, као у великој породици, све је повезано. Ако не идете на службу неко мора да вас замени, да поје у хору, да чита имена за помињање, да брине о уредности уместо вас. Тако да би изостанак утицао на службу и молитву. Видите да је велика одговорност у манастиру. У манастиру се осећа одговорност и дужност, па се нема времена за лењост. Манастирска браћа и сестре подржавају једни друге. Тако треба да буде и у породици. Осећај одговорности, узајамне подршке, и узајамна помоћ приликом слабости. Ако нема таквог односа, онда супружници гледају ко коме шта дугује и ко је више урадио. И на крају такав брак бива уништен. Морамо да надвладамо лењост чим осетимо симптоме. Један од симптома је туга, која се бори против молитве, поста, и рада. Али ако имате комбинацију молитве, поста, и рада ваш дом ће бити испуњен радошћу и весељем и сви ће бити задовљни. -Оче, нисмо добили никакав нов савет. Увек се враћамо на молитву и пост. -Проблем је у томе што не разумемо шта су прави пост и молитва. Често превише бринемо да ако посветимо више времена молитви нећемо моћи нешто да обавимо, а то је замка лукавога… http://www.manastir-lepavina.org
  6. Против Српске православне цркве води се специјални рат на Косову и Метохији са циљем да се она протера и обесмили рад свештених лица у јужној српској покрајини. Последњи напад на СПЦ долази од лажних свештених лица која заговарају насиље. У време када вера и верска питања везана око Српске Православне Цркве на Косову, изазивају дебате и дискусије у албанским медијима, име које је привукло пажњу појединих медија на албанском језику је Никола Џуфка. Његова гостовања у појединим емисијама и на порталима кориштена су за ширење пропаганде. Да је у питању лажни свештеник потврдила је саопштењем Митрополија Елбасанска. Последње гостовање Џуфке у емисији „Којшија шоу” у којој често гостује, испред храма Светог Ђорђа у Призрену оптужује свештенство да су убице, и да српске цркве треба угасити. Клан Косова је 25. септембра ове године, на дан када је група наоружаних лица упала у манастир Бањска, од којег се црква оградила, објавио наводно саопштење представљајући Џуфку као поглавара Албанске националне цркве. У том саопштењу Џуфка проклиње Српску Православну Цркву. Поједини косовски медији на албанском језику промовишу изјаве Џуфке као православног свештеника, без навођења чињенице да га ниједна православна црква не признаје као таквог. Једна од личних провокација Џуфке догодила се фебруара ове године када је братство манастира Високи Дечани саопштило на свом Фејсбук профилу да се у манастиру појавио лажни монах из Албаније Никола Џуфка који је покушао да сними „шовинистички програм”. У медијима који промовишу лажног свештеника тешко да ће се наћи прича о томе како је манастир Високи Дечани помогао локалном албанском становништву 1999. године по сведочењу Шабана Бућаја које је објавио БИРН у свом серијалу „Приче о солидарности”. Никола Џуфка је постао центар пажње јавности због својих изјава и поступака у албанским и косовским медијима на албанском језику, који се тичу православне вере, али су их црквене власти у Албанији оспориле и јасно се оградиле од Џуфке. Митрополија Елбасанска се од Џуфке оградила саопштењем новембра прошле године, наводећи између осталог да њега не признаје ни једна православна црква. У саопштењу Митрополија Елбасанска тврди да Никола Џуфка даје „патриотске“ изјаве, наводи портал Коссев, док истовремено омаловажава и исмева православне свештенике у Албанији, као и вође других верских заједница. Овакво понашање је критиковано због изазивања незадовољства и ривалитета међу верским заједницама. Такође је истакнуто да недостатак верског образовања чини Џуфки тешко да даје тачне изјаве у медијима у вези са православном вером, што се сматра дезинформацијом. https://www.politika.rs/scc/clanak/574521/Specijalni-rat-protiv-SPC-na-Kosmetu
  7. "Недеља породичног јединства" наставља се у петак, 8. септембра округлим столом на тему "Рат против породице у култури – мрежа невладиних организација у српском образовању", који ће бити одржан у подне (12 часова) у Медија центру УНС (Кнез Михајлова 6). Како је најављено, учешће на овом Округлом столу узеће Архиепископ Давид Рухадзе (Грузијска Православна Црква), о. Андреј Јурченко, (Украјина), о. др Александар Романчук (Белорусија); о. др Оливер Суботић (СПЦ), протођакон др Владимир Василик, (Русија); проф. др пуковник Борислав Гроздић; проф. др Слободан Антонић; проф. др Милош Ковић; др Миша Ђурковић; др Владимир Димитријевић; др Влајко Пановић; мр Ана Филимонова (Русија) и мр Марија Стајић. Извор: Радио "Слово љубве"
  8. Редовно заседање Светог архијерејског сабора Српске православе цркве, праћено је ванредно отровним и недостојним нападима преко друштвених мрежа и прозападних медија на српског патријарха Порфирија. Готово дан пошто је патријарх најавио спасовданску литију на челу са кивотом светог владике Николаја, за 25. мај у Београду, а поводом трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар“, избачен је из „фиоке“ видео снимак, искасапљен и извађен из контекста, а на коме Његова светост, између осталог, критикује вештачко наметање правила родне равноправности у српском језику. Врло темпирано и тенденциозно, завртеле су се на мрежама те поруке изречене над трпезом, које очигледно уопште нису биле ни намењене за јавност али су на волшебан начин ипак камером забележене. Из десетоминутног снимка у коме патријарх прича о опасности подела у друштву, позива на молитву после страшне трагедије и упућује апел да престане гневна какофонија којом се отварају сукоби, и да бар један дан у години сви заћутимо, исечен је само кратки видео у коме великодостојник изговара речи које заиста могу деловати грубо и њему несвојствено, нарочито ако се не чује целина. Али, нећемо се бавити садржајем патријархових речи, нити узимамо на себе то право да га тумачимо. То ће већ, уверени смо, знати да учине великодостојници СПЦ. Овде је занимљива политичка димензија жестоких напада на поглавара Српске цркве која се заковитлала. Све су покренули „утицајни“ твитераши, а надовезали се поједини војници неких проевропских странака и армије анонимних и „правдољубивих“ налога са друштвених мрежа који чак позивају на демонстрације у време литије. Да ли је некоме, ко има за циљ продубљивање конфликта у већ дубоко подељеном друштву, засметао можда баш патријархов позив на литију, молитву и саборност у тренутку кад се спрема ескалација друштвених и политичких сукоба. Да ли је некоме, баш у овом тренутку кад Запад захтева примену свог плана за капитулацију Србије, засметао патријархов чврст став о Косову и Метохији као вечној колевци наше државе и њеном интегралном делу. Да ли је некоме, ко прижељкује хаос у Србији и са стране задовољно трља руке док Срби ударају једни на друге после језиве трагедије која их је задесила, засметала баш сада снага Српске православне цркве као стабилне и неупитно најпопуларније институције у земљи. Да ли некоме, ко свакодневно захтева да Србија окрене леђа Русији, смета јасан став СПЦ која не подржава украјинске расколнике и противи се чак и идеји увођења санкција руској православној браћи. Поручују са друштвених мрежа и да патријарх нема право да се меша у политику, јер, ваљда, то је ексклузивно намењено искључиво анонимним и острашћеним твитерашима, невидљим и распомамљеним сматрачима свега и свачега, члановима партијских комитета, али не и српским епископима. У класичном маниру послератних удбашких кухиња, само са новим техникама и онлајн алатима, изрежиран је злокобни напад на патријарха са видљивим циљем да се и Црква увуче у свеопшти брлог. Али, прошло је време чуда када су се „јахали попови“, верници хапсили, црквени великодостојници убијали, а у цркве уводиле козе и свиње. Неће тога више бити. Чак и ако то неко покушава да чини из безбедног мрака своје собе. Преко мобилног телефона. Извор: Ко сад трља руке? Злокобна „литија“ против патријарха Порфирија - 15.05.2023, Sputnik Србија SPUTNIKPORTAL.RS Редовно заседање Светог архијерејског сабора Српске православе цркве, праћено је ванредно отровним и недостојним нападима преко друштвених мрежа и...
  9. Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице Наташа Анђелковић ББЦ новинарка 13 мај 2023, 08:50 GMT АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES/BBC Потпис испод фотографије, Многе жене сматрају да је абортус искуство у којем се осећају као да их сви осуђују Десет дана од две незапамћене трагедије које су задесиле Србију у којима је убијено 17 углавном младих људи, готово ван очију јавности у Београду се одржава велики међународни самит За живот (Про лајф). Најављен неколико месеци раније, циљ самита је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, а и поспеши сарадња организација из разних земаља, каже Радојко Љубичић, један од организатора. Један од повода скупа, који се одржава уочи Међународног дана породице 15. маја, јесте прошлогодишња одлука суда у Америци да после пола века укине пресуду из 1973. године којом је признато женско право на абортус, чиме је остављена могућност савезним држава да саме одлучују о том питању. „То су догађаји који остављају траг свугде и желимо да видимо какви су позитивни и негативни трендови и колико је то битно за Србију, пошто и Србија и земље све Европе имају више умрлих, него рођене деце. „Желимо да се бавимо демографским проблемима и биоетиком", каже Љубичић, секретар мало познате Савеза за живот, регионалне мреже из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међународни скуп нема подршку државе, поручили су из Министарства за породицу и демографију за ББЦ на српском. Скуп против абортуса у Београду треба озбиљно схватити, иако није много присутан у јавности, и на лажне вести одговорити истином, порука је организација за права жена. „Јасно је да они делују из некаквог подземља, као неко полутајно друштво, што могу и да разумем - ко би се залагао за такве идеје ропство, беду и сиромаштво", рекла је Александра Малишић из организације БеФем. У Србији је од почетка године убијено 17 жена у партнерском насиљу, жене су вишеструко дискриминисане - теже се запошљавају, мање зарађују и кад затрудне, дешава се да добију отказе, упозорава она. Из Министарства кажу да су теме репродуктивног здравља становништва регулисане низом закона из области здравствене заштите, наводе из овог Министарства. „У Уставу се у члану 63 наводи да свако има право да слободно одлучи о рађању деце и да Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе. „О организацији самог догађаја, Министарство за бригу о породици и демографију нема информације, нити подржава исти", наводи се у писаном одговору институције на чијем је челу Дарија Кисић Тепавчевић. Жена слободно одлучује о рађању, пише и у члану 5. Породичног закона Србије. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ANTONIO BAT/EPA-EFE/REX/SHUTTERSTOCK Потпис испод фотографије, Сваке прве суботе у Хрватској се одржавају протести клечањем којима се тражи чедније понашање жена, између осталог Теме скупа Једна од тема међународног скупа биће и тренутак када живот почиње, а организатори сматрају да је то у тренутку зачећа. Југославија је 12. маја 1952. године је легализовала прекид трудноће, а касније је 1974. то право уписано и у Устав СФРЈ и зато је тај датум одабран за почетак скупа, каже Радојко Љубичић. „Већина нас сматра да је то лоше и негативно, и они који се залажу за право на абортус сматрају да то треба да буде ретко и нико га не хвали. „Сматрамо да треба да га буде што мање и да је то појава лоша за здравље жене, за демографију и етички дискутабилна", каже он. Жеља је да се број абортуса смањи, али да не и да се укине то право „стриктно и ригидно", додаје. „Право на абортус треба да буде сведено на случајеве када постоји неко оправдање, ако је жена тешко болесна или ако је трудноћа наступила као последица силовања или инцеста - постоје случајеви када то право не треба спречавати", каже Љубичић. Тезу да је абортус опасан по физичко здравље жена истраживачица Тамара Иванчевић је назвала „типичном лажном вешћу". „То је тачно само ако је реч о небезбедном абортусу од чијих последица умире 47.000 жена у свету, а хронична телесна оштећења има око пет милиона жена. „Ако жене немају приступ абортусу који би био безбедан, ако чекају дуго, ако су лоше информисане може доћи до озбиљнијих физичких последица или угрожености живота", рекла је Иванчевић, цитирајући извештај Уједињених нација. Потпис испод фотографије, Конференција у Медија центру феминистичких организација 12. маја 2023. Укидање права на абортус може довести до небезбедног прекида трудноће који може угрозити здравље жене, изјавила је прошле године докторка Ана Митровић из Гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт после одлуке америчког Врховног суда. У 2021. години у Србији је на основу пријава рођења регистровано 59.854 порођаја, наводи се у извештају Института за јавно здравље Батут. Током истог периода било је пријављено 10.880 прекида трудноће. Највећи део је медицински индукован, односно абортуса је било 8.505, а мањи део су спонтани побачаји. Организатори самита намеравају да усвоје такозвану Универзалну декларацију о заштити деце према којој свако дете има право на живот и здравље, а која ће бити предложена владама широм света. Повереница: Абортус је цивилизацијско достигнуће Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић упозорила је раније да је иницијатива за забрану абортуса забрињавајућа и опасна. Право на абортус је цивилизацијско достигнуће, а репродуктивна права и слободе спадају у корпус људских права која не смеју бити доведена у питање, јер је абортус у Србији легалан и дозвољен. Телесна аутономија подразумева да жена сама доноси избор о свом телу, с обзиром да је чланом 23. Устава загарантована неповредивост физичког интегритета. Овакве акције су штетне, воде у беспредметне полемике и збуњују па чак и застрашују жене. Пажња читавог друштва треба да буде усмерена на едукацију жена и мушкараца, поред осталог и о контрацепцији и абортусу, који пре свега из здравствених разлога не треба да буде коришћен као контрацептивно средство, додала је Јанковић. Ко су учесници, организатори и финансијери скупа? На сајту Про лајфа набројано је више од 70 организација за брак и породицу из готово свих делова Америке, али и других земаља, па и оних где је право на абортус укинуто или ограничено. попут Пољске и Ирске. Међу њима су и мреже организација са Балкана: поред Савеза за живот, ту је и Покрет за децу Три плус који је формиран „на Васкрс 2017. године са циљем да Србија васкрсне и победи највећег непријатеља белу кугу", како се наводи на њиховом сајту. Они се залажу да парови имају троје и више деце, а предложили су да држава новчано подржи такве породице, што је постало део прописа у Србији. У организационом одбору самита је десетак чланова, углавном са Балкана. Једна од њих је Марија Стајић, коуредница српске странице портала Међународне вести о породици, чланица Управног одбора добротворне организације Центар за живот у Београду и чланица Српског научног центра, како се наводи у њеној биографији. Ова професорка енглеског језика и преводитељка бави се женским репродуктивним здрављем и тврди да је прва је лиценцирана едукаторка у Србији за ФЕММ методу праћења плодности. „ФЕММ није метода него апликација за праћење менструалног циклуса", писала је новинарка Јована Глигоријевић. „Још 2019. године британски Гардијан открио је да ову апликацију финансирају организације које се залажу за забрану абортуса", пише Глигоријевић. Радојко Љубичић се на сајту Института за политичке студије наводи као један од истраживача и аутор рада Улога Руске православне цркве у спречавању међународне афирмације (пројекта) независности Косова и Метохија до 2008. Љубичић је 2009. ухапшен као представник Српског народног покрета 1389, због одржавања скупа на београдском Тргу Републике, који је претходно полиција забранила. Покрет 1389 важио је за радикално десничарску организацију познату по насилним поступцима, нетолеранцији и подстицању на међунационалну нетрпељивост и дискриминацију. Као један од главних говорника на скупу у Београду најављен је Брајан Браун, председник Међународне организације за породицу од 2016. У биографији се наводи да је овај заговорник брака и породице дипломирао на Оксфорду и да са супругом Сузан има деветоро деце. Међу учесницима су и двојица свештеника Српске православне цркве, представници више руских организација, као и Мартина Лукић из Хрватског покрета за живот и обитељ. Неке од организација које су део мреже ове мреже је активисткиња Марија Срдић пронашла у извештајима са састанака у српском Министарству за бригу о породици. „Они полако и сигурно продиру на места где се доносе одлуке", каже она. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,DAVID DEE DELGADO/REUTERS Организатори немају подршку државе Србије коју би желели, али је мрежа Савез за живот добила благослов Српске православне цркве, каже Љубичић. Самит финансирају „разни људи, нема неких великих фирми иза тога", додаје. „Не финансира држава, то су људи углавном из Србије који дају прилоге, а трошкови нису нешто велики, износе можда неколико хиљада евра за закуп сале и за ручак. „Имамо много људи који раде, углавном су жене у Организационом одбору и то људи који су запослени, па се после радног времена активирамо да волонтерски радимо ове ствари и издвајамо нешто мало новца", каже Љубичић. Какве могу бити последице скупа? Кад је Марија Срдић, активисткиња Женске платформе за развој Србије, пратила случај Горана Давидовића Фирера, за којим су српске власти расписале потерницу, а он годинама деловао из Италије и био део мреже екстремистичких и неонацистичких организација, била је „запањена колико је жива њихова конференцијска активност". „Као што су се добро организовали на тој сцени, видим да је ово њихов уобичајени начин рада, припремају стратегије, разговарају о томе како да делују, очигледно да им за то није потребна пажња јавности. „Рекла бих да су њихове активности углавном испод радара, а онда кад почињу да се виде, онда су то већ иницијативе које се политички артикулишу и улазе у законодавну активност", каже Срдић. Као пример наводи случај суседне Северне Македоније где је једно време био донет закон да о абортусу одлучује лекарска комисија. „Између жене и њеног изабраног гинеколога у Србији нема никог трећег, то је стандард од кога не смемо ни милиметар да одступимо", додала је. Каже и да посебно забрињава ситуација у Хрватској, где представници покрета који сваког месеца клече на трговима многих градова траже да нема не само абортуса, већ и развода, сексуалних односа пре брака, као и забрану контрацепције. Потпис испод фотографије, Протест 12. маја 2022. у Ријеци у Хрватској 'Много тога да се реши пре абортуса' Право жена да одлучују о рађању је Уставом и законом загарантовано, а односи се на цео спектар женских и људских права, каже правница Милена Васић. Таква је пракса и у међународним конвенцијама које је Србија усвојила, додаје. „Експлицитно смо добили одговор од Европског суда за људска права у више пресуда да нерођено дете нема само по себи право на живот, већ оно своје право на живот црпи из права интереса мајке", наводи Васић. За демографски пад нису криве жене, и то је „ највећа замена теза која се у јавном простору понавља - да су жене криве за број абортуса." „Ми немамо сексуално образовање као предмет у школама, немамо могућност да допремо до великог броја жена које се, верујем врло нерадо одлучују да изврше абортус", каже Васић. Јована Ружичић из Центра за маме, организације која саветује мајке, позива „све који желе да раде на забрани абортуса да заједно са нама раде на томе да олакшамо мајчинство." „Не мислим да је избор ако бирате да ли ћете имати да нахраните породицу, ако бирате између тога да ли ћете изгубити посао, да ли ће све пасти на вас, да ли ћете остати у насилној вези, да ли ћете се вратити у насилно породилиште. „Има пуно тога што у Србији треба да се реши да би абортус могао да буде тема, хајде да решимо све остало", рекла је Ружичић, наводећи податке истраживања да свака десета жена после искуства са порођаја не жели да поново постане мама. Како је у свету? Конзервативни покрети јачају у Европи и Америци, а њихови активисти су од 2013. године смишљали „остварљиве циљеве" за поништавање људских права у Европи, показала је анализа Европског парламентарног форума за становништво и развој. У анализи су објављена документа стратегије „Обнова природног поретка: Агенда за Европу", чији је циљ да поништи постојеће законе о основним људским правима у вези са сексуалношћу и репродукцијом. У анализи се истражује професионална мрежа организација које заступају ставове инспирисане политиком Ватикана према овим темама, и стратегија позната као „Агенда Европе". „Агенда Европе" већ је дала конкретне резултате, попут пољског закона о забрани абортуса из 2016. године, забрана равноправних бракова у неколико земаља Централне Европе и више од десет сличних аката на националном нивоу и у европским институцијама чији је циљ да ограниче права жена и ЛГБТИ људи, наводи се у анализи. У књизи се у више делова помињу Словенија и Хрватска, као и активности хрватске политичарке Жељке Маркић, оснивачице организације У име обитељи. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES Потпис испод фотографије, Активисти за право на абортус и активисти против абортуса испред Врховног суда САД Амандин Клаво шефица Департмана за родне студије Фондације Жан Жорес из Француске Вести о положају жена широм света су забрињавајуће - у Авганистану, Ирану, Украјини, Сједињеним Државама, али и у Европи, у Пољској, Мађарској, однедавно у Италији и Шведској - јер је дошло до једне ствари: напада и смањење права жена. Конзервативни покрет се састоји од различитих актера: држава, екстремно десничарских организација, верских организација, невладиних организација и економских актера. Они деле заједничку визију друштва које је патријархално, што одговара традиционалном погледу на породицу и сексуалност, у који жене и мушкарци треба да се уклопе. Добијају значајну финансијску подршку. Тешко је рећи колики су то износи јер су нетранспарентни, али неколико извештаја институција наводе да су добили око милијарде евра, од црног новца, конзервативних и филантропских донатора, али и од институција које финансирају политичке странке. Ова финансијска подршка им омогућава да шире идеје на свим нивоима - у јавној и политичкој сфери, у медијима и на друштвеним мрежама и сајтовима. Самити показују како је конзервативни покрет организован на међународном нивоу и како се ове организације против слободе избора повезују како би ојачале у националним и међународним институцијама. Они желе једну ствар: контролу женских тела и сексуалности. Одлука Врховног суда да поништи Роу против Вејда у САД послала је застрашујући сигнал - наравно најпре за жене у Америци - али и широм света и јача покрет против слободе избора. Зато се морамо борити против тога и штитити права жена у финансирању феминистичких невладиних организација и феминистичких јавних политика. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), скоро 50 одсто абортуса се сваке године изведе широм света у лошим и небезбедним условима за жене. У овим околностима, жена умире сваких девет минута у свету због забране абортуса или ограничења абортуса. Забрана женама да побаце довела је до пораста стопе смртности мајки и ризика по здравље жена. Као што је Лансет писао када је Врховни суд одлучио да поништи Ро против Вејда у САД, жене ће умрети због ове одлуке. Фондација Жан Жорес је у сарадњи са Еквипоп организацијом издала брошуру о 12 земаља у којима јачају конзервативни покрети Женска права: борба против повратка уназад. Како је у Америци дошло до обрта? Про-лајф организације деценијама су активне у САД, објавио је ББЦ. Амерички покрет против абортуса започео је у 19. веку, а предводили су га лекари који су видели да они који немедицински пружају услуге абортуса представљају претњу за њихову индустрију и штете здрављу жена. До 1900. године, свака држава је у потпуности забранила абортус - са изузетком оних које одобре лиценцирани лекари. Питање се поново појавило 1960-их, када су жене почеле да се залажу за репродуктивна права. Колорадо је променио закон против абортуса 1967. године, а убрзо потом уследиле су одлуке у Калифорнији и Њујорку. Усред ових напора да се избор врати женама, рођен је покрет против абортуса какав тренутно видимо, предвођен углавном католицима и другим конзервативним верским групама. Најстарија таква група у САД, Национално право на живот, основана је 1968. Већина средстава за покрет и даље долази од религиозних конзервативаца - попут богатих донатора као што је породица ДеВос која се залаже за живот. Године 1973. Врховни суд је донео значајну пресуду Рое против Вејда којом је легализован абортус у свих 50 држава. Ро против Вејда штитио је до 2022. право жене на прекид трудноће до тачке у којој фетус може да живи ван материце, углавном на почетку трећег тромесечја, што је негде 28. недеља трудноће. Неколико савезних држава је или забранило или оштро ограничило приступ абортусу. Потпис испод видеа, Када је судска одлука донета, присталице су напољу узвикивале „Ми смо пост Роу генерација", јер је поништена пресуда Роу против Вејда 'Београдски дани породице' померени за јун За исти викенд, пред Међународни дан породице, у Београду је најављена и манифестација у којој је требало да учествује и патријарх Српске православне цркве Порфирије, али је померена због вишеструких масовних убистава. Како је рекао градоначелник Александар Шапић, Београдски дани породице би почели колективним венчањем. Манифестација је одложена због недавних масовних убистава у Београду и Младеновцу. Српска православна црква је за Спасовдан, празник који се обележава као слава Београда, 25. маја заказала литију на чијем челу ће бити мошти Светог Владике Николаја, посебно донете из манастира Лелић, због трагедија. Извор: Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице - BBC News на српском WWW.BBC.COM Најављен неколико месеци раније, циљ је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, кажу организатори.
  10. Специјално за Поуке Фотографије: 1. Митрополит запорошки и мелитопољски Г. Лука 2.3. Саслужења са Свјатејшим патријархом српским Г. Порфиријем Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана. View full Странице
  11. Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана.
  12. Светски дан борбе против рака обележава се сваке године широм света 4. фебруара и тим поводом Њ.К.В. Принцеза Катарина Карађорђевић још једном шаље поруку подршке свима који се боре против ове болести и подсећа на суштински значај превентивних прегледа и поштовања савета стручњака, јер се ова тешка болест може избећи или излечити ако се на време открије, каже се у Саопштењу из Белог двора и наставља: Светски дан борбе против рака је глобална уједињена иницијатива коју води Унија за међународну контролу рака (UICC). Подизањем свести широм света, побољшањем образовања и обједињавањем личних, колективних и активности влада, ради се на остварењу главног мотива да сви треба да раде заједно како би се створио свет у ком ће милиони смртних случајева од рака бити избегнути, јер могу да се спрече, а лечење и нега једнаки за све. Тема овогодишњег обележавања Дана је „Попуните празнину у бризи“, са циљем да промовише напредак који у својим бројним облицима омогућава већем броју људи да траже и добију негу која им је потребна и коју заслужују. Како истичу здравствени стручњаци, активности у превенцији настанка карцинома су разноврсне и представљају кључни приступ у процесу њихове контроле. Процене сугеришу да се чак 40% малигнитета може избећи путем промене животних навика: престанком пушења, ограничавањем конзумације алкохола, избегавањем прекомерног излагања сунцу, одржавањем оптималне телесне тежине здравом храном и вежбањем, као и заштитом од инфекција које могу да доведу до развоја рака. Ако се болест ипак појави, њен исход се може побољшати раним откривањем, адекватним лечењем и рехабилитацијом уз одговарајућу палијативну негу. Онколози истичу да рано откривање карцинома доприноси добром исходу болести, то јест превођење овог обољења у хроничну болест. Позивају на обављање редовних прегледа, а ако се уоче неки нови симптоми, на разговор са лекаром. „Колико год била тешка борба против рака, из ње се може изаћи као победник. Само они који су се сусрели са раком знају колико је тешко издржати ову битку – колико је одрицања, суза, храбрости потребно... али знају и да уз подршку својих најмилијих и уз адекватну медицинску помоћ могу да преброде то. Ова борба озбиљно утиче, и психички и физички, на људе који се боре са раком, али су свесни да морају да наставе своју борбу – зато хајде да им помогнемо, подржимо их, дамо им до знања да кроз све то не пролазе сами, уверимо их да имају коме да се обрате и да уз нашу помоћ и подршку могу да изгурају сваки дан који следи. На данашњи дан желим да изразим искрено дивљење и захвалност свим медицинским радницима у Србији на њиховом изузетном раду и доприносу у превенцији и лечењу ове опаке болести. Надам се да ћемо и убудуће сви заједно наставити да радимо на побољшању здравља и услова лечења наших грађана. Такође апелујем на све да се придржавају савета лекара, превентивно прегледају и одустану од лоших животних навика које угрожавају њихово здравље. Само тако можемо да сачувамо своје здравље, а самим тим и живот. Живот је највећи дар и морамо га чувати, како за себе тако и за оне који нас воле“, рекла је Њ.К.В. Принцеза Катарина. Њ.К.В. Принцеза Катарина и њена Фондација у Србији, у сарадњи са канцеларијама Хуманитарне организације Лајфлајн у Чикагу, Њујорку, Торонту, Лондону и Атини, чији је покровитељ Њено Краљевско Височанство, годинама помажу српским болницама обезбеђивањем медицинске опреме, као и подизањем свести о важности превенције, лечења и подршке оболелима од рака. Поред тога што Фондација Принцезе Катарине помаже клиничким центрима широм Србије, она организује и годишњу Конференцију српске медицинске дијаспоре, која велику пажњу посвећује темама из онкологије, промовишући идеју да су континуирана едукација и сарадња са водећим центрима за рак у иностранству од кључне важности за наше лекаре. Са истим циљем унапређења знања, Фондација је организовала и пет онколошких симпозијума. Први центар за палијативно збрињавање у Србији отворила је Њ.К.В. Принцеза Катарина 2013. године у Клиничком центру Ниш, захваљујући великодушној донацији др Илејн Лејкок. Такође, једна од најзначајнијих донација је мобилни мамограф, који је поклоњен Клиничком центру Ниш 2009. године, захваљујући великодушности Фондације Ставрос Ниархос. Од доласка у Србију, захваљујући овој мобилној јединици вредној 700.000 долара, прегледано је више од 160.000 жена. Извор: Фондација принцезе Катарине
  13. Протопрезвитер Хараламбос Пападопулос или отац Ливио је рођен у Ираклиону на Криту. Похађао је Врховну црквену академију на Криту, Теолошку школу у Солуну и Атински национални и Каподистријански универзитет. Као писац и беседник бави се питањима духовне самосвести и исцељења заснованог на православној хришћанској духовности, као и савременим школама психотерапијског процеса и личног развоја. Написао је неколико књига и веома велики број текстова . Његова дела су превођенa на руски, румунски, бугарски, грузијски и мађарски језик. Живи на југу Крита. - Оче, чега се радо сећате из детињства? Колико је ваша породица допринела формирању ваше личности? - Сећам се да сам се пуно играо. Интензивно сам живео сваки тренутак кроз игру и друштво. Било је то време када су улице Ираклиона на Криту, где сам одрастао, биле пуне деце. Живот са радошћу и интензитетом био је приоритет. Моја породица је имала каталитичку улогу у обликовању моје личности дајући ми залихе за живот, али и многе трауме. Све су то ипак путеви. -Недавно сам прочитао вашу књигу под насловом „Живите. На крају крајева, да ли се плашимо смрт или се плашимо да живимо?" Шта је био разлог да се бавите писањем, а посебно овом књигом? - Писање је моја молитва. Тако сам научио да се носим са својим ранама. Кроз речи ћаскам са својим ранама и покушавам да их преобразим у чуда и дарове живота. Моја нова књига "Живите" је још један вапај против смрти. Рођени смо са вапајем који захтева одговор. И ова књига је још један покушај да се проговори о дару живота који нажалост не живимо, већ га се ослобађамо борећи се. - Као ожењен духовник и отац троје деце, знате да има случајева у породици када је суживот или посебност сваког члана угрожена. Шта се може учинити ако је присутна само прва карактеристика без друге и обрнуто? - Да бих могао да живим са било ким другим, морао сам научити да живим у хармонији са собом. Однос са самим собом је фундаменталан за развој било ког другог облика односа. Чудо различитости је извор радости и мудрости. Благослов је бити толико различит по личности, а опет тако уобичајен по природи. Хармонија је синтеза супротности, живот је леп јер се не понавља, изненађује, изазива и позива. Само се ђаво досадно понавља . Дакле, дружење, осим што је најбољи и најреалнији одговор на животну патњу - како је лепо држати руку када ме смрт плаши -то је и лек за мој недостатак, јер уместо да гушим другог, учим да еволуирам заједно са њим. - Шта на крају дефинише срећан брак? - Одрицање од фантазије идеалног и препознавање реалног. То јест, да престанемо да се заљубљујемо у слику друге особе и да волимо њихову стварност. Што значи да морам да препознам да други није мој Бог, већ мој партнер. Он је човек који ме воли и ја њега волим и ми нисмо савршени. И то није лоше. Одатле почиње дељење живота као путовање постојања. Забавно нам је у вези када имамо смисао и сврху. - Зашто се данас модерни парови раздвајају за разлику од старије генерације која је доживотно остала са истим партнером? Да ли понекад осећате да се такмичите са својим партнером? - Овде, као и у свему што човек ради, постоји светла и мрачна страна. Светла страна је што су људи данас стварнији. Они не обраћају пажњу на мишљења других људи. Односно, одлуке особе нису одређене колективним мишљењем или наредбом, већ индивидуалним избором. Ово је заиста чин слободе јер су у ранијим друштвима колективи гушили јединственост и посебност људи. Али, постоји, као што смо рекли, и тамна страна, односно да у данашње време постоји тенденција да се избегне све што боли. Не постоји добро или лоше сазревање ван патње. А то значи да не можете упознати другу особу, продубити везу и стварност ако јој се не посветите. Ово задаје бол. Није једноставно. Али ако нисте дисциплиновани у свом путу до циља, не можете сазнати ништа у животу, а свакако ни да волите. За свако велико достигнуће потребна је посвећеност, упорност и стрпљење. Они ће донети боље изборе и боље резултате. Тешкоће треба схватати као прилике, а не као катастрофе. Чак је и такмичење део овог развоја све док је креативно, нпр. биће десетине свађа које ће донети мир у вези. Ово није нужно лоша ствар, већ реално еволутивна. - Данас има много младих који избегавају брак јер не могу да поднесу, како тврде, неразумне захтеве својих супружника. Шта бисте свима њима саветовали ? - Не могу да знам шта значе неразумне захтеви, али ипак питам, има ли живота без посвећености? Ко је успео без обавезивања, давања? Да бисте победили, прво морате изгубити. Нема живота ако се не заветујете на нешто више и битније за постојање. Руми је говорио: „Ако стварно волите, ризикујете. Никада не достижете величину без ентузијазма или енергије" - Многе жене данас доносе одлуку да ванбрачно доведу дете у овај усамљени свет. Какав је ваш став по питању самохране мајке и какав би требало да буде наш став према њој? - Ми подржавамо и волимо живот. Али када доносимо одлуку да дамо живот новом бићу, треба да размишљамо не само о томе шта нам се допада већ и шта је корисно за ово дете. Свака жена и мајка, свако дете је светиња и заслужује сву љубав света. Неудата мајка није ништа мање света и поштована од било које друге мајке. У светим стварима нема „али“. - С времена на време избијају разни „морални преступи“ и скандали архијереја и свештеника. Да ли је ово последица секуларизације Цркве? - Секуларизација је одувек постојала као опасност за црквени живот. Међутим, морамо пазити шта дефинишемо као секуларизам. Секуларизација није савремено и реално читање света и његових потреба, већ стање када живот хришћана престане да буде пример у друштву. Када релативне и стално променљиве „вредности” света искривљују Христово учење. А то се дешава када се суштина изгуби, а формуле остану. Када религија постане скровиште наших личних ноћних мора, када религија постане највећа одбрана у присуству живога Бога. - Да ли су разлози за удаљавање од Цркве данас, грешке црквених поглавара (стварне или наводне) или је нешто друго у питању? -То је један од разлога, а многима служи као алиби. - Да ли бисте се придружили маршу да бисте демонстрирали нпр. против рата у Украјини или да изразите своја политичка уверења? - Учествовао бих у сваком друштвеном догађају који позива на правду, мир и слободу. Волим да се борим за високе вредности и циљеве, у заједничким маршевима када једни друге држимо за руку. https://www.cultmagz.com/l/p-livyos-to-zise-einai-mia-kraygi-apenanti-sto-thanato/?fbclid=IwAR0SHzmwXqbB0kS2_hUTUNsJHX1JMvPaMqcFi6pfI0pa1ClwWKcuX2i4NW4
  14. Сваке године, понављам још једном СВАКЕ ГОДИНЕ на Западу (на главним Западним језицима) се одштампа у просеку мање више око ca. 5 књига/студија и ради се углавном о студијама које фалсификују историју/ дешавања из недавне прошлости, као што је бомбардовање Србије 1999, рат од 1990-95, Српска Црква итдддддддддддд. У великом броју случајева ове књиге су јефтине или су бесплатно доступне на интернету у електронском формату а све са циљем да се то рашири што више и лакше по свету. Ево само један пример где је књига одштампана прошле године и једна од теза је да су Срби 1912 извршили инвазију, преотели Косово: “Serbian invasion of Kosovo in late 1912" https://www.amazon.com/Kosovo-Documentary-History-Library-Studies/dp/1838600035/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1575443368&sr=8-1 Албанци као и други у Западној европи и Амерци пласирају тезу константно да је Србија протела Косово од Албанаца....као и многи други детаљи што се тиче Цркава и манастира. Ми знамо како ствари стоје али има људи на Западу који то незнају. И има начин како да се допре-дође до тих људи да се чује Српска позиција али треба то неко да уради.... КАКО је могуће да поред толико људи у српским земљама (Србији, Црној Гори, Р. Српској) који имају титуле доктора, магистара и који су на редовном платном списку Цркве или државе, а да нико не може да напише Book Review (једна или две странице текста) и да одштампа у неком од часописа на Западу као одговор, или на неки други примерен начин да одговри на ову појаву. Тачно постоји начин- пут како то да се заврши-одради. Овде се не ради о члаку из неких новина па да сад чоек одговара на то, него се радаи о научним радовима/студијама са Западних универзитета који селективно бирају материјал а све ради фласификовања чињеница и те књиге се налазе на полицама библиотека свих-већине универзитета на Западу.... иста је ситуација и са Русима али Руси имају људе који воде рачуна и одговарају на оваке појаве. Треба рећи да Руси нису усамљени у томе, још неки од народа/држава имају организована државна/ релизгиозна одељења која прате шта се пише у академским круговима у свету и одговарају сваке године шта год да се појави противно чињеницама. Да ли је могуће да ни Црква СПЦ а ни држава (сви доктори, магистри који су на редовном месечном платном списку) не могу да одговоре на 4 или 5 књига који се одштапају сваке године у којима се системаски фалсификују чињенице и ради против нас као народа.????
  15. Управо сам видео снимак протеста против наркомана и хомосексуалаца. Слоган који је узвикиван на митингу био је "Ниси потребан, ти си геј" . Његова поента је врло јасна, гејеве треба избрисати са лица земље, на било који начин. Постоје ли људи који нису потребни? Какo је тежак и мрачан овај слоган. Како дубоко нељудски, зверски и антихришћански. Нешто касније, наишао сам на фотографски материјал на коме је писало - „Самоодбрана није злочин, већ инстинкт“, односно, да у данашњим друштву 21. века, после Христовог оваплоћења, људи морају реаговати на основу нагона, тако да доминира животињска страна нас самих и природе. Јер, ако сам ја “моји инстинкти”, онда нема слободе, само делујем инстинктивно и компулзивно. Дакле, као животиња, и очито не као божанство. Постоји веома велики број људи са том истом психологијом и реториком. Зло не станује негде на другој планети, већ на овој, на којој ми постојимо и живимо. Људи мрака и мрзитељи не припадају реткој раси или врсти. Нити су дошли са друге зверске планете. Не. То су обични људи, наши пријатељи, наши рођаци и наше комшије, можда и ми сами. Они који су починили најгнусније злочине над цивилима у Другом светском рату, нису били фашистичка тактичка војска, већ обични људи, претворени у зверске личности. Злочин истребљења Јевреја у Европи није се десио сам од себе, њега су починили људи. Ти људи нису били само вође нацистичких и неких других монструозних партија, већ и нормални људи немачког друштва, добре главе породице, успешни професионалци, савесни запослени. Злочин је почињен уз активну подршку или уз криводушну равнодушност читавог немачког друштва. Али не само немачког. Задатак, који је преузела Немачка, односно истребљење Јевреја из света, није било лако извести и требали су јој саучесници. Лако и вољно их је налазила у фашистима и антисемитима других европских земаља. Зло је у нама, животиња жедна крви се добро крије у тамним странама нас самих. Варваризам није далеко од цивилизације као ни светост од демонске перцепције мржње, верујте. Веома су близу ако не обратимо пажњу и ако свакодневно не вежбамо, у одговорном избору, да останемо оно што је Бог желео - људи, Његове слике. Аргумент који се понавља, да су људи реаговали на овај фашистички начин због економске кризе и екстремних услова живота, је разочаравајуће погрешан. Напротив, у таквим граничним ситуацијама, морамо манифестовати наше културне вредности и свој хришћански идентитет. Аустријски фармер Франц Гајгерстертер је једини из свог села гласао против сарадње Аустрије са фашистичком Немачком, па је самим тим одбио да учествује у светском рату, не зато што је припадао некој политичкој организацији или идеологији, већ зато што је био Хришћанин, који је себе и своја дела свакодневно стављао пред Бога. Његова дубока вера довела је до тога да 1943. одбије да служи нацистичкој војсци и да се бори против нациста у неправедном рату. Његов став нико није разумео. Свештеници, мештани, пријатељи су покушали да га убеде на различите начине, али нису успели. Веровао је да постоје тренуци у животу, када је боље послушати Бога него слушати људе. Франц Гајгерстрајтер је испунио заповест љубави према ближњем и није желео да се игра са будућим Божјим судом. Војни суд га је осудио на смрт и погубљен је гиљотином у затвору Бранденбург у Берлину. Он је неустрашиво умро за своју веру, доказавши се као хришћанин, а не као политички активиста. Имао је три мале девојчице, најстарију од шест година. Кључни улог је остати човек и хришћанин у тешким тренуцима индивидуалног и колективног живота. Завршићу ова кратка размишљања цитатом С. Зоумбоулакиса из његовог говора о Холокаусту: „Као прво, нико не може бити заштићен од зла несигурне, флуидне и контрадикторне људске природе. И друго, та пасивност пред лицем зла није морално неутралан став, јер допушта злу да превлада. Није за осуду само онај ко чини зло, већ и онај ко га посматра и без учешћа.” о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  16. Велика Британија унела је у санкциони списак патријарха московског и целе Русије Кирила, саопштила је британска Влада. Санкције су уведене због наводне подршке војној операцији у Украјини, наводи се у саопштењу. Почетком јуна је и Европска унија хтела да уведе санкције руском патријарху али је одустала због става Мађарске. Шеф мађарске дипломатије Петер Сијарто тада је рекао да сматра да је искључење патријарха Кирила са санкционе листе ЕУ за Мађарску било принципијелно питање због поштовања слободе вероисповести. https://rs.sputniknews.com/20220616/velika-britanija-uvela-sankcije-protiv-ruskog-patrijarha-kirila-1138604967.html
  17. У среду, 13. априла 2022. године, у организацији Удружења „Уједињењеˮ, у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводинаˮ у Новом Саду, одржано је представљање књиге Хибридни рат против Српске Православне Цркве, аутора Слободана Стојичевића. На представљању књиге говорили су: пуковник професор др Илија Кајтез, потпуковник Љубан Каран, књижевник Марко Танасковић и аутор. Књига Хибридни рат против Српске Православне Цркве објављена је 2021. године, у издању Српског одељења Међународног јавног фонда јединства православних народа. Аутор Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, књигу је посветио успомени на свог деду, протојереја Душана Поповића, који је мученички страдао у манастиру Велуће код Крушевца 1944. године. У првом делу књиге говори се о теоријским поставкама нових начина ратовања, о техници мрежног деловања појединих невладиних организација које имају за циљ агресију цивилним средствима. У другом делу књиге се говори о последицама друштвених промена и антропоцентричног погледа на свет, док се у трећем делу говори о развоју медија и комуникација, али и о конкретним примерима хибридног рата који се води против Српске Православне Цркве путем различитих медија. Обраћајући се присутнима на крају представљања књиге, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је похвалио излагања говорникâ и изнео поједина лична искуства о медијском рату против српског народа и Српске Православне Цркве, нагласивши да историју на крају пише Бог, а не светски моћници. https://eparhijabacka.info/__trashed-2/22/53/13/04/2022/
  18. у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Посебно израђена, била је урађена за Светог Праведног Јована Кронштатског који ју је назвао, Спаситељица Русије. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона била предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке се пружа свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас “. https://mitropolija.com/2022/04/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas/
  19. Већ дуже вријеме уназад траје координисана и добро осмишљена медијска хајка на Цркву. Покушај политизације Српске Православе Цркве уз сваку тему која је актуелна у друштву није ништа ново. Људи који не знају шта је Црква и да је Христос мјера Цркве, или пак знају шта је црква али им то не смета да покушају да је уоквире у своје дневнополитичке теме и да она буде по њиховој политичкој мјери, ради политичког обрачуна са неистомишљеницима. Константа је да на цркву нападају злонамјерници са разних позиција политичког спектра, од крајње љевице до екстремне деснице. Покушава се Црква уваљати у овоземаљско блато морално сиромашних, зарад разних партикуларних интереса. Црква од свог постанка бива гоњена, већ скоро 2.000 година и непрестано је клеветана, тако да је научила опстајати и у немогућим условима и носити свој крст. Колико је хајка на цркву попримила размјере најбоље се види по томе што се свако дешавање користи за дискредитацију и удар на цркву и саблажњавања верних и стварање смутњи. Најновији сукоби Русије и Украјине су такође злонамјернима послужили као повод за напад на наследника Светог Саве, патријарха српског Порфирија. Писмо које је написао извесни филолог Иван Пријма, члан и оснивач некаквог српско-руског друштва из Русији, последњи је пример те праксе. Сем супруге господина Пријма и њега самог, мало коме је познато ко су остали чланови тог фамозног друштва, нити се претрагом на интернету може наћи евиденција о раду и дјеловању на руским сајтовима поменутог невладиног удружења. Крајње малициозни медији су ово опскурно писмо, потпуног анонимуса, за кога ни руски духовници немају представу ко је, пренели готово као званични став руског народа, цркве или државе. Однос Руса и њихових инститиуција, духовних и свјетовних, према Српској Цркви и њеном поглавару је апсолутно супротан од ових злонамјерних инсинуација дотичног анонимуса. Писмо је злонамјерно, нехришћански насторјено и колико је антицрквено, антисрпско толико је и антируско и написано из мизерних политичких побуда. Писмо делује као да га писао неко из лево-либералних кругова друге Србије који глуми патриотизам, па само проследио на потписивање анонимусу из Русије, не би ли тиме добио печат руског „праведничког гнева“ према СПЦ. Што је навероватније тако и урађено. Писмо почиње покушајем инсинуације да је српски патријарх инструисан државним структурама Србије за свој мисионарски, хуманитарни рад и све остало што му се спочитава. Да би оставило на лаковјерне читаоце што јачи дојам, убацује се потпуна лаж да је наш Патријарх назвао некога агресором или одредио било коју страну у овом сукобу као такву. Српски патријарх је управо као и руски патријарх и као већина других православних патријараха, позивао и позива на мир међу зараћеном браћом. Једини програм који је он следовао и спроводио јесте не политички, него Јеванђеоски, позивајући на мир Христов, на спречавање крвопролића и жртава са свих страна. Господин Иван, уколико је аутор писма, или онај ко му је писмо написао, би морао послушати говор Руског патријарха, митрополита Онуфрија и њихове позиве на мир, а не вадити из контекста молитве за народе и за прекид сукоба. Нама је Господ у Јеванђељу навео да се молимо и за непријатеље, за невино страдале ма које боје пасош имали или како се осјећали по националној припадности, јер све је то народ Христов. Блажени су миротворци, како каже Нови завјет и саме ријечи Јеванђеља наш је патријарх ставио у контекст савременог доба, као и руски патријарх и сулудо је спочитавати Цркви што шири Јеванђелску ријеч. Следеће лажне оптужбе из „Русије“ (или тачније из круга двојке) се тичу избјеглица, јер гле чуда патријарх је хришћански примио једну вјерујућу православну породицу из Украјине изражавајући солидарност са свим прогнаним. Замонашеном у Дечанима и митрополиту Загребачко-љубљанском, Иван „из Русије“ (или непознати млађани аутор из круга двојке) поручује да је бавити се избјеглицама скандалозно. Ономе који се бавио сиротињом, избјеглицама и повратиницима по Лици, Кордуну, Банији и свим осталим српским стратиштима. Недовољно упућен (или злонамеран) у пастирски рад нашег патријарха аутор писма спочитава скоро немогуће, износећи апсурдне оптужбе које саме себе демантују и јако су лако провјерљиве и обориве. Оптужбе да је патријарх антиправославан и дио неке антиправославне кампање у овом писму јесто управо обрнута психологија. Писмо је написано са циљем напада на цркву и њену паству која је русофилска и покушаја оптужби СПЦ за русофобију, да би покушали створити раздор међу вјерним народом и сумњу. Српски народ је навикао на сатанизовања, клевете и сигуран сам да више вјерује својој Цркви која је уз њега, дио њега и за њега већ осам вјекова него некој НВО и малициозним медијима. Нама остаје да се по ријечима Патријарха нашег молимо за оне који нас клевећу. Јер „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20) https://balkanfokus.rs/lazna-pisma-iz-rusije-protiv-spc-i-patrijarha-porfirija/
  20. Поводом недавне посете Епископа хвостанског г. Јустина Канцеларији за борбу против дрога Републике Србије, гост емисије „Будимо људи“ Радија „Слово љубве“, у суботу, 26. марта 2022. године, у 11 часова, биће г. Милан Пекић, директор ове Канцеларије. Разговараћемо о активностима и пројектима Канцеларије за борбу против дрога, као и о сарадњи са организацијама цивилног друштва које се у оквиру своје надлежности баве проблемом злоупотребе опојних дрога, а посебно ћемо представити будућу сарадњу са Српском Православном Црквом. Извор: Радио "Слово љубве"
  21. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, разговарао је 11. марта 2022. године са г. Миланом Пекићем, директором Канцеларије за борбу против дрога Владе Републике Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ. У срдачном разговору изложени су програми и планови рада и активности Верског добротворног старатељства и Канцеларије за борбу против дрога како би кроз превенцију, терапију и ресоцијализацију помогли у сузбијању болести зависности. Владика Јустин је изложио спремност Цркве да својим духовним капацитетима и кроз конкретне пројекте, нарочито у периоду ресоцијализације, помогне особама које се лече од болести зависности. Представљен је и новоформирани тим који при Верском добротворном старатељству кроз разговоре и терапију помаже како особама које пате од болести зависности тако и целој породици која је њоме погођена. Извор: Информативна служба СПЦ
  22. Са великом забринутошћу, Српска Православна Црква већ неколико месеци прати изјаве које долазе од стране највиших локалних политичких представника у Приштини, а које се тичу статуса земље манастира Високи Дечани и других судских спорова око наше имовине, у које смо увучени без своје воље. Овога пута, неистине су изречене са највишег места, од стране г.Аљбина Куртија, премијера владе у Приштини, док су се само у децембру о овом питању оглашавали председник скупштине г. Глаук Коњуфца, поједини ресорни министри, г. Рамуш Харадинај као лидер партије ААК и представници општине Дечани више пута. Подривање судских пресуда у јавности од стране политичара у овом случају је без преседана у ширем региону. Једини смисао обраћања свих ових званичника видимо у томе да за Српску Православну Цркву на простору Косова и Метохије не важе било какви закони или судске одлуке. По речима једног од званичника, спровођење ове одлукеби изазвало „ланчану реакцију где би морало да се попушта Цркви и по другим питањима“. Преведено на обичан језик, ово значи да су права Српске Православне Цркве на овом подручју ствар нечије добре воље, а не система који би морао да буде темељ сваког друштва, и да делује исто према свима, што је, уосталом више пута истакнуто од највиших међународних представника који су апеловали на поштовање закона и судских одлука. Уколико се укратко осврнемо на сам судски поступак, онје трајао шеснаест година пред косовским судовима. За време тог поступка, Манастир Високи Дечани је трпео не само претње, него и физичке и оружане нападе,организоване протесте, покушаје блокирања приступа манастиру, а клеветничка кампања која је спровођена против СПЦ и самог манастира је нешто што не би могло да се упореди са било каквом пропагандом након Другог светског рата. За време тог поступка, свако правно питање је детаљно обрађено, пред свим судским инстанцама, сам поступак су све време пратили и међународни представници на овом простору и њихови правни тимови.Верујемо да не постоји поступак од 2000. године који је толико праћен, и који се оволико политизује, не од стране наше Цркве, већ од стране локалних институција. Чак и након таквог поступка, локалне институцијеодбијају да спроведу пресуду у катастру (већ скоро шестгодина), и поред огромних настојања да се одлука Уставног суда изврши, јер је по својој природи коначна и неопозива. Овакво поступање није само одраз стања у ком се налазе косовске институције, већ и отворенедискриминације према Српској Православној Цркви. Даље, овакво поступање јасно говори и каква би била судбина наше Цркве на овом простору уколико би у целости била препуштена на милост и немилост властима у Приштини, из које год политичке групације да долазе. Наша Епархија очекује да ће се судска одлука свакако извршити, али све тешкоће око тог питања, и опструкција владавине права која траје годинама показује да суштински проблеми остају и само је питање времена када могу бити отворени на другом месту. Зато, иако је важно да се судска пресуда изврши, још је важније да се нађу дугорочна решења како да се даља дискриминација спречи и ефикасно заштите права Српске Православне Цркве и њене имовине. Иако локалне институције стално позивају на дијалог са СПЦ, тај дијалог није могућ са неким ко нам на сваком кораку показује отворену етничку и верску дискриминацију и неспремност да поштује сопствене законе. Наша Црква је од првог дана након оружаног сукоба 1999. године учествовала у дијалогу са локалним институцијама и активно радила на изградњи поверења и мостова, што је итекако познато међународној заједници.Стога, спровођење ове одлуке, од стране ове или неке следеће администрације, нужан је услов како би нам се показало да дијалог не би био само представа за камере и стране званичнике, и да постоји спремност да се заустави систематска кампања дискриминације и отвореног непријатељства према Српској Православној Цркви.Наглашавамо и да постоји још читав низ отворених питања и неиспуњених обавеза које је Приштина преузела, али да је решавање овог питања минимум од кога би морало да се крене даље. Упорно третирање пред јавношћу наше Цркве као политичке институције или некога преко кога се прави политички утицај, зашта нема основе, показује суштинско неразумевање концепта слободе и равноправности верских институција у савременом демократском друштву. Неодговорне медијске изјаве, арбитрарно коментарисање правоснажних судских пресуда и стварање конфузије у јавности додатно угрожава безбедност Српске Православне Цркве, њених светиња, свештенства, монаштва и верника и у супротности је са свим међународним стандардима. Српска Православна Црква је најстарија институција која постоји на овим просторима, о чему сведоче бројни домаћи и страни историјски извори, и постојаће, ако Бог да, и у будућности. Бранећи свој идентитет и имовину ничим не желимо да угрозимо друге верске заједнице играђане, без обзира на етничко порекло, нити да се бавимо политиком. У току свог постојања, наша Црква са верним народом преживела је прогоне сваке врсте, и овакав однос за нас није никаква новост. Још више смо решени да останемо на просторима где вековима живимо, али и да не будемо експонент политичких кругова, посебно оних који желе да створе имиџ европског друштва док истовремено игноришу законе и сопствене судске одлуке. Нажалост, овакав неправедан и једностран однос према СПЦ највише штете може да донесе свим грађанима који на Косову и Метохији живе, које год да су вере и националности, јер свако трезвен може да се запита какве су његове могућности и будућност у оваквом систему, уколико институција попут Српске Православне Цркве, посебно манастир Високи Дечани који је континуирано радио на помирењу и помагао свим угроженим у време оружаног сукоба 1998.-1999. године,већ годинама доживљава овакву неправду и дискриминацију. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  23. Osim SAD, protiv je glasala i Ukrajina. Uzdrzani uglavnom clanovi EU i NATO. Ostali (130+ zemalja) svi glasali "za". ... "Na jučerašnjem zasijedanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija glasalo se povodom rezolucije o zabrani glorifikacije i veličanja nacizma i rasne diskriminacije i ksenofobije: - ZA su (potpuno prirodno i normalno) glasale sve normalne države planete Zemlje - UZDRŽANE su bile članice EU i NATO - PROTIV su bile samo Ukrajina i SAD Pametnom dosta." https://www.facebook.com/arsen.carkic
  24. Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо? Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани! Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...