Претражи Живе Речи Утехе

Светски дан борбе против рака обележава се сваке године широм света 4. фебруара и тим поводом Њ.К.В. Принцеза Катарина Карађорђевић још једном шаље поруку подршке свима који се боре против ове болести и подсећа на суштински значај превентивних прегледа и поштовања савета стручњака, јер се ова тешка болест може избећи или излечити ако се на време открије, каже се у Саопштењу из Белог двора и наставља: Светски дан борбе против рака је глобална уједињена иницијатива коју води Унија за међународну контролу рака (UICC). Подизањем свести широм света, побољшањем образовања и обједињавањем личних, колективних и активности влада, ради се на остварењу главног мотива да сви треба да раде заједно како би се створио свет у ком ће милиони смртних случајева од рака бити избегнути, јер могу да се спрече, а лечење и нега једнаки за све. Тема овогодишњег обележавања Дана је „Попуните празнину у бризи“, са циљем да промовише напредак који у својим бројним облицима омогућава већем броју људи да траже и добију негу која им је потребна и коју заслужују. Како истичу здравствени стручњаци, активности у превенцији настанка карцинома су разноврсне и представљају кључни приступ у процесу њихове контроле. Процене сугеришу да се чак 40% малигнитета може избећи путем промене животних навика: престанком пушења, ограничавањем конзумације алкохола, избегавањем прекомерног излагања сунцу, одржавањем оптималне телесне тежине здравом храном и вежбањем, као и заштитом од инфекција које могу да доведу до развоја рака. Ако се болест ипак појави, њен исход се може побољшати раним откривањем, адекватним лечењем и рехабилитацијом уз одговарајућу палијативну негу. Онколози истичу да рано откривање карцинома доприноси добром исходу болести, то јест превођење овог обољења у хроничну болест. Позивају на обављање редовних прегледа, а ако се уоче неки нови симптоми, на разговор са лекаром. „Колико год била тешка борба против рака, из ње се може изаћи као победник. Само они који су се сусрели са раком знају колико је тешко издржати ову битку – колико је одрицања, суза, храбрости потребно... али знају и да уз подршку својих најмилијих и уз адекватну медицинску помоћ могу да преброде то. Ова борба озбиљно утиче, и психички и физички, на људе који се боре са раком, али су свесни да морају да наставе своју борбу – зато хајде да им помогнемо, подржимо их, дамо им до знања да кроз све то не пролазе сами, уверимо их да имају коме да се обрате и да уз нашу помоћ и подршку могу да изгурају сваки дан који следи. На данашњи дан желим да изразим искрено дивљење и захвалност свим медицинским радницима у Србији на њиховом изузетном раду и доприносу у превенцији и лечењу ове опаке болести. Надам се да ћемо и убудуће сви заједно наставити да радимо на побољшању здравља и услова лечења наших грађана. Такође апелујем на све да се придржавају савета лекара, превентивно прегледају и одустану од лоших животних навика које угрожавају њихово здравље. Само тако можемо да сачувамо своје здравље, а самим тим и живот. Живот је највећи дар и морамо га чувати, како за себе тако и за оне који нас воле“, рекла је Њ.К.В. Принцеза Катарина. Њ.К.В. Принцеза Катарина и њена Фондација у Србији, у сарадњи са канцеларијама Хуманитарне организације Лајфлајн у Чикагу, Њујорку, Торонту, Лондону и Атини, чији је покровитељ Њено Краљевско Височанство, годинама помажу српским болницама обезбеђивањем медицинске опреме, као и подизањем свести о важности превенције, лечења и подршке оболелима од рака. Поред тога што Фондација Принцезе Катарине помаже клиничким центрима широм Србије, она организује и годишњу Конференцију српске медицинске дијаспоре, која велику пажњу посвећује темама из онкологије, промовишући идеју да су континуирана едукација и сарадња са водећим центрима за рак у иностранству од кључне важности за наше лекаре. Са истим циљем унапређења знања, Фондација је организовала и пет онколошких симпозијума. Први центар за палијативно збрињавање у Србији отворила је Њ.К.В. Принцеза Катарина 2013. године у Клиничком центру Ниш, захваљујући великодушној донацији др Илејн Лејкок. Такође, једна од најзначајнијих донација је мобилни мамограф, који је поклоњен Клиничком центру Ниш 2009. године, захваљујући великодушности Фондације Ставрос Ниархос. Од доласка у Србију, захваљујући овој мобилној јединици вредној 700.000 долара, прегледано је више од 160.000 жена. Извор: Фондација принцезе Катарине

Протопрезвитер Хараламбос Пападопулос или отац Ливио је рођен у Ираклиону на Криту. Похађао је Врховну црквену академију на Криту, Теолошку школу у Солуну и Атински национални и Каподистријански универзитет. Као писац и беседник бави се питањима духовне самосвести и исцељења заснованог на православној хришћанској духовности, као и савременим школама психотерапијског процеса и личног развоја. Написао је неколико књига и веома велики број текстова . Његова дела су превођенa на руски, румунски, бугарски, грузијски и мађарски језик. Живи на југу Крита. - Оче, чега се радо сећате из детињства? Колико је ваша породица допринела формирању ваше личности? - Сећам се да сам се пуно играо. Интензивно сам живео сваки тренутак кроз игру и друштво. Било је то време када су улице Ираклиона на Криту, где сам одрастао, биле пуне деце. Живот са радошћу и интензитетом био је приоритет. Моја породица је имала каталитичку улогу у обликовању моје личности дајући ми залихе за живот, али и многе трауме. Све су то ипак путеви. -Недавно сам прочитао вашу књигу под насловом „Живите. На крају крајева, да ли се плашимо смрт или се плашимо да живимо?" Шта је био разлог да се бавите писањем, а посебно овом књигом? - Писање је моја молитва. Тако сам научио да се носим са својим ранама. Кроз речи ћаскам са својим ранама и покушавам да их преобразим у чуда и дарове живота. Моја нова књига "Живите" је још један вапај против смрти. Рођени смо са вапајем који захтева одговор. И ова књига је још један покушај да се проговори о дару живота који нажалост не живимо, већ га се ослобађамо борећи се. - Као ожењен духовник и отац троје деце, знате да има случајева у породици када је суживот или посебност сваког члана угрожена. Шта се може учинити ако је присутна само прва карактеристика без друге и обрнуто? - Да бих могао да живим са било ким другим, морао сам научити да живим у хармонији са собом. Однос са самим собом је фундаменталан за развој било ког другог облика односа. Чудо различитости је извор радости и мудрости. Благослов је бити толико различит по личности, а опет тако уобичајен по природи. Хармонија је синтеза супротности, живот је леп јер се не понавља, изненађује, изазива и позива. Само се ђаво досадно понавља . Дакле, дружење, осим што је најбољи и најреалнији одговор на животну патњу - како је лепо држати руку када ме смрт плаши -то је и лек за мој недостатак, јер уместо да гушим другог, учим да еволуирам заједно са њим. - Шта на крају дефинише срећан брак? - Одрицање од фантазије идеалног и препознавање реалног. То јест, да престанемо да се заљубљујемо у слику друге особе и да волимо њихову стварност. Што значи да морам да препознам да други није мој Бог, већ мој партнер. Он је човек који ме воли и ја њега волим и ми нисмо савршени. И то није лоше. Одатле почиње дељење живота као путовање постојања. Забавно нам је у вези када имамо смисао и сврху. - Зашто се данас модерни парови раздвајају за разлику од старије генерације која је доживотно остала са истим партнером? Да ли понекад осећате да се такмичите са својим партнером? - Овде, као и у свему што човек ради, постоји светла и мрачна страна. Светла страна је што су људи данас стварнији. Они не обраћају пажњу на мишљења других људи. Односно, одлуке особе нису одређене колективним мишљењем или наредбом, већ индивидуалним избором. Ово је заиста чин слободе јер су у ранијим друштвима колективи гушили јединственост и посебност људи. Али, постоји, као што смо рекли, и тамна страна, односно да у данашње време постоји тенденција да се избегне све што боли. Не постоји добро или лоше сазревање ван патње. А то значи да не можете упознати другу особу, продубити везу и стварност ако јој се не посветите. Ово задаје бол. Није једноставно. Али ако нисте дисциплиновани у свом путу до циља, не можете сазнати ништа у животу, а свакако ни да волите. За свако велико достигнуће потребна је посвећеност, упорност и стрпљење. Они ће донети боље изборе и боље резултате. Тешкоће треба схватати као прилике, а не као катастрофе. Чак је и такмичење део овог развоја све док је креативно, нпр. биће десетине свађа које ће донети мир у вези. Ово није нужно лоша ствар, већ реално еволутивна. - Данас има много младих који избегавају брак јер не могу да поднесу, како тврде, неразумне захтеве својих супружника. Шта бисте свима њима саветовали ? - Не могу да знам шта значе неразумне захтеви, али ипак питам, има ли живота без посвећености? Ко је успео без обавезивања, давања? Да бисте победили, прво морате изгубити. Нема живота ако се не заветујете на нешто више и битније за постојање. Руми је говорио: „Ако стварно волите, ризикујете. Никада не достижете величину без ентузијазма или енергије" - Многе жене данас доносе одлуку да ванбрачно доведу дете у овај усамљени свет. Какав је ваш став по питању самохране мајке и какав би требало да буде наш став према њој? - Ми подржавамо и волимо живот. Али када доносимо одлуку да дамо живот новом бићу, треба да размишљамо не само о томе шта нам се допада већ и шта је корисно за ово дете. Свака жена и мајка, свако дете је светиња и заслужује сву љубав света. Неудата мајка није ништа мање света и поштована од било које друге мајке. У светим стварима нема „али“. - С времена на време избијају разни „морални преступи“ и скандали архијереја и свештеника. Да ли је ово последица секуларизације Цркве? - Секуларизација је одувек постојала као опасност за црквени живот. Међутим, морамо пазити шта дефинишемо као секуларизам. Секуларизација није савремено и реално читање света и његових потреба, већ стање када живот хришћана престане да буде пример у друштву. Када релативне и стално променљиве „вредности” света искривљују Христово учење. А то се дешава када се суштина изгуби, а формуле остану. Када религија постане скровиште наших личних ноћних мора, када религија постане највећа одбрана у присуству живога Бога. - Да ли су разлози за удаљавање од Цркве данас, грешке црквених поглавара (стварне или наводне) или је нешто друго у питању? -То је један од разлога, а многима служи као алиби. - Да ли бисте се придружили маршу да бисте демонстрирали нпр. против рата у Украјини или да изразите своја политичка уверења? - Учествовао бих у сваком друштвеном догађају који позива на правду, мир и слободу. Волим да се борим за високе вредности и циљеве, у заједничким маршевима када једни друге држимо за руку. https://www.cultmagz.com/l/p-livyos-to-zise-einai-mia-kraygi-apenanti-sto-thanato/?fbclid=IwAR0SHzmwXqbB0kS2_hUTUNsJHX1JMvPaMqcFi6pfI0pa1ClwWKcuX2i4NW4

Управо сам видео снимак протеста против наркомана и хомосексуалаца. Слоган који је узвикиван на митингу био је "Ниси потребан, ти си геј" . Његова поента је врло јасна, гејеве треба избрисати са лица земље, на било који начин. Постоје ли људи који нису потребни? Какo је тежак и мрачан овај слоган. Како дубоко нељудски, зверски и антихришћански. Нешто касније, наишао сам на фотографски материјал на коме је писало - „Самоодбрана није злочин, већ инстинкт“, односно, да у данашњим друштву 21. века, после Христовог оваплоћења, људи морају реаговати на основу нагона, тако да доминира животињска страна нас самих и природе. Јер, ако сам ја “моји инстинкти”, онда нема слободе, само делујем инстинктивно и компулзивно. Дакле, као животиња, и очито не као божанство. Постоји веома велики број људи са том истом психологијом и реториком. Зло не станује негде на другој планети, већ на овој, на којој ми постојимо и живимо. Људи мрака и мрзитељи не припадају реткој раси или врсти. Нити су дошли са друге зверске планете. Не. То су обични људи, наши пријатељи, наши рођаци и наше комшије, можда и ми сами. Они који су починили најгнусније злочине над цивилима у Другом светском рату, нису били фашистичка тактичка војска, већ обични људи, претворени у зверске личности. Злочин истребљења Јевреја у Европи није се десио сам од себе, њега су починили људи. Ти људи нису били само вође нацистичких и неких других монструозних партија, већ и нормални људи немачког друштва, добре главе породице, успешни професионалци, савесни запослени. Злочин је почињен уз активну подршку или уз криводушну равнодушност читавог немачког друштва. Али не само немачког. Задатак, који је преузела Немачка, односно истребљење Јевреја из света, није било лако извести и требали су јој саучесници. Лако и вољно их је налазила у фашистима и антисемитима других европских земаља. Зло је у нама, животиња жедна крви се добро крије у тамним странама нас самих. Варваризам није далеко од цивилизације као ни светост од демонске перцепције мржње, верујте. Веома су близу ако не обратимо пажњу и ако свакодневно не вежбамо, у одговорном избору, да останемо оно што је Бог желео - људи, Његове слике. Аргумент који се понавља, да су људи реаговали на овај фашистички начин због економске кризе и екстремних услова живота, је разочаравајуће погрешан. Напротив, у таквим граничним ситуацијама, морамо манифестовати наше културне вредности и свој хришћански идентитет. Аустријски фармер Франц Гајгерстертер је једини из свог села гласао против сарадње Аустрије са фашистичком Немачком, па је самим тим одбио да учествује у светском рату, не зато што је припадао некој политичкој организацији или идеологији, већ зато што је био Хришћанин, који је себе и своја дела свакодневно стављао пред Бога. Његова дубока вера довела је до тога да 1943. одбије да служи нацистичкој војсци и да се бори против нациста у неправедном рату. Његов став нико није разумео. Свештеници, мештани, пријатељи су покушали да га убеде на различите начине, али нису успели. Веровао је да постоје тренуци у животу, када је боље послушати Бога него слушати људе. Франц Гајгерстрајтер је испунио заповест љубави према ближњем и није желео да се игра са будућим Божјим судом. Војни суд га је осудио на смрт и погубљен је гиљотином у затвору Бранденбург у Берлину. Он је неустрашиво умро за своју веру, доказавши се као хришћанин, а не као политички активиста. Имао је три мале девојчице, најстарију од шест година. Кључни улог је остати човек и хришћанин у тешким тренуцима индивидуалног и колективног живота. Завршићу ова кратка размишљања цитатом С. Зоумбоулакиса из његовог говора о Холокаусту: „Као прво, нико не може бити заштићен од зла несигурне, флуидне и контрадикторне људске природе. И друго, та пасивност пред лицем зла није морално неутралан став, јер допушта злу да превлада. Није за осуду само онај ко чини зло, већ и онај ко га посматра и без учешћа.” о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

У среду, 13. априла 2022. године, у организацији Удружења „Уједињењеˮ, у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводинаˮ у Новом Саду, одржано је представљање књиге Хибридни рат против Српске Православне Цркве, аутора Слободана Стојичевића. На представљању књиге говорили су: пуковник професор др Илија Кајтез, потпуковник Љубан Каран, књижевник Марко Танасковић и аутор. Књига Хибридни рат против Српске Православне Цркве објављена је 2021. године, у издању Српског одељења Међународног јавног фонда јединства православних народа. Аутор Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, књигу је посветио успомени на свог деду, протојереја Душана Поповића, који је мученички страдао у манастиру Велуће код Крушевца 1944. године. У првом делу књиге говори се о теоријским поставкама нових начина ратовања, о техници мрежног деловања појединих невладиних организација које имају за циљ агресију цивилним средствима. У другом делу књиге се говори о последицама друштвених промена и антропоцентричног погледа на свет, док се у трећем делу говори о развоју медија и комуникација, али и о конкретним примерима хибридног рата који се води против Српске Православне Цркве путем различитих медија. Обраћајући се присутнима на крају представљања књиге, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је похвалио излагања говорникâ и изнео поједина лична искуства о медијском рату против српског народа и Српске Православне Цркве, нагласивши да историју на крају пише Бог, а не светски моћници. https://eparhijabacka.info/__trashed-2/22/53/13/04/2022/

у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Посебно израђена, била је урађена за Светог Праведног Јована Кронштатског који ју је назвао, Спаситељица Русије. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона била предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке се пружа свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас “. https://mitropolija.com/2022/04/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas/

Већ дуже вријеме уназад траје координисана и добро осмишљена медијска хајка на Цркву. Покушај политизације Српске Православе Цркве уз сваку тему која је актуелна у друштву није ништа ново. Људи који не знају шта је Црква и да је Христос мјера Цркве, или пак знају шта је црква али им то не смета да покушају да је уоквире у своје дневнополитичке теме и да она буде по њиховој политичкој мјери, ради политичког обрачуна са неистомишљеницима. Константа је да на цркву нападају злонамјерници са разних позиција политичког спектра, од крајње љевице до екстремне деснице. Покушава се Црква уваљати у овоземаљско блато морално сиромашних, зарад разних партикуларних интереса. Црква од свог постанка бива гоњена, већ скоро 2.000 година и непрестано је клеветана, тако да је научила опстајати и у немогућим условима и носити свој крст. Колико је хајка на цркву попримила размјере најбоље се види по томе што се свако дешавање користи за дискредитацију и удар на цркву и саблажњавања верних и стварање смутњи. Најновији сукоби Русије и Украјине су такође злонамјернима послужили као повод за напад на наследника Светог Саве, патријарха српског Порфирија. Писмо које је написао извесни филолог Иван Пријма, члан и оснивач некаквог српско-руског друштва из Русији, последњи је пример те праксе. Сем супруге господина Пријма и њега самог, мало коме је познато ко су остали чланови тог фамозног друштва, нити се претрагом на интернету може наћи евиденција о раду и дјеловању на руским сајтовима поменутог невладиног удружења. Крајње малициозни медији су ово опскурно писмо, потпуног анонимуса, за кога ни руски духовници немају представу ко је, пренели готово као званични став руског народа, цркве или државе. Однос Руса и њихових инститиуција, духовних и свјетовних, према Српској Цркви и њеном поглавару је апсолутно супротан од ових злонамјерних инсинуација дотичног анонимуса. Писмо је злонамјерно, нехришћански насторјено и колико је антицрквено, антисрпско толико је и антируско и написано из мизерних политичких побуда. Писмо делује као да га писао неко из лево-либералних кругова друге Србије који глуми патриотизам, па само проследио на потписивање анонимусу из Русије, не би ли тиме добио печат руског „праведничког гнева“ према СПЦ. Што је навероватније тако и урађено. Писмо почиње покушајем инсинуације да је српски патријарх инструисан државним структурама Србије за свој мисионарски, хуманитарни рад и све остало што му се спочитава. Да би оставило на лаковјерне читаоце што јачи дојам, убацује се потпуна лаж да је наш Патријарх назвао некога агресором или одредио било коју страну у овом сукобу као такву. Српски патријарх је управо као и руски патријарх и као већина других православних патријараха, позивао и позива на мир међу зараћеном браћом. Једини програм који је он следовао и спроводио јесте не политички, него Јеванђеоски, позивајући на мир Христов, на спречавање крвопролића и жртава са свих страна. Господин Иван, уколико је аутор писма, или онај ко му је писмо написао, би морао послушати говор Руског патријарха, митрополита Онуфрија и њихове позиве на мир, а не вадити из контекста молитве за народе и за прекид сукоба. Нама је Господ у Јеванђељу навео да се молимо и за непријатеље, за невино страдале ма које боје пасош имали или како се осјећали по националној припадности, јер све је то народ Христов. Блажени су миротворци, како каже Нови завјет и саме ријечи Јеванђеља наш је патријарх ставио у контекст савременог доба, као и руски патријарх и сулудо је спочитавати Цркви што шири Јеванђелску ријеч. Следеће лажне оптужбе из „Русије“ (или тачније из круга двојке) се тичу избјеглица, јер гле чуда патријарх је хришћански примио једну вјерујућу православну породицу из Украјине изражавајући солидарност са свим прогнаним. Замонашеном у Дечанима и митрополиту Загребачко-љубљанском, Иван „из Русије“ (или непознати млађани аутор из круга двојке) поручује да је бавити се избјеглицама скандалозно. Ономе који се бавио сиротињом, избјеглицама и повратиницима по Лици, Кордуну, Банији и свим осталим српским стратиштима. Недовољно упућен (или злонамеран) у пастирски рад нашег патријарха аутор писма спочитава скоро немогуће, износећи апсурдне оптужбе које саме себе демантују и јако су лако провјерљиве и обориве. Оптужбе да је патријарх антиправославан и дио неке антиправославне кампање у овом писму јесто управо обрнута психологија. Писмо је написано са циљем напада на цркву и њену паству која је русофилска и покушаја оптужби СПЦ за русофобију, да би покушали створити раздор међу вјерним народом и сумњу. Српски народ је навикао на сатанизовања, клевете и сигуран сам да више вјерује својој Цркви која је уз њега, дио њега и за њега већ осам вјекова него некој НВО и малициозним медијима. Нама остаје да се по ријечима Патријарха нашег молимо за оне који нас клевећу. Јер „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20) https://balkanfokus.rs/lazna-pisma-iz-rusije-protiv-spc-i-patrijarha-porfirija/

Поводом недавне посете Епископа хвостанског г. Јустина Канцеларији за борбу против дрога Републике Србије, гост емисије „Будимо људи“ Радија „Слово љубве“, у суботу, 26. марта 2022. године, у 11 часова, биће г. Милан Пекић, директор ове Канцеларије. Разговараћемо о активностима и пројектима Канцеларије за борбу против дрога, као и о сарадњи са организацијама цивилног друштва које се у оквиру своје надлежности баве проблемом злоупотребе опојних дрога, а посебно ћемо представити будућу сарадњу са Српском Православном Црквом. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, разговарао је 11. марта 2022. године са г. Миланом Пекићем, директором Канцеларије за борбу против дрога Владе Републике Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ. У срдачном разговору изложени су програми и планови рада и активности Верског добротворног старатељства и Канцеларије за борбу против дрога како би кроз превенцију, терапију и ресоцијализацију помогли у сузбијању болести зависности. Владика Јустин је изложио спремност Цркве да својим духовним капацитетима и кроз конкретне пројекте, нарочито у периоду ресоцијализације, помогне особама које се лече од болести зависности. Представљен је и новоформирани тим који при Верском добротворном старатељству кроз разговоре и терапију помаже како особама које пате од болести зависности тако и целој породици која је њоме погођена. Извор: Информативна служба СПЦ

Са великом забринутошћу, Српска Православна Црква већ неколико месеци прати изјаве које долазе од стране највиших локалних политичких представника у Приштини, а које се тичу статуса земље манастира Високи Дечани и других судских спорова око наше имовине, у које смо увучени без своје воље. Овога пута, неистине су изречене са највишег места, од стране г.Аљбина Куртија, премијера владе у Приштини, док су се само у децембру о овом питању оглашавали председник скупштине г. Глаук Коњуфца, поједини ресорни министри, г. Рамуш Харадинај као лидер партије ААК и представници општине Дечани више пута. Подривање судских пресуда у јавности од стране политичара у овом случају је без преседана у ширем региону. Једини смисао обраћања свих ових званичника видимо у томе да за Српску Православну Цркву на простору Косова и Метохије не важе било какви закони или судске одлуке. По речима једног од званичника, спровођење ове одлукеби изазвало „ланчану реакцију где би морало да се попушта Цркви и по другим питањима“. Преведено на обичан језик, ово значи да су права Српске Православне Цркве на овом подручју ствар нечије добре воље, а не система који би морао да буде темељ сваког друштва, и да делује исто према свима, што је, уосталом више пута истакнуто од највиших међународних представника који су апеловали на поштовање закона и судских одлука. Уколико се укратко осврнемо на сам судски поступак, онје трајао шеснаест година пред косовским судовима. За време тог поступка, Манастир Високи Дечани је трпео не само претње, него и физичке и оружане нападе,организоване протесте, покушаје блокирања приступа манастиру, а клеветничка кампања која је спровођена против СПЦ и самог манастира је нешто што не би могло да се упореди са било каквом пропагандом након Другог светског рата. За време тог поступка, свако правно питање је детаљно обрађено, пред свим судским инстанцама, сам поступак су све време пратили и међународни представници на овом простору и њихови правни тимови.Верујемо да не постоји поступак од 2000. године који је толико праћен, и који се оволико политизује, не од стране наше Цркве, већ од стране локалних институција. Чак и након таквог поступка, локалне институцијеодбијају да спроведу пресуду у катастру (већ скоро шестгодина), и поред огромних настојања да се одлука Уставног суда изврши, јер је по својој природи коначна и неопозива. Овакво поступање није само одраз стања у ком се налазе косовске институције, већ и отворенедискриминације према Српској Православној Цркви. Даље, овакво поступање јасно говори и каква би била судбина наше Цркве на овом простору уколико би у целости била препуштена на милост и немилост властима у Приштини, из које год политичке групације да долазе. Наша Епархија очекује да ће се судска одлука свакако извршити, али све тешкоће око тог питања, и опструкција владавине права која траје годинама показује да суштински проблеми остају и само је питање времена када могу бити отворени на другом месту. Зато, иако је важно да се судска пресуда изврши, још је важније да се нађу дугорочна решења како да се даља дискриминација спречи и ефикасно заштите права Српске Православне Цркве и њене имовине. Иако локалне институције стално позивају на дијалог са СПЦ, тај дијалог није могућ са неким ко нам на сваком кораку показује отворену етничку и верску дискриминацију и неспремност да поштује сопствене законе. Наша Црква је од првог дана након оружаног сукоба 1999. године учествовала у дијалогу са локалним институцијама и активно радила на изградњи поверења и мостова, што је итекако познато међународној заједници.Стога, спровођење ове одлуке, од стране ове или неке следеће администрације, нужан је услов како би нам се показало да дијалог не би био само представа за камере и стране званичнике, и да постоји спремност да се заустави систематска кампања дискриминације и отвореног непријатељства према Српској Православној Цркви.Наглашавамо и да постоји још читав низ отворених питања и неиспуњених обавеза које је Приштина преузела, али да је решавање овог питања минимум од кога би морало да се крене даље. Упорно третирање пред јавношћу наше Цркве као политичке институције или некога преко кога се прави политички утицај, зашта нема основе, показује суштинско неразумевање концепта слободе и равноправности верских институција у савременом демократском друштву. Неодговорне медијске изјаве, арбитрарно коментарисање правоснажних судских пресуда и стварање конфузије у јавности додатно угрожава безбедност Српске Православне Цркве, њених светиња, свештенства, монаштва и верника и у супротности је са свим међународним стандардима. Српска Православна Црква је најстарија институција која постоји на овим просторима, о чему сведоче бројни домаћи и страни историјски извори, и постојаће, ако Бог да, и у будућности. Бранећи свој идентитет и имовину ничим не желимо да угрозимо друге верске заједнице играђане, без обзира на етничко порекло, нити да се бавимо политиком. У току свог постојања, наша Црква са верним народом преживела је прогоне сваке врсте, и овакав однос за нас није никаква новост. Још више смо решени да останемо на просторима где вековима живимо, али и да не будемо експонент политичких кругова, посебно оних који желе да створе имиџ европског друштва док истовремено игноришу законе и сопствене судске одлуке. Нажалост, овакав неправедан и једностран однос према СПЦ највише штете може да донесе свим грађанима који на Косову и Метохији живе, које год да су вере и националности, јер свако трезвен може да се запита какве су његове могућности и будућност у оваквом систему, уколико институција попут Српске Православне Цркве, посебно манастир Високи Дечани који је континуирано радио на помирењу и помагао свим угроженим у време оружаног сукоба 1998.-1999. године,већ годинама доживљава овакву неправду и дискриминацију. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо? Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани! Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изразио је 27. јула 2021. године уверење да ће против вербалног деликта који се намеће Србима у Републици Српској устати сви слободарски народи. - Последња искра слободе ако постоји у демократској Европи сигурно ће устати против наметања вербалног деликта, поручио је владика Фотије на литиргијском сабрању у манастиру у Драгаљевцу. Он је деловање Високог представника у Босни и Херцеговини назвао експериментом над Србима и изразио уверење да ће српски народ изабрати пут слободе, јединства и заједништва како би превазишао све препреке које су пред њега постављене. - Живимо у апсурдном времену да многи Европљани проповедају демократију само себи, а другима тиранију. Они хоће да нама Србима у Републици Српској поставе шта да мислимо, говоримо, једемо, којим језиком ћемо сутра да говоримо, којим писмом да пишемо, рекао је владика Фотије. Истичући да су Срби слободарски, светосавски, мученички и косовски народ, Владика је навео да су се Срби на Косову борили управо за хришћанску Европу која Србима сада намеће правило вербалног деликта које је давно превазиђено у свим облицима демократије у свету. - Основно право човека је слобода мишљења, право на говор, и веома је опасан ултиматум који се намеће у Босни и Херцеговини јер врло лако може да се изроди у тиранију коју слободарски српски народ неће прихватити, оценио је владика Фотије. Према његовим речима, Срби су народ који није научио да буде роб и покоран силама и властима овога света, него хоће да буде достојанствен и уважаван као народ. - Срби на прогоне и поробљавање узвраћају увек добром и то нам узимају за слабост, што није, него видимо очима вере даље од онога што се тренутно дешава и добро знамо куда и како да ходимо, шта да чинимо и у добру и у злу, поручио је епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима. Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака. Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа. Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ? Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема. Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје. Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака. Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње. Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Папа Фрањa je упутио 20. јануара 2021. године апел поводом ступања на снагу споразума о забрани нуклеарног оружја. -Реч је о првом међународном правном обавезујућем инструменту који забрањује нуклеарно оружје чије коришћење има несагледиве последице, погађа у кратком времену велики број људи и наноси дугорочну штету околини. Снажно подржавам све државе и све људе добре воље да одлучно раде на постизању услова за свет без нуклеарног оружја како би допринели напредовању мира и мултилатералне сарадње толико потребне свету, поручио је Папа. Извор: агениције

Македонске власти и даље истражују како је крајем прошле године дошло до озбиљног скандала, али и светогрђа, када су преименоване фреске српских средњовековних владара и светитеља у манастиру Свети Јоаким Осоговски крај Криве Паланке. Да подсетимо, свети цареви Урош и Лазар, и свети краљеви Милутин и Стефан Дечански “постали” су цар Владимир Кијевски, Јован Милостиви, Константин Велики, Нићифор Фока. Читав скандал је обелоданило Српски културни центар Спона из Скопља који је поднео кривичне пријаве против “непознатих извођача радова”. У интервјуу за “Вести”, један од епископа Православне Охридске архиепископије СПЦ у Северној Македонији, Владика полошко-кумановски и мјестобљуститељ дебарско-кичевски Јоаким (Јовчевски), истиче да идеја о оваквом фалсификовању историје “није дошла преко ноћи него је тињала дуго времена чекајући да се испуни у своје време”. *Како је дошло до тога да се имена светитеља на овај начин фалсификују? Питамо се из каквих је побуда то учињено? Условно говорећи, уколико је пак то злонамерно учињено онда је то са одређеним циљем и учињено, а таква идеја није дошла преко ноћи него је она тињала дуго времена чекајћи да се испуни у своје време. Да се брише са фрескама имена српских Светитеља то је неразумљиво. Има се утисак (анализирајћи овај вандалски чин) код неких као да им смета све што је српско и за њих неприхватљиво. Онај који је то урадио без страха и стида је то урадио , и добро би било да се такви сете из историје цркве како пролазе и како завршавају земни живот они који устају на Цркву Божију у овом случају они који мењају имена одређених ликова светитеља са другим како би избрисале историјске чињенице. Они таквим начином уносе смут у верном народу и стварају саблазне. Молимо се да им Бог отвори очи да би видели како не би срљали у злу и у вечну пропаст, него да се покају(преуме). Говори нам Господ: саблазни ће доћи, али тешко човеку оном кроз кога долазе саблазни (Мат. 18,7). *Да ли је ово једини случај или таквих примера има још и можете ли их навести? Колико нам је познато има и других таквих случајева. Примера ради: у Манастиру у селу Журче у близини Битоља види се да је на фресци Светог Саве са десне стране брисано име српски. У манастиру у селу Лешак код Тетова постојала је фреска Светог кнеза Лазара заједно са Светом Атаснасијом. После минирања манастирске Цркве 2001, манастир је био у разрушеном стању. Приликом обнављања манастира и фреске, обновљена је фреска само Св.Атанасија, док је фреска Св.Лазара изостављена. *Шта се још ради у покушају да се “прекроји историја” односно присвоји имовина али и историја срба и СПЦ? Конкретно на то питање не могу дати одговор јер није ми познато. Али на који начин се долази до “прекројавања историје”, уопштено говорећи можемо сагледати на примерима како из историје Цркве, тако и из опште историје. Ако се вратимо уназад у прошле векове, видимо на који начин се анулирају историске чињенице и на који се начин врши прекројавање историје, односно одузимање територије једне земље, стварање раскола итд. Моћници овога света за остваривање својих планова у том правцу користе разне методе: заплашивање, подмићивање, уцењивање, увођење санкција, режирање ратова итд. *Који је ваш коментар оцена ових догађаја? Одговор је дат на претходна питања, но можемо још додати следеће: ово што је урађено на овакав бруталан начин, посебно када се ради о Цркви и светитељима Божијим који су из српскога рода и замењују се именима других светитеља који нису из српске Цркве, овакви и слични догађаји говоре сами по себи. То се ради тендециозно са одређеним циљем, да се брише сваки историјски траг. Онај који је то урадио, види се да му смета све што је српско па и сами српски светитељи. *Каква је тренутна ситуација када је реч о животу и раду вас као епископа, али и свештеника у вашој епархији? За сад у овим условима у којим се налазимо, тече у нормалном поретку. *Ваша порука Православним верницима у српској дијаспори поводом најрадоснијег Хришћанског празника – Божића? А кад дође пуноћа времена, Бог посла Сина Својега Јединороднога… да искупи оне које су под закону (Гал. 4,4-5). Видећи како у гресима пропада род људски, Син Божји силази на земљу, рађа се од Пресвете Дјеве, од које прима нашу људску природу да би извршио спасење људскога рода. То је време када је људски род доспео до потпуне моралне пропасти, када су се људи налазили у тами и сенци смртној и нису знали нити су могли да се избаве из тог стања. А то стање је било тако погибелно да су људи из старога света говорили: “Или ће Бог доћи на земљу, или ће свет пропасти, ако Бог не дође.” А какво је стање данашњег света када се ближи своме крају, и приближава се дан Страшнога Суда када ће доћи Син Божји Вечни Судија да свакоме да по неговим делима. Потпуно морално расуло, морална пропаст, содомизам се шири на све стране и хоће да преплави цео свет. Чује се топот антихристових сила. Они долазе да прождеру земљу и све што је у њој. Наилазе таласи мутних вода који хоће да потопе сав људски род. Врши се страшан притисак на православну веру, на Цркву Божју. Ево шта нам говори о томе Откривење: “И змија испушти за женом из уста својих воду као ријеку, да би је ријека однијела (Откр. 12,15).” Борба која је почела у Витлејему, између Онога Који је на земљу донео небески мир и силе зла и таме овога века води се непрекидно и све више јача, а та борба је почела још онда када је Ирод погубио Витлејемске младенце рачуњајући да ће међу њих убити Богомладенца. Та борба се одвија у читавом свету, на сваком месту и она се одвија унутар свакога човека. И сада бесни та демонска злоба и злоба непријатеља Христових, који изналазе све нове и нове методе и технологије за поробљавање људскога рода. Сведоци смо свакодневног запрашивања отровима из авиона. Сада је на дневном реду ковид19 и вакцине о којој говоре да ће лечити овај вирус. Али многи стручнаци доктори медицинских наука из Европе и Америке као и неки наши стручњаци говоре да је овај вирус вештачки произведен и пуштен у свету са циљем поробљавања и истребљења човечанства. Аналогно томе и вакцина о којој се много говори, по речима многих научника медицине у себи садржи живу и неке отровне метале, наночестице, дакле није направљена са циљем да лечи вирус, него она има сасвим другу намену, мења ДНК у људскоме телу – не лечи него разара. Ово потвђују информације који долазе и из којих видимо да су неки од оних који су је примили умрли, а неки добијају тешке аутоимуне болести као аутизам и др. Имајући све ово у виду шта треба ми да чинимо у ова тешка времена да би спасили своје душе, да би се људи ослободили паничног страха који је завладао у срцима многих. Говори нам Господ: “Трпљењем спасавајте душе своје.”,”Не бојте се ја победих свет”. Покажимо трпљење и истрајимо у вери Свету Православну. Овде добро нам је сетити се Св.мученика и исповедника за веру, угледајмо се на њихову веру, подвиг и живот. Молимо се Господу Богомладенцу, коме сва творевина Божја хита да се поклони Цару који се родио од Дјеве, Творцу Своме, Анђели му приносе појање, пастири-побожно усхићење, земја-пећина, пустиња-јасле, а род људски Мајку Дјеву, Који је ради нас људи постао човек да заштити верне своје – Цркву, на Његовој крви основану. Покајањем вратимо се једином Човекољубцу Господу Христу Богу нашему, утврдимо себи у вери у Њега како би Он Свој мир уселио у срца наша и испунио срца наша Божићне радости и онда ће сваки панични страх овога света бежати из човека. Нека би сваког човека обасјала светлост витлејемске звезде да сви са радошћу ускликнимо анђелским славопојем “Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља”. То је моја порука, не само православним верницима у српској дијаспори него свим православним хришћанима на свим континентима. Све православне хришћане поздрављам са сверадосним Божићним поздравом мира и љубави: “Мир Божји! Христос се роди!.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

У нашој језичкој семантици предање [традиција] означава оно што нам је предато од предака, искуство које нам је остављено у наслеђе од стране ближе и даље прошлости. То искуство утиснуто је у начин живота и праксу, у заједничке обичаје занатске вештине. Утиснуто је у језички израз, научнa достигнућа, књижевност, уметност, схватања која дају смисао животу и смрти, у свакодневицу. Предање чува за потоње генерације и преноси им достигнућа, схватања и навике сваке генерације понаособ – све оно што је током времена преживело, што је наставило да има тежину за наредне генерације и што учинковито одговара на њихове потребе. А преживљава и предаје се оно што је изабрано и проглашено вредним од стране трговачког расуђивања многих – иако не по сваку цену уз свесно (колективно разрађено) разматрање. Предање одређују критеријуми вредновања које намеће потреба или животна пракса. Уколико, дакле, предање има вредност само по себи, та вредност се може лоцирати у критичком преиспитивању којим се одабира оно што ће се након тога предати. Другим речима, вредност предања почива у провери (одабиру), коју врши опште искуство, одређујући оно што се наслеђује са поколења на поколење. Старост (тј. временска дистанца) није оно што у толикој мери даје вредност предању, колико је то колективна критичка функција процене онога што предање преноси. Једини критеријум при доношењу суда јесте да ли оно што предање преноси одговара људским потребама или не. Црквено искуство увек је у предању видело ризницу искуства предакâ: искуствено критичко преиспитивање хришћанске благе-вести (ев-ангелија) од поколења до поколења. Учесници догађаја Цркве могу да разликују да ли у одређеном предању [традицији] ев-ангелије њихових надањâ има реалнο покриће смисла постојања и његове перспективе. Или је реч о „измишљеним бајкама“ (2Пт 1, 16), идеолошким програмима и религијској квази-утехи. Посебну вредност за Цркву одувек је имало предање наслеђено од прве црквене заједнице и записано у књигама Новог Завета. Реч је о искуству и сведочочењу очевидаца историјске појаве Исуса из Назарета. Они нам предају, како уверавају: „…што су чули, што су видели очима својим, што сагледаше и руке њихове опипаше“ (1Јн 1, 1–3). Божија интервенција у историји, Његово очовечење и васкрсење, представљају основно полазиште догађаја Цркве, због чега је и сведочење очевидаца ове интервенције поистовећено у свести људи са основном истином Цркве. Но ипак, оно што текстовима Новог Завета даје изузетну вредност у Цркви, није намера доказивања, нити давање приоритета сентименталности. „Објективно“ доказивање „знакова“ који су пратили откривењско присуство Исуса Христа за Цркву је од маргиналног значаја, с обзиром на то да се знање о свему што се овим знаковима означава не исцрпљује у историјским подацима. Многобројни опоненти Eванђеља подробно проучавају податке које нам пружају текстови Новог Завета, а да притом њихово одбацивање нимало не бива умањено. Знање еванђелског сведочанства је чињеница и искуство односа. Зато се текстови прве хришћанске заједнице предају кроз богослужбену праксу, тумаче се кроз искуство односа-учешћа у конституисању евхаристијског тела. Не искључује се, засигурно, ни индивидуално-приватно читање, али уз свест да се такво читање разликује управо по потенцијалу знања ев-анђелског сведочанства. Наиме, постоји разлика, mutatis mutandis, између приватног читања Новог Завета и читања Новог Завета „у Цркви“, као што уосталом постоји разлика између самосталног проучавања партитуре и ишчитавању исте партитуре уз учешће у симфонијском извођењу музичког дела. Само искуство учествовања у означаваним стварима (а не напросто информисаност о дешавањима) спашава догађај Цркве од отуђења и свођења на идеолошку конструкцију, зато што је разумевање текстова и избегавање погрешног тумачења у пуној мери загарантовано једино искуством. Сведочанство Новог Завета за Цркву представља предање од изузетне вредности и значаја управо зато што потоњим поколењима преноси темељне историјске датости догађаја Цркве уз јасноћу опитне непосредности. Додуше, по свему судећи, из још једног разлога: зато што сведочанство Новог Завета представља на првом месту наслеђе које коренито мења начин метафизичког трагања. Сведочаство Новог Завета претпоставља (дефинише) знање, не као интелектуалну информацију, теоретску хипотезу, психолошко убеђење, него као еросну узајамност, активну веру-поверење – самопредавање односима љубавног заједничарења у животу и нади. У новозаветном наслеђу чува се тумачење метафизике, али не мишљу, него кроз однос. Бог Цркве је „Бог отаца наших“, Лична Другачијост која се афирмише кроз историјско искуство личних односа сваке генерације с Њом. Бог није интелектуално схватање Првог Узрока, „Dieu des philosophes et des savants“ [„Бог философа и научника.“ Pascal, Pensées, Le mémorial]. Бог се познаје само као Отац – као љубав и ерос који је узрочник свега постојећег. Познаје се на основу Његовог уласка у историју „у личности Исуса Христа“, „у Духу“ посведоченог Сина и Логоса Очевог, у догађају Цркве. Црква не претендује да буде непогрешива религија, нити конкурентна идеологија која би била ефикаснија од других или имала „узвишенију етику“. Црква пружа могућност искуственог учествовања у подвигу „сусретања“ са смислом постојања-наде. „Дођи и види“. Црква говори о подвигу вере, тј. о подвигу еросног самопревазилажења, који рађа знање. Такво знање стиче се одустајањем од захтева свог ега, односно од захтева само-живости. Одустајањем од извесности, обезбеђености и оклопљености гаранцијама. Вера нема другу деонтологију или потпору осим еросне узајамности, због чега и представља непрестани ризик, као и сваки ерос. Реч је о ризику оштрице коју чини граница између Цркве и религије, граница између слободе еросног самопревазилажења и сладострасне илузије самопревазилажења која је у ствари комфорна покорност религијском ауторитету. Религизацијом, пре свега, називамо ово тешко разлучиво отуђење еросног достигнућа и његово свођење на егоистично самообезбеђивање. Свођење поверења на потчињење, приоритета искуства на саображавање са датим извесностима, аксиомским принципима и нормативним прописима. Ове разлике су на нивоу интелекта јасне, али су у стварности тешко разлучиве, скоро неприступачне за свесну самоконтролу, с обзиром на то да су стварне чињенице закамуфлиране и претварају се у илузорне, психолошки пожељне, појаве. Често се предању предајемо са илузијом да је по среди самопревазилажење и вера, док у ствари кроз веру-поверење вребамо прилику за своје егоистично обезбеђивање. Мислимо да живимо верношћу предању и да се слободом издижемо изнад природне законитости, изнад давања приоритета егоистичној вољи, изнад самодовољности нашег интелекта и индивидуалног суда, док смо у ствари несвесно заплетени у оклопљавање сопственог ега, овај пут уз верност „ауторитету“ предања, за шта очекујемо награду. Човекова психа невероватно лако и несвесно склизне у одустајање од слободе како би се докопала објективних гаранција за индивидуално „оправдање“ и „спасење“. Она је у стању да предање користи као тврђаву обезбеђености, проглашавајући прошлост најузвишенијом гаранцијом истине, аутентичности и валидности. Истина се тако одсеца од реалности живота и поистовећује са словом историјског прототипа неке поуке, са прецизношћу првих формулација, са обичајним правилима – идолизација прошлости одређује шта је заправо „исправно мишљење“, тј. православље. „Аутентични“ православци су награде достојни „бранитељи“, „чувари“ и „заштитници“ предања. На тај начин, како се догађај Цркве постепено претвара у религију, предање се институционално намеће као извор хришћанске истине и вере. Хришћанска истина престаје да буде искуство учествовања у новом начину постојања, подвиг и перипетија слободе, само делимично (апофатички) означавана језиком, уметношћу или богослужбеним поретком. Истина постаје исто што и објективне информације које се дефинишу као предање: формулације, канони, обичајни обрасци – све оно што индивидуа може поседовати као објекат, оно чиме може господарити и присвајати у виду оклопљавања религијском обезбеђеношћу. У свим горе наведеним случајевима предање се објективизује као истина само по себи. Сматра се да предање садржи предуслове којима уколико се индивидуа потчини, може гарантовано да поседује истину – да има исправна уверења и награде достојно опхођење. Следствено, индивидуа на тај начин може поседовати сигурност сопствене оправданости и спасења. Верност и доследност у инсистирању на предању обезбеђује све оно што захтева нагонска инстинктивна религијска потреба човека. Или, боље рећи, све оно што захтева сваковрсна нагонска-инстинктивна потреба за психолошком обезбеђеношћу, самоувереношћу и оклопљавањем ега. Отуд је апсолутизовање вредности предања појава која се не задржава на религиозности, већ по правилу прати сваку социјалну и политичку идеологију која траје дужи историјски период, сваки дуговечни институционални облик, чак и научне теорије које одолевају времену. Марксистичка идеологија и фројдовска теорија представљају класичне примере поља развоја отврдлих традиционалистичких тенденција. Христо Јанарас, Против религије, Севастијан прес – Лос Анђелес Интерклима-графика – Врњци 2019, стр. 116-120. Превод: Бојан Радичевић

Бесомучна медијска кампања коју интересне групе у политици, култури, информисању и цивилном сектору последњих месеци воде против СПЦ и посебно против Епархије Бачке и представљају насртај не само на институцију цркве као темељ српске државности, већ и отворено непријатељство према свему што је српско. Под изговором заштите културних вредности или бар оног што однарођене елите држе за културу, открива се намера да се Српској Православној Цркви ускрати право да одлучује и управља својом имовином, а значају који ужива у народу нанесе штета. Културни рат који су отворено повеле поједине јавне личности, више него јасно имају за циљ потирање православног духа народа и обнову хабзбуршких културних вредноси, обележених и запамћених по бројним стратиштима Срба. Одсутво реакције, значило би капитуалцију и мирење са окупацијом, коју агресивна квазикултурна и самозвана елита покушава гласно да наметне. Институт за политичко умрежавање позива на одлучан одговор који ће јасно ставити до знања да у српском народу постоје вредности и институције, чије угрожавање неће бити толерисано нити проћи без одговора. Име и презиме: 1)Проф. др Борис Стојковски, историчар 2)Игор Мировић, председник Покрајинске владе Војводине 3)Проф. др Стаменко Шушак, кардиохирург Директор Клинике за кардиоваскуларну хирургију ИКВБВ Ср. Каменица, Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду 4)Ивица Дачић, министар иностраних послова и председник СПС 5)Муфтија војвођански Мухамед еф. Зиљкић 6)проф. др Срђан Шљукић, социолог и потпредседник Матице српске 7)Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма 8)Ксенија Вучић, новинар 9)Селимир Радуловић, песник и управник Библиотеке Матице српске 10)др Александар Раковић, историчар 11)мр Мирослав Шпановић, посланик и Председник покрајинског одбора ПУПС-а 12)Проф.др Срђан Перишић, политиколог 13)Јован Вучуревић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта 14)Марина Рајевић Савић, новинар 15)Душан Савић, бивши фудбалер 16)Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге 17)Александар Протић, продуцент и члан Београдског синдиката 18)проф др Иван Стратимировић, потомак Вожда Ђорђа Стратимировића 19)Душан Илић, истраживач Институт за европске студије 20)Владимир Ђукановић, народни посланик и члан председништва СНС 21)Стеван Бакић, градоначелник Суботице 22)Иван Стоилковић, посланик у Собрању Македоније и председник Демократске партије Срба у Македонији 23)Марко Танасковић, писац 24)Драгослав Бокан, писац и редитељ 25)Миленко Митровић, потпредседник Скупштине Града Бијељина 26)Јеромонах Виталије Милошевић, манастир Студеница 27)Марко Ковачевић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта 28)Марко Пекић, адвокат 29)Ђорђе Ђоковић, саветник министра и члан Главног одбора СПС 30)Мишо Вујовић, национална ревија Србија 31)Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине 32)Владимир Добросављевић, историчар 33)Свештеник Бобан Миловановић 34)Синиша Милић, одборник у Граду Сомбору 35)Василије Паповић, главни и одговорни уредник новина АЛО 36)Ладислав Лазић, магистар историјских наука 37)Слободан Ерић, главни и одговорни уредник Геополитике 38)Бранко Радун, политички аналитичар 39)Стојков Д. Стефан, адвокат 40)Драган Вујичић, новинар Новости 41)Александра Јанковић, психолог 42)Оливера Милетовић, новинар 43)Владан Глишић, народни посланик 44)Филип Родић, новинар Печата 45)Милан Лађевић, главни уредник Српског телеграфа 46)Бојан Билбија, новинар 47)Саша Адамовић, историчар 48)Милијана Балетић, новинар 49)Ирена Петровић, дипл. технолог Мр. из нафтне индустрије 50)Др. Коста Петровић, дипл. физикохемичар 51)Др. Љиљана Петровић, мастер клиничке фармације 52)Тијана Марковић, драмски уметник 53)Гордана Ђурђевић – Димић, драмска уметница, СНП 54)Доситеј Томашевић, дипл. филмски и ТВ редитељ 55)Драгана Томашевић геометар 56)Душан Одобашић, предузетник 57)Сара Томашевић, психолог 58)Татјана Думић, економиста 59)Проф. др Срђан Перишић, политиколог 60)Радиша Томашевић – приватни предузетник 61)Горан Миленковић, архитекта 62)Тома Фила, адвокат из Београда 63)Душан Новаковић, грађ. инжињер, Нови Сад 64)Миле Новаковић, пензионисани пуковник полиције 65)Дано Јукић, војно лице у пензији 66)Данијел Кулачин, историчар 67)др сци. мед. Гордана Шошић генетичар КЦ Крагујевац 68)Александра Драганић дипл. економиста 69)Софија Лолић, дипломирани правник 70)Марко Филипендин историчар 71)Ласло Парацки новинар 72)Катарина Лолић, Студент Медицинског факултета у Београду 73)Иван Мркић, бивши министар иностраних послова Р. Србије 74)Радмила Мишев, уредник Светосавског звонца 75)Сунчица Марковић, академски сликар 76)Сања Стојановић, Геометар 77)Пуниша Зељковић – Billy King, уметник 78)Игор Ивановић, писац 79)Дане Чанковић, председник организације ИЗБОР ЈЕ НАШ из Бања Луке 80)Доц др Драгослава Живков Шапоња, кардиолог Институт за кардиваскуларне болести Војводине 81)Дарко Миличић, српски кошаркаш у НБА и произвођач воћа у Срему 82)Проф. др Игор Стаменковић, професор Природно’математичког факултета Универзитета у Новом Саду 83)Андреј Протић, комуниколог 84)Драган Ћирјанић, редитељ ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКО УМРЕЖАВАЊЕ IPU.RS