Претражи Живе Речи Утехе

Представљање нове збирке огледа Владимира Коларића „Бити другоме утеха и охрабрење“ биће у четвртак, 9. марта 2023. године, од 17 часова, у књижари „Библос“ у Београду (Ул. Риге од Фере бр. 2). Коларић је у овој збирци обухватио нешто шири опсег тема, које су обједињене разумевањем смисла хришћанства, уметности, културе, друштва и човека. Подсећамо, Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, прозни и драмски писац и преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Аутор је књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“. Приређивач је научног зборника „У трагању за уметничком формом“ (са Енисом Успенски), уредник темата „Филм и филозофија“ (са Александром Прњатом), „Естетика тела у хришћанству“ (са Благојем Пантелићем) и „Хришћанство и савремена култура“ (са Александром Ђаковцем), сва три у часопису "Култура". Објавио је књиге приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“ и романе „Авантуре победника“, „Филип од злата“ и „Доктор Метузалем“, као и збирку савремене руске поезије у свом избору и преводу, под насловом „У светли дан“. Извор: Библос

Први Сајам српске књиге у Скандинавији одржан је 25. и 26. фебруара 2023. године у шведском граду Гетеборгу, известио је за Радио „Слово љубве“ Тихомир Барбуловић, књижевник и новинар. Организатор манифестације је Удружење „Иницијатива за креативну комуникацију”, а са циљем заједничког доприноса очувању културе, традиције и језика. Учествовало је четрнаест писаца који већ дуго живе и стварају у Шведској, Данској и Норвешкој, као и гости из Србије. Посебна ексклузива било је представљање нове књиге Жарка Лаушевића. Сајам је отворио у Шведској Његова Екселенција г. Драган Момчиловић амбасадор Републике Србије и гђа Гордана Антуновић, испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, која је и иницијатор ове културне манифестације, такође и оснивач поменутог удружења, које је део Националног театра Шведске. Aмбасадор Републике Србије г. Драган Момчиловић за Радио „Слово љубве“ „Хвала на позиву да отворим Први сајам српске књиге у Скандинавији, веома значајну културну манифестацију, заправо представљање српске културе, промоцију српског језика и ја сам стварно одушевљен вашим напором који је уложен да окупите четрнаест аутора из читаве Скандинавије, пар аутора из Србије, и да на овом простору у Гетеборгу, културној заједници организујете овако нешто, овакво важну манифестацију. Драго ми је веома што је и културна заједнице Шведске подржала ову значајну манифестацију”- изјавио је амбасадор Момчиловић на отварању Сајма српске књиге у Скандинавији. Током манифестације преређено је и „Весело ћоше“ – креативни студио у коме су деца могла креативно изражавати кроз музику и театар, а који водила Биљана Вујовић - Бајка, из Србије. Такође, у манифестацији је учествовао и студио глуме „ПипиЛота”, који су омогућили деци да учествују у представама и програму који су им припремили. Током целог трајања Сајма могла се видети и изложба Сање Бановић, слободне уметнице из Неготина, која живи и ствара у Шведској. На Сајму је, поред многобројних презентација, одржан и панел „Језик као идентитет”, у коме је учествовала Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика. Током Сајма склапала су се нова пријатељства и размењивала искуства писаца из Скандинавије, али и рађале нове идеје. Наиме,од учесника и организатора овогодишњег првог Сајма српске књиге се недвосмислено потврдила намера да ово постане традиционална манифестација, а која би се редом одржавала у свим скандинавским земљама. ”Организаторима хвала за промоцију српског језика, српске културе и књиге на овим просторима скандинавије. Гђа Антуновић, као покретачка снага испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, почела је да се бави једном темом која је веома значајна. То је тема интеграције. То је тема овог вашег доласка. Када сте дошли, како сте дошли и како сте се, на крају, успешно интегрисали. То је тај један однос који се налази и у овим књигама овде око вас и стварно мислим да је то једна јединствена ствар, да се на овакав један начин упознате са достигнићима које је Гордана и „Иницијатива за креативну комуникацију” урадила. Она је рекла једну лепу реч а поређујући живот у Шведској и Србији. Она је рекла „У Шведској се живи организовано, добро, док се у Србији живи лепо и спонтано“. Значи, она тражи ту неку везу између Шведске и Србије, и захваљујући тој вези Гордана је успела да доведе четрнаест писаца, уметника, културних представника из земаља Скандинавије и два представника писаца из Србије”, нагласио је Александар Драгановић, српски писац и Стокхолма. Овогодишњи учесници сајма су били: Бенита Мариновић, издавач књиге Жарка Лаушевића, Вито Мартић (Шведска) - Дневник, Ацо Станковић (Данска) - Мачва, Велика Томић (Норвешка) - Разговор са насљеђем, Љиљана Булајић (Данска) - Маска је именица женског рода, Александар Драгановић (Шведска) - Читање снова, Бранко Димовић Димески (Норвешка) - Завичајни отисци, Биљана Вујовић - Бајка, гост писац из Србије, Бајкин џеп, Александар Булајић (Данска) – Литванка, Тихомир Барбуловић (Данска) - Српске стазе у Скандинавији, Панел „Језик као идентитет“ - Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика, Душко Топаловић (Норвешка) - Верни прецима и себи, Бранко Николић (Шведска) – Леват, Весна Картал/Патике/Лејла Динић/Ливада свитаца/, Јулиа Стенборг, Алекс Сакала (Шведска). ФОТОГАЛЕРИЈА Извор: Радио "Слово љубве"

Хиландарски кутак Јавне библиотеке Бора Станковић у Врању, богатији је за још 70 књига из издавачке продукције Задужбине Хиландара. Ова поклон збирка је немерљиво богатство за ову установу и посебан изазов за истраживаче. Са благословом Високопреподобног архимандрита Методија, дар манастира Хиландара библиотеци је предала мати Јефремија из манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана из Врања. Овим поклоном се употпуњује вредна збирка у Хиландарском кутку врањске Библиотеке, која садржи уметничка, религијска, филозофска, историографска дела, али и најбоља литерарна остварења великана српске књижевности. Са даривањем књига из библиотеке хиландарске светогорске светиње, отпочето је 17. фебруара 2022. када је архимандрит Методије, игуман Свете царске лавре манастира Хиландара, у присуству највиших функционера града Врања предвођених градоначелником Слободаном Миленковићем, донирао више од 800 монографских публикација и осам наслова серијских публикација. Том приликом свечано је отворен Хиландарски кутак, део библиотеке који Врањанцима омогућава да читају вредне и значајне књиге дароване из библиотеке највеће српске светиње. Библиотека „Бора Станковић“ се примањем донације обавезује да чува, стара се и одржава нову библиотечку збирку, презентује и популарише грађу коју она садржи, у складу са савременим библиотечким стандардима и тиме доприноси очувању српског културног наслеђа. Врањски библиотекари су почаствовани оваквим гестом и избором да буду сапутници и сарадници Хиландара, места одакле је српска књига потекла и куда непрестано увире. Извор: bibliotekavranje.rs Извор: Задужбина Хиландара

Са благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г.Г. Порфирија, изашло је друго издање душекорисне књиге "Сећање не сме да стане", чији је издавач је наша сестра у Христу - Зорица Ковачев. Књига је посвећена Блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Блаженопочившем епископу захумско-херцеговачком Атанасију, и написана је са великом пажњом и љубављу. Књига представља сведочење многострадалних људи, жена и деце. Разлог за њихово страдање познат је само Богу и онима који су зло учинили. Житија светих из ове књиге недвосмислено указују на свецелу љубав наших Светих, славних предака према Православној вери и Отаџбини. Вечноживи Новомученици Српски су духовни оријентир надолазећим генерацијама у славу Христа Распетог и Васкрслог. Иначе, у књизи су заступљени новомученици које је Сабор СПЦ канонизовао до 2020.године. Ко жели књигу за себе или свештеници за своје парохијане, могу контактирати издавача Зорицу Ковачев на тел 066 201816 и добиће је бесплатно. Плаћају се само трошкови испоруке. Други начин је куповина у продавницама "Ризнице" у Земуну и код Храма Светог Саве, као и у књижари ПБФ. Нека би нам Свети Мученици Српски били подстицај да, непрекидно надахнути њиховом жртвом, пребивамо у спремности на жртву за Бога, ближњега свога и чистоту вере Православне. Амин, Боже дај. https://zivereci.com/874-12915

Представљање књиге "Сећања и Виђења", аутора Радмила Рончевића, биће приређено у Парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару у четвртак, 9. јуна, од 18 часова. Говориће историограф и књижевник Радован Калабић, др Зоран Стајчић, др Јован Бабић и проф. Бранка Милосављевић. Извор: Радио Слово љубве

Изузетно дело под називом "Атанасије, један животопис", произашло из пера Његовог Преосвештенства Епископа лосанђелоског и западноамеричког г. Максима (Васиљевића), биће представљена у Београду у понедељак 23. маја 2022. године у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару од 18 часова и 30 минута, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи протођакону др Дамјану С. Божићу. Поздравно слово ће те вечери произнети Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, а беседиће и Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећени Епископи диселдорфски и све Немачке г. Григорије и лосанђелески и западноамерички г. Максим. Ова књига, која на 736 страна покрива најважније етапе животног пута блажене успомене Епископа Атанасија, ново је издање манастира Тврдоша у новопокренутој едицији "Задужбина Владике Атанасија". Сви су добродошли на овај изузетан догађај. Извор: Радио "Слово љубве"

У среду, 13. априла 2022. године, у организацији Удружења „Уједињењеˮ, у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводинаˮ у Новом Саду, одржано је представљање књиге Хибридни рат против Српске Православне Цркве, аутора Слободана Стојичевића. На представљању књиге говорили су: пуковник професор др Илија Кајтез, потпуковник Љубан Каран, књижевник Марко Танасковић и аутор. Књига Хибридни рат против Српске Православне Цркве објављена је 2021. године, у издању Српског одељења Међународног јавног фонда јединства православних народа. Аутор Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, књигу је посветио успомени на свог деду, протојереја Душана Поповића, који је мученички страдао у манастиру Велуће код Крушевца 1944. године. У првом делу књиге говори се о теоријским поставкама нових начина ратовања, о техници мрежног деловања појединих невладиних организација које имају за циљ агресију цивилним средствима. У другом делу књиге се говори о последицама друштвених промена и антропоцентричног погледа на свет, док се у трећем делу говори о развоју медија и комуникација, али и о конкретним примерима хибридног рата који се води против Српске Православне Цркве путем различитих медија. Обраћајући се присутнима на крају представљања књиге, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је похвалио излагања говорникâ и изнео поједина лична искуства о медијском рату против српског народа и Српске Православне Цркве, нагласивши да историју на крају пише Бог, а не светски моћници. https://eparhijabacka.info/__trashed-2/22/53/13/04/2022/

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин присуствовао је, у четвртак, 4. новембра 2021. године, представљању књиге Јелини старог Новог Сада као део грчке дијаспоре, аутора Мирослава М. Јовичина. Представљање књиге је уприличено у оквиру манифестације „Новосадски дани грчке културе“, коју по четврти пут организују Архив Војводине и удружење „Трандафили“. Присутне је на почетку поздравио др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине. Гости су имали прилике да чују изабране цитате из ове историјске монографије, које је читала госпођа Весна Аршинов. Једно од најсветлијих имена у ризници јелинске заједнице у Новом Саду је чувена добротворка Марија Трандафил. На подршци и пажњи присутнима је захвалио аутор, историчар Мирослав М. Јовичин, а у име удружења „Трандафили“ госпођа Милена Јовичин. Представљању књиге присуствовали су господин Драган Алексић, заменик начелника Градске управе за културу; госпођа Милинка Хрћан, помоћник покрајинског секретара за националне мањине и заједнице, као и други културни делатници. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак 25. јуна са почетком од 19ч, у духовно-мисионарском центру Епархије тимочке "Гостопримница", одржаће се представљање нове књиге презвитера др Оливера Суботића "Духовни лик Николе Тесле". Поред аутора о књизи ће говорити ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков.

У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.

Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета” Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД Свештеник Драган Станишић Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу. Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) . У књизи је истакнута древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма. Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод дословног тумачења, а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су праобраз Голготске жртве. Праобрази Крштења и Евхаристије су: прелазак преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др. Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци у смислу примјене дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона истинско богословље се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање на Литургији подстиче на врлину (стр. 64) . У истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа кроз вјекове, Митрополит је представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову. Касније, у деветнаестом вијеку, долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског, који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит закључује поглављем о двадесетом вијеку, гдје истиче улогу наших теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма. Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру Љетње школе вјеронауке за одрасле вечерас, 26. августа, у 19:30 ч, свештеник Драган Станишић, одржаће у Дому Светог Георгија у Подгорици предавање на тему “Јеванђеље по Матеју, јављање васкрслога Христа” и представиће књигу Епископа бачког др Иринеја “Свето причешће извор здравља или извор болести”. Тема: Јеванђеље по Матеју, јављање Васкрслога Христа У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа. Исусове поуке групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије Исуса Христа који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Приказ књиге: Eпископ бачки др Иринеј “Свето причешће – извор здравља или извор болести” Владика Иринеј, када говори о причешћу, почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен у Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Епископ Иринеј наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се да им буде на радост и весеље. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје – служи се ова Литургија и на њој се хришћани причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Питање: да ли причешће може бити преносилац заразних болести, што је и смисао и разлог писања ове студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Он наводи ријечи светог Симеона Богослов, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени Тијелом и Крвљу Христовом они који се причешћују на Светој Литургији. Сматра да причешће не може бити узрок болести, али исто тако да то није неки хемијски састојак против вируса. То је по њему тајна која надилази природне законе, али исто тако и највиши смисао све творевине. Епископ Иринеј на више мјеста поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности, којим се они који са вјером приступају освећују и обожују. Полазници посјећују курс у складу са околностима и мјерама изoлације. Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић, парох храма Светог Ђорђа под Горицом и проф. Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска

Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је друго издање књиге Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила „Дијалог са историјом“. У књизи „Дијалог са историјом“ Његова Светост наставља разговор са читаоцем о горућим проблемима прошлости, садашњости и будућности. Реч је о Русији и Русима, и о стању западног друштва. Патријарх се фокусира на судбину Руске Православне Цркве у 20. и 21. веку, на трагичне странице совјетске ере и подвиг нових мученика, феномен „историјске Русије“ и мисију руског света, моралне темеље друштва, значај руског језика и руске културе, узроке светске хришћанофобије и последице раскида Запада са сопственом традицијом, као и на могући допринос Русије и Руске Цркве духовној репатријацији народа. Поговор књизи Његове Светости патријарха Кирила „Дијалог са историјом“ написао је први заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима А.В. Шчипков. Прво издање Дијалога са историјом објављено је у мају 2019. године. Књига „Дијалог са историјом“ наставила је проучавање религијских и друштвених питања које је Свјатјејши Патријарх започео у књигама „Седам речи о руском свету“ (2015) и „Реч о традицији и савременом друштву“ (2016). Извор: Инфо-служба СПЦ

Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.

Објављен каталог Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког у Епархији шумадијској. Сарадња јагодинске Црквене општине и Завичајног одељења градске библиотеке у претходном периоду крунисана је крајем 2019. године једним веома важним пројектом, који потписују свештеник Миломир Тодоровић и виши библиотекар Нада Димитријевић. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког објављена је са благословом Епископа шумадисјког г. Јована. Издавачи су Намесништво беличко и манастир Јошаница. После увода, представљен је табеларни приказ старих рукописних књига, затим је дат опис рукописних књига са врло добрим репродукцијама, следе одељци Српска рана штампана књига и Српска штампана књига 18. и 19. века, Руска штампана књига, Румунска штампана књига, као и посебан приказ свих богослужбених књига који може да помогне читаоцу и истраживачу који користи тај каталог. Монографија Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког представља резултат позитивног односа према локалном културном наслеђу и даје значајан допринос проучавању старе српске рукописне и штампане књиге уопште. Рецензент публикације био је презвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а редактор др Жарко Војновић, начелник одељења за библиографију Народне библиотеке Србије. Како каже проф. Ранковић, публикација је заправо каталог старих рукописних и штампаних богослужбених и црквених књига које се налазе у манастирима, црквама, установама и приватним библиотекама на поменутој територији. Методологијом представљања резултата истраживања, снабдевеност релевантним подацима и релевантном и савременом упутном литературом ова монографија заслужује своје место у области археографије старе српске књиге. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког важна је збирка која доноси податке, који могу да буду третирани као историјски извори. Објављени подаци о различитим књигама могу да буду мултидисциплинарно корисни у оквиру историјске научне методологије и зато је ова монографија посебно важна и потребна јер може да послужи и као образац за даља истраживања. Важно је истаћи да су у научном процесу, историјски извори посредници, односно веза између доба у коме настају књиге и доба у коме се анализирају и тумаче, што ова публикација и сведочи. Због наведеног неопходно је истаћи марљивост оних који су ову збирку уредили и објавили, а препорука је да рад наставе и на ширем географском простору. Каталог на микроплану испуњава оно што представља апсолутни национални интерес: попис и представљање рукописног и штампаног блага на подручју Србије, као и свих традиционално српских крајева. Потпуна слика о њему може се стећи само ако се свест о потреби израде комплетног регистра културних добара покаже у локалној средини. Мозаик који се добија из оваквих делића нагласиће, са своје стране, и њихову особиту вредност на општем нивоу. Ова књига стога сведочи о одговорности оних вредних и савесних радника који не само да чувају наслеђе прошлих векова, него га чине живим и делотворним и за будуће. Извор: Инфо-служба СПЦ

Почетком 2020. године протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, као редовни професор Историје опште Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, објавио је превод веома важне књиге Теодорита Кирског Црквена историја. Овај превод биће један од основних извора за проучавање раног периода Цркве и биће користан за ученике богословија, за студенте свих нивоа студирања богословских наука, али и за свештенике и лаике који желе да проучавају период од појаве аријанизма до цара Теодосија Млађег. Књига је подељена у пет делова. У првом делу Теодорит сведочи о јереси аријанизма, о односу цара Константина и Цркве, затим о ширењу хришћанства и о деловању Светог Атанасија Великог. Други део почиње описом повратка Светог Атанасија из прогонства, затим говори о вери цара Констанција, наставку прогона Светог Атанасија и о неколико сабора између првог и другог васељенског сабора, са посебним освртом на Македонијеву јерес. Трећи део књиге Теодорит почиње описом цара Јулијана Отпадника и говори о догађајима у Цркви и царству половином 4. века. У четвртом делу Теодорит сведочи о кончаној победи Православља над аријанством и последњим годинама Светог Атанасија, затим и о царевима Јовијану и Валентинијану, а затим говори о Амвросију Миланском, Василију Великом, Антонију Великом, и на крају описује одакле међу Готима аријанска јерес. У петом делу описана је владавина цара Теодосија, затим и Други васељенски сабор, да би други део био посвећен дешавањима у Антиохији, Александрији и Константинопољу у доба Светих Јована Златоустог и Кирила Александријског. После превода Теодоритове књиге, проф. др Радомир Поповић је превео и важну студију о блаженом Теодориту Кирском насталу из пера Георгија Флоровског, која говори о делима и вероисповедању блаженог Теодорита. То је и својеврсни закључак превода овог важног историјског извора. На крају издања налази се и попис до сада преведених дела блаженог Теодорита на српски језик и библиографија о Теодориту, која може да буде иницијатор будућих истраживања и анализе живота и дела Теодорита Кирског. Извор: Инфо-служба СПЦ

У сусрет празнику Христовог Рођења, светлост дана је угледао превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани". Књига представља скраћено издање уџбеника за догматско богословље под називом Тајна вере: увод у православно догматско богословље, први пут био објављеног давне 1996. године. За нешто више од две деценије ова књига, која представља зборник катихетских беседа, доживела је више издања и редакција, што сведочи о њеној популарности не само међу читаоцима у Русији, већ и широм света. Често се дешава да људи који се спремају за свето крштење, или желе да крсте своју децу, немају ту могућност да правилно схвате и да на прави начин приме православну науку. Управо због тога, многи људи – који тек почињу да усвајају православну науку, то чине од момента ступања у Цркву, при томе, учећи се на личним грешкама. Њихова жеља за знањем и трагање за истинама вере могли би се формулисати кроз само једно питање, које гласи: У шта верују православни хришћани? Из жеље да допре до широког круга људи, те да догматске истине Цркве пренесе у срца свих хришћана, митрополит Иларион је свој уџбеник из предмета догматско богословље, препричао једним савременим и прихватљивим језиком. Управо та његова способност, да сва тешка, компликована, па и апорична питања и места објасни једноставно и привлачно, указује на једну дубоку јеванђелску и светоотачку основу, на којима се темеље све његове књиге. Све ауторове мисли су поткрепљене мноштвом цитата и навода из Светог писма, дела Светих отаца, свештених канона и црквеног предања. Књига која се налази у вашим рукама, представља диван пример једног савременог катихизиса. Као такву, књигу је могуће препоручити свим људима, без обзира на њихово образовање и начитаност, као и онима који не само да желе да се упознају са учењем Цркве, већ и да смислено живе у њој. Митрополит Иларион (Алфејев) је председник Оделења за спољне црквене послове Московске Патријаршије и стални члан Светог Синода. Председник је синодске библијско-богословске комисије и ректор Општецрквене аспирантуре и докторских студија Светих Кирила и Методија, као и старешина храма чудотворне иконе Пресвете Богородице Свјех скорбјашчих радост у улици Бољшаја Ординка у Москви. Митрополит Иларион је богослов, композитор, црквени историчар и патролог. Аутор је више од 1.000 публикација. Његове књиге су преведене на десетине светских језика. Књигу је могуће поручити путем сајта: www.granicesrca.com Извор: Подворје Српске Православне Цркве у Москви

Видослов, издавачка кућа Епархије захумско – херцеговачке и приморске са поносом може да објави да се на листи њених издања налазе и двије нове књиге које ће захваљујући изузетном садржају засигурно наћи пут до читалаца. Првенствено ће наћи пут до оних који желе да боље упознају вјеру коју живе као хришћанке и хришћани јер обjе књиге о којима је ријеч – књига свештеника проф. др Владана Перишића, као и књига свештеника проф. др Џона Бера – у читаоцу могу да пробуде радост учеништва и самим тим жељу да се сам за себе увјери како предање наше Цркве ни у ком случају није статично, већ бива стални позив на заједничко, и то веома узбудљиво, путовање вјере. Прва од двије, књига о. Владана Перишића, наслова, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“ , представља збирку тумачења јеванђељских перикопа у форми бесједâ које су изговаране поглавито у цркви Благовјештења у Дубровнику, на Св. Литургијама које о. Владан као парох дубровачки тамо служи. Истини за вољу, бесједе које можемо наћи на страницама ове књиге су, у односу на оне које су се могле чути у Дубровнику, унеколико допуњене и додатно сређене за штампу. Своје вишедеценијско искуство професора Православног Богословског факултета у Београду као и свештеника – литурга и пастира, које је сублимирано у овој публикацији, о. Владан је, на наше одушевљење, понудио свима који желе да се сусретну са Богом кроз Писмо и Евхаристију, али и знатижељницима који куцају својим срцем на врата Христове Цркве, а да можда тога нису ни свјесни. Оне су све само не клишеи и она тако често слушана понављања и фразе која не недостају у нашем црквеном бесједништву. Илустрације ради, погледајмо шта сам аутор каже у пар пасуса који су изабрани из његовог предговора књизи: „Никада нисам сматрао да сам неки нарочити беседник. Ако икакав. Сва тумачења сабрана у овој књизи на овај или онај начин су изнуђена. Народ Божији, који сам, служећи литургију више од четврт века, по правилу лишавао сваког коментара о ономе што бисмо из јеванђеља читали (због чега се нисам баш најбоље осећао) нисам више могао остављати без иједне речи. Тако сам решио да ипак беседим. Сувишно је и рећи: нипошто не претендујем на то да су овде дата тумачења најбоља, поготово не једина могућа… …Ослањао сам се на све што ми се чинило ваљаним од онога што сам годинама читао, не водећи притом рачуна да ли су у питању православни, католички или протестански аутори, јер сам уверен да се тумачења не могу сврставати према конфесијама, него према томе да ли су добра или лоша, успешна или не. То држим за једини критеријум… ….Више сам него свестан да сам тумачењима која овде дајем само загребао по површини текста јеванђеља… Предајем их заинтересованима као неку врсту штаке – да се кроз текст Свештеног Писма крећу барем за нијансу слободније него без ње. А када им његове стазе и путељци постану блискији него што су сада, да је слободно одбаце и крену путем који сами одаберу, не обазирући се на мене… Вјерујемо да се већ из овог дјелимичног увида у предговор може назријети елеганција стила, љепотa начина изражавања и, што је веома важно, непретенциозност аутора, који позива читаоце да сами уђу у свијет Писма и корачају кроз живот широко отворених очију за стварности у себи и око себе. Бесједе у овој књизи, све одреда, труде се да ријечи јеванђеља преведу у наше вријеме и наш живот, да покажу како јеванђеље обликује наш животни став и помаже нам да свијет око себе процјењујемо његовим, јеванђељским критеријумима. У том смислу, о. Владан се не устручава да говори и ријечи критике на рачун погрешних пракси и схватања, и то најчешће оних у Цркви који себе називају учитељима и који обнашају власт, као ни да указује на опасности од традиционалистичке ексклузивности и њене замишљене „свете“ сигурности и самодовољности. Те критике никада нису баналне и прозивачке. Одважност да се критикује нека аномалија у црвеном животу спојена је код њега са позивом на одговорност свих да процијене и увиде да је у Исусу (како о. Владан једноставно, а за нашу праксу однекуд и неубичајено, најчешће одабира да именује Спаситеља, будући да и јеванђеље чини тако, називајући га напросто „Исус“), тј. да је кроз однос са Исусом, а који опет једино може да се оствари кроз активан, креативан и конкретан однос љубави према ближњем, свима и заувијек отворен пут ка Оцу. Као и то да изнад свих у Цркви као једина глава стоји Он – Исус, Син Божији. Оно што такође ваља рећи у овом кратком осврту је још једна особина казивања о. Владана. Наиме, он никада не цитира Св. Писмо отприлике и по сјећању, што је случај и са другим изворима, било да су патристичког, рабинског, научног или неког другог поријекла. На један савремен начин ова књига успоставља предањске стандарде литургијског бесједништва које подразумијева озбиљну посвећеност, прецизност, чисту и јасну мисао, као и већ поменуту непретенциозност. За оне који се баве бесједништвом, али и за све друге, читање оваквога штива може да представља прекретницу у разумијевању самога бесједништва. И не само бесједништва! Иако лична понизност нашег аутора лишава такве амбиције, и у предавању читаоцу он ову збирку назива „штаком“ која се може и одбацити, држимо да је у стварности нова књига Владана Перишића прије једна снажна локомотива која може да инспирише и повуче многе у хвалевриједан подухват новог промишљања сопственог, а и бесједништва других. И још важније, да утјеши и подстакне многе који у турбуленцијама како црквеног, тако и живота свијета, виде свјетлост коју „тама не обузе“ (Јн 1,5). Наслов књиге, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“, очекивано, у великој мјери открива оно што слиједи. Ријечима о. Владана: „Све док не показују милост, него само инсистирају на посту, жртви и ритуалу, они не познају правога Бога. И зато се Исусово неуморно превладавање тог крутог, и од реалних проблема људи отуђеног формализма испуњавања религиозних прописа и губљења у самозадовољној ритуалистици, које се тако снажно провлачи кроз јеванђеља, морало одразити и у наслову ове књиге. Можда не би било претерано рећи да смисао свих ових беседа стаје у тих неколико речи наслова“. Из дубине срца препоручујући свима да са пажњом сразмјерној оној којом је књига настајала из ума, срца и пера о. Владана исту и читају, уредништво Видослова нашем сабрату из Епархије ЗХП захваљује што је пристао да нам уступи своје текстове и дозволи да их штампамо и тако обогатимо наше епархијско издаваштво једним изузетним насловом. Друга књига о којој је ријеч јесте дјело „Постати човјек“ (енгл. оригинал „Becoming Human“, што би се, да није у нашем језику помало рогобатно, могло превести и као „Постајање човјеком“ док ни „поста(ја)ти човјек“ не би било погрешно) аутора о. Џона Бера, познатог (и заслужено све познатијег) патристичара и теолога уистину васељенског формата. Џон Бер, оксфордски ђак, ученик таквих учитеља као што су митрополит Калист Вер и о. Ендрју Леут јесте неко кога бисмо без претјеривања могли поредити са учитељима Цркве из древне хришћанске Кападокије. Чак и породично стабло овога човјека (отац свештеник, брат светогорски монах, сестра по имену- замислите – Макрина) буди такве асоцијације. Више од тога свакако асоцијације те природе буди увид у његов плодни богословски рад који се састоји од петнаестак објављених књига, на десетине чланака и безброј предавања, од којих су нека доступна и на јутјубу за оне који имају срећу да могу да разумију раскошни британски енглески језик овога пастира и научника. (Сам о. Џон умије да се нашали на свој рачун и каже да, будући да за више од 20 г. живота у САД није изгубио британски акценат, самим тим шта год да каже звучи интелигентно). Слично своме великом претходнику на мјесту декана Академије св. Владимира у Њујорку, о. Александру Шмеману, и дјела Џона Бера полако но сигурно постају класици савремене православне теологије. Наслови попут „Пут за Никеју“ или „Тајна Христа, Живот у смрти“, те серија издања ранохришћанских Отаца (Иринеј, Ориген, Атанасије…) које једна за другом угледавају свјетло дана у његовом преводу на енглески са грчког оригинала, уз исцрпне и изузетно живе и инвентивне коментаре, позиционирају о. Џона као засигурно једног од водећих патристичких теолога којим наша Црква може да се похвали. Познавање како Светог Писма тако и дјȇла Отаца које се може видјети код њега је толико фасцинантно да граничи са невјероватним. И у том смислу он нам својом појавом свједочи о могућностима прегаоца и марљивог посвећеника светоотачких размјера. Књига коју смо издали је заправо књижица по обиму, димензија 15×14 цм и на свега нешто више од 100 страница текста, а конципирана је као игра ријечи и слика. Међутим, иако невелика она је својеврсни нуклеус, популарно написани сажетак теолошке мисли о. Џона. Или можда и мамац за дубљи и озбиљнији сусрет са његовим богословљем које се у другим књигама може пронаћи. Како сам маестро Бер каза у предговору: „ Ова књига промишља разноврсне димензије и импликације запањујуће чињенице да нам Христос тиме што умире као човјек показује шта је то бити Бог, а чинећи то, у исто вријеме нам показује шта је то бити људско биће, које слободно бира да утемељи свој живот на саможртвеној Божијој љубави. Ова размишљања су представљена и разрађена кроз слику и ријеч, док њихово узајамно дејство обогаћује и продубљује наше разумијевање и препознавање мудрости Божије на дјелу у творевини, спасењу и нама самима. Распоред текста одражава мисаони покрет који се разоткрива у реченицама, док су поједине ријечи и наводи визуелно наглашени различитим и већим штампарским словима. Непрекинути текст сваког поглавља је, надаље, употпуњен издвојеним наводима различите боје, као и сликама, које додатно расвјетљавају и понављају неке аспекте тог промишљања. „Крајњи резултат је умногоме налик средњовјековном рукопису, који наводи читаоца прије на контемплативно читање и вагање сваке ријечи и слике, него на летимичан преглед“. Наведени цитат намеће нам као очигледно и обавезу да похвалимо и преводиоца г. Вјекослава Јовановића за успјешно обављен посао. Двије књиге које смо само овлаш представили сасвим сигурно заврјеђују далеко озбиљније коментаре и представљања. У времену у коме није тешко уочити кризу, која нажалост укључује и раскол, као и обрачуне са онима који другачије мисле, а чему сви свједочимо данас у Православљу што у свијету а што и у нашој близини, овакви садржаји буде наду. Православље у крилу кога смо препознали Христа као свог Спаситеља и поред нелагоде коју изазива сагледавање неких најновијих дешавањa, није и не смије да се сведе на то лоше и срамотно, и треба да буде наша велика љубав и када нам се чини да многе ствари демантују оправданост таквог осјећања за рачун осјећања која се крећу у распону од чуђења и невјерице па све до бијеса и очајања. Владан Перишић и Џон Бер стоје у реду са онима у којима видимо танану љепоту јеванђељског и отачког православља као онога које је далеко од сваког тријумфализма или искључивости. Чак и поглед у историју који би био и тек само малчице озбиљнији од овог приказа показао би нам да је листа са именима великана црквене мисли идентична са листом имена оспораваних, а неријетко и сурово прогањаних. И то не само од незнабожаца већ и од људи који су били чланови Цркве, шта више углавном њени проминентни чланови, са титулама које су у њиховом времену изазивале страхопоштовање. Ипак, то што се за једно вријеме то страхопоштовање чинило саморазумљивим, у временима која су услиједила било је не напросто неразумљиво већ и сасвим ирелевантно. Истински свједоци су кроз своје настављаче увијек изнова задобијали оно мјесто које им припада. Или ће га задобити. Ово говоримо имајући у виду да дјела попут ових о којима је ријеч имају своју будућност чак и ако им се не посвети заслужена пажња у нашем времену. Генерације неких будућих патристичара препознаће у свом времену оно што аутори попут Перишића и Бера препознају у свом, а они прије њих у свом, и тако редом. Мјесто за наду је дакле много веће него што би то можда могло да се закључи на брзину, летимичним погледом на један одређени тренутак историје. Љепота хришћанства у његовом православном изразу заиста испливава на повшину кроз ова издања. Онога Православља које уважава и воли, братими и мири, те тиме, а не снагом јуридичког или институционалног ауторитета, свједочи Царство које се приближило, дошло и које долази у сили. У сили жртвене љубави. Хвала још једном обојици што су дозволили да посредством Видослова, издавачке куће Епархије захумско – херцеговачке и приморске, ту радост подијелимо са њиховим и нашим будућим читаоцима. За уредништво Видослова Дражен Тупањанин Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, биће представљена 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. Звучни запис прилога из Јутарњег програма Радија Беседе О књизи објављеној 2019. године ће говорити: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид и аутор, а поздравну реч присутнима ће упутити професор Драган Станић, председник Матице српске. У програму Радио-Беседе догађај је најавила др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, а о самом садржају докторске дисертације Епископа бачког говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке