Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оца'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Доносимо видео запис беседе протосинђела Павла коју је изговорио на празник Обрезања Господњег у острошкој светињи, 14. јануара 2016. године: 0114ObrezanjeGospoda.jpg.opdownload
  2. О православном породичном наслеђу, духовности иноватора који је променио свет писао је у обимној монографији „Тесла духовни лик” презвитер Оливер Суботић Оливер Суботић поред Теслиног споменика на Нијагариним водопадима (Фото: лична архива) Протин син, свештеников унук, митрополитов сестрић – Никола Тесла, преминуо на Божић 1943, променио је свет својим проналасцима, далеко превазишао границе народа из којег је потекао, али везу са својим пореклом, породичним и духовним, српским и православним, никада није прекинуо. Тај ретко изучавани део широке биографије српског научника с америчким држављанством проучавао је презвитер Оливер Суботић, а плод тог рада је његова обимна монографија „Тесла духовни лик”. Трудећи се да својим читаоцима понуди што више изворних докумената и релевантних студија и извора, отац Оливер Суботић, који је уз богословске, завршио и студије електротехнике, осветљава нам Теслину породицу и његов духовни развој. Незаобилазан лик у тој причи свакако је иноваторов отац – угледни прота Милутин Тесла. Никола Тесла је свом оцу био сличан пре свега по врлини милосрђа, која је изразито красила обојицу, почиње разговор за „Политику” презвитер Оливер Суботић. – Отац му је био узор и у беседничком умећу, енциклопедијском знању, полиглотском дару, родољубљу, миротворству. Треба имати у виду то да је Тесла као дете више пута на чудесан начин био избављен од великих опасности, због чега је прота Милутин био убеђен да Бог чува његовог сина да постане служитељ олтара и зато је намеравао да га упише у богословију. Додатно, трагичан губитак старијег сина Данила учинио је да су родитељи били јако брижни према Николи, што је утицало да Милутин буде изричито против идеје да његов син студира техничке науке, сматрајући да ће му напорне студије угрозити здравље. Но, управо је тешка болест, а потом оздрављење младог Николе учинило да га отац, по претходно датом обећању, упише на студије на Високој техничкој школи у Грацу. Када Никола Тесла током студија подлеже коцкарској страсти, Милутин га бодри да настави студије, што му остаје последња жеља пред смрт. Ако овоме додамо и то да је прву стимулацију Теслиног интелекта у раном детињству извео управо отац (о чему сâм Тесла пише у аутобиографији), добијамо јасан увид у важан утицај оца свештеника на лик и дело сина проналазача – каже отац Оливер Суботић. Он напомиње да је Тесла био веома везан за своју мајку Георгину – Ђуку, свештеничку ћерку из чувене лозе Мандића, која је српској цркви дала на десетине свештенослужитеља. – Док је прота Милутин био, по речима Тесле, „истински природни филозоф”, Георгина је била жена без формалног образовања, али изразито генијална и спретна особа. Тесла је сматрао да је од мајке (односно од мајчине линије Мандића) наследио генијалност и проналазачки дар. На мајку је личио и у погледу невероватне посвећености раду и изразито малој потреби за сном. Георгина је свог сина задужила мајчинском љубављу – управо она га је отргла од коцкарске страсти тако што му је у тренутку „кризе” дала последњу уштеђевину коју је имала код себе, пољубила га и поручила му да што пре изгуби све што имају јер ће тако брже и оставити коцку. Мајчин гест га је потресао до коштане сржи и после тог догађаја Тесла је заувек раскинуо с погубним пороком – истиче наш саговорник. Он додаје да је Георгинин брат, свештеник Петар Мандић (потоњи митрополит Николај), био страховито важна личност у животу Николе Тесле и омиљени сродник. Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству – Он је Теслу у младости упознао с Декартовим списима, који ће кроз теорију етра постати основ његовог проналазачког приступа. Ујак га помаже материјално током студија, када се Милутин упокојио, а Тесла одржава контакте с њим и када постаје најпознатије име у САД (при чему уме и да се наљути ако му митрополит не пише редовно). У време када посећује Европу, Тесла духовни мир и телесни одмор тражи управо код ујака (тада архимандрита) Николаја, у манастиру Гомирје. А када почетком 20. века Теслина фирма упада у озбиљне финансијске проблеме, први зајам му обезбеђује нико други до ујак митрополит, на кога се Тесла увек могао ослонити – каже презвитер Оливер Суботић. А какав је био однос према Богу и православљу научника који је померао светове? – Тесла је хришћански идентитет, разуме се, стекао у породичном окружењу. У проналазачком периоду он губи додир с литургијским животом, донекле и стога што у то време није било православних храмова на територијама где је живео и стварао. Но молитвени живот је, на неки себи својствен начин, задржао током целог живота – наводи наш саговорник. Сведочи о томе и сам Никола Тесла, али и његови савременици који су имали прилике да се сретну и упознају с њим. – Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству. У једном писму Џ. П. Моргану, Тесла помиње Светог Николу као свог светитеља заштитника (како каже: „највећег од свих”) с којим годинама има „тихи договор да се држе један другог”. С друге стране, код Тесле су јасно видљиви и ставови настали под утицајем филозофских струјања тог времена, као и интересовање за далекоисточну мисао, пре свега у погледу идеја које су у вези с концепцијом етра. У неку руку, он је покушавао да споји хришћанство с тим идејама, због чега је умео да износи хетеродоксне и контрадикторне ставове. Но и поред тих екскурса, себе је увек сматрао хришћанином и јасно је издвајао хришћанство из корпуса светских религија, сматрајући да је оно једина религија која је „непогрешиво резултат практичног експеримента”, а да су све остале резултат „апстрактног мишљења” – наглашава Суботић. Како је Тесла гледао на своје порекло и како се изјашњавао, о свему томе има сасвим довољно докумената: и више него довољно да би се одговорило на полемике на чијим кованицама треба да буде Теслин лик. – Тесла се у америчкој јавности дичио српским пореклом, Србима и краљевским домом Карађорђевића, и борио се да се сазна истина о вековној борби српског народа за слободу. О томе сведоче на десетине докумената и чланака. Можемо рећи да је Тесла као ретко ко успео да на хармоничан начин споји српство и космополитизам, поставши Американац и притом оставши Србин монархиста – каже презвитер Оливер Суботић. Сав приход добротворној фондацији Аутор монографије о духовном лику Николе Тесле, као и издавач, одрекли су се зараде од продаје књиге у корист Фондације „Петар Мандић”, основане мало по објављивању овог дела. – Целокупан приход од књиге о Тесли усмерен је у поменуту задужбину доброчиног карактера која негује успомену на Теслине свештеничке претке, а циљевима је усмерена ка афирмацији уравнотеженог образовања, кроз упоредни развој моралних особина и интелектуалних способности младих. За ову годину је планирано организовање првих школа родитељства и додељивање неколико стипендија студентима без једног или оба родитеља. Уз божију помоћ и подршку људи добре воље, надамо се успеху – каже Оливер Суботић.
  3. О православном породичном наслеђу, духовности иноватора који је променио свет писао је у обимној монографији „Тесла духовни лик” презвитер Оливер Суботић Оливер Суботић поред Теслиног споменика на Нијагариним водопадима (Фото: лична архива) Протин син, свештеников унук, митрополитов сестрић – Никола Тесла, преминуо на Божић 1943, променио је свет својим проналасцима, далеко превазишао границе народа из којег је потекао, али везу са својим пореклом, породичним и духовним, српским и православним, никада није прекинуо. Тај ретко изучавани део широке биографије српског научника с америчким држављанством проучавао је презвитер Оливер Суботић, а плод тог рада је његова обимна монографија „Тесла духовни лик”. Трудећи се да својим читаоцима понуди што више изворних докумената и релевантних студија и извора, отац Оливер Суботић, који је уз богословске, завршио и студије електротехнике, осветљава нам Теслину породицу и његов духовни развој. Незаобилазан лик у тој причи свакако је иноваторов отац – угледни прота Милутин Тесла. Никола Тесла је свом оцу био сличан пре свега по врлини милосрђа, која је изразито красила обојицу, почиње разговор за „Политику” презвитер Оливер Суботић. – Отац му је био узор и у беседничком умећу, енциклопедијском знању, полиглотском дару, родољубљу, миротворству. Треба имати у виду то да је Тесла као дете више пута на чудесан начин био избављен од великих опасности, због чега је прота Милутин био убеђен да Бог чува његовог сина да постане служитељ олтара и зато је намеравао да га упише у богословију. Додатно, трагичан губитак старијег сина Данила учинио је да су родитељи били јако брижни према Николи, што је утицало да Милутин буде изричито против идеје да његов син студира техничке науке, сматрајући да ће му напорне студије угрозити здравље. Но, управо је тешка болест, а потом оздрављење младог Николе учинило да га отац, по претходно датом обећању, упише на студије на Високој техничкој школи у Грацу. Када Никола Тесла током студија подлеже коцкарској страсти, Милутин га бодри да настави студије, што му остаје последња жеља пред смрт. Ако овоме додамо и то да је прву стимулацију Теслиног интелекта у раном детињству извео управо отац (о чему сâм Тесла пише у аутобиографији), добијамо јасан увид у важан утицај оца свештеника на лик и дело сина проналазача – каже отац Оливер Суботић. Он напомиње да је Тесла био веома везан за своју мајку Георгину – Ђуку, свештеничку ћерку из чувене лозе Мандића, која је српској цркви дала на десетине свештенослужитеља. – Док је прота Милутин био, по речима Тесле, „истински природни филозоф”, Георгина је била жена без формалног образовања, али изразито генијална и спретна особа. Тесла је сматрао да је од мајке (односно од мајчине линије Мандића) наследио генијалност и проналазачки дар. На мајку је личио и у погледу невероватне посвећености раду и изразито малој потреби за сном. Георгина је свог сина задужила мајчинском љубављу – управо она га је отргла од коцкарске страсти тако што му је у тренутку „кризе” дала последњу уштеђевину коју је имала код себе, пољубила га и поручила му да што пре изгуби све што имају јер ће тако брже и оставити коцку. Мајчин гест га је потресао до коштане сржи и после тог догађаја Тесла је заувек раскинуо с погубним пороком – истиче наш саговорник. Он додаје да је Георгинин брат, свештеник Петар Мандић (потоњи митрополит Николај), био страховито важна личност у животу Николе Тесле и омиљени сродник. Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству – Он је Теслу у младости упознао с Декартовим списима, који ће кроз теорију етра постати основ његовог проналазачког приступа. Ујак га помаже материјално током студија, када се Милутин упокојио, а Тесла одржава контакте с њим и када постаје најпознатије име у САД (при чему уме и да се наљути ако му митрополит не пише редовно). У време када посећује Европу, Тесла духовни мир и телесни одмор тражи управо код ујака (тада архимандрита) Николаја, у манастиру Гомирје. А када почетком 20. века Теслина фирма упада у озбиљне финансијске проблеме, први зајам му обезбеђује нико други до ујак митрополит, на кога се Тесла увек могао ослонити – каже презвитер Оливер Суботић. А какав је био однос према Богу и православљу научника који је померао светове? – Тесла је хришћански идентитет, разуме се, стекао у породичном окружењу. У проналазачком периоду он губи додир с литургијским животом, донекле и стога што у то време није било православних храмова на територијама где је живео и стварао. Но молитвени живот је, на неки себи својствен начин, задржао током целог живота – наводи наш саговорник. Сведочи о томе и сам Никола Тесла, али и његови савременици који су имали прилике да се сретну и упознају с њим. – Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству. У једном писму Џ. П. Моргану, Тесла помиње Светог Николу као свог светитеља заштитника (како каже: „највећег од свих”) с којим годинама има „тихи договор да се држе један другог”. С друге стране, код Тесле су јасно видљиви и ставови настали под утицајем филозофских струјања тог времена, као и интересовање за далекоисточну мисао, пре свега у погледу идеја које су у вези с концепцијом етра. У неку руку, он је покушавао да споји хришћанство с тим идејама, због чега је умео да износи хетеродоксне и контрадикторне ставове. Но и поред тих екскурса, себе је увек сматрао хришћанином и јасно је издвајао хришћанство из корпуса светских религија, сматрајући да је оно једина религија која је „непогрешиво резултат практичног експеримента”, а да су све остале резултат „апстрактног мишљења” – наглашава Суботић. Како је Тесла гледао на своје порекло и како се изјашњавао, о свему томе има сасвим довољно докумената: и више него довољно да би се одговорило на полемике на чијим кованицама треба да буде Теслин лик. – Тесла се у америчкој јавности дичио српским пореклом, Србима и краљевским домом Карађорђевића, и борио се да се сазна истина о вековној борби српског народа за слободу. О томе сведоче на десетине докумената и чланака. Можемо рећи да је Тесла као ретко ко успео да на хармоничан начин споји српство и космополитизам, поставши Американац и притом оставши Србин монархиста – каже презвитер Оливер Суботић. Сав приход добротворној фондацији Аутор монографије о духовном лику Николе Тесле, као и издавач, одрекли су се зараде од продаје књиге у корист Фондације „Петар Мандић”, основане мало по објављивању овог дела. – Целокупан приход од књиге о Тесли усмерен је у поменуту задужбину доброчиног карактера која негује успомену на Теслине свештеничке претке, а циљевима је усмерена ка афирмацији уравнотеженог образовања, кроз упоредни развој моралних особина и интелектуалних способности младих. За ову годину је планирано организовање првих школа родитељства и додељивање неколико стипендија студентима без једног или оба родитеља. Уз божију помоћ и подршку људи добре воље, надамо се успеху – каже Оливер Суботић. View full Странице
  4. Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман. Четвртак, 27. септембар 1973. Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени. Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести... Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран. Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму. Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине... Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори? Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...). Желим да запишем и следеће: Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост. Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“ После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост? Уторак, 12. новембар 1974. Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца. Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи. Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање... Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд. Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља. Извор: Епархија шумадијска
  5. У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитеља”, говорили смо о свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и Свеамериканског. Кроз емисију, која је у програму Радио-Беседе емитована из два дела, указали смо на благословени значај и врлински живот новопросијавшег светитеља Мардарија, који је био први српски православни архијереј на тлу Америке. Чудесно житије светог владике Мардарија је посебно поучно и за децу, јер је свети Мардарије за живота са амвона често молио родитеље речима: „Васпитавајте младо покољење да верује Цркви и воли Отаџбину, завештајте им завете јеванђелске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби насˮ. Свете и нетљене мошти светог Мардарија обретене су у мају 2017. године, у његовој задужбини – манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године, владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ амерички, прибројан је лику светих, а за дан његовог молитвеног спомена одређен је 12. децембар, дан његовог упокојења. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. О житију, подвизима и преданом архипастирском служењу светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, као и о богослужбеним особеностима његовог свештеног спомена, говорили смо у новом издању празничне емисије на таласима Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Овај угодник Божји наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године. Архиепископ Арсеније је подигао храм светих апостола у Пећи. Говорећи о његовом преданом служењу, у оквиру наведене емисије истакли смо његову љубав жртву коју је пројавио заједно са краљем Владиславом око преноса моштију Светога Саве из Трнова у свештену обитељ манастира Милешеве. Као што је био чудесан његов живот тако је чудесна и историја преносâ његових светих моштију, које су, услед историјских околности, више пута мењале место свога почивања. Данас светитељеве мошти почивају у свештеној обитељи манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима, у подножју Острога, а дуго година мошти су боравиле у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле су свечано пренесене у манастир Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току обнове манастира Ждребаоника од последица земљотреса, светитељеве мошти су привремено боравиле у храму свете Текле у Даниловграду, а 1989. године враћене су у манастир Ждребаоник, где до данас почивају дарујући исцељење и утеху свима који им са вером приступају. „Којим лепим песмама да опевамо овог архијереја Христовог? Као тиха уста и светлог проповедника Јеванђеља, као чувара Цркве и заступника српских земаља, као побожних владара наших бранитеља! Његовим молитвама ће Христос навале непријатеља разорити, јер има велику милостˮ. (Из службе Светог Арсенија Сремца, прва стихира на стиховње) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархија бачке
  7. О свештеном спомену на преподобне и богоносне оце наше Илариона Мегленског и светог исповедника Висарина, промишљали смо и говорили у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која се емитује у оквиру празничног серијала емисијâ Радио-Беседе. Један сегмент овог празничног разговора посветили смо и свештеном спомену на преподобног и богосносног оца нашег Илариона Великог, светитеља подвижника и чудотворца, чији свештени спомен богослужбено, такође, савршавамо у овај празнични дан. „Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у делима врлина Божјих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада, уздигавши Цркву Христову, свети Иларионе. И умро си као да си заспао, јер је тело твоје сачувано цело и нетрулежно и подаје лека болесним од разних болести и прогони демоне. Зато те молимо, моли да се спасу душе наше.ˮ (тропар преподобном Илариону Мегленском) „Ревносног Божјег изасланика Висариона величајмо духовном радошћу, празнујући данас његову часну успомену. Поштујмо његове трудове и његову велику смелост, којом је раскинуо замке окрутних гонитеља праве вере. Молимо се да његовим посредовањем будемо сачувани од сваке напасти, да бисмо му увек могли певати: радуј се, заштитниче праотачког Закона.ˮ (икос из службе празника преподобног исповедника Висариона) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посветили смо свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Пајсија Јањевца, патријарха српског. Новопросијавши светитељ из рода нашега, патријарх Пајсије Јањевац био је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима. Он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога поверену му паству. Његово патријарашко служење било је усмерено на распростирање јеванђелске вере, хришћанске просвећености и културе. Проповедао је Јеванђеље Христово личним примером и живом речју, али и књигом, иконом, унапређивањем лепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживеше и Богу угодише. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Свети и богоносни отац наш Василије Чудотворац, исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене, сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети Василије родио се недуго након спаљивања моштију Светога Саве. Бог је промишљао и подарио нам светог Василија. Како се некад наш народ сабирао крај кивота Светога Саве у Милешеви, данас то чини крај кивота светога Василија. Свети Сава се, као светогорски монах, често повлачио у Карејску испосницу, потом у Студеницу, непрестано тежећи подвигу. Својој пастви враћао се обновљеног духа. Свети Василије одлазио би у тада неприступачне острошке греде ради молитвеног тиховања. Свети Василије имао је пред собом лик преподобног Исаије, а био је у данима искушеништва у манастиру Завали, надахнут исихастичком духовношћу Светогораца, поред чувеног иконописца Георгија. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно, благодаћу Божјом, догађају у острошкој обитељи, која, ваистину, постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона светог Василија Острошког, чије име нам није познато. Према предању, светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране светог Василија Острошког. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и, светитељевом љубављу, озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Више од осам векова наш христољубиви православни род српски неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Господом и Његовим угодником Светим и богоносним оцем нашим Савом. Будући да је наш усрдни молитвеник пред Господом свевремена личност која обавезује да се о њој и данас пише и говори, у оквиру овогодишње прославе школске славе, ученици средње школе за дизајн "Богдан Шупут" у Новом Саду, предвођени својим катихетом Браниславом Илићем, припремили су кратак видео прилог који је снимљен у велелепном храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. Повезан садржај: Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – уметник хришћанског етоса Светитељ наш Сава је са љубављу просвећивао свој народ светлошћу православне вере, истовремено оплемењујући српски народ православном духовношћу и православном културом. Будући испуњен благодаћу Духа Светога он је српској држави удахнуо душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну архиепископију са пуним достојанством једне помесне православне Цркве која је од свих била призната и подржана. Као наш највећи учитељ, научио нас је да не можемо досегнути човекољубље док се не ослободимо себељубља. Човекољубље Светога Саве није апстрактно него реално, јер је засновано на личности Христовој у којој се остварују обе најважније заповести: љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; И љуби ближњега својега као самога себе (Мк 12, 30-31). Следујући наведеним заповестима катихета Бранислав Илић, предавач Верске наставе у новосадској средњој школи за дизајн "Богдан Шупут", и ученице четврте године Сара Стајић и Милица Стојчић, делатно су пројавили своју љубав приредивши Светосавски прилог као вид молитвеног доприноса овогодишњој прослави Савиндана. Услед посебних епидемиолошких услова према којима није могуће реализовати Светосавску академију у обиму како је то бивало претходних година, овогодишња прослава школске славе у нашој школи приређена је online кроз кратак видео прилог који је снимљен у свештеном простору храма Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. На самом почетку речима надахнуте Светосавске беседе својим колегама, ученицима и свој браћи и сестрама, обратио се катихета Бранислав Илић. У свом слову под насловом "Свети Сава - уметник хришћанског етоса", беседник је казивао о лику и делу Светога Саве, уз посебан нагласак на његов неизмерни допринос у формирању богослужбеног правила. Свети Сава је охристовљујући свој народ указао да је Светосавље сигурни пут који је поплочан љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Тако данас, драги моји, прослављајући свештени спомен на Светога Саву бивамо позвани да учинимо смотру над својим животом и сагледамо очима љубави да ли испуњавамо оно што нам је даровано од Бога и стављено пред нас као свештени задатак. Сви смо на истом задатку, а наш задатак је да живимо по вечној науци Божијој. Најважнија лекција коју нам је оставио Свети Сава је живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом, истакао је катихета Бранислав Илић. У оквиру своје беседе новосадски катихета је подсетио на једног од настављача дела Светога Саве, на Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, од чијег се упокојења ове године навршава 350. година. Драга децо, драги уметници и настављачи благословеног дела нашег духовног заштитника, нека вам је срећан празник и нека сте ви благословени овом светињом Господњом која постојано сведочи о љубави коју наш благочестиви народ има према Господу и светородној лози Немањића. Нека благослов Преподобног Симеона Мироточивог, Светога Саве, Светог Арсенија сремца ждребаоничког и косјеревског, Светога Василија острошкога и Светога Петра Цетињскога, руководи ваше духовне кораке, да свагда храбро и непоколебиво ходите путем Господњим и тако већ овде и сада предокушавате радост и љубав Царства небескога. Амин, закључио је катихета новосадске средње школе за дизајн. Након Светосавске беседе ученица Сара Стајић прочитала је текст о Савиндану као школској слави, као и значају молитвеног и саборног прослављања првог српског просветитеља чији животни пут је био саображен са Христовим путем који води у живот вечни. Светосавски прилог закључен је текстом о ордену Светога Саве и другим ордењима које додељује Српска Православна Црква. Наведени текст произнела је ученица четврте године Милица Стојичић. Овогодишњим Светосавским прилогом указано је на лик и дело Светога Саве као нашег сведока светости као једине истинске мера људскога живота. Зато и ми можемо са Светим псалмопојцем Давидом да узвикнемо: Диван си, Боже у светињи својој! (Пс 68, 35), и диван си Господе у светитељу нашем Сави! Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Ризница литургијског богословља и живота
  12. У суботу 19. децембра 2020. године када Црква прославља великог Божијег угодника Светог Николаја мирликијског-чудотворца, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у Саборном храму у Нишу. На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, јеромонах Нектарије Ђурић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Лепоти данашње службе допринело је појање Нишке Црквено-певачке дружине „Бранко.“ Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове, а отац Милутин Тимотијевић је пререзао славски колач у спомен Светог оца Николаја кога Његово Преосвештенство данас прославља. У пригодној беседи у име свих окупљених протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић Преосвећеном Владики честитао је Крсну Славу. Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније захвалио се оцу Милутину на дивним речима, а све присутне подсетио на значај Крсне Славе у нашем народу. „Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи.“-Свети Јустин Ћелијски. Извор: Епархија нишка
  13. “Лијечити блаженопочившег Митрополита Амфилохија била је огромна част и одговорност. Вријеме проведено поред њега за мене је представљало велико духовно уздизање и свакако оставило неизбрисив траг у мом сјећању. Његов одлазак за мене је био један од најемотивнијих догађаја икад, то је заправо одлазак духовног оца једне читаве епохе”, казала је министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић за портал ИН4С. Говорећи о црногорском здравству др Боровинић Бојовић поручила је да ће се својим бићем, прво као љекар, затим као човјек и, наравно, као министарка здравља, трудити да здравство Црне Горе доведе у боље стање него што јесте: “Да вратим пољуљано повјерење грађана у здравствени систем. Квалитета има, прегалаштва и пожртвовања има такође пуно међу здравственим радницима. Вјерујем да ћемо заједнички успјети да превазиђемо постојећу епидемиолошку кризу и из свега изађемо снажнији, зрелији и бољи”, казала је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Одговарајући на питања о новоформираном Савјету за борбу против корона вирус, којим предсједава, новим мјерама и одлуци да вјерници могу присуствовати вјерским обредима, што је НКТ у претходном периоду забрањивао, министарка је истакла да се очигледно радило “о селективним приступима и покушају да се једна захтјевна, угрожавајућа здравствена ситуација искористи”. “И, на неки начин, злоупотријеби за обрачун са већ таргетираним политичким противницима. Дакле, мјере се нијесу доносиле само према стручним, већ и према партијским директивама, што свакако не смије и неће бити случај у даљем раду надлежних институција у здравству. Национално координационо тијело формирано и расформирано противзаконито. У веома вулнерабилном тренутку за Црну Гору, одлучили су да се расформирају и напусте све своје обавезе према грађанима, а све то прије формалног успостављања нове Владе, чиме су додатно угрозили безбједност и сигурност грађана Црне Горе. На самом почетку пандемије, грађани су поштовали мјере, али када су мјере почеле да се примјењују селективно и у циљу промовисања и одбране интереса владајуће партије, изгубило се повјерење и у мјере и у струку“, закључила је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Недавно је гостујући у јутарњем програму ТВ Вијести, одговарајући на питање да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Нове мјере које се односе на вјерске заједнице: Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи. Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце. На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра. Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе. Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте. До 8. децембра 2020. године важиле су мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести. Приредила Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Поводом упокојења Патријарха српског Иринеја света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. Началствоваће Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава. Појаће Прво београдско певачко друштво и хро Бранко из Ниша. Током свете Литургије беседиће Његово Преосвештенство Епсикоп бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије биће служено опело после кога ће се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростити старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, Митрополит дабробосански г. Хризостом, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело биће сахрањено у крипти храма Светог Саве. * * * Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Стриктно се придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације прописали наделжни државни органи Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао - нико. Знате ли када - никада, истакла је Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "У име Оца и Сина". Благодарећи порталу Ин4с наведени текст доносимо у целости. Данас прослављамо светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, наследника светог Саве, чије се мошти од 1920. чувају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Занимљива је чињеница да по њему и Арсеније Пламенац носи име, једини митрополит црногорски који је прекинуо низ у династији Петровић. Његови земни остаци су у манастиру Горњи Брчели под „заштитом“ Министарства културе, без обиљежља, и како се испоставило, толико су добро чували да се ни не налазе тамо гдје тврде да јесу. Сада се поставља питање колико још културних споменика и оставштине лежи тако „заштићено“, без научне обраде, о којима знамо само оно што нам се пласира, без икакве могућности преиспитивања тих тврдњи, јер свако преиспитивање се сматра „девастацијом културног добра“. Изгледа да је „девастација“ једина ријеч која постоји у Министарству културе, док су „археологија, наука, методика, истраживање“ под строгом забраном и сматрају се „прекопавањем гробова“. То је реторика на којој почива читав систем културе и образовања у овој земљи. Можете да се приклоните томе, а свако приклањање тој реторици носи агресивни и фашистички приступ у одбрани исте, јер агресија се рађа из незнања. А можете се и не приклонити, па бити разапети на стуб срама. Сада, сви вјероватно знате, пошто је то било испраћено у медијима једнако као и овај „варварски“ чин мога оца, да је отац Јован пронашао мошти светог Јована Владимира, за које се до тада мислило да почивају на потпуно другом мјесту. Уствари, кад размислим није уопште било испраћено у медијима. Култ светог Јована Владимира је јако битан за Црну Гору, али да ли мислите да је из Министарства културе неко икада њега контактирао? Није. Али јесу направили бројне монографије и приче које не знам тачно на ком се извору заснивају. Исто тако сви знате, јер је и то било испраћено у медијима, да отац Јован служи на остацима ранохришћанске цркве, и да су то најстарији остаци цркве из тога периода на нашим просторима. О томе колико је то, тако битно археолошко наслеђе за Црну Гору, било запуштено и шта је све тамо нађено, може да вам исприча археолог Младен Загарчанин. Мислите ли да су медији се потрудили икада да пишу о томе као нечем битном – нису. Питате ли се зашто? Ја се нисам питала до прекјуче. Сад већ почињем да сумњам да је ово врло намјерно и врло злонамјерно дигнута хајка. Зашто? То би вјероватно требао неки државни орган да испита. Ако су већ државни органи толико корумпирани да се тиме не баве, онда је то дужност медија. А не, чекајте, медији се залажу само за једнака права грађана, али не и Срба. Али не и православних. Трећа ствар, отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао – нико. Знате ли када – никада. Толико о томе и о посвећености за заштиту културног добра и оставштине. Поставља се питање како то ви штитите нешто о чему баш ништа не знате? Штитите лаж и нас тјерате да вјерујемо у њу. Тјерате нас да се закрвимо због ваше немарности и аљкавом односу према прецима. Тај однос можете имати према својима, али ја према мојима не могу. Јер знате, мој предак је био Митрополит црногорски и заслужује барем да се зна ђе му је гроб, да тај гроб, ако ништа друго, барем крстом буде означен, јер он је био Митрополит црногорски, наследник светог Арсенија Сремца, наследника светога Саве, наследника Кирила и Методија, наследника светих Апостола којима је рече Христос „идите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Ина Пламенац Извор: Ин4с
  16. Драга браћо и сестре, Недавно прочитах овај догмат тј. да се Бог Син рађа а Бог Дух Свети исходи по слободној вољи Бога Оца. Иако бих да ме пита неко да ли је тако, одговорио да је тако, по интуицији, ипак су ми се јавиле неке нејасноће и недоумице, којима се хвала Богу не препуштам, али бих волео да ми их неко појасни. Наиме ако се Бог Син рађа по слободној вољи Бога Оца, онда некако као да изгледа да је могло бити и да не буде Бога Сина. Тада би Отац могао да постоји одвојено од Сина што је ваљда у супротности са догматом о Светој Тројици. Па онда као да изгледа да онај који одлулчује нема сина "док" одлучује већ "пошто" одлучи(стављам наводнике пошто се говори о вечности те се поштапам речима из времена, што је можда и скроз погрешно, али надам се да ће те сватити моју недоумицу), што би на неки начин као значило да беше некад да не беше Сина. Све ми то ствара нелагодност при предивном поимању Бога као Тројице, а не као Један и Двојица, Где би само Оцу припадало стварно Божанство, а Сину и Духу нестално. Хвала
  17. ТРАГЕДИЈА ОРАНКИ МАНАСТИРА ПО ПРИЧИ ОЦА ДИМИТРИЈА БЕЈАНА (У Русији постоје милиони мученика, жртава бољшевизма. На пример, по причи оца Димитрија Бејана, постоје посебни докази да је на хиљаде православних било убијено под таквим околностима. Овај румунски свештеник видео је својим очима хиљаде светих моштију које су биле откривене у логору на месту старог манастира Оранки (не знајући детаље у то време) и онда у касним 1940-им упознао је руског монаха Теодота, јединог преживелог сведока масакра 11,000 монаха и свештеника, сведока тог страшног догађаја који се догодио у том манастиру, недалеко од реке Волге. Године 1918. ови монаси су били затворени од стране комуниста, и дато им је 24 часа да одлуче између комунизма и Господа Исуса Христа. Они су донели одлуку за десет минута. После ове одлуке, током наредних месец дана, ови мученици су копали сами себи гробове, били су убијани један по један, 300 до 500 свакодневно. Њихов владика им је рекао: „Браћо, време је да се ставе венци мучеништва. Да ли сте са сатаном или са Христом?“ Како јака беше њихова вера! Ни један не беше издајник! Али Бог је хтео да само један побегне, да касније сретне оца Димитрија Бејана и да му исприча ову задивљујућу причу. Ово је Његова Божанска воља! Желим да захвалим Владимиру Протопопеску за обраду овог текста на енглески језик. – ЈС.) Из књиге: Bucuriile suferinţei: Evocări din trecut , I (Радост страдања: сећања из прошлости) свештеник Димитрије Бејан, ФЕП (Типографска централа) Молдавија, Кишињев, 1995. Ова књига је објављена са серијом снимљених разговора са оцем Бејаном. Реците нам нешто о логору који је формиран у Оранки манастиру и о монасима који су тамо мученички пострадали од стране комуниста? Оранки је био манастир руског племства, у центру Русије, поред саме Волге. Године 1918. комунисти укидају манастир претварајући га у логор за монахе, где је интернирано 11,000 монаха из свих манастира у Русији. Било је у њему јеромонаха, свештеника и епископа. Године 1918. комунистичка војна делегација стигла је из Москве и питала их: “Да ли сте са нама или не? Имате 24 сата за одговор.” И владика им је рекао: “То је веома дуг временски период. Добићете одговор за 10 минута. И окренувши се монасима он их је упитао: “ Браћо, имате могућност да постанете Христови мученици! Да ли желити да се уједините са комунистима или желите да дате своје животе за Христа и да постанете Његови Свети? Не бојте се! Христос је са нама! Христос нас позива Њему!” И сви су једногласно узвикнули: “Желимо да умремо за Христа!” И тако су сви били убијени из митраљеза пуцњем у чело, за месец дана, 300 до 500 дневно, а затим бацани у котлину која се налазила на манастирском имању. Неки од њих су сами себи копали ровове, а затим убијени, други су их прекривали земљом и настављали да копају, а затим је долазио и њихов ред, тако су радили док их нису све стрељали. На крају, убили су и владику и сахранили га како седи на малој столици међу стрељаним монасима. То је био масовни масакр, јединствен у историји савремене цркве, о коме нико није ништа рекао или написао. Ја сам једини правосалвни живи свештеник, очевидац откривања Светих Моштију ових мученика Оранкијских, где сам био војни свештеник-ратни заробљеник између 1942.-1948. године. Написао сам књигу звану Оранки, а која говори о овом феномену. Она је спремна за штампање у Букурешту. (Напомена: књига је објављена у Букурешту 1998. Ни једне речи о монасима! Објављена је након смрти оца Бејана од стране унијата!) У Оранки кампу било је 14,000 затовреника из Стаљинграда, Румуније, Немачке и осталих европских земаља. Недостајали су нам нужници. Командант је позвао неколико војника да копају ровове изнад котлине. Копајући они су пронашли кости ових монаха. Војници су дошли код мене и рекли ми: “Оче Бејане, пронашли смо ров пун тела монаха, убијених метком у главу, набацаних једне на друге,и у монашким одеждама. Шта да радимо?” Рекао сам им да наставе са копањем и виде шта још мога пронаћи. После неког времена поново су дошли. “Оче Бејане, пронашли смо старог свештеника, његово тело се није распало, седи на малој столици, међу осталим монасима. Може се добро видети да је био погођен у главу. На врату има ланац са крстом и металну икону Мајке Божије.” “Браћо,” рекао сам им, “идите команданту и известите га о овоме. То је велико чудо! Сви ти монаси са својим нераспадљивим Епископом су Светитељи, Мученици, убијени од стране комуниста 1918.-20.године. Морамо зауставити градњу нужника на том месту!” На малој столици седео је Архиепископ, игуман манастира или владика. Одмах сам то знао јер је носио Панагију и Крст. Крст су украли копачи. Исекли су га на делове и поделили међу собом. Успео сам да спасем Панагију, али је на крају и њу узео командант логора. Извео сам га на место. Упитао ме је: “Зашто он седи на столици? Извади га одатле и сахрани као све нормалне људе.” И дао ми је задатак да то учиним. Отишао сам у логорску столарску радионицу и они су ми направили солидну храстову столицу. Положио сам га на столицу и причврстио га. Покропио сам га светом водом од главе до пете као и све монахе који су били око њега. Онда сам га сахранио сходно обичају у близини фонтане, у дворишту манастирском. По свему судећи, он је био светац! Ова чесма је избук ( на румунском језику извор који повремено избацује воду). Вода долази у зависности од врлина које људи поседују, а који на извор долазе. У лето, на дан Преображења (6. августа), многи стари свештеници, бивши затовреници из Сибира, од којих су многи инвалиди, долазили су да служе Свету Литургију. Ми смо такође учествовали. По командантовом наређењу, направили смо јак храстов ковчег да бисмо заштитили тело. И видео сам чудо. Он је био погођен у главу, али када сам га извадио из групе осталих лешева, његово нераспадљиво тело се одједном опустило, као да је тек тада издахнуо. Испричао сам ову причу двома младих руских интелектуалаца, један од њих је румунског порекла, и били су дубоко импресионирани. Отишли су у Оранки да се сами у то увере. Али нису могли да приступе, јер место где се некада налазио затворенички логор био је сада женски затвор, и није било дозвољено да ико приђе близу. Они су покушали да добију дозволу за есхумацију тела, али то је била веома велика ствар, да се есхуминира 11 000 лешева и да се сахране како доликује хришћанима. То је посао за цело једно село, шта да кажем, и више од тога. Размисли, 11 000 тела монаха чине целу војску. То је војска Небескога Цара! Светитељи Христови! Како смо их пронашли, тако смо их вратили назад. Наравно нужници су подигнути на другом месту. И ствар је остала у Божијој милости и знању. Два студента отишла су тамо и обавили нека копања. Нашли су управо оно што сам им рекао. Нашли су кости, али не и епископа зато што нису копали по мојим упутствима. Имали су дозволу да копају само два метра у дубину. Покрили су све кости. Онда су опет дошли и потврдили моје речи. Они још увек немају неку верску слободу. Комунистички дух је и даље јак. Када сте пронашли мошти? Нашао сам их 1942., у јесен. Али они су били убијени 1918. Тада су сви руски монаси и свештеници били питани од стране комуниста: “Да ли сте са нама или не?” Сви су одговорили: “Не, ми остајемо са Христом!” Стрељани су на лицу места, као што сам већ рекао. То значи да су ове кости мошти светитеља? Наравно! Правих мученика, као у време римског прогона хришћана. Све скупа 11 000 мученика. Све сами монаси и свештеници са својим Светим Владиком на челу. Ни један политичар. Ни за време римског прогона хришћана није толико мученика убијено као за време комуниста. Постојао је обичај у Оранки, да сваке године, 6. августа, на празник Преображења, свештеници ветерани, стари и немоћни, бивши политички затвореници у Сибиру, одрже Свету Литургију код фонтане, са свима нама присутнима. То су све свештеници светога живота. У близини фонтане сахранио сам мошти светог владике. Жао ми је што сам заборавио Његово име. Да ли су власти дозволиле да ова два младића узму бар неку од костију мученика из Оранке? Не, ништа. Само је утврђено да су тамо, постоје. Власти се претварају да не знају ништа. А и зашто би то њих интересовало? Слао сам им сведока тамо, не знам да ли је још увек жив. Године 1918., један монах успео је да побегне. Живео је као воденичар у шуми. Имао је свој млин, и људи су ишли њему да мељу своју зоб јер није било кукуруза ни проса. Његово име било је Теодот. Ступио сам у контакт са њим 1944.-45., он ми је дао све податке о масовном стрељању, након што смо пронашли кости. Он је био једини преживели. Како је успео да побегне, не знам. Био је из тог манастира, можда је знао где да се сакрије. Како сте срели овог монаха Теодота? Била је хладна зима, одвели су нас у велику шуму, северно од логора, да сечемо дрва за огрев. Док сам ишао кроз шуму наишао сам на малу кућу на обали реке. Закуцао сам на врата и стари, брадати Рус изашао је и упитао ме ко сам и шта желим. Рекао сам му да сам румунски ратни заробљеник и православни свештеник. Није видео свештеника тридесет година. Било је то у сред шуме. Живео је хришћански врло добро, тамо у том млину. Био сам странац, али убрзо сам стекао његово поверење. Био је обичан монах. Није могао урадити ништа као свештеник, али савршено је добро знао распоред Литургије. Он је имао књигу из које је читао Каноне, у вечерњим часовима, након посла. Био је веома побожан. Не мислим да је још увек жив. Сваки пут када сам био тамо клечао је и подстицао ме да чиним исто. Заједно смо се молили. Говорио ми је оно чега се сећао. Успели смо да добијемо Часлов из Русије. Први пут када смо се срели упитао ме је: “Јеси ли ти православни свештеник?” И почео је да плаче. “Да,” одговорио сам. “Онда хајде да вам кажем тајну: Ја сам монах из манастира Оранки. Моје име је Теодот и 1918., када сам био млад, побегао сам да не бих био убијен. Сам сам саградио ову кућу и воденицу у шуми. Нисам видео православног свештеника од како сам побегао из Оранки манастира. ” Рекао сам му да сам открио ров пун убијених монаха и питао: “ Шта се тамо догодило. Нашао сам тај ров.” Рекао ми је плачући: “Када је дошла атеистичка комунистичка власт заробљено је 11 000 монаха и свештеника из свих манастира и доведено у манастир Оранки. Ја сам био тамо. Једног дана група коњаника дошла је и питали су нас: “Да ли хоћете да будете са нама?”Међутим, епископ и сви монаси једнодушно су одговорили: “Ми не желимо да идемо са вама, јер сте безбожници! Ми желимо да умремо за Христа!” Ја сам успео да побегнем. Војници су наредили монасима да копају ровове, стотинама метара у дужину, и током наредних месец дана све су их стрељали, владику су последњег убили. Копали су ровове и уједно покривали тела убијених земљом. Били су пуни вере у Христа, постили су и молили се док нису били сви стрељани.” Отац Бејан одговара на питања групе родитеља Која посебна сећања носите из великог војног затвора манастира Оранки? Није то био војни затвор, већ интернационални логор за ратне заробљенике. У овом логору, смештеном у шумама региона Волге, недалеко од Горког, данас Нижни Новгород, било је интернирано три кампа од 10 – 15 000 официра из свих европских земаља, чак и из Јапана. Оранки је био мушки манастир, сви монаси из отмених породица - интелектуалци. Манастир је имао велику библиотеку, топографију, и био је општежиће. Они су штампали веома драгоцене књиге за црквене службе. Совјети су затворили манастир. Монаси и свештеници били су доведени из многих манастира и скитова, и сви су били убијени током 1918.-1920., а тела су им бацана у котлину која се налазила на манастирском имању, и само су била покривана земљом. Када смо ми Румуни пристигли у Оранки, ставили су нас да копамо ровове (за изградњу нужника). Пронашли смо мртва тела, дугачки ров пун лешева. Сви су били убијени једним прострелним метком, погођени у главу, јер по укору свога владике, сви су одбили да сарађују са атеистима. У средини лешева, на столици, нераспадљив, седео је владика у својим одеждама, са крстом и Панагијом на прсима. Са дозволом логорског команданта, поново смо прекрили њихова тела, пошто сам их покропио светм водом и благословио. Онда смо извадили свете владикине мошти из хиљаде костију монаха мученика, ставили смо га у ковчег кога су Румуни направили и сахранили у дворишту манастирском покрај фонтане. Тада сам био сведок једног чуда. Тело светог владике се опустило, као да је тек тада умро. Могу ли се ови монаси мученици, који су пострадали за Христа, сматрати свецима? И сви други Хришћани који су убијени од стране атеиста у време комунизма, могу ли се сматати светима и мученицима? Да, сви масовно! Они су свети мученици, свештеници и монаси из Оранки манастира. То је зато што су они више желели смрт од власти. И у нашој земљи, у шумама и гудурама, свештеници су убијани. Они се могу сматрати националним, Хришћанским мученицима. Скоро, двојица московских научника, самном предвођена, преузели су истаживања и потврдили су моје речи. Али садашња власт није им дозволила да наставе, јер је некадашњи манастир сада женски затвор. (од 2004. то је поново мушки манастир). Имам све ове информације од бившег монаха Теодота, који је преживео масакр и који се сакрио у шуму, радећи као млинар када сам га сусрео. Два научника су га такође пронашла живог и потврдили ово моје сведочење. Која лепе успомене о руском народу још носите у себи а које бисте могли да поделите са нама, И како бисте окарактерисали велики руски православни хришћански народ, који је увек био екстремно мучен? Руси, у великој већини – и поред свих прогона, остављани без свештеника и цркава – остали су верни Православљу, жене су наставиле традицију ове велике руске Цркве. Тренутно, правослваље доживљава свој препород у Русији, Украјини, Белорусији, Сибиру и на Кавказу. Данас постоји више свештеника, цркве се обнављају, многе се граде,…но предстоји још дуг пут да црква која је дала највише мученика доживи потпун препород, а ми ћемо бити у стању да тада мирно кажемо: “Правосалвна црква се сасвим препородила, подигла се као феникс из пепела…”У нашој земљи манастири и верне жене сачувале су православну веру. Њима припада сва заслуга. Отац Бејан говори о крсту из Оранки манастира Манастир Оранки подигнут је у 18. веку на Волги и био је намењен руском племству. Био је у функцији све до 1918. Тада је претворен у затвор. Био је затвор за жене. Током II Светског рата (почетком 1942.) коришћен је као логор за ратне заробљенике. Сада је то поново затвор за жене. Крстови са купола су бачени на земљу. Таква два крста сам однео у Румунију. Један од њих сам поклонио манастиру Сихастрија а други ће бити положен на моје груди када умрем. Надамо се да ће Господ помоћи руском народу да обнове овај, као и многе друге манастире, и да ће монаштво да заживи као и пре 1918. Људи одасвуда нека долазе у Оранки да посете, да се поклоне, да се преобразе пред иконом Васкрсења Христовог, која се налази над иконстасом летње цркве. У ову икону је пуцано од стране бољшевика, метак је заглављен у Христовом челу. Треба да остане тако, икона Христова метком погођена, а Он по други пут убијен у манастиру Оранки, као сведок човековог пада у дивљаштво, и свега онога што ће уследити. Однео сам копију ове иконе у Румунију. Украдена је док сам био у затвору (1949. године отац Бејан, по повратку из логора, био је осуђен због “анти совјетске активности” све до 1964.). Била је то икона Васкрсења са трагом метка на њој. Њен губитак био је страшан ударац за мене и дубока туга за све оне који су знали за ову икону у Оранки. Сви руски цареви пред њом су клечали, као и Димитрије Кантемир, добро познати молдавски војвода, прогнан са свим својим следбеницима у Русију. Овде је живела и кћерка молдавског кнеза, Марија Кантемирнова, звана “некрунисана царица свих Руса.” Веома често цареви су долазили у Оранки да прославе Васкрс. Кућа где су одседали и даље стоји. Испред ње био је извор воде и фонтана; ако си добар човек вода би се подигла са дна фонтане. А ако си грешан, извор је остајао “глув и нем” (миран). Ја сведочим ову истину. Ту, на том извору, молио сам се за кишу заједно са старим руским свештеником, који је изгубио око и руку. Било је присутно на хиљаде правосалвних Руса. У моменту када смо завршили молитву, киша је почела. То се десило 1946. када је суша пустошила Русију и Румунију (вредно је споменути да је отац Бејан крстио на хиљаде Руса). Тамо у котлини, иза олтара, нашао сам владикине нераспадљиве мошти, са прострелном раном на челу, јер није хтео да буде следбеник атеиста. У Румунији нам је познато око 20 правосалвних свештеника који су убијени, али тамо, у Оранки постоје кости њих 11,000 убијених свештеника и монаха, који су рекли “НЕ” на позив атеистичке власти. Сви ови свети монаси, убијени због своје вере у Христа, јесу део великог броја мученика које је дала Руска црква у овом турбулентном веку. Доле потписани сведочи истину о свему што је овде рекао. И сада, пред крај свог овоземаљског живота, он и сам даје писано сведочанство и потписује га својом руком. Добри Бог ми је помогао да одем у затвор, да из њега изађем подигнуте главе и просветљен. Амин. Свештеник Димитрије Бејан – Харлау И сада добре вести Године 2006. група ходочасника из западне Румуније (општина Бихор) на челу са оцем Јефтимијем Митрем, игуманом скита Хута, кренули су на поклоничко путовање и у посету манастирима Украјине и Русије. Такође су посетили манастир Оранки и тамо су подигли крст од црног мермера ,који на себи има слику Господа Исуса Христа иза решетака и следећи текст на румунском и руском: “Aţi suferit, aţi răbdat aţi plîns şi pentru noi, cei care nu am fost închişi...pentru păcatele noastre. Vă mulţumim” (Претрпели сте, издржали сте, плакали сте за нас који никада нисмо били у затвору…за наше грехе. Захвални смо вам!) Крст је израђен у Бејусу, а поклоници су га транспортовали. Донели су сав материал неопходан за постављање и сами су га подигли. Приликом копања темеља, пронађени су фрагменти људског тела, - рука, ребра и кичму, жућкасте боје, “као свете мошти.” Понели су их са собом. Један део њих чува се у скиту Хута, други су били раздељни различитим манастирима и парохијама, а и споменику Ајуд (у злогласном политичком затвору где је отац Бејан био затворен), а који садржи кости бивших политичких затвореника, који су умрли у затвору и чија тела су бацана у котлину иза затвора. Отац Јефтимије Митре назавао га је “румунским Антиминсом” (четвороугаоно платно са потписом епископа, а у које су обично ушивене мошти светитеља, на Антиминису се савршава Света Евхаристија) парафразирајући Патријарха Алексеја који је рекао да је Соловки “Антиминис Русије.” Скит Хута је усред правне битке са унијатима Бејуса, који покушавју да пониште скиту право на имовину, другим речима, желе да иселе два монаха. Чврсто верујем да је плачућа икона (литографска копија, веома модерна, Богородице Казанске) потврда да је дар крста Оранки манастиру добро примљен. Превод са енглеског проф. Бојана Поповић 4. новембра 2010 године
  18. И данашњи састанак којег је архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, одржао са архијерејским намесницима свих делова Епархије ваљевске био је прилика да се у духу братске љубави поразговара о свему важном за живот и мисију Цркве, размене идеје о мисионарским подухватима и сумирају резултати након извршене годишње ревизије црквено – административних послова. Као и приликом сваког досадашњег састанка, учесници су констатовали да марљив и посвећен рад свештенства даје беспрекорне резултате у раду свих служби у Епархији ваљевској, која је пре нешто више од четири месеца остала без свог архијереја. Закључак састанка послат је администратору Епархије ваљевске, Епископу шабачком Г. Лаврентију. Учесници састанка потом су одслужили парастос блаженопочившем Владики Милутину поред новопостављене надгробне плоче у Храму Васкрсења Христовог. Ново спомен обележје у саборном храму израђено је средствима свештенства епархије, што је символично уздарје драгом духовном оцу, који их је духовно водио и крај ког су узрастали као пастири Цркве Божје. Извор: Радио Источник
  19. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Свете Марије Магдалине, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила и освештао конак у Манастиру Светих мироносица у селу Дупило у Црмници. Звучни запис беседе У току Свете службе Божје Високопреосвећени владика је произвео у протопрезвитера оца Слободана Лукића, пароха црмничког, пожељевши му да још ревносније настави своје свештенослужење живоме Господу нашем Исусу Христу, приносећи себе на дар оним ријечима из Свете литургије: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. “На то смо призвани сви, да живот свој предамо Христу Господу. И ти, као презвитер Цркве Божје, као провједник Јеванђеља, као служитељ Свете литургије, онај који приноси Свете дарове, призван си да управо у том Духу служиш у све дане свога живота Господу. Потрудио си се у ових десетак година овдје у Црмници у служењу Христу Богу нашем и надамо се у Господу да ће и ова награда да буде подстицај да још ревносније, још спремније, приносиш себе Христу Богу на дар, као и оне које ти је Господ повјерио да васпитаваш у страху Божјем, у вјери, нади и љубави да их приводиш Тијелу и Крви Господњој – Причешћу – и да их преко Светих тајни уграђујеш у вјечно и непролазно Царство Христа Бога нашега”, казао је Митрополит. Отац Слободан је заблагодарио, истичући да ову награду доживљава као велики благослов и позив на ревносније служење Христу и Цркви Његовој: “Молим се Богу, да да крепости и снаге да у том призвању истрајавам, да достојно послужим Цркви, народу, а уздам се у ваше молитве и благослов, молитве отаца браће и цијеле Цркве.” У архипастирском слову након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Архиепископ цетињски је казао да је све што је створено руком Божјом чудесно те да нема ничега у Божјој творевини што није свједочанство божанске доброте и љепоте. “У свему је Бог диван, али је посебно диван Бог живи и истинити у човјеку, у људском лику, јер у људском бићу Бог је уградио све дивоте и љепоте које је уградио у свеукупној својој творевини.Тако да онај који види човјека и сагледа га, он кроз њега, као малога, као мали свијет, микрокосмос, сагледава сав макрокосмос, сву величину божанску. Сва Божја творевина је присутна у човјеку, духовна и тјелесна, али човјек је и више од тога, он је биће створено по лику и подобију Божјем”, бесједио је владика Амфилохије. Нагласио је да је диван Господ у свему постојећем, диван је у човјеку, предиван и чудесан у личности Христа богочовјека и у личностима оних који су Његови, који су Му послужили кроз своју историју: “Диван је Господ у светим пророцима, светим апостолима, светим богоносним оцима, мученицима, мученицама кроз вјекове, у свима онима који су посвједочили Христа и својом људском природом и својим животом и својом мученичком смрћу, који су примили на себе христолики начин постојања, а Христос је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и не само да служим људима него да живот свој положим за људе своје. То је Његова љубав која не тражи своје, која се само дарује”, казао је владика и додао да су на ту христолику љубав призвани сви који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, сви људи и сви земаљски народи. Међу онима који су Богу послужили посебно мјесто заузима равноапостолна Марија Магдалина. Како је казао, њен спомен је повод данашњег сабрања у овој древној светињи и још древнијој светињи која се налази недалеко од ове, а која је била посвећена овој угодници Божјој, гдје су се многи подвизавали и трудили да ходе путем Господњим, гдје су написане, преписане и преведене многе драгоцјене књиге. “Обновом ове светиње обнавља се и та древна светиња. Ове наше сестре које уграђују своју младост, живот, у обнову ове светиње, оне обнављају и спомен на ту древну светињу која је од најстаријих овдје на овим просторима саграђена у спомен Марије Магдалине, дивне и чудесне дјевојке коју је Господ исцијелио, истјерао из ње седам злих духова. Ослободила се тјелесно и духовно, уселио се Господ у њено срце, биће.” Подсјетивши да је Марија Магдалина међу првима повјеровала у Христа као Месију, Спаситеља, Искупитеља свијета, Митрополит Амфилохије је истакао да је она Господу служила заједно са Његовом Мајком и осталим женама мироносицама, док је проповједао Јеванђеље у Јерусалиму и на свим другим мјестима Свете земље Палестине. Када је Христос био распет потресена тим страшним догађајем, била је поред Њега, заједно са њима и Св. Јованом Богословом када су Господа сви ученици напустили. Марија Магдалина је прва која је дошла послије Христовога распећа и погребења на Његов гроб, прва којој се Васкрсли Господ јавио и послао је да ту велику истину коју је видјела јави и осталим ученицима. “И од тада па до краја свога живота Марија Магдалина је остала живи свједок у којој се Господ прославио. Свједочила је васкрслога Господа и сво њено житије послије тог догађаја је управо свједочење Њега васкрсклога из мртвих, Кога је она видјела, чула и опипала”, рекао је владика, подсјетивши да је она стигла и до цара римскога Тиберија и понијела му то свједочанство, поздрављајући га ријечима: Христос васкресе! Такође, Блага Марија је прва која је офарбала јаја као симбол Христовог васкрсења. Након резања славског колача Митрополит Амфилохије је за настојатељицу манастира Светих мироносица поставио сестру Лукију, која је дошла из манастира Рустово и своју родитељску кућу претворила у манастирски дом, а чији су преци себе такође уградилу у ову светињу. Митрополит је говорио и о значају манастира Рустово, који је постао огњиште духовног рађања из чије свете обитељи је рођен и овај и Манастир Светог Василија Острошког у Улцињу. Митрополит црногорско-приморски је освештао конак Манастира Светих архангела и Свете Марије Магдалине, истичући да је то наставак великога дијела још од времена Светог Андреја Првозваног, који је овдје проповиједао Јеванђеље, затим Војислављевића и свих оних који су уградили себе у лавру Светих Архангела Михаила и Гаврила и лавру Свете Марије Магдалине која поново васкрсава и обнавља се. “У Цркви Божјој све је у знаку Христовог распећа, што значи у знаку страдања, подвига, али и у знаку васкрсења.То је тајна личности Христове, Христа богочовјека, то је тајна Цркве Његове сараспете Њему и сараспињане кроз вјекове, као и у наше вријеме и у ове наше крајеве свуда, па и овдје у Дупилу”, рекао је владика. Појашњавајући да је Црна Гора била сва крштена и за вријеме књаза Николе и послије њега, Митрополит је нагласио да, нажалост, данас има доста Црногораца који себе проглашавају за “монтенегрине” и који више неће да припадају тим Црногорцима краља Николе, црмничког војводе Маше Ђуровића, 70 Дупиљана и других великих људи који су жртвовали себе за ову светињу: “Ова обитељ васкрсава и кроз њу васкрсава све што је свето и честито кроз вјекове од Војислављевића па до наших времена. Обнављају се преко ове свете обитељи не само они који ће да живе и који живе у њој, него се обнавља и древно предање Светога апостола Андреја, Војислављевића, Светих отаца наших Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића. Све се то обнавља преко обнове наших душа часним крстом. Преко обнове овдашње светиње, Дупило постаје познато читавом свијету”, казао је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У новом издању емисије "Живоносни источник" на Телевизији Храм представљено је ново допуњено издање књиге „Тихи син утјехе”, о животу и делу знаменитог архимандрита Варнаве (Гвозденовића), игумана свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. О новој књизи говорили су монах др Павле (Кондић), управник архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат свештене обитељи манастира Стањевићи, као и проф. др Зоран Илић, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Приштини. Разговор је водила Миланка Тешовић. Блаженопочивши архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Овај знаменити игуман савински упокојио се у Господу 25. јуна 2018. године. Повезан садржај: Нова књига о блаженопочившем савинском игуману Варнави - Тихи син утјехе
  21. Димитрије З. Плећевић (на светом крштењу Невен) рођен је 1983. године у Јагодини. Као гимназијалац обрео се у славној Царској Лаври, манастиру Светог Арханђела Михаила на Превлаци, где је под благословеним окриљем Светих Превлачких мученика открио свој списатељски дар. Своје прве стихове посветио је управо тајновитом, свештеном спомену поменуте Лавре и њених мученика. Писањем у оквиру литургијско-богослужбених и хагиографских темата бави се неколико протеклих година. У чин чтеца и ипођакона рукопроизведен је од стране Високопреосвештеног Архиепископа Цетињског, Митрополита Црнoгорско-приморског др Амфилохија 10. маја 2007. године у манастиру Михољска Превлака, када прима име Димитрије у част великомученика Димитрија Солунског. 1. Акатист и молбени канон Светитељу Николају Жичком, издање аутора, Београд 2005. 2. Српски Светачник - саборник животописа светитеља, светиња и чудотворних икона у Српској Православној Цркви, Словенско слово, Београд, 2006, 2008. 3. Свети Превлачки мученици - тајна пројављена мироточењем, Манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, Превлака, 2007. 4. Свети великомученик Прокопије заштитник града Ниша, Центар за Црквене студије, Ниш, 2008. Књиге у припреми: 1. Свети свештеномученик Авакум Београдски и његово време 2. Литургијско поштовање светитељских моштију Богослужбени радови: 1. Акатист свештеномученику Јоаникију митрополиту Црногорско-приморском 2. Акатист свештеномученику Авакуму Београдском 3. Акатист преподобном Ромилу Раваничком 4. Акатист Пресветој Богородици у част Њене свете Иконе Умиљење Јовањско 5. Акатист Пресветој Богородици у част Њене свете Иконе Умиљење Сочаничко 6. Житије, служба и акатист Светим новомученицима Момишићким, Подгорица, 2008. 7. Акатист Свештеноисповеднику Кирилу Далматинско-бокељском Чланци и студије: 1. Свети свештеномученик Јоаникије Црногорско-приморски, Православље, 2000. 2. Обезбожење крсне славе, Политика - Магазин, 2003. 3. Светитељи и светиње епархије шумадијске, Каленић. 2007. 4. Свештеномученик Јоаникије сведочитељ живота непролазног, Апостолски весник бр.1, Аранђеловац, 2007. 5. Првоврховни апостоли Петар и Павле еванђељски примери покајања и спознања Апостолски весник бр.1, Аранђеловац, 2007. 6. Свети арханђели и анђели Божији, Апостолски весник бр.2, Аранђеловац, 2008. 7. Светитељ Николај Мирликијски Чудотворац. Апостолски весник бр.2, Аранђеловац, 2008. Прикази и предговори књигама: 1. Педесетница - огњиште Духа Светога (приказ књиге Педесетница, саборник лудости проповједања, аутора јеромонаха Илариона Ђурице) 2. У љубави, радости и нади - Преподобни Јустин Сведочитељ Васкресења (предговор збирци песама о преподобном Јустину Новом, аутора јеромонаха Илариона Ђурице) 3. Вама је отац ђаво, јер је он лажа и отац лажи (предговор књизи Ујед за Душу, аутора Ивана Ивановића) 4. Свештени миомирис Великог Григорија (предговор српском издању Дијалога, светитеља Григорија Великог; издавач: Ambrozijana Serbica, 2007.) Форумско име г. Димитрија Плећевића је subdjakon Dimitrije Plecevic
  22. Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. “Бог вам помогао и нико вам ништа не могао“ – говорио је отац Момо. Звучни запис емисије -Оче Момо помаже Бог. -Бог вам помогао и нико вам ништа не могао!!! Већ пуних седамнает година, очинским благословом пуним радости, снаге и љубави почињале су наше емисије “Питајте свештеника“ у којима је отац Момчило Кривокапић био драг домаћин, док су наши слушаоци често имали понеко питање “само за оца Мома“. Увијек је имао времена и снаге а највише љубави да свој свештенички опит подијели са слушаоцима нашег Радија посебно у овој емисији, да нас посавјетује, охрабри, развесели и насмије својим дивним, топлим, понекад и оштрим ријечима, али надасве душекорисним. Увијек је знао шта је коме потребно рећи, научен од свог Светог духовног оца Аве Јустина Поповића да свакој души треба прићи на голубијим ногама. О томе свједочи и неисцрпна ризница духовног блага коју нам је оставио у око 150 емисија “Питајте свештеника“ у којима нам је говорио о Богу и животу, као и великом броју интервјуа на разне теме. “Ако је Господ рекао: Без Мене не можете чинити ништа, а Свети апостол Павле каже: Све могу у Христу Исусу Који ми моћ даје, па ко сам ја ту. Моје је само да послушам. Нисмо ми своји, али слава Богу кад смоХристови. А кад смо Христови-скупо смо плаћени“- учио нас је отац Момо, никада не заборављајући ове ријечи, преносећи их и на све нас који смо у њему препознали духовног оца и пријатеља душе, радујући слушаоце ове емисије својим ведрим духом и поукама. Из његових ријечи, са његовог лица и примјера вјере, љубави, наде и снаге смо јасно учили шта је то Православље, радујући се што смо и ми имали благослов да живимо у вријеме оца Мома који је 50 пуних година, уз Митрополита Амфилохија, био стуб Цркве Христове у Црној Гори. Поводом упокојења блаженог спомена нашег оца Протојереја-ставрофора Момчила Кривопића, чија топла, снажна и мудра ријеч је обиљежила програм Радија “Светигора“ а посебно емисију “Питајте свештеника“ доносимо његово последње гостоовање у овој емисији на Цвјети 12. априла 2020. Године, као и дио из емисије коју смо са њим снимили Недјељу мироносица 2019. године. У својој последњој емисији “Питајте свештеника“ отац Момо је говорио о празнику Уласка Господа и Спаса нашег Исуса Христа у Јерусалим- Цвијети, а потом и о недјељи страдања Господњих поучавајући нас како да се припремимо да на најбољи начин дочекамо празник славног Христовог Васкрсења. Отац Момчило је говорио и о томе како да искористимо ово вријеме пандемије корона вируса на духовну корист и останемо присебни у свему томе. Са пуно снаге и оптимизма поручио је, овом приликом, да ћемо Васкрс прославити у храму свога срца, у својим црквама или домовима “Ситуација у којој се налазимо, изазвана корона вирусом је велика прилика да се још више зближимо у Христу и у молитви. Ако дође до депресије, најбољи лијек је молитва“-поручио је 12. априла отац Момчило. Оцу Мому дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији “Питајте свештеника“ коју је обиљежио својим мудрим ријечима пуним очинске љубави и бриге, громогласно свједочећи ријечи љубави Христа Бога нашега. Оставио нам је непроцјењиво богатство и ризницу духовних поука садржаних у око 150 емисија ,,Питајте свештеника” Радија ,,Светигора“ које дијелимо и са вама: http://arhiva.svetigora.com/node/315 http://arhiva.svetigora.com/node/425 http://arhiva.svetigora.com/node/726 http://arhiva.svetigora.com/node/763 http://arhiva.svetigora.com/node/1134 http://arhiva.svetigora.com/node/1330 http://arhiva.svetigora.com/node/1548 http://arhiva.svetigora.com/node/1664 http://arhiva.svetigora.com/node/1786 http://arhiva.svetigora.com/node/1851 http://arhiva.svetigora.com/node/2023 http://arhiva.svetigora.com/node/2141 http://arhiva.svetigora.com/node/2176 http://arhiva.svetigora.com/node/2176 http://arhiva.svetigora.com/node/2616 http://arhiva.svetigora.com/node/2771 http://arhiva.svetigora.com/node/2839 http://arhiva.svetigora.com/node/2973 http://arhiva.svetigora.com/node/3165 http://arhiva.svetigora.com/node/3288 http://arhiva.svetigora.com/node/3424 http://arhiva.svetigora.com/node/3615 http://arhiva.svetigora.com/node/3691 http://arhiva.svetigora.com/node/3799 http://arhiva.svetigora.com/node/3871 http://arhiva.svetigora.com/node/3985 http://arhiva.svetigora.com/node/4012 http://arhiva.svetigora.com/node/4517 http://arhiva.svetigora.com/node/4648 http://arhiva.svetigora.com/node/4716 http://arhiva.svetigora.com/node/4833 http://arhiva.svetigora.com/node/4930 http://arhiva.svetigora.com/node/5132 http://arhiva.svetigora.com/node/5174 http://arhiva.svetigora.com/node/5380 http://arhiva.svetigora.com/node/5591 http://arhiva.svetigora.com/node/5814 http://arhiva.svetigora.com/node/5937 http://arhiva.svetigora.com/node/6035 http://arhiva.svetigora.com/node/6144 http://arhiva.svetigora.com/node/6346 http://arhiva.svetigora.com/node/6441 http://arhiva.svetigora.com/node/6535 http://arhiva.svetigora.com/node/6677 http://arhiva.svetigora.com/node/6797 http://arhiva.svetigora.com/node/6884 http://arhiva.svetigora.com/node/6920 http://arhiva.svetigora.com/node/7054 http://arhiva.svetigora.com/node/7084 http://arhiva.svetigora.com/node/7222 http://arhiva.svetigora.com/node/7327 http://arhiva.svetigora.com/node/7458 http://arhiva.svetigora.com/node/7532 http://arhiva.svetigora.com/node/7600 http://arhiva.svetigora.com/node/7655 http://arhiva.svetigora.com/node/7902 http://arhiva.svetigora.com/node/7956 http://arhiva.svetigora.com/node/8236 http://arhiva.svetigora.com/node/8320 http://arhiva.svetigora.com/node/8633 http://arhiva.svetigora.com/node/8712 http://arhiva.svetigora.com/node/8835 http://arhiva.svetigora.com/node/8887 http://arhiva.svetigora.com/node/8936 http://arhiva.svetigora.com/node/8961 http://arhiva.svetigora.com/node/9016 http://arhiva.svetigora.com/node/9119 http://arhiva.svetigora.com/node/9208 http://arhiva.svetigora.com/node/9331 http://arhiva.svetigora.com/node/9405 http://arhiva.svetigora.com/node/9949 http://arhiva.svetigora.com/node/10083 http://arhiva.svetigora.com/node/10751 http://arhiva.svetigora.com/node/10980 http://arhiva.svetigora.com/node/11024 http://arhiva.svetigora.com/node/11313 http://arhiva.svetigora.com/node/11483 http://arhiva.svetigora.com/node/11666 http://arhiva.svetigora.com/node/11954 http://arhiva.svetigora.com/node/12254 http://arhiva.svetigora.com/node/12467 http://arhiva.svetigora.com/node/12665 http://arhiva.svetigora.com/node/12781 http://arhiva.svetigora.com/node/12917 http://arhiva.svetigora.com/node/13234 http://arhiva.svetigora.com/node/13485 http://arhiva.svetigora.com/node/13626 http://arhiva.svetigora.com/node/13831 http://arhiva.svetigora.com/node/14145 http://arhiva.svetigora.com/node/14465 http://arhiva.svetigora.com/node/14708 http://arhiva.svetigora.com/node/14931 http://arhiva.svetigora.com/node/15165 http://arhiva.svetigora.com/node/15510 http://arhiva.svetigora.com/node/15671 http://arhiva.svetigora.com/node/15869 http://arhiva.svetigora.com/node/16120 http://arhiva.svetigora.com/node/16384 http://arhiva.svetigora.com/node/16669 http://arhiva.svetigora.com/node/16915 http://arhiva.svetigora.com/node/17157 http://arhiva.svetigora.com/node/17244 http://arhiva.svetigora.com/node/17610 http://arhiva.svetigora.com/node/17756 http://arhiva.svetigora.com/node/17832 http://arhiva.svetigora.com/node/17750 http://arhiva.svetigora.com/node/18254 http://arhiva.svetigora.com/node/18343 http://arhiva.svetigora.com/node/18539 http://arhiva.svetigora.com/node/18947 http://arhiva.svetigora.com/node/19138 http://arhiva.svetigora.com/node/19417 http://arhiva.svetigora.com/node/19580 http://arhiva.svetigora.com/node/19859 http://arhiva.svetigora.com/node/20067 http://arhiva.svetigora.com/node/20271 http://arhiva.svetigora.com/node/20531 http://arhiva.svetigora.com/node/20709 http://arhiva.svetigora.com/node/20920 http://arhiva.svetigora.com/node/21108 http://arhiva.svetigora.com/node/21467 http://arhiva.svetigora.com/node/21668 http://arhiva.svetigora.com/node/21701 https://svetigora.com/pitajte-svestenika-3/ https://svetigora.com/pitajte-svestenika-9/ https://svetigora.com/pitajte-svestenika-8/ https://svetigora.com/pitajte-svestenika-15/ https://svetigora.com/pitajte-svestenika-20/ https://svetigora.com/pitajte-svestenika-26/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-protoj…/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-protoj…/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-protoj…/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-protoj…/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-ocem-m…/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-protoj…/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-ocem-m…/ https://svetigora.com/emisija-pitajte-svestenika-sa-protoj…/ Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено мјесто покоја. Оче Момо Ваша очинска љубав научила нас је шта значе оне ријечи Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, немате много отаца. Вјечан Вам спомен драги оче Момо и хвала за све. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  24. Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”. “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор, учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо, ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић. Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома. “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви, цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог. Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се. «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског. “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан. Гдје код крене Бог му направи прелаз. Извор: Црквена Општина Котор
×
×
  • Креирај ново...