Претражи Живе Речи Утехе

Божић на свим светским меридијанима код људи изазива топлину и радост због чињенице да је Бог постао човек. Без обзира да ли је данашњи човек, оптерећен комформизмом и потрошачким менталитетом, упућен у тајну овог великог празника, радост и топлину коју осећа нешто значе макар и на несвесном нивоу. У православној традицији, овом празнику, који се често назива и најрадоснији, претходи пост од шест недеља. Дужина поста, каква је и сада, установљена је у 12. веку и прихваћена као правило од стране свих православних Цркава. Код Срба, самом прзнику Рођења Христовог претходе обичајни празници везани за породицу – Детинци, Материце и Оци. У богослужбеном смислу, недељама непосредно пред Божић претходе празници Праотаца и Отаца у које се прослављају старозаветни пророци и патријарси од којих је по телу потекао Господ Исус Христос. Али први празник којим почиње заправо та старозаветна сага која свој врхунац има у рођењу Месије јесте Ваведење Пресвете Богородице. Овај догађај који Црква празнује не налази се описан нити у Старом нити у Новом завету. Припада апокрифној традицији Цркве. Другим речима, иако није посведочен Светим писмом он је итекако уроњен у његово разумевање, доживљај и важност које оно има у вери и животу хришћана. Зашто је овај празник на почетку поста, пошто би по некаквој логици он требало да буде ближе самом празнику Христовог рођења? Хронолошки гледано, он се збива више од хиљаду година након што су живели Авраам, Исаак и Јаков; или нешто мање од 900 година од када је живео цар и пророк Давид, а нешто мање од времена пророка Данила и ропства Израиља у Вавилону. Разлог зашто се овај празник слави је што се у њему повезује читава старозаветна прича о потомку Авраамовом у „којем ће бити благословени сви народи на земљи“ (Пост 22, 18) са рођењем Спаситеља. Како говори црквено предање, на празник Ваведења, родитељи Пресвете Богородице, Јоаким и Ана, доводе своју кћер да би је посветили Богу као израз захвалности што их је у старе дане благословио потомством (уп. Пост 17, 17сс; 18, 10с; 25, 21; 30, 22сс; Суд 13, 3; 1. Сам 1, 15-20). Том приликом, свештеник Захарија препознајући у овој малој девојчици личност коју је Бог изабрао за свој сасуд, уводи је у најсветији део јерусалимског храма – Светињу над светињама. Отуда и назив празника Ваведење, што значи увођење. Светиња над светињама је био испрва део шатора, а потом храма у којем су Јевреји служили Богу. Назив је такав јер је у њему било смештено најсветије што је Израиљ добио од Бога – таблице закона, Аронов процветали штап и небески хлеб, тј. мана. Али више од тога, то је било место у којем се Бог јавља, и где обитава слава Господња. Због тога, ниједан човек није могао да уђе у тај простор заштићен завесом осим првосвештеника и то само једанпут годишње. Функција Светиње над светињама је била двојака. Прво је требало да покаже да је Бог присутан међу својим народом (Изл 40, 34с; Лев 15, 2; Бр 9,15; 1. Цар 8, 10с; Јез 43, 1-4). Кроз то присуство они се освећују и чувају савез са Богом бивајући верни заповестима и држећи све оне уредбе које им је Бог заповедио. Друго, неприступачност Светиње над светињама за сваког човека, осим посвећеног, указује на то да Бог Израиља не може да се сведе у уобичајене представе и доживљаје Бога. Његово је присуство огањ који спаљује. Ова врста метафоре треба да изрази неприступачност Јахвеа. Због тога је потез свештеника Захрије несхватљив и необичан јер тамо где и првосвештеник улази само једном, он уводи малу девојчицу. О овом присуству и вери у Бога који својом љубављу брине о Израиљу тражећи заузврат верност која треба да прераста у све већу сличност са њим говоре и сведоче помињани Праоци и Оци Старога завета. Коначно, читав пост се завршава прославом Рођења Спаситеља који и јесте крајњи циљ овог духовног и телесног напора. Сам догађај рођења Христовог описан у Новом завету има сличности са причом о Светињи над светињама. У Еванђељу по Матеју, Исус из Назарета јесте испуњење дуго очекиваног рођења Месије. Поред свих посебности Матејевог описа Христовог рођења, упечатљиво је повезивање његовог рођења са пророштвом пророка Исаије да ће се Месија назвати Емануил. Сам апостол Матеј даје објашњење да то име значи Са нама је Бог (Мт 1, 22с; уп. Ис 7, 14). Апостол Матеј жели да укажа на то да је сам Бог присутан међу својим народом у личности Месије, тј. Исуса Христа. Са друге стране, апостол Лука у свом Еванђељу даје нагласак на Спаситељу који се поистовећује са најнезнатнијима и одбаченима. Рађа се у штали (пећини). Али пре тога приликом описа Благовести наводи да ће се дете које треба да роди Марија назвати Син Божји (Лк 1,35; уп 2, 7). Песма коју певају анђели: „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ указује на то да Месија доноси истински и потпуни мир читавом људском роду а кроз то алудира на Христа као истинског цара читавог створеног света који је због љубави и доброте своје рођен као незнатан да би се на крају у Вазнесењу показао да је истински Месија читавог света (Лк 24, 50с; Дап 1, 9сс). На послетку, у Еванђељу по Јовану стоји стих који експлицитно поситовећује Исуса Христа са Логосом који је од искони и који је Бог (Јн 1,14). Заједничко за Стари и Нови завет јесте чињеница да се Бог јавља са намером да човека призове у заједницу са њим у којој ће делити живот, где ће Бог бити Господ (Господар) а људи царско свештенство, односно свештеници творевине. Разлика је у томе што Стари завет наглашава човекову склоност ка греху која стално тражи очишћење да би могао да обитава у близини Божјој. Као најлепши изданак те тежње за чистоћом и близином Божјом јесте Пресвета Богородица. Из тог разлога празник у којем се посведочује њена чистоћа стоји на почетку поста, јер сваки човек има потребу за таквом врстом чистоће. Она превазилази оквире морала. Сама Пресвета Богородица се показује као узор који треба да следе хришћани заједно се трудећи и рвући са својом вољом и природом. У Новом завету, за разлику од Старог, нагласак стоји не на чистоћи као услову човекове близине Богу, већ супротно – Божјег узимања на себе људске природе да би је кроз себе оправдао и ослободио ропства греху. Управо у очовечењу Бога, тј. Сина Божјег, види се његова истинска слава која свој врхунац има у распећу на Голготи које јесте „час Христов“ (уп. Јн 2, 4; 12, 23с; Лк 24, 26). Све оно што је човека удаљавало од Бога, и што се кроз низ Праотаца, Отаца, пророка, праведника показивало да су и највернији склони да посрну, Бог узима на себе да би постао недвосмислено и потпуно присутан у животу света који је створио. Док се у Старом завету Бог оприсутњује кроз природне феномене (облак, дим, ватру, ветар), у Новом завету он долази у саму срж човековог бића постајући човек и чинећи превасходно од Пресвете Богородице Светињу над светињама. Божићни пост, стога, није само време уздржања од одређене врсте хране, подвига, било личног или заједничког. Он је најпре ход Цркве, тј. хришћана од разумевања Бога као узвишеног и Светог, неприступног и страшног у својој величанствености, до Бога који у свему томе најпре јесте непресушни извор милосрђа, онај који на разне начине жели да човека задржи уза себе, и, коначно, Бога који такав начин живота дарује човеку и позива га да буде сведок његове доброте. Начин да то човек буде јесте у даривању себе другоме, стављању користи ближњег спрам личне и спремност да се понесе крст немоћног и напаћеног. Достизање тога није могуће без личног напора што и представља пост, али истовремено и без дубоке свести о томе да ниједан људски труд није раван ономе што је Бог учинио кроз Рођење Христово, а то је да је нераскидиво везао за себе читаву творевину дарујући ништа мање него самога себе њој и човеку. Извор: Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске бр. 307, Ваведење 2022. г. извор

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јула 2022. године, у четврту недељу по Духовима, Светом архијерејском литругијом у Храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Александра Савића у чин презвитера. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ манастира Средиште архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Радивој Панић, Димитрије Касапис и Недељко Марјановић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански, Милан Пајић и Ђорђе Поповић, јереји Далибор Стојадиновић, Владимир Пекић, Владислав Голић, Горан Мишановић и новорукоположени презвитер Александар Савић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и Радојица Жагран, као и ђакони Здравко Јовановић, Верољуб Сандо и Љубомир Остојић. Светој литургији присуствовали су принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић и Марија де Глорија од Орлеана и Брагансе, принцеза од Бразила и Португалије, као и многобројни верни народ. Уследила је беседа Његове светости коју доносимо у целини: – Браћо и сестре, реч Jеванђеља, реч Божја има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу и проповедао Јеванђеље Спасења. Такву снагу има и данас и имаће до краја света и века. Реч Божја јесте реч љубави, јер је Бог наш – Бог љубави. Наиме, ако бисмо тако могли да кажемо: Бог истом љубављу и истом количином љубави воли све људе. У Његовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика између људи., разлика која може бити природна, али може бити и споредна; не постоји разлика у смислу Божјег односа према људима. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али не прима сваки човек љубав Божју на исти начин. Однос човеков према Богу директно утиче на то колику меру љубави ће сваки човек примити; а мера нашег односа према Богу зависи од мере вере у односу на Бога – вере у Бога. На концу, зависи и од тога колика је вера, али зависи и од тога каква је вера. У данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју видимо да Господ опет одвлачи важност вере чинећи је одлучним фактором за то како ће дејствовати љубав Божја у животу појединца и у животу заједнице. Из данашње приче видимо оно што знамо, што нам Господ објашњава на многим другим местима и на различите начине: да није увек сигурно, ако говоримо за себе да верујемо у Бога, реч о истинској, правој, чистој вери, вери која отвара ум и срце за благодат Божју. Није довољно да формално припадамо истинској и правој вери или истинској и правој заједници верних, а да онда мислимо да припадање истинској заједници верних унапред обезбеђује милост Божју – већ смо рекли да Бог делује и воли сваког човека на исти начин и истом Божанском љубављу – али није довољно, јер то зависи од нас. Није довољно да смо само формално припадници, у нашем случају, истинске праве православне вере и једној светој саборној апостолској Цркви. Није довољно да само формално припадамо Телу Христовом, да се само крстимо; па чак да до краја нисмо развили дар вере ни онда када се држимо правила и закона. Наиме, можемо људе гостити, можемо чинити милосрђе, можемо испуњавати и сваку другу Богом задату заповест, али ни то неће занчити да смо сигурно препознали љубав Божју и да разумемо да је спасење у Њему и да нам је Он потребан. Може бити да онда када све чинимо и учинимо, паднемо заправо на предуслову успеха и ваљаности сваког нашег подвига и врлине, а најпре да паднемо на пољу онога без чега нема спасења, нема љубави, нема радости, а то је смиреноумље. То је смирење. Наравно, у нашем случају смиреноумље и смирење није пуко психолошко стање, нити нирвана која се може постићи некаквим људским снагама, силама, вештинама и методама без уверења да мира и смирења нема без Бога, троличног Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Смирења нема без истинске љубави према Христу, љубави која нас покреће да чинимо то што чинимо. У данашњем Јеванђељу видимо управо то да је вера, ако опет могу тако рећи, инструмент, наше унутарње стање, наш животни став који нас води до истинског исцељења. То је метод, стање које нас води до љубави и заједнице са Богом. У данашњем Јеванђељу имамо причу о једном капетану римском, дакле некоме ко не припада изабраном народу. Самим тим, нема ни чисту истинску веру, али он препознаје у Христу љубав пре свега, а онда и силу и моћ која из те љубави произилази. Препознаје у Христу Спаситеља. Иако до краја не разуме све о чему се ради, онда када се његов слуга разболео пришао је Христу и вели: Као што ја могу свом војнику да заповедим да учини нешто и он то чини; и Ти – као неко ко надилази обичног човека, у коме препознајем љубав и из љубави силу и моћ – реци само и мој ће слуга оздравити. Господ препознавши дубоко поверење тог човека, некога ко не припада изабраном народу, нити практикује чисту истинску веру и припада истинској Цркви, препознаје Господ у њему чисту веру, препознаје заправо смирење. Овај није ни рекао као многи други који су припадали изабраном народу: Дођи у моју кућу, у мој дом, или: Дођи и додирни овога који је болестан; него је отишао корак даље и рекао: Знам да можеш из љубави и благодаћу својом да исцелиш. Свестан ко је и шта је, не очекујући да му Господ дође у дом, нити да додирне својом руком његовог слугу, има поверење у реч Христову, у љубав Његову, у силу његову. Има и веру и смирење. Браћо и сестре, наравно да смо благословени чињеницом да смо делови и удови Тела Христовог, Цркве Његове, и да нам је дато много више него онима који немају тај благослов, али самим тим смо и позвани на много више. Позвани смо, пре свега, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо јер требамо то да чинимо, јер је то у складу са даровима које носимо у себи и са циљем због којег смо створени. Онда када учинимо и највише, можемо рећи само, заједно са Светим апостолом Павлом, да смо недостојне слуге Божје. То да се трудимо и да смо свесни да смо недостојне слуге Божје чини да имамо мир, да имамо смирење, да немамо отпорност која узбуркава памет, узбуркава срце, не трпи другог поред себе. Тада ма колико глумили и ма колико се упињали, немамо самозаљубљеност; него знамо да је све у Богу и да је све дар Његов. У том смирењу имамо и силу и моћ и снагу да се отворе наше срце и наша душа и да љубав коју Господ данас излива не само да се настани у нама, него да процвета и да унесе и донесе плодове многоструке, стоструке, плодове који су увек наша радост, али су временом и утеха онима који су око нас. Нека би Господ дао мира, али пре тога и смирења, јер без смирења нема мира, како бисмо онда препознали љубав Његову и славили Га и овде и сада и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

У петак, 5/18. фебруарa 2022. године, на спомен свете мученице Агатије, у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Оџацима, после вечерњег богослужења, у дужност архијерејског намесника оџачког је уведен презвитер Драгољуб Мајсторовић, досадашњи парох ратковачки. Одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја о постављењу презвитера Драгољуба Мајсторовића за архијерејског намесника оџачког прочитао је протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки. Отац Драгољуб је захвалио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и рекао да ће се својим залагањем трудити да то и оправда. Досадашњи архијерејски намесник оџачки, протопрезвитер Владислав Пајић, такође је захвалио Његовом Преосвештенству и парохијанима Оџака на заједничком делању у Винограду Господњем. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Бранислав је говорио о значају празника светог Богојављења. У оквиру наведене емисије презвитер Бранислав Кеџић је говорио о овом великом и спасоносном Господњем празнику, о јављању Тројединог Бога на Јордану, као и о богослужбеним специфичностима овог празничног дана, међу којима последовање великог водоосвећења заузима посебно и истакнуто место. Говорећи о великом водоосвећењу и води која се дарује вернима на освећење и укрепљење, професор Богословије Светог Саве је рекао: Освећење воде на Богојављење је показатељ да је освећењем воде Господ осветио читаву твар и показао је онаквом каква она треба да буде, односно, каквом она тежи да буде. Доласком Христовим и освећењем творевине показује се пут којим човек иде да би се вратио ка оном добром које је Бог приликом стварања даровао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру редовних духовних трибина уторком које се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, 21. децембра 2021. године беседио је презвитер др Оливер Суботић, парох храма св. Александра Невског у Београду. Тема излагања о. Оливера била је "Иштите најпре Царство Божије", а драгог госта и све сабране поздравио је старешина храма, протопрезвитер Арсеније Арсенијевић. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве

На светој Литургији у Храму Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, 7. новембра 2021, беседу је произнео презвитер Оливер Суботић, тумачећи Јеванђелску приповест о васкрсењу сина наинске удовице, као алегорији васкрсења човекове душе. Звучни запис беседе Отац је, подсетивши на реч познатог грчког архијереја - да је васкрсење душе веће чудо од васкрсења четвородневног Лазара јер је то статус који се носи у вечност, указао да је смрт душе - далеко страшнија од смрти тела. "Зато је примарни задатак да нам душа буде - жива!", рекао је свештеник Оливер. Извор: Радио Слово љубве

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У прву недељу по Духовима – Недељу свих Светих, 27. јуна 2021. године, на радост житеља Стапара, уведен је у дужност презвитер Никола Дувњак као парох друге парохије стапарске. У храму Ваведења Пресвете Богородице, светом Литургијом је началствовао протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, уз саслужење презвитера Ђуре Родића, пароха стапарског првог, и презвитера Николе Дувњака. После отпуста, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, којом је за новог пароха друге парохије стапарске постављен презвитер Никола Дувњак. Отац Саво је пожелео добродошлицу оцу Николи. Отац Никола је заблагодарио владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког на новој парохији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, у храму Светог пророка Илије у Младенову, протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, служио је свету Литургију пређеосвећених Дарова. Том приликом, отац Стевица је, на основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, новорукоположеног презвитера Петра Николића увео у дужност привременог пароха при храму Светог пророка Илије у Младенову и представио га верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Петар је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на богослужењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост прве специјалне великипосне емисије на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Анђелко Додер, настојатељ храма Светог Атанасија Великог у насељу Плави Хоризонти. Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У храму св. Александра Невског на Дорћолу, у недељу месопусну, 07. марта 2021. године, братство овог светог храма је служило свету Литургију, уз појање храмовног хора и молитву благочестивог народа. Празничну беседу произнео је свештеник др Оливер Суботић, парох ове цркве. Звучни запис беседе У беседи је о. Оливер из живота ране Цркве посебно издвојио моменат преображаја Савла у Павла, „који је у својим посланицама на основу овог доживљаја каже да је Црква Тело Христово, а да смо ми удови тога тела“. У јеванђељском зачалу о Страшном суду се говори о сваком човеку понаособ, а од нашег односа према свакоме, зависиће наша вечна судбина. Према томе се можемо поставити на више начина каже о. Оливер који појашњава да је суштина у томе да све што чинимо – чинимо Христа ради. Својим делима показујемо да у ствари не волимо Господа и не познајемо Га довољно, зато што Му се не молимо довољно. Наш циљ је да Христос живи у нама, а плод тог циља је данашње Јеванђеље, каже о. Оливер. Извор: Радио Слово љубве

У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења... И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је презвитер др Суботић. Нама Србима је потребно свенародно покајање и свенародно помирење јер рана братоубилачког рата између два ослободилачка покрета није исцељена до дана данашњег и ако мислимо даље и напред, морамо се покајати и опростити, како би нестао основни генератор мржње међу нама самима, оличен у последње време у аутошовинизму“, рекао је у „Српском свијету“ презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, стручњак Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, парох при Храму Александра Невског у Београду. Уз честитку за Божић, гост „Српског свијета“ се осврнуо на актуелну ситуацију са пандемијом и најчешћа осећања људи: страх, тескобу, депресију: Опасно је када страх паралише човека и он губи осећање слободе. Једини оправдани страх је страх од Бога јер, ако се човек не бој Бога, онда се боји свега другог. Господ има план за сваког од нас. Пут ка Господу води кроз очишћење, просвећење и обожење. Основни циљ човека треба да буде стицање благодати Духа светога“, нагласио је др Суботић, који је паралелно студирао Информационе технологије на ФОН-у и Богословски православни факултет. Посебно се бави проучавањем 5Г мрежа: То је мрежа пете генерације коју карактеришу висока фреквенција, кратке таласне дужине, огроман проток информација и за сада, неутврђена количина нејонизујућег зрачења, што људе, заправо највише интригира и брине. Ја верујем да ћемо тек за десетак година сазнати о коликом и каквом зрачењу је реч“, појашњава др Суботић и додаје да су већ у току пре процес него пројекат разраде 7Г мреже која ће се бавити преносом мисли. Већ сада је време да размишљамо о заштити оних који не буду желели да пристану на ограничење људских слобода. За тридесетак година паметне машине ће производити машине, сви процеси ће бити аутоматизовани, а идеја стварања супер човека је у пуном јеку“, упозорава др Суботић и указује на још једну технолошку пошаст која је била предмет његове докторске дисертације: Информационо контролисано друштво подразумева контролу понашања појединца повезано са технологијом надзора и масмедија са циљем да се утиче на вољу појединаца и наглашава да је добро док постоји новац као средство плаћања које обезбеђује анонимност. У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења… И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је др Суботић. Ово су само делови поменутих тема. Опширније у „Српском свијету“. Ако одгледате емисију сазнаћете шта је духовно срце и зашто је оно центар нашег бића, када страх и Божја љубав иду заједно, шта је призив Божји, да је царство небеско у нама и то много пре смрти. Да ли Србија моће да има „оазе“ потпуно еколошке, здраве, без икаквих зрачења? Одговориће вам се и зашто је Свети Василије највећи наш мисионар, а Св. Сава једини наш светац који има епитет равноапостола. Било је речи и о утицају родитеља Николе Тесле на формирање његове личности. Динамичан, занимљив, са обиљем података, промишљања, потпуно другачији Божићни интервју у „Српском свијету“. Извор: Ин4с

Код старозаветних народа највећи проблем била је смрт. Нерешив највећим тадашњим умовима. До победе над „највећим људским непријатељем“ није нико дошао. У данашњем времену страх од смрти видимо у пандемијским условима, јер човек има свест о томе да је живот највећа вредност. Смрт је владала и влада људима који у Бога не верују. Хришћанство нас учи да се не завршава све у тренутку раздвајања душе и тела. То је привремени растанак до Другог доласка Господа Христа. то је људском уму тешко да схвати, јер наша вера је надразумна, рекао је свештеник Дејан Трипковић у емисији „Сведочења“, чија је тема ове седмице било Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8. Извор: Радио Источник

Администратор Митрополије црногорско-приморске Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су јутрос на Сабор Светога Јована Крститеља са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Владика Јоаникије је ђакона и професора Богословије Светог Петра Цетињског Душана Биговића рукоположио у презвитерски чин. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Кирило је рекао да је Свети Јован Крститељ и ангел и пророк, Претеча и Крститељ, богослов и највећи рођени од жене. “Прије Светога Јована у Израиљу више од 400 година није било пророка. Задњи је, како су рачунали, био пророк Малахија, који је у својој краткој књизи и написао да ће се појавити ангел који ће припремити путеве Господње. И у Израиљу је чекан такав ангел у тијелу. И Свети Јован, син Захарије првосвештеника и праведне Јелисавете био је управо тај ангео, који је живио у пустињи равноангелски живот у тијелу”, рекао је он. Владика је нагласио да је Свети Јован једном и заувијек показао крајеугаони камен Цркве, темељ нашега спасења – Спаситеља и Господа нашега Исуса Христа. “Зато је он и Претеча, јер је показао руком, био кум и крстио Спаситеља у ријеци Јордану. Он је Претеча, а не сам Христос, како је и сам одговорио Јеврејима”, нагласио је Владика Кирило. Додао је да је Господ Христос прихватио старозавјетно крштење од Јована, али је од Бога Оца измолио новозавјетно крштење којим је установио дарове Духа Светога. “Које сваки од нас хришћана прима на светом крштењу. Тако је Свети Јован и Претеча и Крститељ и пророк, јер је предсказао да за њим иде Онај који прије њега бјеше, јер прије њега је био, прије њега је постао. И те ријечи, свакако, дају нам за право да га назовемо и богословом”, објаснио је Владика буеносајрески. Владика је подсјетио да је Свети Јован највећи рођени од жена, али и да је Христос за њега рекао да је најмањи у Царству небеском већи од њега. “Те ријечи управо значе исто што и разлика између старозавјетног и новозавјетнмог крштења. Дух Свети се дао изобилно роду људском тек кроз домострој спасења нашега Спаситеља. Зато је Јован Крститељ та вододјелница свјетова. Он показује колико човјек својим силама може достићи највише, а да остало без Бога не може. Не може човјек сам себе да спаси, јер не може нико да се попне на небо осим онога који је сишао с неба – Син Божји који нам је донио дарове Духа Светога, а самим тим и вјечни живот који је био прије Јована Крститеља, прије све твари”, казао је Владика. Поручио је да је посебан благослов чување деснице Јована Крститеља у Цетињском манастиру. “И ми цетињски монаси, који смо од скоро у овој обитељи свједоци смо многих исцјељења и чудесних догађаја по молитвама пред његовом светом десницом. Имао сам, такође, част и благослов од Митрополита Амфилохија да учествујем и у величанственој литији са десницом Светог Јована кроз земље благословене Русије, Украјине и Бјелорусије гдје се преко два милиона наше браће православне поклонило тој светињи показујући да православни људи осјећају, знају и умију да поштују највећег рођеног од жена и Претечу Господњега. У тих четрдесетак дана десила су се многа чуда по молитвама пред његовим светим моштима”, подсјетио је Владика Кирило. Владика Јоаникије је на крају данашњег богослужења рекао да су нам протекли празници донијели велику радост и велике Божје дарове и милост. “Јуче смо освештали све наше ријеке, освештали смо водицу да сваки хришћанин узме од те свете водице и да носи своме дому ради освећења душе и тијела и ради освећења дома. И да је, ради здравља, често пије током цијеле године. И да га та света водица подсјећа на чистоту наше свете вјере коју треба држати у чистој савјести и уз помоћ добрих дјела”, рекао је он. Додао је да је данас посебан, знаменити и велики дар је свештеничко рукоположење Душана Биговића, досадашњега ђакона. “Који се лијепо припремио. И није ништа журио, него све полако, лагано, како Бог заповиједа. Могао је, наравно, и прије да буде свештеник, али је он желио да то иде лагано, а не брзо. И ево данас, Бог га је удостојио ове велике свештеничке части, чина и дужности. Па и нас је све свештенике Бог преко овог рукоположења обрадовао, јер се тако Црква обнавља и јача”, рекао је Владика. Владика Јоаникије је новом свештенику казао да је свештеничка служба света и узвишена, свијетла и радосна. “Она човјеку доноси велику мотивацију да дјела дјело Господње. Али, повремено дођу и искушења. А како бисмо ми другачије показали да смо слуге Божије него да и искушења трпимо? Како Његош каже, у добру је лако добро бити – нса муци се познају јунаци. А Господ попушта искушења да би се наша вјера провјерила као што се злато у огњу провјерава. Што се више претапа, оно је све свјетлије”, поручио је Владика Јоаникије. Поручио је такође да Господу треба бити вјеран увијек. “И кад нам све лијепо иде и кад нас Господ милује очигледно и непосредно. Али, посебно треба обратити пуну пажњу онда када дођу искушења и тешкоће. И тада нас Господ надгледа и не оставља нас. А искушења допушта да бисмо се још више прославили и да би се још боље наша вјера показала. И даће Бог да наш отац Душан, нови свештеник цркве Божије дјела дјело Божије угледајући се на свете апостоле, а посебно на Светога Јована Крститеља. И на велике јерархе и свештенике из рода нашега, међу којима Свети Петар Цетињски заузима посебно истакнуто мјесто”, рекао је он и закључио молитвом и жељом да оцу Душану рукоположење буде на радост и Божји благослов, да га Господ изобилно обдари даровима Светога Духа, да му дарује полета и снаге и да свето дјело врши на своје спасење и спасење пастве која ће му бити повјерена. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У другу недјељу пред Божић, 27. децембра 2020. љета Господњег на празник Светих мученика Тирса, Левкија,Филимона, Аполонија и других с њима, када наша Света Црква прославља Материце, дан посвећен мајкама и женама, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литугијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереји Блажо Петровић зетски парох и Ранко Радоњић острошки саслужитељ, као и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. После прочитаног Светог Јеванђеља, говорећи о васкрсењу Хрисотовм које се прославља сваке недјеље, бесједио је о. Блажо. – Сваке недјеље изнова и изнова Христос долази нама, страда и васкрсава. И призива нас, као што нас призива у Светом Јеванђељу и говори да дођемо на вечеру Његову коју је зготовио и припремио Син Његов Господ наш Исус Христос. Само страдање Христово и васкрсење није неки догађај којег ћемо се сјетити једном или два пута годишње, већ управо догађај којим треба да живимо, којим треба да се хранимо и да се појимо и да свакога дана изнова и изнова пред собом имамо лик Господа нашега Који је васкрсао и дао нам живот вјечни – казао је о. Блажо. Подсјетио је на Господње ријечи да је много званих, али мало изабраних. – Не односи се то само на људе који су ван Цркве. Наравно, имамо ту и примјер несрећног Јуде и многих Јуда данас. Благодаћу Божијом Господ нас је сачувао од тога издајства, иако имамо свједочанство од посљедњих 70-80 година, од када је несрећни комунизам још завладао на овим просотрима, па ево и у току ове године, када су несрећници атаковали на наше храмове, на нашу вјеру, коју смо бранили достојанствено. Те Јуде не треба браћо и сестре, да нам буду ту да бисмо њих осуђивали. Они треба да нам буду примјер какви не треба да будемо и на који начин човјек не жели да отвори очи своје пред васкрсењем Христовим и на који начин човјек је и онда прије 2000 година разапео и пробо копљем ребра пречиста – објаснио је о. Блажо. Међутим, да бисмо у попуности имали удјела у васкрсењу Христовом, у овој вечери која је Тајна над Тајанама, а опет толико јавна да се зна у цијелој васељени за њу, на првом мјесту треба да живимо Христом током цијеле нејдеље, свакога дана, свакога трена, рекао је о. Блажо. – Не завршава се све постом и молитвом. Пост и молитва, рекао је Гсопод, изгнаће онај род. Али ми треба у сваком човјку поред себе на првом мјесту да видимо Христа. Вјера православна није вјера мрачњаштва, није вјера мрзовоље. Сви су нам ближњи. И вјерници, и невјерници, и они који су гласали за закон и они који су гласали против закона. Сви су наши ближњи и свакоме треба у сваком трену да свејдочимо васкрсење Христово – закључио је о. Блажо. Извор: Манастир Острог

У овонедељној емисији Храм говоримо о породици као домаћој цркви. У бурним и тешким временима, прородица и њене вредности, први су на удару, али, у исто време, породица је и прва вредносна брана и завичај доброте. Са нашим гостом јерејем Бориславом Петрићем, парохом при Храму Светог Пророка Илије у Београду разговарамо о значају породице, браку као Светој тајни, хришћанском васпитању деце у браку, Крсној слави као стубу домаће цркве. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле, које су зидали поједини светски завојевачи са жељом да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју руку. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства и славе и величине, које су зидале поједини људи са жељом да они завладају Божјим стварима или Божјим људима и да буду као мали богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многогобројна царства људска, створена људском сујетом, распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава" (Свети владика Николај Охридски и Жички). Извор: РТС

У навечерје празника Светог и богоносног оца нашег Јована Златоуста, у среду 25. новембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и седмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили Верском Добротворном Старатељству Архиепископије београдско-карловачке, као и нашем новопрестављеном Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Иринеју. Специјални гост емисије био је презвитер Владимир Марковић, настојатељ храма светих апостола Петра и Павла у топчидерском парку и секретер Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. На самом почетку емисије наш гост је говорио о настанку и целокупној харитативној делатности Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Према речима оца Владимира Верско Добротворно Старатељство је хуманитарна, добротворна организација која делује у оквирима Српске Православне Цркве. Основна сврха деловања ове добротворне оганизације је спровођење различитих хуманитарних активности, у циљу пружања помоћи свима којима је то потребно. Рад Верског Добротворног Старатељства заснован је на основним непролазним хришћанским вредностима љубави према ближњима. Блаженопочивши патријарх Иринеј је био човек истинске мудрости, љубави и човек који је свима нама био инспирација. Носићу га у успомени као човека који је био строг и према себи и према другима, памтићу га по скромности и по настављању дела његовог претходника патријарха Павла, истакао је презвитер Владимир Марковић присећајући се нашег новопрестављеног патријарха Иринеја. На крају је отац Влада упутио пастирску поруку указавши да се Црква Христова увек налази на распећу, никада не престајући да опитује и благовести силу Васкрсења Христова. Целокупна ситуација у којој се налазимо, а која се збива по допуштењу Божјем, позива нас да сведочимо и делатно потврдимо своју веру, а суштина свете Литургије као лека бесмртности, јесте да у овој ситуацији лечимо људе од страха и панике, који могу да захвате и душу и тело. Црква молитвом и благословом даје свој освећујући и исцељујући допринос, закључио је презвитер Владимир Марковић. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.