Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'презвитер'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У издању издавачке установе Епархије бачке Беседа, са благословом Његовог преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, из штампе је недавно изашла књига презвитера мр Блажа Божовића, пароха при Светогеоргијевском храму у Подгорици, управника Пастирско-саветодавног центра Митрополије црногорско-приморске и координатора Терапијске заједнице Земља живих у Црној Гори, под насловом Терапијска заједница Земља живих. Књига је настала на основу магистарске тезе оца Блажа која је одбрањена 2014. године у Атини. У књизи су детаљно приказани терапијски метод, стадијуми, обавезе и дужности штићеника током боравка у терапијској заједници. У емисији Гост Радија презвитер мр Блажо Божовић, говори о садржају наведене књиге и о личном искуству боравка, по благослову, у заједници за психосоцијалну рехабилитацију и ресоцијализацију Земља живих. Извор: eparhijabacka.info
  2. Гост новог издања Врлинослова био презвитер др Оливер Суботић са којим смо разговарали о православном погледу на несебичност и правичност. Поменуто издање Врлинослова премијерно можете погледати у среду 07. jуна у 21.10 часова. Након емитовања ово издање Врлинослова као и свако друго можете погледати и на званичном ЈуТјуб каналу Телевизије Храм.
  3. О потреби трепетног односа према Светињи свештеничке службе. Својевремено је архимандрит Јоаким Пар забележио веома занимљив догађај које не може, а да нас макар мало не замисли, уколико смо верујући људи. Прича почиње од тренутка када је пошао да причести верника који је живео у другом делу Њујорка и ушао у празан вагон њујоршког метроа, у глуво доба ноћи. Недуго потом, на једној од наредних станица, у исти вагон је ушао непознат човек и одмах по уласку фиксирао поглед на архимандрита, а онда се одлучним кораком упутио ка њему. Стари монах је помислио да је то последњи дан његовог живота, судећи по ходу којим се незнанац кретао. Непознати човек, међутим, није имао лоше намере. Пришао је и сео тачно наспрам о. Јоакима, а потом га је, привучен његовим изгледом, смирено упитао ко је. Када је о. Јоаким одговорио да је монах, овај незнанац је за себе навео како је некада био хришћанин-римокатолик, али да више „не верује у те ствари“. Питао је затим архимандрита да ли верује да хлеб и вино на Светој Литургији постају Тело и Крв Христова. Када му је овај одговорио потврдно, незнанац је питао да ли у то верују и људи који долазе у цркву на службу, и опет је добио потврдан одговор. После још неколико потпитања, незнанац је поставио крајње изненађујуће питање: „Зашто у том случају одлазите кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо, у храму, зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, неке друге обавезе и одлазе. Значи – ви не верујете“. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога… (Пс 27, 4), кличе пророк Давид. Заиста, уколико смо православни хришћани – а посебно уколико смо свештенослужитељи – где нам то може бити лепше него у храму Божијем? Са друге стране, у чисто практичном смислу, свесни смо да не можемо бити стално физички присутни у храму, колико год то желели и колико год се то њујоршком атеисти чинило очекиваним ако заиста верујемо у то што исповедамо. Уколико, међутим, ову тему посматрамо из перспективе потребе да стално будемо са Христом, онда ствари добијају другачије контуре. У том контексту, питање гласи: да ли крштењској благодати коју носим у себи дајем довољно простора да могу рећи да „не живим више ја, него да живи Христос у мени“ (Гал 2, 20)? Или, осврћући се директније на став њујоршког атеисте, питање би гласило: шта ме то као крштену особу спречава да и сâм постанем храм у коме ће, благодаћу Духа Светог, Христос постојано обитавати попут Цара на свом престолу (уп. Пс 92, 1)? На овом месту треба да се подсетимо да се Литургија не завршава свештеничким отпустом са амвона, будући да се богослужење и даље наставља у тајној „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Ту врсту „литургије“ призвани су да служе сви хришћани, као царско свештенство (1Пет 2, 9) коме је завештано непрестано умно богослужење на олтару сопственог срца. Ето, успут, и одговора феминисткињама које тврде да су жене дискриминисане у Цркви зато што не могу бити „свештенице“ (када кажем Црква увек мислим искључиво на Православну Цркву – прим. О. С.). Наиме, у контексту служења на поменутом унутрашњем олтару, свака особа, независно од пола, може постати „епископ“ уколико свој ум научи да константно бди над срцем и да молитвом одбија сваку нечисту помисао која му се приближава. За тајну умног делања зарад сталног благодатног пребивања у Христу онај њујоршки атеиста није знао и зато је поставио своје питање на начин на који је поставио. Да је за ту тајну знао, његово питање би, врло могуће, гласило: уколико је циљ хришћанског живота да се задобије благодат Духа Светог и да се стално буде са Христом, зашто онда велика већина хришћана првенство даје свим другим активностима у свом животу, а храм свога срца редовно оставља празним и пустим, предајући ум да се бави овосветовним „пословима“? Тајна унутрашњег делања и трепетног стајања пред Богом чији поглед нас освештава треба да буде центар живота сваког хришћанина. По природи ствари се подразумева да то првенствено важи за свештенослужитеље, којима је поверено не само умно делање већ и светотајинско свештенодејство. Браћи свештенослужитељима – а на инијативу епископа аустралијско-новозеландског. Г. Силуана – овај текст је и упућен. Повод за држање предавања свештенству Митрополије аустралијско-новозеландске, а потом и за писање овог текста насталог на основу тог предавања, јесу случајеви у пракси свештеничког служења који говоре о недостатку трепетног стајања пред Светињом и страха Божијег, који је „почетак мудрости“ (Прич 1, 7). Текст је једнако упућен и ученицима богословија, као и студентима Богословског факултета, односно онима који се спремају за свештеничко служење. На крају, могу га читати и верујући, и у њему пронаћи духовно корисне ствари, али искључиво под једним условом: ако неки примери који су у њему наведени не буду повод за критику свештенства као таквог (што је, приметимо, чест случај у нашем народу), већ повод за самокритику, будући да су сви верни, као што је већ наглашено, царско свештенство коме је завештано умно богослужење. Стога ћемо управо од теме умног стајања пред Богом и кренути у осврт на неке проблематичне теме. Без трепетног става према Светињи свештеник врло брзо улази или у рутину и постаје „требаш“ или упада у проблем спољашње побожности, која се завршава у класичном фарисејству. Притом, није главни проблем ако служитељ Олтара удаљи од Бога – главни проблем јесте ако му та даљина нимало не смета и ако се на њу свикао као на нешто природно. Даљина сама по себи није страшна ако свој поглед богочежњиво усмеравамо ка Небеском Оцу, не би ли нас спазио „још док смо подалеко“ и пошао ка нама да нас пресретне и дочека у свој загрљај, као у јеванђелској причи о блудном сину (ср. Лк 15, 20). Но, дешава да нам поменута даљина уопште не смета. Зашто? Зато што смо се по инерцији навикли да робујемо спољашњој побожности, да служимо пред очима људским и да угодимо људима уместо да будемо усмерени ка унутрашњости, да служимо пред очима Божијим и да угодимо Богу. Због таквог односа према светињи наше службе, атеисти на нашим лицима не препознају светлост Христову и остају у својој заблуди. Ту истину морамо и препознати и признати, колико год да је горка и непопуларна. Служба која се исцрпљује само у спољашњем служењу на концу гради фарисејску побожност и једно је од главних вековних искушења за свештенослужитеље. У принципу, ово искушење открива нешто дубље и страшније, а то је проблем прикривеног атеизма. Још је Сергеј Фудељ приметио да постоји и хришћански атеизам односно појава спољашњег исповедања вере, а унутрашње празнине и неверја. Некада се, чак, догоди да је човек унутар себе потпуно свестан свог атеизма, а да проповеда Бога, што је парадокс своје врсте. Нажалост, колико год то била крајња реткост, може се десити и свештеницима. Навешћу један упечатљив пример за који сам лично чуо. Док сам служио као парохијски свештеник у београдском насељу Жарково, међу парохијанима сам имао и једну необично побожну душу која се преселила у вечност пре неколико година. Био је то жарковачки чтец-богомољац хаџи Драган Јанковић, духовно чадо Старца Тадеја Витовничког. Брат Драганче је био посебан по својој молитвености, али и по томе што је познавао многе честите и побожне свештенике и монахе, од којих се са некима дружио, а неке гостио у свом дому у коме је са својом супругом Ивком редовно указивао Авраамово гостољубље. Више пута сам од брата Драганчета слушао лепа и надахнута сведочанства о животу врлинских монаха и свештеника које је лично познавао. Посебно сам волео да слушам његова сведочанства о проти Милораду Павловићу, човеку који је заједно са народом Жаркова подигао храм Вазнесења Господњег и о коме стари Жарковчани дан-данас говоре са посебним поштовањем, због његовог начина живота и пожртвованог односа према служби. У питању је, иначе, први српски свештеник који је после слома комунизма на овим просторима добио своју улицу у Београду. Слушајући тај и сличне примере дивних Христових сведока у мантији нисам могао, а да се не одушевим и, истовремено, схватим колико је одговорна свештеничка служба (у правом смислу те речи – одговора на Страшном Суду који ће сваки од нас дати). Но једном приликом ми је Драганче испричао нешто сасвим другачије, нешто што ме је потпуно поразило и оставило без текста. Исприповедао ми је како је својевремено упознао неког свештеника, који му је признао да не верује у Бога, али да своју службу служи савесно, тако што одслужи све како пише у поретку типика (!). Како је могуће да постоји свештеник који не верује у Бога? Да ли је можда као маловеран ушао у свештенички чин, а потом пао у неверје? Или је у почетку имао веру, па га је „рутина“ одвела у спољашњу побожност која је временом угасила пламен вере? Или је своју веру изгубио током школовања, јер је под утицајем рационалистичког богословља и сам постао рационалиста (сетих се овом приликом једног предавања блаженопочившег професора Радована Биговића, на коме је навео тужну статистику у погледу тога да највећи део студената богословских наука има већу веру на почетку студија него на њиховом крају)? Каква год да је прича за горепоменутог проту, једно је сигурно – савест га је опомињала, а он ју је умиривао тиме што је „савесно“ служио по типику. Тиме је, међутим, само задовољио спољашњу форму свештеничког служења, ону која се обавља пред очима људским. А форма без унутрашњег садржаја није ништа друго до „прапорац који звечи“ (1Кор 13, 1). Није ми познато шта се даље десило са тим несрећним човеком. Искрено се надам да је у међувремену пронашао веру коју је изгубио (да ли ју је икад имао?). У поменутом случају, међутим, има нешто далеко озбиљније од појединачне трагедије. Наиме, свештенодејства и таквог свештеника су била сасвим валидна – обучен у благодат свештенства, он је пружао освећење другима, али га због стања своје душе није пружао себи. Уколико би се проблем зауставио на тој чињеници, била би то трагедија једног човека у мантији који је радио оно у шта није веровао. Колико год да је колосалан губитак једне једине душе за вечност, поготово свештеничке, то не би нанело већу штету Цркви. Далеко је, међутим, озбиљнији проблем у томе што се умно стање тог свештеника на тајанствен начин рефлектовао на околину, макар најближу. Ако је истина да је могуће утврдити везу (колико год она била занемарљива и готово немерљива) између замаха крила лептира у Европи и олује која ће ко зна колико касније настати негде у Америци, онда је несумњиво да су у духовним реалностима такве узрочно-последичне везе далеко израженије. У случају поменутог свештеника који није веровао у Бога, али је упркос томе споља служио као да верује, негативан утицај је прво – сасвим несумњиво – осетила његова породица, а од породице ће се, врло могуће, тај утицај једном прелити на остатак друштва. У прилог тој тврдњи говори потресно сведочанство старца Арсенија Стрељцова, записано у књизи Старац у логору. На питање затвореника са којима је делио затворску собу у време безбожне Совјетије, ко је крив за уништење православне монархије и за долазак безбожних комуниста на власт, Старац је одговорио да смо ми-свештенослужитељи најодговорнији, будући да је у предреволуционарно време било доста свештеника који су се опијали и живели неморално, а неки од њих су били чак и атеисти. Са горчином подсећа старац Арсеније да су деца таквих свештеника постајала револуционари јер су „у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере“ будући да је „свештенички чин постао професија“. И закључује: „Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних…“. Тешке су ове речи светог човека који је био спреман да иде до краја на страдање за своју веру. Тешке, али отрежњујуће. Проблем „професионализације“, „рутинизације“ и „услужно-сервисног“ доживљаја свештеничке службе није карактеристика само новијег времена – он је постојао и у старини, колико год да имамо помало идеалистичне представе о древности. Веома илустративно о томе пише Алексеј Петрович Лебедев у својој књизи Свештенство древне цркве, коју би повремено требало да прочита сваки свештенослужитељ. У тој студији имамо прилике да читамо да је и у древно време Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста било доста оних који су улазак у јерархијски чин започињали као „занатлије“ и „професионалци“, из чисто лукративних побуда, а као такви су, нажалост, временом постајали само гори. Овде се, међутим, тешко шта може помоћи – онај ко је кренуо ка свештеничком позиву из овоземаљских мотива, такав ће највероватније и остати када у њега уђе. Но зато онима који у свештенички чин улазе из племенитих побуда да служе Богу и своме роду – а такви су, дубоко верујем, већина – треба помоћи да у почетном расположењу даље наставе. Потребно је, дакле, пре свега поставити поставити добар почетак. Својевремено су светог владику Николаја Велимировића питали како је могуће да је један човек из црквене заједнице похулио на Бога на крају свог живота, иако је деценијама редовно долазио на службу, све постове постио, редовно се исповедао, причешћивао… Шта је могло одједном да се деси? Мудри српски Златоуст је одговорио кратко и упечатљиво: „Тај човек није добро поставио почетак“. Добар почетак свештеничке службе је несумњиво везан за питање унутрашњег настројења и навике умног стајања пред Лицем Божијим. Уколико се, насупрот томе, наш почетак примарно веже за „велељепије“ и спољашњу форму зарад угађања естетском критеријуму људи, онда ће то бити само лепа „фасада“ на згради која нема јаку конструкцију. А како такав тип зграда пролазе под налетом мало јачег земљотреса недавно смо видели у страховитом разарању у Турској. С тим што је у духовном смислу стање још разорније. Као и код материјалних зграда, и у духовном смислу је прво потребно поставити добре темеље наше духовне „конструкције“. За сваког свештеника је, као што је већ речено, јако важно да добро постави почетак своје службе. Та основа ће му касније помоћи да се одржи пред духовним ветровима, олујама и земљотресима, и да своју службу служи тако да она буде на спасење и њему и повереном му словесном стаду. Разуме се да добар почетак пре свега представља вера, а са њом и искрена жеља да се служи Богу. То, међутим, није довољно – младим свештеницима је у пракси потребна помоћ у почетку пастирског рада. На овом пољу може се много учинити, а ево једног конкретног и лако остваривог предлога. Свака епархија може одредити два-три старија свештеника који нису активни на парохији (тј. који су умировљени, пензионисани), а који би се бавили младим свештеницима и посветили пажњу како онима који су на пракси, тако и онима који имају неколико година парохијског искуства. Подразумева се да ти стари свештеници треба да буду дубоко верујући, молитвени, честити, опробани и прекаљени у искушењима, без „путера на глави“, са ауторитетом међу свештенством и са искуством у парохијском животу. А таквих има и углавном их све знамо. Корифеји свештеног чина својој младој браћи треба да пренесу искуство рада на парохији, да их уведу у практичне теме односа са парохијанима, да им укажу на добру праксу у погледу савршавања светих тајни, да упозоре на најчешће конфликтне ситуације и да им пруже проверено искуство у решавању проблема које се не може стећи књишким знањем (које јесте потребно, али није довољно). Поред тога, велику улогу би одиграли у исповедању своје млађе сабраће, поготово оних који западну у неку духовну кризу. За овако нешто само је потребна добра воља и солидна организација, ништа више, а благотворни утицај те праксе би се видео већ кроз једну деценију. Ко зна – да је малочас поменути прота-атеиста имао неког таквог старијег свештеника у почетку своје службе, коме би могао да отвори душу са проблемом на начин на који се отворио једном жарковачком богомољцу у старости, можда би његово искушење већ у младости било решено. Почетак, међутим, није довољан – потребно је да стално разгоревамо кандило своје вере, да не би утихнуло или, не дао Бог, сасвим се угасило. Света гора (а за нас, српске свештенике, особито манастир Хиландар) једно су од оних светих места која нам својим духом итекако помажу да изнова и изнова распламсамо доживљај своје вере, личне молитве, саборног богослужења, да изнова откријемо „прву благодат“ и радост служења Богу која нас је у почетку носила. Управо у поновном проналаску „прве благодати“ и радости служења – уколико је почетак био добро постављен – крије се сва лепота свештеничког позива. Тај бисер (ср. Мт 13, 45-46) можемо пронаћи и у својој парохијској заједници, уколико смо спремни да га потражимо. Притом, ово благо (Мт 13, 44) треба да откривамо само пред очима Божијим, а да га скривамо пред очима људским. Оно временом може задобити огромну вредност и покрити многе наше „дугове“ (уп. Лк 16, 9). Наведимо један упечатљив пример. Митрополит Лимасолски Атанасије је једном приликом беседио о свештенику који је пао у грех пијанства и који је због тога дошао дотле да буде кажњен од стране свог надлежног архијереја и добије забрану служења. Но исте вечери када је акт о казни свештеника написан, архијереј је отишао на починак и чуо мноштво гласова који су негодовали. Испитујући своју савест, одмах је схватио да то има неке везе са кажњеним свештеником-пијанцем. Сутрадан га је позвао и брижљиво испитао, и убрзо да је свештеник имао једну велику врлину скривену од очију људских, али не и од очију Божијих, врлину која је на одређени начин „покривала“ његове видљиве слабости због којих су га тужили. О чему је реч? Том свештенику-пијанцу је само једна ствар представљала веће задовољство од алкохола – да ноћу, када напољу нигде никог нема, оде до оближњег гробља са епитрахиљем и окади све гробове и поименице молитвено помене сва имена са надгробних споменика. „Молим Бога да спасе све њих, а по њиховим молитвама да спасе и мене!“, био је смирени одговор свештеника, које је духовну утеху и радост служења пронашао на месту које је за већину људи извор туге и непријатности. Његово дело милосрђа према умрлима је, као што видимо, пред Богом било велико. Истовремено, његов пример је био упозорење свима који олако осуђују свештенике због њихових спољашњих слабости. Ако нас на потрагу за радошћу служења не подстакне самилост према ближњима, барем нека нас подстакне страх Божији. Старац Тадеј је свима нама који смо удостојени свештеничког чина упутио озбиљну поруку у том погледу: „Што чешће приносите бескрвну жртву [служењем Литургије]. Јер ако не будете приносили бескрвну жртву, приносићете крвну [страдањем]!“. Ове силне речи су сасвим довољне да нас подстакну да будемо ревносни и треба их се често опомињати. А понекад се може десити да нас, по чудним путевима Господњим, на ревност подстакну сасвим неочекиване ствари. Тако је својевремено један руски свештеник почео да чита молитвено правило пре спавања (које је давно оставио) пошто је у биоскопу погледао Гибсонов филм Страдање Христово. Баћушка је тек после тог филма схватио шта је све Господ претрпео ради нас и нашег спасења, што га је дубоко потресло и исте вечери покренуло да Богу узврати макар држањем молитвеног правила. Како својевремено рече један светогорски јеромонах, а данас епископ: најмање боли када нас исправљају људи, ако смо спремни да их послушамо. Но уколико смо непоправљиви под утицајем људске речи и поуке, онда ће нас исправљати анђео чувар, што већ уме прилично да боли. А ако и то не даје резултата, онда преостаје једино да нас поправља Бог. А то, како примећује овај Светогорац, итекако боли. Или, речено речима древне отачке поуке: Бог ће нам скрушити или срце (покајањем) или кости (страдањем). Као и у свему претходно реченом, и ово правило важи за све хришћане, а особито за свештенослужитеље. У теми потребе да се подсетимо императива трепетног стајања пред Светињом наше службе, не можемо прескочити ни утицај савременог богословља. Нажалост, данас смо сведоци ширења разних либералних идеја потпуно страних филокалијском духу, идеја у којима се страх Божији одбацује као реликт прошлости. Либерални мислиоци (уз сво дужно поштовање, али заиста их не могу назвати богословима) готово да и не користе термине попут „подвиг“, „страх Божији“, „умно делање“, „очишћење“…, док термине „љубав“ и „слобода“ користе у инфлаторном обиму. Но љубав [очишћена од самољубља] се задобија као плод исцелења душе од страсти, док се истинска слобода [очишћена од самовоље] задобија у подвигу послушања Цркви. Све ово се прелива и на домен богослужења – у име погрешно схваћене љубави и слободе Олтар неком током Литургије лако може постати „причаоница“, Часна Трпеза место где може држати и мобилни телефон, а жртвеник део где се током употребљавања Светих Дарова могу причати и шале. На примедбу о тој врсти преслободног понашања у олтару сам својевремено чуо контрааргумент, који се своди на то да не треба тежити „нормирању“ понашања. Но зар управо та врста опуштености, која директно произилази из недостатка трепетног стајања пред Светињом, сама по себи није „норма“ иако је потпуно ненормална за олтарски простор? Неки оквир понашања у нашој служби једноставно мора постојати, ако нас већ наше унутрашње стање не води ка природном односу страхопоштовања ка Светињи. Тај оквир се, наравно, тиче суштинских елемената службе, а не „аритметичко-геометријског“ распореда активности, који заиста може довести до формализма. Уосталом, довољно је да се сетимо проте-атеисте са почетка приче, који је у спољашњем смислу све испуњавао по типику, а био је тако далеко од Бога. За решење ове проблематике је најбоље да се загледамо у ликове светих Божијих угодника и усвојимо начин њиховог служења. Тако је наш свети савременик, о. Јаков Цаликис, током службе био сав погружен у молитву и потпуну умно-срдачну преданост Богу кога је волео свим својим бићем. Истовремено, и поред истинске љубави и слободе које је стекао, о. Јаков је све време служења стајао удаљен пола метра од Часне Трпезе, чувајући свештени страх и трепет. Ако је тако чинио Јаков Цаликис, та буктиња која је непрестано горела огњем нестворене благодати, шта уопште има да додајемо или мењамо ми, који смо чађави угарци? Уосталом, зар нас о споју љубави и страхопоштовања сасвим јасно не учи и светилничка молитва, речима: „[…] удостој нас да Те волимо и да Те се бојимо од свег срца нашег […]“. Неспорно је да суштина свештеничког служења треба да превасходи форму прописану у типику, но исто тако треба имати у виду случајеве у којима суштина директно произилазе из форме. Добар пример је савршавање Свете тајне крштења, код које постоје управо формални елементи који су неопходни да би она у суштинском смислу била извршена како треба. Нажалост, у нашој помесној Цркви ово последовање се углавном савршава по типику „ванредног стања“, што ће рећи са што мање молитава и са још мање воде. За ову темељну свету тајну се, међутим, вековима зна зашто је важно да се читају све запретне молитве, зашто је потребно да се изнова свештају вода и уље, зашто треба да се читају сва молитвословља и, што је најважније, зашто треба тежити да се врши погружењем, а ако то није технички изводљиво, зашто је потребно макар „окупати“ крштаваног. Појава да свештеник поред огромне крстионице у сред летње врелине крсти бебу тако што је босиљкачом са неколико капи освећене воде покропи по глави (!) је ништа друго до ругање светом чину и повод да се свештеници из других помесних Цркава озбиљно саблажњавају када виде такву праксу код Срба. Некрштеног човека, додуше, можемо крстити крштењском формулом и са неколико капи воде (у недостатку воде и друго вештаство може послужити), но чему типик проширеног „ванредног стања“ у свакодневним околностима? А како тек „фризиран“ типик изгледа зими ако се лети користи благо натопљена босиљкача, можемо само замислити. Због вишедеценијског толерисања такве праксе дошли смо до још једног парадокса: да српски свештеници који Свету тајну крштења желе да уради темељно углавном бивају схватани од верног народа као чудаци, а неретко могу доживети и озбиљне непријатности (лично сам штошта доживео у том погледу). Опет, и у нашој помесној Цркви постоје светли примери предањске праксе у овом погледу – наведимо овог пута вишедеценијску праксу која се држи у епархији бачкој, од тога да је веома прецизно установљена форма крштења које свештеници треба верно да се придржавају до тога да се приликом грађења нових храмова обавезно предвиди адекватна крстионица. Шта спречава остале епархије да преузму тај здрав „пелцер“? Свештеничка служба је најлепша служба на свету и њену лепоту изнова и изнова треба да откривамо. Богонадахнуте речи пророка Давида из наслова текста су једнако подстрек и опомена свима нама у том погледу. Ако нам те речи делују недостижно, хајде макар да усвојимо једно правило које није тешко, а може бити спасоносно: да држимо пажњу на молитви када је читамо. То и није неки претерано тежак задатак – ако пажњу можемо држати током вишесатне вожње, зашто би било тешко да је држимо током једночасовне молитве? Пажња је веома важна особина и њен значај се често превиђа – Старац Софроније Сахаров је својевремено устврдио да свештеник који са потпуном пажњом служи Свету Литургију може задобити меру благодати као пустињак који се даноноћно подвизава у суровим условима. Усудио бих се, чак, да устврдим да би дубока пажња приликом читања молитава помогла чак и оном проти-атеисти да дође у познање истине јер би му такав труд могао активирати ноетичку (умну) енергију, после чега би јасно осетио силу речи које је раније само механички изговарао. После Олтара, пажњу треба неговати и у домаћој цркви – породици, која има целебно дејство за сваког свештеника. Када је својевремено један ревностан московски свештеник дошао по савет код проте Алексеја Мечева, са питањем како да реши своје духовно стање, искусни прота му није саветовао ни метаније и бројаницу ни пост, већ приснији однос са породицом. Рекао му је: „Ти си заокупљен собом, ћудљив си, дубоко доживљаваш само оно што је твоје лично; покушај да живиш за људе, макар за своје рођаке и ближње, живи њиховим радостима и тугама и заборави на своје лично, и видећеш како ће ти бити добро“. А пошто пажњу применимо на своју службу у храму и на своју породицу, онда ће преостати да је применимо и на свој „други дом“ – парохију (par(a)-(o)ikia је сложеница која у буквалном смислу значи кућу поред нашег дома). Као одговор на наш труд око сопствене пажње, временом ћемо привући на себе пажњу која долази од стране Божијег погледа. А када нас очишћујуће, освећујуће и просвећујуће дејство тог Погледа дотакне, наша служба ће задобити своју пуноћу. И тада људи попут њујоршког атеисте неће више имати потребу да нам постављају било каква питања, већ ће сами препознати Христа који је у нама и међу нама. *Текст је проширење теза изнетих у online предавању за свештенике Митрополије аустралијско-новозеландске 15. 3. 2023. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска линк
  4. Божић на свим светским меридијанима код људи изазива топлину и радост због чињенице да је Бог постао човек. Без обзира да ли је данашњи човек, оптерећен комформизмом и потрошачким менталитетом, упућен у тајну овог великог празника, радост и топлину коју осећа нешто значе макар и на несвесном нивоу. У православној традицији, овом празнику, који се често назива и најрадоснији, претходи пост од шест недеља. Дужина поста, каква је и сада, установљена је у 12. веку и прихваћена као правило од стране свих православних Цркава. Код Срба, самом прзнику Рођења Христовог претходе обичајни празници везани за породицу – Детинци, Материце и Оци. У богослужбеном смислу, недељама непосредно пред Божић претходе празници Праотаца и Отаца у које се прослављају старозаветни пророци и патријарси од којих је по телу потекао Господ Исус Христос. Али први празник којим почиње заправо та старозаветна сага која свој врхунац има у рођењу Месије јесте Ваведење Пресвете Богородице. Овај догађај који Црква празнује не налази се описан нити у Старом нити у Новом завету. Припада апокрифној традицији Цркве. Другим речима, иако није посведочен Светим писмом он је итекако уроњен у његово разумевање, доживљај и важност које оно има у вери и животу хришћана. Зашто је овај празник на почетку поста, пошто би по некаквој логици он требало да буде ближе самом празнику Христовог рођења? Хронолошки гледано, он се збива више од хиљаду година након што су живели Авраам, Исаак и Јаков; или нешто мање од 900 година од када је живео цар и пророк Давид, а нешто мање од времена пророка Данила и ропства Израиља у Вавилону. Разлог зашто се овај празник слави је што се у њему повезује читава старозаветна прича о потомку Авраамовом у „којем ће бити благословени сви народи на земљи“ (Пост 22, 18) са рођењем Спаситеља. Како говори црквено предање, на празник Ваведења, родитељи Пресвете Богородице, Јоаким и Ана, доводе своју кћер да би је посветили Богу као израз захвалности што их је у старе дане благословио потомством (уп. Пост 17, 17сс; 18, 10с; 25, 21; 30, 22сс; Суд 13, 3; 1. Сам 1, 15-20). Том приликом, свештеник Захарија препознајући у овој малој девојчици личност коју је Бог изабрао за свој сасуд, уводи је у најсветији део јерусалимског храма – Светињу над светињама. Отуда и назив празника Ваведење, што значи увођење. Светиња над светињама је био испрва део шатора, а потом храма у којем су Јевреји служили Богу. Назив је такав јер је у њему било смештено најсветије што је Израиљ добио од Бога – таблице закона, Аронов процветали штап и небески хлеб, тј. мана. Али више од тога, то је било место у којем се Бог јавља, и где обитава слава Господња. Због тога, ниједан човек није могао да уђе у тај простор заштићен завесом осим првосвештеника и то само једанпут годишње. Функција Светиње над светињама је била двојака. Прво је требало да покаже да је Бог присутан међу својим народом (Изл 40, 34с; Лев 15, 2; Бр 9,15; 1. Цар 8, 10с; Јез 43, 1-4). Кроз то присуство они се освећују и чувају савез са Богом бивајући верни заповестима и држећи све оне уредбе које им је Бог заповедио. Друго, неприступачност Светиње над светињама за сваког човека, осим посвећеног, указује на то да Бог Израиља не може да се сведе у уобичајене представе и доживљаје Бога. Његово је присуство огањ који спаљује. Ова врста метафоре треба да изрази неприступачност Јахвеа. Због тога је потез свештеника Захрије несхватљив и необичан јер тамо где и првосвештеник улази само једном, он уводи малу девојчицу. О овом присуству и вери у Бога који својом љубављу брине о Израиљу тражећи заузврат верност која треба да прераста у све већу сличност са њим говоре и сведоче помињани Праоци и Оци Старога завета. Коначно, читав пост се завршава прославом Рођења Спаситеља који и јесте крајњи циљ овог духовног и телесног напора. Сам догађај рођења Христовог описан у Новом завету има сличности са причом о Светињи над светињама. У Еванђељу по Матеју, Исус из Назарета јесте испуњење дуго очекиваног рођења Месије. Поред свих посебности Матејевог описа Христовог рођења, упечатљиво је повезивање његовог рођења са пророштвом пророка Исаије да ће се Месија назвати Емануил. Сам апостол Матеј даје објашњење да то име значи Са нама је Бог (Мт 1, 22с; уп. Ис 7, 14). Апостол Матеј жели да укажа на то да је сам Бог присутан међу својим народом у личности Месије, тј. Исуса Христа. Са друге стране, апостол Лука у свом Еванђељу даје нагласак на Спаситељу који се поистовећује са најнезнатнијима и одбаченима. Рађа се у штали (пећини). Али пре тога приликом описа Благовести наводи да ће се дете које треба да роди Марија назвати Син Божји (Лк 1,35; уп 2, 7). Песма коју певају анђели: „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ указује на то да Месија доноси истински и потпуни мир читавом људском роду а кроз то алудира на Христа као истинског цара читавог створеног света који је због љубави и доброте своје рођен као незнатан да би се на крају у Вазнесењу показао да је истински Месија читавог света (Лк 24, 50с; Дап 1, 9сс). На послетку, у Еванђељу по Јовану стоји стих који експлицитно поситовећује Исуса Христа са Логосом који је од искони и који је Бог (Јн 1,14). Заједничко за Стари и Нови завет јесте чињеница да се Бог јавља са намером да човека призове у заједницу са њим у којој ће делити живот, где ће Бог бити Господ (Господар) а људи царско свештенство, односно свештеници творевине. Разлика је у томе што Стари завет наглашава човекову склоност ка греху која стално тражи очишћење да би могао да обитава у близини Божјој. Као најлепши изданак те тежње за чистоћом и близином Божјом јесте Пресвета Богородица. Из тог разлога празник у којем се посведочује њена чистоћа стоји на почетку поста, јер сваки човек има потребу за таквом врстом чистоће. Она превазилази оквире морала. Сама Пресвета Богородица се показује као узор који треба да следе хришћани заједно се трудећи и рвући са својом вољом и природом. У Новом завету, за разлику од Старог, нагласак стоји не на чистоћи као услову човекове близине Богу, већ супротно – Божјег узимања на себе људске природе да би је кроз себе оправдао и ослободио ропства греху. Управо у очовечењу Бога, тј. Сина Божјег, види се његова истинска слава која свој врхунац има у распећу на Голготи које јесте „час Христов“ (уп. Јн 2, 4; 12, 23с; Лк 24, 26). Све оно што је човека удаљавало од Бога, и што се кроз низ Праотаца, Отаца, пророка, праведника показивало да су и највернији склони да посрну, Бог узима на себе да би постао недвосмислено и потпуно присутан у животу света који је створио. Док се у Старом завету Бог оприсутњује кроз природне феномене (облак, дим, ватру, ветар), у Новом завету он долази у саму срж човековог бића постајући човек и чинећи превасходно од Пресвете Богородице Светињу над светињама. Божићни пост, стога, није само време уздржања од одређене врсте хране, подвига, било личног или заједничког. Он је најпре ход Цркве, тј. хришћана од разумевања Бога као узвишеног и Светог, неприступног и страшног у својој величанствености, до Бога који у свему томе најпре јесте непресушни извор милосрђа, онај који на разне начине жели да човека задржи уза себе, и, коначно, Бога који такав начин живота дарује човеку и позива га да буде сведок његове доброте. Начин да то човек буде јесте у даривању себе другоме, стављању користи ближњег спрам личне и спремност да се понесе крст немоћног и напаћеног. Достизање тога није могуће без личног напора што и представља пост, али истовремено и без дубоке свести о томе да ниједан људски труд није раван ономе што је Бог учинио кроз Рођење Христово, а то је да је нераскидиво везао за себе читаву творевину дарујући ништа мање него самога себе њој и човеку. Извор: Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске бр. 307, Ваведење 2022. г. извор
  5. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јула 2022. године, у четврту недељу по Духовима, Светом архијерејском литругијом у Храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Александра Савића у чин презвитера. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ манастира Средиште архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Радивој Панић, Димитрије Касапис и Недељко Марјановић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански, Милан Пајић и Ђорђе Поповић, јереји Далибор Стојадиновић, Владимир Пекић, Владислав Голић, Горан Мишановић и новорукоположени презвитер Александар Савић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и Радојица Жагран, као и ђакони Здравко Јовановић, Верољуб Сандо и Љубомир Остојић. Светој литургији присуствовали су принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић и Марија де Глорија од Орлеана и Брагансе, принцеза од Бразила и Португалије, као и многобројни верни народ. Уследила је беседа Његове светости коју доносимо у целини: – Браћо и сестре, реч Jеванђеља, реч Божја има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу и проповедао Јеванђеље Спасења. Такву снагу има и данас и имаће до краја света и века. Реч Божја јесте реч љубави, јер је Бог наш – Бог љубави. Наиме, ако бисмо тако могли да кажемо: Бог истом љубављу и истом количином љубави воли све људе. У Његовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика између људи., разлика која може бити природна, али може бити и споредна; не постоји разлика у смислу Божјег односа према људима. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али не прима сваки човек љубав Божју на исти начин. Однос човеков према Богу директно утиче на то колику меру љубави ће сваки човек примити; а мера нашег односа према Богу зависи од мере вере у односу на Бога – вере у Бога. На концу, зависи и од тога колика је вера, али зависи и од тога каква је вера. У данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју видимо да Господ опет одвлачи важност вере чинећи је одлучним фактором за то како ће дејствовати љубав Божја у животу појединца и у животу заједнице. Из данашње приче видимо оно што знамо, што нам Господ објашњава на многим другим местима и на различите начине: да није увек сигурно, ако говоримо за себе да верујемо у Бога, реч о истинској, правој, чистој вери, вери која отвара ум и срце за благодат Божју. Није довољно да формално припадамо истинској и правој вери или истинској и правој заједници верних, а да онда мислимо да припадање истинској заједници верних унапред обезбеђује милост Божју – већ смо рекли да Бог делује и воли сваког човека на исти начин и истом Божанском љубављу – али није довољно, јер то зависи од нас. Није довољно да смо само формално припадници, у нашем случају, истинске праве православне вере и једној светој саборној апостолској Цркви. Није довољно да само формално припадамо Телу Христовом, да се само крстимо; па чак да до краја нисмо развили дар вере ни онда када се држимо правила и закона. Наиме, можемо људе гостити, можемо чинити милосрђе, можемо испуњавати и сваку другу Богом задату заповест, али ни то неће занчити да смо сигурно препознали љубав Божју и да разумемо да је спасење у Њему и да нам је Он потребан. Може бити да онда када све чинимо и учинимо, паднемо заправо на предуслову успеха и ваљаности сваког нашег подвига и врлине, а најпре да паднемо на пољу онога без чега нема спасења, нема љубави, нема радости, а то је смиреноумље. То је смирење. Наравно, у нашем случају смиреноумље и смирење није пуко психолошко стање, нити нирвана која се може постићи некаквим људским снагама, силама, вештинама и методама без уверења да мира и смирења нема без Бога, троличног Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Смирења нема без истинске љубави према Христу, љубави која нас покреће да чинимо то што чинимо. У данашњем Јеванђељу видимо управо то да је вера, ако опет могу тако рећи, инструмент, наше унутарње стање, наш животни став који нас води до истинског исцељења. То је метод, стање које нас води до љубави и заједнице са Богом. У данашњем Јеванђељу имамо причу о једном капетану римском, дакле некоме ко не припада изабраном народу. Самим тим, нема ни чисту истинску веру, али он препознаје у Христу љубав пре свега, а онда и силу и моћ која из те љубави произилази. Препознаје у Христу Спаситеља. Иако до краја не разуме све о чему се ради, онда када се његов слуга разболео пришао је Христу и вели: Као што ја могу свом војнику да заповедим да учини нешто и он то чини; и Ти – као неко ко надилази обичног човека, у коме препознајем љубав и из љубави силу и моћ – реци само и мој ће слуга оздравити. Господ препознавши дубоко поверење тог човека, некога ко не припада изабраном народу, нити практикује чисту истинску веру и припада истинској Цркви, препознаје Господ у њему чисту веру, препознаје заправо смирење. Овај није ни рекао као многи други који су припадали изабраном народу: Дођи у моју кућу, у мој дом, или: Дођи и додирни овога који је болестан; него је отишао корак даље и рекао: Знам да можеш из љубави и благодаћу својом да исцелиш. Свестан ко је и шта је, не очекујући да му Господ дође у дом, нити да додирне својом руком његовог слугу, има поверење у реч Христову, у љубав Његову, у силу његову. Има и веру и смирење. Браћо и сестре, наравно да смо благословени чињеницом да смо делови и удови Тела Христовог, Цркве Његове, и да нам је дато много више него онима који немају тај благослов, али самим тим смо и позвани на много више. Позвани смо, пре свега, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо јер требамо то да чинимо, јер је то у складу са даровима које носимо у себи и са циљем због којег смо створени. Онда када учинимо и највише, можемо рећи само, заједно са Светим апостолом Павлом, да смо недостојне слуге Божје. То да се трудимо и да смо свесни да смо недостојне слуге Божје чини да имамо мир, да имамо смирење, да немамо отпорност која узбуркава памет, узбуркава срце, не трпи другог поред себе. Тада ма колико глумили и ма колико се упињали, немамо самозаљубљеност; него знамо да је све у Богу и да је све дар Његов. У том смирењу имамо и силу и моћ и снагу да се отворе наше срце и наша душа и да љубав коју Господ данас излива не само да се настани у нама, него да процвета и да унесе и донесе плодове многоструке, стоструке, плодове који су увек наша радост, али су временом и утеха онима који су око нас. Нека би Господ дао мира, али пре тога и смирења, јер без смирења нема мира, како бисмо онда препознали љубав Његову и славили Га и овде и сада и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ
  6. У петак, 5/18. фебруарa 2022. године, на спомен свете мученице Агатије, у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Оџацима, после вечерњег богослужења, у дужност архијерејског намесника оџачког је уведен презвитер Драгољуб Мајсторовић, досадашњи парох ратковачки. Одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја о постављењу презвитера Драгољуба Мајсторовића за архијерејског намесника оџачког прочитао је протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки. Отац Драгољуб је захвалио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и рекао да ће се својим залагањем трудити да то и оправда. Досадашњи архијерејски намесник оџачки, протопрезвитер Владислав Пајић, такође је захвалио Његовом Преосвештенству и парохијанима Оџака на заједничком делању у Винограду Господњем. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Бранислав је говорио о значају празника светог Богојављења. У оквиру наведене емисије презвитер Бранислав Кеџић је говорио о овом великом и спасоносном Господњем празнику, о јављању Тројединог Бога на Јордану, као и о богослужбеним специфичностима овог празничног дана, међу којима последовање великог водоосвећења заузима посебно и истакнуто место. Говорећи о великом водоосвећењу и води која се дарује вернима на освећење и укрепљење, професор Богословије Светог Саве је рекао: Освећење воде на Богојављење је показатељ да је освећењем воде Господ осветио читаву твар и показао је онаквом каква она треба да буде, односно, каквом она тежи да буде. Доласком Христовим и освећењем творевине показује се пут којим човек иде да би се вратио ка оном добром које је Бог приликом стварања даровао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У оквиру редовних духовних трибина уторком које се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, 21. децембра 2021. године беседио је презвитер др Оливер Суботић, парох храма св. Александра Невског у Београду. Тема излагања о. Оливера била је "Иштите најпре Царство Божије", а драгог госта и све сабране поздравио је старешина храма, протопрезвитер Арсеније Арсенијевић. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве
  9. На светој Литургији у Храму Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, 7. новембра 2021, беседу је произнео презвитер Оливер Суботић, тумачећи Јеванђелску приповест о васкрсењу сина наинске удовице, као алегорији васкрсења човекове душе. Звучни запис беседе Отац је, подсетивши на реч познатог грчког архијереја - да је васкрсење душе веће чудо од васкрсења четвородневног Лазара јер је то статус који се носи у вечност, указао да је смрт душе - далеко страшнија од смрти тела. "Зато је примарни задатак да нам душа буде - жива!", рекао је свештеник Оливер. Извор: Радио Слово љубве
  10. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...
  11. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. У прву недељу по Духовима – Недељу свих Светих, 27. јуна 2021. године, на радост житеља Стапара, уведен је у дужност презвитер Никола Дувњак као парох друге парохије стапарске. У храму Ваведења Пресвете Богородице, светом Литургијом је началствовао протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, уз саслужење презвитера Ђуре Родића, пароха стапарског првог, и презвитера Николе Дувњака. После отпуста, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, којом је за новог пароха друге парохије стапарске постављен презвитер Никола Дувњак. Отац Саво је пожелео добродошлицу оцу Николи. Отац Никола је заблагодарио владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког на новој парохији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. У среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, у храму Светог пророка Илије у Младенову, протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, служио је свету Литургију пређеосвећених Дарова. Том приликом, отац Стевица је, на основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, новорукоположеног презвитера Петра Николића увео у дужност привременог пароха при храму Светог пророка Илије у Младенову и представио га верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Петар је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на богослужењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Гост прве специјалне великипосне емисије на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Анђелко Додер, настојатељ храма Светог Атанасија Великог у насељу Плави Хоризонти. Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. У храму св. Александра Невског на Дорћолу, у недељу месопусну, 07. марта 2021. године, братство овог светог храма је служило свету Литургију, уз појање храмовног хора и молитву благочестивог народа. Празничну беседу произнео је свештеник др Оливер Суботић, парох ове цркве. Звучни запис беседе У беседи је о. Оливер из живота ране Цркве посебно издвојио моменат преображаја Савла у Павла, „који је у својим посланицама на основу овог доживљаја каже да је Црква Тело Христово, а да смо ми удови тога тела“. У јеванђељском зачалу о Страшном суду се говори о сваком човеку понаособ, а од нашег односа према свакоме, зависиће наша вечна судбина. Према томе се можемо поставити на више начина каже о. Оливер који појашњава да је суштина у томе да све што чинимо – чинимо Христа ради. Својим делима показујемо да у ствари не волимо Господа и не познајемо Га довољно, зато што Му се не молимо довољно. Наш циљ је да Христос живи у нама, а плод тог циља је данашње Јеванђеље, каже о. Оливер. Извор: Радио Слово љубве
  16. У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења... И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је презвитер др Суботић. Нама Србима је потребно свенародно покајање и свенародно помирење јер рана братоубилачког рата између два ослободилачка покрета није исцељена до дана данашњег и ако мислимо даље и напред, морамо се покајати и опростити, како би нестао основни генератор мржње међу нама самима, оличен у последње време у аутошовинизму“, рекао је у „Српском свијету“ презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, стручњак Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, парох при Храму Александра Невског у Београду. Уз честитку за Божић, гост „Српског свијета“ се осврнуо на актуелну ситуацију са пандемијом и најчешћа осећања људи: страх, тескобу, депресију: Опасно је када страх паралише човека и он губи осећање слободе. Једини оправдани страх је страх од Бога јер, ако се човек не бој Бога, онда се боји свега другог. Господ има план за сваког од нас. Пут ка Господу води кроз очишћење, просвећење и обожење. Основни циљ човека треба да буде стицање благодати Духа светога“, нагласио је др Суботић, који је паралелно студирао Информационе технологије на ФОН-у и Богословски православни факултет. Посебно се бави проучавањем 5Г мрежа: То је мрежа пете генерације коју карактеришу висока фреквенција, кратке таласне дужине, огроман проток информација и за сада, неутврђена количина нејонизујућег зрачења, што људе, заправо највише интригира и брине. Ја верујем да ћемо тек за десетак година сазнати о коликом и каквом зрачењу је реч“, појашњава др Суботић и додаје да су већ у току пре процес него пројекат разраде 7Г мреже која ће се бавити преносом мисли. Већ сада је време да размишљамо о заштити оних који не буду желели да пристану на ограничење људских слобода. За тридесетак година паметне машине ће производити машине, сви процеси ће бити аутоматизовани, а идеја стварања супер човека је у пуном јеку“, упозорава др Суботић и указује на још једну технолошку пошаст која је била предмет његове докторске дисертације: Информационо контролисано друштво подразумева контролу понашања појединца повезано са технологијом надзора и масмедија са циљем да се утиче на вољу појединаца и наглашава да је добро док постоји новац као средство плаћања које обезбеђује анонимност. У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења… И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је др Суботић. Ово су само делови поменутих тема. Опширније у „Српском свијету“. Ако одгледате емисију сазнаћете шта је духовно срце и зашто је оно центар нашег бића, када страх и Божја љубав иду заједно, шта је призив Божји, да је царство небеско у нама и то много пре смрти. Да ли Србија моће да има „оазе“ потпуно еколошке, здраве, без икаквих зрачења? Одговориће вам се и зашто је Свети Василије највећи наш мисионар, а Св. Сава једини наш светац који има епитет равноапостола. Било је речи и о утицају родитеља Николе Тесле на формирање његове личности. Динамичан, занимљив, са обиљем података, промишљања, потпуно другачији Божићни интервју у „Српском свијету“. Извор: Ин4с
  17. Код старозаветних народа највећи проблем била је смрт. Нерешив највећим тадашњим умовима. До победе над „највећим људским непријатељем“ није нико дошао. У данашњем времену страх од смрти видимо у пандемијским условима, јер човек има свест о томе да је живот највећа вредност. Смрт је владала и влада људима који у Бога не верују. Хришћанство нас учи да се не завршава све у тренутку раздвајања душе и тела. То је привремени растанак до Другог доласка Господа Христа. то је људском уму тешко да схвати, јер наша вера је надразумна, рекао је свештеник Дејан Трипковић у емисији „Сведочења“, чија је тема ове седмице било Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8. Извор: Радио Источник
  18. Администратор Митрополије црногорско-приморске Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су јутрос на Сабор Светога Јована Крститеља са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Владика Јоаникије је ђакона и професора Богословије Светог Петра Цетињског Душана Биговића рукоположио у презвитерски чин. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Кирило је рекао да је Свети Јован Крститељ и ангел и пророк, Претеча и Крститељ, богослов и највећи рођени од жене. “Прије Светога Јована у Израиљу више од 400 година није било пророка. Задњи је, како су рачунали, био пророк Малахија, који је у својој краткој књизи и написао да ће се појавити ангел који ће припремити путеве Господње. И у Израиљу је чекан такав ангел у тијелу. И Свети Јован, син Захарије првосвештеника и праведне Јелисавете био је управо тај ангео, који је живио у пустињи равноангелски живот у тијелу”, рекао је он. Владика је нагласио да је Свети Јован једном и заувијек показао крајеугаони камен Цркве, темељ нашега спасења – Спаситеља и Господа нашега Исуса Христа. “Зато је он и Претеча, јер је показао руком, био кум и крстио Спаситеља у ријеци Јордану. Он је Претеча, а не сам Христос, како је и сам одговорио Јеврејима”, нагласио је Владика Кирило. Додао је да је Господ Христос прихватио старозавјетно крштење од Јована, али је од Бога Оца измолио новозавјетно крштење којим је установио дарове Духа Светога. “Које сваки од нас хришћана прима на светом крштењу. Тако је Свети Јован и Претеча и Крститељ и пророк, јер је предсказао да за њим иде Онај који прије њега бјеше, јер прије њега је био, прије њега је постао. И те ријечи, свакако, дају нам за право да га назовемо и богословом”, објаснио је Владика буеносајрески. Владика је подсјетио да је Свети Јован највећи рођени од жена, али и да је Христос за њега рекао да је најмањи у Царству небеском већи од њега. “Те ријечи управо значе исто што и разлика између старозавјетног и новозавјетнмог крштења. Дух Свети се дао изобилно роду људском тек кроз домострој спасења нашега Спаситеља. Зато је Јован Крститељ та вододјелница свјетова. Он показује колико човјек својим силама може достићи највише, а да остало без Бога не може. Не може човјек сам себе да спаси, јер не може нико да се попне на небо осим онога који је сишао с неба – Син Божји који нам је донио дарове Духа Светога, а самим тим и вјечни живот који је био прије Јована Крститеља, прије све твари”, казао је Владика. Поручио је да је посебан благослов чување деснице Јована Крститеља у Цетињском манастиру. “И ми цетињски монаси, који смо од скоро у овој обитељи свједоци смо многих исцјељења и чудесних догађаја по молитвама пред његовом светом десницом. Имао сам, такође, част и благослов од Митрополита Амфилохија да учествујем и у величанственој литији са десницом Светог Јована кроз земље благословене Русије, Украјине и Бјелорусије гдје се преко два милиона наше браће православне поклонило тој светињи показујући да православни људи осјећају, знају и умију да поштују највећег рођеног од жена и Претечу Господњега. У тих четрдесетак дана десила су се многа чуда по молитвама пред његовим светим моштима”, подсјетио је Владика Кирило. Владика Јоаникије је на крају данашњег богослужења рекао да су нам протекли празници донијели велику радост и велике Божје дарове и милост. “Јуче смо освештали све наше ријеке, освештали смо водицу да сваки хришћанин узме од те свете водице и да носи своме дому ради освећења душе и тијела и ради освећења дома. И да је, ради здравља, често пије током цијеле године. И да га та света водица подсјећа на чистоту наше свете вјере коју треба држати у чистој савјести и уз помоћ добрих дјела”, рекао је он. Додао је да је данас посебан, знаменити и велики дар је свештеничко рукоположење Душана Биговића, досадашњега ђакона. “Који се лијепо припремио. И није ништа журио, него све полако, лагано, како Бог заповиједа. Могао је, наравно, и прије да буде свештеник, али је он желио да то иде лагано, а не брзо. И ево данас, Бог га је удостојио ове велике свештеничке части, чина и дужности. Па и нас је све свештенике Бог преко овог рукоположења обрадовао, јер се тако Црква обнавља и јача”, рекао је Владика. Владика Јоаникије је новом свештенику казао да је свештеничка служба света и узвишена, свијетла и радосна. “Она човјеку доноси велику мотивацију да дјела дјело Господње. Али, повремено дођу и искушења. А како бисмо ми другачије показали да смо слуге Божије него да и искушења трпимо? Како Његош каже, у добру је лако добро бити – нса муци се познају јунаци. А Господ попушта искушења да би се наша вјера провјерила као што се злато у огњу провјерава. Што се више претапа, оно је све свјетлије”, поручио је Владика Јоаникије. Поручио је такође да Господу треба бити вјеран увијек. “И кад нам све лијепо иде и кад нас Господ милује очигледно и непосредно. Али, посебно треба обратити пуну пажњу онда када дођу искушења и тешкоће. И тада нас Господ надгледа и не оставља нас. А искушења допушта да бисмо се још више прославили и да би се још боље наша вјера показала. И даће Бог да наш отац Душан, нови свештеник цркве Божије дјела дјело Божије угледајући се на свете апостоле, а посебно на Светога Јована Крститеља. И на велике јерархе и свештенике из рода нашега, међу којима Свети Петар Цетињски заузима посебно истакнуто мјесто”, рекао је он и закључио молитвом и жељом да оцу Душану рукоположење буде на радост и Божји благослов, да га Господ изобилно обдари даровима Светога Духа, да му дарује полета и снаге и да свето дјело врши на своје спасење и спасење пастве која ће му бити повјерена. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У другу недјељу пред Божић, 27. децембра 2020. љета Господњег на празник Светих мученика Тирса, Левкија,Филимона, Аполонија и других с њима, када наша Света Црква прославља Материце, дан посвећен мајкама и женама, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литугијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереји Блажо Петровић зетски парох и Ранко Радоњић острошки саслужитељ, као и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. После прочитаног Светог Јеванђеља, говорећи о васкрсењу Хрисотовм које се прославља сваке недјеље, бесједио је о. Блажо. – Сваке недјеље изнова и изнова Христос долази нама, страда и васкрсава. И призива нас, као што нас призива у Светом Јеванђељу и говори да дођемо на вечеру Његову коју је зготовио и припремио Син Његов Господ наш Исус Христос. Само страдање Христово и васкрсење није неки догађај којег ћемо се сјетити једном или два пута годишње, већ управо догађај којим треба да живимо, којим треба да се хранимо и да се појимо и да свакога дана изнова и изнова пред собом имамо лик Господа нашега Који је васкрсао и дао нам живот вјечни – казао је о. Блажо. Подсјетио је на Господње ријечи да је много званих, али мало изабраних. – Не односи се то само на људе који су ван Цркве. Наравно, имамо ту и примјер несрећног Јуде и многих Јуда данас. Благодаћу Божијом Господ нас је сачувао од тога издајства, иако имамо свједочанство од посљедњих 70-80 година, од када је несрећни комунизам још завладао на овим просотрима, па ево и у току ове године, када су несрећници атаковали на наше храмове, на нашу вјеру, коју смо бранили достојанствено. Те Јуде не треба браћо и сестре, да нам буду ту да бисмо њих осуђивали. Они треба да нам буду примјер какви не треба да будемо и на који начин човјек не жели да отвори очи своје пред васкрсењем Христовим и на који начин човјек је и онда прије 2000 година разапео и пробо копљем ребра пречиста – објаснио је о. Блажо. Међутим, да бисмо у попуности имали удјела у васкрсењу Христовом, у овој вечери која је Тајна над Тајанама, а опет толико јавна да се зна у цијелој васељени за њу, на првом мјесту треба да живимо Христом током цијеле нејдеље, свакога дана, свакога трена, рекао је о. Блажо. – Не завршава се све постом и молитвом. Пост и молитва, рекао је Гсопод, изгнаће онај род. Али ми треба у сваком човјку поред себе на првом мјесту да видимо Христа. Вјера православна није вјера мрачњаштва, није вјера мрзовоље. Сви су нам ближњи. И вјерници, и невјерници, и они који су гласали за закон и они који су гласали против закона. Сви су наши ближњи и свакоме треба у сваком трену да свејдочимо васкрсење Христово – закључио је о. Блажо. Извор: Манастир Острог
  20. У овонедељној емисији Храм говоримо о породици као домаћој цркви. У бурним и тешким временима, прородица и њене вредности, први су на удару, али, у исто време, породица је и прва вредносна брана и завичај доброте. Са нашим гостом јерејем Бориславом Петрићем, парохом при Храму Светог Пророка Илије у Београду разговарамо о значају породице, браку као Светој тајни, хришћанском васпитању деце у браку, Крсној слави као стубу домаће цркве. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле, које су зидали поједини светски завојевачи са жељом да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју руку. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства и славе и величине, које су зидале поједини људи са жељом да они завладају Божјим стварима или Божјим људима и да буду као мали богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многогобројна царства људска, створена људском сујетом, распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава" (Свети владика Николај Охридски и Жички). Извор: РТС
×
×
  • Креирај ново...