Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'димитрија'.
Found 51 results
-
Братство храма св. великомученика Димитрија на Новом Београду са радошћу вас позива на традиционални годишњи Божићни концерт појаца и хорова при овом храму, који ће бити одржан у суботу 23. децембра 2023. године са почетком у 19 часова. Поред црквеног хора "Свети Димитрије" којим руководе Тијана Ковачевић и Дарко Јовановић, Школе певничког појања под руководством мастер-теолога Милана Шишића, Византијских појаца са којима вредно ради свештеник Србољуб Остојић, концерт ће песмом украсити и хор манастира Пресвете Богородице Тројеручице из рипањског засеока Дробњаци, којим руководи мати Злата (Пантелић), настојатељица ове светиње. Улаз је слободан, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
-
Духовски концерт у Храму Светог Димитрија на Новом Београду
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
-
Братство храма св. великомученика Димитрија на Новом Београду, на челу са Преосвећеним викарним Епископом марчанским г. Савом, позива благочестиви народ на духовну трибину и разговор на тему "Живети празником или свакодневницом", која ће бити одржана у уторак 30. маја 2023. године од 18 часова и 30 минута. Беседиће јереј Иван Фаранов, парох ове дивне београдске светиње. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
-
Божићни концерт у Храму светог Димитрија на Новом Београду
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
-
У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/
-
Духовно вече у суботу у Храму светог Димитрија на Новом Београду
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у Храму светог великомученика Димитрија на Новом Београду у суботу, 9. априла 2022, од 18. 30 часова, биће приређено предавање на тему "Литургија пређеосвећених Дарова - срце Великог поста". Говориће презвитер Србољуб Убипариповић, ванредни професор Православног богословског факултета у Београду. Извор: Радио Слово љубве -
„Величамо те страстотерпче Свети Великомучениче Димитрије и поштујемо твоја часна страдања која си претрпео за Христа.ˮ Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо празнику Светог славног и свехвалног великомученика Димитрија солунског мироточивог, као и свештеном спомену на избављење Цариграда од земљотреса 740. године. Прво спомињање Светог великомученика Димитрија почиње житијем, које је у 7. веку написао архиепископ солунски Јован. Говорећи о овом великом угоднику Божјем Свети Григорије Палама вели: „Он је готово од детињег узраста био чврсти и неразрушиви стуб свега доброг, жива статуа коју се покретала сваком врлином, обитавалиште и средиште божанских и људских благодатних дарова, жива књига која је говорила и поучавала о узвишеном. Он је био задивљујуће и чудесно јединство свих красота, заједничка и свима корисна похвала свега доброг. Да се изразимо речима Светог Писма, био је палма која је процветала као праведник (Пс. 93; 19) и као маслина пуна плода у дому Божијем (Пс. 51; 10), дрво засађено крај извора вода Духа (Пс. 1; 3), с тим што оно дрво које помиње псалам даје плод у време своје, а он је у свако време имао и има доба за цветање и доба за доношење плодова. И као оно дрво које се помиње у псалму и чији лист, према Писму, никада не вене, тако и он непрестано са лишћем даје и цвет и плод свима који му с вером приступају… Базилика Светог Димитрија у Солуну у којој се чувају мироточиве мошти овог угодика Божјег, према неким сведочењима, била је током средњег века најпосећенији храм, што нам Доментијаново житије Светог Саве потврђује: Свети Сава дође у солунски град, поклони се Светом Великомученику Димитрију и целива његов часни гроб. У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост. (тропар) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Патријарашка Литургија поводом славе храма Светог Димитрија на Новом Београду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 8. новембра 2021. године, на празник Светог великомученика Димитрија, свету aрхијерејску Литургију у храму посвећеном том угоднику Божјем на Новом Београду. У току свете Литургије, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа топличког г. Јеротеја и свештенства Архиепископије београдско-карловачке, Његова Светост Патријарх је рукоположио ђакона Зорана Недића у чин јереја. Повезана вест: Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог Димитрија, 2021. године После прочитаног светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом у којој је између осталога нагласио да светитељи Божији, колико год су наша веза они су и наша обавеза, они нас обавезују управо чињеницом да се њима обраћамо и на то да колико год можемо собом и својим животом свакодневно угледамо се на њих, да идемо њиховим стазама и њиховим стопама. Управо то значи и наша вера, ми се вером поносимо јер имамо чисту јеванђелску православну веру, у реду је да благодаримо Богу што нам је дао истиниту веру и истинити пут, али то не треба да буде повод за преузношење за израз онога што је корен свакога пада и свакога греха, не треба да буде повод за гордост. Управо то што смо добили од Бога нас обавезује, обавезује нас Господ својим речима на оно што је циљ и смисао нашега живота, на оно што изнад свега и после свега остаје а то је љубав. Патријарх Порфирије је додао да треба да контролишемо свој егоизам и треба да ограничавамо страсти у себи, да обуздавамо самољубље и да се све подреди нама. На крају свете Литургије Патријарх Порфирије је освештао славске дарове и преломио славски колач. Извор: Инфо-служба СПЦ / Телевизија Храм -
Сутра је празник Светог Димитрија, оног солунског војника који је и данас међу нама. И не само данас, већ сваки дан у години. Вјековима бдије над свима онима који га дозивају молитвама. Он, Мироточиви Чудотворац, живљи је од нас живих, јер његова физичка смрт није означила и његов крај. Такви су Свеци Божији, вјечно живи, јер је Жив Господ којем су дали себе, а многи од нас живих већ су мртви, јер смо заборавили ко смо, шта смо, чији смо и куда идемо. У овоземаљској помрчини, гдје брат не мари за брата, гдје син заборавља оца, гдје мајке нису узори својим кћерима, тумарамо сити и безумни, несвјесни понора чијим рубом ходимо као слијепци, не видећи сопствену духовну смрт којој хитамо у загрљај. Зато нам је Свети Димитрије потребнији данас неголи јуче, а сутра ће нам бити потребнији него што је то данас, јер заборављамо себе и своје духовно постојање, несвјесни да нас смрт свакодневно вреба, а ми јој неспремни идемо у сусрет, пијани од овосвјетских лажи, уморни од брига, поломљени безвјерјем, оковани сумњом и страхом. Већ деценијама слушамо приче о напретку, прогресу, реформама и бољем животу, а ми се као народ, али и као појединци, непрестано срозавамо, јер смо загризли мамац који нам је бачен: срљамо за пролазним, покушавамо се осигурати кућама и новцем, заборављајући да смо земља и да ћемо се у земљу вратити. Ништа нећемо понијети са собом, већ само „скрштене беле руке и праведна дела своја“. Све ће остати што смо мукотрпно стицали и због чега су многи душу изгубили. Свети Димитрије некад, као ми данас, био је у прилици да бира између земаљског и небеског, између пролазног и вјечног. Тај Свети Ратник изабрао је вјечно и небеско, знајући да је живот кратак и да прође као трен. Да је изабрао земаљско и пролазно, данас га се не бисмо ни сјећали, нити би нас он, Божијом милошћу, даривао својим чудима и Светим Миром које истиче из његовог гроба. Свети Димитрије свакоме од нас пружа своје ратничко копље, да га узмемо и да будемо јунаци, као што је он био. Да тим истим копљем усмртимо зло у себи, да њиме надвладамо своје страсти, да се придигнемо из блата ништавила, да се уздигнемо на његову духовну висину са које нас свакодневно проматра. Није нас Светац заборавио, већ ослијепљени гријехом не видимо његове блиставе очи у чије се зјенице настанио Сам Господ Исус Христос, наш Једини Отац, Спаситељ и Сведржитељ. Док још има времена, пођимо за Светим Димитријем. Стаза јесте стрма и уска, али када се успнемо на Гору Спасења препознаћемо наш садашњи пут као странпутицу, а саме себе као слијепце у лавиринту похлепе, безакоња и смрти. Зграбимо испружено копље Светог Димитрија, ослободимо се постом, покајањем и причешћем зла у себи, и похитајамо у сусрет Христу Који нам непрестано поручује: „Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене и ако умре живјеће“ (Јн 11, 25). Извор: Епархија бихаћко-петровачка
-
На инстаграм налогу Патријарха српског г. Порфирија данас је објављено: Са задовољством сам младој редитељки Сари Милановић и њеној екипи говорио о пок. Димитрију Стефановићу, академику, уметнику, научнику, али пре свега и више од свега човеку вере. Верујем да ће филм “Сведочење о наитију” верно пренети његов уметнички и интелектуални ангажман, а ја сам настојао да не изостане и најважнија компонента његове личности која му је, верујем, отворила врата Царства небеског. Извор: Инстаграм налог Његове Светости
-
ТРАГЕДИЈА ОРАНКИ МАНАСТИРА ПО ПРИЧИ ОЦА ДИМИТРИЈА БЕЈАНА
тема је објавио/ла Вукашин у Православље за почетнике
ТРАГЕДИЈА ОРАНКИ МАНАСТИРА ПО ПРИЧИ ОЦА ДИМИТРИЈА БЕЈАНА (У Русији постоје милиони мученика, жртава бољшевизма. На пример, по причи оца Димитрија Бејана, постоје посебни докази да је на хиљаде православних било убијено под таквим околностима. Овај румунски свештеник видео је својим очима хиљаде светих моштију које су биле откривене у логору на месту старог манастира Оранки (не знајући детаље у то време) и онда у касним 1940-им упознао је руског монаха Теодота, јединог преживелог сведока масакра 11,000 монаха и свештеника, сведока тог страшног догађаја који се догодио у том манастиру, недалеко од реке Волге. Године 1918. ови монаси су били затворени од стране комуниста, и дато им је 24 часа да одлуче између комунизма и Господа Исуса Христа. Они су донели одлуку за десет минута. После ове одлуке, током наредних месец дана, ови мученици су копали сами себи гробове, били су убијани један по један, 300 до 500 свакодневно. Њихов владика им је рекао: „Браћо, време је да се ставе венци мучеништва. Да ли сте са сатаном или са Христом?“ Како јака беше њихова вера! Ни један не беше издајник! Али Бог је хтео да само један побегне, да касније сретне оца Димитрија Бејана и да му исприча ову задивљујућу причу. Ово је Његова Божанска воља! Желим да захвалим Владимиру Протопопеску за обраду овог текста на енглески језик. – ЈС.) Из књиге: Bucuriile suferinţei: Evocări din trecut , I (Радост страдања: сећања из прошлости) свештеник Димитрије Бејан, ФЕП (Типографска централа) Молдавија, Кишињев, 1995. Ова књига је објављена са серијом снимљених разговора са оцем Бејаном. Реците нам нешто о логору који је формиран у Оранки манастиру и о монасима који су тамо мученички пострадали од стране комуниста? Оранки је био манастир руског племства, у центру Русије, поред саме Волге. Године 1918. комунисти укидају манастир претварајући га у логор за монахе, где је интернирано 11,000 монаха из свих манастира у Русији. Било је у њему јеромонаха, свештеника и епископа. Године 1918. комунистичка војна делегација стигла је из Москве и питала их: “Да ли сте са нама или не? Имате 24 сата за одговор.” И владика им је рекао: “То је веома дуг временски период. Добићете одговор за 10 минута. И окренувши се монасима он их је упитао: “ Браћо, имате могућност да постанете Христови мученици! Да ли желити да се уједините са комунистима или желите да дате своје животе за Христа и да постанете Његови Свети? Не бојте се! Христос је са нама! Христос нас позива Њему!” И сви су једногласно узвикнули: “Желимо да умремо за Христа!” И тако су сви били убијени из митраљеза пуцњем у чело, за месец дана, 300 до 500 дневно, а затим бацани у котлину која се налазила на манастирском имању. Неки од њих су сами себи копали ровове, а затим убијени, други су их прекривали земљом и настављали да копају, а затим је долазио и њихов ред, тако су радили док их нису све стрељали. На крају, убили су и владику и сахранили га како седи на малој столици међу стрељаним монасима. То је био масовни масакр, јединствен у историји савремене цркве, о коме нико није ништа рекао или написао. Ја сам једини правосалвни живи свештеник, очевидац откривања Светих Моштију ових мученика Оранкијских, где сам био војни свештеник-ратни заробљеник између 1942.-1948. године. Написао сам књигу звану Оранки, а која говори о овом феномену. Она је спремна за штампање у Букурешту. (Напомена: књига је објављена у Букурешту 1998. Ни једне речи о монасима! Објављена је након смрти оца Бејана од стране унијата!) У Оранки кампу било је 14,000 затовреника из Стаљинграда, Румуније, Немачке и осталих европских земаља. Недостајали су нам нужници. Командант је позвао неколико војника да копају ровове изнад котлине. Копајући они су пронашли кости ових монаха. Војници су дошли код мене и рекли ми: “Оче Бејане, пронашли смо ров пун тела монаха, убијених метком у главу, набацаних једне на друге,и у монашким одеждама. Шта да радимо?” Рекао сам им да наставе са копањем и виде шта још мога пронаћи. После неког времена поново су дошли. “Оче Бејане, пронашли смо старог свештеника, његово тело се није распало, седи на малој столици, међу осталим монасима. Може се добро видети да је био погођен у главу. На врату има ланац са крстом и металну икону Мајке Божије.” “Браћо,” рекао сам им, “идите команданту и известите га о овоме. То је велико чудо! Сви ти монаси са својим нераспадљивим Епископом су Светитељи, Мученици, убијени од стране комуниста 1918.-20.године. Морамо зауставити градњу нужника на том месту!” На малој столици седео је Архиепископ, игуман манастира или владика. Одмах сам то знао јер је носио Панагију и Крст. Крст су украли копачи. Исекли су га на делове и поделили међу собом. Успео сам да спасем Панагију, али је на крају и њу узео командант логора. Извео сам га на место. Упитао ме је: “Зашто он седи на столици? Извади га одатле и сахрани као све нормалне људе.” И дао ми је задатак да то учиним. Отишао сам у логорску столарску радионицу и они су ми направили солидну храстову столицу. Положио сам га на столицу и причврстио га. Покропио сам га светом водом од главе до пете као и све монахе који су били око њега. Онда сам га сахранио сходно обичају у близини фонтане, у дворишту манастирском. По свему судећи, он је био светац! Ова чесма је избук ( на румунском језику извор који повремено избацује воду). Вода долази у зависности од врлина које људи поседују, а који на извор долазе. У лето, на дан Преображења (6. августа), многи стари свештеници, бивши затовреници из Сибира, од којих су многи инвалиди, долазили су да служе Свету Литургију. Ми смо такође учествовали. По командантовом наређењу, направили смо јак храстов ковчег да бисмо заштитили тело. И видео сам чудо. Он је био погођен у главу, али када сам га извадио из групе осталих лешева, његово нераспадљиво тело се одједном опустило, као да је тек тада издахнуо. Испричао сам ову причу двома младих руских интелектуалаца, један од њих је румунског порекла, и били су дубоко импресионирани. Отишли су у Оранки да се сами у то увере. Али нису могли да приступе, јер место где се некада налазио затворенички логор био је сада женски затвор, и није било дозвољено да ико приђе близу. Они су покушали да добију дозволу за есхумацију тела, али то је била веома велика ствар, да се есхуминира 11 000 лешева и да се сахране како доликује хришћанима. То је посао за цело једно село, шта да кажем, и више од тога. Размисли, 11 000 тела монаха чине целу војску. То је војска Небескога Цара! Светитељи Христови! Како смо их пронашли, тако смо их вратили назад. Наравно нужници су подигнути на другом месту. И ствар је остала у Божијој милости и знању. Два студента отишла су тамо и обавили нека копања. Нашли су управо оно што сам им рекао. Нашли су кости, али не и епископа зато што нису копали по мојим упутствима. Имали су дозволу да копају само два метра у дубину. Покрили су све кости. Онда су опет дошли и потврдили моје речи. Они још увек немају неку верску слободу. Комунистички дух је и даље јак. Када сте пронашли мошти? Нашао сам их 1942., у јесен. Али они су били убијени 1918. Тада су сви руски монаси и свештеници били питани од стране комуниста: “Да ли сте са нама или не?” Сви су одговорили: “Не, ми остајемо са Христом!” Стрељани су на лицу места, као што сам већ рекао. То значи да су ове кости мошти светитеља? Наравно! Правих мученика, као у време римског прогона хришћана. Све скупа 11 000 мученика. Све сами монаси и свештеници са својим Светим Владиком на челу. Ни један политичар. Ни за време римског прогона хришћана није толико мученика убијено као за време комуниста. Постојао је обичај у Оранки, да сваке године, 6. августа, на празник Преображења, свештеници ветерани, стари и немоћни, бивши политички затвореници у Сибиру, одрже Свету Литургију код фонтане, са свима нама присутнима. То су све свештеници светога живота. У близини фонтане сахранио сам мошти светог владике. Жао ми је што сам заборавио Његово име. Да ли су власти дозволиле да ова два младића узму бар неку од костију мученика из Оранке? Не, ништа. Само је утврђено да су тамо, постоје. Власти се претварају да не знају ништа. А и зашто би то њих интересовало? Слао сам им сведока тамо, не знам да ли је још увек жив. Године 1918., један монах успео је да побегне. Живео је као воденичар у шуми. Имао је свој млин, и људи су ишли њему да мељу своју зоб јер није било кукуруза ни проса. Његово име било је Теодот. Ступио сам у контакт са њим 1944.-45., он ми је дао све податке о масовном стрељању, након што смо пронашли кости. Он је био једини преживели. Како је успео да побегне, не знам. Био је из тог манастира, можда је знао где да се сакрије. Како сте срели овог монаха Теодота? Била је хладна зима, одвели су нас у велику шуму, северно од логора, да сечемо дрва за огрев. Док сам ишао кроз шуму наишао сам на малу кућу на обали реке. Закуцао сам на врата и стари, брадати Рус изашао је и упитао ме ко сам и шта желим. Рекао сам му да сам румунски ратни заробљеник и православни свештеник. Није видео свештеника тридесет година. Било је то у сред шуме. Живео је хришћански врло добро, тамо у том млину. Био сам странац, али убрзо сам стекао његово поверење. Био је обичан монах. Није могао урадити ништа као свештеник, али савршено је добро знао распоред Литургије. Он је имао књигу из које је читао Каноне, у вечерњим часовима, након посла. Био је веома побожан. Не мислим да је још увек жив. Сваки пут када сам био тамо клечао је и подстицао ме да чиним исто. Заједно смо се молили. Говорио ми је оно чега се сећао. Успели смо да добијемо Часлов из Русије. Први пут када смо се срели упитао ме је: “Јеси ли ти православни свештеник?” И почео је да плаче. “Да,” одговорио сам. “Онда хајде да вам кажем тајну: Ја сам монах из манастира Оранки. Моје име је Теодот и 1918., када сам био млад, побегао сам да не бих био убијен. Сам сам саградио ову кућу и воденицу у шуми. Нисам видео православног свештеника од како сам побегао из Оранки манастира. ” Рекао сам му да сам открио ров пун убијених монаха и питао: “ Шта се тамо догодило. Нашао сам тај ров.” Рекао ми је плачући: “Када је дошла атеистичка комунистичка власт заробљено је 11 000 монаха и свештеника из свих манастира и доведено у манастир Оранки. Ја сам био тамо. Једног дана група коњаника дошла је и питали су нас: “Да ли хоћете да будете са нама?”Међутим, епископ и сви монаси једнодушно су одговорили: “Ми не желимо да идемо са вама, јер сте безбожници! Ми желимо да умремо за Христа!” Ја сам успео да побегнем. Војници су наредили монасима да копају ровове, стотинама метара у дужину, и током наредних месец дана све су их стрељали, владику су последњег убили. Копали су ровове и уједно покривали тела убијених земљом. Били су пуни вере у Христа, постили су и молили се док нису били сви стрељани.” Отац Бејан одговара на питања групе родитеља Која посебна сећања носите из великог војног затвора манастира Оранки? Није то био војни затвор, већ интернационални логор за ратне заробљенике. У овом логору, смештеном у шумама региона Волге, недалеко од Горког, данас Нижни Новгород, било је интернирано три кампа од 10 – 15 000 официра из свих европских земаља, чак и из Јапана. Оранки је био мушки манастир, сви монаси из отмених породица - интелектуалци. Манастир је имао велику библиотеку, топографију, и био је општежиће. Они су штампали веома драгоцене књиге за црквене службе. Совјети су затворили манастир. Монаси и свештеници били су доведени из многих манастира и скитова, и сви су били убијени током 1918.-1920., а тела су им бацана у котлину која се налазила на манастирском имању, и само су била покривана земљом. Када смо ми Румуни пристигли у Оранки, ставили су нас да копамо ровове (за изградњу нужника). Пронашли смо мртва тела, дугачки ров пун лешева. Сви су били убијени једним прострелним метком, погођени у главу, јер по укору свога владике, сви су одбили да сарађују са атеистима. У средини лешева, на столици, нераспадљив, седео је владика у својим одеждама, са крстом и Панагијом на прсима. Са дозволом логорског команданта, поново смо прекрили њихова тела, пошто сам их покропио светм водом и благословио. Онда смо извадили свете владикине мошти из хиљаде костију монаха мученика, ставили смо га у ковчег кога су Румуни направили и сахранили у дворишту манастирском покрај фонтане. Тада сам био сведок једног чуда. Тело светог владике се опустило, као да је тек тада умро. Могу ли се ови монаси мученици, који су пострадали за Христа, сматрати свецима? И сви други Хришћани који су убијени од стране атеиста у време комунизма, могу ли се сматати светима и мученицима? Да, сви масовно! Они су свети мученици, свештеници и монаси из Оранки манастира. То је зато што су они више желели смрт од власти. И у нашој земљи, у шумама и гудурама, свештеници су убијани. Они се могу сматрати националним, Хришћанским мученицима. Скоро, двојица московских научника, самном предвођена, преузели су истаживања и потврдили су моје речи. Али садашња власт није им дозволила да наставе, јер је некадашњи манастир сада женски затвор. (од 2004. то је поново мушки манастир). Имам све ове информације од бившег монаха Теодота, који је преживео масакр и који се сакрио у шуму, радећи као млинар када сам га сусрео. Два научника су га такође пронашла живог и потврдили ово моје сведочење. Која лепе успомене о руском народу још носите у себи а које бисте могли да поделите са нама, И како бисте окарактерисали велики руски православни хришћански народ, који је увек био екстремно мучен? Руси, у великој већини – и поред свих прогона, остављани без свештеника и цркава – остали су верни Православљу, жене су наставиле традицију ове велике руске Цркве. Тренутно, правослваље доживљава свој препород у Русији, Украјини, Белорусији, Сибиру и на Кавказу. Данас постоји више свештеника, цркве се обнављају, многе се граде,…но предстоји још дуг пут да црква која је дала највише мученика доживи потпун препород, а ми ћемо бити у стању да тада мирно кажемо: “Правосалвна црква се сасвим препородила, подигла се као феникс из пепела…”У нашој земљи манастири и верне жене сачувале су православну веру. Њима припада сва заслуга. Отац Бејан говори о крсту из Оранки манастира Манастир Оранки подигнут је у 18. веку на Волги и био је намењен руском племству. Био је у функцији све до 1918. Тада је претворен у затвор. Био је затвор за жене. Током II Светског рата (почетком 1942.) коришћен је као логор за ратне заробљенике. Сада је то поново затвор за жене. Крстови са купола су бачени на земљу. Таква два крста сам однео у Румунију. Један од њих сам поклонио манастиру Сихастрија а други ће бити положен на моје груди када умрем. Надамо се да ће Господ помоћи руском народу да обнове овај, као и многе друге манастире, и да ће монаштво да заживи као и пре 1918. Људи одасвуда нека долазе у Оранки да посете, да се поклоне, да се преобразе пред иконом Васкрсења Христовог, која се налази над иконстасом летње цркве. У ову икону је пуцано од стране бољшевика, метак је заглављен у Христовом челу. Треба да остане тако, икона Христова метком погођена, а Он по други пут убијен у манастиру Оранки, као сведок човековог пада у дивљаштво, и свега онога што ће уследити. Однео сам копију ове иконе у Румунију. Украдена је док сам био у затвору (1949. године отац Бејан, по повратку из логора, био је осуђен због “анти совјетске активности” све до 1964.). Била је то икона Васкрсења са трагом метка на њој. Њен губитак био је страшан ударац за мене и дубока туга за све оне који су знали за ову икону у Оранки. Сви руски цареви пред њом су клечали, као и Димитрије Кантемир, добро познати молдавски војвода, прогнан са свим својим следбеницима у Русију. Овде је живела и кћерка молдавског кнеза, Марија Кантемирнова, звана “некрунисана царица свих Руса.” Веома често цареви су долазили у Оранки да прославе Васкрс. Кућа где су одседали и даље стоји. Испред ње био је извор воде и фонтана; ако си добар човек вода би се подигла са дна фонтане. А ако си грешан, извор је остајао “глув и нем” (миран). Ја сведочим ову истину. Ту, на том извору, молио сам се за кишу заједно са старим руским свештеником, који је изгубио око и руку. Било је присутно на хиљаде правосалвних Руса. У моменту када смо завршили молитву, киша је почела. То се десило 1946. када је суша пустошила Русију и Румунију (вредно је споменути да је отац Бејан крстио на хиљаде Руса). Тамо у котлини, иза олтара, нашао сам владикине нераспадљиве мошти, са прострелном раном на челу, јер није хтео да буде следбеник атеиста. У Румунији нам је познато око 20 правосалвних свештеника који су убијени, али тамо, у Оранки постоје кости њих 11,000 убијених свештеника и монаха, који су рекли “НЕ” на позив атеистичке власти. Сви ови свети монаси, убијени због своје вере у Христа, јесу део великог броја мученика које је дала Руска црква у овом турбулентном веку. Доле потписани сведочи истину о свему што је овде рекао. И сада, пред крај свог овоземаљског живота, он и сам даје писано сведочанство и потписује га својом руком. Добри Бог ми је помогао да одем у затвор, да из њега изађем подигнуте главе и просветљен. Амин. Свештеник Димитрије Бејан – Харлау И сада добре вести Године 2006. група ходочасника из западне Румуније (општина Бихор) на челу са оцем Јефтимијем Митрем, игуманом скита Хута, кренули су на поклоничко путовање и у посету манастирима Украјине и Русије. Такође су посетили манастир Оранки и тамо су подигли крст од црног мермера ,који на себи има слику Господа Исуса Христа иза решетака и следећи текст на румунском и руском: “Aţi suferit, aţi răbdat aţi plîns şi pentru noi, cei care nu am fost închişi...pentru păcatele noastre. Vă mulţumim” (Претрпели сте, издржали сте, плакали сте за нас који никада нисмо били у затвору…за наше грехе. Захвални смо вам!) Крст је израђен у Бејусу, а поклоници су га транспортовали. Донели су сав материал неопходан за постављање и сами су га подигли. Приликом копања темеља, пронађени су фрагменти људског тела, - рука, ребра и кичму, жућкасте боје, “као свете мошти.” Понели су их са собом. Један део њих чува се у скиту Хута, други су били раздељни различитим манастирима и парохијама, а и споменику Ајуд (у злогласном политичком затвору где је отац Бејан био затворен), а који садржи кости бивших политичких затвореника, који су умрли у затвору и чија тела су бацана у котлину иза затвора. Отац Јефтимије Митре назавао га је “румунским Антиминсом” (четвороугаоно платно са потписом епископа, а у које су обично ушивене мошти светитеља, на Антиминису се савршава Света Евхаристија) парафразирајући Патријарха Алексеја који је рекао да је Соловки “Антиминис Русије.” Скит Хута је усред правне битке са унијатима Бејуса, који покушавју да пониште скиту право на имовину, другим речима, желе да иселе два монаха. Чврсто верујем да је плачућа икона (литографска копија, веома модерна, Богородице Казанске) потврда да је дар крста Оранки манастиру добро примљен. Превод са енглеског проф. Бојана Поповић 4. новембра 2010 године -
Предавања, беседе и разговори оца Димитрија Плећевића
тема је објавио/ла Guest у Православни видео/аудио
Димитрије З. Плећевић (на светом крштењу Невен) рођен је 1983. године у Јагодини. Као гимназијалац обрео се у славној Царској Лаври, манастиру Светог Арханђела Михаила на Превлаци, где је под благословеним окриљем Светих Превлачких мученика открио свој списатељски дар. Своје прве стихове посветио је управо тајновитом, свештеном спомену поменуте Лавре и њених мученика. Писањем у оквиру литургијско-богослужбених и хагиографских темата бави се неколико протеклих година. У чин чтеца и ипођакона рукопроизведен је од стране Високопреосвештеног Архиепископа Цетињског, Митрополита Црнoгорско-приморског др Амфилохија 10. маја 2007. године у манастиру Михољска Превлака, када прима име Димитрије у част великомученика Димитрија Солунског. 1. Акатист и молбени канон Светитељу Николају Жичком, издање аутора, Београд 2005. 2. Српски Светачник - саборник животописа светитеља, светиња и чудотворних икона у Српској Православној Цркви, Словенско слово, Београд, 2006, 2008. 3. Свети Превлачки мученици - тајна пројављена мироточењем, Манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, Превлака, 2007. 4. Свети великомученик Прокопије заштитник града Ниша, Центар за Црквене студије, Ниш, 2008. Књиге у припреми: 1. Свети свештеномученик Авакум Београдски и његово време 2. Литургијско поштовање светитељских моштију Богослужбени радови: 1. Акатист свештеномученику Јоаникију митрополиту Црногорско-приморском 2. Акатист свештеномученику Авакуму Београдском 3. Акатист преподобном Ромилу Раваничком 4. Акатист Пресветој Богородици у част Њене свете Иконе Умиљење Јовањско 5. Акатист Пресветој Богородици у част Њене свете Иконе Умиљење Сочаничко 6. Житије, служба и акатист Светим новомученицима Момишићким, Подгорица, 2008. 7. Акатист Свештеноисповеднику Кирилу Далматинско-бокељском Чланци и студије: 1. Свети свештеномученик Јоаникије Црногорско-приморски, Православље, 2000. 2. Обезбожење крсне славе, Политика - Магазин, 2003. 3. Светитељи и светиње епархије шумадијске, Каленић. 2007. 4. Свештеномученик Јоаникије сведочитељ живота непролазног, Апостолски весник бр.1, Аранђеловац, 2007. 5. Првоврховни апостоли Петар и Павле еванђељски примери покајања и спознања Апостолски весник бр.1, Аранђеловац, 2007. 6. Свети арханђели и анђели Божији, Апостолски весник бр.2, Аранђеловац, 2008. 7. Светитељ Николај Мирликијски Чудотворац. Апостолски весник бр.2, Аранђеловац, 2008. Прикази и предговори књигама: 1. Педесетница - огњиште Духа Светога (приказ књиге Педесетница, саборник лудости проповједања, аутора јеромонаха Илариона Ђурице) 2. У љубави, радости и нади - Преподобни Јустин Сведочитељ Васкресења (предговор збирци песама о преподобном Јустину Новом, аутора јеромонаха Илариона Ђурице) 3. Вама је отац ђаво, јер је он лажа и отац лажи (предговор књизи Ујед за Душу, аутора Ивана Ивановића) 4. Свештени миомирис Великог Григорија (предговор српском издању Дијалога, светитеља Григорија Великог; издавач: Ambrozijana Serbica, 2007.) Форумско име г. Димитрија Плећевића је subdjakon Dimitrije Plecevic -
Мошти Светог Димитрија Новог походиле улице румунске престонице
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Викарни епископ плоештански Варлаам обносио је у недељу 5. априла 2020. свете мошти светог Димитрија Новог око улица Букурешта у аутомобилима, док се земља бори да заустави ширење вируса корона. Аутомобили су се зауставили испред две главне болнице у којима се лече оболели од овог вируса Извор: Инфо-служба СПЦ -
Митрополит на Митровдан служи у Храму Светог Димитрија у Зети
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
Поводом празника светог Димитрија, 26. октобра 2019. године, а на позив управе храма светог Димитрија Оплон у Атини, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије служио је свету Литургију у истоименом храму. Том приликом, Владика Сергије је донио дио Моштију преподобномученика медљанских Авакума, Серафма и Мардарија на дар том храму, а у исто вријеме на велко изненађење и радост добио ђелове светих Моштију, светог Димитрија Мироточивог, Лазара четвородневног, Нектарија Пентаполешког и Дионисија Егинског. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
-
- великомученика
- светог
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Москва: 630 година од упокојења кнеза Димитрија Донског
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
У Москви ће се 24. септембра 2019. одржати спомен академија посвећена 630-годишњици престављења светог, великог и благоверног кнеза Димитрија Донског. У оквиру свечаности у Архијерејској сали при храму Христа Спаситеља одржаће се научно-практична конференција на тему „Димитрије Донски. Владар. Војник.“ у којој ће учествовати познати историчари, сарадници Института руске историје при Руској академији наука и уметности. Уз то, биће приказана књига Олега Вронског „Димитрије Донски и његово време“, а и књига за децу познате историчарке и археолога Татјане Панове „Евдокија Московска и њено доба“. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Митрополит Амфилохије посетио гробове патријараха српских Павла и Димитрија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 16. септембра, посјетио је током свог боравка у Београду манастир Раковицу, Цркву Светог Николаја Жичког у Реснику и манастир Богородице Тројеручице у Рипњу под Авалом. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је приликом посјете манастира Раковица обишао гробове блаженог спомена Патријарха Павла и Патријарха Димитрија, првог патријарха обновљене Патријаршије Српске православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- митрополит
- амфилохије
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
ТВ Храм: Велики петак у цркви Светог Димитрија у К. Митровици
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести са Косова и Метохије
-
Поводом славе храма, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године, на Митровдан, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призенски г. Теодосије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, архијерјески намесник земунско-београдски, Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, Јеремија Старовлах и Слободан Милуновић, јереји Григорије Сапсај, Александар Бајић, Војислав Костић, Марко Којић и Стефан Васиљевић, архиђакон Марко Момчиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Илија Томић, Драган Танасијевић и Зоран Недић. Ове године свечани чин ломљења славског колача са Патријархом српским обавио је г. Игор Вукимирица. Извор: Српска Православна Црква
-
- патријарашком
- литургијом
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Поводом славе храма, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године, на Митровдан, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призенски г. Теодосије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, архијерјески намесник земунско-београдски, Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, Јеремија Старовлах и Слободан Милуновић, јереји Григорије Сапсај, Александар Бајић, Војислав Костић, Марко Којић и Стефан Васиљевић, архиђакон Марко Момчиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Илија Томић, Драган Танасијевић и Зоран Недић. Ове године свечани чин ломљења славског колача са Патријархом српским обавио је г. Игор Вукимирица. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Освећење крстова у храму Светог Димитрија у Бајчетини
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини. Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи. Извор: Српска Православна Црква -
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини. Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Прва архијерејска Литругија владике Димитрија у Мостару
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква-
- прва
- архијерејска
- (и још 4 )
-
У недељу двадесет прву по Духовима, о спомену Светих отаца VII Васељенског Сабора, Преподобне Пелагије и Преподобне Таисе, светом архијерејском Литургијом, први пут у Мостару после избора, хиротоније и устоличења, началстовао је Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије. У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Владика Амфилохије је рекао да је монахиња Екатарина испоштовала Христову заповијест: Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за мном. „Она се одрекла себе, узела је крст Господњи и ево, носила је тај крст Господњи до последњега свога издисаја. И Господ је са тога разлога и удостојио да се данас, на овај велики свети празник Воздвиженија часнога крста у светом граду Јерусалиму, и она вазнесе небесима, заједно са крстом Господњим и заједно са свима онима који су кроз вјекове носили крст Христов“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ју је Бог удостојио монашког призвања, најдивнијег призвања овдје на земљи. „Да буде једна од оних мудрих дјевојака из Јеванђеља, које су ушле у ложницу свога младожење – Христа Бога. Изабрала је између свих младожења земаљских јединога младожењу који је вјечан, који је непролазан. Са Њим се сјединила, Њега се причешћивала, па се, ево и уочи свога упокојења, у недјељу причестила Тијела и Крви Господње. И Господ је вратио да се овдје упокоји, у овој светињи која је распета светиња, у овом мјесту које је распето мјесто. Али, и мјеста које је обновљено, и преко мати Екатарине и сестара ове обитељи“, рекао је он. Владика је додао да је Боан Кадића једно од најтужнијих мјеста у Црној Гори и шире. „Ово је мјесто великог страдања братства Кадића и овдашњега народа, мјесто гдје се испртила братомржња, гдје је власт ради свога властољубља убијала и жртвовала своју браћу и свој народ. И ево, удостојио је Господ Боан Кадића да васкрсава градњом овога светога храма Светога великомученика Димитрија“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је чињеницом да је овај храм постао и обитељ сестара из манастира Острога ова светиња спојена са Светим Василијем Острошким. „И као што је Свети Василије својим светим моштима свједок Христа васкрслога, и као што у Острогу постоји онај храм Воздвиженија часнога крста, оно мјесто које је било испосница старца Исаије од Оногошта, а онда га Свети Василије претворио у цркву Воздвиженија часнога крста, тако је тај часни крст дошао и овдје да га носе ове сестре и да кроз њега и преко њега васкрсава име Божје, да васкрсава братска љубав, да васкрсава обнова братске љубави и братско помирење овдје на овом мјесту, и братско праштање, оно што је најпотребније данас, посебно овдје у Црној Гори“, нагласио је он. Митрополит Амфилохије је упозорио да и данас има оних који покушавају да на братоубиству граде будућност Црне Горе. „А братоубиство је у исто вријеме и богоубиство. И онај који убија брата, убија и Бога у себи и лишава се вјечнога спасења, вјечнога живота. А они који на себе примају крст Христов, као што га је примила наша Екатарина, они који иду за Христом Господом, који слушају ријеч Његову и вјерују Ономе који је послао Христа Бога нашега, задобијају живот вјечни, прелазе из смрти у живот. Својим земним тијелом дјевојачким, монашким, наша Екатарина освештава ову земљу на овај свети дан. И преко своје жртве и свога жртвовања за Христа Бога, и ношења часнога крста Господњега она обнавља вјеру и позива на опраштање све који се отуђују од те праве и истинске вјере“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је нагласио да је Божји дар што је Господ мати Екатарину призвао баш на овај свети дан Воздвиженија часног крста Господњег. „И то нека би била утјеха и сестара њених и њене родбине која је данас овдје сабрана што их је удостојио једног таквог изданка какава је била и остала наша мати Екатарина“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.