Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сећање'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Навршило се две године од упокојења митрополита Амфилохија (Радовића) (1938-2020), епископа који је својом појавом обележио историју Српске Православне Цркве на размеђу 20. и 21. века. О митрополитовом лику и делу ће се – уз лик његовог светог савременика, Патријарха Павла – у будућим годинама и деценијама тек писати, а српска црквена историографија ће имати приличан број тема за истраживање. Као допринос историјској грађи на том пољу, дужан сам да оставим неколико важних података, будући да сам пуну једну деценију имао прилику да будем директно упућен на овог епископа у домену мисијских делатности. С тим у вези, на самом почетку бих истакао да постоји на десетине људи који су далеко боље од мене познавали митрополита Амфилохија и неупоредиво више времена проводили са њим, и да њихово сведочанство, сасвим природно, има много већу тежину. Са друге стране, специфичност сведочења које износим у овом тексту је у томе што је уско везано за мисију Цркве и односи се на тај аспекат лика и дела митрополита Амфилохија, уз спорадичне и симпатичне анегдоте које сам сматрао да треба сачувати од заборава. Поред потребе да оставим лично сведочанство, наредни пасуси су једнако и израз поштовања према једном човеку светог живота кога сам имао част да познајем, као и чин захвалности према епископу који ме је рукоположио у чин ђакона и увео у мисијске дужности које и дан-данас обављам. Описани догађаји се заснивају на конкретним историјским чињеницама, но укључују и дубоко личну ноту – верујем да то није мана овог текста, већ напротив, да такав стил казивања додатно потврђује аутентичност свега изнетог. Са митрополитом Амфилохијем Радовићем сам у посредни контакт дошао за време академских студија богословских наука. Сасвим непосредно, наш сусрет се десио средином августа месеца 2004. године на Цетињу, током Четвртог сабора српске православне омладине, на коме сам био један од изглагача и учесника. Митрополит је, иначе, веома полагао на мисионарски рад – добар пример је управо часопис Светогора, у коме излази овај текст, будући да је тај верско-поучни часопис деведесетих година прошлог века имао огромну мисионарску улогу на овим просторима и био у то време вероватно најважније мисионарско штиво на српском језику. Сећам се да смо тог августовског дана били окупљени на гумну испред цетињског манастира и разговарали са митрополитом на разне теме. Оно чега се посебно добро сећам је полемика која се повела на тему литургијског живота и редовног причешћивања, што је тада било веома актуелно питање. Митрополит Амфилохије је пажљиво саслушао сва наша мишљења, а онда је скренуо пажњу на подвижничку димензију која је неодвојива од литургијског живота, наводећи да треба тежити што редовнијем приступу Светој Чаши, али да то мора имати одговарајућу молитвену и сваку другу припрему. Тај митрополитов спој литургијског и подвижничког је, чини ми се, био знамен читавог његовог живота. Био је онај тип епископа који је у својој суштини остао монах, стекавши монашко срце већ у младости и подвизавајући се редовно и у старости, свакодневно служећи Свету Литургију и поред огромног броја обавеза које је имао у својој епархији и при Светом Архијерејском Синоду. Ако је било српског епископа нашег времана који је у подвижничко-литургијском смислу био сличан Патријарху Павлу, онда је то несумњиво био митрополит Амфилохије. Мисионарски приступ митрополита Амфилохија је био ослоњен на равнотежу између личног подвига и богослужења са једне стране, а мисионарења и друштвеног ангажовања са друге. Он је могао зналачки говорити о молитви јер је знао да се моли и молио се; могао је са ауторитетом проповедати о посту и уздржању јер је био подвижник; могао је аутентично говорити о чистоти душе и тела јер их је очувао још од ране младости. Ту врсту сведочења Митрополиту нису могли оспорити чак ни људи који се начелно нису слагали са њим. С тим у вези, када сам пре више година разговарао са једним истакнутим православним интелектуалцем и водио разоговор на тему лика и дела Митрополита Амфилохија, он ми је, у једном тренутку, пошто је изнео своју критику неких митрополитових потеза, рекао: „Ја заиста не могу да се сложим са митрополитом Амфилохијем око неких тема, али једно је сигурно – то је човек који живи подвижнички. Видео сам више пута његове руке – то су руке човека који редовно ради метаније.“ Заиста, колико год да је био критикован – кадкад са правом, но чешће неоправдано – нико од критичара му није могао оспорити дубоку веру и доследан живот по вери. Управо зато је могао и бити добар мисионар и направити такав мисионарски успех у Црној Гори, у којој је из пепела подигао огроман број светиња и, заједно са својим свештенством и монаштвом, привести толико душа Јеванђељу Христовом. Митрополит Амфилохије је био епископ који је живео потпуно у знаку крста, успевајући да споји вертикалу истанчане исихастичке богословске мисли и молитве са хоризонталом сталног учешћа у друштвеним токовим и изазовима. Ко се икада нашао у сличној ситуацији, добро зна да је поменуте реалности веома, веома тешко спојити; понекад – и претешко. Но њему је то некако ишло за руком. И, притом, нико га никад није чуо да се жалио због крста који му је додељен. Управо у једном таквом контексту, који је укључивао директно друштвено деловање наше Цркве, ближе сам упознао Митрополита. Било је то три године после нашег сусрета и разговора на гумну испред Цетињског манастира, у периоду када су у Србији вођене финалне жестоке дебате о биометријским системима идентификације и њиховом погубном утицају на приватност грађана. Српска Православна Црква је, подсетимо, била прва која је покренула то питање у јавности, у тренутку када није постојала ни институција Повереника за заштиту података о личности нити невладин сектор који би се стручно бавио електронском приватношћу грађана. Историјски гледано, први епископ који је стао у одбрану српског народа од друштва под електронским надзором био је блаженопочивши епископ жички Хризостом (Столић) (1939-2012), а са њим и свештенство, монаштво и верни народ епархије жичке. Епископу Хризостому припада огромна заслуга у овом погледу јер је као епископ био доминантна личност у тадашњем покрету народног отпора, који се успротивио увођењу друштва под надзором. А први епископ који је дао подршку храброј иницијативи епископа Хризостома био је – није тешко погодити – митрополит Амфилохије. Уследиле су убрзо подршке других епископа, међу којима треба издвојити епископа банатског Никанора (Богуновића), који је дао свој допринос кроз организацију важног стручног симпосиона у Вршцу, и епископа бачког Иринеја (Буловића), на чији предлог је, на самом крају ове борбе, одштампана студија о биометријским системима идентификације, настала на основу захтева Светог Архијерејског Синода. У том веома динамичном друштвеном амбијенту, када је отворен озбиљан јавни дискурс и на крају уследила победа у борби за одбрану једног аспекта права на приватност, уследило је и моје лично упознавање са Митрополитом Амфилохијем. Све је почело од сусрета који смо имали на промоцији студије Биометријски системи идентификације: критичка студија, на којој је митрополит говорио заједно са више универзитетских професора из Србије и региона. Већ тај први сусрет је обележила симпатична анегдота коју ћу стално памтити. Наиме, за цео догађај је владало велико интересовање, пошто је било доста занимљивих учесника из академског и стручног свега, а ствар је била још увек веома актуелна. У патријаршијској сали је тог дана било више телевизијских и новинских екипа. Митрополит Амфилохије је имао централно место на скупу и убрзо по отварању је узео реч, говорећи о студији и теми на коју се она односила. У једном тренутку, међутим, Митрополит пређе на једну моју ранију полемику са Чедомиром Јовановићем, лево-либералним српским политичарем који је својевремено тврдио да у Европу не можемо ићи са кандилом уместо са рачунаром. Одложи тако митрополит причу о биометрији на страну и настави причу о том политичару, те све оде у неком новом, потпуно непредвиђеном смеру. Тада први пут у јавности Митрополит наведе (сада већ чувену) анегдоту о крштењу Чеде Јовановића и његовој минђуши. А новинари, ко новинари – чим чуше Митрополитову анегдоту и видеше његов осмех, почеше да севају блицевима фотоапаратâ и да укључују објективе камера… Сутрадан су готово сва штампана гласила пренела овај део митрополитове изјаве (многа на насловним и ударним странама) и то са маштовитим насловима који су били склопљени тако да се цео тираж новина прода. Што се тиче моје студије о биометријским системима, која је била главни повод скупа, медији о њој углавном пренеше тек реченицу-две… На тако симпатичан начин започех са митрополитом даље дружење, а његова духовност и духовитост осташе знамен сваког нашег потоњег сусрета. Крајем те 2007. године, на предлог епископа жичког Хризостома, постављен сам за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, који је тада, после пет деценија постојања, постао званично мисионарско гласило за младе. Иако ме је митрополит Амфилохије у то време само површно познавао, на седници Светог Архијерејског Синода је предлог мог именовања чврсто подржао. Недуго потом, имао сам част да његовом светом десницом будем узведен и у чин ђакона, у капели Српске Патријаршије у Београду, јануара месеца 2008 (у то време митрополит Амфилохије је, као најстарији члан Светог Архијерејског Синода, замењивао патријарха Павла на његовим дужностима). Од тог тренутка почиње период у коме сам на пољу мисије Цркве био директно упућен на Митрополита. Митрополит Амфилохије је редовно пратио Православни мисионар. Био сам одушевљен чињеницом да из броја у број примећује многе детаље, што му је изгледа била пракса за готово сву црквену периодику. Имао је нескривену жељу да Православни мисионар по свом квалитету и утицају буде по угледу на време када га је водио владика браничевски Хризостом (Војиновић) (1911-1989), човек чијим ликом и делом српска црквена историографија тек треба темељније да се позабави. Пред Редакцијом часописа је био озбиљан задатак јер је после редефинисања концепта и новог изгледа требало пронаћи и ауторе за текстове. Но једну веома важну подршку – митрополитову – већ на самом почетку смо сасвим недвосмислено добили. Било је ту разних епизода – и занимљивих, и помало смешних, али и крајње проблематичних – као и увек када се нешто изнова покреће и када човек нема довољно искуства. Умео је митрополит Амфилохије и да се наљути на нас и да нас добро искритикује када би се поткрала нека озбиљнија грешка у раду. Са друге стране, имао је задивљујућу особину да брзо опрости и заборави сваки пропуст – већ сутрадан би се ишло даље без икаквог оптерећења. Тај његов квалитет – да није био злопамтљив човек шта год да је у питању – је нешто што треба посебно истаћи. Они који су га познавали обично наводе његову молитвеност, богословски дар, храброст, срчаност… и све је то несумњиво имао изобилно. Но рекло би се да његова особина незлопамтљивости и умеће опроштаја нису довољно истакнути у сведочењу савременика. Притом, имао је још један посебан квалитет – умео је сасвим спокојно да прихвати критички интонирану реч, ко год да му је упути. То могу и лично да посведочим на основу многих разговора које смо водили на тему мисије у време док сам био ђакон, поготово када о тим темама нисмо имали исто мишљење. С времена на време, митрополит Амфилохије би питао за неки конкретан текст или се осврнуо на неки број Православног мисионара, редовно са себи својственом духовитошћу. Сећам се, примера ради, како је једном приликом духовито прокоментарисао: „Ђаконе, ти објави број [Православног мисионара] о православном монаштву, а ниједног монаха ниси имао за аутора текста!“. Ја га као одговор на то упитах шта мисли о насловној страни тог броја, која је била речитија од било ког текста (на њој је био блажене успомене архимандрит Јоил (Булатовић) (1940-2022) са гуслама у рукама). Митрополиту се одједном разгали лице и рече задовољно: „А, гуслара си ставио на насловну!“. Све те његове духовите досетке када је реч о часопису су нам веома значиле – пред собом смо имали епископа који је жудео за унапређењем мисије наше Цркве, и притом нас је редовно охрабривао када бисмо наилазили на тешкоће у раду. Некада нас је бодрио саветом, некада подршком, а некада духовитом опаском. Тако, када сам му 2016. године, на састанку уредника штампаних и електронских гласила Информативне службе СПЦ, рекао сасвим отворено да сам после девет година вођења Православног мисионара схватио да српско свештенство највећим делом није заинтересовано за мисију Цркве (повод је била фрапантна чињеница да су неки централни београдски храмови поручивали само два-три примерка Православног мисионара, а да су неке приградске цркве по централној Србији поручивале вишеструко више), он ми је моментално, са осмехом и пред свима, одговорио: „Човјече, зар ти је девет година требало то да схватиш?!“. Те његове духовите опаске су подизале човека у тренуцима малодушности и давале нову снагу да се иде напред. Да кажемо сада нешто и о новим мисијским пројектима које је митрополит покренуо, а у којима сам лично узео учешће од самог почетка њиховог осмишљавања и о којима могу да говорим сасвим референтно, као непосредни сведок. Средином 2008. године митрополиту је предложено да Архиепископија београдско-карловачка покрене организациону целину која би проучавала савремене технологије за потребе мисије Цркве, будући да је интернет већ тада постао главни комуникациони медијум. Притом, та организациона целина би била спремна не само за остваривање мисионарских шанси, већ и на систематичан одговор на технолошке изазове који су имали шире друштвене импликације. Црква је у периоду борбе за одбрану електронске приватности и слободе грађана Србије већ стекла озбиљну репутацију на пољу технолошких тема које утичу на човеков живот и било је право време да оформимо једно стручно тело које би озбиљно радило на том пољу, што би у посредном смислу отворило сасвим нови дијалог са српским интелектуалцима из техничке сфере. Када му је достављен детаљан елаборат за пројекат, митрополит га је прегледао, у назив додао једну корекцију и одмах доставио надлежним епархијским службама да га спроведу у дело! Тада сам се јасно осведочио да Митрополит Амфилохије није био човек бирократског духа – уколико би приметио мисионарски потенцијал неке идеје, одмах би гледао да је и реализује, без одуговлачења и сложених процедура којима црквена администрација понекад уме да буде склона. Благодарећи његовој доброј вољи, од 2008. године Архиепископија београдско-карловачка (а преко ње Српска Православна Црква) је добила Центар за проучавање и употребу савремених технологија, прво стручно тело те врсте у целом православном свету. Колико је поменути Центар био авангардан у своје време, сведочи и чињеница да су његови чланови били редовни учесници на десетинама домаћих и међународних стручних скупова на тему утицаја дигиталних технологија на живот савременог човека, а да је стручна експертиза Центра поводом новелирања Закона о заштити приватности читана чак и у српском парламенту као референтан документ. У међувремену, поменути Центар је због своје важности већ 2011. године постао синодално тело, у чијој традицији је до данас остало да га води свештеник који поред богословског има и информатичко образовање. Други велики мисионарски искорак који је урађен уз директно залагање митрополита Амфилохија било је покретање синодалног Мисионарског одељења Српске Православне Цркве 2014. године. Слично претходном пројекту, и у овом случају је било довољно да се Митрополиту образложи потреба за таквом структуром (по угледу на сличне мисионарске структуре које деценијама пре нас има Московска патријаршија и Атинска архиепископија) и да му се достави на папиру детаљан стручни елаборат. Била је то одлична прилика да се искусни мисионари наше Цркве организационо обједине и да по први пут у својој историји приђемо стратешки теми спољашње мисије. Већ на првој следећој седници Светог Архијерејског Синода митрополит Амфилохије је, на основу стручног елабората који му је достављен, предложио оснивање Мисионарског одељења СПЦ и тако је донета синодална одлука о оснивању тог стратешки важног мисионарског тела. Нажалост, и поред ентузијазма чланова (међу којима је било прекаљених мисионара, попут архимандрита Гаврила Лепавинског, о. Душана Колунџића, о. Саве Јањића, о. Ивана Цветковића, Станоја Станковића…), побољшане координације између најбољих мисионарских пројеката (попут Поука, интернет портала Сведок верни и Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског) и почетних успеха на пољу спољашње мисије (о чему говори први историјски превод изабраних мисли владике Николаја на јапански језик, урађен у организацији Одељења, који је потом у виду штампане брошуре публиковала Јапанска Православна Црква), Мисионарско одељење СПЦ је после годину дана успешног рада из сасвим непознатих разлога прешло у својеврсни статус хибернације. Митрополит ту, нажалост, није могао пуно помоћи јер у то време више није био надлежан за поље мисије. Такав развој догађаја био је крајње обесхрабрујући за све нас који смо били чланови тог тела, но и у овом случају сам једну ствар научио од митрополита – каква год да је ситуација, човек не сме да се повлачи ако ствари не иду како треба, већ треба да се смирава и да чека пуноћу времена за остварење циља. Прекоран поглед и оштар одговор који сам једном приликом, у присуству старешине грочанске цркве, добио од митрополита на молбу да се повучем ми је и данас жив у сећању: „То си сада дошао са таквим предлогом и никад више. Немој да ми штетујеш! Поставио сам те за мисију и нема повлачења! Заборави на ту идеју слободно“. Никад више му такав предлог нисам поменуо. Митрополит Амфилогије је здушно подржао још један важан синодални мисионарски пројекат. Реч је о Програму духовног вођења тренера борилачких вештина, који је покренут 2016. године. Идеја тог пројекта је била у томе да се искористи знање свештеникâ који су борилачки мајстори (а поготово искуство о. Воје Билбије), да би се из метода тренинга борилачких вештина у Србији временом искорениле медитативне технике Далеког истока и да би се, истовремено, тренери и вежбачи научили исихастичком начину молитве и борби против страсти, уз афирмацију српске борилачке традиције коју баштинимо од још од времена Светог деспота Стефана Лазаревића. Богу хвала, тај пројекат је (барем на територији Архиепископије београдско-карловачке) заживео и дао лепе резултате, кроз плодну сарадњу са неколико познатих борилачких клубова, међу којима је и једна интернационална аикидо академија. Поводом тог успешног пројекта сећам се још једне симпатичне епизоде са Митрополитом. Срели смо се неким поводом у Патријаршији убрзо после покретања тог Програма, а он је пришао и рекао: „Имаш ти занимљивих идеја. Неке ти прођу, неке ти не прођу [на Синоду]… Али ти само пиши и достављај предлоге, па шта буде“. Три једноставне реченице, али су дале крила. Баш као и оно његово – „Реци соколе!“ – које ми данас недостаје више него икад кад размишљам о мисији наше помесне Цркве… * У закључку, дозволио бих себи да устврдим да је велика штета што митрополит Амфилохије Радовић, по узору на владику Николаја (Велимировића), није био нека врста сталног епископа одређеног за мисију. Узевши у обзир његову нескривену жељу да на мисионарском пољу многе ствари покрене, као и његову велику практичност и ефикасност када је доношење одлука у питању, верујем да бисмо на пољу спољашње мисије брзо стали раме уз раме са Русима, Грцима и Антиохијцима, а да би се на плану унутрашње мисије догодио неки нови богомољачки покрет. Но Промисао Божији је одредио другачије: да Митрополит Амфилохије своју мисионарску харизму у пракси покаже на територији своје епархије, а да на синодалном нивоу буде покретач више мисионарских пројеката, од којих су неки постали успешне мисионарске структуре, а неки чекају пуноћу времена за своју адекватну реализацију. У свему, па и у домену мисије Цркве, митрополит Амфилохије Радовић је доследно следио логику Видовдана и косовских јунака. Ту логику – да се крсташ-барјак на духовном попришту ни по коју цену не испушта из руке – трудио се да пренесе и свима нама који смо га познавали и на њега били упућени у мисионарском домену. Нека би нам Господ Бог дао расуђивања, бодрости, снаге и храбрости да у свом мисионарском делању будемо достојни поменутог завештања које нам је Митрополит предао. извор
  2. На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине. Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије. Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу. Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре. У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех. Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије. Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде. Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале. "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом. Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка. Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори." Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби. Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца. Просечна старост погинулих била је 25 година. У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије. Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену. Весна ИЛИЋ
  3. ПОЧЕТАК НАПАДА Команда Друге армијске области ЈНА којој је било сједиште на Бистрику у Сарајеву је нападнута минобацачима и снајперима 22. априла 1992. из правца пиваре. Дана 2. маја 1992. године у 12 часова извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране ткз. Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор. Напад у којем је учествовало око 200 припадника муслиманских паравојних снага и предводили су предратни криминалци Јусуф Јука Празина и Емин Швракић уз Зорана Чегара и дио Специјалне полицијске јединице БиХ уз Керима Лучаревића Доктора — команданта Војне полиције ткз. Армије Босне и Херцеговине. Лучаревић је тада распоредио двије чете људи на Скендерији: од зграде Електропривреде до Народне банке и од Народне банке до Старог града. Командири чета били су Исмет Бајрамовић — Ћело, начелник ВП и Џевад Топић — Топа, командант батаљона Војне полиције. На страни ЈНА, генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. заштитни моторизовани пук са два БОВ-а и три "пуха" уз 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упадали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића до наредног јутра када су се предали уз 6 погинулих. Мајор ЈНА Марко Лабудовић са санитетским возилом из Војне болнице кренули су у помоћ ка групи пуковника Шупута и били су дочекани и уништени код трамвајске станице на Скендерији уз 14 погинулих. Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. У 17 часова убијен је војник ЈНА Пелемиш у команди. Напад је престао око 20 часова. Мапа злочина у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. које су извршили припадници муслиманске такозване Армије Босне и Херцеговине РАТНИ ЗЛОЧИНИ Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Милутин Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра. Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова. Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова. На челу колоне која је бројила око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали. - "Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.... Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу." - генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира - пут у Сарајево“ Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја 1992. било је 42 погинула војника и цивила од чега пет официра, 73 рањених, а 215 је заробљено или отето. ЖРТВЕ У масакру у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. године током напада на колону ЈНА су убијена 42, а рањена 73 војника, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба. Међу убијеним војницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици смртно је страдало и шест Хрвата, два муслимана, и два Албанца. У нападу на колону ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. заробљено је 207 лица (војници, официри и грађанска лица у ЈНА), који су задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пушени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини на муслиманско руководство у Сарајеву. Убијени војници ЈНА у Сарајеву: 1. Зоран Гајић, војник 2. Александар Глуховић 3. Миломир Јањић 4. Небојша Јовановић, војник 5. Роберт Кочишин, војник 6. НН Весна, грађанско лице у ЈНА 7. НН Чедо, резервни војни полицајац 8. Витомир Петровић, војник 9. Властимир Петровић, војник 10. Стево Ритан, војник 11. Козафер Ротић, војник 12. Предраг Нинков, војник 13. Саша Урошевић, војник Убијени војници ЈНА у заседи на Скендерији 1. Мирко Лабудовић, капетан ЈНА 2. Обрад Гвозденовић, поручник ЈНА 3. Ивица Цветковић, поручник ЈНА 4. Нихад Кастрати, поручник ЈНА 5. Бранко Поповић, војник ЈНА 6 Круно Бешлић, војник ЈНА 7. Младен Николић, војник ЈНА 8. Радош Пајовић, војник ЈНА 9. Александар Благојевић, војник ЈНА 10. Срђан Николић, војник ЈНА 11. Небојша Бојанић, војник ЈНА 12. Драган Витковић, војник ЈНА 13. Горан Дивовић – Дивац, војник ЈНА 14. Миломир Мојсиловић, војник ЈНА 15. Перица Новић, војник ЈНА 16. Жељко Ракић, војник ЈНА Убијени војници ЈНА у Добровољачкој улици 1. Здравко Томовић, војник ЈНА 2. НН Гвозденовић, 3. Мирко Сокић, пуковник ЈНА 4. др Будимир Радуловић, пуковник ЈНА 5. Нормела Шуко, грађанско лице у ЈНА 6. Миодраг Ђукић, војник ЈНА 7. Бошко Јовановић, потпуковник ЈНА 8. Бошко Михајловић, пуковник ЈНА 9. Градимир Петровић, пуковник ЈНА 10. Ивица Симић, десетар ЈНА Рањени војници ЈНА у Сарајеву: Дмитар Арбутина, војник Гојко Гобелић, војник Милован Гусак, војник Александар Дошло, војник Радомир Дубљевић Младен Јелисавац, војник Радивоје Кандић Милчо Костић, потпуковник Славиша Крављача, војник Боро Крсмановић Михајло Лалић, војник Александар Малевић, војник Небојша Марковић, војник Симо Марковић, војник Бранко Матовић, војник Предраг Милијић, војник Владица Нинковић, војник Младен Николић, војник Гавро Нинковић, војник Ненад Поповић, војник Теодор Рускић, војник Здравко Савановић, војник Раде Станојловић, војник Добривоје Стојановић, војник Љубинко Сушић, војник Симеун Тадић, војник Срђан Тешановић, војник Војин Тушевљак Добривоје Стојановић, водник Рањени војници ЈНА у Добровољачкој: Звездан Арсић, војник ЈНА Зоран Аџић, војник ЈНА Слободан Бојанић, војник ЈНА Слободан Васић, пуковник ЈНА Комнен Жарковић, пуковник ЈНА Зоран Зрнић Јосип Ивановић, пуковник ЈНА Јовановић, пуковник ЈНА Драган Ковачевић, војник ЈНА Душан Ковачевић, пуковник ЈНА Љубинко Лукић, пуковник ЈНА НН војни полицајац НН водник ЈНА Драгољуб Павловић, пуковник ЈНА Горан Пантић, војник ЈНА Фрањо Патачко, потпуковник ЈНА Славка Петровић, грађ. лице у ЈНА Ласло Правда, капетан ЈНА Глигор Стравњак, потпуковник ЈНА Марко Стаменковић, грађ. лице у ЈНА Симеунка Стаменић, грађ. лице у ЈНА Иванка Станков, грађ. лице у ЈНА Драгослав Станковић, капетан ЈНА Енес Тасо, пуковник ЈНА Ратко Каталина, пуковник ЈНА Убијени војници у Дому ЈНА: Џевад Биџо, портир Рањени војници у Дому ЈНА: Богоје Божиновиски, потпуковник ЈНА Војислав Дуцан, војник ЈНА Петар Станишић, домар Погинули војници РУ "Ђуро Ђаковић": Срећко Јовановић, официр ЈНА Слободан Јелић, возач БОВ Предраг Церовић, војник погинуо у БОВ Рањени војници РУ "Ђуро Ђаковић": Верољуб Марковић, рањен у БОВ Раденко Магазин, водник ЈНА Бојан Јовановић, водник ЈНА Убијени у згради Команде II Војне области: Перица Новић, војни полицајац ЈНА Горан Дивовић, војник Рањени у згради Команде II Војне области: Жарко Пантелић, поручник ЈНА Ненад Шумански, ст. водник ЈНА Горан Белић, поручник ЈНА НАЛОГОДАВЦИ Ејуп Ганић - тадашњи члан Предсједништва БиХ, Хасан Ефендић тадашњи командант Штаба ТО БиХ, Јусуф Пушина - тадашњи замјеник шефа МУП-а, Јован Дивјак - официр ткз. Армије БиХ, Фикрет Муслимовић - официр ткз. Армије БиХ, Драган Викић - командант Специјалне јединице полиције, Емин Швракић - оснивач „Зелених беретки“, Заим Батковић - Заги - оснивач „Патриотске лиге“, Јовица Берковић, Решад Јусуфовић, Јусуф Кецман, Дамир Долан, Ибрахим Хоџић, Исмет Бајрамовић - Ћело, Џевад Топић - Топа ПОСЉЕДИЦЕ Након овог догађаја нико у Сарајеву није више могао нормално да се креће. Дошло је до разграничења. Муслимани су контролисали центар Сарајева, а Срби околна брда. Тако је потрајало до краја рата, односно до потписивања Дејтонског споразума 21.11.1995. године. Двије недеље после овог злочина сличан сценарио се поновио у Тузли 15. маја 1992. године, када су припадници муслиманских паравојних јединица "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига" са јединицама МУП-а Тузле, напале колону ЈНА на Брчанској малти, која се повлачила у складу са споразумом официра ЈНА са локалним руководством Тузле. Босна и Херцеговина је после ових догађаја била у неповратном путу за ратни пакао који ће трајати 3.5 године, уз огромне цивилне жртве и материјална страдања. СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године. Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. год, a предмет је заведен под бројем КИ 651/93. 1. марта 2010. године у Лондону је ухапшен Ејуп Ганић и држан у притвору 10 дана. Пуштен је уз кауцију 300.000 фунти, под неразјашњеним околностима, иако је Ганић на црвеној листи Интерпола, коју је Србија расписала још 1992. године. 3. марта 2011. на аеродрому у Бечу је ухапшен Јован Дивјак, по међународној потерници Интерпола, коју је Србија расписала, али је после 5 дана пуштен уз кауцију 500.000 евра. Аустријски суд је као разлог пуштања навео да "Суд у Србији не би био објективан". ГОДИНАМА КАСНИЈЕ Породице жртава никада нису могле да одрже парастос и молитвено сјећање на мјесту страдања тј. убиства њихове дјеце, очева, мужева, браће, рођака, кумова... јер муслимански екстремисти су увјек уз подршку међународне заједнице овакве ствари блокирали и чак физички нападали озжалошћене људе, који су само хтјели да обаве вјерски обред, а не провокације или политичке митинге. Ради се о томе што је злочин у Добровољачкој улици вјешто замаскиран у сарајевској тј. муслиманској јавности као нешто што је "патриотско", нешто што је требало учинити и да је у тој ситуацији све дозвољено. Породице жртава не желе да се њихова мука и бол политизују, али се боре за своје људско право да на мјесту убистава војника ЈНА могу доћи, запалити свјеће и оставити букет цвијећа. Већ годинама се у Источном Сарајеву у ентитету Републике Српске... одржавају прастоси, што је неких 12-13 км од мјеста страдања војника бивше ЈНА. ПУБЛИКАЦИЈЕ О овом ужасном злочину који се догодио почетком маја 1992. године постоји свега пар документарних филмова, као и то да је неколико књига написано, највише од очевидаца, односно свједока тог сарајевског покоља. 2007. године филмска кућа "Срна филм" са Пала је снимила документарац "Добровољачка - мјесто злочина", који потписују Милован Пандуревић и Милован Јевтовић и Сњежан Лаловић. Драгоценост филма је и то што је пред камере стало пуно свједока и очевидаца. Да се не заборави и не понови! http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=Добровољачка-1992&fbclid=IwAR3AIchKkCfjEzYJfDuZEVtC9XntaxGDDGSnBQ84dkl1ef8qn_cpztrJcmY
  4. Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету. Далеке 2003. године био је мој први сусрет са владиком Атанасијем лице у лице. То је био један од оних сусрета, који се никада не заборављају и који остављају дубоки траг у уму и срцу, који остављају сведочанство о нечему духовно значајном. То је била потврда за аутентично богословље – живо, надахнуто, ологосено; осећаш богословље „освежено” Духом благодати. То је било богословље, које исцељује интелектуалну немоћ и мистагошки уводи ум ка тајни истинског богопознања. То је било богословље, које смирује претенциозност учења и постаје „мера” аутентичног егзистенцијалног порива срца. Током првог сусрета осетио сам богословље као живо сведочанство, као глас тајанственог разговора. И владика Атанасије ме прихватио за свог саговорника мало касније, током 2006. године, прихватио ме да разговарамо о богословљу лицем у лице. Тако је било и следећих година. Сатима смо говорили о богословљу и у сваком његовом одговору на моје питање осећао сам надахнутост библијским пророцима и апостолским духом, осећао сам мудрост отаца. Да, владика Атанасије је говорио умом отаца, водио ме њиховим путевима. Тада сам схватио, да он не говори о оцима, већ разговара са њима и позива те да се укључиш у тај разговор. А разговор је увек био на једну исту тему: Онај, Који је исти јуче, данас и увек – Христос Богочовек, Црква, Литургија, подвиг живота у Христу… И циљ сваког разговора, сваког богословског слова је био исти: Христос да постане богочовечанска мера нашег живота, нашег ума, наших осећања/емоција, наше воље, на цео наш живот и однос према Богу и према другима… Да, владика Атанасије је био и остаће човек Цркве. У свакој његовој речи, у сваком гесту, у сваком поступку назирала се тајанствена богочовечанска и црквена логика, коју је изражавао на јединствен начин. Кад се шалио или играо фудбал, кад је реаговао бурно или тешио, једноставно је тражио путеве/начине, којима да се приближи другоме, да га уведе у Истину и живот Цркве. У потрази за богочовечношћу епископ Атанасије је имао истанчан осећај за истинског човека. Умео је да ствара блискост, био је бескрајно осетљив на радост и бол обичног човека, за оно природно, свакодневно, народно, које нам често измиче од псеудоинтелектуалног снобизма, који он није подносио. Био је носилац оне здраве православне духовности , која види целу творевину као јако добру, зато што је видео принесену Богу на Литургији, у Евхаристији. И вођен својим евхаристијским погледом на свет, владика Атанасије богословљаваше деценијама за Литургију као језгро нашег хришћанског бића и живота, и то све тако како је беседио са оцима. Једном речју, живео је и богословио је на органски начин, живећи своју црковну идентичност саборно, васељенски. Једном речју, ходао је апостолским стопама, говорио надахнуто пророцима, сведочио мудрошћу црквених отаца. Владика Атанасије је имао дар да живи и богословствује у Христу Богочовеку, но никада не чувајући Га само за себе, већ великодушно го делећи свакоме, ко може да понесе тај подвиг, да се томе посвети. Тај дар је добио од свог духовног оца светог Јустина Ћелијског и исто као он остао је веран Христу Богочовеку. И као човек Богочовека био је слободан човек, имао је истинску слободу у Христу. Да, Владика Атанасије је био истински слободан човек! Био је човек изненађења, не очекујућег геста, спреман сваког момента да прихвати ризик да буде духовно „експлозиван” у Духу. Имао је дара да уклања сваку баријеру, на направи „пробој” ка другоме, да осуди сваки формализам и фалш, да изобличи сваки ускогруди зилотизам и арогантни псеудоинтелектуални снобизам. Да, био је спреман на све то заради слободе у Христу, заради Истине, коју је назвао речима светог Јована Златоустог „стуб и ослонац Цркве”. Имао је харизму да сруши сваку преграду, сваки стереотип и предрасуду и истовремено да поштује и ревносно брани Предање, да се бори за истину у Христу. Био је спреман да постане Христа ради јуродив, да сведочи за Истину (=Христос) и да је приближи свакоме од нас – од епископа и професора до најмањег детета. Да, владика Атанасије је био слободан да проповеда храбро и смело и истовремено са тиме да воли на његов начин дубоко и искрено. Био је слободан чак и од себе самог и знао је да нас пази од себе, да би нас усмерио једино ка Христу. Говорио је гласом Цркве, гласом отаца, но не за да би нас приближио себи, не да би слушали њега, већ да слушамо само и јединствено Христа и Његове пријатеље – свете и оце Цркве. Знао је да буде попустљив ка немоћнима у богословљу, но био је бескомпромисан за сваку замену, за свако вештачко мудровање, на свако лукавство овога века, на сваку неистину. Био је оличење јеванђелског принципа: истина ће вас направити слободним. Да, владика Атанасије је био слободан у Истини! И баш зато што је био слободан, био је динамичан човек. Био је човек динамике, подвига, стално превазилазио сваку статику, пасивност, застој. За њега живот је био динамика, а динамика – живот! До краја је остао динамичан и отворен човек и учио је и друге да живе у слободи у Христу на један динамичан начин… Да, владика Атанасије је живео дар слободе у Христу и борио се да нас направи слободним од псеудобогословског, од псеудодуховног, од псеудоцрквеног, од сваког покушаја наметања сопствених мера. Управо та његова слобода га је правила сабеседником отаца… Сада схватам, да заглавље једне његове књиге „На путевима отаца” звучи као програм, и тај „програм” владика Атанасије је испунио на величанствен начин. Живот му је био ходање по путевима отаца и непрекидно разговарање са њима слично као Лука и Клеопа, који су разговарали са Христом на путу за Емаус. И слично њима, увек је доводио разговор за ломљење хлеба, до тајне Литургије. Истовремено увек је тражио нове и нове сабеседнике/саговорнике – да их посвети мистерији бескрајног дијалога са оцима и, коначно, да их направи својим и њиховим сатрпезарима. У сваком од нас видео је потенцијанло новог саговорника на тему Христос Богочовек и правио га је актуелним сатрпезником небескоземаљске трпезе Евхаристије. Довољно је само да пожелиш да се посветиш. И владика Атанасије уводи у такав разговор, у којем биваш истински слободан за сусрет и загрљај Богочовека Христа. Умео је да „рашири” умове и срца својих слушалаца и читаоца. Да, имао је дар да ослобађа, но и да васпитава у одговорност – у одговорност према Цркви, према Истини=Христу. Тај дар нам је оставио као наследство, као добар залог, као завет… Јуче се представио пред Господом један од највећих теолошких умова нашега времена! Представио се пред Господом један од данашњих/савремених великих васељенских учитеља Православне Цркве! Владика Атанасије је завршио свој земаљски подвиг и преселио се у вечни живот, да продужи да беседи са оцима Цркве у загрљају Христа, о ком је толико волео да говори. Преселио се у вечност, и продужио да буде достојан сатрпезник/сатрпезар на трпези вечне Евхаристије, и оставио нам је позив да будемо достојни сатрпезари овде и сада… Оставио нам је огромно теолошко/богословско богатство од хиљаду страница „записа” свог дугогодишњег беседовања са оцима. Оставио нам је и завет: да будемо верни људи Богочовеку Христу и да будемо достојни саговорници Христових пријатеља. Оставио нам је десетине књига, лекција, беседа, проповеда, но и успомене за непоновљиве личне сусрете са њим лице у лице. У Христу Господу ово вечно сећање је и нада у есхатолошки сусрет у Царству Божијем као пријатељи Христови, као сабеседници, као сатрпезници… заједно са њим у загрљају Богочовека Христа! Остала нам је вечна успомена на непоновљиву личност владике Атанасија, на великог духовника богопросветљеним васељенским умом препуног љубави у срцу. Вечна да је успомена на верног човека Богочовека Христа, на човека Цркве Христове – епископа Атанасија! Хвала ти, владико! Дубок поклон и нека Бог подари блажен покој твојој души! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  5. Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ
  6. Дана, 19. новембра 2015. године упокојила се мати Февронија – игуманија Пећке патријаршије, која је пуних 59 година била игуманија и бранич ове српске светиње Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје. Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре прије двије године подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се на данашњи дан 2015. године упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији. Мати Харитина је тада казала да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот. Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња. “Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо”, поручила је мати Харитина и додала да је монашки пут мати Февроније јако дуг. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, како каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине. “Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством”, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно. Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара. Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања: “Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године… било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.” И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду: “Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.” Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала. Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, истицао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: “Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству”. Миторополит је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији. Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На монашењу сестре Наде, којој је дао монашко име Февронија, у манастиру Бешка на Скадарском језеру, блаженог спомена Митрополит Амфилохије је рекао да је мати Февронија Пећка једна од најдивнијих подвижница рода нашега: “Мати Февронија једна од најдивнијих невјеста Христових у нашем роду у овом злом и смутном вијеку и времену.“ Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Емисија “Косметска кандила” Радио Светигоре прошле, 2020. године, била је посвећена управо овом кандилу вјере Српске православне цркве на распетом Косову – мати Февронији, поводом пете годишњице од њеног упокојења. Емисију можете послушати на линку: Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Кратaк животопис мати Февроније Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак… У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом у четвртак 7. октобра 2021. године у зајечарском Саборном храму. Епископу су саслуживали игуман манастира Хиландар архимандрит Методије, игуман манастира Буково архимандрит Козма, буковски јеромонах Енох, сабрат манастира Хиландар јерођакон Нектарије и зајечарски свештенослужитељи. Након Литургије служен је патастос блаженопочившем Епископу тимочком и подвижнику хиландарском Мелентију. По завршетку службе Епископ Иларион упутио је речи благодарности драгим гостима на молитвеном присуству и изразио наду да ће се и убудуће помени блаженопочившим епископима тимочким вршити на овако свечан начин. Извор: Епархија тимочка
  8. О лику и делу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила-Мома Кривокапића, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор Богословије Светог Петра Цетињског. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота Немања Кривокапић: Сећање на проту Момчила-Мома Кривокапића *Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију (Јевр 13, 7), речи су Светог Апостола Павла којима је био надахнут број Православног мисионара са почетка ове године. Драги прото, како бисте нашим читаоцима протумачили ову важну поруку која је упућена свима нама? – Апостол Павле нас овим ријечима подсјећа да у свему што радимо треба да имамо узор у онима који су се трудом и исправним поступањем већ показали и доказали. Сви ми, колико год имали добру намјеру и жељу да учинимо добро, увијек смо у опасности да због неискуства или лоше процјене не испунимо очекивано, па је природно да се ослонимо на оне који боље знају од нас. Није срамота, напротив, мудро је питати и угледати се на старије и искусније, баш као што су се и апостоли угледали на први и највећи узор — самога Господа Исуса Христа, и као што су се, као што видимо из историје Цркве, црквени оци угледали на апостоле, трудећи се да све што раде и проповиједају, буде по узору на оно како су то они чинили, што би данас рекли, да буде у духу апостолског, црквеног предања. Зато што је то посвједочени прави и већ утабани пут који води ка спасењу свих нас. *У духу наведеног, прилика је да са нама поделите сећања на блаженопочившег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. – Нема бољег примјера да потврди малоприје поменути цитат Апостола Павла, од присјећања на живот и дјело нашег Митрополита Амфилохија. Једна ствар је ријечима говорити шта треба радити, а потпуно друго, показивати то својим личним примјером. Умјесто да по ко зна који пут наводимо шта је све урадио за вријеме своје више него плодне архијерејске службе, истакао бих основну импресију која ми се намеће када говорим о Митрополиту Амфилохију, а то је љубав према богослужењу, првенствено Светој Литургији. Господин Јован Маркуш је, у једном тексту, навео да су израчунали да је одслужио око 10.000 литургија, а оно што сви знамо јесте да је служио скоро сваки дан. Много се очекује од једног архијереја, па и од других свештенослужитеља, али се у том мору наметнутих обавеза често заборавља оно основно, главно, за шта смо Духом Светим призвани и благословени, да служимо богослужења, да приносимо бескрвну жртву Богу у име свег народа. Јесте, Митрополит Амфилохије је заиста неуморно радио, али је све почињало Литургијом коју је увијек са пуно концентрације и молитве служио. Из ње је црпио снагу за све што је даље радио. Митрополит Амфилохије је био истински човјек молитве. *Лик и дело Вашег блаженопочившег оца по телу, протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, остаће златним словима записани у историји Митрополије црногорско-приморске, а посебно прекрасне и поносне Боке Которске. Замолио бих Вас да нашим читаоцима приближите лик чудесног проте Мома? – Оца Мома су описивали као спој темпераментног и бескомпромисног борца, необично снажног духа и карактера, а у исто вријеме благог пастира и духовника који је знао да утјеши и посавјетује и да одвоји вријеме за свакога. Био је истовремено човјек бритке, али и благе ријечи, дубоког и снажног, али топлог и драгог погледа. Његов ђак, свештеник Душан Биговић, написао је за њега: „За пуних педесет година свештеничке службе, толико је учинио да је у очима нашег народа постао као неки светац, митска личност. Дужност, повјерену му од Бога и људи, вршио је часно и са таквом ревношћу, да му је широка народна душа, назив те службе додала личном имену. Тако је настао Поп Момо.“ Долазак оца Мома у Котор 1969. године заиста је био епохалан догађај. У оно вријеме када је Црна Гора била духовно опустошена, са малим бројем вијерника и незнатним бројем свештеника, углавном старијих, долазак младог и школованог свештеника била је нека врста сензације. Поготово што је он од првих дана показао да није случајно ту дошао, него да уради конкретне ствари. Многи су му се чудили што је то одабрао, јер су сматрали да су Црква и религија прошлост, неки од родбине су му и замијерали сматрајући да је то губљење времена. Убрзо су сви добро упознали његов невјероватан темперамент и карактер, да се ради о човјеку који се никога не боји сем Бога коме служи, који зна шта хоће и шта му је посао, и да никоме неће дозволити да му стане на пут у томе. У то вријеме када је комунизам био у најјачој снази, његову храброст су многи карактерисали као лудост. У више ситуација када је УДБА покушала да га спута у мисионарењу, одлучно им је показао зубе, што је намученом вијерном народу јако значило, видјели су у њему неку врсту новог Марка Краљевића, који има петљу да се супротстави тиранину, па су му често приписивали и догађаје који се и нису стварно догодили или претјеривали у описивању онога што се догодило. Тако су настајале приче да има црни појас у каратеу и да је пребијао по десеторицу момака одједном, итд. А он је ту репутацију вјешто користио за вршење своје мисије на добробит Цркве. Онако згодан и наочит, шармантан и елоквентан, а увијек до краја одлучан и истрајан у свему шта би почео да ради, низао је успјехе у ономе зашта га је Бог и послао и све тако до задњега дана. Неки мисле да су ови последњи догађаји утицали на његово здравље и да нас је због тога раније напустио. Али, ми који смо га добро познавали знамо да су њему, вјечитом борцу, ове литије и све што им је претходило, само продужиле живот, јер је борба за Цркву била његов живот, он је, како су вољели да кажу, „радио на адреналин“, то је био он и, као што рече отац Предраг Шћепановић, „живио је на земљи онолико колико је и служио“. *Да је прота имао посебну љубав према капели на Ловћену, сведочи и храм који је саградио по узору на порушену ловћенску капелу? – Отац Момо је често говорио о Ловћенској капели. Много пута сам имао прилику да га слушам док је разговарао са различитим саговорницима и у различитим околностима. Али, увијек је било са оним истим жаром. Никада није заобилазио ту тему. Капела је за њега била, као што и треба да буде сваком свештенику из Црне Горе – олтар свети. Јако је тешко и емотивно поднио рушење капеле, као и све оно што је томе претходило. Као реакција на све то, јавила се идеја да одмах по рушењу Ловћенске капеле, сагради исту такву у својој парохији. Иако је та идеја у то вријеме фанатичног и острашћеног комунизма била равна лудости, отац Момо је снагом своје воље и огромној љубави према том светом идеалу, уз мноштво перипетија које се у једном оваквом тексту не могу описати, наравно успио. Живио је за дан када ће ту капелу поново видјети и на врху Ловћена. То му је на жалост, као и Митрополиту Амфилохију, остао недосањани сан, а Свевишњи Господ, који зна све тајне, зна зашто је тако требало да буде. *Као што је његов живот у потпуности био чудесан по много чему, можемо ли рећи да је и његова кончина била чудесна, што је потврдио благи осмех на лицу блаженопочившег проте? – Да, тај благи, спокојни осмјех на самртном одру, као да изговара ријечи Апостола Павла: Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах... као да гледа иза себе, задовољан оним што је оставио. Иако је требало, по некој нашој људској логици, тек сада да ужива у плодовима свога рада, а и да помогне савјетима нама млађима, Бог га је седам дана по одласку у пензију узео себи. А отац Момо овим осмјехом, као да потврђује да је тако требало да буде. Педесет година службе, и то скоро без дана одмора, не зато што му неко није дозволио да иде на одмор, него једноставно зато што није знао да се одмара. Прво, јако дуго је био једини которски парох па је навикао да сам све вуче, а и када смо дошли ми млађи, није се много промијенио. Једноставно, био је неуморни прегалац. Па да, дефинитивно, за такве људе и није пензија. Као да каже: док радим, радим свом снагом, а сада одох... *Не бисмо смели да изгубимо из вида на један детаљ који је веома важан. Наиме, отац Момчило је био „претеча“ који је припремио долазак Епископа банатског Амфилохија на место митрополита црногорско-приморског, док се Божијим промислом упокојио у Господу шест месеци пре Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, настављајући тако ту нит коју је целога живота носио бивајући подршка и помоћ своме епископу. – Митрополит Амфилохије и отац Момо су прије свега били велики пријатељи, још од времена када је отац Момо кренуо у Богословију и када га је тамо дочекао млади богослов Ристо као старији ђак. Већ тада се родило велико пријатељство које ће се само још више продубљивати и током студија, али и касније. Не заборавимо да су обојица били духовна чада Светог аве Јустина, заједно са Владиком Атанасијем. Често су сви заједно одлазили код аве и „правили планове“ за будућност. Још тада је постојала та идеја да Амфилохије буде Митрополит црногорско-приморски, али тада то није било реално. У једном периоду разилазе им се путеви, отац Момо одлази у Црну Гору и започиње мисију, а Митрополит Амфилохије у Грчку. Када је дошло вријеме, отац Момо је предложио оцу Јустину да својим ауторитетом организује долазак јеромонаха Амфилохија у Црну Гору, што је он преко јеромонаха Атанасија и учинио. (Када се упокојио отац Момо, Владика Атанасије ми је послао аудио поруку у којој је говорио управо о овим догађајима). Наравно да је о свему био обавијештен и Патријарх Герман. Када је УДБА сазнала за те планове, покушали су на све начине и разним притисцима на патријарха да то спријече, али нису успјели – послије пензионисања Митрополита Данила на трон Митрополије црногорско-приморске коначно је постављен Митрополит Амфилохије (који је претходно непуних пет година био епископ банатски). Од тада су њих двојица били најближи сарадници на духовном препороду Црне Горе и буквално до задњег даха предводили Цркву у овој величанственој побједи које смо сви свједоци. *Да ли је пример оца Момчила утицао на Вас да кренете путем богословствовања, те да поред свештеног служења обављате и одговорну учитељску службу као професор Богословије Светога Петра Цетињског? – Отац Момо ми је у свему био узор. Драгоцјено је било узрастање уз таквог човјека. Хвала Богу, био сам често уз њега, помагао, стицајем околности био актер многих догађаја у вези са њим. Наравно да ме је то мотивисало да пожелим да идем тим путем. Имао сам ја још узора, и његов отац Ристо је био свештеник, и отац моје мајке био је чувени свештеник, катихета, бесједник, апологета, професор и декан Богословског факултета прота Лазар Милин, мој ујак прота Драган Милин, касније и већ поменути Митрополит Амфилохије, али у тим тренуцима када сам стасавао и када се рађала мисао и жеља да будем свештеник, испред мене је дефинитивно био лик оца Мома - идеал правог свештеника какав би желио да будем. И дан-данас ми је сан да достигнем оца Мома, а бићу задовољан ако му будем до кољена. Такође, велика ми је част што предајем у Богословији коју је завршио мој дјед Ристо, а чији је први ректор од њеног обнављања био мој отац Момчило. *Будући да сте настојатељ Светониколајевског храма у срцу Котора, замолио бих Вас да нашим читаоцима предочите особености црквеног живота у Котору. – Котор је град који је у својој дугој историји мијењао многе господаре, а самим тим град у коме су се укрштале и многе културе. Град у коме су дубоки духовни и културни траг оставили Немањићи који су владали Котором преко 200 година, али и град који је касније вијековима био прво под Млечанима, а касније под Аустроугарском и Француском, који су, опет, оставили Котору неки свој печат и карактер. Православни становници су често уз велики труд морали да чувају свој духовни идентитет, а Црква је увијек била матица око које су се окупљали. Само да подсјетим да је управо из тог разлога у једном периоду постојала и Бококоторска епархија са сједиштем у Котору, којој је управо био циљ да очува духовне особености православних у Аустроугарској монархији и сачува их од асимилације и покушаја прозелитизма. Посебна драгоценост јесте посебна богослужбена пракса која се деценијама негује у Котору. – Познато је да у Котору никада није прекинуто вршење богослужења чак ни за вријеме рата, као што је био случај у готово цијелој Црној Гори. Као један вид чувања културног и духовног идентитета Боке било је и његовање православног богослужења. Тако су се поред уобичајене богослужбене праксе у Боки задржале и неке особености. Тако се на примјер овдје још од 17. вијека за вријеме Успенског поста служи молебан Пресветој Богородици у знак захвалности што их је спасила од куге која је у то вријеме харала приморјем. Они су се тада молили Богородици служећи овај молебан, а пошто су биле услишене молитве, у знак захвалности наставили су да га служе све до дана данашњег. То је у ствари онај општепознати молебан из часослова, али су сачуване неке архаичне мелодије из старине које ово богослужење чине посебним. Ми сви заиста уживамо у овом предивном богослужењу, а тако уједно чувамо аманет наших предака. Такође је интересантан славски обред који је у Боки у сачуван у пракси, а који се разликује од општепознатог резања славског колача. Када је прота Момчило дошао у Котор и сусрео се са тим обредом који је мало једноставнији и краћи, хтио је одмах да га замијени овим познатим, али је ипак прво хтио да се консултује са његовим духовним оцем Јустином Поповићем. Када је ава Јустин чуо како изгледа тај бокешки обред, рекао је да га ни случајно не мијења, јер је старији од овога и да потиче можда још од времена Светога Саве. Такође смо поносни на предивна великопосна богослужења, а посебно Страсне седмице и Васкрса која обилују особеностима карактеристичним а Боку. *Богослужбеном благољепију доприноси милозвучно појање Српског певачког друштва „Јединство“. Оче, упознајте нас са хоровима који делују при наведеном певачком друштву. – Више од 180 година, његовање духовне традиције и богослужбеног живота храма Светог Николе у Котору употпуњује и уљепшава Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора. То је једно од најстаријих пјевачких друштава на Балкану, званично основано давне 1839. године, дакле само годину дана млађе од најстаријег „Панчевачког српског црквеног певачког друштва“, мада ми волимо да нагласимо да постоји доказ да је постојало бар десетак година прије званичног регистровања, јер се зна да је група пјевача из Котора нотно пјевала на сахрани Светог Петра Цетињског 1830. године. Када би се ово Друштво хвалило само годинама постојања и огромним пјевачки и духовним искуством, имало би чиме да се хвали, али је нама још драже што је оно баш у данашње вријеме више него активно и плодно, на корист и радост наше Цркве. У последњих 25 година од када хор води диригент ђакон мр Михајло Лазаревић, СПД „Јединство“ је осим пјевања на богослужењима и црквеним свечаностима и духовним академијама, учествовало на многобројним хорским фестивалима и међународним такмичењима гдје је освојиловелики број значајних признања и награда. Ево рецимо, ове године смо, због изузетног успјеха на претходна два такмичења у Гродну и Хајновки, позвани у Минск на чувени међународни фестивал „Державни глас“, и то од стране чувене композиторке и диригенткиње Јулијаније Денисове, што нам чини велику част. У оквиру Друштва, поред сениорског хора, постоје и дјелују дјечији и омладински хор. Дјечији хор је настао спонтано, када је групу дјеце која су похађала вјеронауку при цркви Светог Николе, садашња диригенткиња хора Ивана Кривокапић почела да подучава пјевање црквених пјесама. То је временом израсло у озбиљан хор који је сада редовни учесник црквених манифестација и академија. Хор често пјева на недјељним и празничним литургијама, тако да на тај начин дјеца активно учествују у богослужењу и црквеном животу. Због великог успјеха у раду, чланство хора стално се повећавало, јер је све више дјеце жељело да буде члан хора. Тако се јавила потреба да се оформе два дјечија ансамбла различитих узраста, дјечији и омладински, што заједно броји преко стотину дјеце. Ово је изузетно важно, не само због чињенице да велики број дјеце учествује у богослужењу и црквеним манифестацијама, него и због тога што се на тај начин прави квалитетна база пјевача који ће већ припремљени и навикнути на хорско пјевање, логично, у већини случајева наставити да пјевају у сениорском хору. Дакле, можемо рећи не бринемо за будућност „Јединства“. *Драги оче Немања, која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? – Како је цијели разговор био у духу оца Мома, и поука би била у његовом стилу, а он је волио да цитира Апостола Павла и да каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Фил 4, 13). То није само говорио, него дубоко вјеровао и животом и дјелима доказао. Уз непоколебљиво поуздање у Бога, све је могуће! Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 10-17) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. 07/16/2021 Извор: Patmos На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије. Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева. Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије. У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад. Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи. Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе View full Странице
  10. На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије. Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева. Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије. У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад. Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи. Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе
  11. У московском Донском ставропигијалном мушком манастиру 25. марта 2021. године служен је свечани молебан и литија за борце грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године, који су своје последње земаљско уточиште пронашли у древном московском манастиру. Уз благослов Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, богослужење је предводио митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, коме су саслуживали архиепископ каширски Теогност, председавајући Синодског одељења за манастире и монаштво, настојатељ Донског манастира, и викар Најсветијег патријарха, епископ дмитровски Теотилакт, протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а, протојереј Игор Јакимчук, секретар ОСЦП-а за међуправославне односе, протојереј Сергиј Звонарјов, секретар ОСЦП-а за иностране послове. Служби посвећеној двестагодишњици од почетка грчког ослободилачког покрета присуствовали су гђа Екатерина Насика, изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији, грчке дипломате, представници Московског друштва Грка, удружења грчких жена АГАПИ, других грчких јавних организација, грчка дијаспора, бројни филхелени, као и председник одбора Државне думе за јавна удружења и верске организације, С. А. Гаврилов, председник Међупарламентарне скупштине православља и Валериј Пирогов, генерални директор Института руског Атоса. На крају свечаног молебана, председавајући ОСЦП-а прочитао је честитке Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила председнику Републике Грчке поводом двестагодишњице од почетка ослободилачке борбе грчког народа. Затим се присутнима обратио изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији. Захваливши се свима на присуству, госпођа Екатерина Насика је посебно истакла да је руски хеленизам одиграо важну улогу у припреми, вођењу и успешном исходу грчке револуције. Према њеним речима, борба за слободу, након векова османске владавине, базирала се на чврстим темељима: националним – заснованим на језику Византијског царства, верским – на православној вери и политичко-социјалним – на принципима европског просветитељства и демократије. „Као представник Грчке, велика ми је част да изразим захвалност Русији и руском народу, јер су Русија и руски народ вековима стварали повољне услове за многе генерације наших сународника, такве да су у прилици да живе у просперитету, а да заузврат својој другој домовини много дају у свим областима – политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству. Пре неколико дана у Таганрогу, поново сам се уверила у то какав су историјски траг Грци оставили у Русији и осетила на својој кожи снажно пријатељство које уједињује наша два народа“, посебно је нагласила шефица грчке дипломатске мисије у Москви. Затим је митрополит волоколамски Иларион повео литију на место где су сахрањени Грци који почивају у некропољу Донског манастира. Узнете су молитве за упокојење ерсекијског митрополита Антима, палеопатрског митрополита Партенија, архимандрита Натанаила и других представника грчког друштва и грчке културе, као и бораца грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године. На крају литургије митрополит Иларион је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Републике Грчке у Руској Федерацији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. На дан у коме се Господу преставио пре три године, 8. фебруара/ 26. јануара, у храму Светог Нектарија Егинског служен је парастос архимандриту Нектарију Виталису, старешини Храма Светог Нектарија Егинског у Камаризи и једном од највећих духовника православног света у савременом добу. Парастосом је началствовао протонамесник Живојин Кнежевић, старешина Храма Васкрсења Христовог, уз саслуживање протојереја-ставрофора Драгомира Јовановића, јереја Дејана Трипковића, протонамесника Срећка Живановића и ђакона Бранимира Терзића и молитвено присуство верника. У кратком обраћању, протонамесник Живојин Кнежевић је подсетио да је архимандрит Нектарије, у народу звани „старац Нектарије“, један од најзаслужнијих за градњу храма у Ваљеву, који је посвећен његовом небеском покровитељу. У ову светињу великом љубављу и трудом себе је уградио и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин и многи други људи, од којих неки више нису са нама. Молитва за душу старца Нектарија била је и сећање на све њих у храму који носи име славног Божјег угодника, коме из разних потреба на поклоњење долазе верници са свих страна. Извор: Епархија ваљевска http://www.spc.rs/sr/molitveno_setshanje_na_arhimandrita_nektarija_vitalisa
  13. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име. Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста) Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Још једна молитва, као и сваког 30.у месецу, принета је за драгог духовног оца, блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина крај његовог почивалишта у Храму Васкрсења Христовог. Парастосом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање свештенства свих ваљевских храмова и молитвено учешће Жељка Ђорђевића, чтеца при капели Светог Јована Крститеља у Епархијском дому, неколико сарадника Владике Милутина и верника. Извор: Радио Источник
  15. Када је до мене дошла проповед јеромонаха др Амфилохија Радовића, коју је одржао на сахрани светог Јустина Ћелијског, 1979. године, слово које је уздрмало темеље комунистичког режима бивше Југославије, за мене су улице Сиднеја, где сам службовао у то време, изгледале другачије, шире и слободније. У овом слову, обраћајући се светом о. Јустину, рекао је: „Драги о. Јустине, ти одлазиш у Небеску Србију. Поздрави нам тамо Св. Петра Цетињског и кажи му да су његови потомци претворили храмове у Црној Гори у штале“. Знао сам да се овим десила судбоносна прекретница у животу и јеромонаха Амфилохија, али и српског народа. Долазило је ослобођење од окова мрака, канџи комунистичког режима, против кога се митрополит Амфилохије тако предано борио. Од тада па до данас, ништа се значајније није десило на хоризонту српскога неба, а да личност митрополита Амфилохија није била у првим редовима ових дешавања. Имао сам част да још давне 1984. године, упознам митрополита Амфилохија, у то време декана Богословског факултета у Београду. То је било приликом позива наше Цркве у Аустралији да држи предавање на семинару српске омладине, који је одржан у Вижн Велију (Vision Valley), северозападно од Сиднеја. Ја сам имао духовну радост да Митрополит станује у моме дому, за време његове прве посете Аустралији. Своје предавање омладини почео је речима: „По речима значајног француског мислиоца, Франсоа Мориака, ништа се значајније није десило на хоризонту нашега неба од буђења православне омладине у Русији“. И ми бисмо могли данас, и то са сигурношћу, рећи: ништа се није значајније десило на хоризонту нашега неба у задњој четврти прошлога и првој четвртини овога века од проповеди и дела митрополита Амфилохија. На вечери у моме дому, придружио нам се Милован, мој пријатељ који је завршио политичке науке у Југославији и који је зажелео да, у свој својој збуњености, сретне о. Амфилохија. Милована је импресионирао интервју о. Амфилохија, штампан у НИНУ, почетком 80-тих, под називом: „Шта је вечно а шта је пролазно“. После неког Миловановог мудровања о „сили, која је дошла из Космоса и уселила се у њега приликом његовог стварања“, о. Амфилохије је мирно одговорио: „Све ти је то лук и вода; или смо ми људи или смо ми брави, трећега нема“. После је сат времена говорио о француској књижевности, где је додатно збунио мога пријатеља Милована, који није могао да схвати од куда поп зна толико о француској књижевности. Митрополит Амфилохије је дошао у посету Аустралији 1989. године, поводом прославe 600 година косовске битке. Када је наша делегација, предвођена Митрополитом, примљена од премијера Новог Јужног Велса Ника Грејнера и вође опозиције Боба Кара, на састанку са вођом опозиције, овај му је поставио питање о томе шта он као јерарх Српске Цркве мисли о мултикултурализму, у који Аустралија значајно улаже, Митрополит је мирно одговорио: „Па, замислите једну башту у којој има само једна врста цвећа, а потом другу башту, одмах до ове, у којој има много различитог цвећа. Онда, одговорите сами на питање која је башта лепша“. На изласку из просторија, пре него се поздравио са мном, Боб Кар је рекао: „О. Милораде, ко је овај човек?“ Ја почех да одговарам, а он ће, „ма знам то него, ја никада нисам срео човека који овако дубоко и једноставно размишља“. Јасно ми је било да је Боб остао потпуно збуњен митрополитовом личношћу. На сличан начин многи људи, широм наше планете, остајали су збуњени после разговора са Митрополитом. Када је, блажене успомене, патријарх Павле, први пут посетио Париз, у повратку из Америке, са сахране митрополита Иринеја, у пратњи је био и митрополит Амфилохије. У хотелу, где је био смештен патријарх Павле и, у то време, владика Иринеј, садашњи Патријарх Српски, приређен је званични пријем на коме је присуствовало педесет званица из православних кругова и политичког живота Париза. Цена за све трошкове у хотелу била је три хиљаде америчких долара. Патријарх Павле је инсистирао да сам плати рачун, не знајући колико то кошта, а нико му није смео ни рећи, јер би га то саблазнило 1, те нисмо знали како да се снађемо у тој ситуацији. Митрополит је извадио из своје ташне овај новац и убедио Патријарха да ће он то да плати а да му Патријарх може вратити те паре у Београду. „Заборавиће старац то док стигнемо у Београд“, рекао ми је Митрополит. Касније Митрополит није хтео да му Епархија западноевропска врати тај новац. Рекао ми је: „Заборави, неко ми је дао ове паре за Митрополију. Ваша Епархија је сиромашна. Ми ћемо се лакше снаћи. И ово је потврда да он никада није мислио себично. Никада само о себи и својој епархији. Свака епархија у Српској цркви била је његова, свака парохија, свака душа. Све је и сваког доживљавао својим. Приликом једне посете митрополита Амфилохија Новој Грачаници – Америци, ја сам организовао предавање за њега, у оквиру „Разговора о вери“, сталне теолошке трибине у овом манастиру. Нисам стигао да разговарам са њим о теми, па сам узео слободу и одредио му тему: „Основно назначење човековог живљења“. Када је дошао и сазнао да сам ја то све организовао без њега, рекао је: „Исти си мој о. Радомир. Имам ја таквих у свом окружењу“. На том предавању, на коме је било више од 400 особа, на питање једног човека: „Зашто Српска Црква има проблем са спаљивањем умрлих?“, Митрополит је мирно одговорио: „Синан паша је спалио првог Србина“. У сали је настао тајац. Није било подпитања. Због реакције на рашчињење протојереја-ставрофора Мирка Скробоње и ђакона Братислава Јовановића у Јоханесбургу, Јужна Африка, 2000-те године, од стране Александријске Патријаршије, објавио сам један текст у коме сам замерио двојици српских епископа, због овога шта се десило. Митрополит Амфилохије ме је позвао у манастир Нову Грачаницу, где сам радио у то време и рекао. „Прото, много си оштар. Много бих се насекирао да ти душу не познајем“. Остали смо дуго у разговору у коме сам, као и у другим приликама, знао да разговарам са Оцем, са човеком који нема задњих мисли. Који, и кад нешто оштро каже, све то балансира својом љубављу – Христовом љубављу. Знао сам да разговарам са искреним пријатељем, јер сам га тако доживљавао, али овако би о њему могао да каже и сваки други човек, који се икада срео са њим. Српска емиграција никада неће заборавити улогу Митрополита Амфилохија у превазилажењу трагичног раскола. Он је, заиста, искрено патио због ове наше невоље и максимално се жртвовао да дође до помирења. Захваљујући љубави према Цркви, блажене успомене патријарха Павла и митрополита Амфилохија, ми смо дочекали дан помирења. Оно што је Митрополит учинио за Црну Гору просто је немерљиво људским мерилима. И, вероватно, никада неће бити измерено. На сахрани светог оца Јустина 1979. године, говорио је, између осталих, и епископ Марко, православни Немац из Немачке. Владика Марко је између осталог рекао: „Увек, када сам долазио у ову земљу, у ове крајеве, питао сам се изнова: да ли су људи овога краја, овога места, знали кога имају у својој средини“. Данас су сличне речи применљиве на личност митрополита Амфилохија. Заиста би могли поставити питање: да ли су људи у Црној Гори знали кога су имали у својој средини? О њему су судили и вређали га криминални ликови, ситни политичари и шићарџије, људи којима ништа није свето ни узвишено сем њихових самољубивих ликова. Приликом моје посете Митрополиту 1998. године, на дан Велике Госпојине, на путу за славу цркве негде у колашинском крају, Митрополит, с ким сам се возио у колима, каже: „Мој о. Милораде, како да ти укратко објасним наше јаде? Ми смо, вјеруј ми, постали шизофрен народ. Ево овако: у једној кући, у једној породици, отац и мајка и један од њихових синова су Срби, а други њихов син је Црногорац, Јадна нам мајка наша, куд ћемо доспјети?“ Исте године у манастиру Морачи, на Светој литургији и помену, који је држан за око 1300 и нешто побијених од стране комуниста у колашинском крају, после Литургије и парастоса, Митрополит је у проповеди рекао и ово: „Питам се ја јадна ми мајка моја, што су нас послије рата учили неуки учитељи, кад оно ови злочинци су побили све наше учитеље. Питам се ја, зашто су нам правду делили неспособни, а ови су нам побили све правнике“. И тако даље и у томе тону, размишљао је Митрополит о великој трагедији свога народа. Митрополитова љубав за Косово и Метохију немерљива је. Има ли и једне јаме коју није обишао овај „пастир добри“, има ли и једног страдања у коме није састрадавао? Сећам се и његовог унутрашњег плача и туге због бившег епископа Артемија. Мислим да му је то једна од најдубљих рана које је однео са собом у Царство Небеско. Одласком Митрополита Амфилохија у Царство Божије Небо је обогаћено, а Православље осиромашено. Изгубили смо дубоког мислиоца, православног теолога, који је своју теологију надграђивао на темељима светоотачке мисли. Изгубили смо учитеља и просветитеља. Некога, који за себе може да каже, слично апостолу Павлу, „не живим више ја него Христос у мени“, Христос Кога је проповедао, Христос за кога је и с Ким је живео, Христос по чијем је лику створен и који Му је био узор целог његовог живота. Светитељи Јустин и Пајсије су му били учитељи, те да ли смо могли очекивати да другачије буде. Они који су Христови, везали су га за Христа, а онај који је Христов, „ако и умре живеће“. Док оплакујемо, у ово време, једног дивног мужа Цркве Христове, размишљајмо о томе да нам свети Амфилохије поручује: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Тако, можда бисмо могли рећи, уместо „вечан Ти помен“, - свети оче Амфилохије моли Бога за нас! Прота Милорад Лончар Извор: Света Тројица Мелбурн
  16. https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.
  17. У разреду су девојчице 12 – 13 година, мало их је, свега 38. Клупе се протежу у два реда. Између редова широки пролаз. Њиме воле да пролазе наши учитељи. (…) Чекамо учитеља, нисмао нарочито тихи. Данас први час после великог одмора имамо Закон Божији и сви су се мало утишали тј. зује шапатом. И ето, полако, као и увек, приближава нам се фигура оца Јосифа и ми, ако још нисмо, вадимо уџбеник и Нови Завет, обавезно на славенском. И ја га вадим из торбе и стављам на горњи угао клупе да би оцу згодно било да га узме када му затреба. Обично он чита с нама Јеванђеље на сваком часу и учи нас да читамо исправно и да тачније изговарамо славенске речи. Седимо веома тихо, само у задњим клупама понекад некаква необична веселост, али треба отац Јосиф само да подигне главу и каже једну реч упитним тоном и све се одмах утишава. Девојчице га воле стиле се утисак као да га чувају. Он долази обично уморан, изгледом слаб, али увек спокојан и љубазан. Упита да ли смо научили задато, понекад неког пита, а понекад и не и обележи наш шта треба научити за следећи час. Затим узевши Нови Завет устаје и полако идући између наших редова почиње с нама да прича. Тако пролази више од пола часа, нама је лепо да га слушамо и одједном он престаје да нам се чини слаб и уморан, а његов тихи разговор с нама нас саме тера да се сконцентришемо и слушамо га са пажњом и интересовањем, најискренијим и најозбиљнијим.
  18. Поводом седме годишњице упокојења Архимандрита Луке (Анића) из архиве Радија доносимо емисију коју је 8. фебруара 2018. године овим поводом припремила Слободанка Грдинић. Звучни запис емисије Повезан садржај: Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења. О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија „Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. У емисији можемо чути и пјесму „Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона“ коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки. Емисију, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић уз несебичну помоћ драгих људи који су познавали и вољели оца Луку, који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави. Извор: Радио Светигора
  19. Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем. У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника. Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено. Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију. Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. "Наше основно предање је хришћанско, засновано на Христовим речима на Велики Четвртак - "Чините ово у мој спомен" - из Светог Писма потиче идеја коју данас помодно зовемо - културом сећања", говори за Слово љубве Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) позивајући верујући народ на обележавање Дана Јасеновачких новомученика. Владика подсећа да је сва историја Цркве и њена Литургија заснована на спомену на оно што је Христос учинио - "сећању на све што се за нас збило и што ће се збити, а Јасеновачки Новомученици су наставак тог крсног и васкрсног предања". Звучни запис разговора Епископ Јован подсећа на молитвена сабрања - 7. септембра у Јасеновцу где ће служити Митрополит Порфирије, Епископ диоклијски Методије и представници Руске Цркве, 8. септембра у Манастиру Ораховица, затим 11. септембра, на дан рођења блаженопочившег Патријарха Павла у обновљеном храму у Кућанцима. Такође, посебна пажња је на петом по реду Научном скупу „Новомученици: Полиперспектива V“, у Српској православној општој гимназији у Загребу, 6. септембра. Освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома у родом месту блаженопочившег патријарха Павла, Кућанцима, биће 16. новембра, чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности, за шта Владика каже "Нама је то велика радост јер је наша Западна Славонија, мала и практично нестала, дала једног од највећих поглавара Патријаршије Пећке. Поготово је то прилика да након пет година рада овде сагледамо шта смо досад урадили и прославимо велику обнову која је у току". На питање како се осећа и да ли је задовољан досад урађеним, каже нам: "Радостан сам и радан, али је најважније да се умногостручио број верника о великим празницима, то не може да се упореди са оним што је било пре, а оно што предстоји је да народ потпуно заживи Литургијски". Извор: Радио Слово љубве
  21. Парастос жртвама ратног злочина који су, од 1992. до 1995. године, починиле муслиманске снаге над српским народом средњег Подриња служен је 6. јула 2019. године на градском гробљу у Братунцу. Бол и туга су као и претходних 27 година владали над Братунцем и целим Подрињем, не само због почињеног злочина током рата, већ и због злочина који годинама изнова чине они који игноришу невине жртве и спречавају да правда и истина победе. Парастос је служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење свештенства и свештеномонаштва архијерејског намесништва сребреничко-подринског. После парастоса и беседе Високопреосвећеног Митрополита положени су венци и цвеће испред спомен крста. У наставку комеморације на грдском тргу у Братунцу је одржан културно-историјски час током којег су се сабраним обратили г. Радован Вишковић, председник Владе Републике Српске; и г. Милорад Додик, Председавајући председништва Босне и Херцеговине. Извор: Митрополија дабробосанска
  22. У Недељу свих светих, 23. јуна 2019. године, Његово Високопреосвештенсвтво Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служили су свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Смиљану, коме је својевремено (1852-1863) службовао свештеник Милутин Тесла, отац Николе Тесле. Саслуживали су протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић, протонамесник Слађан Никић, презвитер Драган Михајловић и ђакон Будимир Кокотовић. По завршетку свете Литургије, архијереји су присуствовали обележавању Дана сећања на Јадовно 1941. Испред Шаранове јаме на Велебиту, митрополит Порфирије је служио са свештенством Епархије горњокарловачке парастос невино пострадалим Србима у Јадовну током Другог светског рата. Извор: Епархија горњокарловачка
  23. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...
  24. У Доњој Градини - Дан сећања на жртве логора Јасеновац, у којем је убијено 700.000 Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Са догађаја, у организацији влада Републике Српске и Србије, поручено да ће заједничким средствима бити изграђен Меморијални центар у помен жртвама јасеновачке голготе. -Ово је довољан злочин за све људе до краја света и времена, али дух усташтва, нажалост, још живи, поручено је из Доње Градине. Патријарх Иринеј је подсетио да је у Јасеновцу за непуне четири године убијено више људи него што су Турци уморили током стотина година владавине на овим просторима. -Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики, браћо и сестре. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао један милион и много више, рекао је Патријарх српски Иринеј. Јасеновачке жртве симобл су мучеништва каквог није било у историји цивилизације. -Ни ваздуха, ни воде, ни санитарних просторија, најцрњи мрак и проклетство. Отац је поред њега, држи га за руку, дечак се гуши због недостатка ваздуха и од жеђи, прича Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији. -Усташки џелати су те људе сатирали не бројећи их. Зато данас и не знамо, како Његова Светост рече, колико је људи којима је матерњи језик, језик ове молитве страдало на овим и околним стратштима, нагласио је г. Драгољуб Ацковић, члан Светског парламента Рома. Израелски историчар Гидеон Грајф, аутор енциклопедије Јасеновац - Аушвиц Балкана, поручио је да је бавећи се истраживањем дошао до закључка да је Јасеновац био бруталнији од Аушвица. -Данас смо се окупили како би дигли глас против ратова, монструозних ратних злочина и подигли свест о изазовима пред којима се налази човечанство данас, а нарочито против ревизионизма и његових опасних последица, истакао је г. Грајф. Независна Држава Хрватска била је продукт фашизма. Од јасеновачког злочина прошло је више од 70 година, али се ово свето место обилази тек последњих деценија. -Нажалост, током многих деценија није придавана довољна пажња ни самом злочину, ни масовности злочина који се десио, ни свим оним страхотама које су биле везане за езгекуцију, како су убијани људи и како су нестајали. Али, посљедњих година на овај начин показујемо поштовање према овом мјесту, рекла је председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић. А поштовање ће бити исказано и Меморијалним центром, који ће заједнички градити владе Српске и Србије. -Влада Републике Српске и Влада Србије ће заједничким средствима планирати, пројектовати и извести радове на изградњи монументалног Меморијалног центра који ће трајно обиљежити страдање Срба на овим просторима, односно на простору Градине. Биће то не само мјесто сјећања, него и мјесто мира, нагласио је г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Премијерка Србије Ана Брнабић поручила је да је потребно свом снагом борити се против прекрајања историје и релативизације најгнуснијих злочина. -Зато ћемо уложити значајна средства у обнову и изградњу Меморијалног центра Доња Градина на лично залагање и иницијативу председника Србије Александра Вучића. И ово ће бити само почетак обнове сећања и поштовања, јер то дугујемо свим невиним жртвама, рекла је премијерка Србије Ана Брнабић. -Влада Републике Српске заједно са Владом Србије учиниће све да у Доњој Градини буде саграђен комплекс који ће нашу дјецу, наша покољења, да учи шта се то дешавало. На тај начин биће послата порука да је ово једини логор, можда и на свијету, али сигурно у Европи, који је био и логор за дјецу, рекао је премијер Српске Радован Вишковић. Амерички амбасадор у БиХ Ерик Нелсон поручио је да се мора учити о прошлости и да ревизионизам није од помоћи. Бројне делегације положиле су венце у Доњој Градини, а награђени су и најбољи ученички литерарни и ликовни радови, посвећени јасеновачкој голготи. СПЦ
×
×
  • Креирај ново...