Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'антоније'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. — Владико, зашто је празник Успења Пресвете Богородице један од најомиљенијих, најважнијих? Богородица се упокоjила на овај дан, зар он не треба да буде дан туге? — Пре свега, са становишта православне вере, не треба сматрати смрт човека, а још више — светитеља и Богородице, као тужан догађај. Свети апостол Павле је уздахнуо: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“ (Фил. 1:23), јер је за правог хришћанина сврха његовог живота да се сједини са Христом у Његовом вечном Царству. Дакле, смрт није толико крај, завршетак земаљског живота, колико рођење за вечни живот, живот са Христом, који је својом смрћу и својим васкрсењем победио нашу смртност. Пре Васкрсења Спаситељева, смрт за човека била је нека врста страшног егзодуса у шеол — мрачно, без радости место далеко од Бога. Али је захваљујући Христовој Жртви смрт постала поновно уједињење људске душе са њеним Творцем. Осим тога, посебно поштовање празника Успења повезано је и са чињеницом да, како се о овоме каже у тропару празника, Пресвета Богородица ни во успенији мира не оставила, већ још више се моли за сваког од нас, стално стојећи пред Престолом Њеног Божанског Сина... — На територији Украјине постоје три Лавре, и све су освећене у част Успења Пресвете Богородице. Зашто? — Колевка руског монаштва је Света Гора Атос, која се традиционално назива наслеђем Пресвете Богородице, јер се управо на Атосу подвизао оснивач руског монаштва Св. Антони Печерски. Преподобни Антоније и његови ученици примили су са Свете Горе не само монашко правило, већ, пре свега, посебно поштовање Пресвете Богородице — као помоћнице у монашким подвизима и трудовима. С тим је повезана распрострањена традиција освећења Престола монастирских храмова у част Свете Богородице, а посебно њеног Успења. — Зашто се православци посебно ослањају на молитве Богородице? — Ми се као православни хришћани посебно ослањамо на молитве Богородице, због чега нам врло често замерају протестанти. Међутим, протестанти не желе да схвате једну природну ствар: свако рођење успоставља посебну духовну везу између мајке и детета. Ова веза је јединствена и непоновљива по томе што се заснива на наклоности и љубави. Исус Христос је Бог. Али, осим овога, Он је такође Човек, исти као што и ми, само без греха. И у свом човечанству, Он је у посебној јединственој вези са својом Мајком — Богородицом. И сасвим је природно да та веза није прекинута, није нестала. Она је постојала, постоји и постојаће заувек. И верујемо да се због ове везе између Сина и Мајке, Она, као права Мајка, заузима за свакога од нас пред Сином својим, и Бог чује наше молитве упућене Њоj. https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-sve-lavre-na-teritoriji-ukrajine-uspenski
  2. JESSY

    Преподобни Антоније Печерски

    Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечублизу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он остаупештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Преподобни Антоније Печерски је имао велика искушења, без којих и нема спасења. Знао је овај мудри човека како да изађе на крај са свим злим и непријатељски настројеним људима. Било је их је много, а нарочито оних који су својом злобом и оговарањем покушавали да науде овом храбром војнику Христовом. Антоније их је побеђивао својом кротошћу, смирењем и молитвом. И злобни људи и демони нису могли да му науде и нашкоде, јер Бог чува своје верно чадо. Иамо је велике дарове, а нарочито дар прозорљивости и исцелења свих болести и недуга. Молитвама преподобног оца Антонија кијево-печерског, Господе Исусе Христе, спаси нас! https://svetisimeon.org/serb/?p=6087
  3. Када ми поступамо лоше, када говоримо неподопштине, када се тамне мисли роје у нашој глави или нам тама дође у срце, ми, ако постанемо макар мало просветљени, почињемо да осећамо грижу савести. Али грижа савести још није покајање: могуће је себе кривити читав живот за лоше поступке и злу реч, и за мрачна осећања и мисли – и нећете се исправити. Грижа савести заиста може од нашег земаљског живота да направи непрекидни пакао, али нам не открива Царство Небеско; ка тузи мора се додати још нешто друго: оно што је сама срж покајања, наиме обраћање Богу с надом, са уверењем да у Богу има довољно љубави ка нама да може да опрости, и силе да би нас изменио. Покајање је тај преокрет живота, преокрет мисли, промена срца која нас окреће лицем ка Богу у радосној и трепетној нади, у уверењу да, иако не заслужујемо Божију милост, Господ није дошао на земљу да суди, већ да спасе, дошао је на земљу не ка праведнима, већ ка грешницима... Ми смо окружени људима с којима су наши односи понекад тешки. Колико често чекамо да други дође до покајања, да тражи опроштај, да понизи себе пред нама. Можда бисмо ми и опростили ако бисмо осетили да је довољно понижен. Али праштати морамо не ономе ко заслужује опроштај – зар ми од Бога можемо очекивати заслужени опроштај? Зар ми када идемо Богу и кажемо: Господе, спаси! Господе, опрости! Господе, помилуј! можемо да додамо: зато што ја то заслужујем?! Никада! Очекујемо од Бога опроштај због чисте, пожртвоване, крсне Христове љубави. Исто то од нас очекује Господ у односу на сваког нашег ближњег; не зато што морамо опростити ближњем зато што он заслужује опроштај, већ зато што смо ми - Христови, зато што нам је именом Самог Живог Бога и распетог Христа дато да опраштамо. Али често се чини: ево, када би само било могуће заборавити увреду, тада бих ја опростио, али не могу да заборавим, - Господе, дај ми да заборавим! То није опроштај; заборавити не значи опростити. Опростити значи гледати на човека какав он јесте, у његовом греху, у његовој неиздрживости, какав он јесте терет за нас у животу и рећи: Понећу те као крст, донећу те до Царства Божијег, хтео ти то или не. Био ти добар или зао – узећу те на своја плећа и привести ка Господу и рећи: Господе, целог свог живота носим овог човека, јер ми је било жао – како он не би пропао! Сада му Ти опрости ради мог опроштаја! Како би било лепо кад бисмо могли да понесемо терет једни других, кад бисмо могли једни друге да носимо и да подржавамо; да се не старамо да заборавимо, већ, напротив, да памтимо. Да се сећамо ко има какву слабост, ко има какав грех, у коме је нешто погрешно и да га не искушавамо тиме, да га штитимо да не буде подвргнут саблазни у погледу онога што може да га уништи. Када би ми тако могли да се понашамо једни према другима! Кад бисмо човека онда кад је слаб окружили брижном, нежном љубављу, колико би људи дошло себи, колико би људи постало достојно опроштаја који им је дат на дар... Ево, то је пут покајања: ући у себе, стати пред Бога, видети себе како смо осуђени, како не заслужујемо ни опроштај, ни милост, и уместо да као Каин побегнемо од лица Бога (Постање 4: 3-16), окренемо се ка Њему и кажемо: Верујем, Господе, у Твоју љубав, верујем у Крст Сина Твог, верујем, помози моме неверју (Мк 9:24). А затим поћи Христовим путем, као што сам рекао: све прихватити од руке Божије, од свега донети плод покајања и плод љубави и пре свега опростити нашем брату, не очекујући његово поправљање, понети га као крст, распети се ако је потребно на њему, да би имали власт, подобно Христу, да кажемо: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23:34). И тада Сам Господ, Који нам је рекао: Каквом мером мерите и вама ће се мерити (Лк 6:38), опраштајте, као што ваш Отац Небески опрашта – неће остати дужан: Он ће опростити, исправити, спасити већ на земљи, као свецима даће нам радост небеску. Нека буде тако, нека у животу сваког од нас почне данас, сада, макар мало овај пут покајања, зато што је то већ почетак Царства Божијег. Амин. извор : pravoslavie.ru
  4. У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века. И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни. Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања. Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди? И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту. Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово. Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља. И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima
  5. Свете жене Мироносице су несебично ишле са Христом до краја: пратиле су Га на путовањима, делиле опште ликовање, нису остављале Учитеља на крсном путу, на Голготи, на самом Крсту. Њихова искреност, храброст и самопожертвовање, неупоредива нежна љубав према Христу нас до данас инспиришу на посебну љубав према Господу, жељу да Му служимо до смрти. Хоћемо ли бити верни Господу када у нашем разумевању нема видљивих испољавања Његовог присуства, када се облаци скупе над нама и када се осећамо напуштено? Да ли је наша вера искрена? Како ћемо се понашати ако нам је ускраћена уобичајена удобност, споља ће пљуштати клевете, а можда и претње, када ће све што нам је свето, бити погажено и уништено. Хоћемо ли у овом случају остати верни? Имаћемо ли довољно храбрости? Ово је врхунац наше вере. Тренутак истине. Наше служење Господу је у свесном преласку свих искушења која су нам пала на суд, у прихватању личне Голготе, у сачувању верности Христу до краја. Христос никога не приморава да иде за Њим. Ни свете жене није позвао да Га следе. Сами су ишли како налаже срце – ради вечне истине и вечног спасења. Жене Мироносице су прве објавиле свету о Васкрслом Христу. Какво jе поверење! Природа жене је посебна. Она има толико самопожртвовања, љубави и стрпљења, без којих не би могла да постане добра мајка, супруга, помоћница, хришћанка. Све ове дивне особине могу оживети у сваком од нас и довести до духовних плодова, ако и сами, како налаже срце, а не формално, следимо Христа. Уосталом, било какве врлине добијају смисао и лепоту само када искрено, свим срцем познајемо Христа, тежимо Њему. Без овога, свако служење је лажно и бесмислено. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sluzhiti-hristu
  6. Желим да упоредим двије ријечи из Светог Писма које једна другу откривају и објашњавају. У данашњем Апостолу чули смо речи: Не опијајте се вином, јер је у њему раскалашност, него се учите у псалмима, хвалоспјевима и духовним пјесмама. И на дан Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле, а они изашли са трепетом и одушевљењем овог надахнућа, истинског надахнућа, испуњени управо Духом живота, Духом синовства, Духом љубави, Духом радости, људи који су их видјели или чули били су у недоумици, па су говорили: Да се ови људи нису напили вином, те сада имају толико усхићење, такав ентузијазам? И тако, упоређујући ова два мјеста, налазимо за себе пут духовног живота. Када апостол Павле каже: „Не опијај се вином, јер је у њему раскалашност“, он не говори само да човјек, пијан, може да се понаша прљаво и лоше; он говори о нечем много основнијем и важнијем, да једно надахнуће, једно одушевљење, једна опијеност може замијенити другу. Позвани смо у овом животу да будемо носиоци Духа Светога; треба да се радујемо вјечном животу, преплављени усхићењем, љубављу, стваралачким надахнућем, живот Божији треба да сија у нама. Али колико често тражимо инспирацију, опијеност у нечему другом, у материјалном вину, које даје човјеку илузију да му је добро, да је јак, да је силан, да му је море до кољена, да је туга отишла, да је ушао у свијет гдје је све доступно њему, гдје је он цар, где је он на власти. А још чешће се опијамо свиме што мислимо да може да замјени Бога, оним на шта се ослањамо да бисмо живјели: јер са нечим морамо живјети. Без инспирације се не може живјети, па се људи опијају: опијају се свиме што им је на располагању, покушавајући да на место истинског надахнућа које не долази, поставе нешто друго. У молитви се често дешава када човјек, почевши да се моли не тражи свог Господа са муком и надом, већ тражи у молитви некакво задовољство, смирење срца, неку искру живота. И тако се често дешава да док се молимо прођемо поред Бога, да се само трудимо да употребимо Његово име, Његово присуство, присуство Бога Живога, да на тренутак, макар на тренутак, нешто затрепери у нама и покаже нам да смо живи. Сјећам се писма које сам добио прије много година од једне Јелене за коју се молимо на Литургији. Рано се разбољела од неизлијечиве болести, а када је њено тијело почело да слаби и када је постало провидно, учинило јој се да је Господ тако близу. Тежина тијела, тежина ума више нису сметали да побјегне ка Господу, и чинило се да ће душа да провали у ове даљине. Али тијело је наставило да слаби, и дошао је тренутак када су тијело и душа били немоћни да учине овај напор, који човека гура напријед, омогућава му да отвори крила духа. А онда ми је написала ријеч која је, чини ми се, тако дубоко и снажно и тако директно везана за оно о чему ћу сад говорити… . „Молите се“, написала је, „да никада не покушам да умјесто Бога до кога више не могу да допрем, за утјеху поставим илузију да је Он овде“… Ово се своди на то: молите Бога да ми да снаге да останем у крајњој напуштености, у последњем неисцрпном сиромаштву, али само да не прихватим лажи за своју утјеху, да не узмем земљу када тражим Небо… И у томе видим мудру, и храбру, и строгу ријеч, која чини разумљивом данашњу апостолску ријеч. Не опијај се, не дајте се опјанити било чим, јер све то је замјена: пијанство се разликује од опијености. Особа која је опијена вјечношћу, попут апостола на Педесетницу, може на тренутак другима изгледати као опијена вином; али то није. И на то нас позива Апостол, и на то нас упозорава: чувајте се, будите тријезни до краја, будите трезвени до краја, јер опијати се земљом када тражите Небо је превара, то је блуд. А сада смо скоро на прагу страсних дана. Остало је још недељу дана да се отријезнимо, да схватимо да идемо ка нечему што није машта, сан, већ оно што је истинско, трагедија живота, да се крећемо ка нечему што сами не можемо да доживимо, чему можемо да се придружимо, јер је стварно и тако страшно и толико значајно, али шта можемо искористити да би уздрмали своју душу и пробудили је. Уосталом, када бисмо само знали – а колико људи то данас зна, широм свијета, у условима нашег друштва – када бисмо знали да се око некога кога волимо затвара обруч мржње, обруч шпијуна, да се постепено затвара пред њим пут слободе, пут бјекства, да нека непријатељска сила јури ову особу и да ће отићи у безнадежно заточеништво, из којег је једини пут да буде стријељан, у смрт, на мучење – како бисмо били трезвени, како бисмо све око себе – све што је у нашем свакодневном животу, и оно што је у нашој цркви – доживљавали трезвено, строго, реално, јер би пред нама био лик драге особе која ће за тренутак бити одведена, убијена, затворена, мучена. И ево куда идемо: остало је неколико дана до тренутка када ћемо видјети не причу, већ живу слику судбине Човека Исуса Христа, нашег брата по тијелу и човечанству, и Бога нашег, Творца. Овде стоји апостолска ријеч: Чувајте се, чувајте се, не опијајте се, не опијајте се свијетом и земљом да не бисте постали неосјетљиви на оно што ће бити овде – гдје усред земље видимо земаљска дешавања у њиховом небеском просвјетљењу. Пазите се, не опијајте се оним што ћете видети и чути и доживјети овде у храму. Јер то није дато да се опијемо, него да се отријезнимо, да се опаметимо, да стварност постане тако оштра да би као мач, по ријечи Апостола, пресјекла душу и дух, тијело и кости, тако да отпадне све што припада царству таме и трулежи, и остане само трепетно-трезвена душа пред њеним спасењем или смрћу. Амин. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-antonije-suroski-blum-o-trezvenosti/
  7. Дошао је спасоносни дан. Древно пророчанство се испунило. «Дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог». Данас се молитвено сећамо тог дивног дана. Дан када се Свемогући и Несхватљиви Бог уселио у утробу Дјеве Марије и постао човек да би спасао свет који пропада. Милостиви Бог је толико волео човека да се свео на њега. Постао је један од нас. Чудо зачећа дете Христа немогуће је схватити људским умом; то је тајна побожности, доступна само вери (1 Тим 3,16). По Светом Јовану Златоустом празник Благовести је корен и почетак свих празника. Управо у јављању Архангела Гаврила Пресветој Дјеви Марији, Црква види «почетак нашег спасења». Пресвета Богородица је најчистији и најлепши плод који је икада сазрео на земљи; најбољи пример шта човек може бити; врхунац стваралачке енергије Творца; жртву коју је човечанство принело Богу. И Господ је прихватио ову жртву, дарујући заузврат благодат Духа Светога. Плејаде хришћана у свим временима биле су инспирисане животом Дјеве Марије, Њеног лика. Мноштво светитеља су славили Богородицу, покушавајући да пронађу најлепше, племените, нежне речи и епитете. «Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је Пречиста Дева Марија бола огледало чистоте. И јутарња зора, из које се рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди бесмртно Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се чеснија од херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу Хруисту, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све време и сву вечност. Амин», написао је Св. Николај (Велимировић). Благовести је вечна нада у спасење; то је јутарња роса која гаси жеђ после вруће ноћи; то је излазак сунца који пламти у тами. Ово је прво, после пада у грех, јединство палог човека са Јединим Богом, које се догодило у срцу Дјеве Марије. Данас одјекујемо веселу анђеоску песму која ће у целости одјекнути земљом и целом васељеном девет месеци касније: «Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља» (Лк 2,14). «Слава Богу» је песма срца Богородице, «мир на земљи» је обећавање Спаситеља. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagovesti-je-vechna-nada-za-spasenje https://mitropolija.com/2022/04/08/mitropolit-antonije-pakanic-blagovesti-je-vecna-nada-u-spasenje/
  8. Ових дана на посебан начин звучи фраза „Страшни суд”. На грчком, „страшни суд“ се преводи као „криза“. Сада доживљавамо велику кризу љубави. Чак ни у ноћној мори се не усни оно што доживљавамо ових дана.. Данашњу Литургију одслужили смо уз звуке канонада и експлозија. Проjектилепуцају већ на граници Кијева, тако да и зидови овог древног манастира – Кијево-Печерске лавре – осећају људски бол, дрхте. Зато Украјинска православна црква, устима Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија, апелује на све од којих зависи – одмах прекините са овом масакром! Сваки дан одузима животе младих људи који су се заклели да ће бранити своју отаџбину. Људи такође умиру од случајних, залуталих хитаца и погодака. Стотине, хиљаде наших сународника, посебно у великим градовима, ноћима нису у кућама, већ у подрумима, са малом децом у наручју. Коjи то сан! Непрекидан стални страх и ужас. За верника постоји једно спасење – ово је молитва. Молитва за своју Отаџбину, земљу, свет, да се чују јецаји оних људи који страдају током непријатељстава. Наша Црква чини све да смири срца свих људи. Наши храмови су отворени даноноћно. Стотине, хиљаде људи сада живе у црквама. Наше парохије деле са својим народом све што имају. И захвалан сам нашим свештеницима, игуманијама и игуманима манастира, који су отварали цркве и примали избеглице. Видимо шта се дешава на граници. Људи беже у страху и паници. Реч хришћанског, православног пастира је реч мира. Знамо заповест Христа Спаситеља да ће се само миротворци синовима Божијим звати. И свако ко себе назива хришћанином треба да учини све што је могуће и немогуће (поготово за политичаре) да заустави овај масакр. Јер нити ће људи опростити, нити ће опростити сам Господ у вечности. Апелујем на све вас, браћо и сестре, речима подршке и посебном молитвом. А посебно апелујем на наше свештенике. Тако да се у часу искушења руководимо црквеним канонима и нашим црквеним предањима. Да, тешко је. Понекад не разумемо шта се дешава. Али ми смо верници и знамо да је у нашој историји било много страшнијих тренутака. Међутим, наши преци су преживели, будући духовници, пастири Цркве Христове, сејали су мир у људске душе, чували веру и црквене каноне чистом. Не можемо да радимо нешто по свом хиру, схватању, морамо да радимо како хијерархија благосиља, да будемо опрезни у речима, осећањима, да не доливамо уље у ватру која се већ распламсава. Али, напротив, делима, мислима и посебно молитвама подржавајмо једни друге. У овом тренутку не морате да „седите на паметном телефону“ и стално пратите вести, већ треба да стојите испред иконе Спаситеља и Богородице и молите се, читате Јеванђеље и Псалтир и предајете се у руке Божије. Управо то су чинили сви православни хришћани, који су доживели времена великих искушења и ратова. Нека нам помогне Господ наш Исус Христос молитвама Пресвете Богородице, равноапостолног кнеза Владимира, који гледа шта се дешава и клечи пред престолом Господњим. Он се моли да ми у светој Кијевској земљи схватимо да се проблеми не могу решавати ратом, већ само преговорима. Али колико ће погинути за ово време, изгинуће најбоља деца наше Отаџбине. Бог вас благословио све! Молитвама свих светих наше земље, нека Господ подари мир и крај овом лудом рату. Верујемо да је све у рукама Божијим и Господ увек чека нашу одлуку. Он ће учинити све да будемо људи, да одговоримо на велики позив који постоји у природи сваког од нас – то је слика и прилика нашег Створитеља. Ово је љубав и милосрђе. То су најбољи квалитети по којима смо се одувек одликовали, а они су били главни подстицај за сва добра дела у нашој историји. Мир и благослов Божији свима нама! Помолимо се на коленима да нас Господ услиши и да рат престане. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sada-dozhivljavamo-veliku-krizu-ljubavi
  9. Од људи који су изгубили сваку наду понекад чујемо жалосне речи: Господ нас је напустио. Али да ли је то могуће? Окренимо се јеванђелским редовима – једином истинитом и чистом извору достојном нашег поверења. И већ од првих реченица урањамо у најлепши ток бескрајне љубави Божије према човеку. Свака реч је прожета Божанском љубављу и срдачна је порука сваком од нас. «У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше» (1 Jн 4, 9–10). Божија љубав је неизмерна, безгранична, ван времена и граница. Не може да престане нити да се смањи. Она нема краја ни границе. Јер Господ је Љубав. А љубав долази само од Бога. «…љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав» (1 Jн. 4, 7–8). Преподобни Нил Синаjски је рекао да љубав, у ствари, нема ништа у себи, осим Бога. Зато, ма колико то било jезиво на души, човек мора чврсто веровати да Господ не мења своју љубав и да сваког човека безусловно воли. Све се у нашем животу дешава по Његовом добром и милостивом Промислу за нас. И ако понизно прихватимо Његову свету вољу, онда ће све што се буде дешавало постати спасоносно за нас. Ништа нас не може одвојити од Бога, осим наше жеље да то учинимо. Љубав Господња простире се на целу васиону и на све који у њој живе. Она је Живот. «Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?.. Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35–39). Извор: Православнаjа жизањ
  10. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске православне цркве Московске патријаршије, обратио се пастви: “Током било ког од најдраматичнијих, најстрашнијих догађаја, морамо пре свега да се сетимо да смо хришћани. И мисао о Господу мора да претходи свим другим нашим мислима. Главно оружје хришћанина је молитва. И што је ситуација очајнија, молитва мора бити јача. Сада Црква остаје са својим народом и моли се за мир. Молитва за људе, молитва за мир је оно што је сада најважније. Понављам оно што проповедамо у последње време: помозите слабима, уплашеним, беспомоћнима. Уједините се у молитви за наш народ.” Извор: Рravlife.org
  11. У овој ситуацији морамо се, пре свега, сетити речи Господа о последњим временима земаљске историје: «Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај» (Мт 24,6). Да се не уплашите — ово је главни позив Господњи. Многи страшни и трагични догађаји су се увек дешавали и дешаваће се у свету. Нисмо први који су ово доживели. Али за све хришћане свих епоха овај Христов позив звучи: „Да се не уплашите“. Али како се не ужаснути? Господ даље каже: «Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И *изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24, 7–13). Као што видимо, хришћана чекају још страшнија искушења. Али најважнија jе порука: «ко претрпи до краја, тај ће се спасти». Другим речима, не можемо зауставити оно што је нама суђено пре почетка времена. Међутим, са нашом надом у Господа, са нашом искреном молитвом Њему, са нашим стрпљењем, можемо се спасти. Ово се увек мора имати на уму. Сада, када све страшније гласине узбуђују умове људи, треба да се молимо и, што је посебно важно, не учествујемо у ширењу тих гласина. Најважније што можемо да учинимо за наше ближње јесте да из све снаге и умећа подржимо слабе – молитвом, милостињом, узајамном помоћи. Али ни у ком случају не треба учествовати у надувавању сукоба, умножавању страхова, подметању панике. Наш задатак је да унесемо мир, спокој и тишину. Нека Господ помогне свим страдалницима, уплашеним, изгубљеним ових дана! Нека нам ојача стрпљење кроз које ћемо се спасти. Митрополит Антоније (Паканич) Извор: Пravlife.org
  12. Сигурно свако од нас себе сматра правим хришћанином. Jер ми не грешимо најстрашнијим гресима: не убијамо, не крадемо, не чинимо прељубу, недељом идемо у цркву и чак дајемо милостињу. Али размислимо о томе колико људи око нас учини очајнички корак - изврши самоубиство или, у стању привременог лудила, убије своје ближње или сопствену децу... Чини се, шта ми имамо са тим? Али чињеница је да се све ово не дешава изненада и не у некој врсти вакуума. Све ово се постепено кује пред очима десетина или стотина људи. Замислите колико смо равнодушни и непажљиви према ближњему, ако нам пред очима практично сазревају страшне трагедије, а ми их не примећујемо и ужасавамо се тек када је касно да нешто променимо. Може се тврдити: свако је пун својих проблема. Наравно да јесте. Али ми нисмо само јединице друштва. Нисмо само слепо-глуви појединци који живе сами. Ми смо хришћани, што значи да смо сви једно тело. Тело Цркве, тело Христово. И сви смо ми удови овог светог тела, које је Бог измерио, „да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови“, каже нам апостол (1. Кор. 12, 26). Замислите само колико се недаћа могло избећи да смо се бар мало интересовали за животе наших ближњих, да бисмо, уочивши неке проблеме, разговарали. Ниједна од невоља о којима сада говоримо није се десила сама од себе и изненада. Да смо само пажљивији једни према другима! Равнодушност убија. То нису само речи, већ тужна истина живота. И ниједна наша врлина, никакви пост и подвижништво не могу искупити ту кривицу када смо ми, у својој умишљеној праведности, прошли поред човека коме је било потребно – не, не новчана помоћ, ни неки посебни услови – просто људско учешће. Хајде да размислимо о томе! Нека нас све спаси Господ! Митрополит Антоније (Паканич)
  13. Сваки стих једног од мојих омиљених псалама је драгоцени бисер, највиша мудрост. Укратко о његовом значењу, можемо рећи: «уздај се у Господа и чини добро». Изгледа лако, али је изузетно тешко постићи. Господ је створио људе са слободном вољом, да они сами бирају свој животни пут: биће то служење истини, зрачење доброте, дела милосрђа, љубав према људима – или пут преко људских глава, одбацивање истине и љубави, служење себи и својим страстима. Спаситељ би у тренутку могао да нас све одведе ка доброти и радости својом вољом и снагом, али овај избор препушта нама. Он чека потчињавање, коjе jе слободно, с љубављу, а не насилно потчињавање, наметнуто споља. Он жуди да пронађе у људском срцу веру и несебичну љубав према Њему, и, нашавши је, спасава таквог човека, дарује му све потребно и лепо. Ово стоји у псалму: «Тјеши се Господом, и учиниће ти што ти срце жели». Господ је спреман да испуни све наше најдраже и најскривеније жеље, само се уздајте у Њега и отворите му се, будите са Њим, не бежите: «Предај Господу пут свој и уздај се у њега, он ће учинити. И извешће као видјело правду твоју, и правицу твоју као подне». По жељи Творца, наша срца треба да постану храмови Духа Светога – чиста, испуњена љубављу према Творцу и одбацивањем сваког зла. «Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?» (1 Кор 3, 16): «Утишај гњев и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш. Јер ће се истријебити који чине зло, а који чекају Господа наслиједиће земљу». Псалам открива тајну благостања и дуговечности: «Уклањај се ода зла, и чини добро, и живи довијека». Ако човек учини послушност Богу главним циљем свог живота, онда ће бити благословен: «Чекај Господа и држи се пута његова, и Он ће те поставити да владаш земљом». 37. псалам је написао цар Давид у својим поодмаклим годинама и представља практичан савет човеку као путоказ у животу. Ово је јединствено искуство заједнице са Богом, живота у Богу, дато нам као савршен пример вере, каква треба да буде — јака, утешна, инспиративна, лепа. Свет нуди своје законе опстанка и постојања у њему, али сви ти закони и правила су засновани на греху: лажи, злочинама. А вектор даље судбине зависи од наше везаности и припадности свету или Богу, главном избору целог нашег живота. «Свет је плес у којем се добро које долази од Бога судара са злом које долази од створења…» пише Клајв Луис. Само од добре воље сваког од нас зависи да ли ће овај плес постати плес смрти или победа и тријумф духа, доброте и љубави. Митрополит Антоније (Паканич)
  14. Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ
  15. У четвртак 11. новембра 2021. године, за времене планерног заседања међународне конференције "Саборност Цркве: богословски, канонски и историјски поглед" у Кијевској духовној академији Кијево-Печерске лавре, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уручио је Преосвећеном Епископу моравичком Антонију високо одликовање Украјинске православне цркве: орден Светог и благоверног кнеза Владимира (I степена). Ова висока награда је уручена владици Антонију за заслуге пред Украјинском православном црквом. Указ о награђивању је потписао Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Извор: Подворје СПЦ у Москви
  16. Благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, Подворје Руске православне цркве у Бејруту (Либан) је обележило свој велики јубилеј: 75. годишњицу од оснивања. Овај догађај је био испраћен низом свечаности, које се биле уприличене у периоду од 06. до 07. новембра 2021. године, на којима је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније, старешина Подворја СПЦ у Москви. Већ првог дана боравка на древној ливанској земљи, 06. новембра 2021. године, Преосвећени владика Антоније је узео учешће у служењу Свете архијерејске Литургије у руском храму Светог Јована Крститеља у Бејруту, којом је началствовао Митрополит корсунски и западноевропски Антоније – патријарашки егзарх за Западну Европу. Поред Епископа Антонија, Високопреосвећеном Митрополиту су саслуживали и протојереј Нектарије Кхајрала (Антиохијска православна црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна црква чешких земаља и Словачке) и архимандрит Филип (Васиљцев) – старешина Подворја РПЦ у Бејруту. На богослужењу су молитвено присуствовали и Митрополит филипопољски Нифон – старешина Подворја Антиохијске православне цркве у Москви, професор Московске духовне академије протојереј Владислав Ципин и руководилац Фонда за подршку хришћанске културе и наслеђа Е. И. Скопенко. По завршетку Литургије, окупљеним верницима у храму се пригодном беседом обратио Митрополит Антоније, подсетивши на важност вишедеценијског постојања и рада Подворја Руске православне цркве у Бејруту. Високе госте ове велике свечаности поздравио је и старешина Подворја архимандрит Филип, уручивши им том приликом резбарени јубиларни натпис на чувеном ливанском кедру. Иначе, Подворје Руске православне цркве у Бејруту је отворено давне 1946. године, након посете Либану делегације Руске Цркве на челу са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Алексејем I. Истога дана, обављено је више сусрета и пријема, на којима је присуствовао и Владика моравички Антоније. - пријем код Његовог Високопреосвештенства Митрополита бејрутског Илије; - пријем код Маронитског Патријарха Кардинала Мар Бешара Бутрос ал-Рахија; - пријем у амбасади Руске Федерације у Бејруту. Централни догађај, свакако је била научно-богословска конференција под називом "Руско православно присуство на свештеној ливанској земљи – поводом 75. годишњице од оснивања Подворја Руске православне цркве у Бејруту", која је уприличена у просторијама "Руског Дома" у главном граду Либана. На самом почетку конференције, окупљене госте је у име домаћина, поздравио старешина Руског подворја архимандрит Филип (Васиљцев), након којега се присутнима обратио и руководилац "Руског Дома" у Бејруту В. И. Зајчиков. Поздравну реч је одржао и Митрополит корсунски и западноевропски Антоније, који је том приликом пренео поздраве Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, под чијим благословом се организована прослава овог значајног јубилеја. Његово Високопреосвештенство Митрополит филипопољски Нифон – старешина Подворја Антиохијске православне цркве у Москви, говорио о својим утисцима када се први пут сусрео са представницима Руске православне цркве у Либану и Бејруту, док је још био дечак. У сећању Митрополита Нифона остао је велики број старешина Подворја Руске православне цркве у Бејруту које је лично познавао, а који су, по речима владике Нифона, били велики духовници и велики посленици на њиви Господњој, вршећи мисију ширења и укрепљења међуправославних односа на тлу Либана. Поздравну реч упућену домаћинима и гостима великог јубилеја одржао је и Преосвећени Епископ моравички Антоније (Пантелић) – старешина Подворја Српске православне цркве у Москви, који је између осталог поручио: "Руска православна црква је на просторима, којима управља већина Помесних православних цркава, оставила велики траг на јачању црквених братских односа. Храмови, које је подизао руски народ, данас представљају праве споменике културе и градитељства. Лепота и благољепије богослужења, преданост и дипломатија представника Руске православне цркве који се налазе на служби у многим државама, утичу на стотине хиљада људи, који, првенствено захваљујући њиховом раду, постају истински верници. То је нарочито видљиво у земљама које историјски посматрано нису хришћанске, а самим тим ни православне, као што су, рецимо Кина или Јапан. Листајући странице богате историје бејрутског Подворја, можемо приметити како су се велики и знатни људи овде налазили на служби, молећи се и уживајући велики ауторитет. Драги оче Филипе, честитам Вам ваш велики јубилеј 75. годишњицу Подворја. Нека би Вам Господ даровао мудрост да и даље на најбољи могући начин управљате Подворјем, на свеопште добро два народа: Либана и Русије." Затим су уследила обраћања: архимандрита Серафима (Шемјатовског) (Православна црква чешких земаља и Словачке), амбасадора Русије у Либану А. Н. Рудакова и игумана Арсенија Соколова (Руска православна црква). Предавање на тему "Односи Антиохијског Патријархата и Руске православне цркве у XX и XXI веку" одржао је професор Московске духовне академије протојереј Владислав Ципин. Предавање на тему "Емигранти првог таласа и Руско подворје" одржао је руководилац представништва ИТАР-ТАСС у Либану Дмитриј А. Зеленин. "О руским гробовима и гробљима у Либану" говорила је Татјана В. Бахер (Кувашева), док је предавање о "Московским школама у палестини, Либану и Сирији" одржао Кфури Искандар. Завршну реч на крају конференције одржао је Митрополит Ливанских гора Силуан (Антиохијска православна црква), који се захвалио свим учесницима и гостима који су из многих земаља допутовали на свечаности поводом 75-годишњице од оснивања Подворја РПЦ у Бејруту. Свету архијерејску Литругију, у Двадесету недељу по Педесетници, 07. новембра 2021. године, у новоподигнутом храму посвећеном празнику Благовести у области Жал Ел Диб у Бејруту, служили су Митрополит корсунски и западноевропски Антоније и Митрополит Ливанских гора Силуан. Будући да је Литургија служена у оквиру духовних свечаности посвећених великом јубилеју: 75. годишњици од оснивања Подворја Руске православне цркве у Бејруту, радост празника су поделили и том приликом саслуживали и Митрополит филипопољски Нифон - старешина Подворја Антиохијске православне цркве у Москви, Епископ моравички Антоније – старешина Подворја Српске православне цркве у Москви, архимандрит Серафим (Шемјатовски) – старешина Подворја Православне цркве чешких земаља и Словачке у Москви, архимандрит Филип (Васиљцев) – старешина Руског подворја у Бејруту и игуман Арсеније (Соколов) – представник Патријарха московског и све Русије при антиохијском Патријарху свег Истока. По одслуженој Литругији, поздравну реч је одржао Митрополит Силуан, који је том приликом нагласио да данас сви православни народи на тлу Либана прослављају велики јубилеј свог вољеног Руског подворја, које је истински сведок љубави и мисије ширења православља. Митрополит Антоније је у свом говору подсетио како су у служењу Литургије узели учешће и многи архијереји и свештенослужитељи из разних крајева земаљског шара, што је најбоље сведочанство православног јединства у Христу Исусу. На свечаној трпези, која је организована за све госте свечаности, Митрополит Антоније и Епископ Антоније су игуману Филипу уручили по напрсни крст, док је архимандрит Серафим оцу Филипу предао орден Светог Ростислава (II степена). Извор: Подворје СПЦ у Москви
  17. „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије. Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније. „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир. Извор: Подворје СПЦ у Москви
  18. Апсолутни услов љубави јесте отвореност; у идеалном случају – узајамна, али понекад је отвореност једне особе која воли таква да је довољна за двоје. Отвореност нам се може чинити застрашујућа. Бити отворен значи постати рањив; када си отворен тада твоја радост и бол умногом зависе од друге особе. И то се може учинити само ако имамо довољно вере у другу особу… Као прво, оне основне вере у човека, дубоког уверење да у свакој особи постоје светлост, истина и бескрајне креативне могућности; да ако му помогнете, подржите га, надахнете ли га, хаос који нас често плаши у човеку може да роди звезду. Такво увереност јесте убеђеност да у човеку постоји светлост, да постоји истина и да она може да победи. И нема наивности у овој убеђености, у овој вери; она расте са искуством, које се заснива на знању о себи и на знању о животу и људима. Али на путу до тога, ми постојано имамо посла са људима (као и они са нама) који су у фази формирања, то јест са људима у којима се боре светлост и тама – а понекад је то жестока борба. И када се отворимо у чину вере, ми морамо унапред признати своју рањивост и свеједно поћи на то. Рањивост није обавезно нешто лоше. Рањивост може бити горка, тешка: рањено самољубље, огорченост и понижење такође спадају у ову област рањивости. Али ми овде не говоримо о њима, већ о љубави, о способности да будемо рањени у срце – а да не одговоримо ни горчином ни мржњом; опраштамо, прихватамо, јер верујемо да су суровост, издаја, неразумевање, неистина пролазне ствари, а човек остаје заувек. Веома је важно определити се за ову рањивост. А способност носити ту спремност да верујете до краја и волите по цену свог живота тако да би не само ви, већ и други могли да расту у пуну меру својих својих могућности, – то је подвиг. То је нешто стварно велико, то је истинско стваралаштво: особу која се још није остварила – ми остварујемо, постајемо оно што можемо бити, на шта смо способни да постанемо и помажемо другом да постане све оно за шта је способан. Ово је једна врло озбиљне одговорности. Обично, говорећи о одговорности, ову реч схватамо као да морамо да дамо одговор – за своје речи, за своја дела и за свој живот. Али одговорност није само у томе. Одговорност је и способност да човеку одговоримо – љубављу, разумевањем, вером, надом. У том смислу, свака љубав садржи одговорност. Одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И опет, ова одговорност, као и свака друга – на пример, грађанска – има своју цену. Та одговорност у љубави сједињена је се са захтевношћу. Волети размаженом љубављу, вољети љубављу која све дозвољава и омогућава човјеку да постаје све мизернији, све окрутнији, све себичнији – ово није љубав. Ово је издаја. Љубав треба да буде захтевна. Не у грубом смислу, ни на начин на који често заиста захтевамо од других оно што сами не пристајемо да чинимо, што нам се чини претешко, намећући им бремена која сами нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност у љубави се састоји пре свега у томе да надахњујемо вољену особу, како би је уверили да је она бескрајно значајна и вредна, да има све потребно да израсте у већу меру човечности. За ово је потребна непоколебљива вера с наше стране, јер то није увек очигледно; постоје тренуци када се пред нам заблиста светозарни образ оног шта човек може да буде – и онда се он полко угаси: живот угуши онај највиши порив. И тада наша вера треба да буде далековида, наша нада – ватрена, наша љубав – непоколебљива; тада смо дужни са свом пажњом, са свим својим искуством, помоћи човеку да расте; и само ако на овај начин верујемо, са спремношћу да будемо отворени до последње рањивости и захтевајући од другог да буде све оно на што је способан, имамо право да кажемо да га заиста, озбиљно, стваралачки волимо: не ради себе – већ ради њега. https://poznajsebe.wordpress.com/2020/10/31/apsolutni_uslov_ljubavi/
  19. Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, пред тајном човека. За ово је, с наше стране, потребна непоколебива вера, она која је у стању да види тајну човека која није очигледна и која се не може видети очињим видом. Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају. Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања. Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот. Украјински философ Григорије Сковорода је, у једном од својих дела, рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31). Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге. Kад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност. Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје. Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Kао прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду. Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости. Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг. Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности. За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради. https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/search/label/Митрополит Антоније Блум
  20. Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас. Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло, и да преко њега до нас долази само светлост. Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила. Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела. Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости. А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај. Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило. И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина… Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Kолико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна. А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Kолико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Kолико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?! Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно. Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин! https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com
  21. Празник Преподобног Сергија Радоњешког чудотворца, свечано је обележен служењем Светих Литургија и молебна у древној Тројице-Сергијевој лаври у Сергијевом Посаду, 08. октобра 2020. године. Свету Архијерејску Литургију у Тројицком храму, где се чувају мошти овог Божијег угодника, служио је Високопреосвећени Митрополит волоколамски Иларион, уз саслужење намесника Тројице-Сергијеве лавре Епископа Сергијево-Посадског Томе, Епископа клинског Стефана и братије ове обитељи. Свету Архијерејску Литургију у Успенском собору лавре, служио је Високопреосвећени Митрополит воскресенски Дионисије, уз саслужење Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, старешине Подворја СПЦ у Москви, као и већег броја архијереја, свештеномонаха и свештеника Руске Цркве. Након Литургије, на централном тргу у лаври је одслужен и традиционални молебан пред чудотворном иконом Преподобног Сергија Радоњешког. Затим је Високопреосвећени Митрополит Иларион прочитао посланицу Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, поводом празника Преподобног Сергија. Извор: Подворје СПЦ у Москви
  22. Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, боравио је од 04. до 06. септембра 2020. године на острву Валам у Ладошком језеру у Републици Карелији, и том приликом обишао највеће светиње ове древне монашке обитељи. Благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и Епископа тројицког Панкратија - намесника Спасо-Преображенског Валамског ставропигијалног мушког манастира, владика Антоније је удостојен високе награде ове древне монашке обитељи: ордена Преподобног Германа Аљаског - валамског подвижника у Америци. У име Свјатјејшег Патријарха Кирила и Епископа Панкратија, орден је, 06. септембра 2020. године, у Тринаесту недељу по Педесетници, владици Антонију уручио архимандрит Методије (Петров), одмах након Свете Литургије у саборном храму Спаса Преображења. Извор: Подворје СПЦ у Москви
  23. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, дао је интервју телевизијском каналу Наш, 24. марта 2020. године, и нагласио да у време пандемије вируса корона верујући не треба да се предају страху. Митрополит Антоније је казао да ми сада пролазимо кроз посебно стање у вези са вирусом ковид-19, којe се врло често граничи са паником. Верујући људи треба увек да имају на уму да смо у рукама Божјим, и треба да се сећају речи нашег Спаситеља: „Не бој се, мало стадо, и веруј”, напоменуо је овај јерарх. Говорећи о епидемији коронавируса, митрополит Антоније примећује да је све у Божјим рукама. Ми морамо учинити оно што можемо, морамо се заштитити са медицинског становишта, али без страха. Страх је веома лош при решавању било ког питања, било ког задатка, поготово овог актуелног, оценио је митрополит Антоније, уз савет да све треба чинити „са надом на Бога, са унутрашњим миром и жељом да се изборимо са својим гресима”. Митрополит Антоније још објашњава да вера у Бога није неки апстрактни осећај уверености да постоји нешто друго осим овог земаљског живота. Она је још и поверење у Бога и пројављује се у међусобним односима, не апстрактним делима, већ конкретним, тачно онда када је неком потребна подршка, осмех или љубазна реч. Тако је у овом тренутку старим и усамљеним људима често потребна основна помоћ у виду доношења намирница из продавнице или лекова из апотеке. Треба учинити све што је у нашој моћи и живети у покајању, у молитви, тежећи да себе очистимо, тежећи да спознамо своје унутрашње стање и очистимо се да би се у нас уселио Христос, знајући да је то циљ човековог живота – Васкрсење Христово, речи су владике Антонија. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола. Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан. Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу. Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици. И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе. Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“ Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све. „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“ Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу. Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву. После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова. „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж. „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио. Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо. Али имам питање. Или два питања. Или сто питања. У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира. Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај? Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор. И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету? Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе. Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли. Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“ Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован. Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима. Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)? Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп. Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15). И душа може да не осуђује само онда кад носи пред собом сопствену немоћ и кад у сваком тренутку види да нема чиме да се хвали. А пошто душа не суди другима, ни њој неће бити суђено. Ево шта значи: не долази на суд, већ је прешао из смрти у живот (Јн. 5: 24). Само, како да човек не падне у очај ако тако размишља? Како да не ослаби и да не тугује, и како да се не убија од жалости? Добро, рећи ћемо нешто и о томе. То наша гордост пишти, и шкргуће, и извија се, и неће да умре. Она је та која рађа убиствену тугу и мрачну жалост. Али Исти је Дух Који нам открива нашу унутрашњу поквареност. Исти је, кажем, Дух Који шапуће и утеху, јер је Он Утешитељ. Оним изабраним судовима који су у стању да приме Његову реч Дух говори кратке речи и даје им велику снагу. Тако је Силуан Атонски усред велике борбе, патње и искушења чуо: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“ Ове речи и снага која их прати потребни су свима онима који с времена на време осећају како се погружавају у пакао очаја и безнађа. Дакле, испоставља се да је искуство пустињака тражено и корисно; ма шта „корисно“ – спасоносно је за многе који живе у свету. Само ово искуство пустињаци могу добити од мирјана, као Антоније од обућара, зато што Бог не гледа на лица, већ на срце. И тамо, у срцу, у његовој страшној дубини коју Дух жели да испуни Собом, бледи све што представља разлике између људи у земаљском животу. Човек који је заједничар с Богом нема чиме да се горди. Човек који је заједничар с Богом никога не жели да осуђује како не би отимао власт од Јединог. Овај човек се смирено моли и са захвалношћу се сећа Христових страдања и Васкрсења. „Зато нека је у вама иста мисао као и у Исусу Христу“ (Фил. 2: 5) – каже Свето Писмо. А шта је осећао Исус док је ишао на смрт за искупљење? Да ли можемо да се приближимо начину Његовог размишљања? Испоставља се да можемо и да треба. Ове речи значе да једном треба да дорастемо до жеље да се разапнемо за ближњег, само да он буде спасен! И само то је истинска светост и идење Исусовим стопама. Ако тога нема тренутно, а ни на видику, чиме можемо да се поносимо? Немамо чиме, али се поносимо, и те како! Зар то не значи такође да треба да дорастемо и до молитве Мојсија који је једном молио Бога да га избрише из Књиге живота, само да не погуби народ? У сваком случају, цитиране речи нас воде у правцу жртве. Не оне која је потребна ради себе, већ оне која се приноси за друге. И један од отаца пустиње је рекао да би, пошто има Христов Дух радо, кад би могао, заменио кожу с било којим губавцем. Дакле, ово је православље на оним бескрајним висинама на којима човеку губи дах! Носити крст и не очекивати похвалу; трпети и бити жалостив према другима не очекујући снисхођење. Зар није тако поступао Начелник вере – Христос? У сваком случају, треба да знамо за ове блиставе висине подвига како никога не бисмо осуђивали и како се не бисмо гордили. Јер подсећање на потребу за смирењем је посебно потребно онима који су одсекли (наводно) грубе страсти и који су почели редовно да се моле и да сазнају нешто свето и (наводно) да схватају. Овакви људи посебно могу (због дивљења себи) да претворе хришћанство у чудовишну пародију, у исмевање светости и у ругање ближњима. Управо таквим људима је својствено да мисле да ће сви погинути, а да ће се они спасити. Док у стварности се може да се деси управо супротно. Извор: Православие.ру
  25. У уторак 28. јануара 2020. године, у Савету Федерације у Москви, одржани су VIII Рождественски парламентарни сусрети, у организацији XXVIII Међународних Рождественских образовних чтенија, под називом „Велика победа: наслеђе и наследници“, којима је присуствовао и епископ моравички Антоније. Овогодишњи Сусрети су били посвећени итекако важној теми из историје Русије: Великом отаџбинскм рату, чему је био посвећен и Међународни конкурс дечјих радова под слоганом „Лепота Божјег света“. На Сусрету је између осталих говорио и Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...