Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј, предавање на тему "Крст Христов - Знамење победе" одржаће у недељу, на празник Благовести, 7. априла 2024. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару, после вечерњег богослужења. Извор: Радио Слово љубве

У част славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У време инвазије Батија на Русију, град Курск са његовим областима био је толико разорен да је запустео и зарастао у шуму. Житељи града Рилска често су долазили да ту лове. Један од њих, ходајући кроз шуму 1295. године, обалом реке Тускари, видео је код корена дрвета, икону окренуту лицем према земљи. Подигао jy је и видео да је то икона Знаменија Божије Матере. Тог тренутка потекао је извор воде, на самом месту где је икона лежала. Ово прво чудо од иконе ускоро је постало познато Рилском кнезу, Василију Шемјаку. Кнез је заповедио да се икона одмах донесе у Рилск. Сви житељи Рилска изашли су у сусрет икони Пресвете Богородице; једино кнез Шемјак, због неверја или сумње није био на свечаном Сретењу и беше кажњен слепилом. Признавши кривицу и приневши покајање и мољење пред иконом, поново је прогледао. Из благодарности за ово чудесно дело саградио је у Рилску – храм, у славу Рођења Пресвете Богородице. Икона је дакле постављена у нови храм, и тада је установљен празник јављања Курске иконе 21. марта. Но икона се више пута чудом враћала на пређашње место у пустињу, код корена дрвета. Житељи Рилска су тада одлучили да саграде капелицу на месту јављања иконе и поставили су је у њу; после обављеног молебана одређен је из Рилска свештеник који би ту стално живео. Године 1383. Татари су напали Курску област и нашавши капелицу опустели су је и запалили, а свештеника узели као роба. Варвари су расекли икону на два дела – једну половину иконе бацили у огањ, а другу даље од места где је била. Када су посланици московског цара пролазили мимо татарског стана, чули су руско пјеније Пресветој Богородици. Сазнавши о заробљеном свештенику, тог часа су га ослободили. Свештеник се вратио на пређашње место где је била капелица и нашао једну половину Богородичине иконе; ускоро је пронашао и другу половину, саставио их и тог часа су срасле, да се на месту где је била раскована икона показала као ,,нека роса”. Сазнавши за ово чудо, житељи Рилска три пута су са свим свештенством и мноштвом народа хтели пренети чудотворну икону у градску цркву, но сваки пут се икона јавила на пређашњм месту, у капелици. Стога су је оставили на томе месту, не померајући је, а све време нису престајала од ње чудотворења. Вест о чудотворној икони Коренској дошла је до цара Теодора Ивановича, који је заповедио да се 1597. године, икона премести у Москву. Царица Ирина Теодоровна украсила ју је богатом ризом и ставила је у сребрно позлаћени рам, са изображењем Господа Саваота и Пророка, и још је украсила свиленом златастом тканином. Икона је била свечано враћена у пустињу и у тој години је подигнут манастир на месту капелице. Игуман манастира био је рилски свештеник Георгије, у монаштву Евстатије. Те године ту је саграђена црква Рождества Пресвете Богородице, на реци Тускари и црква Живоносног Источника, над извором који се јављао при пројављењу иконе. Од јављања иконе код кореног дрвета, икона се често назива Коренска и сама пустиња је позната под тим именом. По заповести цара Теодора Ивановича, на месту разореног града подигнут је Нови Курск. За датум празновања чудотворне иконе одређен је 21. март по новом, односно 8. март по старом календару. Чуда При најезди кримских Татара на јужне пределе Русије, света икона је пренесена у Курск, а у Коренској пустињи је постављена њена верна копија. Цар Борис Годунов се са страхопоштовањем молио пред овом светињом, заштитницом Курска – због глади која их је захватила обдаривши је мноштвом поклона. Године 1612. грађани Курска су спознали посебну помоћ Божије Матере, када су Пољаци те године са многобројним војском, опсели њихов град. На самом почетку рата неки грађани су видели на зидинама града Богородицу са две свете иконе како их осењује. У то време су житељи града не једанпут вршили Крсни вход, у круг около града, и обећали да ће, ако им Бог помогне и ослободи их опсаде, усред града подићи манастир у част Пресвете Богородице и у њега поставити њену чудотворну икону, по њеном враћању из Москве. Десило се да су непријатељи одступили од града, као да их неко гони. Из благодарности према Заступници Небеској, житељи су саградили Курски манастир у част Знаменија Пресвете Богородице. Године 1615. по молби курских житеља и по заповести цара Михаила Теодоровича, чудотворна икона је била пренесена у манастир где је пребивала и ради тога је названа Курска. Године 1684. господар и велики кнезови Јован и Петар Алексејевич послали су у Коренски манастир, копију чудотворне иконе Знаменија Пресвете Богородице, у сребрно позлаћеном окову и заповедили да ту икону носи у поход, православна војска. Године 1689. по грамати царева, направљена је копија чудотворне иконе и послана у поход. Године 1812. Курска градска управа и православна војска полагала је сву наду у Пресвету Богородицу и ради свог усрђа послали су армији која је ратовала (кнезу Кутузову) копију чудотворне иконе Курске у позлаћеном окову. Кнез у свом писму, од 20. септембра 1812. г. упућеног градској управи, изразио је грађанима своје признање и уверење да град Курск јесте и да ће увек бити безбедан. У спомен преноса Курске иконе из Москве у Курск, и првог њеног јављања 1619. године, икона се једном годишње преноси у крсном входу из Курска на место њеног јављања, у Коренску пустињу и остаје тамо до 13. септембра. За време крсног входа у Коренску пустињу, верни је у таквом мноштву прате, да по речима очевидаца такво скупљање народа није виђено не само у Русији, већ у целој Европи. Када је храмовни празник курског Знаменског манастира, становници Курска, ослобођени су од својих радних обавеза. Ова икона највећа је светиња руског Заграничја која је представљала неуморну Путеводитељку у емигрантским лутањима, руских избеглица. Изображење На позадини небо плаве боје, у средишњем делу иконе, Богомајка руке Своје уздиже у молитвеном вапају за род људски. Док јој у наручју непридржаван спокојно обитава Спаситељ свега света, над главом Њеном Свечасном, Господ Саваот благосиља крстообразно Богооце, Праоце, Пророке и Апостоле поређане са сваке стране Мајке и Детета – који носе у рукама развијене свитке Светога писма. Над главом Њеном Свечасном, златни ореол проткан је драгим камењем; док истоветан рад видимо код Богомладенца Христа. Колико видимо икона је јасно оивичена бројним мотивима, карактеристичним у црквеном иконопису, а карактеристично је да су ови мотиви, гравуре и ореоли на икони приказани прилично једнообразно, што читавој композицији пружа одређени склад и чини савршену целину. Док је боја којом је осликана позадина иконе, сасвим специфичне плаве нијансе која доприноси детаљнијем приказу, она истовремено чини јасно видним оку посматрача, главне протагонисте, овог чудотворног животописа. https://mitropolija.com/2024/03/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-znamenje-kursko-korena-3/

Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско. Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања. Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа. Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота. Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени. Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме. Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин. Свети Јован Дамаскин "Тачно изложење православне вере" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У четвртак, 2. јула 2020. године, у порти Светојовановског храма у Бачкој Паланци, у оквиру духовних свечаности „Од Видовдана до Ивањданаˮ протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светога Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање на тему „Крст – знамење спасењаˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке