Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'моралу'.
Found 5 results
-
Често духовност мешају с моралом. Међутим, то су прилично различити појмови, мада се у нечему и пресецају. Истински продуховљен човек – то је, пре свега, човек савести, који живи по њеним прецизним и јасним законима. При томе је тај живот искрен до крајњих граница, у њему не постоји двосмисленост и лукавство. У духовности нема и не може бити дволичног дана. Ње или има или је нема. Духовни почеци дефинишу приоритет духа и виших принципа у људском животу. Истинска духовност је неодвојива од религиозности. Она једини човека с Богом, принуђује нас да добровољно следујемо Његовим највишим принципима. Морал је појам мање онтолошки. Он је нешто више спољашње, него унутрашње и дозвољава глуму, играње улоге, претварање и фалсификат. Понекад се човек препушта својој уображеној високоморалној спољашности и толико се уживљује у њу, да сви почињу да верују у тај његов новостворени имиџ. На пример: један доктор није никада одбијао ни једну молбу људи и ишао је болеснику ноћу и на крај света, доносио им је бесплатно лекове, давао савете. И само је стари свештеник, који је исповедао доктора, знао да је он све то радио због сујете и славољубља. Тако да је често наш ближњи само на изглед свет. А заправо је гори од ђавола. Неко ће рећи – и шта онда? Најважније је да је човек помагао ближњим и чинио добра дела. Зар није то добро? Добро је! А зашто да копамо по његовој души и тражимо никоме потребне нијансе? Зар се у људским душама не одвија све и свашта? А учињено добро – оно и јесте добро. И таквим људима следује стопроцентни рај. Светитељ Игњатиј Брјанчанинов, чувени руски подвижник и богослов, рекао је отприлике следеће: „ако би се човек спашавао само својим добрим делима, онда долазак Христа не би био потребан“. И заиста, зар је мало добрих људи живело у прошлим временима. Било је и таквих, који су својим добрим делима превазилазили многе данашње хришћане. Спасавали су некога од пожара, давали хлеб гладнима, давали беднима последњу кошуљу, помагали удовицама у раду на њиви и исхрани њене деце. Још су на египатским гробницама били натписи: „Ја никог нисам убио, доводио до плача, нисам се иживљавао над старцима, нисам љутио оца, угађао сам мајци, делио хлеб с гладнима, штитио слабе од јачих у границама својих могућности, био сам користан владару и говорио му истину, нисам вређао удовице, давао сам чамац другима да пређу на другу обалу Нила. Затим сам умро“. Ипак, сво колективно искуство човечанства показује, да су људи по свим својим параметрима толико пали, да се без помоћи „одозго“ више никада не могу подићи. Наш живот је доказ за то. Хоћемо добро, а чинимо зло. Цела историја је непрекидни низ лукавстава, обмана, ратова, насиља и суровости. Ретке су године примирја и све опет почиње из почетка… Зато, што се тиче људског добра: оно је увек повезано с неким суптилним страстима и емоционалним стањима, која живе у нама. Чинећи добар поступак ми, не примећујући, често то чинимо из одређених мотива – танане сујете, због жеље да чујемо похвалу или због тога што не желимо да нас неко за то осуђује, или насупрот томе, чинимо добро само да би се једном за свагда „откачили“ од нама досадног човека који нас моли за нешто. Уопште гледано, поступамо као људи, у чијој души су добро и зло помешани, тако да понекад ми сами то не разумемо, зашто радимо нешто управо тако, а не другачије. Али бива и другачије. Човек чини добре поступке из отворено трговачких разлога, надајући се на благодарности и награду од те особе којој чини добро. Посећује, на пример, усамљеног старца, доноси му храну, чисти му стан, а у срцу тај стан већ преводи на себе, као награду за свој труд. Господ тражи од нас самопожртвовање и некористољубље. Јер ако здраво расуђујемо, човек, сам по себи, не може ни корак да направи без Божије благодати, која му даје дисање и снагу и сам живот. При чему се све то дарује у потпуности бесплатно, на основу велике и свеобухватне љубави. То исто Он очекује и од човека. Зато се свако добро, које није очишћено од егоизма и амбиција, користољубља и похлепе, не прихвата Богом и Он не сматра таква дела пројавом наше љубави к Њему. Зато сама добра дела не спасавају – неопходно је прво анализирати их и разумети мотиве који нас покрећу на то да их чинимо. Не спасава труд, већ смирење које се рађа као његова последица и трепет пред Свевишњим, који нам дарује свако добро. Тако је ученик, који успешно уради нешто, захвалан не себи, већ своме учитељу. Без те вертикале, добра дела у себи увек носе неизбежне тамне фрагменте, дозу зла. Навешћу још један пример. После рата у многим школама су радили војни инструктори, који су држали часове војне обуке. Често су то били људи с фронта, који су прошли битке Великог народноослободилачког рата, који су били и рањавани и добијали медаље за храброст. Они, као по правилу, нису имали породицу и били су у потпуности посвећени интересима школе и деце. У заједничким становима они су имали свој угао, где су спавали и где су их мучили ратни снови. То су били прави хероји. Претпоставимо, да је један од њих стално радио с ђацима, учио их да овладају оружјем, захтевао од њих високи морал, храброст и право мушко дружење. И више од тога, учио их је витешком односу к девојчицама, учествовао с децом у игри „Зарница“ – укратко, био је за њих прави отац и ауторитетни васпитач. И ето, упоредо с идеалима добра и хуманизма, које је тај војни инструктор „усађивао“ у дечије душе, говорио им је и да су сви попови преваранти, да никаквог Бога нема, нити Га може бити и да све цркве треба позатварати. Његове речи су несумњиво деловале на душу деце, као позив на акцију. Она су одрастала одлучна и храбра, радила су, не из страха, већ из савести, подржавали су слабије и штитили жене... и упоредо с тим, постајали су идеолошки богомрсци и искрено веровали, да је борба с религијом једна од најважнијих и најкориснијих ствари у њиховом животу. Питање: да ли је био моралан тај војни инструктор? Пробајте поштено да одговорите. Има пуно учтивих људи, који ти уступају пролаз, који се одликују људском пристојношћу, високим принципима, оданошћу у дружењу и спремношћу да помогну у несрећи, али при том су и атеисти. Свевишњег они не признају и сматрају га непотребним. Код њих је и тако све у реду. И поново питање – да ли је њихов морал користан за њих и да ли води спасењу? Што се тиче привремене корисности, очигледно, да. Али што се тиче спасења – крајње је тешко рећи. Такав морал је ограничен у свом савршенству и постепено деградира, јер се храни, као по правилу, само људским славољубљем и честитошћу, који немају подршку „одозго“. Аутономност човека има своје границе. Да би надокнадио изгубљену енергију, њему је потребна храна коју добија споља. Да би чинио дела љубави и доброте, њему је потребна духовна подршка. Сам из себе, као биће ограничених моћи, није у стању да добије ту подршку. Одатле и долази до постепене деградације морала код тих „аутономних“ људи. У стварности, њихово стање је несумњиво проблематично. Довољно је да их у нечему критикујете, макар и крајње добронамерно, и тог тренутка ћете видети, како с њих падају све маске милосрђа и како показују своје право лице. Као што је писао тај исти светитељ Игњатије Брјанчанинов: „Вршилац људске правде (тј. формално моралних поступака) је испуњен ароганцијом, надменошћу, самообманом… мржњом и осветом ће узвратити томе, ко се осмели да противречи чак и најдобронамерније и основано, његовој правди; он сматра себе више него достојним награда како земаљских, тако и небеских“ (Сабрана дела светитеља Игњатија, т. В, с. 47). Валентин Летов извор: манастир Лепавина
-
Епископ новобрдски Иларион: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Поучни
Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... -
Епископ новобрдски Иларион: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ
тема је објавио/ла александар живаљев у Настава
ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... View full Странице -
Лешек Колаковски: Сара или Конфликт општег и појединачног у моралу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Култура
Сарина одлука уопште није била стихијски импулс срца. Такође није долазила из великодушности. Потицала је искључиво из скромног знања какво је стекла о породици. Сара је знала да постоји општи принцип прописан од Бога, по коме је позив човека да своје постојање продужава преко деце. Ако тај принцип не бива реализован, породица не постоји, не остварује своју суштину. Радило се, значи, о усаглашавању суштине и постојања, опште природе породице са индивидуалним конкретумом какав је представљао пар: Аврам и Сара. Сара је, осим тога, знала да ће Аврам без деце најзад постати предмет подсмеха познаника и презира јавности, и да његова друштвена позиција може да се пољуља услед те ненормалне ситуације. Није је подстакао чак ни страх да ће муж бити исмејан; руководила ју је чиста свест о општој обавези, чиста потреба задовољења опште норме и осећање немира пред чињеницом да постојање не испуњава суштину, да њена породица не остварује општи принцип породице: плођење. На тај начин – опште је однело победу над појединачним. Непомична и без сузе жаљења Сара је лежала на трави у хладној ноћи, загледана у звезде, поред шатора где је њен муж, ван себе од уживања, узимао у посед прекрасно Агарино тело. Ноћ је била дуга, бескрајна, али Аврам није осетио њено трајање, док је Сара знатно остарела за ту једну ноћ. А затим се десило оно што се могло предвидети. Агара је била добра девојка, али наивна и мало испуњена таштином. Није схватила задатак за који ју је судбина наменила. Ноћ проведена с Аврамом и поновљена још неколико пута била је за њу само ноћ уживања, а не ноћ обавезе – као за Сару (Аврам је задржао двојан став – извршавао је обавезу – али зашто, када се прилика указала, не би искористио њене дивне стране?). У систему испуњења права Агара је била само пасивно оруђе, лишено свести о својој улози; њена свест је била слободна од општег знања, користила се правом да окуси непосредну радост, њени мотиви били су индивидуални и везани за текући тренутак. Али Агара је знала да је добро имати дете. Зато уместо да скромно одигра своју улогу, она се охоло хвалисала својим све већим трбухом и где год је могла истицала је јавно своје очекивано материнство. Ситним алузијама и гестовима такође је давала несрећној госпођи да осети њену предност, тако да је Сарина жртва била стављана на све већу пробу. Аврам је, у почетку, ишао поносан као да је извршио богзна какав тежак подвиг, али кад ускоро домаћа атмосфера поста несносна – он поче да бежи од куће, да се не би ангажовао у женским свађама. Најзад Сарин бес и огорчење избише отворено. У налету дуго уздржаваног беса и жеље за осветом, она затражи од Аврарна сатисфакцију. Аврам, као сви они о којима се говори: „прави мушкарац“ – био је грозна кукавица. Имао је само ништавну храброст да размахује мачем када се нађе у помамној гомили бораца, али никад није умео да се супротстави животним конфликтима, него је кукавички избегавао сваку иницијативу, трудећи се да увек чини тако да неко други предузима, за њега тешке, одлуке. Сада се, такође, понео сагласно са својим карактером. На болну женину вику, на бес њене разјарене мржње, журно је одговорио: „Али Агара је твоја служавка, можеш с њом да чиниш шта ти драго, немам намеру да се мешам, не тиче ме се шта ће се с њом десити.“ Сара је само чекала ту дозволу. Увече, истога дана, трудна Агара, засута блатом окрутних грдњи, сва модра и осрамоћена, уз гласан плач побегла је из куће својих хлебодаваца. На тај начин је порив срца, на крају, однео победу над законом; постојање се побунило против суштине, појединачно је однело победу над општим. Аврам се вратио кући када је све већ било готово и био је, малтене, задовољан обртом догађаја; лаку грижу савести, коју му је наметала мисао о истераној љубавници, брзо је заменило задовољство и олакшање што се читава гужва најзад завршила, а он је остао исправан, јер никог није ни прстом дирнуо и није донео никакву одлуку. Као све кукавице био је уверен да, пошто ништа није радио, није ни одговоран и да је најбоље не ангажовати се: оплодио је Агару по жениној препоруци, није учествовао у њиховим женским свађама и најзад је рекао само да је Агара Сарина слушкиња и да Сара има права да поступа како јој драго – а то није било ништа друго до просто утврђивање чињенице. И истовремено мучна ситуација се размрсила сама. Даљи ток ове историје мање је занимљив. Наравоученије прво: Сарина ситуација. Ако се прáво показује одиста неподношљивим и превише силује нашу природу, није кривица ако се не испуњава, а његово испуњавање је – заслуга. Другим речима: naturam expellas furca… etc. Наравоученије друго: Сарина ситуација. Ако смо ипак преузели на себе бреме испуњења права, онда је кривица не истрајати до краја, јер иначе ће неко други платити због наше неконсеквенције. Наравоученије треће: Агарина ситуација. Сносе се заслужене казне за незаслужене предности. Наравоученије четврто: Аврамова ситуација. Кукавичлук може корисно да се усклади у сусрету с највећим страстима. Наравоученије пето: Аврамова ситуација. Не заваравајмо се да не доносимо одлуке ако само утврђујемо чињенице. Наравоученије шесто: ситуација троугла. Каква монструозна историја: имати љубавника с циљем да би се имало дете! Али треба се одлучити, а о томе се ради пре свега.- 1 коментар
-
Када је Сара најзад одлучила да саопшти своме мужу да услед неких урођених дефеката не може да га усрећи потомством, Аврам је остао да седи мрачан и суморан; разговор се прекинуо у напетом ћутању пуном ишчекивања да падне реч коју су обоје знали, али коју дуже време ниједно није смело наглас да изговори. Најзад ју је изговорила Сара – и зато што ју је, као жену, обавезивала већа одважност и зато што је баш она у том питању требало да изврши акт одрицања. Рекла је: „Имаћеш дете с Агаром, мојом служавком.“ Аврам одахну с олакшањем; није он уопште био човек велика срца и радовао се што предлог није потекао од њега. Да је био мање малодушан, требато је сам да га изнесе, очекујући дозволу од жене, а не да њу излаже понижењу да изговори прву реч. Није требало кукавички да бежи од прекора да је саможив, него да жени остави бар привилегију свести да је постала жртва његове бруталне пожуде (јер је она знала да је он Агару одавно желео), а не пак да га она унапред разреши властитом иницијативом и да га гурне у примамљив грех. Јер Агара Мисирка беше најлепша девојка у долини Еуфрата. Марк Шагал, Плави портрет, 1956. Сарина одлука уопште није била стихијски импулс срца. Такође није долазила из великодушности. Потицала је искључиво из скромног знања какво је стекла о породици. Сара је знала да постоји општи принцип прописан од Бога, по коме је позив човека да своје постојање продужава преко деце. Ако тај принцип не бива реализован, породица не постоји, не остварује своју суштину. Радило се, значи, о усаглашавању суштине и постојања, опште природе породице са индивидуалним конкретумом какав је представљао пар: Аврам и Сара. Сара је, осим тога, знала да ће Аврам без деце најзад постати предмет подсмеха познаника и презира јавности, и да његова друштвена позиција може да се пољуља услед те ненормалне ситуације. Није је подстакао чак ни страх да ће муж бити исмејан; руководила ју је чиста свест о општој обавези, чиста потреба задовољења опште норме и осећање немира пред чињеницом да постојање не испуњава суштину, да њена породица не остварује општи принцип породице: плођење. На тај начин – опште је однело победу над појединачним. Непомична и без сузе жаљења Сара је лежала на трави у хладној ноћи, загледана у звезде, поред шатора где је њен муж, ван себе од уживања, узимао у посед прекрасно Агарино тело. Ноћ је била дуга, бескрајна, али Аврам није осетио њено трајање, док је Сара знатно остарела за ту једну ноћ. А затим се десило оно што се могло предвидети. Агара је била добра девојка, али наивна и мало испуњена таштином. Није схватила задатак за који ју је судбина наменила. Ноћ проведена с Аврамом и поновљена још неколико пута била је за њу само ноћ уживања, а не ноћ обавезе – као за Сару (Аврам је задржао двојан став – извршавао је обавезу – али зашто, када се прилика указала, не би искористио њене дивне стране?). У систему испуњења права Агара је била само пасивно оруђе, лишено свести о својој улози; њена свест је била слободна од општег знања, користила се правом да окуси непосредну радост, њени мотиви били су индивидуални и везани за текући тренутак. Али Агара је знала да је добро имати дете. Зато уместо да скромно одигра своју улогу, она се охоло хвалисала својим све већим трбухом и где год је могла истицала је јавно своје очекивано материнство. Ситним алузијама и гестовима такође је давала несрећној госпођи да осети њену предност, тако да је Сарина жртва била стављана на све већу пробу. Аврам је, у почетку, ишао поносан као да је извршио богзна какав тежак подвиг, али кад ускоро домаћа атмосфера поста несносна – он поче да бежи од куће, да се не би ангажовао у женским свађама. Најзад Сарин бес и огорчење избише отворено. У налету дуго уздржаваног беса и жеље за осветом, она затражи од Аврарна сатисфакцију. Аврам, као сви они о којима се говори: „прави мушкарац“ – био је грозна кукавица. Имао је само ништавну храброст да размахује мачем када се нађе у помамној гомили бораца, али никад није умео да се супротстави животним конфликтима, него је кукавички избегавао сваку иницијативу, трудећи се да увек чини тако да неко други предузима, за њега тешке, одлуке. Сада се, такође, понео сагласно са својим карактером. На болну женину вику, на бес њене разјарене мржње, журно је одговорио: „Али Агара је твоја служавка, можеш с њом да чиниш шта ти драго, немам намеру да се мешам, не тиче ме се шта ће се с њом десити.“ Сара је само чекала ту дозволу. Увече, истога дана, трудна Агара, засута блатом окрутних грдњи, сва модра и осрамоћена, уз гласан плач побегла је из куће својих хлебодаваца. На тај начин је порив срца, на крају, однео победу над законом; постојање се побунило против суштине, појединачно је однело победу над општим. Аврам се вратио кући када је све већ било готово и био је, малтене, задовољан обртом догађаја; лаку грижу савести, коју му је наметала мисао о истераној љубавници, брзо је заменило задовољство и олакшање што се читава гужва најзад завршила, а он је остао исправан, јер никог није ни прстом дирнуо и није донео никакву одлуку. Као све кукавице био је уверен да, пошто ништа није радио, није ни одговоран и да је најбоље не ангажовати се: оплодио је Агару по жениној препоруци, није учествовао у њиховим женским свађама и најзад је рекао само да је Агара Сарина слушкиња и да Сара има права да поступа како јој драго – а то није било ништа друго до просто утврђивање чињенице. И истовремено мучна ситуација се размрсила сама. Даљи ток ове историје мање је занимљив. Наравоученије прво: Сарина ситуација. Ако се прáво показује одиста неподношљивим и превише силује нашу природу, није кривица ако се не испуњава, а његово испуњавање је – заслуга. Другим речима: naturam expellas furca… etc. Наравоученије друго: Сарина ситуација. Ако смо ипак преузели на себе бреме испуњења права, онда је кривица не истрајати до краја, јер иначе ће неко други платити због наше неконсеквенције. Наравоученије треће: Агарина ситуација. Сносе се заслужене казне за незаслужене предности. Наравоученије четврто: Аврамова ситуација. Кукавичлук може корисно да се усклади у сусрету с највећим страстима. Наравоученије пето: Аврамова ситуација. Не заваравајмо се да не доносимо одлуке ако само утврђујемо чињенице. Наравоученије шесто: ситуација троугла. Каква монструозна историја: имати љубавника с циљем да би се имало дете! Али треба се одлучити, а о томе се ради пре свега. View full Странице
- 1 нови одговор
-
- појединачног
- општег
-
(и још 6 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.