Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'хвостански'.
Found 20 results
-
Епископ хвостански Алексеј у уторак у Вазнесењској
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Алексеј представиће својих шест литерарних дела у уторак 26. децембра 2023. године од 18 часова у парохијском дому Вазнесењске цркве у центру Београда. "Сусрети са старцима", "Приче из незаборава" први и други део, "Дечанске и друге приче", допуњена Монографија о манастиру св. Луке у Бошњану и "Хиландарски монаси у управи српске Цркве" - наслови су који произилазе из богатог духовног искуства и рада Преосвећеног Владике, а издавач књига је манастир св. Луке у Бошњану. Подсетимо да се уторком у Вазнесењском храму од 17 сати служи Молебни Канон св Деспоту Стефану Лазаревићу, а представљање књига ће бити у наставку молитве. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" -
Епископ хвостански Јустин: Крстом дође радост целом свету
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић) одржао је предавање 30. марта 2022. године, у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, у оквиру редовне духовне трибине овог храма. Преосвећени Владика беседио је на тему "Крстом дође радост целоме свету", а драгог госта најавио је старешина храма протојереј Арсеније Арсенијевић. Звучни запис вечери начинила је Редакција радија "Слово љубве". Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/31.03.22 ZBOR - episkop Justin - Krstom dodje radost celom svetu.mp3 -
Епископ хвостански Јустин у петак у Вазнесењској цркви
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин служиће сутра свету Литургију Пређеосвећених дарова у Вазнесењском храму у центру Београда, сазнаје радио "Слово љубве". Јутрење почиње у 7 сати, након тога су Часови, а Литургија у наставку почиње око 8 сати и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве" -
У смирај недељног дана, 14/27. фебруара 2022. године, након вечерњег богослужења у земунском Светониколајевском храму, на којем је молитвено присуствовао, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, одржао је предавање на тему: " Пост, молитва и лични подвиг". Предавање је одржано са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у организацији братства Светониколајевског храма у Земуну. Извор: Телевизија Храм
-
- храму
- светониколајевском
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Епископ хвостански Јустин освештао бадњаке за акцију "Божићно даривање"
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха Порфирија и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, освештао је 26. децембра 2021. године, заједно са ђаконом Браниславом Јоцићем, 10.000 бадњака који ће се делити 5. и 6. јануара 2022. године при храмовима Архиепископије београдско-карловачке у склопу акције "Божићно даривање" Верског добротворног старатељства АЕМ и Удружења "Радост на дар". Сав приход од поделе бадњака биће усмерен за помоћ најсиромашнијим Београђанима и за рад Црквене кухиње. Списак храмова при којима ће се делити бадњаци биће накнадно објављен. Извор: ВДС фејсбук -
У среду 29. децембра 2021. године у свечаној дворани београдске Надбискупије одржана је промоција зборника радова ,,Београд и Ватикан: Сегменти дипломатске историје (Поводом стогодишњице успостављања дипломатских односа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Свете Столице (1920-2020)", чији су уредници Милош Вулић, теолог и политиколог и Милосав Ђоковић, историчар и теолог. Наведеној промоцији у својству изасланика Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског. Поред преосвећеној владике Јустина, овом културном и духовном сабрању присуствовали су представници министарстава, чланови дипломатског кора, многобројне званице из културног и друштвеног живота, међу којима и државни секретар Немања Старовић. Својом надахнутом уводном речју промоцију је отворио надбискуп Станислав Хочевар, а о наведеном зворнику говорили су: уредник зборника Милош Вулић, монсињор Симон Петар Лукјамузи, први секретар апостолске Нунцијатуре, професор емеритус Дарко Танасковић, као и проф др Зоран Јовановић. Екипа Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке испратила је овај догађај, о чему ће бити приређен адекватан прилог. Извор: Телевизија Храм
-
- београдској
- радова
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић), викар Патријарха српског, служио је у навечерје празника Сабора Светог Архангела Михаила, свечано празнично бденије у Саборном Светоархангелском храму у Београду. Преосвећеном Владици Јустину саслуживало је многобројно свештенство, а торжествености празничног бденија, којим је отпочело прослављање престоног празника београдског Саборног храма, допринело је појање појаца ове београдске светиње, која према речима блаженопочившег Патријарха Павла "својом спољашњошћу, својим изгледом, стремљењем са земље ка небу, указује на узвишену лепоту небеску, лепоту царства Божјег". Сутра, у недељу 21. новембра, на сâм дан празника, биће служена света архијерejска Литургија са почетком од 9. часова, чије благољепије ће украсити појање Првог београдског певачког друштва. Извор: Телевизија Храм
-
Слава Клиничког центра Србије, празник Светих лекара Козме и Дамјана, молитвено је прослављена у капели при овој здравственој установи, посвећеној светим бесребреницима, у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. Епископ Јустин је у својој беседи говорио о прочитаном јеванђелском зачалу у коме се говори о Сејачу и семену. Преосвећени је истакао да ако желимо да живимо хришћанским животом и да живимо по Богу, морамо да се одрекнемо себе, да умремо за све пролазно, пропадљиво и смртно, и да кренемо путем Христовим тј. да се одрекнемо свога егоизма, а то значи умрети за све пролазно и служити ближњем. Епископ је нагласио да треба да се одрекнемо свога егоизма, да се одрекнемо своје самодовољности и да се отворимо за другога, за ближњега, јер како кажу Свети Оци:,,Ако умреш за овај свет, пре него што умреш, нећеш умрети у смртном часу.” Преосвећени је додао да Црква Божија има други приступ човеку и животу у односу на егоизам, а то је љубав према оном другом, односно према ближњем, цитиравши Светог Јована Златоуста који каже: "Нека се не нада спасењу онај који не чини ништа за спасење свога ближњега." Епископ Јустин је закључио да је на нама одговорност и задатак да својим примером, својом љубављу и својим животом сведочимо и откривамо већ сада и овде, Царство Божије. Извор: Телевизија Храм
-
Епископ хвостански Јустин: Тамо где је Васкрсли Христос присутан, нема смрти
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У 20. недељу по Духовима 07. новембра, када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Вазнесења Господњег у београдском насељу Болеч, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин се верном народу обратио архипастирском беседом, у којој је између осталог рекао: Тамо где је Васкрсли Христос присутан нема смрти, побеђује се поредак природе и Он све својим божанством и својом силом Васкрсава и Преображава, па тако и Крст који је био символ на којем су се распињали и кажњавали највећи злочинци, Господ Исус Христос је учинио символом победе. Епископ Јустин је додао: Ако је Бог са нама и ако смо ми са Богом никога и ничега не треба да се плашимо па чак и тог последњег непријатеља који се смрт зове. Преосвећени је закључио да ако имамо веру у Христа, све добија сасвим другачији облик и другачији смисао и они који су се преставили од нас заправо су отишли у живот вечни, где ћемо и ми једног дана доћи јер је Црква, Црква Васкрсења. Извор: Телевизија Храм -
Епископ хвостански Јустин на састанку у згради Центаралног затвора у Београду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У име Његове Светости Патријарха српског Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин је у згради Центаралног затвора у Београду имао састанак са директором управе за извршење кривичних санкција Дејаном Царевићем и управницима два затвора која се налазе у овој згради, Звонком Груловићем и Драгољубом Пауновићем. Састанку су присуствовали координатор СПЦ са Управом за извршење кривичних санкција и духовник ових затвора јереј Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене, и ђакон Бранислав Јоцић, службеник Верског добротворног старатељства. Владика Јустин је службу Цркве у затворима нагласио као важну за затворене, за саму Цркву, али и читаво друштво, и истакао вољу српског Патријарха Порфирија за исказивање бриге о затворенима као сведочење позвања Цркве за бригу о палом свету. Владика Јустин је обишао оба затвора, разговарао са осуђеним лицима и запосленима. Његово Преосвештенство је упознат са свим богослужбеним, верским и духовним активностима које се спроводе у оквиру ЦЗ-а, а чији је центар параклис Васкрсења Христовог који се налази у овој установи. Владика Јустин је на крају посете изразио веру у даљи развој бриге Цркве о затворенима, као и скори будући долазак и служење Литургије, свима преносећи благослов и подршку у раду и труду Његове Светости Патријарха Порфирија. Извор: ВДС-
- затвора
- центаралног
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин одржао је 12. октобра 2021. године у Митрополитовом конаку при цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру састанак са вођама одељења и службеницима Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Током састанка Владика се упознао са задужењима и многим изазовима са којима се чланови Верског добротворног старатељства свакодневно сусрећу. Од свог оснивања, тридесетих година двадесетог века, блажене успомене Патријарх српски Варнава, велики црквени визионар, уградио је Верско добротворно старатељство у Устав Српске Православне Цркве видевши да Црква своју мисију у свету треба да сведочи у свом народу, делећи са сваким верником и патњу и страдање. Од тада до данас, Верско добротворно старатељство се бори да одговори на своју значајну улогу у свакодневном животу Цркве зависећи у исто време од прилика са којима се Црква суочава. Кроз године свога постојања оно је некада боље, а некада слабије, сведочило своје назначење. Успех мисије је врло често зависио од слободе коју је Црква уживала у друштву. У новије време, са повратком верских слобода, рад Верског старатељства је стално напредовао на основама које су постављали председници Верског добротворног старатељства, Патријарси српски: од патријарха Германа, који је обновио његов рад, до патријарха Порфирија, који је свог викара, Епископа хвостанског Јустина, поставио за Кординатора свих хуманитарних активности у Архиепископији београдско-карловачкој. Тиме је и рад Верског добротворног старатељства, поред свих других хуманитарних организација у Архиепископији београдско-карловачкој, добило достојну пажњу и помоћ предстојатеља Српске Православне Цркве са циљем унапређења свеукупне мисије Цркве у Београду. Извор: ВДС
-
- унапређење
- старатељство:
- (и још 9 )
-
Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског, служио је на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, 9. октобра свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви светог архангела Михаила у Београду, уз саслужење братства старог Саборног храма. Након свете Литургије Епископ Јустин је служио парастос поводом михољских Задушница и помолио се Господу и Пресветој Богородици за душе свих преминулих. Извор: Телевизија Храм
-
- храму
- светоархангелском
- (и још 9 )
-
Хиротонисан Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 12. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јустина (Јеремића) у чин Епископа хвостанског, викара Патријарха српског. Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хвостанског Јустина Приступна беседа Епископа хвостанског Јустина (Јеремића) ФОТОГАЛЕРИЈА (1) ФОТОГАЛЕРИЈА (2) ФОТОГАЛЕРИЈА (3) Повезане вести: Наречење архимандрита Јустина (Јеремића) за Епископа хвостанског Животопис архимандрита Јустина (Јеремића) новоизабраног викарног епископа хвостанског Ђакон проф. др Ивица Чаировић о Епархији хвостанској и титули викарног Епископа Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован; Преосвећена господа Епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, нишки Арсеније, буеносајреско-јужноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, диоклијски и изабрани будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, умировљени канадски Георгије и умировљени средњоевропски Константин; изабрани Епископи мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован; свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Цркве. Уручијући архијерејски жезал епископу Јустину, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је истакао: -Данас смо имали радостан духовни догађај пре свега што смо учествовали у тајни Царства Небеског кроз причешће Светим Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа који је Глава Цркве, који је у пуноћи својој присутан у светој Литургији. А тамо где је Он, ту је и Царство Небеско. Из тајне свете Литургије, која је управо оприсутњење Царства Небеског међу нама, налазе се и све остале тајне Цркве. Јер Литургију, Тајну Спасења, врши сам Распети и Васкрсли Господ, а на Његовом месту и по Његовом обличју, од апостолских времена па до данас, Црква је установила да стоје Епископи. Данас смо имали велики духовни благослов да имамо хиротонију још једног новог Епископа Цркве. -Драги владико Јустине, данас си узведен на најузвишенију службу у Цркви Христовој. Добио си највећу могућу част силаском Светога Духа на исти начин на који је Он сишао на дан Свете Педесетнице и конституисао Цркву Христову у свету. Слижба Епископа је par excellence Христова служба. А то значи да је поред части коју си добио теби дата и одговорност да у име Христово служиш свету Литургију и то желим да ти ставим на срце. Управо света Литургија је задатак твој и задатак свих Епископа. Да није ништа друго, да је само то, испунио си своју службу, јер ако служимо свету Литургију и ако се на њој све темељи све остало биће учињено у право време и у правој мери, поручио је патријарх Порфирије. Поред породице и пријатеља владике Јустина, свечаност хиротоније својим присуством су увеличали директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, представник монашке заједнице Тезе у Француској брат Ришар, пуковник Стевица Карапанџин из Управе за традицију, стандард и ветеране Војске Србије, представници дипломатског кора и традиционалних цркава и верских заједница, угледне јавне личности из културног и јавног живота Србије и региона. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- (јеремић)
- хиротонисан
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Изабрани Епископ хвостански Јустин: Позвани смо на љубав и праштање
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатског изабрани Епископ хвостански Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија на Бежанијској коси. Изабраном Епископу Јустину саслуживао је протосинђел Данило и свештенство Архиепископије београдско-краловачке. Извор: Телевизија Храм -
У осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве на Врачару. Епископу Стефану саслуживали су изабрани Епископ хвостански Г. Јустин, протосинђел Данило и свештенство светосавског храма. После Светог Јеванђеља изабрани Епископ Јустин је произнео поучну беседе у којој је нагласио да треба да живимо љубављу и додао да вера не потиче од чуда, него чуда потичу од вере. "У Христа се верује пре свега срцем, по слободи и из љубави се њему следује, као што он сам каже "Ако ме љубите заповести моје држите". Дакле љубав је оно што нас веже, што нас води ка Христу и чиме се ми држимо за Христа", нагласио је изабрани Епископ Јустин у својој беседи. Свом брату у Христу честитао је имендан речима: „Данас је недеља, дан Васкрсења Христовог и због тога треба да се радујемо, а такође радујемо се и што прослављамо једног дивног угодника Божијега Стефана, првомученика архиђакона, чије име носи наш Владика ремезијански Господин Стефан, брат драги у Христу саслужитељ. Иако то није централни празник, његов имендан је 9. јануара, ипак није на одмет чешће изразити лепе жеље и братску љубав према особама које су толико битне и значајне у нашим животима какав је и владика Стефан. Стефан на грчком значи „венац“ и он на својој глави тренутно носи венац од драгог камења, како се каже у псалмима, митру епископску, али какав год да је венац, од трња, као што је Христос носио или онај које носе Епископи, он укључује у себе велику одговорност, велики терет и велику обавезу. Од свег срца у име свих нас желимо да му Господ и Свети Стефан буду бранитељи и помоћници у множењу његовог венца на спасењу његове душе. Оно што је наша честитика и наш дар, јесу молитве за њега.“ Извор: Телевизија Храм
-
Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)." Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Протопрезвитер-ставрофор др Саво Јовић: Свештеномученик Варнава исповедник Хвостански (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- протопрезвитер-ставрофор
- саво
- (и још 6 )
-
Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
-
- протопрезвитер-ставрофор
- саво
- (и још 6 )
-
Овај свети исповедник Божији рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић. У Америције живео до своје осме године када је по завршетку другог разреда основне школе заједно са родитељима дошао у Сарајево где је наставио своје школовање и, с одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. „Одлично је познавао солфеђо, свирао на виолини, говорио енглески, француски и немачки језик". Жеља му је била да настави своје даље школовање и, заједно са оцем, отишао је у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) од кога је добио благослов за упис на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду. Том приликом отац је упознао Епископа Николаја и ca синовљевом жељом да постане монах, на шта је Владика одговорио „да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу". Доласком на Богословски факултет у Београду он је горео од жеље за новим сазнањем које би му помогло да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. То посвећење живота Богу он није схватао никако другачије него посветити Богу сву своју љубав, све своје таленте, сву своју снагу и сав свој ум". „Бити монах, говорио је, значи себе стопроцентно предати Христу стопроцентно, а не половично! И то је мој мотив за монаштво и ништа друго." У току студија Војислав је друговима саопштио своју жељу за монашењем, Oд које су га они, у свом младалачком заносу, почели да одвраћају, али се ипак нису могли супротставити мудрости и gyxy којим говораше. (cp. )Jan. б, 9-1о). Да је заиста био мудар и обдарен, показује његов чланак „Нешто о гордости" који је, као студент, објавио у часопису Светосавље, из кога се јасно види, не само његова мудрост и разборитост, већ и да је изнад свега био испуњен љубављу и да му је живот био непрестано богослужење. Војислав Настић као студент„У овом чланку, каже Свети Владика Николај (Велимировић), провејава његов смирени дух и скромност која је красила древне духовне великане старог Египта, Синаја и Свете Горе. Као да је био изван времена и простора. Ни једно искушење ХХ века није га се дотицало нити успело да га одвоји Oд светих људи раних хришћанских векова". Епископ Варнава је био одличан студент и, у року је, 1937. године дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. По повратку у Сарајево, одмах је био постављен за катихету у две школе (у учитељској и у државној гимназији). „Освојио је срца младих Срба", сведочи даље Свети Владика Николај и каже да је био њихов духовни вођа и учитељ. Својим делима, а још више својим аскетским животом, искреним и оданим сведочењем Христа Васкрслога запалио је срца младих. Веру и службу Божју коју су интелектуалци ставили на маргину друштвеног живота, он је вратио у центар и тиме духовне и моралне вредности ставио изнад материјалних достигнућа. Његов живот се огледао у уздржању од свакога зла, сједне стране, и у чињењу дела милосрђа, с друге стране. Мноштво је сведока његовог милосрђа, људи, жена и деце, које је, не питајући за веру и нацију, нахранио у свом ресторану „Американац", (који је после очеве смрти наследио), и о чему се у граду на Миљацки причало, без обзира што се он трудио да о томе никоме не говори, непрестано се држећи оног јеванђелског принципа ga He зна љевица твоја шта чини десница твоја (MT. б, 3). МОНАШЕЊЕ И РУКОПОЛОЖЕЊЕ Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у СарајевуМладог Војислава богатство није привукло, нити га је заробило, већ се, попут великих духовника и светитеља, одрекао свега и отишао у манастир Милешеву, где се 1940. године замонашио добивши име Варнава, име Светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве (Росића), кога је веома ценио и поштовао. „Монашење, као и рукоположење у чин јерођакона обавио је блаженопочивши Митрополит дабробосански Петар (3имоњић)", који је мученички пострадао од усташа, и чије је име нa редовном заседању Светог архијерејског сабора, 1998. године, унето у Диптих светих Српске православне цркве. Све време Другог светског рата остао је у Сарајеву, под влашћу такозване Независне државе Хрватске где је делио ратну судбину заједно ca својим народом. Имао је велика и тешка искушења. Наиме, једно од таквих искушења био је и „позив Поглавника НДХ (Независне државе Хрватске) Анта Павелића, да дође у Загреб и прими се епископства Хрватске православне цркве". Ову понуду је, као и ону нуђену му од стране партизана да им се придружи, одбио, и од тада све време и од једних и од других био прогоњен. Међутим, он се овоземаљских силника није плашио, јер „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље " (1. Јн. 4,18). После Другог светског рата, јерођакона Варнаву је блаженопочивши Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ), рукоположио у чин јеромонаха, и произвео у чин протосинђела". Митрополит Нектарије га је поставио на две парохије у Сарајеву, како би задовољио духовне потребе Српског православног народа у овом граду. Ha послу, преданог и верног пастира Христовог, протосинђел Варнава је заорао дубоку бразду у коју је с љубављу сејао благу Peч Христовог Светог Јеванђеља. И3БОР 3А ВИКАРНОГ ЕПИСКОПА ХВОСТАНСКОГ, НАРЕЧЕЊЕ И ХИРОТОНИЈА Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године протосинђела Варнаву, изабрао за викарног епископа хвостанског. Уочи Преображења Господњег, у Саборној цркви у Београду, патријарх српски Гаврило Дожић, уз саслужење епископа: зворничко-тузланског Нектарија и злетовско-струмичког Викентија, обавио је наречење, а сутрадан, на caм празник Преображења Господњег, 19. августа 1947. године, у уторак, у Саборној цркви у Београду, извршена је хиротонија." Примивши жезал, Епископ Варнава је одржао беседу која најбоље говори о њему као добром и верном пастиру, храбром истинољупцу и смерном Христоносцу. Овом беседом Свети је сасвим јасно показао да епископску службу сматра „непрестаном Голготом од почетка до краја" и да ће се радосно испети на своју Голготу. Из ње се види да је он врло добро познавао стање у коме се налазила Српска православна црква, као и то да се те ситуације није плашио, нити је имао намеру да се пред агресивним званичним атеизмом погађа и повлачи ни за милиметар. ХАПШЕЊЕ, И3ВОЂЕЊЕ HA СУД И ПРЕСУДА Епископ Варнава на суђењуА сви који хоће ga живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће oд зла Ha горе, варајући и варајући се. (2. тим. з,12-13) Примивши архијерејску грамату и одлуку Светог архијерејског сабора Епископ Варнава је с пуно љубави пошао у Сарајево. Међутим, поред верника тамо га је дочекала и будна Служба државне безбедности која га је непрестано пратила и прислушкивала, а потом и потегла мaч и запела лук безбожнички, у намери да обори невинога и онога који иде правим путем (cp. Пс. 37.14). У Сарајеву је Епископ Варнава развио своју широку архипастирску делатност, на првом месту својим проповедима у сарајевској Саборној цркви чиме је привукао скоро сву интелигенцију, али и обезбожене комунисте који су људе делили на две категорије - на оне које су већ ухапсили и на оне које треба да ухапсе. Тако су и младог Епископа Варнаву 25. децембра 1947. године сврстали у ту прву категорију и лишили слободе. И поред тога, што се о Епископу Варнави, He само међу Србима већ и међу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву због његових дела милосрђа и честитости, причало „да је био човек светог живота", комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње". Кривично веће је било састављено од председника Окружног суда за град Сарајево Машана Радоњића и судија поротника Сава Нинковића и Мила Торовића, док је тужбу заступао јавни тужилац Босне и Херцеговине Чедомир Мијовић, а одбрану др Урош Иванишевић. На суђењу се појавило неколико сведока који су попут усколебаног мора чија вода измеће нечистоту и блато (cp. Пс. 57.20), лажно теретили Владику. Из њихових изјава, као и из саме пресуде, види се да је све било изрежирано и да је био у праву Владика шумадијски Сава (Вуковић), када је рекао да је Епископ Варнава жртва равнотеже Алојзију Степинцу. После изрицања пресуде од 11 година строгог затвора Епископ Варнава је, са речима Псалмопојца Давида на уснама: „ Газе народ твој, Господе, и достојање твоје муче " (Пс. 94.5), без страха и отпора, смирено и храбро, отишао у затвор. У ћелији је наставио да броји дане, жалећи над безбожницима који ће се вратити у пакао јер заборавише Бога (cp. Пс. 9.17), добро знајући „дa страдања-садашњега времена нису ништа према слави која ћe нam се открити" (Рим. 8, 18), и чврсто се надајући да ћe, као и увек, Христова победа бити последња, јер је знао да „ ако вас руже за Имe Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива Ha вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате " (1. Пет. 4, 14). Дакле, он је био потпуно свестан да није никаква похвала ако грешимо па кажњавања поднесемо, и да је наше страдање, само, због доброг чињења, угодно пред Богом (cp. 1. Пет. 2,20). РОБИЈАЊЕ У САРАЈЕВУ, СТОЦУ, 3ЕНИЦИ, И СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ После издржаног истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, и после изречене пресуде од једанаест година робије, Епископ Варнаваје упућен у Столац, а потом у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону у злогласној стаклари. Пo доласку у 3еницу одмах су му „скинули мантију, а затим га ошишали и обријали", што сведочи његова сестра Добрила Настић (иначе и данас живи у Сарајеву) која гa је у затвору посетила и о Toмe писмом известила Свети архијерејски синод. И поред тортуре и разних понижавања Свети Варнава је остао усправан, храбар и достојанствен, што сведочи извештај Владике бањалучког Василија (Костића), у коме се каже; „Од свештеника Душана Млађеновића, који је пуштен из зеничког затвора, сазнао сам да је Епископ Варнава духовно и физички добро". 3атворска управа није знала шта ћe ca Владиком да ради, пошто је био веома омиљен међу осуђеницима који су га називали светим човеком. Мучили су се и смишљали план како да га се реше. Ha крају су одлучили да би најбоље било послати га у неку другу робијашницу што су и учинили и из 3енице га преместили у Сремску Митровицу. На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и стрпали у вагон. Дошавши у Славковце, код Сремске Митровице, они су, и из само њима знаних разлога, зауставили воз и од композиције одвојили локомотиву. Негде иза поноћи, никако случајно, на овај воз је налетео други, теретни, који је ударио управо у онај вагон у коме су се налазили осуђеници. Том приликом је преко тридесет осуђеника погинуло, а Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником са којим је био везан, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку." Превезли су га до сремско-митровачке болнице и таман кад се налазио на операционом столу, стигло је наређење да се забрани лекарима даљи рад. 3аједно са осталим осуђеницима стрпали су га поново на камион и повезли у затворску болницу. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора." Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао седам месеци. После разних интервенција комунистички властодршци су пристали да Владику Варнаву пусте из затвора, али под условом да он претходно поднесе молбу за пензионисање. Свети архијерејски синод, у жељи да га ослободи даљег издржавања казне, саветовао му је да поднесе ту молбу што је он потом и учинио, а Свети архијерејски сабор га је, по добијеној молби, разрешио дужности викарног епископа. БОРАВАК У КУЋНOM ПРИТВОРУ По изласку из сремско-митровачког затвора Епископ Варнава је упућен у Сарајево, затим у Београд, где је једно краће време боравио у манастиру Ваведењу и у Патријаршији одакле га је Државни секретаријат за унутрашње послове ФНРЈ преместио у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка. У манастиру Гомионици, Епископ Варнава је својом вером, храброшћу и истрајношћу много утицао, како на друге монахе и монахиње, тако и на вернике који су долазили у ову светињу, па и на саме стражаре који су га чували. Био је велики молитвеник, или боље речено, сав живот му је био молитва. Под сталном стражом Епископ Варнава је, молећи се и сведочећи Христа Васкрслога, у манастиру Гомионици провео пет година и шест месеци. 3а то време је од Светог архијерејског сабора тражио да буде реактивиран.Епископ Варнава у манастиру Гомионици Свети архијерејски синод се по овом питању обратио представницима власти, и од Државног секретаријата за унутрашње послове добио одговор, „да правни положај викарног Епископа Варнаве Настића одговара правном положају лица на условном отпусту. А питања условног отпуста регулисана су Законом о извршењу казни, чл. 66. и др. . У манастиру Гомионици Епископ Варнава је остао све до 10. јануара 1959. године, када су му представници власти из Сарајева и Бањалуке, лично саопштили да му је, 25. децембра 1958. године, истекла казна затвора у трајању од једанаест година, и да је од тада слободан грађанин с пуним правом кретања." Међутим, и поред овога решења, он никада више није био слободан човек, јер је и даље остао под сталном стражом која га је непрестано чувала. Из манастира Гомионице је, на позив и заузимање епископа сремског Макарија, дошао у манастир Крушедол где је „смештен у једну малу узану собицу, са леве стране капеле, коју је сам изабрао, јер га је подсећала на његову робијашку самицу." На себи је имао само једну стару дотрајалу мантију, браон боје коју је носио и у затвору, испод које су биле поцепане панталоне. Примао је малу пензију коју је, по пријему, одмах делио „на све стране, где му је макар када и макар од кога указано неко добро, или где је чуо да треба помоћи. И тако је сваког месеца своју пензију разделио. Био је стално у строгом посту и молитви. Ово, ..строго" подразумевало је да понедељком, средом и петком није ништа јео. Уторком и четвртком на води, а суботом и недељом на уљу. Рибу је узимао само на велике празнике, а месо никада." Овде су често, бар једном недељно, Епископа Варнаву посећивали београдски удбаши који су га по сву ноћ убеђивали, претњама и батинама (монаси су често налазили његове крваве кошуље) да потпише „изјаву о слагању и лојалности са званичном политиком, што је он, наравно одбио." Одавде су га, 1963. године, преместили у манастир Беочин где су му стражу удвостручили. Међутим, без обзира на честа премештања из манастира у манастир као и на мењање људи који су га чували, јер је Епископ Варнава на себи својствен начин те стражаре брзо преображавао, па ни појачавање страже, што су редовно чинили увек када би у посету нашој земљи долазио неки страни државник, или док је трајало заседање Светог архијерејског сабора, њега није могло сломити. УПОКОЈЕЊЕ, ОПЕЛО И САХРАНА ЕПИСКОПА ВАРНАВЕ Епископ Варнава у манастиру Ваведење на СењакуПо сведочењу стрица Епископа Варнаве, они су у четвртак, l2. новембра 1964. године, пре подне, ишли његовим аутомобилом, код зубара где му се у повратку Епископ пожалио да га пробија неки зној. Стигли су у манастир и он се све више жалио да му је хладно, нарочито ногама. Након неколико тренутака патње и бола он се изненада у педесетој години живота упокојио. Међутим, знајући да је на исти начин уморен и протођакон Марко Видицки, професор Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену, као и чињеница да је медицина у то време од стране комунистичких властодржаца злоупотребљавана у политичке сврхе, онда с правом многи тврде да је владика Варнава отрован. „Опело, блаженопочившем Епископу Варнави, после заупокојене Литургије, извршили су епископи: сремски Макарије, славонски Емилијан и рашко-призренски Павле, садашњи патријарх српски, са шест свештеника. Опелу је присуствовао и тадашњи патријарх српски Герман и Епископ тимочки и члан Светог архијерејског синода Емилијан. Поред одра стајали су: брат, стриц и најближа родбина. Сахрањен је у манастиру Беочину где и данас почива. Овај свети исповедник Божији спада међу најсветлије ликове у „страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па на овамо назвао Ава Јустин Поповић, који је знао да су хришћани позвани дa се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, дa се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају oд зла и чине добро (Јн. 5,29; Пс. 37.27; Рим.12, 9;1.Сол. 5, 22: 2. Тим. 2,19; Јн. 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил. 4, 8). Јер који чини дoбpo, oд Бога је (3. Јн. 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф. 5, 9; Гал. 5, 22,23). Дакле, он је знао и био свестан да Гocпoд љуби правду и неће оставити преподобне своје, и дa ће их довека сачувати (ср. Пс. 36.28)." Смерно је носио свој крст петогодишњег робовања, у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, 3енице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору, у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин, увек у својим страдањима борећи се да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је био духовни витез у мантији. Једна изузетна личност несаломљиве снаге и енергије. Један храбри борац за истину и правду. Ватрени родољуб какав се ретко рађа. Искрени и свети архипастир Цркве Христове. Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе. Диван пример доброте, честитости и поштења. Човек светог живота који је непрестано бдио над собом. И који је обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Који је горео у тами попут неугасиве буктиње, и коју тама није могла дa обузме (Ср. Јн 1, 5). И који је био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити oд робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим. 8, 18-21). 3бог свих његових врлина којима се украсио. 3бог срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе. Једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, својом одлуком АСбр.60/зап.8б од 18/5. маја 2004. године, његово име унео у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве, чији ће се спомен обележавати сваке године 12. новембра.
-
Свети Варнава Хвостански Исповедник (ВИДЕО)
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Епископ Атанасије (Ракита) - “Беседа о Св.Варнави исповеднику” Овај свети исповедник Божији рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић. У Америције живео до своје осме године када је по завршетку другог разреда основне школе заједно са родитељима дошао у Сарајево где је наставио своје школовање и, с одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. „Одлично је познавао солфеђо, свирао на виолини, говорио енглески, француски и немачки језик". Жеља му је била да настави своје даље школовање и, заједно са оцем, отишао је у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) од кога је добио благослов за упис на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду. Том приликом отац је упознао Епископа Николаја и ca синовљевом жељом да постане монах, на шта је Владика одговорио „да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу". Доласком на Богословски факултет у Београду он је горео од жеље за новим сазнањем које би му помогло да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. То посвећење живота Богу он није схватао никако другачије него посветити Богу сву своју љубав, све своје таленте, сву своју снагу и сав свој ум". „Бити монах, говорио је, значи себе стопроцентно предати Христу стопроцентно, а не половично! И то је мој мотив за монаштво и ништа друго." У току студија Војислав је друговима саопштио своју жељу за монашењем, Oд које су га они, у свом младалачком заносу, почели да одвраћају, али се ипак нису могли супротставити мудрости и gyxy којим говораше. (cp. )Jan. б, 9-1о). Да је заиста био мудар и обдарен, показује његов чланак „Нешто о гордости" који је, као студент, објавио у часопису Светосавље, из кога се јасно види, не само његова мудрост и разборитост, већ и да је изнад свега био испуњен љубављу и да му је живот био непрестано богослужење. Војислав Настић као студент„У овом чланку, каже Свети Владика Николај (Велимировић), провејава његов смирени дух и скромност која је красила древне духовне великане старог Египта, Синаја и Свете Горе. Као да је био изван времена и простора. Ни једно искушење ХХ века није га се дотицало нити успело да га одвоји Oд светих људи раних хришћанских векова". Епископ Варнава је био одличан студент и, у року је, 1937. године дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. По повратку у Сарајево, одмах је био постављен за катихету у две школе (у учитељској и у државној гимназији). „Освојио је срца младих Срба", сведочи даље Свети Владика Николај и каже да је био њихов духовни вођа и учитељ. Својим делима, а још више својим аскетским животом, искреним и оданим сведочењем Христа Васкрслога запалио је срца младих. Веру и службу Божју коју су интелектуалци ставили на маргину друштвеног живота, он је вратио у центар и тиме духовне и моралне вредности ставио изнад материјалних достигнућа. Његов живот се огледао у уздржању од свакога зла, сједне стране, и у чињењу дела милосрђа, с друге стране. Мноштво је сведока његовог милосрђа, људи, жена и деце, које је, не питајући за веру и нацију, нахранио у свом ресторану „Американац", (који је после очеве смрти наследио), и о чему се у граду на Миљацки причало, без обзира што се он трудио да о томе никоме не говори, непрестано се држећи оног јеванђелског принципа ga He зна љевица твоја шта чини десница твоја (MT. б, 3). МОНАШЕЊЕ И РУКОПОЛОЖЕЊЕ Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у СарајевуМладог Војислава богатство није привукло, нити га је заробило, већ се, попут великих духовника и светитеља, одрекао свега и отишао у манастир Милешеву, где се 1940. године замонашио добивши име Варнава, име Светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве (Росића), кога је веома ценио и поштовао. „Монашење, као и рукоположење у чин јерођакона обавио је блаженопочивши Митрополит дабробосански Петар (3имоњић)", који је мученички пострадао од усташа, и чије је име нa редовном заседању Светог архијерејског сабора, 1998. године, унето у Диптих светих Српске православне цркве. Све време Другог светског рата остао је у Сарајеву, под влашћу такозване Независне државе Хрватске где је делио ратну судбину заједно ca својим народом. Имао је велика и тешка искушења. Наиме, једно од таквих искушења био је и „позив Поглавника НДХ (Независне државе Хрватске) Анта Павелића, да дође у Загреб и прими се епископства Хрватске православне цркве". Ову понуду је, као и ону нуђену му од стране партизана да им се придружи, одбио, и од тада све време и од једних и од других био прогоњен. Међутим, он се овоземаљских силника није плашио, јер „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље " (1. Јн. 4,18). После Другог светског рата, јерођакона Варнаву је блаженопочивши Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ), рукоположио у чин јеромонаха, и произвео у чин протосинђела". Митрополит Нектарије га је поставио на две парохије у Сарајеву, како би задовољио духовне потребе Српског православног народа у овом граду. Ha послу, преданог и верног пастира Христовог, протосинђел Варнава је заорао дубоку бразду у коју је с љубављу сејао благу Peч Христовог Светог Јеванђеља. И3БОР 3А ВИКАРНОГ ЕПИСКОПА ХВОСТАНСКОГ, НАРЕЧЕЊЕ И ХИРОТОНИЈА Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године протосинђела Варнаву, изабрао за викарног епископа хвостанског. Уочи Преображења Господњег, у Саборној цркви у Београду, патријарх српски Гаврило Дожић, уз саслужење епископа: зворничко-тузланског Нектарија и злетовско-струмичког Викентија, обавио је наречење, а сутрадан, на caм празник Преображења Господњег, 19. августа 1947. године, у уторак, у Саборној цркви у Београду, извршена је хиротонија." Примивши жезал, Епископ Варнава је одржао беседу која најбоље говори о њему као добром и верном пастиру, храбром истинољупцу и смерном Христоносцу. Овом беседом Свети је сасвим јасно показао да епископску службу сматра „непрестаном Голготом од почетка до краја" и да ће се радосно испети на своју Голготу. Из ње се види да је он врло добро познавао стање у коме се налазила Српска православна црква, као и то да се те ситуације није плашио, нити је имао намеру да се пред агресивним званичним атеизмом погађа и повлачи ни за милиметар. ХАПШЕЊЕ, И3ВОЂЕЊЕ HA СУД И ПРЕСУДА Епископ Варнава на суђењуА сви који хоће ga живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће oд зла Ha горе, варајући и варајући се. (2. тим. з,12-13) Примивши архијерејску грамату и одлуку Светог архијерејског сабора Епископ Варнава је с пуно љубави пошао у Сарајево. Међутим, поред верника тамо га је дочекала и будна Служба државне безбедности која га је непрестано пратила и прислушкивала, а потом и потегла мaч и запела лук безбожнички, у намери да обори невинога и онога који иде правим путем (cp. Пс. 37.14). У Сарајеву је Епископ Варнава развио своју широку архипастирску делатност, на првом месту својим проповедима у сарајевској Саборној цркви чиме је привукао скоро сву интелигенцију, али и обезбожене комунисте који су људе делили на две категорије - на оне које су већ ухапсили и на оне које треба да ухапсе. Тако су и младог Епископа Варнаву 25. децембра 1947. године сврстали у ту прву категорију и лишили слободе. И поред тога, што се о Епископу Варнави, He само међу Србима већ и међу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву због његових дела милосрђа и честитости, причало „да је био човек светог живота", комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње". Кривично веће је било састављено од председника Окружног суда за град Сарајево Машана Радоњића и судија поротника Сава Нинковића и Мила Торовића, док је тужбу заступао јавни тужилац Босне и Херцеговине Чедомир Мијовић, а одбрану др Урош Иванишевић. На суђењу се појавило неколико сведока који су попут усколебаног мора чија вода измеће нечистоту и блато (cp. Пс. 57.20), лажно теретили Владику. Из њихових изјава, као и из саме пресуде, види се да је све било изрежирано и да је био у праву Владика шумадијски Сава (Вуковић), када је рекао да је Епископ Варнава жртва равнотеже Алојзију Степинцу. После изрицања пресуде од 11 година строгог затвора Епископ Варнава је, са речима Псалмопојца Давида на уснама: „ Газе народ твој, Господе, и достојање твоје муче " (Пс. 94.5), без страха и отпора, смирено и храбро, отишао у затвор. У ћелији је наставио да броји дане, жалећи над безбожницима који ће се вратити у пакао јер заборавише Бога (cp. Пс. 9.17), добро знајући „дa страдања-садашњега времена нису ништа према слави која ћe нam се открити" (Рим. 8, 18), и чврсто се надајући да ћe, као и увек, Христова победа бити последња, јер је знао да „ ако вас руже за Имe Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива Ha вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате " (1. Пет. 4, 14). Дакле, он је био потпуно свестан да није никаква похвала ако грешимо па кажњавања поднесемо, и да је наше страдање, само, због доброг чињења, угодно пред Богом (cp. 1. Пет. 2,20). РОБИЈАЊЕ У САРАЈЕВУ, СТОЦУ, 3ЕНИЦИ, И СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ После издржаног истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, и после изречене пресуде од једанаест година робије, Епископ Варнаваје упућен у Столац, а потом у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону у злогласној стаклари. Пo доласку у 3еницу одмах су му „скинули мантију, а затим га ошишали и обријали", што сведочи његова сестра Добрила Настић (иначе и данас живи у Сарајеву) која гa је у затвору посетила и о Toмe писмом известила Свети архијерејски синод. И поред тортуре и разних понижавања Свети Варнава је остао усправан, храбар и достојанствен, што сведочи извештај Владике бањалучког Василија (Костића), у коме се каже; „Од свештеника Душана Млађеновића, који је пуштен из зеничког затвора, сазнао сам да је Епископ Варнава духовно и физички добро". 3атворска управа није знала шта ћe ca Владиком да ради, пошто је био веома омиљен међу осуђеницима који су га називали светим човеком. Мучили су се и смишљали план како да га се реше. Ha крају су одлучили да би најбоље било послати га у неку другу робијашницу што су и учинили и из 3енице га преместили у Сремску Митровицу. На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и стрпали у вагон. Дошавши у Славковце, код Сремске Митровице, они су, и из само њима знаних разлога, зауставили воз и од композиције одвојили локомотиву. Негде иза поноћи, никако случајно, на овај воз је налетео други, теретни, који је ударио управо у онај вагон у коме су се налазили осуђеници. Том приликом је преко тридесет осуђеника погинуло, а Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником са којим је био везан, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку." Превезли су га до сремско-митровачке болнице и таман кад се налазио на операционом столу, стигло је наређење да се забрани лекарима даљи рад. 3аједно са осталим осуђеницима стрпали су га поново на камион и повезли у затворску болницу. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора." Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао седам месеци. После разних интервенција комунистички властодршци су пристали да Владику Варнаву пусте из затвора, али под условом да он претходно поднесе молбу за пензионисање. Свети архијерејски синод, у жељи да га ослободи даљег издржавања казне, саветовао му је да поднесе ту молбу што је он потом и учинио, а Свети архијерејски сабор га је, по добијеној молби, разрешио дужности викарног епископа. БОРАВАК У КУЋНOM ПРИТВОРУ По изласку из сремско-митровачког затвора Епископ Варнава је упућен у Сарајево, затим у Београд, где је једно краће време боравио у манастиру Ваведењу и у Патријаршији одакле га је Државни секретаријат за унутрашње послове ФНРЈ преместио у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка. У манастиру Гомионици, Епископ Варнава је својом вером, храброшћу и истрајношћу много утицао, како на друге монахе и монахиње, тако и на вернике који су долазили у ову светињу, па и на саме стражаре који су га чували. Био је велики молитвеник, или боље речено, сав живот му је био молитва. Под сталном стражом Епископ Варнава је, молећи се и сведочећи Христа Васкрслога, у манастиру Гомионици провео пет година и шест месеци. 3а то време је од Светог архијерејског сабора тражио да буде реактивиран.Епископ Варнава у манастиру Гомионици Свети архијерејски синод се по овом питању обратио представницима власти, и од Државног секретаријата за унутрашње послове добио одговор, „да правни положај викарног Епископа Варнаве Настића одговара правном положају лица на условном отпусту. А питања условног отпуста регулисана су Законом о извршењу казни, чл. 66. и др. . У манастиру Гомионици Епископ Варнава је остао све до 10. јануара 1959. године, када су му представници власти из Сарајева и Бањалуке, лично саопштили да му је, 25. децембра 1958. године, истекла казна затвора у трајању од једанаест година, и да је од тада слободан грађанин с пуним правом кретања." Међутим, и поред овога решења, он никада више није био слободан човек, јер је и даље остао под сталном стражом која га је непрестано чувала. Из манастира Гомионице је, на позив и заузимање епископа сремског Макарија, дошао у манастир Крушедол где је „смештен у једну малу узану собицу, са леве стране капеле, коју је сам изабрао, јер га је подсећала на његову робијашку самицу." На себи је имао само једну стару дотрајалу мантију, браон боје коју је носио и у затвору, испод које су биле поцепане панталоне. Примао је малу пензију коју је, по пријему, одмах делио „на све стране, где му је макар када и макар од кога указано неко добро, или где је чуо да треба помоћи. И тако је сваког месеца своју пензију разделио. Био је стално у строгом посту и молитви. Ово, ..строго" подразумевало је да понедељком, средом и петком није ништа јео. Уторком и четвртком на води, а суботом и недељом на уљу. Рибу је узимао само на велике празнике, а месо никада." Овде су често, бар једном недељно, Епископа Варнаву посећивали београдски удбаши који су га по сву ноћ убеђивали, претњама и батинама (монаси су често налазили његове крваве кошуље) да потпише „изјаву о слагању и лојалности са званичном политиком, што је он, наравно одбио." Одавде су га, 1963. године, преместили у манастир Беочин где су му стражу удвостручили. Међутим, без обзира на честа премештања из манастира у манастир као и на мењање људи који су га чували, јер је Епископ Варнава на себи својствен начин те стражаре брзо преображавао, па ни појачавање страже, што су редовно чинили увек када би у посету нашој земљи долазио неки страни државник, или док је трајало заседање Светог архијерејског сабора, њега није могло сломити. УПОКОЈЕЊЕ, ОПЕЛО И САХРАНА ЕПИСКОПА ВАРНАВЕ Епископ Варнава у манастиру Ваведење на СењакуПо сведочењу стрица Епископа Варнаве, они су у четвртак, l2. новембра 1964. године, пре подне, ишли његовим аутомобилом, код зубара где му се у повратку Епископ пожалио да га пробија неки зној. Стигли су у манастир и он се све више жалио да му је хладно, нарочито ногама. Након неколико тренутака патње и бола он се изненада у педесетој години живота упокојио. Међутим, знајући да је на исти начин уморен и протођакон Марко Видицки, професор Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену, као и чињеница да је медицина у то време од стране комунистичких властодржаца злоупотребљавана у политичке сврхе, онда с правом многи тврде да је владика Варнава отрован. „Опело, блаженопочившем Епископу Варнави, после заупокојене Литургије, извршили су епископи: сремски Макарије, славонски Емилијан и рашко-призренски Павле, садашњи патријарх српски, са шест свештеника. Опелу је присуствовао и тадашњи патријарх српски Герман и Епископ тимочки и члан Светог архијерејског синода Емилијан. Поред одра стајали су: брат, стриц и најближа родбина. Сахрањен је у манастиру Беочину где и данас почива. Овај свети исповедник Божији спада међу најсветлије ликове у „страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па на овамо назвао Ава Јустин Поповић, који је знао да су хришћани позвани дa се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, дa се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају oд зла и чине добро (Јн. 5,29; Пс. 37.27; Рим.12, 9;1.Сол. 5, 22: 2. Тим. 2,19; Јн. 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил. 4, 8). Јер који чини дoбpo, oд Бога је (3. Јн. 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф. 5, 9; Гал. 5, 22,23). Дакле, он је знао и био свестан да Гocпoд љуби правду и неће оставити преподобне своје, и дa ће их довека сачувати (ср. Пс. 36.28)." Смерно је носио свој крст петогодишњег робовања, у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, 3енице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору, у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин, увек у својим страдањима борећи се да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је био духовни витез у мантији. Једна изузетна личност несаломљиве снаге и енергије. Један храбри борац за истину и правду. Ватрени родољуб какав се ретко рађа. Искрени и свети архипастир Цркве Христове. Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе. Диван пример доброте, честитости и поштења. Човек светог живота који је непрестано бдио над собом. И који је обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Који је горео у тами попут неугасиве буктиње, и коју тама није могла дa обузме (Ср. Јн 1, 5). И који је био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити oд робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим. 8, 18-21). 3бог свих његових врлина којима се украсио. 3бог срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе. Једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, својом одлуком АСбр.60/зап.8б од 18/5. маја 2004. године, његово име унео у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве, чији ће се спомен обележавати сваке године 12. новембра. View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.