Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'алексеј'.
Found 15 results
-
Предавање: Епископ Алексеј - "Крст Христов - Знамење победе"
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј, предавање на тему "Крст Христов - Знамење победе" одржаће у недељу, на празник Благовести, 7. априла 2024. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару, после вечерњег богослужења. Извор: Радио Слово љубве -
Владика Алексеј у суботу говори у храму на Дорћолу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј ће у суботу 10. фебруара 2024. године представити своја литерарна дела у парохијском дому храма св. Александра Невског на Дорћолу од 18 сати и 30 минута. Братство храма позива све који су у могућности да дођу на вечерњу службу која почиње у 17 сати и потом на предавање и разговор са Епископом Алексејем. Извор: Радио "Слово љубве" -
„Из године у годину ходамо овим кругом – од Пасхе до Пасхе, ... од поста до поста, ... од причешћа до причешћа ... и у нашем животу ништа се не мења. Ходамо овим изузетним црквеним кругом, никада не напуштајући његове границе, али никада никуда не стижемо. Црквено богослужење је изграђено у тако дивном, моћном, просто величанственом кругу по својој лепоти и значењу. Међутим, ово значење и ова лепота се појављују негде у позадини, а у први план долази наше уверење да живимо побожно, да све радимо како треба, да ништа не кршимо, а ако и прекршимо, имамо изванредну недељну исповест , у којој можемо одмах све да испричамо свештенику, причестимо се и прочитамо благодарне молитве... Све је урађено како треба, али само за себе. Хришћани су навикли да иду на богослужење да би нешто добили, да би нешто примили. Уместо да следи Христа, хришћанин почиње да хода у кругу. И Христос му постаје непотребан, Он није центар његовог живота. Христос и Јеванђеље су oдвојени, Црква и богослужење такође, јер богослужење тако постаје само обавезан ритуал у коме хришћанин учествује и који му мора гарантовати све оно што је верним хришћанима обећано : спас душе, а уз то - и добро здравље, успех у послу и срећу у личном животу - све оно што пожелимо једни другима за Нову годину... То је нормално за човека – да жели да буде здрав, да има мир у породици и успех на послу... у томе нема ништа лоше. Можемо се обратити Богу са овим молитвеним захтевима, ако , долазећи на Евхаристију, схватимо да када приступамо Чаши – у овој Чаши је распети Христос, да када се причешћујемо Светом Тајном Христовом – ово је проливена Крв и разапето Тело, само распеће, и како да се онда осећамо добро после тога? Како човеку може бити добро у светском смислу када се причешћује распетог Спаситеља? Када се у човеку јави смислено схватање да је све што му Господ даје заиста све – цео његов живот, цело његово ја, и када цело Јеванђеље учини својим животом, само ако је спреман да донесе такву одлуку, спреман је да се не уплаши на овом путу, али то не значи да је одмах духовно одрастао, да му се десило нешто веома необично и да већ гледа на свет на сасвим другачији начин. Ништа слично. Управо је ово прво опредељење дало смисао свим преосталим корацима у његовом црквеном животу. А онда, само богослужење особа доживљава на следећи начин: „Где је моје служење Богу? На који начин да Му одговорим, да Му служим?“ Љубав се пројављује кроз Евхаристију, а ми се причешћујемо истинском и вечном љубављу. А ову љубав не можемо присвојити. Ова љубав мора да процвета у нама и да живи и настави да се даје. Љубав увек даје себе. https://hristianstvo.bg
-
Епископ хвостански Алексеј у уторак у Вазнесењској
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Алексеј представиће својих шест литерарних дела у уторак 26. децембра 2023. године од 18 часова у парохијском дому Вазнесењске цркве у центру Београда. "Сусрети са старцима", "Приче из незаборава" први и други део, "Дечанске и друге приче", допуњена Монографија о манастиру св. Луке у Бошњану и "Хиландарски монаси у управи српске Цркве" - наслови су који произилазе из богатог духовног искуства и рада Преосвећеног Владике, а издавач књига је манастир св. Луке у Бошњану. Подсетимо да се уторком у Вазнесењском храму од 17 сати служи Молебни Канон св Деспоту Стефану Лазаревићу, а представљање књига ће бити у наставку молитве. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" -
Владика Алексеј у храмовима светих Немањића на Врачару и Новом Београду
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј ће у суботу 9. децембра 2023. године, у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару, од 18 часова и 30 минута представити шест литерарних ауторских дела, саопштило је братство Светосавског храма. Ове вечери ће беседити и Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион и протојереј Радош Младеновић. Наредног дана, у недељу 10. децембра, Преосвећени Владика Алексеј ће свету архијерејску Литургију служити у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду од 9 часова, најавило је братство ове светиње. После свете Литургије ће такође бити представљена дела Владике Алексеја, о којима ће говорити старешина храма, архимандрит Данило (Гаврановић) и архимандрит Василије (Костић). Сви су добродошли на молитву и представљање књига. Извор: Радио "Слово љубве" -
Епископ Алексеј у уторак беседи у Вазнесењском храму
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј (Богићевић) ће са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у уторак 14. марта 2023. године бити гост духовне трибине у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Преосвећени Владика ће беседити на тему "Часни Крст - наш путоказ", а предавање почиње у 18 часова. Подсећамо да се сваког уторка од 17 часова у Вазнесењском храму служи Молебни канон св. Деспоту Стефану Лазаревићу, испред иконе и кивота са честицом моштију овог Божијег угодника нашег рода. Извор: Радио "Слово љубве"-
- вазнесењском
- беседи
- (и још 4 )
-
Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/
-
Архимандрит Алексеј Богићевић, изабрани Епископ хвостански, представиће вечерас, 23. јуна 2022. године, у Параћинском позоришту у 19 часова, монографију манастира Светог апостола и јеванђелисте Луке у Бошњану ауторке Звездане Лазаревић. Како је најавио манастир Св. Луке на инстаграму, о књизи ће, поред ауторке, такође говорити и протојереј Братислав Ђорђевић, старешина цркве Свете Тројице у Параћину и професор Анкица Стефановић. У уметничком делу програма учествоваће – црквени хор Свети Георгије, Ђурђија Тодоровић, Војислав Ђорђевић и КУД „Спасовдански вез“ из Дреновца. Извор: Mанастир Светог Луке инстаграм
-
- вечерас
- (богићевић)
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Како јављају агенције, руски космонаут Алексеј Леонов, генерал-мајор авијације ВВС и први човек који је шетао свемиром далеке 1965. године, преминуо је у Москви у 86. години. Леонов је преминуо у болници Бурденко после дуге болести и биће сахрањен на Савезном војном гробљу 15. октобра, рекла је за Тас његова секретарица Наталија Филимонова. Руски космонаут два пута је летео у свемир, а летови су трајали укупно седам дана. Током првог лета, 1965. године, ушао је у историју као први човек који је шетао свемиром, где је провео 12 минута. Леонов је заједно са пилотом брода "Васход 2" Павлом Бељајевим полетео на свемирску мисију, која је имала за циљ испробавање совјетског типа свемирског скафандра "Беркут", односно провера његове функционалности за кретање у отвореном свемиру, те манипулисање алатима и појединим прибором, неопходним за евентуалне оправке "споља". Ипак, овај први покушај умало да се трагично заврши за (тада) пуковника Леонова, зато што је дошло до надувавања одела због разлике притисака које мембране у оделу нису на најбољи начин компензовале, тако да је мало фалило да Леонов постане земљин сателит до краја времена. Онако "натечен" у оделу, једва се вратио у матични брод. Леонов је након овог подвига, био у групи која је се припремала за никада реализовано совјетско слетање на Месец. Дуго година је био руководилац Центра за обуку совјетских космонаута. Пензионисан је почетком 90-их година у чину генерал мајора авијације, а међу многим признањима која је заслужио током своје летачке каријере, истиче се то што је два пута проглашаван Херојем СССР-а. Као сећање на овог див-јунака авијације, прилажем свој осврт на руски филм из 2017. године - "Време Првих", својеврсни омаж овом пиониру освајања свемирских пространстава из времена када смо мислили да градимо неки бољи свет за све људе на њему. Ваљда нисмо окаснили... Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента. Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада... Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД. Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело. Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја. И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој... Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда. Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу.... Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати! IMDb
-
РТВ Крушевац: Архимандрит Алексеј (Богићевић) - Трећа обнова манастира Светог Луке у Бошњану
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Фото: www.globallookpress.com Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов. Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа? Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу. Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо. Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења. Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу. Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“. Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран? Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима. Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи! У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете? Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете. Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо. Професор Алексеј Осипов Разговарал Михаил Тјуренков Са руског Марина Тодић
-
Извор:https://pravoslavie.ru/srpska/121713.htm Фото: www.globallookpress.com Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов. Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа? Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу. Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо. Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења. Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу. Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“. Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран? Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима. Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи! У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете? Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете. Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо. Професор Алексеј Осипов Разговарал Михаил Тјуренков Са руског Марина Тодић View full Странице
- 1 нови одговор
-
- непоштовању
- говори
- (и још 10 )
-
– Алексеј Иванович, реците нам, како је могло да се догоди да свети Николај, велики светитељ, „слика кротости“, на Црквеном Сабору нападне Арија? –Треба бити пажљив према речима. Ево ми кажемо „слика кротости“, а шта је то кротост? Кротост, смирење нису улагивање и људско подчињавање. Ове речи имају сасвим други смисао. Свети оци су, на пример, делили тугу за свет, и тугу за Богом. Иста реч, али у сасвим различитим смисаоним контекстима. Говоримо о Богу, као о апсолутно бестрасном бићу, а уједно говоримо и о праведном гневу Божијем. А овај напад је врло јасан: то је борба за истину. Светитељ Николај је ударио на јерес. Он је не само слика кротости, него и правило вере. Како је, на пример, могао преподобни Сергије Радоњешки да благослови Дмитрија Донског на крвопролиће, на бој? И да пошаље своја духовна чеда у тај бој. Зашто? Јер је то била одбрана Русије, Отаџбине, а значи Православља, Истине. Зато, управо у одбрану истине, светитељ Николај је себи то дозволио. Њега су потом, на неко време, одлучили од епископства, скоро у тамницу затворили, али се убрзо открило да је био у праву. Неким оцима Сабора било је откривено, дата им је визија, да је светитељ Николај невин. Тако да не смемо поступак светитеља оцењивати кроз категорију људске психологије. Да је, тобоже, пришао и некога добро ударио. То је сасвим друго, други приступ. Чак онтолошки други. Ово је духовни ниво. Сасвим други однос према непријатељу истине. Тај противник је био, како је то уобичајено, обузет бесом, гордошћу, човек који је сејао супротно православно учење. –Реците, шта је по вама најважније у житију светитеља Николаја? –Он је „брзи помоћник“. Врло је дирљива та прича, која нам говори како је светитељ давао злато трима сестрама. Решавала се људска судбина! Он је ставио тај новац, и у грешном свету се променило нешто врло важно. Савременим језиком речено, те три девојке нису завршиле у борделу. У пучини греха. Не зна се, како би отац ових девојака издржао њихово утапање у грех. Можда би умро од туге. Спаситељ је и њега спасио. Удржао га је од греха. Житије светог је необично и увек дотакне душу. Чуда светитеља су свима позната. Сећате ли се како је спасио младенца који је тонуо? Како су родитељи страдали: детенце се удавило!... Можете ли замислити каква је то била туга за њих? Делује да ми, православни, треба према свим тугама и несрећама да будемо мудри и духовни. Истина. Али, ево смрт твог детета, тог невиног младенца, на којег си све наде полагао – ужасно је велика бол. Да, у Русији имамо изреку: „Бог дао – Бог узео“, и неко се тако односи према смрти детета. Другима је тешко. Може бити, да родитељи тог потонулог младенца не би преживели. Спаситељ је спасио не само дете, већ и његове родитеље. То је врло важно. А житије светитеља је чудесно и врло поучно. –Алексеј Иванович, светитеља Николаја поштују сви хришћани. Али, у масовној свести Запада бајковити приказ Санта Клауса потискује истинско, религиозно поштовање Мирликијског Чудотворца. Како је то могуће? –Ја бих вас поправио: не само да је потиснуо него и замрачио. То је врло озбиљна појава. Сусрећемо се са школским примером свима познате чињенице, о којој многи говоре и пишу – дехристијанизација Запада. У нашој младости, врло су се ценили, како се овде говорило, европски образовани људи. Запад, у совјетско време одвојен „челичном завесом“, привлачио нас је својом културом: античком филозофијом, немачким класицима, Херманом Хесеом... А онда сам почео да примећујем, посебно у последње време, наглу промену у свом односу према Западу и Европи. Ако би раније, када су говорили: „европски образовани човек“, звучало као похвала, данас се то доживљава као „евросодома“. Само што не кажу „содомолики човек“, јер то, благо речено, звучи неприлично. Дехристијанизација Запада пројавила се и на судбини светитеља Николаја. Он је у Барију. Био сам једанпут тамо, и врло сам срећан што сам присуствовао служби код моштију светитеља. Невероватна благодат! Размишљам: како они то не осећају? Ево је, благодат од моштију светитеља Николаја, а Западу је то досадно. Они, уместо светог Николаја имају Санта Клауса. Наравно, била је Реформација...и о томе је много написано. При Реформацији, речено научним језиком, дошло је до десакрализације тог великог светитеља. Понајвише је приметно у Америци: тамо су светитеља Николаја претворили у таквог деду, који нема ништа против и да попије, и да прошврћка, и врло је добродушан и симпатичан. Колико сам упућен, у Америци су заборавили шта је то Божић. Барем већина. То је трагедија. Истина, постоје изузетни, добри људи на Западу. Имам пријатеље међу католицима. Они јако тешко подносе трагедију дехристијанизације, десакрализације, генерално односа према свету. Наши пријатељски односи никако не утичу на мој поглед на свет: разумем њихову трагедију, али разумем и друго. Некад кажу: „сестринске цркве, треба да...у истом смо броду...“ Нисмо у истом броду! Ми смо у разним бродовима. Њихов брод тоне и потонуће. Судећи по свему, нема другог пута. Ако бисмо привезали наш брод за њихов, потонули бисмо заједно са њима. Зато нам је судбина светитеља Николаја пример, парадигма онога што се дешава данас на Западу. – Док је у Русији лик светитеља Николаја врло поштован. –То је свима позната чињеница. Увек ме је поражавало како је поштован Николај. Ма где да се упутиш, црква светог Николаја. Свугде! Зашто га код нас, у Русији, толико поштују? Признајем, често буде тешко да се објасни. Заволео је, из неког разлога, светитељ Николај Русију. То је благодат Божија. Он је брзи помоћник. Долази нам, и стално нас чува. Када се молимо светитељима, они су ту. Међутим, ова тајна је необична, то је оно што грци називају μυστήριον, – чудесна тајна присуства светитеља овде. Зашто светац бира одређену земљу? Можда, јер су га и наши преци посебно волели? Уистину, још од давнина, од Древне Руси, код нас је био вољен светитељ Николај. Настаје одређена синергија. Наши преци су му се обраћали, и ми се обраћамо. То делује. Он нас воли, брине о нама. Било би добро да се усрдније молимо светитељу. Наступају тешка, компликована времена. Свети Николај може много да нам помогне, нашој вољеној Русији, нашој Отаџбини. –Да ли бисте могли да нам испричате о неком догађају из вашег живота, када је светитељ Николај пројавио чудесну помоћ? –Са мојом млађом унуком био је један изузетан случај, од пре неколико година. Још увек је била девојчица. Отишли смо на купање. Далеко је одпливала, и неки дечак је одпловио за њом. Како се испоставило, он није умео добро да плива, а река је била брза. Дечак је почео да тоне. Унука је скочила за њим – он се ухватио, обесио се око ње, а као дечак, био је тежи....Унука је брзо схватила да тоне. Тада се обратила светом Николају. Причала ми је: „Као да смо чудом искочили из воде!“ Можда, јер Николај Морнар спашава утопљенике и морепловце. –Алексеј Иванович, желели бисмо да чујемо вашу поруку читаоцима на дан прослављања светитеља Николаја Чудотворца. –Порука је једноставна. Познати вођа пролетеријата је говорио: „Учити, учити и само учити“. Ја бих пожелео свима да се моле, моле и моле. Без молитве ће наша дела бити врло лоша. Мислим да је одувек молитва спашавала и спашава. Молити се је труд, велики труд. У Јеванђељу је речено: Царсво Божије се трудом задобија. Сада је за нас труд молитве врло, врло важан. Нека се сви више моле. Извор: Православие.ру
-
На дан празновања светитеља Николаја, архиепископа мирликијског, разговарамо са доктором црквене историје и професором Сретењске духовне семинарије, Алексејем Ивановичем Сидоровим, о житију овог светитеља, о томе зашто се на Западу усталио карневалски приказ Чудотворца, док је у Русији светитељ Николај идаље врло поштован. – Алексеј Иванович, реците нам, како је могло да се догоди да свети Николај, велики светитељ, „слика кротости“, на Црквеном Сабору нападне Арија? –Треба бити пажљив према речима. Ево ми кажемо „слика кротости“, а шта је то кротост? Кротост, смирење нису улагивање и људско подчињавање. Ове речи имају сасвим други смисао. Свети оци су, на пример, делили тугу за свет, и тугу за Богом. Иста реч, али у сасвим различитим смисаоним контекстима. Говоримо о Богу, као о апсолутно бестрасном бићу, а уједно говоримо и о праведном гневу Божијем. А овај напад је врло јасан: то је борба за истину. Светитељ Николај је ударио на јерес. Он је не само слика кротости, него и правило вере. Како је, на пример, могао преподобни Сергије Радоњешки да благослови Дмитрија Донског на крвопролиће, на бој? И да пошаље своја духовна чеда у тај бој. Зашто? Јер је то била одбрана Русије, Отаџбине, а значи Православља, Истине. Зато, управо у одбрану истине, светитељ Николај је себи то дозволио. Њега су потом, на неко време, одлучили од епископства, скоро у тамницу затворили, али се убрзо открило да је био у праву. Неким оцима Сабора било је откривено, дата им је визија, да је светитељ Николај невин. Тако да не смемо поступак светитеља оцењивати кроз категорију људске психологије. Да је, тобоже, пришао и некога добро ударио. То је сасвим друго, други приступ. Чак онтолошки други. Ово је духовни ниво. Сасвим други однос према непријатељу истине. Тај противник је био, како је то уобичајено, обузет бесом, гордошћу, човек који је сејао супротно православно учење. –Реците, шта је по вама најважније у житију светитеља Николаја? –Он је „брзи помоћник“. Врло је дирљива та прича, која нам говори како је светитељ давао злато трима сестрама. Решавала се људска судбина! Он је ставио тај новац, и у грешном свету се променило нешто врло важно. Савременим језиком речено, те три девојке нису завршиле у борделу. У пучини греха. Не зна се, како би отац ових девојака издржао њихово утапање у грех. Можда би умро од туге. Спаситељ је и њега спасио. Удржао га је од греха. Житије светог је необично и увек дотакне душу. Чуда светитеља су свима позната. Сећате ли се како је спасио младенца који је тонуо? Како су родитељи страдали: детенце се удавило!... Можете ли замислити каква је то била туга за њих? Делује да ми, православни, треба према свим тугама и несрећама да будемо мудри и духовни. Истина. Али, ево смрт твог детета, тог невиног младенца, на којег си све наде полагао – ужасно је велика бол. Да, у Русији имамо изреку: „Бог дао – Бог узео“, и неко се тако односи према смрти детета. Другима је тешко. Може бити, да родитељи тог потонулог младенца не би преживели. Спаситељ је спасио не само дете, већ и његове родитеље. То је врло важно. А житије светитеља је чудесно и врло поучно. –Алексеј Иванович, светитеља Николаја поштују сви хришћани. Али, у масовној свести Запада бајковити приказ Санта Клауса потискује истинско, религиозно поштовање Мирликијског Чудотворца. Како је то могуће? –Ја бих вас поправио: не само да је потиснуо него и замрачио. То је врло озбиљна појава. Сусрећемо се са школским примером свима познате чињенице, о којој многи говоре и пишу – дехристијанизација Запада. У нашој младости, врло су се ценили, како се овде говорило, европски образовани људи. Запад, у совјетско време одвојен „челичном завесом“, привлачио нас је својом културом: античком филозофијом, немачким класицима, Херманом Хесеом... А онда сам почео да примећујем, посебно у последње време, наглу промену у свом односу према Западу и Европи. Ако би раније, када су говорили: „европски образовани човек“, звучало као похвала, данас се то доживљава као „евросодома“. Само што не кажу „содомолики човек“, јер то, благо речено, звучи неприлично. Дехристијанизација Запада пројавила се и на судбини светитеља Николаја. Он је у Барију. Био сам једанпут тамо, и врло сам срећан што сам присуствовао служби код моштију светитеља. Невероватна благодат! Размишљам: како они то не осећају? Ево је, благодат од моштију светитеља Николаја, а Западу је то досадно. Они, уместо светог Николаја имају Санта Клауса. Наравно, била је Реформација...и о томе је много написано. При Реформацији, речено научним језиком, дошло је до десакрализације тог великог светитеља. Понајвише је приметно у Америци: тамо су светитеља Николаја претворили у таквог деду, који нема ништа против и да попије, и да прошврћка, и врло је добродушан и симпатичан. Колико сам упућен, у Америци су заборавили шта је то Божић. Барем већина. То је трагедија. Истина, постоје изузетни, добри људи на Западу. Имам пријатеље међу католицима. Они јако тешко подносе трагедију дехристијанизације, десакрализације, генерално односа према свету. Наши пријатељски односи никако не утичу на мој поглед на свет: разумем њихову трагедију, али разумем и друго. Некад кажу: „сестринске цркве, треба да...у истом смо броду...“ Нисмо у истом броду! Ми смо у разним бродовима. Њихов брод тоне и потонуће. Судећи по свему, нема другог пута. Ако бисмо привезали наш брод за њихов, потонули бисмо заједно са њима. Зато нам је судбина светитеља Николаја пример, парадигма онога што се дешава данас на Западу. – Док је у Русији лик светитеља Николаја врло поштован. –То је свима позната чињеница. Увек ме је поражавало како је поштован Николај. Ма где да се упутиш, црква светог Николаја. Свугде! Зашто га код нас, у Русији, толико поштују? Признајем, често буде тешко да се објасни. Заволео је, из неког разлога, светитељ Николај Русију. То је благодат Божија. Он је брзи помоћник. Долази нам, и стално нас чува. Када се молимо светитељима, они су ту. Међутим, ова тајна је необична, то је оно што грци називају μυστήριον, – чудесна тајна присуства светитеља овде. Зашто светац бира одређену земљу? Можда, јер су га и наши преци посебно волели? Уистину, још од давнина, од Древне Руси, код нас је био вољен светитељ Николај. Настаје одређена синергија. Наши преци су му се обраћали, и ми се обраћамо. То делује. Он нас воли, брине о нама. Било би добро да се усрдније молимо светитељу. Наступају тешка, компликована времена. Свети Николај може много да нам помогне, нашој вољеној Русији, нашој Отаџбини. –Да ли бисте могли да нам испричате о неком догађају из вашег живота, када је светитељ Николај пројавио чудесну помоћ? –Са мојом млађом унуком био је један изузетан случај, од пре неколико година. Још увек је била девојчица. Отишли смо на купање. Далеко је одпливала, и неки дечак је одпловио за њом. Како се испоставило, он није умео добро да плива, а река је била брза. Дечак је почео да тоне. Унука је скочила за њим – он се ухватио, обесио се око ње, а као дечак, био је тежи....Унука је брзо схватила да тоне. Тада се обратила светом Николају. Причала ми је: „Као да смо чудом искочили из воде!“ Можда, јер Николај Морнар спашава утопљенике и морепловце. –Алексеј Иванович, желели бисмо да чујемо вашу поруку читаоцима на дан прослављања светитеља Николаја Чудотворца. –Порука је једноставна. Познати вођа пролетеријата је говорио: „Учити, учити и само учити“. Ја бих пожелео свима да се моле, моле и моле. Без молитве ће наша дела бити врло лоша. Мислим да је одувек молитва спашавала и спашава. Молити се је труд, велики труд. У Јеванђељу је речено: Царсво Божије се трудом задобија. Сада је за нас труд молитве врло, врло важан. Нека се сви више моле. Извор: Православие.ру View full Странице
-
Прича о совјетском пилоту који се срушио у снегом прекривеној шуми, остао без ногу али и даље наставио да лети, позната је многима у Русији. Међутим, у њој је недостајао један детаљ. Прича о Алексеју Маресјеву, легендарном совјетском пилоту који је преживео авионску несрећу током Другог светског рата и који је 18 дана пузао по снегом прекривеној шуми са сломљеним ногама позната је многима у Русији. И поред тога што су му обе ноге ампутиране, Маресјев се врло брзо вратио у службу и летео са протезама. Укупно је за време рата оборио 11 авиона непријатеља, четири до рањавања и седам после. Након рата његови доживљаји су препричани у књизи под називом „Прича о правом човеку“. Ова је књига постала обавезна школска лектира и још увек је. Једини детаљ који је овој причи до данас недостајао је право место пада Маресјевљевог авиона. Чини се да смо данас веома близу решењу ове загонетке. Нови документарац RТ-jа истражује наводно место несреће. Син и унук Маресјева долазе у ту шуму по којој је храбри пилот пузао више од две седмице тражећи помоћ. „Како му је то успело“, пита се унук који покушава да пуже само неколико метара пре него одустане. „Не, људи, то је немогуће… То је неизводљиво без ногу.“ „У школи сам био јако импресиониран Маресјевљевом причом“, каже Михаил Барињин, редитељ документарца. „Био сам фасциниран тиме како је обичан човек постао легенда и како су други могли да крену његовим корацима“, додаје Барињин. „Овај филм истражује значење речи јунак и идеју да данас постоје људи који би такође могли да постану легенде попут Маресјева.“ Документарни филм о храбром пилоту је приказан 19. маја на RTD.RT.COM Игор РОЗИН, Руска реч
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.