Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'спомен'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Добро се сећам дана када сам први пут срео епископа Калиста. Био је фебруар 1994. године. Имао сам 16 година. Дошао сам на три дана у школу у бенедиктинском самостану у Северном Јоркширу. Усред семестра је био кратак распуст и дошао сам на неколико дана у Оксфорд, где је манастир имао мали колеџ за монахе и студенте мирјане. Нисам планирао даље студије у Енглеској. Готово све што сам видео око себе у овој земљи ми се гадило. С једне стране, сањао сам да се што пре вратим у Санкт Петербург. С друге стране, желео сам да студирам у Богословији у земљи у којој живот Православне Цркве није био деформисан совјетским временом. Директор колеџа је организовао два састанка за мене: са епископом Калистом и његовим руским студентом, који ми је деловао веома зрело, иако је имао 27 година! Звао се јеромонах Иларион (Алфејев). Питање где студирати се решило само од себе. Са епископом Калистом смо се редовно састајали током осам година колико сам студирао на острву. Током моје три године у Оксфорду, виђао сам га сваке недеље у православној цркви, која је првобитно била изграђена за две заједнице – Цариградску и Московску патријаршију. Долазио сам у његов дом на туторијале – индивидуалне часове, на његова предавања о патристици и православној традицији. Сећам се да сам, када сам дошао код њега, рекао да ћу написати докторску дисертацију о Св. Јовану Климаку. Епископу Калисту није било тешко да ми одмах понуди готов план за дисертацију, који сам и следио. Последњи пут смо се видели у његовој кући пре две године. Причао сам епископу о служењу у Шпанији, напољу је почела грмљавина, а ја сам се враћао кроз универзитетски парк, размишљајући о томе како је дивно и непредвидиво ткиво Божијег Промисла у времену. Митрополит Иларион је прилично тачно пренео појаву епископа Калиста у својој књизи „Православно богословље на прелазу векова“. Желео бих само да додам неколико осврта његовом имиџу који ми се чине важним. Сваком, ко је видео живот православне дијаспоре, познат је феномен када се Европљани или Американци, прешавши у православље, очајнички претварају да су Руси или Грци својим изгледом и манирима. Епископ Калист није имао наговештаја о нечему сличном. Био је Енглез до сржи, комбинујући личну скромност са унутрашњим достојанством и племенитошћу. Сећао се Толкина и Луиса, познавао је свештеника Николаса (Гибса), учитеља деце краљевске породице и оснивача прве православне парохије у Оксфорду. За нас, његове ученике, кроз комуникацију са њим су се откривали светови. Осим тога, знао је да споји бескомпромисну оданост православној традицији са апелом на савременог човека и његове потребе. Патристика за њега није била археологија. Такође је могао бити критичан према својим закључцима. Тако је признао да многе аргументе против женског свештенства, које је у прошлости сматрао убедљивим, сада не сматра таквима, иако никако није постао његов присталица. Има још нешто важно. За њега корпоративна етика и лојалност никада нису били изнад моралних принципа. Принцип „морам да подржавам свој патријархат у свему, јер то је мој патријархат“ није за њега функционисао. Тако, када се заједница Московске Патријаршије у Оксфорду преселила у Цариград, а део заједнице, на челу са свештеником Стивеном Платом, протеран из једине православне цркве у граду, владика Калист је то на све начине подржавао. Последњих година његовог живота, када му је била потребна помоћ и брига, те напоре су преузели чланови ове заједнице. Поред тога, након признања ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, епископ Калист је јавно изјавио да је расколницима дата аутокефалност. Он се никако није плашио да критикује политику Цариграда према Украјини. Смрт епископа се очекивала за неких месец дана, а могла се десити и сваког часа. Али, десило се да је његов омиљени ученик, митрополит Иларион, дошао код њега и одслужио Божанствену Литургију у просторији где је лежао епископ Калист. Исте ноћи он се упокојио, а први парастос над његовим телом такође је обавио митрополит Иларион. Било би превише претенциозно са моје стране да себе називам учеником Митрополита Калиста, али ћу га увек памтити и сећати га се као свог учитеља. Часна је смрт светих Његових пред Господом. протојереј Андреј Кордочкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  2. Данас, 3. маја 2024, на Велики петак, најтужнији дан за све хришћане, ми се, у нади на Живот вечни, сећамо, и молимо распетог Христа Господа победитеља смрти, за децу Бо­ја­ну Асо­вић, Ану Бо­жо­вић, Ка­та­ри­ну Мар­ти­но­вић, Ма­ру Ан­ђел­ко­вић, Ему Ко­биљ­ски, Со­фи­ју Не­гић, Ан­дри­ју Чи­кића, Адри­а­ну Ду­кић, Ан­ге­ли­ну Аћи­мо­вић, ученике ОШ "Вла­ди­слав Риб­ни­кар", као и за убијеног домара, Дра­гана Вла­хо­вића, пострадале про­шле го­ди­не, 3. ма­ја, када је на њих, у школи, пуцао тада тринаестогодишњак и уче­ник сед­мог раз­ре­да те школе. Сећамо се и молимо и за пострадалу омладину у Ду­бо­ни и Ма­лом Ораш­ју, који су убијени 4. ма­ја 2023: Ни­ко­лу Ми­лића, Алек­сан­дра Ми­ло­ва­но­вића, Мар­ка Ми­тро­вића, Кри­сти­ну и Ми­лана Па­нића, Ла­зара Ми­ло­ва­но­вића, Не­ма­њу Сте­вано­вића, Да­ли­бора То­до­ро­вића и Пе­тра Ми­тро­вића. У спомен убијеној деци, др Данијела Јевтић, лекар Хитне помоћи и председник Удружења лекара писаца "Видар", написала је песму под насловом "Почиње час": Др Данијела Јевтић, "Почиње час": Извор: Радио Слово љубве
  3. По предању монаштва манастира Дохијара, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна јако стара Богородичина икона. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, трпезарац по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, чуо речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослепео. Након тога монах Нил је клечечи преко пута свете иконе, молио се непрекидно ноћима и данима. Након неколко дана јавио јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. *** Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://www.facebook.com
  4. У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска
  5. У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју “млада жена”, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: “Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје” (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце. Тропар (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније. https://svetigora.com/sveti-simeon-bogoprimac/
  6. У родном месту блаженопочившег Патријарха Павла, Кућанцима, данас је молитвено обележена 13. годишњица од његовог престављења. Свету Литургију и помен, у Храму светих Апостола Петра и Павла у којем је Патријарх Павле и крштен, богослужили су Епископи, тимочки г. Иларион и пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк), затим архимандрит Иларион (Лупуловић) изабрани Епископ новобрдски, као и свештенство из више Епархија СПЦ, сазнајемо благодарећи свештенику Бориславу Петрићу из храма св. пророка Илије у Миријеву који је био међу служашчима. Владика тимочки Иларион је у беседи по читању Јеванђеља указао да Патријарх Павле представља наша врата на путу ка Царству Небеском и ка познању живога Бога, подсетивши на огромно поштовање према овом Божијем човеку не само од стране верујућих људи, већ и од стране оних који су били непријатељи Цркве Христове. Епископ Јован (Ћулибрк) је поздрављајући сабраћу архијереје, свештенство и благочестиви народ, истакао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. Владика је такође поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Беседа Епископа Илариона: Беседа Епископа Јована (Ћулибрка): Епископ тимочки Иларион је беседећи после читања Светог Јеванђеља, указао на речи св. Владике Николаја из данашњег Пролога – да пре него што је читав овај свет саздан, Бог је нас изабрао да будемо Његови наследници и наследници Царства Небеског. „Сваки тренутак у нашем животу је испланиран и у знању Божијем“, а „нама људима је то врло често непознато и несхватљиво, да чак и из страдања Бог нас подиже“, што је све „део Божијег човекољубивог и савршеног плана за наше спасење“ рекао је Епископ тимочки. Тако смо ми видљиво окупљени у овој обновљеној светињи, али и невидљиво окупљени и љубављу и присуством онога који се показао као „врата кроз која смо ушли у љубав Божију и милост“ – блаженопочившег и светог Патријарха српског Павла, који је и крштен у овом храму. „И ово сабрање у радости у Духу Светоме су врата ка Царству Небеском и још једна потврда силе Божије која се у немоћи и у страдању показује савршено“, рекао је Владика Иларион и дода да „овај храм који је васкрсао из пепела и камена и рушевина, представља још једно доказивање васкрсења Господњег и сведочанство оних речи да је Он утврдио Цркву Своју на темељу вере апостола Петра, али и Апостола Павла и ту Цркву у којој ми јесмо и којом јесмо, ни врата пакла неће надвладати“, до краја света и века. Данашње сабрање нас утврђује у истинама „да смо једно, ако смо са Богом једно“ а „такође нас уз љубав Божију обједињује и љубав онога кога се данас молитвено сећамо“, рекао је Епископ тимочки, подсетивши да је Патријарх Павле објединио тимочку Епархију и Крајину, јер је и тамо ходио смирено и молитвено, бивајући администратор ове Епархије СПЦ. „Где год да је ходио блаженопочивши и свети Патријарх Павле, остављао је и изазивао поштовање не само код верујућих, него подједнако ... и код оних који нити су поштовали Цркву ... али су њега морали да поштују и противници и непријатељи Цркве због светости његовог живота“. „Иако га можда нису волели, морали су да га поштују због силе и благодати и кротости и сваке врлине коју је носио у себи и који је тако ћутљиво и ненаметљиво сведочио и пројављивао у овом свету који сав у злу лежи“ подвукао је Епископ тимочки. „Смисао нашег живота јесте Црква и васкрсење Христово и наше назначење за живот вечни“, за живот у Духу Светоме, благодати Божијој и за радост и надање на помоћ Божију, што сабрани народ својим присуством овде то и сведочи и што ће сведочити животом у овој светињи, рекао је између осталог Епископ тимочки Иларион. Владика је узнео молитву да нас Господ молитвама светог Патријарха Павла „утврди у свима заповестима да их тачно вршимо, да будемо достојни наследници свих наших славних и светих предака и да будемо добар пример свима људима са којима живимо и које сусрећемо“, али и пример нашим телесним и духовним потомцима који гледају на нас. Епископ Јован Ћулибрк је, поздрављајући сабраћу архијереје и све сабране, на крају Литругије рекао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. У овом светом дому је крштен Патријарх српски Павле „који је целом свету проповедао Христа распетога и васкрслога и који је славу свога села пронео широм Васељене“, што показује и данашње сабрање на коме су била два Илариона – Епископ тимочки и изабрани Владика новобрдски, а замало да овај „сабор Илариона“ украси и Митрополит будимпештански Иларион (Алфејев) рекао је Владика Јован. Епископ Јован је додао да је Епископа тимочког и изабраног Епископа новобрдског овде сабрао Патријарх павле, свети Божији човек, рођен у Кућанцима – где је „место сабирања, свето место, где малтене можемо да говоримо са Мојсијем, да изујемо обућу са ногу својих јер је ово свето место“. Владика је такође са сабранима поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Владика Јован је такође узнео молитву да се „ово страшно поклање у Украјини заврши“, јер тамо „православни убијају православне“ и да не смеју никаква геополитичка или геостратешка опредељења да нас воде у размишљањима, већ треба „да се молимо Богу да то што пре престане, да буде Божија правда, Божија истина, али да што пре престане то страшно страдање које гута хиљаде и хиљаде живота православних хришћана“. По завршетку сабрања у Кућанцима, Епископ Јован (Ћулибрк) је архимандрита Илариона (Лупуловића), иабраног Епископа новобрдског, угостио у манастиру Рођења св. Јована Крститеља у Јасеновцу, где га је упознао са обновом живота ове дивне и страдалне светиње. Извор: Радио Слово љубве
  7. У петак, 21. јануара 2022. године, на згради у Булевару ослобођења број 28, откривена је спомен-плоча у знак сећања на браћу Јовандић, који су на том месту пострадали пре осамдесет година, током Погрома у Новом Саду 1942. године. Спомен-плочу су открили протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Потом су у дворишту иза исте зграде посадили пет садница јаблана и једну јелу у спомен на браћу Јовандић и њихову мајку Јелену. Поводом овог чина, г. Далибор Рожић је истакао да се откривањем спомен-плоче и садњом дрвећа симболично скреће пажња јавности на велико страдање у такозваној Новосадској рацији, али и конкретно на страдање браће Јовандић. Истом поводом, присутнима се обратио и г. Петар Ђурђев, који је подсетио на историјске околности страдања невиног цивилног становништва у Погрому у Бачкој у јануару 1942, али и на страдање браће Јовандић. Браћу Јовандић, Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15), убили су припадници мађарске војске и жандармерије током злогласног Погрома у Новом Саду, 23. јануара 1942. године, у дворишту њихове куће у тадашњој Руменачкој улици. Злочин се збио пред очима њихове мајке Јелене Јовандић, која је после рата изјавила да је убици опростила злочин који никада неће заборавити. У парку на наведеној адреси налазила се једна жалосна врба и пет јаблана које је, по сведочењу старијих Новосађана, посадила сама Јелена Јовандић. Међутим, у годинама и деценијама систематског затирања сећања на Погром, јаблани су посечени. Чином поновног сађења јаблана и постављања спомен-плоче чува сећање на браћу Јовандић и на поруку њихове мајке Јелене да злочин треба опростити, али никада не треба заборавити. Чину откривања спомен-плоче и садње дрвећа у сећање браћу Јовандић и њихову мајку присуствовали су протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2021. лета Господњег, навршила се двадесет и прва година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, на дан годишњице од упокојења блажене успомене Патријарха Иринеја, 20. новембра 2021. године, на свом званичном Инстаграм налогу објавио посебну одлуку о Конкурсу за стипендирање најбољих студената неколико факултета, оснивача Универзитета у Београду. Ову објаву у наставку преносимо у целини: "Данас сам се у храму Светог Саве, заједно са браћом архијерејима и народом помолио за мог приснопамјатног претходника, великог Патријарха Иринеја, који је уснуо у Господу пре годину дана. У његов спомен, а баштинећи дух претходних поколења посебно бригу о школовању младих, одлучио сам да данас објавимо Конкурс за годишње стипендије студентима завршне године оних факултета који су оснивачи Универзитета у Београду: Правног, Философског, Техничког, Медицинског и Богословског факултета. Српска просвета, образовање у српском народу, почело је у српским манастирима, у Српској Цркви, од Светог Саве па даље свих светих Немањића... И у потоњим вековима, у време отоманског ропства, просвета је очувана у манастирима. Прву прилику за систематско образовање, Црква је имала у српским земљама преко Саве и Дунава и ту су српски митрополити и патријарси лично помагали школовање, оснивали школе, чак високог факултетског и универзитетског ранга, у Карловцима, Новом Саду, Сомбору, или су то чинили оснивајући фондације. Данас и као патријарх, и као универзитетски професор, желим да наставим ту традицију, прво у малом, овим стипендијама, за које Конкурс данас објављујем, а надам се наредних година у много већем обиму. То је, наглашавам, и израз подстицаја, солидарности, међусобне подршке пре свега добрим сутдентима, али солидарности међу факултететима. Зато што не можемо да кажемо једни другима ниси ми потребан.... “око не може рећи руци: не требаш ми”, речи су апостола Павла које и ми следимо. Услови конкурса биће објављени у понедељак на званичном сајту Српске Цркве". Извор: Инстаграм налог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
  10. Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије освештао је у четвртак 11. новембра спомен собу у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода: Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Г. Хризостома и Преосвећене Господе Епископа: сремског Василија, зворничко-тузланског Фотија и крушевачког Давида. “Карловци су најбољи могући показатељ и порука, нама данас нарочито за Цркву је то важно, да не постоји вештачка подела између науке и вере”, казао је патријарх Порфирије и истакао да је Црква подигла и Богословију и Гимназију, као што је исто и вијековима раније за просвјету чинио Свети Сава. “Ризница коју смо данас осветили јесте ризница у којој се показује колико су они који су овде школовали, подучавали ђаке, али и они који су се учили с једне стране, управо водили рачуна о изграђивању идентитета чији корен се ослања на јеванђеље, али с друге стране, баш изграђујући свест о себи, ова Богословија је чинила да сви који из ње излазе да без комплекса И страха могу да ступају у комуникацију са свим другима са различитим мишљењима и ставовима и граде један креативни дијалог”, казао је патријарх. Истакао је да је ова богословија незамјенљива у историји просвјете нашег народа, и да се вјера и наука укрштају у Сремским Карловцима. Овде се налазе предмети које чува Музеј града Новог Сада, као и из архива САНУ у Сремским Карловцима, поједини документи који су чувани у самој Богословији и они који су позајмљени из приватне архиве породица чији су чланови некада били ђаци Богословије. Ту су и реликвије са Свете Горе које је сачувала читавих 110 година породица Маширевић, односно потомци проте Маширевића са његовог путовања са ђацима Карловачке богословије, мале иконе, бројаница, крст и посебну кутија у којој се чува грумен са Свете Горе. У ризници се налази и индекс Константина Костића, свештеника који је 1918. учествовао на скупштини 1918. у Новом Саду, приликом присаједињења Краљевини Србији, који је његова унука Десанка Костић из Новог Сада позајмила за ову прилику. Предсједник Покрајинске владе Игор Мировић најавио да ће Влада и у наредним година издвајати значајна средства за реконструкцију светиња и да исто то очекују од Владе Републике Србије како би у потпуности обновили Сремске Карловце. “Покрајинска влада је са великим задовољством заиста из срца учествовала у обнови спомен собе Карловачке богословије, а завршили смо радове и на санацији крова овог здања и чини ми се на најбољи начин, имајући у виду и поруке које је упутио и патријарх Порфирије, следимо идеје и напоре оних који су током минулих векова својим ангажовањем, задужбинарством, својом вером изградили ово место и усмерили га ка духовном развоју нашег народа”, казао је Мировић. Ризница је отворена и за ширу јавност, а идеја Ректората јесте да се садржај у њој тематски мијења, како би се обухватили сви важни историјски моменти Карловачке богословије и Цркве. Извор: Телевизија Храм / Глас Српске
  11. На далеко се чуо одјек звона Храма Светог Саве у недељу, 3. октобра док су патријарх Порфирије и 30 владика положених руку на главу Саве, изабраног и нареченог епископа марчанског, изговарали молитве и уводили га у достојанство архијереја. Међу бројним клиром и народом, молитве су и усклике "Достојан" придодали и његови другови из школске клупе Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Повезан садржај: Обновљена Цетињска Богословија дала трећег епископа Српској Православној Цркви Хиротонисан Епископ марчански г. Сава (Бундало) Четири године најлепшег младалачког духовног сазревања и стасавања провели су уз ћивот Светог Петра, цјеливајући ивер Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља, под сводовима Цетињског манастира и у учионицама Богословије. Радосни чин хиротоније сабрао је под куполу Храма Светог Саве његове школске другове, сада свештенике и вероучитеље, који благовесте Реч Божју широм земаљског шара, од историјских српских земаља, преко европских земаља до далеке Америке и Канаде. Сви су похитали да удруже молитве и приме благослов патријарха српског и новог апостолског наследника, Саве марчанског владике. У спомен радосног сусрета и у спомен заједничког духовног узрастања на Цетињу од 1999. до 2003. његови школски другови су му предали архијерејске инсигније - Часни крст и Панагију, књигу Историја Цетињске богословије и животопис епископа Варнаве хвостанског, исповедника Православља у половини 20. века. Дарове су предали кроз свечани чин који је отпочео певањем химне Цетињске богословије "Полећела два анђела" а потом је протојереј Данило Дангубић изговорио свечано поздравно слово. Примивши дарове, владика Сава је исказао искрену захвалност и радост заједничког молитвеног сабрања и сусрета. Истакао је да, иако су на разним странама кугле земаљске, да су јединствени у молитвеном заједништву и да га подрже молитвама у толико одговорном архипастирском раду као што и он њих и њихове породице има у молитвама. Свечаности предаје дарова присуствовали су Патријарх Порфирије и епископи Никодим далматински и Стефан ремезијански, свештенство, монаштво и бројни пријатељи и сродници новог владике, окупљени за празничном трпезом у дому Светог Саве крај храма на Врачару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. На инстаграм налогу Патријарха српског г. Порфирија данас је објављено: Са задовољством сам младој редитељки Сари Милановић и њеној екипи говорио о пок. Димитрију Стефановићу, академику, уметнику, научнику, али пре свега и више од свега човеку вере. Верујем да ће филм “Сведочење о наитију” верно пренети његов уметнички и интелектуални ангажман, а ја сам настојао да не изостане и најважнија компонента његове личности која му је, верујем, отворила врата Царства небеског. Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  13. Изабрани Епископи хвостански Г. Јустин и марчански Г.Сава, викари Патријарха српског Г. Порфирија, у среду 4. августа, у Храму Светог Саве на Врачару дочекали су групу деце из Руске Федерације, учеснике пројекта “Школа пријатељства”, који реализује Организација „Наша Србија”, а уз помоћ Фонда Председничких Грантова Руске Федерације и синодалног одељења руске православне цркве. “Школа пријатељства” ове године обележава свој јубилеј, 20 година постојања. Извор: Телевизија Храм
  14. ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР, у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова. 08.30 Св. архијерејска Литургија 10.00 Благосиљање славског колача 11.00-17.00 Духовна предавања и културно-уметнички програм. ПОСЛУЖЕЊЕ ЗА СВЕ ПРИСУТНЕ. Добро дошли http://manastirtumane.org/uploads/images/2021/06/image_750x500_60c86aa564807.jpg НАЈАВА: ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова MANASTIRTUMANE.ORG
  15. Приликом боравка епископа Андреја у Београду током јуна 2021. године, делегација Епархије аустријско-швајцарске посетила је гроб новопрестављеног архимандрита Јована Радосављевића где се помолила за покој душе тог великог духовника Српске Цркве. Блаженопочивши архимандрит Јован био је, поред свог знаменитог рада у отаџбини, такође много активан и у српској дијаспори. Више пута је позиван као исповедник свештенству Епархије аустријско-швајцарске. Блаженопочивши архимандрит Јован и владика Андреј били су, иначе дугогодишње колеге у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену где су предавали подмлатку Српске Православне Цркве. Пријатељство владике Андреја и оца Јована потиче још са Свете Горе (1980). Приликом редовних посета оца Јована свом духовном чаду оцу Пајсију Танасијевићу у Хиландару, владици Андреју се веома рано, још у студентским данима, указала прилика да се упозна са изузетном личношћу архимандрита Јована као духовника. Касније, као свршени студент теологије, владика Андреј је чешће посећивао оца Јована у Призрену, да би му се од 1989. до 1993. године придружио као колега у наставничком савету древне призренске Богословије. Владика Андреј је поводом упокојења оца Јована, широм Епархије одржао више парастоса и том приликом евоцирао своје многобројне успомене на изузетног оца Јована. Обилазак гроба оца Јована у манастиру Лелићу омогућио је недавно владици Андреју прилику да братству лелићке обитељи, на челу са игуманом Георгијем, исприча цео историјат свог познанства са блаженопочившим оцем Јованом. У повратку из манастира Лелића и Ћелија за Београд епископ Андреј је, с благословом надлежног Епископа, посетио и новоподигнути храм Светог Нектарија у Ваљеву. У разговору са надлежним свештеницима, епископ Андреј је указао на живу и интензивну везу великог Оца Цркве Светог Нектарија са светогорским пустињацима, нарочито са Светим Данилом Катунакијским. Владика је том приликом умољен да у скоријој будућности опет посети Ваљево и овај храм, као и да одржи предавање на ту тему. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  16. Наша света Црква у суботу, 29. маја 2021. године, врши молитвени спомен на Свете мученике сурдуличке, који су пострадали у Првом свеском рату, а у диптих светих наше помесне Цркве уписани су 2017. године. О молитвеном прослављању празника Светих мученика сурдуличких у Алмашком храму, који поседује честицу моштију Сурдуличких мученика, говорио је презвитер Александар Поповић, свештеник при истоименом храму. После вечерњег богослужења на дан празника Светих сурдуличких мученика, у порти Алмашког храма биће уприличено предавање проф. др Бориса Стојковског и проф. др Предрага Вајагића, на тему „Мученици Твоји Господе”. О садржају предавања говорио је проф. др Предраг Вајагић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Уобичајено је да се почетком градње сматра дан полагања камена темељца. У случају Храма светог Саве полагање камена темељца имало је дугу и компликовану историју. Први покушај учињен је још 1904. године, у време прославе стогодишњица Карађорђевог устанка. Одлука је донета на седници Главног одбора 3. јуна 1904. Одлучено је да се постави камен темељац и на њему усправи крст са дедикацијом о датуму полагања камена. Потом је у октобру решавано о врсти камена темељца и његовој изради. Коначно, одабран је радаљски гранит, посао поверен Н. Лукачеку, а да би се камен могао положити на потребном месту наложено је да се утврде осовине грађевине. Из извештаја о раду за 1904. годину наводи се да је камен темељац требало да буде постављен на празник Св. Стефана (27. децембра), али да се у последњем тренутку појавила нека сметња те није дошао Њ.В. краљ, иако је у очекивању доласка то место са црквене стране освећено, камен темељац спремљен и положен; требало је само да се повеља, по обичају, затвори и освети. Ово ће се, како је рекао митрополит, извршити 27. априла 1905. уз учешће читавог београдског грађанства, корпорација и пријатеља из осталих делова српства. Припреме су заиста настављене, па Збор приложника у јануару 1905. одлучује и умољава председника Друштва да се камен темељац и повеља поставе како је предвиђено. На седници од 23. марта одређен је и седмочлани одбор за свечаност полагања камена темељца. Нажалост, у априлу свечаност није одржана, из непознатог разлога, а онда се председник Друштва (митрополит Михаило) упокојио. Последица је била да је 19. децембра 1905. Главни одбор решио да се камен темељац пренесе код цркве и пристојно чува за намењени циљ у сали цркве. Од тада, овај први камен темељац више се не спомиње. Полагање камена темељца обављено је тек 1939. године, четири године по започињању првих радова на градилишту. Свечаност је изведена по програму. Записано је да Београд није запамтио такву грандиозну верско-народну свечаност. Она је почела Архијерејском службом у Саборној цркви, коју је служио српски патријарх Гаврило са великим бројем архијереја. По завршетку службе, Литија је кренула из Саборне цркве и ишла главним улицама Београда до отпочетог Храма на Врачару где је пристигла у 12 часова. Овде је велику литију дочекала друга литија из привремене Цркве св. Саве, са целокупним Главним и Надзорним одбором Друштва за подизање Храма св. Саве. Дневни листови описали су опширно и подробно величанственост и лепоту ове Литије и непрегледне масе народа које су пуниле тротоаре и споредне улице и побожно у свечаности учествовале. У простору зидовима већ обележеног великог Храма, за освећење темеља – поред архијереја, свештенства, генералитета, представника разних корпорација, певачких друштава који су испунили Храм – присуствовали су на нарочитим трибинама подигнутим поред олтарске апсиде краљевски намесници др Раденко Станковић и др Иво Перовић, председник краљевске Владе Драгиша Цветковић са министрима, председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, и председник Београдске општине са Градским већем. Чланство многих корпорација и друштва, које није могло добити места у Храму, било је распоређено око Храма и у споредним улицама. Чин освећења темеља извршио је Његова светост патријарх српски господин Гаврило. При самом чинодејству саслуживали су и руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља: „У ИМЕ СВЕТЕ ТРОИЦЕ, ОТЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! За владе благоверенога gосподара Петра II Карађорђевића, краља Југославије и Његовог краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове светости патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева oтаџбине и многобројног народа, освети се дана 27. месеца априла (10 маја) љета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног Храма у славу и спомен првог српског архиепископа, просветитеља и апостола светог Саве. Самопожртвовањем државе, цркве, свештенства и народа, а настојањем „Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару“ под високом заштитом благоверених српских владалаца и под председништвом поглавара Свете Српске цркве, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти светитељеве, овај величанствени и монументални Храм као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божијем светитељу Сави Српском. Нека неизмерна милост и благодат Божија уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени док, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу на славу Божију и за опште добро људи на земљи – АМИН!“ Ову повељу потписали су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, Краљевски намесник др Раденко Станковић, председник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић, председник Београдске општине г. Влада Илић, инжењер, професор Универзитета Војислав Зађина и предузимач инжењер Константин Станковић. На свечаности освећења темеља говорили су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић у име првог намесника, Његовог краљевског височанства кнеза Павла, који је државним пословима у то време био у иностранству и тиме спречен да присуствује овој свечаности. Београдска радио станица је преносила читав ток свечаности. Да би ова јединствена црквено-народна, државна и београдска свечаност остала потомству за спомен, а историчарима као верни податак о високој српској верској и националној свести Савиних потомака, Главни одбор се постарао да се филмски сними цела Литија и чин освећења темеља, а од појединих главних момената израде фотографски снимци који се данас чувају у нарочитом албуму у архиви Друштва. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота, богословског и пастирског деловања блаженопочившег Епископа Атанасија: Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Епископ Атанасије (Јевтић) - Professor emeritus Универзитета у Београду Библиографија блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани чланци блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабране беседе и предавања блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани видео прилози блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Фотогалерија блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије (Јевтић): О истинској љубави, слободи и вечном животу Слово Митрополита Месогеjе и Лаврeотике Николаја о владици Атанасију: Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина Предраго ми у Христу чедо - Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу (1957-1968) Протопрезвитер Атанасије Циаусис: Епископ Атанасије Јевтић - Сећања на једног човека Духа и радости Владика Атанасије (Јевтић): Свети Симеон Мироточиви нам поручује - заволимо Бога као што је он заволио нас! Епископ Атанасије (Јевтић): Страдање није лако, али је спасоносно! Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Бог није страх, Бог је радост и спасење! Епископ Атанасије (Јевтић): Црква је непобједива и она сабира не разједињује! Епископ Атанасије (Јевтић): О спасењу као учествовању у светотајинском животу Цркве Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије (Јевтић): Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Мисија манастира Ваведење Епископ Атанасије (Јевтић): Теодицеја у књизи о Јову Епископ Атанасије (Јевтић): Христос - Земља Живих Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Црква као тајна Христова Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу! Упокојење Епископа Атанасија: Упокојио се у Господу Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (1938-2021) Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Обавјештење о сахрани новопредстављеног Епископа Атанасија Изјаве саучешћа поводом упокојења епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха московског и све Русије г. Кирила поводом упокојења Епископа Атанасија Порука Његове Светости Патријарха румунског г Данила поводом упокојења Преосвећеног Епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха бугарског г. Неофита поводом упокојења Епископа Атанасија Архиепископ Анастасије : Пола вијека заједно смо ходили Архиепископ Катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија): Испраћај Владике Атанасија у Земљу Живих Митрополит Амвросије се опростио од владике Атанасија Епископ будимски Лукијан: Збогом учитељу, збогом оче Атанасије! Епископ Теодосије: Опроштај са блаженопочившим Епископом Атанасијем Епископ милешевски Атанасије о новопрестављеном владици Атанасију: Скоро да нема места где православни живе, а да он тамо није долазио Епископ источноамерички Иринеј: Поводом упокојења Његовог Преосвештенства, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др +АТАНАСИЈА Владика Андреј: Ин мемориам - Епископ др Атанасије Јевтић (1938-2021) Епископ тимочки Иларион поводом блаженог упокојења Епископа Атанасија Владика Иларион: Блаженопочивши владика Атанасије је неговао љубав према Тимочанима Радио Светигора: Косметска кандила - Архимандрит Сава (Јањић) "о владики дјеце и највећем дјетету међу владикама" (седамдесет седма емисија) Протопрезвитер-ставрофор Дражен Тупањанин: Блажени су они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца Молитве и благодарност из Симонопетритског Метоха у Атини Блажене успомене владика Атанасије и Хиландар Писмо Игумана Свештеног Манастира Симонопетре Архимандрита Јелисеја Братија манастира Високи Дечани поводом упокојења Епископа Атанасија: Христос васкрсе, достоблажени владико и срећно ти Царство Божије Протопрезвитер Предраг Шћепановић: О лику и дјелу блаженопочившег Епископа Атанасија Презвитер Дејан Трипковић о почившем Епископу Атанасију: Можете да га заволите за тренутак – само ако то хоћете! Декан Богословског факултета Универзитета у Солуну о владики Атанасију Јевтићу - Вечан помен Атанасију архијереју! Најбољи појац српске теологије Владико, плаче Херцеговина од Прења до мора, вјечна ти памјат! Обраћање представника породице Јевтић, господина Тома Јевтића Дјеца Божића Одлазак орлова Молитве за новопрестављеног Епископа Атанасија: Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио помен новопрестављеном епископу Атанасију У загрљају Цркве – Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Заупокојена Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом упокојења Владике Атанасија: Живо, ходеће Јеванђеље Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном епископу Атанасију Епископ Фотије у Крушевцу служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ Силуан служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио помен блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу) Епископ Димитрије служио помен новопредстављеном Епископу Атанасију Помен Владици Атанасију Јевтићу у Цетињском манастиру Литургија и помени Епископу Атанасију у Тврдошу и Требињу У московском Сретењском манастиру одржан је помен за покој душе владике Атанасија Помен на гробу Епископа Атанасија: Дођосмо на овај свечесни Гроб да се још једном подсјетимо великог Архијереја који нас је учио а и сада наставља да нас учи Опело и сахрана Епископа Атанасија: Инфо-служба Епархије захумско-херецовачке и прморске: Видео прилози са молитвеног испраћаја у вечност Епископа Атанасија (Јевтића) Погребна поворка од Требиња до Тврдоша и укоп упокојеног Епископа Атанасија Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Јутрење и опијело упокојеном Епископу Атанасију Опроштајно слово Патријарха српског г. Порфирија на сахрани новопрестављеног епископа Атанасија (Јевтића) Бесједа Епископа Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа Епископа Григорија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа свештеника Емануила Сариса на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Острог ТВ Студио: Јутрење, опело, Литургија, беседе и погреб Епископа Атанасија Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота, богословског и пастирског деловања блаженопочившег Епископа Атанасија: Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Епископ Атанасије (Јевтић) - Professor emeritus Универзитета у Београду Библиографија блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани чланци блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабране беседе и предавања блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани видео прилози блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Фотогалерија блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије (Јевтић): О истинској љубави, слободи и вечном животу Слово Митрополита Месогеjе и Лаврeотике Николаја о владици Атанасију: Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина Предраго ми у Христу чедо - Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу (1957-1968) Протопрезвитер Атанасије Циаусис: Епископ Атанасије Јевтић - Сећања на једног човека Духа и радости Владика Атанасије (Јевтић): Свети Симеон Мироточиви нам поручује - заволимо Бога као што је он заволио нас! Епископ Атанасије (Јевтић): Страдање није лако, али је спасоносно! Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Бог није страх, Бог је радост и спасење! Епископ Атанасије (Јевтић): Црква је непобједива и она сабира не разједињује! Епископ Атанасије (Јевтић): О спасењу као учествовању у светотајинском животу Цркве Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије (Јевтић): Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Мисија манастира Ваведење Епископ Атанасије (Јевтић): Теодицеја у књизи о Јову Епископ Атанасије (Јевтић): Христос - Земља Живих Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Црква као тајна Христова Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу! Упокојење Епископа Атанасија: Упокојио се у Господу Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (1938-2021) Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Обавјештење о сахрани новопредстављеног Епископа Атанасија Изјаве саучешћа поводом упокојења епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха московског и све Русије г. Кирила поводом упокојења Епископа Атанасија Порука Његове Светости Патријарха румунског г Данила поводом упокојења Преосвећеног Епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха бугарског г. Неофита поводом упокојења Епископа Атанасија Архиепископ Анастасије : Пола вијека заједно смо ходили Архиепископ Катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија): Испраћај Владике Атанасија у Земљу Живих Митрополит Амвросије се опростио од владике Атанасија Епископ будимски Лукијан: Збогом учитељу, збогом оче Атанасије! Епископ Теодосије: Опроштај са блаженопочившим Епископом Атанасијем Епископ милешевски Атанасије о новопрестављеном владици Атанасију: Скоро да нема места где православни живе, а да он тамо није долазио Епископ источноамерички Иринеј: Поводом упокојења Његовог Преосвештенства, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др +АТАНАСИЈА Владика Андреј: Ин мемориам - Епископ др Атанасије Јевтић (1938-2021) Епископ тимочки Иларион поводом блаженог упокојења Епископа Атанасија Владика Иларион: Блаженопочивши владика Атанасије је неговао љубав према Тимочанима Радио Светигора: Косметска кандила - Архимандрит Сава (Јањић) "о владики дјеце и највећем дјетету међу владикама" (седамдесет седма емисија) Протопрезвитер-ставрофор Дражен Тупањанин: Блажени су они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца Молитве и благодарност из Симонопетритског Метоха у Атини Блажене успомене владика Атанасије и Хиландар Писмо Игумана Свештеног Манастира Симонопетре Архимандрита Јелисеја Братија манастира Високи Дечани поводом упокојења Епископа Атанасија: Христос васкрсе, достоблажени владико и срећно ти Царство Божије Протопрезвитер Предраг Шћепановић: О лику и дјелу блаженопочившег Епископа Атанасија Презвитер Дејан Трипковић о почившем Епископу Атанасију: Можете да га заволите за тренутак – само ако то хоћете! Декан Богословског факултета Универзитета у Солуну о владики Атанасију Јевтићу - Вечан помен Атанасију архијереју! Најбољи појац српске теологије Владико, плаче Херцеговина од Прења до мора, вјечна ти памјат! Обраћање представника породице Јевтић, господина Тома Јевтића Дјеца Божића Одлазак орлова Молитве за новопрестављеног Епископа Атанасија: Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио помен новопрестављеном епископу Атанасију У загрљају Цркве – Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Заупокојена Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом упокојења Владике Атанасија: Живо, ходеће Јеванђеље Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном епископу Атанасију Епископ Фотије у Крушевцу служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ Силуан служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио помен блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу) Епископ Димитрије служио помен новопредстављеном Епископу Атанасију Помен Владици Атанасију Јевтићу у Цетињском манастиру Литургија и помени Епископу Атанасију у Тврдошу и Требињу У московском Сретењском манастиру одржан је помен за покој душе владике Атанасија Помен на гробу Епископа Атанасија: Дођосмо на овај свечесни Гроб да се још једном подсјетимо великог Архијереја који нас је учио а и сада наставља да нас учи Опело и сахрана Епископа Атанасија: Инфо-служба Епархије захумско-херецовачке и прморске: Видео прилози са молитвеног испраћаја у вечност Епископа Атанасија (Јевтића) Погребна поворка од Требиња до Тврдоша и укоп упокојеног Епископа Атанасија Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Јутрење и опијело упокојеном Епископу Атанасију Опроштајно слово Патријарха српског г. Порфирија на сахрани новопрестављеног епископа Атанасија (Јевтића) Бесједа Епископа Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа Епископа Григорија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа свештеника Емануила Сариса на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Острог ТВ Студио: Јутрење, опело, Литургија, беседе и погреб Епископа Атанасија Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. фебруара 2021. године, у Недељу о митару и фарисеју, Божанственом Литургијом у Спомен храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј, славонски Јован, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. Појали су сви хорови Певачког друштва храма Светог Саве: Дечји хор Растко (диригент Милена Антовић), хор Мокрањац и хор храма Светог Саве (диригент Катарина Станковић). После читања зачала из светог Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је између осталог рекао: -Оно што се људима чини да је велико у свету, да је моћно и јако, пред Богом изгледа слабашно. Оно што свет сматра мудрим, дубоким и паметним, за Бога је лудост и звоно које звечи, а тај звекет није ништа друго него одјек празнине. Али, у вери нашој и смирењу открива се Господ. Свакога ко има веру за темељ свог покајања Господ чини најмоћнијим, чини га владарем света. Данашња јеванђељска прича, која је једна од карика за припрему поста, управо то открива. Открива парадокс закона Божјег и парадокс критеријума односа Бога према овоме свету. -Око Божје друкчије цени човека - цени га по срцу. Важно је да испуњавамо законе, да праштамо и тражимо опроштај. Без тога ми не само да нисмо хришћани, него се може рећи да нисмо ни људи. То што је хришћанско, то је аутентично људско. Све што је цариник учинио и више од тога, треба да чинимо, јер тако функционишемо здраво. Чинимо све тако да задобијемо мир и радост говорећи: `Само сам недостојан слуга Божји`. Уколико тако не чинимо, бићемо испуњени бесом и хистеријом, подвиг ће нам бити тежак - то је гордост и сујета. Тај терет ако се не изгони из срца, води у демонизовано стање. Можда је прејака реч, али то заиста јесте тако. Што је већа гордост и сујета, то смо затворенији, то смо усамљенији, то смо сиромашнији, истакао је патријарх Порфирије и замолио присутне да у молитвама имају његово име, јер, како је казао: дубоко знам какво је место на које ме је Господ љубављу и благодаћу поставио. Патријарх српски г. Порфирије позвао је верне да се у временима тешких епидемиолошких услова придржавају прописаних мера и да воде рачуна о себи и ближњима, као и да буду послушни својој Цркви. После свете Литургије Његова Светост г. Порфирије је служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти Спомен храма. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Данас је у школском дворишту ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу (Бањалука) одржан помен за настрадала 52 ученика ове школе који су зверски убиле усташе 7. фебруара 1942. године и служена Св. Литургија у храму Св. Георгија у Дракулићима. Овај тужни дан обележили су ђаци и њихови наставници и учитељице цртежима, песмицама и лирарним саставима. Слике нам је послала учитељица Јована Брнић. Њихове радове и причу о покољу деце проследио нам је прота Ненад Андрић из Ваљева уз речи „Црство им Небеско међ’ анђелима! Тог дана 7. фебруара пре 79 година, како је записано и у Википедији, усташе су извршиле масакр у бањалучком крају у селима Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је изнео Миле Будак, извршен је са задатком да се очисти Хрватска од Срба и то „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у Европи, у само једном дану. Усташе су тог кобног дана убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 деце. Војно способни мушкарци били су у заробљеништву. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути диелом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат. Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу. У њој је записано: “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци… Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат. Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’ Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана. https://tamodaleko.co.rs/spomen-na-decji-jauk-u-banjaluci-1942-godine/
  24. Историјат Храма Светог Саве Историјат цркве Светог Саве Архитектура Храма Светог Саве Хронологија градње Храма Светог Саве Осликавање куполе Храма Декоративно осветљење Храма Споменик Светог Саве Парохијски дом Храма Светог Саве Врачарски плато Мозаици и живопис у Храму Светог Саве Камени рељефи у Храму Светог Саве Крипта Храма Светог Саве Врата Храма Светог Саве Фасада Храма Светог Саве 49 Звона у Храму Светог Саве Крстови на Храму Светог Саве Купола Храма Светог Саве Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја. (…) Господе, нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име Твоје призиваћемо. Господе, Боже над војскама! Поврати нас, нека засја лице Твоје да се спасемо! (Пс 80, 14-15, 18-19) Дирљиве ријечи пјесника из овог псалма посебно су одјекнуле у црногорској пријестоници прије тачно тридесет година. Као некада пророк за Стари Израиљ, сада је нови Митрополит завапио за спас Новог Израиља, за спас свог народа у Црној Гори. После ослобођења од туђина, наш народ је, попут изабраног Божијег народа, у новим и мирнијим околностима скренуо с правог пута. Опио се и занио вином гријеха и запао у ново ропство – ропство безбожништва (Пс 60, 3). Због тог гријеха, Бог – господар и уредитељ винограда (Ис 5, 1-4), допустио је страдање свог народа. Слика пропасти је била потпуна: ограда винограда Господњег бјеше разваљена, а чокоте су дивље звијери изгризле (Пс 80, 12-13). У тим страшним временима, када је луди вјетар хтио да угаси свету лампу, сачувао се ипак онај остатак Израиљев. Старац Данило, са неколико свештеника, монаха и мало вјерног народа, исповједнички је свједочио и одбранио своју вјеру. Сада је требало разгорјети тај свети жар који је био запретен у пепелу: Ево мене, ево вас! Спремно је срце моје, каже пророк. Да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и највеличанственији олтар и храм – душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и земљом од људске душе и људског бића. Сав живот и рад нашег блаженопочившег оца Амфилохија у винограду Господњем, сабран је у овим ријечима које је изговорио пред цетињском светињом, те 1990. године. Када се сагледа цио његов живот, види се да је нашег Владику, Господ призвао својом благодаћу, још од мајчине утробе и изабрао за свједока Свог Јеванђеља (Гал 1, 15; Рим 1, 1). Светоотачки пламен Божијих људи, који су га од младости руководили и образовали, ”уселио се у њега и разбуктао у огроман пожар: и он је горио у том пожару, горио на жртву свеспаљеницу за све и за сва”. Кад је дошао у своју постојбину, Владика је затекао на многим Светим олтарима ону апокалиптичну гнусобу опустошења (Дан 9, 27; Мк 13, 14). После тридесет година, оставио нам је око седамстототина нових и обновљених светионика! Сваком освећењу храма или манастира, Владика се толико радовао јер је знао да тако почиње обнова људске душе, да у светињи и светињом људи постају свети, постају храмови Божији и заједница Тијела Христовог. Дубоко је осјећао да не градимо и не украшавамо ми храм, него ”он нас обликује и украшава небеском непролазном љепотом”. Непрестана молитва нашег Митрополита, његова прва и последња брига, била је спасити човјека. Спасити људску душу која је вреднија од свих свјетова. И зато је свима био све да би бар једног спасио (1Кор 9, 22). Био је прави отац, истински учитељ и педагог. Сваког човјека, Владика је ”примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља, прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом”, како рече један наш историчар за Светог Саву.У свако доба дана и ноћи, спреман да прими, саслуша, утјеши, подучи. Кад треба, строго укори, али увијек подигне и осоколи. И ријечју и дјелом, учио нас је да се, прије свега и изнад свега, везујемо за Господа, а не за одређену личност духовника. Учио нас да све треба да дамо ”за Христа и Цркву његову”, да Црква ”треба да расте а ми да се умањујемо смиреношћу”. Пратио га је свакодневни притисак људи, и оних ”малих” и оних ”великих”. Поред свега тога, није постојала само одговорност за своју заједницу, већ је, као пастир васељенских размјера, имао бригу за све Цркве у свијету (2Кор 11, 28). Туговао је много због неслоге међу православном браћом и трудио се свом снагом да се превазиђу погубни расколи. Молио се, не само за хришћане, већ за читав свијет – да сви људи и народи познају Истину која ослобађа, да се крсте у име Свете Тројице – Бога Љубави. Као прави апостол Христов, не штедећи себе, без било каквог предаха и одмора, Митрополит је јурио и стизао свуда да проповједа Христа. Био је истински слуга ријечи. Божије ријечи која је ”жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклог мача“, која ”продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца” (Јев 4, 12). Никад није трговао њом, него је говорио увијек искрено, из срца, у Христу, као од Бога и пред Богом. Зато је, изобличавајући људска зла и безакоња, његова ријеч била некад оштра. Јављајући, као истински Епископ Христов, на сваком мјесту мирис познања Господњег, једнима је Владика био мирис живота за живот, а другима нажалост остао је мирис смрти за смрт (2Кор 2, 14-17). Попут Христа, за један дио нашег народа остао је камен за спотицање и стијена саблазни (Ис 8, 14, Рим 9, 33). Цјелокупно служење нашег Митрополита, било је у знаку распећа и васкрсења Христовог. Као истински Христов мартир (свједок и мученик), утврђивао је сву своју паству и увијек подсјећао ”да нам кроз невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап 14, 22). Врхунац његовог крсног пута, био је прогон Цркве од стране безбожне власти, која је своје демонско лице отворено показала доношењем безаконог закона о отимању светиња и прогону хришћана. ”Пусти народ мој”, рекао је миротворац гордом фараону али он није хтио слушати (Изл 8, 1). На насиље, међутим, Црква је одговорила молитвом у свештеном ходу. Молили смо се да останемо народ Божији и по вјери и по дјелима; а ако морамо да страдамо, да то буде на путу правде Његове и истине Његове, а не због неправде наше или мржње ма према коме. Храбрим исповједништвом и оним свједочењем ”да се треба већма покоровати Богу него људима” (Дап 5, 29), народ Божији је одбранио светиње и извојевао своју слободу. Нова и историјска Побједа православља коју је предводио наш Митрополит, била је наљепши дар Светом оцу Сави, за прославу великог јубилеја – осам вијекова његове Цркве. Владика је на крају понио и свој последњи крст, болест проузроковану новим вирусом, учествујући тако у патњи свог народа, као и цијелог човјечанства. Ово последње страдање било је његово крајње смирење, сабирање цијелог плодног живота… ”Готово је” – биле су једне од последњих његових ријечи. Заиста, осјетио је не само да се тијело гаси, већ да је извршено било његово свештено послање на земљи и да га Господ призива Себи. Његова смрт, уочи славе свог Цетињског манастира – Светог апостола Луке и Светитеља цетињских Петра I и Петра II, које је толико љубио, била је заправо акт живота, празник упокојења. Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме. (Пс 67,36) Ђакон Александар Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...