Претражи Живе Речи Утехе

Под окриљем Мисионарског центра Светог Јована Шангајског Чудотворца, великим трудом и несебичним залагањем српског јеромонаха Макарија (Радојичића), у селу Мвитанзиге у источном делу Уганде подигнут је православни храм посвећен Пресветој и Живоначалној Тројици. На дан 3. августа 2025. године, у 8. недељу по Духовима, у новоподигнутој цркви служена је прва Божанска Литургија, пише др Сандра Кнежевић, уредник Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ. Опширније у наставку. После више месеци непрекидног рада, у који је било укључено бројно локално становништво — будући парохијани — подигнута је не само црква, него и парохијски дом, скромна кућица у којој ће бити смештен свештеник. Сви радови обављани су без механизације, вода се допремала са немале удаљености, малтер се мешао ручно, а сваки сегмент изградње представљао је саборно дело вере и љубави. Мештани су свакодневно приносили труд свој као жртву Господу, са жељом да се у њиховом селу подигне православни храм — Дом Божији, у славу Свете Тројице. Одсек за спољашњу мисију при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве одржава редовну комуникацију и сарадњу са јеромонахом Макаријем, који је, иначе, светогорски монах са свештеног скита Каруља. Његово искуство, монашка ревност и молитвени дух, стечени у најстрожем светогорском подвижништву, преносе се и на мисионарски рад у Африци, где се подвизава у условима велике скромности, али и духовног буђења православља. Првом Литургијом у храму је 3. августа 2025 године началствовао јеромонах Силуан (Браун), декан Источног црквеног округа у Уганди, уз саслужење јереја Самсона Кутуса, клирика Централног деканата Кеније, и јеромонаха Макарија. Света служба Божија принесена је Господу на три језика — енглеском, луњорском (локалном језику) и црквенословенском, чиме је исказано литургијско јединство Цркве, а истовремено сведочанство саборности и мисионарског призвања Православља. Православна мисија у Уганди рођена је из дубоке потребе народа који је, разочаран плодовима деловања некадашњих колонијалних мисионара, почео да трага за изворним и непромењеним хришћанским предањем. У том трагању, угандски хришћани дошли су до православне вере и сами упутили молбу православним помесним Црквама да им пошаљу мисионаре. Тако је започет овај благословени пут обраћења, у коме мисионари не намећу, већ кроз љубав, подвиг, и сведочење Истине, сабирају нове душе у наручје Цркве Христове. Мештани села Мвитанзиге са великом радошћу дочекали су тренутак када је нови храм и Литургијски заживео. Упркос тешким условима живота, сиромаштву и сталном утицају агресивних секти, православни верници истрајавали су у вери својој, често изложени подсмесима и неразумевању. Управо због тога, овај дан представља не само духовну победу, већ и дубоко сведочанство наде. Мештани истичу да је храм Свете Тројице најлепша црква у целој Уганди, и са правом се поносе својим делом, својом заједницом и својом вером. Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. „Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима“.[1] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355. г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335. године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389. г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу („Љубвестан“).[2] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[3] Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371. године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше „друга мајка“ и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“, би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих – син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.[4] Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића;[5] другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића – Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније. Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389. године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15. јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа. После Косовске битке, која би на Видовдан 15. јуна 1389. године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом,[6] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391. г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама). А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. „Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје.“[7] У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и „узе на се ревност мушку“, те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, „у којима се је тешко снаћи“, она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402. г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила. О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: „Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање“.[8] Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: „А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела“. Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту „за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире“.[9]При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393. године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке. Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон,[10] њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98. године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392. г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395. г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати „Раде Неимар“ (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 1402-5. г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа. Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393. г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: „Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља“. На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше. У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393. године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице – Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397. г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи „други ктитор“ њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: „Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!“ Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: „Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар“. Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота. Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: „А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју“. Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?“ Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417. године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521. године.[11] Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: „Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399. индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин“. После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402. године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима. А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11. новембра 1405. године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена. Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин. Житија Светих – Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски ——————————————– [1] Тако за њу стоји у најстаријем животопису Св. цара Лазара, познатом под називом „Помен св. блаженог кнеза Лазара“ (из 1392. г.). [2] Неки пак мисле да је реч Љубостиња изведена од речи „љубопустињски“ (грчки: φιλερημος). [3] Спомен Св. Лазара слави се 15. јуна; тамо видети о њему опширније. [4] Његов свети спомен слави се такође данас (види напред). [5] Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Ђурађ касније беше последњи деспот Српски. [6] Слави се 15. јуна. [7] Константин Философ ово износи у „Житију Св. Стефана деспота Српског“, које он написа. [8] Ово пише патријарх Данило III (1392-98. г.) у свом „Похвалном слову кнезу Лазару“. [9] Јеврејка Јестира била је у Старом Завету дата за жену незнабожном цару Артаксерксу и тако је много помагала свој народ (в. књигу о Јестири). [10] Његов свети спомен 15. јуна, када је и спомен Св. Јефрема патријарха. [11] Опширније о Св. Петки видети под 14. октобром. Опис преноса моштију Св. Петке из Бутарске у Србију дао је споменути Григорије Цамблак (око 1404. г.). https://mitropolija.com/2025/07/31/spomen-svete-matere-nase-evgenije-efrosinije-srpske-carice-milice/

По благослову Његовог високопреосвештенства Архиепископа сирмијског и митрополита сремског господина Василија, а поводом петнаест година од доласка сестринства у ову велику светињу, игуманија Анисија је са својом свештеном обитељи и пријатељима манастира, покренула издавачку делатност. У библиотеци коју су назвали „Живоносни источник“, по свему вишезначног наслова, желе да објављују књиге које посебну пажњу поклањају улози жене у цркви, монашкој литератури и духовним искуствима из којих и сами уче, као и житијима великих светитеља и угодника Божијих. Дакле само књиге трајне и непролазне вредности. Поред чудотворног извора воде живе који имају у манастиру, поред Свете Литургије и других служби које са свештенослужитељима епархије сремске свакодневно служе, било је потребно образовати, утешити и окрепити народ који походи ову светињу, и многе друге где ће се књиге наћи, истинском и провереном духовном литературом. Изабрали су за почетак шест наслова, изворно написаних на руском језику. Са једним од најугледнијих српских преводилаца Марином Тодић и бројном екипом проверених црквених делатника кренули су у превођење и приређивање првог кола ових брижљиво бираних књига. Будући да ова велика светиња нема никаквога имања нити икаквих прихода осим прилога верних и подршке духовног оца и старатеља епархије епископа Василија, тешко је било пронаћи средства за реализацију оваквог подухвата, али слава Господу, укључила се и Управа за вере својом подршком црквеним пројектима из области културе. Прво коло започиње књигом Протојереја К. Кустодијева „Жена у Старом Завету“. Она има велики значај и у духовном и у просветном и у васпитном смислу. У целокупној Библијској Историји на известан начин као да ишчезавају околности, које се односе на жену; библијска жена остаје у сенци, издвајајући се само по двема очигледним чињеницама, које се налазе на двема крајњим границама Свештене Историје: то је пад у грех који се десио Евином кривицом и спасење посредством Богомајке. Наравно, ове две чињенице не представљају само два фрагментарна факта у историји Божанског Откровења: оне су повезане одређеним карикама. Почевши од наше прародитељке Еве, која је одмах након пада у грех добила наду да ће у свом семену погазити главу змије-кушача, жена је поред мушкарца стално учествовала у животу Божијег народа и имала је важан значај за њега, док он напокон из своје средине није изнедрио Пречисту Дјеву као најчистији сасуд за Богочовека. Издвајање из свеукупне Библијске историје околности, које се тичу саме жене, ради стицања јасније представе и боље оцене значаја жене у искупљењу и препороду људског рода – чему је служио народ Божји – представља циљ засебне историје библијске жене као такве. Други циљ који она може имати јесте чисто васпитни. Ако се Свештена Историја полаже у темељ нашег народног васпитања, историја библијске жене између осталог, може имати важан васпитни значај за наше жене. Историја постепеног припремања идеала жене, који представља Богомајка и који ће остати свагдашњи идеал жене, даје оне принципе који треба да буду стављени у темељ хришћанског васпитања и који ће моћи да одреде њен положај и значај у животу хришћанских друштава и народа. Друга књига у овом колу под називом „Не бој се кћери!“, јесу размишљања о женском призвању московске монахиње Н, која је хтела да остане анонимна, а наша је савременица. Књига је недавно објављена у Москви и пита се на шта је све жена призвана у цркви и како је третирана. Свако је могао приметити апсолутну већину жена у нашим храмовима. Ипак, ако се по календару упореди број светаца оба пола открива се однос отприлике 1:8 - мушкараца има осам пута више! Зар се ова вапијућа чињеница заправо не објашњава тиме што добијајући од Бога највећи дар - веру, жене касније скрећу с правог пута не трудећи се да спознају просту ствар - женски начин живота се битно разликује од мушког и стога је њихов пут ка спасењу по нечему такође другачији и обремењен само нашем полу својственим грешкама и греховима. Ова књига не претендује на доследно излагање православног учења о женском питању; овде ћете наћи само понеко зрнце искуства, чешће негативног, једноставна сведочанства савременица, размишљања која се заснивају на дружењу са себи сличнима, а већином на самопосматрању аутора. Подвижницу, која јуриша на "Добротољубље" неће привући, а тако и треба да буде, ниво аутора који мери по себи и тежи ка томе да избегне теоретска излагања и поучне цитате. Неподвижници сувопарно испитивање туђих порока без напетог сижеа оно такође није потребно. Међутим, ако се нека грешница ненадано осмехне и охрабри: "Јао! Па, нисам само ја оваква наказа" - хвала Богу, наш труд неће бити узалудан. Трећа књига бави се улогом свете Нине, просветитељке Грузије у крштењу једне од првих хришћанских земаља. Грузија је у овом смислу имала среће, није примила хришћанство од неке појединачне Цркве, већ од мајке свих Цркава – Јерусалимске. Благовесница Речи Божје – Нина, била је сестричина светог Јувеналија, јерусалимског епископа, сестра од стрица светог великомученика Георгија Победоносца и, напослетку, штићеница врло побожне старице, ђаконисе Гроба Господњег Ниофоре. Нинини родитељи били су угледни војсковођа цара Максимијана Завулон који је покрстио Гале и побожна Сузана. Пошто је била одгајена у кругу тако угледних личности она је наследила од њих и све хришћанске врлине. Девственица душом и телом, даноноћно је служила Богу на Гробу Господњем до четрнаесте године. Више пута је млада штићеница слушала приче своје наставнице о свим догађајима који су пратили Страдалника на Голготи, између осталог, и казивање о томе где се чува хитон Господњи. Ово је посебно занимало девојку, подстицало ју је да пронађе место на којем се он чува и да види дело пречистих руку Приснодјеве. Ова жеља је више пута обузимала радознали ум девојке. Много пута се у молитвама обраћала Мајци Божјој тражећи Њену помоћ. Царица неба и земље је услишила молбе Своје слушкиње. У једном виђењу Она ју је удостојила да прими заповест коју јој је дала и да иде у Иверску земљу и благовести тамо Реч Божју као у земљи Њеног удела. У знак изасланства Мајка Божја јој је уручила небеско знамење – свети крст од винове лозе. Тако се, примивши благодат одозго, света Нина спремила на пут на апостолску службу Речи Божјој и саопштила је о томе својим ближњима од којих је добила потпуну сагласност и благослов за пут. Тако је једна богонадахнута жена започела крштење једне велике земље и народа. Четврта књига плод је тешког монашког искуства оца Меркурија Попова монаха, и тиче се затварања манастира широм Совјетског Савеза, који је недавно поново постао актуелан у Украјини. Као најава свега што нас може очекивати у тоталитарним друштвима будућности а мислили смо да је заувек прошло. Пожар народних побуна који су запалили револуционари претворио се у грађански рат који је донео небројене невоље народу који је, са своје стране, почео да пружа одређени отпор владајућем режиму. На целој територији СССР остала су само 3 манастира, само ТРИ, а отворени бројни затвори у којима се у једном тренутку нашао велики број монаха и око деветнаест милиона људи. Ово је слика какав је народ и држава без Бога и где су ту монаси и остали хришћани. Ако је претходна књига помало дистопијска слика будуће стварности онда су преостале две слике Царства Божијег и његових великих угодника. Прва од њих је житије Светог Сергија Радоњешког које истински представља грумен злата; али пошто је намењено читању у цркви, оно се нужно одликује краткоћом и изостављени су многи детаљи, драгоцени за побожне поштоваоце сећања на великог угодника Божијег. Руски летописци су имали све основе да преподобног Сергија назову игуманом целе Русије и света Црква га праведно велича као изабраног војводу руске земље! „Кад би било могуће,“ каже познати историчар В. О. Кључевски, написати све што има везе са сећањем на преподобног Сергија, о чему су за ових петсто година ћутке размишљали и што су осећали пред његовим гробом милиони умова и срца, ова књига би била пуна дубоког садржаја нашег свенародног живота. И свако од нас ће у својој души наћи ово заједничко осећање стојећи пред кивотом преподобног. Ово осећање више нема историју, јер се за онога ко почива у овој гробници време одавно зауставило. Ово осећање се већ столећима једнако распламсава у души онога ко се моли покрај овог кивота, као што зрак светлости миленијумима подједнако светли у капи чисте воде. Тако благотворно на душу делује опис подвига великих угодника Божијих какав је био наш преподобни отац Сергије. „Као што мирисне траве,“ каже светитељ Платон, Митрополит московски, „што се више трљају рукама, све више миришу, тако је и са житијима светаца – што се више удубљујемо у размишљање о њима, тим више нам се открива светост и слава праведника и наша корист.“ Али ово поређење још увек није довољно јако: мирис временом ипак губи своју снагу, а житија светих – никад. То су неисцрпна огњишта благодатног огња, од којих свако у самом себи може да запали исту ватру божанске ревности, и ма колико таквих ватри да се запали, он се никад не смањује. Како ова тако и последња књига у овом колу јесте житије великог Божијег угодника а нама светилника Светог Илариона Троицког. Архијерејски сабор Руске Православне Цркве, који је одржан у Москви 2000. године канонизовао је свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског ради општецрквеног поштовања у збору новомученика и исповедника руских. Обраћајући се с молитвом свештеномученику Илариону православци се укрепљују у верности Мајци-Цркви, добијају снагу за усрдно и радосно савршавање црквеног служења, моле за разумевање божанских догми. Заступништвом свеца разрешавају се проблеми у односима с властима, исцељују се телесне болести. У збору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Верејски Иларион (Тројицки). Велики научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, талентовани администратор, мудар архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догми – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење крунисао подвигом исповедништва и мучеништва. Свештенученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) рођен је 13. септембра 1886. године у свештеничкој породици. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, и отац Алексеј Тројицки служили су у храму Благовести Пресвете Богородице поред којег су били и сахрањени. Супруга оца Алексеја, Варвара Васиљевна, рано је завршила земаљски пут. На бризи удовца остало је петоро деце: три сина и две кћери. Свештенику је у њиховом васпитању помагала неудата сестра почивше – Надежда, учитељица у парохијско-црквеној школи. Стасавши, синови су се посветили служењу Цркви. Двојица старије браће, Владимир и Димитрије постали су епископи, а најмлађи, Алексеј, после очеве смрти 1917. године остао је да служи као свештеник у свом родном селу Липице. Сва тројица су до краја остали одани Православљу и примили су мученичке и исповедничке венце у годинама прогона Цркве. Остало ћете наћи у књигама библиотеке „Живоносни источник“, и нашој великој светињи манастиру Свете Петке у Беркасову код Шида. https://srpska.pravoslavie.ru/170905.html?fbclid=IwY2xjawLyHuNleHRuA2FlbQIxMABicmlkETFkTGZCZzN1QW41cW5UQ2hhAR5JNsSSwVNV2R_KUKEo-BqqXUiN3o0BL18pakTi3UAPEbNxLY4x4vNG8GyktA_aem_-fBvnlZOrvT49JT_8snhGw