Претражи Живе Речи Утехе

На редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног у Београду у крипти Храма Светог Саве на Врачару 13-17 маја 2025. године, а на сједници у суботу 17. маја 2025. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на приједлог Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у диптихе светих унио имена Светих мученика рмањских пострадалих од оснивања свештене обитељи Светог Николаја Мирликијског чудотворца у Манастиру Рмњу. Извор: Епархија бихаћко – петровачка

Манастир Свете Матроне Московске (у изградњи) налази се у селу Ритешић код Добоја, поред магистралног пута Добој - Модрича. Дана 08. априла 2010. године почела је градња манастира Свете Матроне. Епископ зворничко-тузлански г. Василије освештао је темеље манастирске цркве 1. маја 2010. године. 02. маја 2012. године епископ Василије освештао је звоно тежине 300 килограма које је удружење жена Вучијака даривало манастиру. 2014. године настављени су радови на изградњи овог манастира. Радови још трају. Прва монахиња, а истовремено и в.д. настојатељице овог манастира била је монахиња Злата Живковић (2014/15. године). На празник Сабора 70 светих апостола, 17.јануара 2020. године, уснуо је у Господу игуман Нектарије (Радовановић), намјесник манастира Свете Матроне Московске. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, на празник Светих бесребреника Кира и Јована 13.фебруара 2020, посјетио манастир и представио новопристигло манастирско братства предвођено високопреподобним игуманом Исаијом (Лукић). https://www.eparhijazt.com/sr/34.manastir-svete-matrone-moskovske.html

Археолози су открили добро очуван манастир из византијског доба у Негеву, пустињском региону јужног Израела, у близини библијског града Бершебе. Откривени су и остаци сеоске куће, која је, заједно са манастиром, изгледа била напуштена крајем 6. или почетком 7. века, вероватно због опасности коју је представљао прелазак у рани исламски период, преноси Јерусалим Пост. У извештају о ископавањима Израелске управе за антиквитете цитира се археолог Нир- Шимшон Паран манастир је био добро очуван, што сведочи о свакодневном животу монаха у Негеву у византијском периоду. Био је поплочан подовима од мозаика, који су вероватно поставили сами монаси. „Већина археолошких открића о манастиру везана је за подове, што сведочи о његовом напуштању у касном византијском или на почетку периода Омајада (6.-7. век нове ере)“, приметио је Паран. Манастир је био добро утврђени објекат, обухватао је капелу, трпезу, кухињу, као и пресу за вино. У центру капеле је мозаик малтешког крста, испод којег се налази грчки натпис који помиње име манастира и имена његових житеља. У апсиди су пронађене и две гробнице. Јужно од манастира, археолози су открили сеоску кућу из византијског доба, која је укључивала правоугаони објекат са прозором. На поду је пронађен новчић из прве половине VI века нове ере. Верује се да су и манастир и сеоска кућа локалитети из истог периода. Јуче је Orthochristian известио и о траговима древног врта који је откривен испод пода храма Гроба Господњег. https://mitropolija.com/2025/03/31/vizantijski-manastir-otkriven-u-pustinji-svete-zemlje/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у уторак, 11. марта, у Руском дому биће организована духовна трибина "Наслеђе свете Ксеније Петроградске: Вера, чуда и исцељења". Предавање ће одржати јереј Иван Цветковић, старешина храма Свете Тројице. Улаз је слободан, а трибина је заказана за 19ч. Извор: Радио "Cлово љубве"

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА У ЖИВОТУ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве. Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама. Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос. УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства. Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео. Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши: Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28). Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну. РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“. Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв. О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56). НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом. Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“. Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце. Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности. ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити. Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“. Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере. ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20). Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“ — каже се у молитвама пред свето причешће. Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“. Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед. Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“. Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56). Свештеник Павле Гумеров https://srpska.pravoslavie.ru/47684.html

Братство храма Светог Јована Владимира позива благочестиви народ на прославу празника свете Ксеније Петроградске. У среду, 5. фебруара од 17 часова биће служен Акатист овој светитељки, а сутрадан од 7:30 биће служена Света Литургија. Такође, ова руска светитељка ће на дан празника, 6 фебруара, бити литургијски прослављена и у храму Светог Николаја Мирликијског на Новом гробљу. Света Литургија почиње у 9 часова, сви су добродошли на молитву. Подсећамо да се до храма Светог Јована Владимира у насељу Медаковић из центра града стиже аутобусом број 26 и тролејбусом број 29, са Бановог Брда аутобусом број 50, а са Новог Београда, односно из Земуна аутобусом број 18. Извор: Радио "Слово љубве"

Празник Свете Петке, који се слави широм Србије, подсећа на духовну снагу и помоћ коју верници налазе у молитвама и традицији која се негује кроз столећа На празник Свете Петке, заштитнице жена и светитељке познате по помоћи болеснима и сиромашнима, хиљаде верника окупља се на Калемегдану, у капели Свете Петке и цркви Ружици, како би се поклонили светитељкиним моштима и учествовали у богослужењу. Српска Православна Црква данас обележава овај важан празник, а централно богослужење предводи протојереј Велибор Џомић. Верници су се окупили из разних крајева, а неки су стигли још синоћ како би први приступили светитељкиним моштима. Празник Свете Петке, који се слави широм Србије, подсећа на духовну снагу и помоћ коју верници налазе у молитвама и традицији која се негује кроз столећа. Лековити извор у капели Свете Петке привлачи вернике из целе земље Капела посвећена Светој Петки на Калемегдану сваке године привуче хиљаде верника из свих крајева земље који долазе по свету воду из извора смештеног у олтару. Верници верују да ова вода има исцелитељске моћи, те је носе својим домовима у нади за духовно и телесно здравље. Света Петка, која је међу најпоштованијим светитељкама у православном свету и једна од највећих мисионарки хришћанске вере, има значајно место у духовном животу многих православаца. Епархије Српске православне цркве широм Србије посвећене су њеном наслеђу, са око 250 цркава које носе њено име. Осим веровања у лековитост воде из извора, капела Свете Петке представља и место окупљања и молитве за вернике који се обраћају светитељки за помоћ и заштиту. Капела Свете Петке се налази у Доњем граду Београдске тврђаве и подигнута је на месту чудотворног извора, у непосредној близини цркве Ружица, подигнуте после 1867. године. Извор лековите воде налази се у самом олтару капеле. Садашња капела је саграђена 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића. Њане унутрашње зидове и сводове покривају мозаици, које је 1980-83. године израдио сликар Ђуро Радуловић. Капела Свете Петке је подигнута у периоду када су мошти ове светитељке премештене у Београд. Њене мошти су пренете на молбу кнегиње Милице Султану. Део моштију је пренет 1417. године у капелу коју је подигао непознати великодостојник из Доњег града. Након турског освајања Београда 1521. мошти су однете у Цариград. 1641. године их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква Ружица и даље чува једну частицу моштију Свете Петке. https://24sedam.rs/drustvo/vesti/341195/vernici-cekaju-u-redu-da-se-poklone-mostima-svete-petke/vest?utm_source=bktv&utm_medium=referral&utm_campaign=bktv&fbclid=IwY2xjawGLmT5leHRuA2FlbQIxMQABHXTSStJo9ZGg8XFPaqbdLGIuE5Pmm0Tl8TZhoj-XjTGlh9bQYpCEkOtItQ_aem_p2zTelqjdz-O3gQHGPMn9Q

Преко две стотине хиљада поклоника учествовало је 14. октобра 2024. године у прослави празника Преподобне мати Параскеве у румунском граду Јашију. До 14 часова, око 216 хиљада верних поклонило се светињи, а преко 45 хиљада их је чекало у реду. На поклоњење се чекало у беспрекорном реду и до 16 сати, кажу организатори. Ове године поред моштију велике Божје угоднице Петке – Параскеве, на поклоњење благочестивом народу донесене су и мошти Светог великомученика Пантелејмона из светогорског Манастира Светог Павла. Свету литургију испред монументалног храма, у коме се од 1889. године чувају мошти Свете Петке, служио је сабор архијереја на челу са Високопреосвећеним Архиепископом тијатерским и великобританским г. Никитом. На крају богослужења, Архиепископ Јашија г. Теофан је нагласио да се, пошавши на пут, поклоници слободно предају Богу: – Душе многобројних поклоника су гладне и жедне. Њихове душе чезну! То је пламена чежња. То је огањ за који је Христос рекао: Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио (Лк 12,49). Пошавши на пут, поклоник се слободно предаје Богу, али не као неком спољном ауторитету који нам говори шта да радимо, а шта не. Поклоник стаје под руку Божју која је извор радости, унутрашњег мира и истинског покајања. Многи су лили сузе, сузе бола због грехова и искушења, али и сузе радоснице и сузе захвалности. Без радости и бола, сузе не теку. Хришћани живе тајну поклоничку као чин подвижништва, притом се исповедају, изнутра вапе и чекају. Они нам сведоче, из сопственог искуства и искуства из историје, да без Бога све боли. Живот боли, смрт боли, успех боли, пораз боли, све боли без Бога. Извор: Румунска патријаршија

Велика хришћанска светиња, коју је из Антиохије у Србију донео Свети Сава 1233. године, данас се чува у срцу Сарајева, доносећи мир и утеху верницима из свих крајева света. Света Текла, прва Христова мученица међу женама, позната је по свом неустрашивом сведочењу вере и многим чудима. Њена света рука чува се као велика реликвија, а њен пут до Балкана повезан је са Светим Савом. Он је 1233. године донео њену свету руку из Антиохије у Србију, где је ова светиња била чувана све до 1730. године, када ју је патријарх српски Арсеније ИВ поклонио Старој цркви у Сарајеву. У Русији, 1873. године, израђена је бисерна рукавица у којој се ова реликвија чува до данашњег дана, што додатно подвлачи њен значај и поштовање широм православног света. Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, позната као Стара црква на Башчаршији, вековима стоји као тихи сведок историје Сарајева. У свом каменитом окриљу чува дубоко укорењене трагове прошлих времена, а њени зидови, изграђени од кречњака и украшени двоструким аркадама, сведоче о вери, искушењима и обнови. По предању, ова православна светиња потиче из средњег века, иако су многи писани докази о њеном постојању изгубљени током турских освајања. Њена основна архитектонска структура интригира сваког посетиоца – дуга свега 14,5 метара, а широка 16,5, са високим сводовима и стубовима који пресецају простор на више нивоа, симболизује скромност, а опет постојаност вере која одолева вековима. Иако је црква више пута страдала од пожара, сваки пут је из пепела израсла још јача, а њени темељи остали су дубоко усађени у земљу, као непоколебљиви знак присуства православља у срцу Сарајева. Оно што Стару цркву издваја јесте њена ризница, дом непроцењивих реликвија које и данас привлаче вернике и знатижељнике из свих крајева света. Поред десне руке Свете Текле, у овом храму чувају се делови моштију Светих Пантелејмона, Макрине и Јакова Персијанца, сведочећи о небеској и земаљској повезаности. Ове реликвије, сачуване кроз столећа, представљају непроцењиво духовно благо, али и симбол наде и утехе за сваког посетиоца. Многе важне личности пролазиле су кроз врата ове цркве, дивећи се њеној унутрашњој лепоти и сакралном благу које чува. Међу њима се издваја посета шпанског краља Хуана Карлоса и његове супруге Софије 1985. године, која је оставила дубок утисак на ову заједницу и сведочила о универзалној вредности коју ова светиња има за све људе, без обзира на порекло или веру. При овој цркви је и Музеј Старе српске православне цркве – ризница духовне и уметничке вредности. Музеј је основан крајем XИX века, захваљујући црквеном тутору Јефтану Деспићу, и од тада је проширен и обогаћен небројеним драгоценостима. Унутрашњост музеја одише духовним спокојем, док посетиоци могу видети ремек-дела домаћих и страних уметника, међу којима се посебно издвајају иконе Светог Ђорђа и Светог Димитрија, дела српског сликара Лонгина из XВИ века. Поред слика, музеј чува богослужбене предмете, старе рукописне и штампане књиге, црквене тканине, етнографске предмете и старинско оружје. Музеј посвећен Светој првомученици Текли није само чувар прошлости, већ и место где се духовна енергија протеже кроз векове. Овде, свако ко крочи осећа тишину и тежину историје, али и снагу вере која је преживела сва искушења. Између камених зидова и драгоцених реликвија, прошлост Сарајева оживљава пред очима сваког посетиоца, подсећајући на то да су вера, љубав и уметност нераскидиви стубови хришћанске духовности. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25644/ruka-svete-tekle-relikcija-cuda

Име Свете великомученице Ефимије изговара се с великом љубављу и захвалношћу, јер она представља симбол вере и чуда која превазилазе људско поимање. Празновање Свете Ефимије пада 29. септембра, на дан када је скончала овоземаљски живот, а 24. јула СПЦ и њени верници обележавају чудотворство њених светих моштију пројављено за време одржавања Четвртог васељенског сабора у Халкидону 451. године. У време цара Маркијана и царице Пулхерије, сабор је сазван да би се сузбиле јереси које су уносиле раздор у цркву. Диоскор, патријарх александријски, и Евтихије, архимандрит цариградски, ширили су лажно учење да у Господу постоји само једна, божанска природа. На овом Сабору, највећу улогу играли су патријарх цариградски Анатолије и патријарх јерусалимски Јувеналије. Пошто се препиркама и доказивањима које су износиле обе стране није могло доћи до решења, патријарх Анатолије предложио је да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање и положе их на груди свете Ефимије. Након три дана поста и молитве, отворен је ковчег с моштима светитељке. Православно вероисповедање нађено је у њеној десној руци, док је јеретичко лежало под њеним ногама. Овим чудом, Божја сила потврдила је исправност православља. У доба цара Ираклија, мошти Свете Ефимије пренете су из Халкидона у Цариград, у цркву која јој је посвећена. Током владавине иконоборног цара Лава Исаврјанина, мошти су бачене у море, али су чудотворно доспеле на острво Лимнос, где су пронађене и положене у Цркву Светог мученика Гликерија. За време царице Ирине, мошти су враћене у Цариград на своје првобитно место. Из ових светих моштију повремено је текла крв која је доносила исцељење оболелима и спас онима који би се нашли у некој невољи. Прослава Свете великомученице Ефимије данас није само сећање на прошле догађаје, већ и жива потврда вере која нас води ка светлости и истини. Верници се окупљају у храмовима, пале свеће и моле се за здравље, мир и благослов. Помињу име ове светице, које одјекује као подсетник на моћ вере и Божју милост која нас води кроз све животне изазове. https://religija.republika.rs/praznici-i-sveci/vesti/23088/sveta-velikomucenica-efimija-cudotvorne-mosti

У манастиру Свете Недеље у Призрену, Митрополит рашко-призренски г. Теодосије служио је свету архијерејску Литургију 20. јула 2024. године, на празник свете великомученице Недеље. Митрополиту су саслуживали игуман манастира Светих Архангела, архимандрит Михајло; протосинђел Исидор; јереј Јован Радић и ђакон Братислав Богдановић. За певницом је појало сестринство манастира Грачанице, заједно са настојатељицом, мати Саром. Светој Чаши су приступили сви верници који су се окупили данас у Призрену, да прославе Свету Недељу у Призренској Поткаљаји. Након резања славског колача, Митрополит Теодосије је честитао празник, подсетивши на речи Јеванђеља да се не може сакрити град који на гори стоји. ,,Драга браћа и сестре, окупили смо се данас, на овом светом месту, да прославимо Бога који је диван у светима својим. Окупили смо се у овом храму који непоколебиво стоји на призренској гори, познатој као Поткаљаја, који дивно исијава благодат и љубав Божију, да прославимо дивну светитељку Христову, Свету Недељу. Као што се не може сакрити град који на гори стоји, тако се и ова светиња није могла сакрти, него је уз помоћ дивних људи из читавог света засијала још лепше и сјајније. За настојатељицу ове дивне светиње поставили смо монахињу Злату, сестру манастира Светог Великомученика Георгија у Брњаку, како би прислуживала кандило вере и произносила молитве Богу и Светој Недељи, за сав наш верни и страдални народ”. Митрополит Теодосије је подсетио и на то да је Божија воља увек последња и коначна. ,,Речи Господње “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство”, односе се управо на ово што се дабас збива у овој светињи. Иако су неки од иноверних имали друге планове за ову светињу,воља Божија је била да ово место постане женски манастир и да се овде окупљамо и славимо Васкрслога Бога. Нека Господ укрепи мати Злату и дá јој снаге и мудрости на овом путу, како би се у овој светињи сабрало и сестринство, а све у славу Божију и на корист верног народа који је одлучан да остане у овом граду и на нашем светом Косову и Метохији!” Црква Свете Недеље налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, а смештен је на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве ткзв. Каљаје. Црква је једнобродна грађевина, малих димензија, са осмостраном куполом, зидана каменом и опеком, са мало сачуваног живописа у њеној унутрашњости. У рушевинама храма сачувао се један изузетан споменик српске средњовековне епиграфике — надгробни белег монахиње Марине, чије је крштено име било Струја. Сачуван је клесани надвратник са улаза у припрату на коме се налази Марков ктиторски запис из кога се види да је цркву посветио својој мајци Јевросими. Према пронађеном ктиторском натпису, старија црква је била посвећена Богородичином Ваведењу и задужбина младог краља Марка Мрњавчевића (1371—1395) подигнута 1370/1371. године. Извор: Епархија рашко - призренска

" Чим сам вас угледао како улазите у радњу, одмах сам претпоставио одакле долазите. За ваш народ је карактеристично да волите дружење, заједницу. Увијек сте весели и гласни. По томе сте слични нама" - каже ми Халил, педесетогодишњи власник продавнице која се налази тачно прекопута хотела у Витлејему, у којем смо одсјели. Његова радња ме је у великој мјери подсјетила на тзв. самопослуге из времена социјалистичке Југославије. На рафовима су доста немарно набацане намирнице, тако да једно покрај другог стоје пасте за зубе и чоколаде, кафа и средства за прање суђа, резанци и шампони... Поред намирница се не налази цијена, већ се износ одређује, народски речено, од ока. Када су Аполон , Мићо ,Вујке и Шујо донијели за касом корпу, у којој су биле слане грицкалице и хладни напитци, цијена је прву ноћ износила тридесет долара, док нас је већ следеће вечери, када нас је Халил боље упознао, све то коштало дупло мање. Тог дана смо обишли манастире св. Саве Освећеног и св. Теодосија у палестинској пустињи. Већ је увелико падала ноћ када смо се вратили у хотел а температура ваздуха се још увијек није спуштала испод тридесет степени. Због духовне радости што сам коначно успио да обиђем велике светиње, као и због умора, дуго нисам успио да заспим. Кроз прозор хотелске собе сам видио да Халилова продавница још ради, па сам одлучио да сиђем до ње како бих купио неки хладни напитак. Кад ме је опазио, замолио ме је да сједнем за једним од столова импровизованог кафића који се налази тачно испред продавнице, како бисмо попили пиће на његов рачун. И поред тога што му је , како ми је и сам рекао, формално образовање скромно, Халилов енглески језик је прилично добар а служи се са италијанским и шпанским. Док ми се обраћа, из неких разлога, моје име изговара у његовом грчком изворнику. Каже ми да је прилично поносан на то што је православни хришћанин, те да се нада да је вјеру у доброј мјери успио да пренесе на своју дјецу и унучад. " Некада је нас хришћана у Витлејему процентуално било знатно више него данас. У садашњем времену су људи наше вјероисповијести у прилично тешком положају. Са једне стране је држава Израел, а са друге су наши сународници исламске вјере. Постоји некакво прећутно правило да су сви хришћани који држе радње или сувенирнице дужни да запосле барем једног муслимана. Мене у том погледу заиста нико није притискао, али сам , ипак , запослио једну дјевојку која ми свако јутро чисти радњу, иако бих и сам могао то да радим ". Док ми је то говорио, присјетио сам се како смо дан прије у кафићу, недалеко од витлејемског храма Рођења Господњег, упознали конобара Ису, такође православног хришћанина, који нам је причао и о другим проблемима са којима се тамошња хришћанска популација сусреће. У његовом родном селу се налазе двије цркве у којима се готово никада не служи, па вјерници сами о њима воде рачуна. Халил ми се жали на своју дјецу, која све гласније помињу пресељење у Америку или неку од земаља Западне Европе: " Стално им говорим да нипошто не треба да оду одавде. Лагодан живот на Западу је само привид. Човјеку је , ипак, најљепше код куће, у својој земљи". Рекох му да се и код нас све више младих људи исељава у земље Запада, што га је прилично изненадило. Прича ми како је као дјечак живио знатно скромније него данас али је , ипак, био неупоредиво срећнији : " Моји родитељи су имали осморо дјеце. Држали смо стоку. У креветима спавали по двоје а нико се од нас није жалио да му нешто недостаје. Ни политичка ситуација није била ништа повољнија него данас. Међутим, није нам ни падало на памет да треба све да оставимо и пођемо у неку далеку земљу". Говори ми како све што више стари осјећа потребу да често иде у цркву :" Ту се молим Господу и Пресветој Богородици за своју породицу. Међутим, ти молитвени разговори са Богом, у задње вријеме се заврше сјећањем на моје родитеље. Јако ми недостаје благи и брижни поглед моје мајке! Недостаје ми и то када нешто урадим што није по вољи мога оца, готово ме никад не прекори, већ те ноћи уопште не разговара са мном. Ујутро када устанемо би се понашао као да се ништа претходни дан није догодило. То је на мене увијек једнако остављало снажан утисак."! Након последњег монолога, Халил је неколико тренутака ћутао, да би потом изговорио следеће:" Павлос, живот брзо пролази "! Након ових ријечи смо обојица нагло устали и срдачно се поздравили, попут људи који се деценијама познају, а не тек неких пар дана. Док сам се кретао према хотелу, одједном је почео да дува силовит и хладан вјетар, који је био неочекиван баш као и крвави сукоб између Јевреја и Палестинаца који ће наступити неких десетак дана након мог и Халиловог разговора... ђакон Павле Љешковић

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Управа и братство храма Свете Тројице у Земуну поводом празника Педесетнице и храмовне славе приређују молитвена и духовно-уметничка сабрања уочи и на дан славе. У навечерје празника, 22. јуна 2024. године после бденија које почиње у 18 сати, биће одржан пригодан духовно-културни програм у оквиру кога ће беседити и проф. др Јован Лазаревић из Богословије Светога Саве у Београду, а на коме ће се јавности представити и КУД "Круна" при Светотројичном храму. У недељу 23. јуна на Духове, света Литургија почиње у 9 часова. Сви су добродошли на молитву! Извор: Радио "Слово љубве"

У складу са светогорским уставом, 14. јуна по новом, а 1. јуна по старом календару, у Кареји је након доксологије у Протатској цркви у Кареји, извршен чин примопредаје Свештене епистасије, извршног административног тела Свете Горе са мандатом од једне године. Досадашњу епистасију на челу са протоепистатом архимандритом Стефаном Хиландарцем, наследила је епистасија предвођена Светим манастиром Дионисијатом. Дужност прота преузео је дионисијатски старац Симеон са осталим члановима епистасије: о. Јефтимијем зографским, Макаријем пантелејмонским и Јефремом констамонитским. Примопредаји су присуствовали гувернер Свете Горе Анастиос Мициалис, заменик гувернера Аристос Касмироглу, представници светогорских манастира у својству чланова Свештене општине, државни званичници, представници служби безбедности на Светој Гори, као и градоначелник Солуна Стелиос Ангелудис. Свештена епистасија је управно тело (“влада“) Свете Горе коју чине представници четири манастира од којих је један протоепистат (прот) и који се смењују једном годишње. На Светој Гори постоји 20 самосталних манастира и тај број не може бити нити мањи нити већи. Они су подељени у пет група од по четири манастира. Свака група има свог предводника који даје протоепистата. Сваке године смена се одвија по следећем поретку, тако да свака група преузима управу једном у пет година: Велика Лавра (Дохијар, Ксенофонт и Есфигмен) Ватопед (Кутлумуш, Каракал и Ставроникита) Ивирон (Пантократор, Филотеј и Симонопетра) Хиландар (Ксиропотам, Свети Павле и Григоријат) Дионисијат (Зограф, Пантелејмон и Констамонит) Свештену епистасију бира Свештена општина (скупштина) у Кареји која је састављена од 20 монаха – представника манастира. Сваки манастир бира на годину дана једног представника у Свештеној општини, који бива замењен почетком Нове године по јулијанском календару. Извор: Хиландар

Руска православна црква је 7. маја, Светлог уторка, прославила и 25. годишњицу канонизације Свете Матроне, једне од најомиљенијих светитељки 20. века. Света Матрона се често назива „осмим стубом Руске цркве“ и позната је по непрекидном низу чуда и услишених молитви. Прослава Светлог уторка одржана је у Свето-Покровском манастиру у Москви, у коме се њене мошти чувају од 1998. године. Манастир је 2023. године прославио 25. годишњицу откривања њених моштију. Светом литургијом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит каширски Теогност, председник Синодалног одељења за манастире и монаштво, саопштавају из Одељења. По доласку у манастир, архијереј се поклонио моштима Свете Матроне, а потом одслужио Литургију у храму Васкрсења Господњег са свештенством, међу којима је био и протојереј Данијел Андрејук, настојатељ представништва Православне цркве у Америци у Москви. Током богослужења узнесене су и молитве за Свету Русију. Потом је уследила пасхална литија и молебан код моштију Свете Матроне. Потом је за све ходочаснике приређена свечана трпеза. Извор: Православие.ру

У оквиру духовних сабрања која се и ове године у току Часног поста одржавају са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, данас, 16. априла 2024. године, у храму Свете Тројице на Врачару (Улица Господара Вучића бр. 89), беседиће јереј др Сава Милин, доцент на ПБФ у Београду. Тема предавања је "зашто Бог допушта страдања", а почетак је после вечерњег богослужења. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Ја вас изабрах од света (јн. 15,19)" одржаће јереј Стеван Јовановић после бденија 13. априла 2024. године у цркви Свете Петке на Чукаричкој падини. Извор: Радио "Слово љубве"

Праведни Јоаким и Ана беху бездетни за пуних педесет година свога брачног живота. Под старост јави им се архангел Гаврило, сваком од њих, и рече им, да су молитве њихове услишане од Бога и да ће родити ћерку Марију. Тада Ана света заче од мужа свога, и после девет месеци роди ћерку, благословену од Бога и од свих колена људских, Пресвету Деву Марију Богородицу (в. 21. и 22. септембар). Тропар (глас 4):Данас се узе бездетности разрешују, јер је Јоакима и Ану услишио Бог, јасно им обећавши да ће, иако су остарели, родити пресвету Богородицу. Из ње се Сам родио Неописани, поставши Човек наредивши Анђелима да јој кличу: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! https://mitropolija.com/2023/12/21/zacece-svete-ane-3/

Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донета у Атину из њеног места обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да исправно схвата Свето писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су одслужени доксологија и вечерња. Чесна глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ. После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. https://mitropolija.com/2023/11/15/hiljade-vernika-docekalo-glavu-svetog-jovana-zlatousta-prvi-put-donetu-u-atinu-sa-svete-gore/

У храму св. Пантелејмона у Миријеву, вечерас, 3. новембра од 19 часова се наставља циклус духовних сабрања сваког другог петка, сазнајемо од свештеника Драгана Симикића. Подсећамо да су ова предавања до краја децембра посвећена тумачењу Свете Литургије. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац. Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку. Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње. Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима. Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је. Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“ На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“ „Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена. „Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“ „Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“ „Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву. Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала: „Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља. Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана. Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“ А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња. Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм. Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви. Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4. Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше. https://mitropolija.com/2019/10/25/zitije-svete-novomucenice-bosiljke-pasjanske/

ПРАЗНИK ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИKА МЕДЉАНСKИХ У МАНАСТИРУ МЕДНА У сриједу 11. (28) октобра 2023. године када вршимо спомен на свете преподобномученике Медљанске Серафима, Авакума и Мардарија Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије служио је свету Литургију у манастирском храму који је посвећен овим светим угодницима Божијим у Манастиру Медној. Епископу је саслуживало свештеномонаштво и свештенство Епархије бихаћко-петровачке и других Епархија. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ Сергије бесједио је о светим страдалницима Божијим Серафиму, Авакуму и Мардарију који су своју мученичку смрт угледали на овом мјесту прије неколико вијекова а који нас данас сабирају у Име Христово у овој свештеној Обитељи. Послије заамвоне молитве извршено је благосиљање славских приноса. Свечана славска трпеза љубави припремљена је у манастирској порти. Из Kабинета Епископа бихаћко-петровачког. https://www.facebook.com/profile.php?id=100067303903607

Данас се празнује успеније Свете Ане, но њен главни празник је 9. септембра под којим је датумом написана и служба њена и житије. Света Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника и Марије из града Витлејема. Родитељи јој имаху још две кћери: Марију која роди Саломију, и Совију која роди Свету Јелисавету, мајку Светог Јована Крститеља. Са својим мужем Јоакимом живела је 50 година без деце. А онда је Бог услишио њихове усрдне молитве и послао им је архангела Гаврила који је Светој Ани објавио да ће родити кћерку. И Ана, иако старица, одмах заче и заиста роди кћерку, и то какву кћерку – Пресвету Деву Марију. После дугог и богоугодног живота упокоји се Света Ана, мајка Пресвете Богородице, у дубокој старости. Празнује се још 9. септембра и 9. децембра. Тропар (глас 4): Ону која је родила истинити Живот носила си у утроби, пречисту Богоматер, богомудра Ана. Зато си се при успењу твоме са славом преставила и уселила у блажени живот, да за оне који те поштују са љубављу, непрестано молиш Господа за опроштај грехова, увек блажена. https://svetigora.com/uspenije-svete-ane/

Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса /Домостројитељка, налази се у Великој Лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори. Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом. Једном је у манастиру Велика Лавра у (X.). веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште. Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – “Откуд жена овде?” – говорио је себи. “Јер, жене овде не могу да дођу.” А жена га упита: “Куд си и зашто пошао, старче?” Свети Атанасије јој узврати питањем: “Ко си ти и како си овде доспела?”- а одмах потом додаде: “И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах.” “Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш?” Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: “Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва?” “Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. “Ја сам Она Којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога” – одговори жена. “Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати?” “Видиш ли овај камен?” – показа Богородица. “Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре.” Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно. Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и) конома. Агијазма Светог Атанасија Атонског Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској Лаври и Новоспаском манастиру у Москви. Као датум њеног прослављења узет је 18.јул по новом, односно 5.јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре. Чуда Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину. Изображење На овој икони приказана је Приснодјева како седи на престолу држећу у наручју, Богомладенца. На Глави Њеној Свечасној налази се царска круна, посребрена, – јер Она је Царица Неба и земље. Са свих страна окружује је сабор Светих, укупно, њих 12-ица; па можемо претпоставити, да су то први Апостоли Христови. Икона је у потпуности пресвучена сребним оковом, осим Лица и руку Богомајке, Младенца и Светих Апостола. Молитва О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена. https://mitropolija.com/2023/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostrojiteljka-igumanija-svete-gore/

Јубиларна, 10. по реду Спортска манифестација Удружења Света Србија биће одржана у недељу, 11. јуна, на спортским теренима Аде Циганлије (са десне стране од кружног тока), а почеће у 9 часова Светом Литургијом коју ће са благословом Патријарха српског, служити викарни Епископ новобрдски г. Иларион, најавио је за "Слово љубве" председник удружења "Свети Срб и ја" г. Димитрије Стикић. Током претходних девет година, укупно, више од 200.000 посетилаца је прошло кроз овај спортско-духовно-културни програм који је бесплатан за све учеснике, а захваљујући великом интересовању читавих породица, поготово деце, ово јубиларно сабрање носи слоган управо њима посвећен, са жељом да сви будемо као они: "Ми смо десетка!". Значајно је поменути да је 10. по реду Сабрање проширило свој Међународни карактер јер ће се међу децом и младим спортистима наћи и њихови вршњаци из Федерације БиХ, Републике Хрватске, Републике Српске, Црне Горе, Републике Северне Македоније, Грузије и Грчке. Као и свих претходних година, за све посетиоце су, осим спортских, културних и образовних садржаја, припремљени и поклони - мајице, сладоледи, балони и увек најпосећенија трпеза љубави на Ади Циганлији - војнички пасуљ. Изводи из разговора са г. Димитријем о Сабрању на Ади: ЦЕО РАЗГОВОР са г. Димитријем Стикићем о 10. Спортском сабрању Свете Србије на Ади (емисија "Епархија инфо", 9. јун 2023) Пријатељи манифестације су: Компанија ”Телеком Србија” и Банка ”Поштанска штедионица”, а партнер и званична вода Сабрања је ”Вода Вода”. Сабрање су између осталих подржали и: Министарство омладине и спорта, Канцеларија за Косово и Метохију, Канцеларија за Дијаспору, Град Београд, , Градска општина Чукарица, Градска општина Палилула, ГСП ”Београд”, ЈП ”Ада Циганлија”, Општина Стара Пазова, Верско добротворно старатељство АЕМ-а, Београдски сајам, Војска Србије, Министарство унутрашљих послова Србије, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања, Савез извиђача Србије, Саобраћајни институт ”ЦИП”, Српско витешко борење ”Свибор”, Елексроисток изградња, Српски атлетски савез, Спортски савез Србије, Рукоменти савез Србије и Београда, Одбојкашку савез Србије и Београда, Фудбалски савез Србије, Спортски савез Београда, Спортско удружење ”Богатић”, Крфско удружење грчко-српског пријатељства, Митрополија Крфа и Дијапоснких остврва, Град Крф, ФК ”Керкира”, Тениска академија ”Богдан Обрадовић”, Спортски савез особа са инвалидитетом Београд, Текбол Нови Београд, Нелкстгрупа, ”Дамар рекордс”, ”Нектар”, ”Бамби”, ”Лидо”, ”Прехрана д.о.о.” Пожега, Компанија ”Имлек”, Компанија ”Фриком”, Компанија ”Фронери”, Компанија ”Адок”, ”Стровбери енерџи”, ”Интегралтехник”, Падел клуб ”Брос”, ”ЦМИК Колибри”, Туристичка агенција ”Тамо далеко”, Српска радња ”Крф”, ”Баштина Балкана”, Фондација ”Даница Грујичић”, Тв ”Храм”, Радио ”Слово љубве”, Тв ”К1”, Тв ”Прва”, Курир, РТВ ”Студио Б” и многи други. Извор: Радио Слово љубве