Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'греха'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Психо(пато)логија греха

    Појам греха је прилично познат у средини у којој живимо будући да је културни идентитет нашег друштва у својој сржи хришћански. Овај појам се не јавља само у хришћанским религијама, али ћу овде писати из хришћанске перспективе. Први пут се са грехом сусрећемо у старозаветном извештају о животу првих људи, Адама и Еве у рају. Њихов се грех састојао у једењу плода са дрвета познања добра и зла, иако је је то било изричито забрањено. Последица тога била је раскид односа са Богом, који је узроковао прогонство из раја и смрт. Овом приликом нећемо улазити у теолошку анализу узрока и последица греха, већ ће бити речи о доживљају греха код савремених људи. Грех је у овом конкретном случају значио промашај човека да се оствари у свом основном назначењу које подразумева заједницу са Богом. Заједница са Богом за човека је значила испуњење сопствене сврхе постојања. Ако то узмемо као полазну тачку, онда се сваки наш промашај у постизању мира, квалитетних односа са људима и природом, са собом самим може назвати грехом. Како се људскост у највећој мери остварује у односу са другим људима онда је грех углавном везан за неуспех у тим односима. С друге стране грешка је термин који је на нижем градационом ступњу, јер се односи на друге сегменте живота, нпр. кашњење на посао, понављање разреда у школи, или када нам ручак загори. Оба термина јасно сведоче о несавршености људи, а са несавршеношћу људи се често тешко мире. Проблем може настати када се ова два појма изејдначе, па и најмању грешку сматрамо изузетно великим грехом, иако је она поправљива и неће нас егзистенцијално угрозити. С друге стране проблем је и када се грех доживљава као одлика бића, а не понашање. Тада можемо говорити о патологији греха. Сам грех се у хришћанском контексту може назвати патологијом или болешћу, јер онемогућава човека да се оствари у свим својим капацитетима, потенцијалима и основном горе поменутом назначењу. Онда би борба са грехом значила и пут оздрављења који води испуњењу циља. Много већи проблем за човека може бити патологија греха, од самог греха. На који начин? Уколико учињени грех видимо као доказ сопствене грешности онда се заиста налазимо у проблему. Јер урадити нешто што је лоше, погрешно или грешно је сасвим другачије од бити лош, погрешан или грешан. Прво се односи на понашање а друго на биће човека. Док је понашање нешто што се може променити, одлика бића је нешто што је датост људског постојања која се не може мењати. Ако смо грешни онда смо такви какви смо и ни један нас напор, подвих или жеља неће учинити другачијим. Тако долазимо до безизлазне позиције. То је простор у ком настаје комплекс мање вредности или компензаторни комплекс више вредности који има за циљ да надомести осећање мање вредности. Даље могу настати анксиозност, недостатак смисла живљења, хронично осећање кривице, отуђености, неадекватности, склоност ка самокажњавању, а на крају депресија, па и суицидне и хомицидне помисли и жеље. Такав став о греху, односно о себи је заправо највећи грех и то онај онтолошки. Јер нас баш он може спречити да дођемо до циља. На тај начин себе унижавамо до бесмисла, тиме вређајући не само себе већ и Онога по чијем смо лику створени. Сада је јасно да сматрати себе грешником значи сматрати себе ништавним и безвредним, а како смо икона самога Бога та се онда представа о себи свесно и несвесно на Бога одражава. Бити икона или слика Божија значи бити причастан свему што је добро, бити у могућности да уживамо у свему ономе што Бог јесте. Обезвређивањем себе директно и индиректно онемогућујемо сваку могућност за више и боље, а тиме и заједницу са Богом на коју смо позвани, што значи да ћемо бити лишени и осећања вољености, припадности као и љубави према другима. У психотерапијском раду са људима који имају овакву представу о себи, о својој несавршености, који се боре са комплексима више или ниже вредности, са анксиозншћу и депресијом, били они хришћани или не, нужно је дотаћи се појма греха. На психотерапији се не добија опроштај грехова, али се може научити како примити опроштај тамо где се он даје. Јер људи, хришћани, који имају овакав став о себи и греху нису ни у могућности да опроштај приме, будући да несвесно или свесно у то и не верују. Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/08/11/psihopatologija-greha/
  2. Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru
  3. Ако погледамо библијски опис Првородног греха, он се може протумачити у јуридичком смислу, моралном, али и поред тога, Свети оци нису тако тумачили Првородни грех. Свети Атанасије Велики грех не види као етички проблем, већ као онтолошки. Створена бића су смртна, зато што су створена ни из чега. Да би постојала вечно, неопходно је да Бог Логос сиђе и оваплоти се, тј. да сједини створену природу са Собом. Јер ако претпоставимо да је грех преступ заповести коју је Бог дао првом човеку, који као такав повлачи казну смрти, зашто онда кад се први човек покајао за оно што је учинио, Бог није опростио грех и повукао смртну казну? Ако је спасење човека у опраштању грехова, зашто онда Бог није опростио људима грех и тиме решио проблем спасења? Зашто је требало Син Божији да се оваплоти и да страда и да умре на крсту, ако је спасење у опраштању грехова? Зато што превазилажење смрти за створену природу подразумева силазак Бога Логоса у свет и сједињење с њим, а не опраштање грехова „одозго“. Смрт може бити укинута само Оваплоћењем Бога, тј. силаском Бога у свет и сједињењем са створеном природом. Смрт у створеној природи постоји и пре преступа Божије заповести, она постоји, али као могућност. Постоји, јер је свет створен ни из чега. Ако човек оствари заједницу са Богом, природа ће живети вечно, а ако не, биће осуђена на пропадање. Смрт није последица греха, већ створености природе. А грехом човековим природа је остала смртна, оно што је и била. Смрт није Божија казна за преступ заповести од стране човека и да се не може укинути на тај начин што ће Бог „одозго“ опростити човеку грех. Смрт се може укинути, тј. превазићи само у сједињењу створене природе кроз човека са Богом Логосом.[6] Свети Атанасије Велики у свом делу „О очовечењу Бога Логоса“ овако вели: „Пошто је, дакле, смрт завладала и пошто се пропадљивост настанила међу људима, човечански род је почео да се изопачује, словесни и по образу Божијем створени човек стао је да се губи, а само дело Божије да пропада. Јер, сада је и смрт, природним законом завладала над нама. Да ли је Бог требало да допусти да пропаст однесе победу над људима и да надвлада смрт? Не, Бог није смео да дозволи да људи срљају у властиту пропаст, јер је то недолично и недостојно Божије доброте. Шта је требало Бог да учини? Да захтева од људи да се покају због свога преступа? То би, рећи ће неко, било достојно Бога, наиме, као што је преступ довео до пропадљивости, тако и покајање доводи до непропадљивости. Али, покајање би, опет, подразумевало наклоност Божију. Покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења.“[7] Даље, Атанасије Велики, закључује да, ако би постојало сагрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно. Пошто је над људима завладала природна пропадљивост и пошто им је одузет образ Божији, требало је да их неко поврати ка благодати, ка заједници са Богом, а то може учинити нико други него Логос Божији, који је у почетку све из небића створио. „Дакле, није било довољно да се човек покаје и да Бог опрости човеку грех, и тако да човек постане бесмртан и живи вечно. Потребно је да се оваплоти Бог Логос, да узме у своју личност створену природу и сједини је са нествореном, тј. са Богом. Према томе, грех је одбијање првог човека Адама, да се сједини са Богом кроз силазак Бога Логоса у свет. То одбијање има за последицу да је човек остао смртан, јер је природа смртна зато што је створена. Грех је последица смртности човека, а не обрнуто. Сви смо грешни, зато што смо смртни, „ Зато као што кроз једног човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише. Јер грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона“ (Рим 5,12-13.) Да нема смрти, не би било ни активности које карактеришемо као грешне. Грешимо из страха од смрти и жеље да превазиђемо смрт, наравно, ако не остваримо заједницу са бесмртним Богом, ако извор свог постојања тражимо у смртним стварима или у себи. Ако желимо сами да постојимо, без заједнице са Богом, онда је свака наша активност у том циљу грех, односно промашај циља, јер завршава у смрти. Грех првог човека је онемогућио да створена природа у заједници са Богом превазиђе смрт. Грех није променио суштину створене природе, он је онемогућио да Бог Логос на почетку историје сиђе и оваплоти се како би природа превазишла смрт у заједници са Богом. Адам је одбио да се Бог Логос сједни са њим и природа је остала смртна. Из приче о царинику и фарисеју, видимо да се фарисеј не спасава, иако није учинио никакав преступ закона, док се цариник, иако је грешник, тј. преступник закона, спасава. Грешник се спасава што осећа да је смртан, и да га од смрти може избавити само Бог, а не да ће се он сам избавити кроз врлински живот. Спасење, дакле не зависи од испуњења закона, макар он био и Божански, већ силаском Бога у свет и сједињење с њим.“ Срећко Зечевић, протојереј https://patmos.rs/2022/11/07/pad-covekov-u-greh/
  4. Ми не идемо на Небо не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо на Небо не зато што чинимо грехе. Све док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо на Небо, јер дајемо све од себе да постанемо оно што Христос жели да будемо, и такав напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, то не зависи од нас, него од Божје милости. Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, починити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо бити у стању да превазиђемо своје грехе. То не значи да ми нисмо оно што Христос жели да будемо. Боримо се, ратујемо против својих греха. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни разумом, ни очима, ни ушима… Не смемо пасти у очај и рећи: „Ја увек упадам у замку истог греха. Тако да нећу моћи ништа постићи: не радим ништа!“ Много радимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што нас спасава, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође поседује врлине. Једном, учинивши нешто добро, отишао сам да кажем старцу о томе. Тада сам био искушеник. Кад ме је угледао, одмах је схватио у чему је ствар и, пре него што сам могао да кажем неку реч, рекао је: „Дете моје, зашто бисмо се хвалили и били поносни? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени због љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му јер нема тело.“ Био сам шокиран! Без обзира колико врлина имамо, никада нећемо моћи стећи оне које ђаво поседује. Али да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не; ни нас оне неће спасити. Шта хоћу овим да кажем? Да не треба да будемо пуни врлина? Не. Борићемо се за стицање врлина. Прави хришћанин је увек добродетељан, али није свака добродетељна особа обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али врлине саме по себи не спасавају. Бићемо спасени покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума. Али смирење није само у изговарању празних речи као што су: „Шта сам? Ја нисам ништа!“ и претварању да си несрећан само зато да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан; гледај, имаш такве и такве врлине…“. Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само изговарање смирених речи, већ бити смиреномудра особа, имати смирен дух и не мислити да смо бољи од других, јер се свако зло рађа првенствено у нашим умовима. Ако духовно паднемо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа више. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он има пуно врлина, али недостаје му једна – смирење, а то је створило пакао и донело духовну пустош. Како би показао снагу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с Неба на земљу, понизио се и био послушан до смрти (Фил 2, 8). Смирио се до тачке у којој је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно за наше спасење. Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење, и док плачемо због греха који смо починили, Бог нас крунише смирењем због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. Поставите себи правило да више не понављате своје грехе говорећи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника. Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да се представимо Богу. Човек мери ствари на један начин, али Бог мери на други начин. Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не повлачите се из Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељна особа изван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега. Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је оштар, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и напустили смо цркву. Док смо чекали да будемо позвани у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам како си заспао у цркви.“ А он је одговорио: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан изван ње!“ Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да се током поплаве пробудите на улици. Покајање је оно што ће нас спасити, а не нешто друго. Због тога се морамо стално кајати. Зашто је то тако? Зато што стално грешимо и што не треба да будемо везани за грехе које чинимо. Свети Доротеј каже да чак можете некога узнемирити начином на који га гледате и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у јаму и непомично чекамо тамо док не умремо? Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Радећи тако, отићи ћете на Небо, не сумњајте у то. Јер када особа каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, то показује да жели бити са Христом, да неће грешити по својој вољи, а ако греши, онда ће то бити против њене воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супротни закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7,23-24)? А ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Бићемо спасени молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ И смирењем. Често када нешто тражимо од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испоставља се да смо имали више користи од молитви које смо упутили Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одгађа да нам пружи оно што од Њега више пута тражимо. Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље патње – на пример, болест – како би нас спречио да грешимо. Да смо уместо тога завршили у другачијој ситуацији, били бисмо задовољни и сагрешили бисмо. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“. Игуман НИКОН Атонски https://svetosavlje.org/nema-greha-koji-je-veci-od-ljubavi-bozje/
  5. У четвртак 16. децембра на дан када наша Црква молитвено прославља Светог пророка Софонију и Преподобног Јована Ћутљивог, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у параклису Васкрсења Христова у Окружном затвору у Београду. Епископу Јустину саслуживали су презвитер Глигорије Марковић (духовник у Окружном затвору) и ћакон Бранислав Јоцић. После свете Литургије Епископ Јустин се обратио пригодном беседом те лицима који су на одслужењу казне поделио дарове Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, Свето Писмо, молитвеник и бројаницу. Извор: Телевизија Храм
  6. У среду 20. јануара 2021. године, на дан када Света Православна Црква слави успомену на Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић и протојереј Немања Вранић. Звучни запис беседе – Свети Јован се удостојио да буде Божији сарадник и ми данас слушамо његов глас који позива и данас, као и онда, да учествујемо у радости Богојављења. Он је позивао да сусретнемо Господа, он који је Господа крстио у Јордану и скренуо пажњу целога света на Њега говорећи: Гле Јагње Божије које узима на себе грех света. Он жели да и ми видимо то Јагње Божије и да се радујемо у догађају Богојављења, да се Господ јави у срцима нашим. – И ми можемо бити учесници Богојављења ако послушамо Светога Јована и сперемо са себе, из душе своје, све недостатке, све грехе. Свако ко успе да очисти себе од греха може постати учесник Богојављења. Зато и славимо Светога Јована у наставку великога празника Богојављења да њега чујемо, да чујемо његов глас, његов позив и да поступамо по његовом примеру. – Посебно сада, када страдамо од овога вируса, јесу значајне речи Светога Јована Крститеља, да се ослободимо од много опаснијег вируса. Свети Јован је позивао у оно време да се заштитимо од много кобнијег вируса, који је много успешнији и мења људску природу. Грех много јаче и кобније утиче на људску природу, много јаче је мења, стварајући зле навике живота. Свети Јован је позивао да се ослободимо тога вируса. – Претпоставимо да наука и успе да нађе неку вакцину која може заштитити од тог спољашњег вируса, али и даље остаје онај кобни вирус који ће правити нове проблеме и нова зла. А тај вирус који и даље остаје и који ће и даље наставити да зла доноси јесте грех, грехољубивост. Зато је много значајнији Свети Јован Крститељ са својим позивом: Покајте се јер се приближило Царство Небеско, упозорио је и нагласио Епископ Атанасије. Након свете службе, Епископ Атанасије је био гост на крсној слави код проте Марка Папића, у чијем је дому освештао славско жито и са којим је преломио славски колач у славу Божију и част Светог Јована Крститеља. Извор: Епархија милешевска
  7. ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха – Саборска и Отачка тумачења & Савремено огледање на истоj теми (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен) „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт, нека иште, и даће му живот – онима који чине грех што није на смрт. Има грех што је на смрт; за њ не велим да се моли. Свака је неправда грех. А постоји грех који није на смрт.“ (1. Јованова Посланица 5,16-17). ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ
  8. ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха – Саборска и Отачка тумачења & Савремено огледање на истоj теми (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен) „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт, нека иште, и даће му живот – онима који чине грех што није на смрт. Има грех што је на смрт; за њ не велим да се моли. Свака је неправда грех. А постоји грех који није на смрт.“ (1. Јованова Посланица 5,16-17). ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ View full Странице
  9. Оно што човека ражалује није грех него разврат. Понајвише она врста разврата коју закон не познаје, и за коју не постоји законска казна. Из грешака, и серије грешака, које човек свакодневно учини, не мора обавезно да следи грех. Човек некако постаје попустљив према ситним брљотинама, почиње да их опрашта и другима и себи, почиње да се навикава на исприке и објашњења, шта више, на теорије, а на концу – на психологију. Простачка, неумивена уста не представљају злочин, већ највероватније од тога нешто много теже. Јер је злочин потресно дело које мора бити примећено, крвава рана која захтева исцељење. Оно полагано загађивање, што је разврат, у већини случајева остаје непримећено. Зато оно што човека разобличава и чини га нечовечним, првенствено није злочин него разврат. Грех из људског бивања није могуће уклонити, оно што треба ликвидирати јесте разврат. Када неко учини злочин, он поредак света јавно и брутално оскрвњује. У разврату је страховито то да га је могуће сакрити, и да се одвија у тајности. Она суптилна аморалност о којој Толстој говори, а која је током векова преплавила Европу, и која је постала увежбани и рефлексно прихваћени ред живота – није грех. То је оно полагано упрљање пред којим смо већ више од пола хиљаде година научили да зажмуримо, шта више, то је оно што смо назвали цивилизацијом. Унутрашњи ред људскога живота бива олабављена и осакаћена и почиње да се распада; не поседује више чврстину и доследност. Нека чудна подлост се обликује из мешавине лажи, жмиркања и церекања. И чини се да је не карактерише запостављена спољашњост, пробушена обућа, крчмарење, иметак у залагаоници, или опсцене псовке. Застрашујући разврат, који Chamfort приписује Mirabeau-у, јесте то да је зарад новца спреман на све, чак и за добро. Наравно, знамо да неки за добро ни зарад новца нису спремни. За разврат не постоји разрешење. Може се ликвидирати само на један начин, ако човек прекине са његовим чињењем и врати се у нормално бивство. Злочин је једнократан и изузетан акт, разврат је трајан процес, и то онај у ком човек људски ниво живота без престанка снижава, одећом, музиком, навикама, речима, плесом, све ниже и ниже…
  10. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих Јоакима и Ане служио је Свету Архијерејску Литургију у Прељини. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки и старешина храма јереј Никола Вучетић, протојереј Милинко Стојковић, протојереј Милорад Величковић, протојереј Небојша Дабић, протојереј Радоја Сандо, јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Епископ Јустин након прочитаног Јеванђеља обратио се сабраном народу и честитао храмовну славу Свeте Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице. Истакао је важност Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. Господ Исус Христос сишао је са неба кроз утробу Пресвете Богородице, оваплотивши се примио је истинско тело наше, осим греха и родио се као Богочовек Исус Христос. Свети праведни Јоаким и Ана су родили Пресвету Богородицу, која је била припремљени трон Цара Славе, у који је сместила Господа, Кога ни небеса не могу сместити. Он је Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, али ипак Њена утроба је сместила несместивог по промисли Божјој. И када се родио Богомладенац Христос, сви који су га препознали и пошли за Њим имају живот вечни. Господ је дошао да нас пале људе избави од ропства греха, смрти и ђавола. Тако је спасење приближио људима кроз приче из овога живота (нпр. прича о сејачу и семену, сетимо се приче о злим виноградарима и многих других које се односе на нас и овај свет). Ми се у овом свету сусрећемо са највећим непријатељом Бога и човека, отпалим анђелом Сатаном. Он је присутан у овом свету и има ограничену силу, да вара све оне који су утврђени у истини, у Богу, у љубави, у благочешћу. Али никога он не може да одврати од Бога, јер сви ми имамо слободну вољу и бирамо како ћемо да живимо. Онај који јача себе духом, умом, вољом, да превлађује људске слабости, њему и Господ Бог помаже, Пресвета Богородица, апостоли и сви Свети. И када се молимо треба да знамо за шта се молимо – једино за шта има смисла да се молимо јесте да наша имена буду уписана у књизи вечног живота. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити Своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан. Данас славимо Свете Јоакима и Ану родитеље Пресвете Богородице, који су добили Њу као дар Божји под старе дане. То јесте чудо, али не и највеће и једино. Највеће чудо је спасење које припрема Господ Бог за род људски. Бог је још пре пада човековог знао да ће човек пасти. Дао је човеку слободну вољу, не желећи да буде роб, него да се одреди хоће ли том слободном вољом ка Богу и хоће ли спасење. Свако ко хоће спасење и труди се, биће спасен. Није довољно само да се обраћамо са молбом „Боже помози и спаси нас“, већ да извршавамо заповести Божје. Треба да долазимо у храм Божји где обитава Дух истине, где Бог делује кроз Свете Тајне и нас призива у заједницу свету. Господ нам је све то омогућио првим доласком показавши свету да га воли и да хоће да буде спасен. Онај који поверује, крсти се и држи заповести Божије биће спасен. Христос ће доћи други пут окружен небеским силама, светитељима и тада ће бити суд овоме свету по правди. Да нас Господ Бог нађе припремљене, да добар одговор дамо на суду и уђемо у радост господара свога. Након свршетка Свете Литургије и резања славског колача, приступило се трпези љубави коју су припремиле породице Јовановић и Настић. Том приликом отац Никола се захвалио Преосвећеном Епископу на благослову и посети, домаћинима славе, као и градоначелнику града Чачка Милуну Тодоровићу чијим залагањем и помоћу је почело уређење порте храма. Извор: Епархија жичка
  11. Негде је на некој теми @obi-wan споменуо појам - слободе од греха као истинске слободе. Жао ми је што нисам запамтила тачно где, цео пост је заиста вредан за прочитати. Зато отварам тему. Волела бих да поделимо конкретна искуства, на који начин се ви свакодневно борите против греха, борите ли се уопште, тј. да ли сте свесни борбе? Мени лично, до скоро су многе ствари "промицале", тек сам касније постајала свесна искушења, када је већ прошло. Сада сам научила и учим и даље да их у ходу распознајем. У конкретним ситуацијама, помаже ми и често користим ону стару методу: табела од две колоне - колона црно и колона бело. Врло лако се некад решавају тако многе ситуације...а некад не баш тако лако, мора рашчлањавање... Како је код вас?
  12. У Недељу о митару и фарисеју, 4/17. фебруара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу, уз саслужење јеромонахâ Дионисија и Харитона, протонамесника Милорада Мировића, пароха при Успенском храму у Новом Саду, презвитера Младена Глушца, пароха у Апатину, као и новосадских ђакона Александра Билића, Ивана Васиљевића и Огњена Верића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао да покајање треба да буде главна тема у предстојећој Четрдесетници. Покајање не значи неко сентиментално плакање због својих грехова, већ је то дубинска спознаја греха као погрешног правца живота, као погрешног настројења и, са друге стране, обраћање свим срцем благодати Божјој да то од нас одузме и да нас управи на прави пут. Покајање значи преумљење, поручио је Епископ мохачки. По благослову Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, владика Исихије је рукоположио катихету Александра Верића из Aпатина у чин ђакона. Извор: Епархија бачка
  13. Јереј Дејан Трипковић, парох Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и духовник у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву, говори о својој улози и мисији на месту у којем је према његовим речима „велика концентрација греха и промашаја, али уз огромну шансу за покајање“. Отац Дејан бар два пута месечно служи Литургију у капели Светог Саве, а једном седмично одлази у посету затвореницима који у сусрету са њим очекују разумевање и неосуђивање. Доводи и познате и угледне личности у затвор, па тако су штићенике посетили психолог Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, музичар Слободан Тркуља….“Суштина живота је покајање, јер нема човека без греха“, каже отац Дејан који је већ пет година духовник у малолетничком затвору. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  14. Света Православна Црква, коју је основао Господ наш Исус Христос и која се руководи дејством Светог Духа, вековима стоји на стражи очувања чистоте јеванђељске истине. Током протеклих векова, наше деде и прадеде су свето чували и преносили својим потомцима породичне вредности, и породичне традиције засноване на заповестима Божијим. Институцију породице — као савез мужа и жене, установио је и освештао Сам Бог. И данас ми, православни украјинци, не можемо ћутке да гледамо, како се газе и уништавају традиционални породични односи. Покушавају да нам наметну не само туђ, него и греховни поглед на свет. По ко зна који пут наша Црква наглашава да је одржавање оваквих манифестација јавна и отворена пропаганда греха, тачније полне изопачености. То може да нанесе непоправљиву штету чистим срцима и душама наше деце, а више од тога — навлачи Божији гнев на Украјинску земљу, на којој се и без тога, неколико година за редом, пролива невина крв њених становника. Свето Писмо одлучно осуђује содомски грех и све остале неприродне девијације. Поштујемо ставове и интересе других људи. Ипак, ми не треба да пропагирамо греховну изопаченост. Недопустиво је поистовећивати грех са слободом коју нам дарује Бог. Стога, осећајући одговорност пред Богом и људима, са бригом за савремено и будуће покољење, обраћамо вам се, уважени чиновници, са молбом да не дозволите да се у нашој престоници, граду Кијеву, одржи парада представника ЛГБТ популације. У вези са тим, 17. јуна, са почетком у 14:30, у Маринском парку града Кијева, око спомен крста, биће служен молебан за очување хришћанских породичних вредности, и за мир у Украјини. У храмовима и манастирима Украјинске Православне Цркве, благосиља се узношење молитви, да Господ не дозволи да се међу нашим богољубивим народом рашире содомски греси. Верујемо да ће усрдне молитве верника, мудрост и разумност нашег руководства постати залог милости и благослова Божијег славном граду Кијеву, и целој Украјинској земљи! + Онуфрије, Митрополит Кијевски и све Украјине, Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  15. Обраћање Предстојатеља Украјинске Православне Цркве верницима и представницима градске власти због одржавања „Параде поноса“ у граду Кијеву 17. јуна 2018. године. Света Православна Црква, коју је основао Господ наш Исус Христос и која се руководи дејством Светог Духа, вековима стоји на стражи очувања чистоте јеванђељске истине. Током протеклих векова, наше деде и прадеде су свето чували и преносили својим потомцима породичне вредности, и породичне традиције засноване на заповестима Божијим. Институцију породице — као савез мужа и жене, установио је и освештао Сам Бог. И данас ми, православни украјинци, не можемо ћутке да гледамо, како се газе и уништавају традиционални породични односи. Покушавају да нам наметну не само туђ, него и греховни поглед на свет. По ко зна који пут наша Црква наглашава да је одржавање оваквих манифестација јавна и отворена пропаганда греха, тачније полне изопачености. То може да нанесе непоправљиву штету чистим срцима и душама наше деце, а више од тога — навлачи Божији гнев на Украјинску земљу, на којој се и без тога, неколико година за редом, пролива невина крв њених становника. Свето Писмо одлучно осуђује содомски грех и све остале неприродне девијације. Поштујемо ставове и интересе других људи. Ипак, ми не треба да пропагирамо греховну изопаченост. Недопустиво је поистовећивати грех са слободом коју нам дарује Бог. Стога, осећајући одговорност пред Богом и људима, са бригом за савремено и будуће покољење, обраћамо вам се, уважени чиновници, са молбом да не дозволите да се у нашој престоници, граду Кијеву, одржи парада представника ЛГБТ популације. У вези са тим, 17. јуна, са почетком у 14:30, у Маринском парку града Кијева, око спомен крста, биће служен молебан за очување хришћанских породичних вредности, и за мир у Украјини. У храмовима и манастирима Украјинске Православне Цркве, благосиља се узношење молитви, да Господ не дозволи да се међу нашим богољубивим народом рашире содомски греси. Верујемо да ће усрдне молитве верника, мудрост и разумност нашег руководства постати залог милости и благослова Божијег славном граду Кијеву, и целој Украјинској земљи! + Онуфрије, Митрополит Кијевски и све Украјине, Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Помаже Бог! Ако је Син Божји, оваплоћењем наследио све људско осим греха, онда, који тачније и чији то грех пада на нас рађањем? Адамов или грех наших непосредних родитеља? Затим, зашто се говори о првородном греху, када Адам и Ева нису саздани рађањем?
  17. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру
  18. Родитељи отпочињу борбу са грехом који живи у детету. И премда је тај грех лишен тачке ослонца, он ипак делује, настојећи да овлада детињим телесним и душевним снагама, како би нашао себи чврсто упориште. Ово се, међутим, не сме допуштати, те ваља детиње снаге отимати из руку греха и предавати их Богу. Али, како ово деловање не би било без основа, већ утемељено на разумном познавању његовог значаја и предности, потребно је јасно спознати за чим жуди грех који је остао у детету, чиме се храни, преко чега успева да човеком овлада. Основни покретачи који увлаче у грех јесу својеумље, односно љубопитство (знатижеља) у уму, својевољност – у вољи, самонаслађивање – у чувствима. Стога душевне и телесне снаге које се обликују и развијају ваља тако водити и усмеравати да не доспеју у ропство угађања плоти, радозналости, својевољности и самонаслађивања, јер то је јарам греховни, него, напротив, учити дете да се удаљава од њих и да их побеђује, чиме ћемо их, заправо, колико год је то могуће, обеснаживати и обезвређивати. То је главно руководеће начело, коме ваља саобразити читаво васпитање. Зато ћемо у даљем излагању размотрити најглавнија дејетва тела, душе и духа. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру View full Странице
  19. Да ли стварност доживљамо као фантазију, те и грех сматрамо "нестварним"? Да ли смо толико "исправни" те нам је свакодневна потреба пројаве себе заиста толико потребна, као и свакодневна порција "људске жртве", јер је увек жртва-кривац потребан за зло "грех" учињен свакога дана и тако док дишемо? Није ли све обрнуто баш као у огледалу, а зашто то? Питање је јасно, како поимате грех, а шта је исправно поимање греха? Хвала
×
×
  • Креирај ново...