Претражи Живе Речи Утехе

Једна од последица пада човека је његова немоћ и рањивост пред бескрајним физичким проблемима и болестима које утичу не само на његово физичко већ и на психичко здравље. Душевна болест је најразорнији крст од свих. Али у очима нашег Створитеља и небеског Оца, ментално поремећена особа је исто тако посебна, или — због своје тешке патње — чак и дража од нас осталих. О овим људима, ресурсима који су им на располагању у Цркви, као и о менталном и духовном здрављу, разговараћемо са др Василијем Глебовичем Каледом, доктором клиничке психијатрије, професором Катедре за практичну теологију Православног универзитета хуманистичких наука Светог Тихона. —Одрасли сте у побожној православној породици; Ваш деда је прослављен у мноштву светих свештеномученика и исповедника руских, твој отац и браћа су постали свештеници, а сестра игуманија, док је и твоја мајка у старости примила монашки постриг. Како се догодило да сте отишли на медицину, а касније одабрали специјализацију из психијатрије? Шта је одредило ваш избор? — Истина је, одрастао сам у породици са дубоким православним и црквеним убеђењима. Иначе, мој деда, свештеномученик Владимир Амбарцумов, стрељан на Бутовском стрелишту, рођен је у Саратову; Историја наше породице је уско и духовно повезана са вашим градом и велико ми је задовољство одговарати на питања која поставља часопис Саратовске митрополије. Пре него што је мој отац постао свештеник, провео је много година радећи као геолог; моја мајка је сањала да буде доктор, али је постала биолог; два моја брата, свештеника, били су геолози по првим факултетским дипломама, док су моје сестре стекле медицинско образовање. У породици смо имали и друге лекаре међу ранијим генерацијама. Могуће је да то има везе и са мојим именом: Имали смо четири предака по имену Василиј у породици Каледа, и сви су били лекари. Дакле, са сигурношћу се може рећи да сам, када сам изабрао да студирам медицину, наставио породичну традицију. Што се тиче избора психијатрије, то је имало везе са утицајем мог оца на мене. Држао је медицинску професију високо, а посебно је истицао психијатрију међу осталим медицинским наукама. Осећао је да се могућности психијатра некако граниче са могућношћу свештеника. Говорио ми је колико је важно да међу психијатрима буде више црквених и литургијски активних хришћана, јер би онда, ако би неко имао потребу да оде код психијатра, имао прилику да посети православног лекара. Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, један од патријарха руске психијатрије, био је пријатељ мог деде, Светог свештеномученика Владимира Амбарцумова. Убрзо после његове смрти (умро је 1979. године), објављен је његов рад „Психијатрија и проблеми духовног живота”, а мој отац је написао предговор за то издање. Касније је књига тек добила дозволу да буде легално објављена. Дмитриј Јевгенијевич нас је посећивао у нашој кући и његове посете су увек биле догађаји од огромног значаја за мене, тада адолесцента. Када сам студирао на медицинском институту, коначно сам схватио да је психијатрија мој прави позив. У наредним годинама живота никада нисам пожалио због одлуке. — Шта значи ментално здравље? Можете ли са сигурношћу рећи да је једна одређена особа, упркос томе што има одређене проблеме, ментално здрава, док друга није? —Проблем здравог разума је изузетно релативан у психијатрији и све је само не једноставан. С једне стране, сваки човек је по природи индивидуа, са својим специфичним јединственим и карактеристичним квалитетима. Свако има право на свој начин размишљања. Ми смо инхерентно различити. Али, с друге стране, сви смо слични. У суштини, живот нам представља исти скуп проблема. Ментално здравље је комбинација афирмација, карактеристика и функционалних способности које омогућавају појединцу да се прилагоди околини. Човек може да се носи са околностима живота све време држећи емоционалну реакцију и одговарајуће понашање у равнотежи. Ментално здрава особа може и мора бити способна да се носи са свим животним изазовима. У сваком случају, изазови могу бити веома различити. Неки су наизглед неподношљиви за човека. Али сетимо се наших новомученика и исповедника који су све то видели – методе испитивања које су се користиле у то време, затворе и гладовање у логорима – ипак су остали духовно и психички здрави људи. Подсетимо се и Виктора Франкла, истакнутог психијатра и психотерапеута двадесетог века, зачетника логотерапије проистекле из психотерапије и посебно засноване на потрази за смислом живота. Франкл је поставио темеље ове нове гране науке док је још био затвореник у нацистичким концентрационим логорима. Таква је способност здравог појединца да се носи са свим искушењима и невољама, или, другим речима, искушењима које му је Бог послао. — Оно што можемо да закључимо из вашег одговора јесте да је вера у суштини и најважнији услов и, да тако кажем, неугасиви извор духовног здравља. Хвала Богу, свако међу нама верницима то може потврдити на основу наших личних искустава. Своје тешкоће, тугу, проблеме и губитке бисмо третирали на потпуно другачији начин да нисмо имали вере. Наша вера подиже нашу способност да превазиђемо патње на сасвим други ниво недостижан за невернике. — Могу само да се сложим са Вама! Способност човека да превазиђе потешкоће зависи од његовог начина размишљања и погледа на свет. Размислимо поново о причи Виктора Франкла: он је говорио о вери, њеној најмоћнијој заштитној способности; и да се у овом контексту ниједан други систем веровања не може поредити са њим. Верник је знатно стабилнији од некога без вере. То је управо зато што он тешкоће доживљава као са неба послане. Верник тражи и налази смисао у свакој несрећи која му се нађе на путу. У Русији је историјски било уобичајено говорити о несрећи: „Господ нас је посетио“. То је зато што туга наводи људе да размишљају о свом духовном животу. Ако говоримо о менталној болести, за разлику од здравог разума, морамо схватити да свако може развити разорну генетску менталну болест без обзира на његов систем вјеровања. Друга ствар је када се гранични ментални поремећаји дешавају код човјека са специфичним карактерним особинама и, опет, одређеним погледом на свет. Управо је то онда када је поглед на свет пацијента од највеће важности. Ако је одгајан у религиозној породици и мајчино млеком пио у уверењу да живот има крајњу сврху и да и патња има смисла као и крст који је послао Спаситељ, онда ће прихватити све што му се дешава на основу ове специфичне тачке гледишта. Ако не посматра живот са ове тачке гледишта, онда ће свако искушење и сваку потешкоћу у животу прихватити као потпуни колапс. Ево где могу са сигурношћу да кажем да су гранични поремећаји личности и неурозе много ређе међу људима који воде квалитетан духовни живот него међу неверницима. —Ви предајете курс пастирске психијатрије. О чему се ради? Зашто је потребно да је проучавају будући пастири? —Пастирска психијатрија је део пастирске теологије који се бави посебним аспектима духовне бриге за оне који пате од менталних поремећаја. То захтева координацију напора и заједничко саветовање пастира и психијатра. У овом случају, свештеник треба да буде у стању да разуме границе менталног здравља, о чему смо управо говорили, или способност да благовремено препозна психопатологију и донесе адекватну одлуку. Ментални поремећаји, и тешки и гранични, су прилично чести. Према медицинској статистици, петнаест одсто становништва пати од једне или друге болести ове врсте, а ствар је само степена њене тежине. Ментално неуравнотежени људи имају тенденцију да се обраћају Цркви и траже помоћ од свештеника. Зато такве људе са оваквим проблемима можемо посматрати релативно чешће у цркви него генерално међу народом. И то је сасвим је у реду! Она само служи као доказ да је Црква болница и за душу и за дух. Сваки свештеник је имао искуство разговора са људима који су показивали симптоме једног или другог поремећаја; Поновићу и рећи да се степен његове манифестације веома разликује. Дешава се да је свештеник, а не терапеут, тај који често уме да препозна оне случајеве када некога треба послати на процену код психијатра. Једног дана сам наишао на неку америчку статистику: 40 посто оних који посећују психијатре било је тамо као резултат савета које су добијали од свештеника разних вероисповести. Вреди напоменути да је архимандрит Кипријан (Керн), професор патристике на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, био тај који је унео идеју да се развије курс пастирске психијатрије који се тренутно користи у многим богословским установама за учење. У својој књизи о пастирском богословљу посветио је посебно поглавље које се посебно односи на ову тему. Писао је о специфичним проблемима који се не могу описати критеријумима моралне теологије јер немају ништа заједничко са значењем греха. Ови проблеми су манифестације психопатологије. Што се тиче првог специјализованог приручника о пастирској психијатрији, његов аутор је био Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, син свештеника и политичког затвореника о коме смо раније говорили. Ових дана постаје потпуно јасно да студијски курс психијатрије треба да постане део академског стандарда (ако не бежимо од употребе овог термина) у пастирском образовању. —Наравно, ради се више о теолошком него медицинском питању, али ипак, шта мислите: да ли постоји икаква веза између менталног поремећаја и греха? Зашто су основне врсте обмане на неки начин у суштини „маске“ великих грешних страсти? На пример, узмите мегаломанију и њену сенку, или негативну страну синдрома прогона. Да ли би то могле бити „маске“ поноса? Што се депресије тиче, није ли то „маска“ малодушности? Зашто је ово? — Мегаломанија, као и свака друга врста обмане, нема много везе са грехом гордости. Делузија је манифестација озбиљне психијатријске болести. Не може се пратити назад до греха. Али у неким другим случајевима можемо пратити везу између греха и појаве менталног поремећаја. Морам да нагласим да је то поремећај, али нема никакве везе са генетски одређеном ендопатијом. На пример, узмимо грехе меланхолије и малодушности. Неко уступи место туги након што је претрпео губитке, изгубивши драге особе или падне у малодушност, неспособан да превазиђе изазовну ситуацију. Психолошки се то може лако објаснити. Међутим, у овој ситуацији веома је важно проценити систем и хијерархију вредности особе. Верник ће са својим системом врхунских вредности настојати да све исправи како треба и постепено превазилази изазове. Међутим, неверник ће током овог процеса вероватно бити оборен до тачке малодушја или чак потпуног губитка смисла живота. Ово стање ће вероватно бити једнако критеријумима депресије. Овом човеку ће бити потребна помоћ психијатра. Духовно стање се стога одразило на ментално стање. Такав психијатријски болесник имаће о чему да разговара и са свештеником на исповести. Требало би да добије помоћ и од свештеника и од лекара. Осим тога, кључно је да свештеник покаже љубав и милосрђе и да има способност да пружи делотворну помоћ овој особи. Неопходно је напоменути да ће према СЗО, до 2020 1. године депресија бити на другом месту као најчешћи поремећај у свету. Експерти СЗО наводе да у корену тога лежи губитак традиционалних верских вредности. —У којој мери људи који пате од менталних поремећаја, на пример од одређених врста шизофреније, могу да воде духовни живот у цркви? —Не можемо кривити некога што је дошао на овај свет са озбиљном генетском болешћу. Ако смо прави хришћани, не можемо да толеришемо ни помисао да су ти људи ограничени у свом духовном животу и да им је Царство Небеско недостижан циљ. Крст менталног поремећаја је веома тежак; можда је чак и најтеже носити — али верник који носи такав крст и даље је у стању да води здрав духовни живот. Он није ограничен ни у чему; а оно што има кључни значај, „у апсолутно било чему“, укључује могућност да он постигне светост. Неопходно је додати: Што се тиче шизофреније — а случајеви се веома разликују — пацијент који пати од ње може имати различите манифестације. Може имати акутну психотичну епизоду са заблудама и халуцинацијама. Али касније - у неким случајевима - он ће ући у ремисију високог квалитета. Понашајући се на одговарајући начин, он ће наставити да успешно ради на свом радном месту, или чак може да буде на важној функцији, или да успешно гради свој породични живот. Његов духовни живот такође није погођен или деформисан болешћу; у складу је са његовим личним духовним искуствима. Дешава се да пацијент у стању психозе доживљава специфично духовно стање у коме осећа посебну блискост са Богом. Касније се дубина овог осећања губи – макар само зато што је тешко живети секуларним животом и још увек имати тај осећај. Али он чува сећање на то и када се епизода заврши, проналази веру. У каснијој фази он наставља (а то је важно!) да води здрав црквени живот. Бог нас води ка Њему разним путевима, а неки људи, ма колико то изгледало невероватно, долазе до Бога путем психичког поремећаја. Наравно, постоје и други случајеви када психоза садржи религиозне призвуке, али ипак, квази-религијска драма је у суштини изданак болести. Такав пацијент има изокренуту перцепцију духовних појмова. У таквим случајевима говоримо о „токсичној“ вери. Други проблем је што ови пацијенти често на крају буду и прилично енергични и амбициозни. Они продају своје потпуно изопачено схватање Бога, духовног живота, Цркве и њених Тајни, и покушавају да поделе своја лажна искуства са другим људима. Требало би да будемо свесни овога. —Често размишљамо о менталним поремећајима у вези са опседнутошћу демонима (или оним што подразумевамо под појмом „бити опседнут“). Поглед на оно што називамо обредима егзорцизма наводи на претпоставку да ови обреди који се одржавају у цркви једноставно окупљају болесне људе. Шта можете рећи о томе? Како можемо разликовати ментални поремећај од опседнутости? Ко треба да узима лекове и коме је просто потребна духовна помоћ? — Пре свега, желим да вас подсетим да се Његова Светост блаженопосвећени патријарх Алексије II енергично супротстављао распрострањеној, неконтролисаној пракси егзорцизма која је постала тако уобичајена током тих година. Он је говорио о томе како се обред егзорцизма мора одржавати ретко, ограничен само на изоловане случајеве. Никада нисам посетио масовну службу егзорцизма, али моје колеге — имајте на уму, побожни хришћани — су им присуствовали. Касније ће са уверењем констатовати да је већина присутних била, како кажемо, наша популација пацијената са психичким сметњама. Психички поремећај ове или друге врсте има специфичну структуру, коју карактерише много параметара, а медицински радници ће увек моћи да препознају болест и да је дијагностикују. Што се тиче стања опседнутости, или духовне дисфункције — на првом месту, оно се манифестује у реакцији патника на свети предмет. То се може проверити „слепим проучавањем“, према нашем медицинском жаргону, када особа није свесна да се приближава светом реликвијару или шољици свете воде. Ако се он ипак понаша, то значи да имамо разлога да говоримо о опседнутости демонима. То значи примање помоћи од свештеника, наравно — не било кога, већ оног кога је његов епископ благословио да чита одређене молитве над онима које муче демони. Иначе, то је чисто психијатријски проблем који нема никакве везе са духовним стањем. То је уобичајен пример и имамо много пацијената који имају религиозне теме укључене у структуру обмане, укључујући, између осталог, следеће: „Опоседнут сам демоном.“ Многи од ових пацијената су верни православни људи. Ако болница у којој бораве има капелу, они иду на богослужења, исповедају се и причешћују; па би у пракси следило да они немају никакву демонску поседнутост било које врсте. Нажалост, имамо посла са свештеницима који немају поуздано искуство или никада нису похађали семинаре из пастирске психијатрије и на крају шаљу класично болесне пацијенте на обреде егзорцизма. Недавно је код мене упућена девојка, студенткиња, која се одједном умотала у алуминијумску фолију и ставила тигањ на главу како би се заштитила од одређених „зрака из свемира“. Био је то класичан случај психијатрије (тзв. уџбенички пример за студенте медицине)! Али уместо да одведу своју ћерку право код лекара, њени родитељи су одлучили да је одведу код неког „старешине“, где су провели шест сати чекајући у реду пре него што су га видели само да би били послани на сеансу егзорцизма која очигледно није донела олакшање. Ова пацијенткиња се тренутно осећа добро, њена болест је враћена. — Већ сте говорили о пацијенту у стању заблуде са религиозним призвуком и о томе како би могао да буде веома активан у друштву. Али увек ће бити оних који верују у оно што он каже! Може ли се десити да се психички нестабилна особа представља за свеца? — Наравно, дешава се. Као што то бива када неко говори о својој демонској опседнутости или виђењу јединствене визије, или о својој посебној блискости са Богом и јединственим духовним даровима, а у стварности то није ништа друго до његова болест. Зато ми психијатри који предајемо пастирску психијатрију поручујемо будућим свештенослужитељима: Имате разлога да се узнемирите ако ваш парохијанин инсистира да је достигао одређене духовне висине, или да је имао посету Богородице, итд. Духовни пут је дуг и кривудав , као што је пун изазова, а само ретки заиста постану велики подвижници, удостојени да виде анђеле и светитеље или саму Богородицу. Немогуће је да се моментално попнемо на ове висине. Дакле, ако неко чврсто верује да му се то догодило, у апсолутној већини случајева то је патолошка манифестација. Још једном се указује на значај сарадње специјалисте психијатрије и свештеника, са јасном поделом њихових сфера надлежности. https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4537.dusevna-bolest-ne-sprecava-coveka-da-pronade-boga.html