Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'порфирије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је у среду, 03. августа 2022. године, манастир Дајбабе где се поклонио моштима Светог Симеона Дајбабског, известила је ТВ Храм. У пратњи Његове Светости био је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и Архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода. Извор: ТВ Храм
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће Херцег Нови 14. и 15. августа 2022. године, поводом 640 година од оснивања града и славе оснивача града, Преноса моштију Светог архиђакона Стефана, најавила је Митрополија црногорско-приморска. У организацији Општине Херцег Нови и Митрополије црногорско-приморске, свечани дочек Патријарха биће уприличен 14. августа од 18 часова на Тргу Херцега Стефана, након чега ће услиједити Свечана академија на Канли кули од 19 часова и 30 минута. На дан славе оснивача града, 15. августа, Патријарх Порфирије ће служити Свету архијерејску Литургију у манастиру Савина од 8 часова. Истог дана, у вечерњим часовима биће уприличено отварање културно-духовне манифестације „Трг од ћирилице“, у порти Саборног храма Светог Спаса на Топлој, са почетком у 19 часова и 30 минута. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Тридесет година након свирепог убиства дванаестогодишњег Слободана Стојановића из Зворничке Каменице (убијен је 27. јула 1992. године), Света Литургија поводом канонизације служена је у храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника, саопштила је РТРС. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ на последњем Сабору, овај дечак, који је мученички пострадао у протеклом рату, канонизован је и проглашен за свеца. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на твитеру овим поводом поручио: „Данас се детету Слободану молимо као светитељу и мученику да замоли Бога да нигде и никада не страдају недужна деца у вихоровима несрећних ратова. СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЧЕ ОВЕНЧАНИ МУЧЕНИЧКИМ ВЕНЦЕМ ИЗ РОДА СРПСКОГА, МОЛИ БОГА ЗА НАС!“ „Кроз призму страдања малог Слободана треба гледати подједнако на страдања сваког дјетета у овом рату, било како да се зове, али нажалост није тако“, поручио је у беседи протонамесник Марко Данојловић, парох дрињачки и додао: „Оно што је највећа трагедија јесу кантари свјетски који не мјере исто жртве макар оне биле дјечије. Слободан је ишао раширених руку према животу, ишао је раширених руку и према непријатељу који се злочиначки понио“. Организације проистекле из Одбрамбено отаџбинском рата, заједно са институцијама града Зворника, у наредном периоду планирају у центру града да поставе спомен бисту Слободану Стојановићу. Након Свете Литургије преломљен је славски колач Светом новомученику Слободану, али и свим новомученицима Епархије зворничко-тузланске, а потом положено цвеће на гроб Слободана Стојановића, новомученика Каменичког. У календару Српске Православне Цркве 27. јул биће посвећен још двојици новомученика из Дрињаче, Милану Петковићу и Тимотију Поповићу свештеницима страдалим у Другом светском рату. Подсећамо, Слободан Стојановић убијен је у Каменици код Зворника 27. јула 1992. године када се у село вратио по пса. Убила га је припадник такозване армије БиХ Елфета Весели. Слободаново тело пронађено је у јуну 1993. године у масовној гробници код Јошанице. Према патологу Зорану Станковићу, на дечаку су констатоване бројне и смртоносне повреде на глави и телу нанесене током живота и после смрти. Одсечено му је уво, а оштрим предметом нанесене посекотине на стомаку, док му је у слепоочницу из близине испаљен метак. Извор: РТРС, Твитер налог Патријарха српског г. Порфирија
  5. Владика Порфирије изабран за новог патријарха RS.SPUTNIKNEWS.COM Митрополит загребачко-љубљански Порфирије нови је патријарх Српске...
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је 22. јула 2022. године српску децу из Славоније у Храму Светог Саве. Поздравно слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Деца из основних школа у Тењи, Бијелом Брду, Бршадину, Борово Насељу и Вуковару дошла су, предвођена својим вероучитељима Мирјаном Поповић, Јованом Секулићем, Срђаном Деспотовићем, Петаром Рудићем и Бориславом Вигњевићем у једнодневну посету Београду у кординацији Заједничког већа општина Вуковар, Министарства омладине и спорта Републике Србије и народном посланицом Сањом Лакић. У пратњи Његове Светости био је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Деца из Славоније донела су патријарху Порфирију икону на дар, као и слику храма из њиховог краја као рођендански поклон. Њима су се у Београду придружили и другари из региона, који су већ раније долазили у посету Храму, и том приликом су Патријарху донели, као рођендански поклон, слику коју су заједничким снагама насликали, а на кој се налазе храмови из њихових места. Малишани су посебно замолили Патријарха да што пре посети и њихова места, јер како су нагласили: “наши храмови јесу мали по величини, али су преобилни љубављу и радошћу”. Показавши им Храм Светог Саве патријарх Порфирије је пожелео добродошлицу гостима указавши, том приликом, да су дошли у центар нашег народа, јер Београд је главни град у коме је Храм духовни центар који је подигнут у част Светог Саве. ”Што је више било противника светости у нашем народу, тј. што је више било противника Светитеља Саве, утолико је он више растао и ево, хвала Богу, где год да је наш народ зидају се храмови Светог Саве и сви православни Срби знају да је Свети Сава духовни отац, родоначелник нашег народа”, рекао је Патријарх истичући да смо: ”Сви заједно смо овај велелепни храм сазидали”. ”Светост, дакле честит живот, живот у врлини, живот у љубави јесте нешто што повезује сваку препреку, што савлађује сваког противника, нешто што и од противника, па ако хоћемо и непријатеља, може учинити пријатеља. Не постоји ништа друго на овом свету што од оног који је против нас може нам учинити пријатеља и брата. Наравно, не постоји ништа тако снажно на овом свету што од брата и пријатеља може учинити неког који је потпуно поистовећен са нама и ми са њим и чинити све више и више пријатеља и брата. Зато сам рекао да је важно да имамо Светог Саву као пример да њиме надахњујемо свој живот, да се напајамо вредностима Јеванђеља и оним што нас Јеванђеље учи, управо онако како је чинио Свети Сава”, истакао је патријарх Порфирије додајући да ћемо: ”тада заиста бити, где год да се налазимо, јединствени припадници исте Светосавске Православне Хришћанске Цркве, осећаћемо једни друге као браћу, као једну породицу, али у исто време – још једанпут понављам: где год да смо – бићемо грађани који су пример за углед, који доприносе другима, који доприносе изграђивању заједнице у којој се налазимо, али исто тако ћемо имати свој посебан печат. Само онда када смо утврђени у својој вери, када знамо ко смо и шта смо, имаћемо мир у души, када то не скривамо, када се не плашимо да то покажемо”. ”Кад год имамо страх у себи и бојимо се да покажемо ко смо и шта смо – то вероватно понеко од вас и зна – онда имамо и немир, онда смо несигурни, онда сумњамо у све око себе, али и у самог себе”, посебно је истакао Патријарх додавши да кад немамо: ”унутрашњу препреку и страх који нас спречавају да једноставно покажемо ко смо и шта смо, онда имамо мир и слободу. Тада слободно можемо да градимо односе са свима, а то је могуће ако смо заиста утврђени у својој вери -рећи ћу, можда неће свима бити разумљиво – не идеолошки, него утврђени у вери тако зато што се заиста молимо Христу, молимо се Богу, молимо се светитељима Божјим, трудимо се да живимо по речи Христовој, да живимо у истини и у правди, да живимо у љубави” Како је предвиђено планом посете деца ће обићи музеј Николе Тесле и Министарство спољних послова Републике Србије. Извор: Радио Слово љубве
  7. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је муслиманима Курбан бајрам и поручио да овај празник треба да буде подстицај да се братски односи укрепе делима љубави, животом у слози и сарадњи, ради заједничке радости свих људи добре воље: “Браћи муслиманима честитам велики исламски празник Курбан бајрам, којим прослављају жртву праоца Авраама /Ибрахима/ који је зарад љубави и оданости Богу био спреман и на највећу и најтежу жртву. И хришћани и муслимани, као Авраамови наследници, позвани су да чине Авраамова дјела, односно да кроз личну жртву своју љубав учине делатном, а да у том духу данашњи велики празник буде подстицај да се наши братски односи укрепе делима љубави, животом у слози и сарадњи, ради заједничке радости свих људи добре воље.” https://mitropolija.com/2022/07/09/patrijarh-porfirije-cestitao-muslimanima-kurban-bajram-2/
  8. Митрополија дабробосанска је са радошћу обавестила свештенство, монаштво и благоверни народ да Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије долази у званичну посету Митрополији, а поводом 30. годишњице страдања Српског народа Средњег Подриња и Бирча: У суботу 2. јула 2022. године Патријарх Порфирије, уз саслужење митрополита, епископа и свештенства, служиће Свету архијерејску Литургију са почетком у 8 часова у Братунцу; у 10.30 часова Његова Светост служиће парастос на Градском и војничком гробљу, а у 12 сати на Градском тргу у Братунцу уследиће обраћање званичника и културно-уметнички програм. Из Кабинета Митрополита дабробосанског се још наводи: Пожелимо добродошлицу Његовој Светости уз речи: Благословен који долазе у име Господње! Извор: Митрополија дабробосанска
  9. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да на братски позив Његовог преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија јуче, 29. јуна, посети Епархију ваљевску, поводом троструког јубилеја Светог Владике Николаја охридског и жичког – 140 година од рођења, 65 година од блаженог уснућа и 30 година од преноса моштију из Либертвила у Лелић. Предвођени својим духовним оцем Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, у обиљу молитвене радости, дочекали су синоћ, 29. јуна, Његову светост Патријарха српског г. Порфирија у саборном ваљевском храму на ушћу Градца у Колубару. У част доласка српског првојерарха, служена је доксологија, којом је началствовао старешина манастира Лелић игуман Георгије, уз саслуживање више свештенослужитеља и појање Хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. У пратњи Патријарха Порфирија било је више архијереја СПЦ, а међу почаствованима да га дочекају градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, представници Војске Србије, јавних установа и предузећа. Пре два дана навршила се година откако је десницом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија у трон Епархије ваљевске уведен дугогодишњи му сабрат из ковиљске обитељи Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. Дан у коме српски првојерарх долази и доноси благослов у ове крајеве важан је и велики јер су, навео је у добродошлици Владика Исихије, у личности Патријарха Порфирија сабрани даровио лучезарних српских светитеља: Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Владике Николаја, чијих смо јубилеја удостојени да прославимо. Благослов и радост, али долазак Патријарха Порфирија је и испит и задатак да останемо на путу служења Богу и ближњем као духовни потомци ових трију великана. – Ваша светости, Ви долазите у град Ваљево и у нашу епархију, која има благослов да је Свети Николај њен сјајни изданак. Иако га је живот и служба Богу и роду водила далеко одавде, он је остао дубоко укорењен у родном и љубљеном му Лелићу, у који га је божанска промисао коначно, ако и посмртно, вратила, обдаривши нас нетљеним његовим светим моштима. Свети Николај је заиста тај епископ који, како говори Свети Василије Велики, „собом даје част месту, јер особина великога је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.“ Овде све одише његовим светим именом. Јеванђељско семе које је обилно сејао дало је рода и у селима и у варошима, у пољима и у горама. Његова чада живе свуда: у подручјима Осечине и Уба, Мионице и Обреновца, и овде, у престоном Ваљеву. Сви са страхопоштовањем и љубављу носимо његово име у своме бићу – навео је Владика Исихије у добродошлици Патријарху Порфирију. Несумњиво многи памте лепе, али истовремено и обавезујуће речи Патријарха Порфирија изговорене приликом устоличења Епископа Исихија, а оне гласе:“Бити Ваљевац је дато и задато.“ У маниру дубоког поштовања према завичајцима Владике Николаја и Оца Јустина, 46. наследник светосавског трона говорио је и овога пута. Заблагодаривши на речима добродошлице пуним љубави некадашњем сабрату, а данас духовном старатељу овог благословеног краја Владики Исихију, Патријарх Порфирије је казао да кад год долази у ове крајеве има утисак не само да долази међу једноверну браћу, већ да долази у свој родни крај. То осећање, уверен је, деле и бројна браћа му архијереји. Рођењем добијамо телесно постојање, али у Светој тајни крштења добијамо печат дара Духа Светога. То нам је задато да непрестано актуализујемо у животу – да се у Христу и за вечни живот непрестано рађамо. – Ако постоји место где смо се непрестано рађали за Христа, за Цркву Његову, за нашу православну веру, то је Лелић, то су Ћелије. Када се наша генерација пробудила за Христа и православну веру, када смо разумели да ништа без Христа нема смисла, а много тога што је истински вредно у Њему добија свој печат и смисао, онда смо то продубљивали, обогаћивали, утврђивали и постајали читавим бићем тога свесни управо у ваљевским светињама- манастирима Лелић и Ћелије. Благодарећи чињеници да из та два места ниче не само корен светосавски, него расте и стабло које даје духовне плодове истинским носиоцима Духа Светога. У тим светињама расту истински охристовљени људи, христолики, христоносни… То је Свети Владика Николај, од чијег рођења славимо 140 година. Славимо и његово рођење у Христу- 65 година од престављења и 30 година од његовог повратка из далеког света у родно место – рекао је Патријарх Порфирије. Присећајући се својих студентских дана проведених у Лелићу, он је истакао да је Лелић „место овенчано молитвом“, по промислу довршено и заокружено Светим Владиком Николајем. – С друге стране, манастир Ћелије је такође је место сабирања молитава, суза покајања и преображавања нашег верног народа. Он је добио свој печат у Духу Светоме и заокружио се Преподобним Авом Јустином. У њима двојици је још једном у пуноћи засијао лик Светог Саве и оно за шта смо се ми као народ Светог Саве определили. Такође, показало се истинско богословље, које надилази оно академско, а то је богословље испуњено вером и прожето духовним искуством, којег нема без подвига и труда да живимо Јеванђељем – истакао је Патријарх Порфирије. У завршници излагања, он је закључио да се због Владике Николаја и оца Јустина као Светосаваца, и ми осећамо Светосавцима и срођени са овдашњим баштиницима њиховог духовног блага, те позвао да узносимо молитве једни за друге. У пратњи Патријарха Порфирија били су Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, шумадисјки Јован, зворничко- тузлански и администратор Шабачке епархије Фотије, горњокарловачки Герасим, духовно чедо ваљевског краја аустралијско-новозеландски Силуан, буеносајрески и јужноамерички Кирило, викарни топлички и изабрани Епископ шабачки Јеротеј, викарни хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, викарни моравички Сава и новоизабрани липљански архимандрит Доситеј. Након свечаног чина доксологије у Саборном храму у Ваљеву, Патријарх српски г. Порфирије, заједно са отачаственим архијерејима, дошао је литијским ходом до Центра за културу града Ваљева. Патријарх Порфирије: Драги Ваљевци, ви сте право наслеђе Светог Николаја На попразништво Видовдана, празника који је био надахнуће многим његовим бриљантним беседама, али и дан чувене проповеди 1916. у лондонској катедрали Светог Павла, у Центру за културу Ваљево уприличена је Свечана академија у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић. У част Лелићког Златоуста лепоте својих дарова принели су познати српски уметници, а слово о великану казивао Његова светост Патријаргх српски г. Порфирије Прослава троструког јубилеја Светог Владике Николаја догађај је чији значај премашује оквире Ваљевске епархије. Важан је за целокупну Светосавску цркву, све просторе до којих допире њена мисија. Рођењем везан за ваљевски крај, поприште бурне српске историје, у коме су поникле многе знамените личности од војсковођа до „витезова пера“, Свети Владика Николај је својеврсна круна дарова које нам је Господ дао. Данас живи у заједници са нама преко својих светих моштију. Све је у његовом животу дубоко проткано промислом Божјим и промисао је хтела да његово телесно рођење, његово уснуће и пренос моштију буду заједно и подједнако слављени, казао је у поздравном слову преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. – Желећи да се учврстимо на путу којим промисао Божја наставља да води брод наше Светосавске цркве, сматрамо као веома важно да се стално молимо и враћамо Светом Владики Николају. Молитвено прослављање Светог Николаја од 2003. године је постало опште литургијско прослављање широм наше Свете цркве. Ипак,да се стално надахњујемо делом Светог Николаја примарни је задатак за нас из Епархије ваљевске. Стога, важан је спомен и труд блажене успомене архијереја Милутина и Лаврентија, који су започели припреме за обележавање овог јубилеја. Они су, као и њихов велики претходник Владика Јован, синовац Владике Николаја, значајно допринели да Свети Николај никад не престане да живи у душама и срцима верног народа овог краја. Значајно је томе допринео и отац Јустин, најгласнији међу савременицима који су га сврстали у ред светитеља Божјих. Зато су ове академије постале нераздвојиви део нашег архива – поручио је Владика Исихије и пожелео добродошлицу Патријарху Порфирију и свима које је прослава јубилеја Лелићког Златоуста довела у град на обалама Колубаре. Граду, у чијој је гимназији отпочео свој учењачки пут, а чији је данашњи ученик Михаило Лекић победник конкурса за најбољу беседу у част Владике Николаја. Упутивши речи хвале уметницима који су светитељски лик, поуке и свевремену љубав према отаџбини и свом роду Владике Николаја принели на позоришним даскама, употпуњеним пројекцијама фотографија светитеља из различитих животних периода, Патријарх Порфирије је поделио своје студентско одушевљење „дивним Епископом Николајем и Јустином Поповићем“, које је изродило љубав према ваљевском крају у коме народ воли своју Цркву и спроводи Светосавски и Видовдански завет. – Ви сте, драги Ваљевци, право наслеђе Светог Николаја. Ви знате боље него ми како пева Десанка која наставља николајевску поетику, знате ко сте по звону што са задужбина немањићких пева, по томе што вас прадедови гледају са иконостаса и што сваки у руци држи храм; по томе што имате светитеља, оца и деда и имате светитеља за кума – казао је Патријарх Порфирије. У свом слову у част Лелићког Златоуста, Патријарх Порфирије начинио је осврт на минуле четири деценије, када је као алумниста гимназије отпочео студије на Богословском факултету у Београду и први пут угледао књиге Светог Владике Николаја, тада штампане у Немачкој трудом блаженопочившег Владике Лаврентија, јер су у тадашњој Југославији била забрањена, а он проглашен издајником, сарадником окупатора, чак и ратним злочинцем. – Владика Лаврентије је свакако најзаслужни што су после пада Берлинског зида (1989) дела Владике Николаја постала веома популарна и почела су се слободно увозити из Немачке и штампати у Србији, навео је Патријарх Порфирије. Раних деведесетих у Србији се догађају недовољно зреле идеолошке поларизације некадашњих комуниста на националисте и мундијалисте (Европљане). Ни једни ни други нису се поучили Светим Владиком Николајем, који у Светом Сави препознаје правог Европљанина, вредног и неуморног деклатника који споља и изнутра Христом преображава најпре себе а потом и цео народ који постаје узор у сваком погледу. Да су се поучили, могли су допринети благостању свог народа, а не само сопственом – казао је српски првојерарх. Где год је говорио, од светских дворана до српских сеоских домова, Свети Владика Николај, само једну меру је имао, а то је Христос и Његово Јеванђеље и љубав према људском роду. Такође, о чему год да је говорио (друштвеним темама и великанима) све је мерио и вредновао Христом распетим и васкрслим. – Христос и Његово Јеванђеље су били његов систем вредности, а тај систем вредности јесте крстолика љубав. Зато, када нас неко пита шта мислимо о некој теми, нећемо говорити из свог ума, већ језиком Светог Владике Николаја, говорићемо умом Христовим. Као одговор ћемо имати не оно што говоре неки други системи вредности, који су око нас и неретко хоће да нам се наметну, него ћемо рећи да мислимо онпо што Христос мисли и хоћемо да се трудимо да живимо испуњавајући јеванђеље Божје – поручио је Патријарх Порфирије. „Ми чекамо Христа, а не боље време“, говорио је Владика Николај. Надахнут овим речима, Патријарх Порфирије је поучио да Христом и у Христу преображавајући се чинимо бољим своје време и свој простор, као и сваку мисао, место на ком се налазимо и дело. – Све наше постаје предукус Царства Божјег. Зато је наш Владика Николај, као светитељ је наша мера, наш савремени оријентир у свему што јесмо и што чинимо – закључио је Патријарх Порфирије и благословио све учеснике и посетиоце. У програму академије учествовали су драмски и музички уметници: Ненад Јездић, Виктор Савић, Цане, Антон и Варнаукси, Група Луча, Милинко Ивановић, Павлина Радовановић, Хорови „Емануил“ и „Хаџи Рувим“ и Центар за неговање традиције и културе „Абрашевић“. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се на инстаграму поводом информација да директори више основних и средњих школа у Србији спречавају ученике да се определе за предмет Верска настава. Патријарх Порфирије је поручио: „Веома сам разочаран информацијом да директори више основних и средњих школа у Србији свесно обесхрабрују, чак бих рекао, спречавају ученике и родитеље да се определе за Верску наставу. Посаветоваћу се са браћом архијерејима и представницима других Цркава и верских заједница о томе да ли да јавно објавимо њихова имена и имена школа које на тај начин дискриминишу сопствене ученике. У сваком случају ћемо упутити званично реаговање и надлежним државним органима. Посаветоваћу се са браћом архијерејима и представницима других Цркава и верских заједница о томе да ли да јавно објавимо њихова имена и имена школа које на тај начин дискриминишу сопствене ученике. У сваком случају ћемо упутити званично реаговање и надлежним државним органима“. Извор: porfirije_patrijarh
  11. Беседећи на Видовдан 2022. године на светој архијерејској Литургији у манастиру Грачаница, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на почетку беседе рекао да смо се сабрали овде на Видовдан „да се обратимо св. кнезу Лазару за духовну подршку“ и додао да „овде пред светом Грачаницом, сабран је читав српски народ. Сви су овде данас сабрани кроз свету Литургију, кроз молитву, кроз благодат Божију“. „Када благодат сабира, чак и онда када смо разасути на све стране, ми не само да смо једно, него смо и на једном месту, јер то једно место зове се Христос“ рекао је Његова Светост. Кад год дођемо на овај дан у свету Грачаницу или ходочастимо до српских светиња на Косову и Метохији, „на нама се остварују слике али и лик сина из приче о блудном сину, испуњавају се речи јеванђелисте на нама које гласе 'да изгубљен беше и нађе се' а "када смо овде, на овом месту, знамо, да где год да смо били, колико год да смо се удаљили од овога места – изгубљени бејасмо и нађосмо се“, рекао је Патријрх српски. „Косово и Метохија јесу место нашег рођења“ рекао је Његова Светост и наставио: „Овде смо поникли, овде смо се родили за Христа, родили смо се за Цркву Његову, Јеванђеље Његову, овде смо добили своје име, овде смо добили свој печат – родили смо се за 'систем вредности' који је другачији од многих који нас окружују, који хоће да нам се наметну, који нас саплићу, боље рећи“. Овде смо се родили за систем вредности Јеванђеља, нагласио је Патријарх Порфирије и напоменуо да без Грачанице и Видовдана и свих светиња на Косову и Метохији „ми напросто нисмо оно што јесмо, нисмо оно на шта нас је Господ позвао“, јер ми овде јасно видимо ко смо. „Видовдан је наше око, свети Лазар је наше ухо, светиње косовскометохијске су наш ум – овде видимо, овде чујемо, овде разумемо не само нашу прошлост, не само наше порекло, него разумемо и то шта је наш циљ, зашто смо позвани у овај свет и крштени у име Свете Тројице, које је наше крајње назначење“ рекао је Свјатјејши. А све то јесте тако „искључиво и само због тога што је Христос извор живота, што је Он корен живота и вечности, што с Њим и у Њему ми јесмо оно што јесмо као појединци али и као заједница“ рекао је Патријарх и додао да нам је „у Христу, Његовој речи, Његовом Јеванђељу - дат нам је начин постојања а дефинисан кроз реч о љубави, кроз позив на љубав“. „Љубав је, браћо и сестре, лична карта, најважнија карактеристика“ рекао је у наставку Његова Светост појашњавајући да је „то дато и задато сваком човеку и свима заједно“. „То је заправо једини нормалан и природни идентитет наш, љубав читавим својим бићем према Христу али и љубав према ближњем своме као према самоме себи. А ко је Христов? Онај чија је Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка – тај зна ко је ближњи. Сваки човек је позван да буде наш ближњи, јер Христос је дошао у овај свет да спасе све људе, да призове све у тајну спасења и богоспознања“, рекао је Патријарх спрски. „Ми добро знамо да волети Бога читавим својим бићем значи волети га као што је то чинио св. кнез Лазар и косовски мченици. Да волети ближњег свога као самога себе то опет исто значи - волети свакога човека онако како је то чинио и чиме је живео св кнез Лазар и мученици косовски. Та љубав св- кнеза Лазара, крстолика љубав – сажета је и дефинисана у само неколико једноставних речи – да је свети кнез лазар изабрао веру уместо вечере. „Определио се за Христа, што не значи да је презрео вечеру као символ материјалног света“ додао је Патријарх и појаснио „да Јеванђеље не одбацује овај свет и не одбацује ништа од онога што је Бог створио“, а нашим подвигом и љубављу то треба да буде преображено. „Св. кнез Лазар се определио за веру а не за вечеру зато што је хтео да и вечера добије свој смисао, да вечера не буде клањање било чему што је од овога света, да не буде ништа вредније што је од овога света, од Христа“. „Свети кнез Лазар био је хришћанин православни, православни Србин, јер је био Христов. Стога, вера јеванђељска, вера светолазаревска, сва је у парадоксу, будући да је љубав за многе системе вредности који нам се намећу, нешто што се одбацује, нешто што није корисно, нешто што није профитабилно, нешто што је сулудо и површно. То је оно што нам нуди овај свет“ рекао је Његова Светост. Св. Кнез је знао да све што имамо и јесмо „може постати вечно само ако смо у Христу“ наставио је Његова светост додајући да због тога што то знамо и јесмо „дошли пред свету Грачаницу“, „да се определимо за парадокс вере и љубави“ – да се сви спасу и имају место у нашем срцу. „Позвани смо да будемо браћа са свима, и са Албанцима наравно пре свих, јер овде живимо са њима. И једне и друге Господ је створио, сви смо икона Божија. А сигуран сам да и они знају, уколико верују у Бога, једнога Бога, да и књиге у којим највећим делом верују, на исто позивају – позивају и подсећају на то да само у заједници можемо бити на путу Божијем“ истакао је Патријарх Порфирије. Сви смо једни другима потребни, наставио је Свјатјејши, нико без никога не може и „важно је да то сами разумемо јер имамо то искуство у својој прошлости, да не дозволимо да нас други уче томе, да нас опомињу, да примењују своје методе којима хоће само да постигну да јесмо једни поред других а да они неретко остварују своје циљеве који нису у складу не само са нашим циљевима, него најчешће, што је најважније за нас, нису у складу са циљевима на које нас позива Јеванђеље, са циљевима за које се определио св. кнез Лазар, косовски мученици“, као и бројни светитељи који су „натопили ову свету земљу и молитвом и постом и покајањем и праштањем и сваком врлином“. Патријарх Порфирије је на крају беседе узнео молитву да нас долазећи овде „Господ увек благосиоља и сабира, да се увек враћамо себи из разних својих странпутица с молитвом на уснама и на срцу, с покајањем у души, са спремношћу да праштамо једни другима, са спремношћу да грлимо увек у Христу једни друге, са одлучношћу да пре свега једно и јединствено будемо међусобно“. Само тако се могу градити братства, пријатељства, јединство и заједница са другима. Једном речју, „да имамо љубави на шта нас подсећа и данашње јеванђеље“ – по чему ће нас свет и познати да смо Христови, истакао је Његова Светост. Бладорећи свештенику Бориславу Петрићу из београдског храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, у наставку са Вама делимо беседу Патријарх Порфирија у целини. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће на Видовдан, 28. јуна, Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница и парастос косовским јунацима на Газиместану, речено је Срни у Епархији рашко-призренској. Патријарх Порфирије присуствоваће „Видовданском пјесничком бденију“, које се традиционално одржава уочи Видовдана у порти манастира Грачаница. На Видовдан ће патријарх служити Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем и још 13 епископа. Патријарх српски ће у 13 часова на Газиместану служити парастос косовским јунацима и свим новострадалним мученицима. У Полицијској станици Грачаница Срни је речено да је већ сачињен оперативни план према којем ће више десетина припадника Косовске полицијске службе обезбјеђивати окупљање Срба у Грачаници и одлазак на Газиместан. https://mitropolija.com/2022/06/23/patrijarh-porfirije-i-mitropolit-joanikije-na-vidovdan-u-gracanici-i-na-gazimestanu/
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће Тузлу 25. и 26. јуна 2022. године, где ће присуствовати свечаном обележавању јубилеја - 140 година од изградње храма Успења Пресвете Богородице у Тузли и 170 година од преноса митрополије - епархије из Зворника у Тузлу. Како је најавила Епархија зворничко-тузланска, у суботу, 25. јуна, Епископ зворничко-тузлански Фотије са свештенством, монаштвом и верним народом дочекаће Патријарха Порфирија у храму Успења Пресвете Богородице, када ће бити служен свечани чин доксологије. Наредног дана, у недељу 26. јуна, Патријарх ће у тузланском катедралном храму служити Свету архијерејску Литургију. Подсећамо, Србе у Тузли последњи пут посетио је Патријарх Павле 2000. године и служио Свету Литургију када је дочекана икона Тројеручица са Хиландара. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је јуче у Патријаршијском двору у Београду Надбискупа врхбосанског монс. Тома Вукшића, известила је Инфо служба СПЦ. Током срдачног сусрета патријарх Порфирије је поновио више пута исказан став да верски лидери морају да учине све што је до њих, пре свега својом вером у Бога и молитвом, да сви људи живе у миру и међусобном разумевању. Саговорници су истакли да су изазови са којима се хришћани данас сусрећу широм света велики. Стога хришћани, без обзира којој Цркви припадају, у свакодневним проблемима и изазовима треба да буду потпора и подршка једни другима. Пријему су присуствовали Преосвећени Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; велечасни Јосип Папак, секретар Надбискупа; фра Илија Алаџак, декан београдски; велечасни Михаел Сокол, секретар Надбискупа београдског. Извор: Информативна служба СПЦ
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће Епархију зворничко-тузланску 25. и 26. јуна 2022. године, најавила је Епархија зворничко-тузланска. Патријарха Порфирија у катедралном храму Успења Пресвете Богородице у Тузли дочекаће у суботу, 25. јуна, у 17 часова, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством, монаштвом и верним народом, када ће бити служен свечани чин доксологије. У недељу, 26. јуна, Патријарх Порфирије служиће Свету архијерејску литургију у катедралном храму Успења Пресвете Богородице у Тузли са почетком у 9 часова. Након евхаристијског сабрања биће уприличен културно-уметнички програм и трпеза љубави. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је данас, 26. маја 2022. године, током посете Војној академији у Београду најпре свечано дочекан у Параклису Покрова Пресвете Богородице, потом је обишао Спомен собу, а онда се, у знак благодарности Војној академији за жртву према свом народу, обратио присутнима речима љубави. Овом приликом је Патријарху додељена плакета Војне академије, известила је ТВ Храм. Предавању Патријарха Порфирија присуствовали су генерал потпуковник ванредни професор др Горан Радовановић, ректор Универзитета одбране, пуковник ванредни професор др Срђан Благојевић, начелник Војне академије и ужи колегијум начелника Војне академије и ректора универзитета, кадети Војне академије, кадети Војно-медицинске академије, ученици Војне гимназије и ученици Средње стручне војне школе као и запослени на Војној академији. Овом приликом је начелник Војне академије пуковник Срђан Благојевић уручио Плакету Војне академије Његовој Светости, у знак захвалности на посети. Ректор Универзитета одбране генерал потпуковник ванредни професор др Горан Радовановић уручио је пригодан поклон Његовој Светости, известила је ТВ Храм. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33868
  17. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве. View full Странице
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служили су 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије, преспанско-пелагонијски Петар, повардарски Агатангел, брегалнички Иларион и кумановско-осоговски Григорије, преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, полашко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и изабрани шабачки Јеротеј, у молитвеном присуству Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и Његовог Преосвештенства Епископа стобијског г. Давида. Извор: Информативн служба СПЦ
  19. На позив Његовог Блаженства Aрхиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. маја 2022. године у канонску посету Македонској Православној Цркви - Охридској Архиепископији. Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и свештену пратњу, коју су чинили: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и изабрани шабачки Јеротеј, на Међународном аеродрому у Скопљу дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски г. Петар, Његово Преосвештенство Епископ хераклејски г. Климент и амбасадорка Републике Србије у Северној Македонији гђа Невена Јовановић. У послеподневним часовима, Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан примио је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија са свештеном пратњом у својој резиденцији у Скопљу. Састанку је, поред наведених архијереја, присустовао и Високопреосвећени Митрополит дебарско-кичевски г. Тимотеј. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  20. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.
  21. Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије је 18. маја 2022. године са отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве, који су се сабрали на редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, а на позив председника Републике Србије г. Александра Вучића и најближих сарадника, дошао у зграду Генералног секретаријата председника Републике Србије, забележиле су колеге из ТВ "Храм" АЕМ. Председник Србије је захвалио Патријарху Порфирију на доласку, затим је говорио о притисцима на нашу земљу због тренутне ситуације, позвао на мир и дао реч Његовој Светости. Свјатјејши Патријарх Порфирије се у име браћа архијереја обратио присутнима рекавши "да сви ми осећамо да су времена компликована, да су више него тешка и свакога дана и лежемо и будимо се с питањем када ће доћи крај сукобу у Украјини, да ли то неко зна". "Знајући да тај сукоб у Украјини није напросто сукоб између две земље које би по свему требале да имају могућност заједничког живота, него да је то много дубљи сукоб и са наше тачке гледишта – то није напросто само геополитички сукоб, него је сукоб система вредности, сукоб цивилизација, сукоб који хтели ми то или не и нас доводи у позицију да и ми морамо имати неки свој став" рекао је Његова Светост. Патријарх је нагласио да је "став Цркве пре свега увек став молитве Богу за мир, зато што и прве странице Библије од чињенице да мир у свим могућим правцима или, с друге стране сукоб, зависи пре свега од принципијелно нашег односа према Богу, тј. мира са Богом, а најбољи могући пут да се са Богом миримо и том процесу никад нема краја је пут молитве. Зато и ми као Сабор и као Црква и као појединци, Епископи, трудимо се да се кроз речи молитве обраћамо Богу". Патријарх Порфирије је између осталог рекао и да се "ми као Помесна Црква не поклапамо се са границама једне државе". Поштују се закони свих земаља, али је Црква суочена "са медијским манипулацијама, где у геополитичким контекстима Цркву многи покушавају да злоупотребе, хотећи да злоупотребе и матицу нашега народа Србију, а тј. и онога који је на челу Србије". Хоће да нас прикажу опредељене овако или онако, са мрачним плановима, "што апсолутно није тачно и ми немамо никакву потребу да то демантујемо", јер је то у најмању руку непознавање чињеница и мањак добре воље, рекао је Патријарх. "Ми заиста се трудимо да живимо духом Цркве, духом Јеванђеља и да проповедамо Јеванђеље народу који нам је поверен", али не желимо "да будемо самозаљубљени са илузијом да смо супериорни у односу на било кога, на било који начин. Желимо само да будемо оно што ми јесмо, јер оно што је нама дато то је наше и на том плану и у том пољу најбоље можемо да се потврдимо и покажемо и то нам је циљ", додао је Његова Светост. "Ми смо на овом Сабору, водећи се и идејом мира али и чињеницом да ми када говоримо о томе како верујемо у Цркву кажемо да је Црква једна и верујемо у једну Цркву - водећи се тим начелом, трудимо се пре свега са свим Православним Црквама да живимо у том духу, иако понекад и ту има трзавица и сами знате несугласица, али верујемо да су то пролазне фазе и искушења које јачају јединство" рекао је Патријарх Порфирије и подсетио да смо ми "као СПЦ, 55 година имали раскол са браћом из Македоније, са људима, са браћом за коју могу рећи и сви ми то осећамо спадају међу најблискије нама и обрнуто, и да чак и када смо били у расколу и имали можда неке политичке проблеме то се није до те мере рефлектовало у конкретном животу као на неким другим пољима". "Међутим", наставио је Његова Светост, "молитвама па и жртвом коју је поднео архиепископ Јован и браћа остали из Архиепископије охридске, али и молитвама свих других људи и молитвама оних који су чланови Македонске Православне Цркве били и јесу и њиховог и нашег народа, да дођемо до оног што је показало се чежња и потреба и једних и других - да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство са нама, а то значи у јединство са свим осталим Православним Црквама, тако да и то видимо као једно чудо. Тамо где не очекујете да је нешто могуће, видимо да је могућа интервенција Божија, тако то доживљавамо, зато смо благодарни Богу на томе" нагласио је Патријарх Порфирије. Заблагодаривши Председнику Србије на позиву и топлим речима, Његова Светост је закључио да ће "Црква бити увек отворена за сваку врсту сарадње, на свему што изграђује, што је добро, што је благодет за све грађане државе Србије али и све људе света, а пре свега на свему што нас учвршћује као једно и јединствено", а што је неопходан услов "нашег опстанка". У наставку можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести Редакција радија "Слово љубве" Извор: ТВ "Храм" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/18.05.22 Patrijarh Porfirije - Molimo se za mir u svetu.mp3
  22. Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и архијереје Српске Православне Цркве, данас у 13 часова и 30 минута, у згради Генералног секретаријата председника Републике (ул. Андрићев венац 1), угостиће председник Републике Србије Александар Вучић, саопштено је из Службе за сарадњу са медијима председника Србије. Извор: Службе за сарадњу са медијима председника Србије
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 14. маја 2022. године у поподневним часовима у пратњи архијереја редовном линијом Железница Србије у Сремске Карловце, једну од три катедре патријараха српских, где ће данас и сутра бити одржана свечана прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије. Патријарх Порфирије стигао у Сремске Карловце (фото) Вечерње богослужење у Саборном храму Светог оца Николаја (фото) Предстојатеља Српске Православне Цркве на железничкој станици у Сремским Карловцима дочекали су Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, представници локалних власти, свештенство, монаштво и верни народ. Његова Светост Патријарх се довезао кочијама до Патријаршијског двора праћен архијерејима, званичницима, децом и народом. После свечаног пријема у Патријаршијском двору биће служено вечерње богослужење у Саборном храму Светог оца Николаја. Како је предвиђено програмом прославе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће затим у знаменитом сремскокарловачком Патријаршијском двору отворити мултимедијалну изложбу под називом „Један век од васпостављања Српске Патријаршије 1920–2020“. Сутрадан, у недељу 15. маја 2022. године, у 8.30 часова у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског, Његова Светост Патријарх г. Порфирије ће началствовати светом архијерејском Литургијом, као и чином призива Светог Духа на којој ће му саслуживати архијереји, чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који ће прву свечану седницу одржати одмах по богослужењу у престоној дворани Патријаршијског двора. У 12.00 часова на градском тргу испред Патријарашког двора и Саборне цркве биће одржана свечана академија која ће бити отворена читањем Саборске посланице поводом великог јубилеја. СПЦ
  24. http://www.spc.rs/files/u5/dsc_2744-1080x675.jpgУ знаку дубоке вере у Христа Васкрслог и љубави и поштовања према небеском заштитнику и покровитељу града под Требјесом 12. маја 2022. године, на дан Светог Василија Острошког, улицама Никшића је прошла Световасилијевска литија, која се традиционално одржава од 1996. године у спомен на дан када су Светитељеве мошти походиле тај град (фотогалерија). Свенародну литију, која је кренула испред Саборног храма Светог Василија Острошког, предводио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у пратњи надлежног архијереја Преосвећеног Епископа будмиљанско-никшићког г. Методија, У литији, која се кретала градским улицама, учествовали су и високопреосвећена господа митрополити крфски, паксонски и Диапонтијских острва Нектарије и црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, буеносајрески и јужноамерички Кирило, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, ремезијански Стефан. Са многобројним свештенством и монаштвом у свештеном ходу у славу Бога живог, а у част Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, било је десетине хиљада верника, као и председник општине Никшић г. Марко Ковачевић и председник Скупштине општине г. Немања Вуковић, преставници јавног, друштвеног и културног живота. Литија је заустављена на централном градском тргу, одакле су упућени благослови и молитва за здравље и напредак сабраних и њихових сродника, житеља града, али и целога света. Сабранима се прво обратио владика Методије који је заблагодарио патријарху Порфирију и браћи архијерејима на доласку и свима пожелио добродошлицу: -Ваша Светости, нека данас засија радост свеопште љубави у овај лијепи и добри дан, који нам је Господ дао неизмјерном милошћу и мудрошћу својом, да вас срдачно дочекујемо са цјеливом љубави у Христу, чистога срца испуњеног вјером у Сведржитеља васељене и повјерења у братску заједницу Цркве наше на чијем највишем трону сједите. Епархија будимљанско-никшићка осам вјекова буди у народу нашем исконско памћење које смо живјели и на коме смо створили све што смо створили и постали оно што јесмо данас – дјеца Божја, дјеца Светог Саве и Светог Василија и браћа свима. Ваша Светости и браћо архијереји, са љубављу и радошћу вас данас срећемо, торжественим славословљем вас дочекујемо и свима вам желимо снагу и сваку помоћ од Господа у добрим дјелима и почецима. Добродошли у ове свете дворе славе Божје, свете дворе славног рода нашег. Ваша Светости, молим вас да нас, нашу земљу и сав народ наш благословите светим патријарашким благословом и нека Господ и Свети Сава и Свети Василије руководе вашим архипастирским радом и вашим животом у у цјелини. На многаја љета! Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је прво све поздравио најрадоснијим поздравом Христос васкрсе — Ваистину васкрсе, поручивши свим народима, свим људима да се радују јер Господ Живи васкрсе ради нас људи и ради нашег спасења, ради свих људи и сваког човека, независно од тога ком народу припада, независно чак и од тога на који начин се Богу моли: -Христос васкрсе ради свих људи, ради читаве твари, да све претвори у Цркву, да све претвори у простор присуства благодати Божје. И ево, браћо и сестре, заиста васкрсе Господ и донесе све нама људима за чим смо трагали кроз векове. Победио је смрт и учинио да у нашим животима никада више мрак и тама немају последњу реч. Учинио је да никада више у нашим животима нема последњу реч зло, него да последњу реч увек има светост, да последњу реч има добро у нашим животима. Господ је победом својом над смрћу учинио да никада више самоћа, мржња међу нама људима нема последњу реч, него је учинио да заједница, да љубав имају последњу реч и да се све на заједници и љубави у нашим животима заснива. Учинио је, једном речју, да смрт није последње што можемо рећи о себи. Учинио је да нису случајне околности обличиле наше животе и да смо се онда у једном тренутку претворили у ништавило, него да живот има последњу реч у нашим животима, тј. са у Христу истина, правда, слобода, љубав, лепота и живот имају последње што ћемо рећи о себи. -Пуна четири дана налазим се на стопама које је оставио Свети Сава у нашем народу и идем по траговима корена које је дубоко засадио Свети Сава у нашем народу. Он је засадио корен, али многи светитељи Божји који красе календар наше Цркве, а јесу синови из српског православног рода, изникли су из тог светосавског корена. Служио сам Литургију у Милешеви, био у Пљевљима, а онда био у светосавској Херцеговини и служио јуче и данас у манастиру Светог Василија Острошког, служио код његових моштију. Ево данас, у светосавској и световасилијевској насеобини, граду његовом Никшићу, овде имам прилику да доживим круну духовне радости. Сви пастири наше Цркве у себи носе бригу и зебњу какав је наш народ и да ли је на путу Светог Саве, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, али данас и јуче била је прилика да виде реке људи из свих крајева где живе православни Срби, али не само православни, који се сливају у смирењу с љубављу ка Светом Василију Острошком. Тако и они који нису крштени, који не припадају Православној Цркви, а притичу смирењем, вером, надом и љубављу Светом Василију бивају исцељени. Управо због тога што светитељ Божји мисли умом Христовим, гледа очима Христовим, куца срцем Христовим, тј. живи Христос у њима и они живе Христом и отуда по љубави превазилазе све границе, превазилазе све поларизације, превазилазе сваку врсту неспоразума који постоје међу људима. Свети Василије Острошки јесте Христов човек и зато он заступа пред Христом сваког оног који га са вером и надом и љубављу замоли да се моли Господу за њега, поручио је Његова Светост Патријарх и истакао: -Треба да се увек окупљамо у својим храмовима, да ту приносимо своју тугу и све што нам недостаје, своје неуспехе и своје грехе пред лице Божје, али исто тако да примамо и утеху благодаћу Божјом, да примамо и радост у храму Божјем и да увек прибегавамо, кад год можемо, острошкој светињи, да тамо молимо Светог Василија да буде са нама, да нас просвећује и освећује, да донесе мир међу нас, мир у наше душе, да светост буде и циљ нашег живота и да знамо да мира нема без мира са Богом, да мира нема без покушаја и труда да живимо по јеванђељским заповестима, да мира нема ако не праштамо једни другима, да мира нема ако се не молимо једни за друге, ако не тражимо опроштај једни од других, да једном речју мира нема без мира са Богом. Када се миримо са Богом, држећи се закона Јеванђеља, заповести јеванђељских, увек ћемо се мирити једни са другима и бићемо у миру и са читавом творевном. Господ нека донесе мир међу нас, међу све људе света, а нарочито тамо где људи страдају и у наше време од оружја, да престане употреба оружја и да почне да говори језик љубави, језик срца, језик мира, језик Христов. Живели и да сте сви Богом благословени молитвама Светог Василија Острошког. Христос Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...