Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'порфирије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Наша религија је савршено и дубоко филозофска. Једноставно је и највредније. Стога, трудите се у духовном животу, једноставно, нежно, без насиља. Душа се освећује и чисти проучавањем речи Отаца, учењем напамет псалама, појањем, молитвом. Зато се предај овим духовним стварима и остави све остало. Два су пута која нас воде ка Богу - тежак и напоран са жестоким нападима на зло, и лак, са љубављу. Много је оних који су изабрали тежи пут и проливали крв да би примили Духа Светога, док нису достигли велику врлину. Сматрам да је најкраћи пут онај са љубављу. Прати га и ти. Можете направити још један покушај. Учите да се молите и тежите напредовању у љубави према Богу и Цркви. Не борите се да протерате таму из своје душе. Отворите рупу да пустите светлост унутра и тама ће нестати. Исто важи и за страсти и слабости. Немојте се борити против њих, него их претварајте у силе кa презирању зла. Задовољите се правилима, богослужењем, божанском љубављу. Све свете књиге наше Цркве, Молитвеник, Часослов, Псалтир, Минеји, садрже свете речи љубави према нашем Христу. Када се са чежњом предате овом напору, ваша душа ће бити освећена на благ, тајни начин, а да ви тога не будете свесни. Овим проучавањем ћете полако стећи кротост, понизност, љубав и ваша душа ће бити благословена. Не бирајте негативне начине за своју корекцију. Не треба да се плашите ђавола, пакла, или било чега. Они стварају реакцију. Поента није у томе да седите и напрежете се да бисте се побољшали. Сврха је живети, проучавати, молити се, напредовати у љубави, у љубави Христовој, у љубави према Цркви. То је оно свето и лепо што радује и ослобађа душу сваког зла, настојање да се сједини са Христом. Љубити Христа, чезнути за Христом, живети у Христу, као апостол Павле који је рекао -„не живим ја, него живи у мени Христос“. То би требало да буде ваш циљ. Други напори да буду тајни, скривени. Оно што треба да превлада јесте љубав према Христу. Нека ово постоји у вашем уму, у мислима, у машти, у срцу, у вољи. Нека овај напор буде још интензивнији, како бисте срели Христа, како би се сјединили са Њим, како би Га загрлили у себи. Оставите све слабости, да супротни дух не сазна и да вас не потопи у тугу . Не покушавајте да их се решите. Такмичите се са мекоћом и једноставношћу без стегнутости и стреса. Зар и сам не кажеш - сад ћу се напрегнути, молићу се да добијем љубав, да будем добар итд. Не треба да се трудите да будете добри. На тај начин ћете још горе реаговати. Све треба радити нежно, без напора и слободно. Зар не кажеш - Боже избави ме од овога (нпр. љутња, туга). Није добро молити се нити размишљати о специфичној страсти, јер, нешто се дешава у нашој души и ми још више бивамо увучени. Појури напред да савладаш страст и видећеш како ће те она загрлити, стиснути и нећеш моћи ништа. Немој се директно борити против искушења да оде. Тада му придајеш важност и искушење се учвршћује, јер ти више мислиш и бринеш о њему. Запамтите шта Свето Писмо каже: „Не дај да лева рука твоја зна шта ради десна рука твоја“. Нека сва ваша снага буде усмерена на љубав према Богу, на богослужење, на везаност за Њега, и ослободићете се зла и слабости. Постоје и други начини, као што је сећање на пакао, ђавола и смрт. Тако из страха и прорачуна избегаваш зло. Ови начини су заморни, изазивају реакцију и често имају супротан ефекат. Душа, чак и када је осетљива, радује се љубави и узбуђена је, она јача и преображава све негативно и ружно. Мени је дражи лакши пут, односно начин на који то постижемо проучавањем канона Светих. У правилима ћете наћи начине како су то радили светитељи, верници, подвижници и мученици. Они су своја срца у потпуности предали Христу и Његовој љубави. Хајде да и ми учинимо исто. Да украдемо њихов пут. Свети Порфирије Кавсокаливит https://www.vimaorthodoxias.gr/didaxes-geronta-porfyriou/agios-porfyrios-kaysokalyvitis-na-agonizesthe-me-apalotita-kai-aplotita/#
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је 5. марта 2023. године у крипти храма Светог Саве на Врачару предавање на тему "Недеља Православља – тријумф истине". Уводно слово предавања одржао је презвитер др Србољуб Убипариповић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, забележио је репортер Радија "Слово љубве" Марко Весић. Део предавања Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у крипти храма Светог Саве Поред бројног верног народа, предавању су присуствовали и Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и јегарски Нектарије, као и архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић и народни посланик Сања Лакић. Радио "Слово љубве" ће предавање Његове Светости емитовати у понедељак 06. марта 2023. године од 21 час, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве
  3. Владика Порфирије изабран за новог патријарха RS.SPUTNIKNEWS.COM Митрополит загребачко-љубљански Порфирије нови је патријарх Српске...
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије учествовао је 26. фебруара 2023. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару у акцији добровољног давања крви. У акцији, коју су организовали Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви Србије, поред многобројних добровољних давалаца крви учествовао је и Преосвећени Епископ марчански г. Сава. Са благословом Његове Светости Патријарха, акција је спроведена и у београдским храмовима Светог Јована Владимира, Светог Василија Острошког, Вазнесења Господњег и Рођења Пресвете Богородице. Извор: Информативна служба СПЦ
  5. Непосредно упознат од стране Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована, као и других свештеника из Сирије и Турске, са веома трагичним последицама земљотреса, а посебно са чињеницом да је Сирија остала готово без икакве помоћи, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одлучио да понови апел верном народу да приложи новчану помоћ у готовини у храмовима или на рачун Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке бр. 205-58219-31 и бр. 265-1630310006939-56. Помоћ ће бити упућена тамо где је најпотребнија, без обзира на то како се Богу моле они који трпе од последица земљотреса. Извор: СПЦ.РС
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће Свеноћно бденије уочи празника Сретења Господњег, 14. фебруара 2023. године у 20 часова, у крипти храма Светог Саве (храм Светог Великомученика Кнеза Лазара), на коме ће појати атински хор "Тропос" заједно са хором обједињених српских појаца, саопштила је Информативна служба СПЦ. Хор "Тропос" важи за један од најбољих, а по многим познаваоцима и јесте најбољи хор који поје древно црквено, византијско појање. Константин Ангелидис, учитељ црквене музике и теолог, ради изучавања и промоције византијске црквене музике основао га је у Атини, крајем 2005. године. Хор je појао на богослужењима, али је наступао и на концертима, у више од двадесет земаља. Оснивач и чланови хора се посебно диче појањем на богослужењима у манастирима Свете Горе, Свете земље и у манастиру Свете Катарине на Синају. Овај хор је снимио и објавио 29 компакт дискова са делима класичног појачког репертоара насталог од 13. века до данас. Више о хору Тропос можете сазнати на http://troposchoir.gr/ или на њиховом каналу на Јутјубу: https://youtube.com/channel/UC4ih0cuyab4ZaJlwbkG3umA. Извор: Информативна служба СПЦ
  7. У суботу, 11. фебруара 2023. године, у храму Светог Саве на Врачару, на пригодној свечаности која ће почети у 10 часова, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће поделити 3000 светосавских пакетића ученицима првог и другог разреда београдских основних школа, саопштила је Информативна служба СПЦ. Позивамо медије да: 1) извештавају са овог догађаја, 2) не објављују најаву како се не би стварала прекомерна и беспотребна гужва, 3) екипе акредитују на [email protected], a акредитације преузму у 9 часова на северном улазу у храм и потом оду на предвиђено место у храму. Извор: Инфо служба СПЦ
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. фебруара 2023. године Саборни храм Светог Васкрсења Христовог и Академију Светог Саве у Чикагу. Његову Светост Патријарха, у чијој свештеној пратњи су били Преосвећени Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић, у порти велелепног храма дочекали су Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, са свештенством Саборног храма и многобројним парохијанима. Најмлађи чланови парохије, обучени у српску народну ношњу, дочекали су свог Патријарха хлебом и сољу, по традиционалном обичају из Старог краја. Уследио је свечани чин доксологије који су служили свештеници и ђакони Саборног храма. Патријарх српски г. Порфирије је затим посетио Академију Светог Саве, парохијску школу у којој се настава одвија према двојезичном плану рада. Том приликом, ученици и наставници су пожелели Патријарху српском добродошлицу и изразили захвалност на архипастирском благослову. У жељи да Патријарху покажу стечена знања и вештине, а посебно љубав према Мајци Цркви и далекој Отаџбини, ученици Академије Светог Саве су извели богат културно-уметнички програм не скривајући радост због сусрета са својим Патријархом. Његова Светост Патријарх је домаћинима заблагодарио на срдачном дочеку и посебно изразио радост због приказаног знања и умећа ученика школе, а нарочито њиховог познавања српског језика и културе. Такође, патријарх Порфирије је захвалио владици Лонгину и чикашком свештенству на труду и бризи за поверену им паству. Његова Светост Патријарх се затим упутио, заједно са својом свештеном пратњом којој се придружио и Преосвећени Епископ далматински г. Никодим, у Шеревил, где ће бити одржана донаторска вечера за манастир Крку, древну српску светињу у Далмацији. Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 30. јануара 2023. године, у пратњи преосвећене господе епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина и канадскoг г. др Митрофана, манастир Нову Грачаницу и Богословски факултет Светог Саве у Либертивилу. Патријарх Порфирије је том приликом разговарао са професорима и студентима о начинима унапређења рада једине српске богословске школе на простору Сједињених Америчких Држава. Извор: Информативна служба СПЦ
  10. У наставку посете Сједињеним Америчким Државама, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 29. јануара 2023. године у Чикаго. Његову Светост Патријарха са свештеном пратњом, коју чине Преосвећени Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић, на аеродрому у Чикагу дочекао је Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин са свештенством, монаштвом и верним народом. Наредних дана патријарх Порфирије ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе Српске Православне Цркве на северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената тог факултета. Планиран је и сусрет Његове Светости са надлежним епископима Српске Православне Цркве на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници на Трећем језеру. Извор: Информативна служба СПЦ
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 25. јануара 2023. године цркву Светог Саве у Њујорку и том приликом се упознао са током радова на обнови цркве тешко оштећене у пожару на Васкрс 2016. године. Како стоји у објави на Патријарховом Инстаграму у пратњи Његове Светости били су Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић. У разговору са протојерејом-ставрофором Живојином Јаковљевићем, старешином храма; г. Вељком Добриловићем, председником Црквене општине њујоршке; и г. Марком Јовановићем, чланом Управног одбора; закључено је да је у протеклих шест година обављен значајан део радова, али да је преостало још веома много посла који изискује већу ефикасност и ангажованост у обнови цркве Светог Саве. Извор: Инстаграм патријарха Порфирија
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отпутовао је данас, 24. јануара 2023. године у Сједињене Америчке Државе, где ће, како је програмом посете предвиђено, боравити до 5. фебруара, известила је Информативна служба СПЦ. Свештену пратњу Његове Светости ће том приликом чинити Његово Преосвештенство Епископ канадски г. др Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон др Драган Радић. Планирано је да Његова Светост од 24. до 28. јануара посети парохије и Црквено-школску општину Светог Саве у Њујорку, које му је Свети Архијерејски Синод поверио на духовно старање све до потпуне нормализације тамошњих прилика. Патријарх г. Порфирије ће се на лицу места упознати са процесом обнове Саборне цркве Светог Саве у Њујорку, која је изгорела у пожару на Васкрс 2016. године. У Њујорку ће, на сам дан празника, Његова Светост Патријарх служити свету Литургију, а потом ће присуствовати свечаној прослави Светог Саве – патрона тамошњих православних Срба. Током боравка у Њујорку, Његова Светост ће одржати више састанака у вези са обновом богослужбеног живота православних Срба у Њујорку, као и са обновом Саборне цркве Светог Саве. У другом делу посете, од 29. јануара до 4. фебруара, Његова Светост Патријарх ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе СПЦ на Северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената овог факултета. Планиран је и сусрет Патријарха Порфирија са надлежним епископима СПЦ на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници. Његову Светост Патријарха г. Порфирија ће током боравка у Сједињеним Америчким Државама, у свим пословима епархијског архијереја Архиепископије београдско-карловачке, замењивати Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је вечерас 4. јануара 2023. године, у крипти Храма Светог Саве, уручио божићне пакетиће многобројној дечици. У организацији Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке и Храма Светог Саве већ традиционално деци из вишедетних породица и деци без родитељског старања се уручују божићни пакетићи. И ове године поделу пакетића су помогли чланови организације "Наши Срби - Our Serbs" из Чикага на челу са председницом г-ђом Кети Фенслоу. У уметничком делу програма наступио је дечији хор "Славујчићи" под управом сестара Марине и Марије Гобовић. На крају су Патријарх и г-ђа Фенслоу поделили пакетиће присутној дечици. Догађају су присуствовали епископ ремезијански г. Стефан, братство храма Светог Саве, добротвори, волонтери, гости и многобројна дечица. Вест у изради. Извор: Радио Слово љубве
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је са запрепашћењем примио вест да су му власти у Приштини данас забраниле да пред велики празник Рођења Христовог, који прославља цео хришћански свет, допутује у Пећку Патријаршију, која је прво и вековно седиште Српске Православне Цркве и манастир коме је Патријарх игуман, тојест старешина. Патријарх Пофририје не одустаје од намере да служи божанствену службу у Пећкој Патријаршији и очекује да ова крајње дискриминаторска одлука буде стављена ван снаге и да се престане са гажењем људских права и верских слобода православних Срба који живе у Покрајини, на земљи својих предака, где српски народ у континуитету живи најмање хиљаду и пет стотина година. Његова Светост Патријарх г. Порфирије се моли Богу за мир и добру вољу међу свим људима, а посебно се моли да завлада мир међу Србима и Албанцима на Косову и Метохији, где вековима живе заједно. Из Кабинета Патријарха српског https://spc.rs/patrijarh-porfirije-vlastima-u-pristini-prestanite-sa-gazenjem-ljudskih-prava-i-verskih-sloboda-pravoslavnih-srba/
  15. Поводом празника Хануке, који у јеврејској традицији обележава сећање на победу у великом устанку против окупатора и ново освећење Храма, али уједно представља и символ слободе, светлости и наде у бољи живот, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је најискреније честитке Главном рабину Јеврејске заједнице Србије г. Исаку Асиелу и члановима јеврејске заједнице, са жељом да га сви Јевреји расути по читавом свету, проведу у миру, благостању и радости. - Нека овај велики јеврејски празник буде наговештај нових времена у којима ће се људи препознавати као браћа, а да тежња ка миру и заједничком животу прожетом међусобним уважавањем и поштовањем Богом дарованих раличитости постане трајни садржај наших душа - наводи се у честитки патријарха Порфирија. Извор: СПЦ
  16. „Стојте у једном духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27). Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава Његова мука и патња постаје наша; да сaстрадавамо као што он састрадава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање. Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио. Колико ли је само проблема решено и колико ли је грехова избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку? Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога - желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3). То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/search/label/Старац Порфирије
  17. Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, 21. новембра 2022. године, на празник св. Архангела Михаила, служио свету Литургију у Саборном храму посвећеном овом небеском Архистратигу у Београду, извештила је Бојана Јовановић новинар-водитељ радија "Слово љубве". Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа викарни Епископи хвостански г. Алексеј и марчански г. Сава, затим изабрани епископ јегарски архимандрит Нектарије, архимандрит Данило директор Патријаршијске управне канцеларије и старешина Саборног храма, архимандрит Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, протојереј проф. др Зоран Ранковић декан ПБФ у Београду, братство Саборног храма и други свештенослужитељи, уз бројни благочестиви народ и појање хора Првог Београдског Певачког друштва. Његова Светост је у беседи истакао да је у сваком животном контексту неопходан поредак и поучио да треба да будемо слични анђелима - да имамо веру која је поверење у Бога. Завршни део беседе Патријарха Порфирија: Додела грамате г. Белићу: Патријарх Порфирије је са домаћином славе ове године, г. Предрагом Белићем и свима сабранима, преломио славски колач и на крају посебно поздравио многобројну дечицу која су се сабрала данас. Извор: Радио "Слово љубве"
  19. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на свечаности која ће бити одржана 15. новембра 2022. године у 12 часова на великој сцени Народног позоришта у Нишу, биће уручена Плакета мира коју додељује Хуманитарна организација "Нађи Раула" из Ниша. Управни одбор те организације једногласно је донео одлуку да Плакета мира буде додељена Његовој Светости Патријарху г. Порфирију, кога су предложили ученици Средње стручне школе и Основне школе Радоје Домановић из Ниша и група студената са више факултета Универзитета у Нишу. Они су у образложењу истакли да их Патријархов рад задивљује, инспирише, мотивише и чини поносним, посебно на пољу његовог добротворног рада и отворености Српске Православне Цркве према младима. Организација Нађи Раула, основана 2011. године у част великог хуманисте Раула Валенберга, бави се добротворним радом и до сада је помогла велики број инстутуција, појединаца, угрожених породица, а посебну пажњу посвећује промоцији младих талената, будућих научника. Организација сваке године додељује награду Светислав Милић – младима од срца у шест категорија: наука и образовање, култура и уметност, хуманитарне активности, мирна борба за људска права, спорт, институција године и специјална признања. Награду додељују млади чланови организације, ученици и студенти који су претежно млађи од 30 година. Добитници Плакете мира предходних година били су Хери Робертс, Тамара Вучић, Хакон Виум Ли, принцеза Љубица Карађорђевић и други. Извор: Информативна служба СПЦ
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 16. октобра 2022. године светом Литургијом и чином освећења обновљеног Саборног храма Светог Николаја Мирликијског у Вуковару. Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит будимпештански и мађарски г. Иларион из Московске Патријаршије и преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, славонски Јован, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан. Обраћајући се присутнима, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је поручио: -Браћо и сестре, верни народе Божји, један древни антички путописац обилазећи многе крајеве упознао је многе разне народе и видео је да сваки народ има неку своју специфичност и да се у понечем разликује од других. Исто тако је констатовао да постоји нешто што је јединствено за све народе и поред свих различитости, а то је чињеница да је сваки народ имао одређено место за молитву, место одакле се обраћао Богу, место за самопосматрање себе и место за формирање свог система вредности. Шта нам то казује, драга децо духовна? Већ ово историјско сведочанство нам открива ту велику истину да је човек створен по слици и прилици Божјој и да није само биолошко, материјално и потрошачко биће, биће створено за пролазни свет, биће које смисао постојања не може пронаћи само у трошним и уским, крхким и сеновитим облицима овог привременог света. Човек је, најпре и изнад свега, духовно биће жедно вечног смисла, биће које се човеком зове зато што је челом окренуто ка веку, вечности, зато што смисао проналази у ономе што надилази пролазно. Као боголико створење, човек је, пре свега, створен за вечност, да вечношћу осмишљава своје историјско постојање. Пуноћу живота стиче једино у заједници са Богом, а то је живот у складу са оним што је Бог створио и наменио за човека. И баш зато што је у људско биће утиснут печат Божји, сваки човек и сваки народ – чак и када не постоје могућности или способности за свесну артикулацију глади за Богом – чак и тада, дакле, у одсуству јасне представе о Богу, он успоставља своју богомољу, светињу, пројављујући из свог боголиког бића потребу за вечним оригиналом. То је место сусрета и мирења са Богом, а самим тим и са собом, са природом и са другим људима. Ову истину јасно видимо у радосној поруци Јеванђеља Христовог да је та глад, боготражитељство, вера и чежња за божанским, управо чежња деце за својим небеским Родитељем без кога нема истинског живота. И као што сви народи имају места сусрета са Богом, и ми Срби имамо такво место на којем се као појединци и заједница срећемо са Богом. То је наш православни храм у којем се Божјом речју, кроз благословену материју, напајамо вечним смислом како бисмо и ми били аутентични сведоци Јеванђеља Христовог и градитељи мира. Зато у храм долазимо да станемо пред лице Бога Живога и пронађемо смисао свега што јесмо и што ћемо бити; да тражимо храну за своје најдубље, егзистенцијалне, духовне потребе; да из дубине ослушнемо реч Божју и схватимо какви треба да будемо, шта је исправно, а шта није; да познамо шта треба да променимо и поправимо; какви да будемо према себи, а какви према онима који су другачији од нас. На нама је, међутим, да то што чујемо, учинимо нашим искуством, нашом свакодневицом; да одлучимо да ли ћемо заиста бити деца Божја, једном речју прави хришћани, или ћемо то бити само спољашњим именом и декларативно. И управо ту, на месту молитве, у храму Божјем, нама се откривају непогрешива упутства. Ми по вери нашој, по дару Божјем, постајемо способни да схватимо на шта нас Господ позива – да се од двоумљења између суштинског и формалног хришћанског живота одлучимо да заиста будемо деца Божја која ће са поверењем у Бога и љубављу према Њему духовно узрастати. И тај надахнути и узвишени пут тражи од нас напоре равне онима које је, како смо у данашњем Јеванђељу чули, уложио Свети апостол Петар послушавши Господа да после непроспаване и напорне ноћи, после безуспешног риболова, пошто је већ спаковао опране мреже, још једном покрене лађу и спусти мреже на дно. Колико смо пута, браћо и сестре, безуспешно покушавали да учинимо нешто да будемо људи, пре свега, достојни свог боголиког звања и колико пута при свему томе нисмо добро ослушнули реч Божју која у само две заповести сажима сав закон и пророке заповедајући: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“, и још говорећи: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Колико пута, ми попут Петра, ништа нисмо могли да учинимо, јер су нас разна искушења спречавала да истински чујемо и онај део Христове речи који наше срце позива на бескомпромисну љубав према свакоме: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне; да будете синови Оца својега који је на небесима“. Реч Божја позива на жртву, на подвиг, на крст; она нас позива да попут апостола Петра будемо истрајни и послушни. На први поглед та реч се чини тешком, недостижном и непрофитабилном у свету у коме живимо, који је неретко запљуснут завишћу, мржњом, љубомором, похлепом, егоизмом, себичношћу, окамењеношћу и хладноћом срца. Ту реч човек не може испунити сам из себе, само својим моћима. Господ, међутим, каже: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“. Толико је велика жеђ за јеванђељем у овом сломљеном и напаћеном свету да смо позвани управо сада, чак и упркос свим слабостима и сумњама, усред наших текућих, заузетих и компликованих живота, да чујемо реч упућену апостолу Петру: „Не бојте се!“. Дакле, тамо где има вере, поверења у Бога и спремности и одлучности да се одговори на позив Божји човек није сам, са њим је благодат Духа Светог и он од сваке своје помисли речи и дела чини богослужење, служи Богу и људима. Тада Бог човеку даје снагу и радост, заједно дејствује са њим. Тада се испуњују речи: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“. Данас смо благословени, јер смо сабрани на једном таквом месту које су наши преци одредили да буде место светиње и узношења молитве. Сабрани смо у обновљеном православном храму посвећеном Светом оцу Николају, који су ваши прадедови у другој половини 17. столећа подигли на овом месту, а после чега су, средином 18. века, изградили ову цркву какву данас видимо. Помолили смо се данас и за ваше претке и пред Господом заблагодарили на труду владике Херувима и његових блажених претходника, свештеника и верника, свих који су ову цркву довели у овако великолепно стање после њеног разарања минама у септембру 1991. године. Подједнако ме радује чињеница да је обновљен и самостан, манастир фрањевачке браће у Христу. Радује ме што се обнавља овај град и његова околина. Прекјуче сам служио у Пећкој Патријаршији, где се налази велика, веома лепа и позната фреска Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Гледајући ту икону помислио сам на вас, драга браћо и сестре, на ваш Николајевски храм и на данашњи дан у коме смо благословени, јер смо сабрани на светој Литургији. Размишљао сам о том дивном промислу Божјем да је управо овај храм, на овом месту, посвећен светитељу Николају који на чудесан начин спаја православни Исток и католички Запад. Стога не чуди да су ваши преци изабрали управо њега да буде покровитељ овог храма и овог места или је баш он, по промислу Божјем, одабрао себи место за неуморно сведочење и грађење мостова међу људима и народима, као и грађење Божјег мира. И у овоме Николајевском храму, као дому Божјем, служили смо данас свету Литургију, трпезу самог Бога. Јасно је, стога, зашто је света Литургија догађај измирења свих и откривање тајне и смисла свега света, који је створен да буде хармонија лепоте и место мира Божјег. На Литургији се миримо са Богом, са собом, са другим људима, тј. ближњима и са читавом творевином. Важно је да то знамо увек, али нарочито данас овде у Вуковару, где још увек нису залечене ране ратних патњи и губитака многих жена, мушкараца, многе вуковарске деце; где још увек нису у потпуности обновљени и излечени односи међу људима, његовим грађанима. Данас смо отворили срце овог храма и своја срца да бисмо – и кад нас било људи или околности обесхрабрују – молитвом видали своје ране изазване страдањима и губицима, али исто тако саосећали са ранама и страдањима наших суседа и комшија; да бисмо се у молитви сећали својих жртава, али исто тако поштовали и жртве наших суседа и комшија. Природно је и логично да се свако сећа својих жртава и да их поштује, али онај који поштује жртве другог, једнак је ономе ко се жртвује за другог, тј. за ближњег. Такви су нам узор, а они који чине насиље над беспомоћним људима, било у рату или у миру, достојни су сваке осуде и презира. Морамо се молити за сваког пострадалог, за сваку невину жртву у овом граду и за сам град Вуковар, јер су молитва и хришћанско праштање једини пут исцеливања рана свих. Зато вас све позивам данас да упалимо свећу за сву нашу пострадалу православну браћу и сестре, али исто тако да упалимо свећу за све невино пострадале Хрвате римокатолике. Пред Богом су сви људи исти, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не обраћа пажњу на то да ли се неко зове Мате или Матеј, Јосип или Јосиф, Иван или Јован, него као свога препознаје само онога који има чисто, смирено и милостиво срце и који твори мир. Када се у молитви поред својих жртава сећамо и страдалих суседа, Хрвата католика, обрадоваће се тамо на небу и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога блажени гладни и жедни правде додао блажени милостиви, јер ће бити помиловани, а потом блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божји. Лично се молим за све пострадале, палим непрестано воштаницу мога срца за страдале у Глини, Јадовну, Груборима, Вариводама, Паулином Двору, у Воћину, Медаку… Једнако се молим и за оне пострадале у Овчари, Шкабрњи, Ловасу, Широкој Кули, Баћину, Сотину и многим другим стратиштима. Молим се и за све нестале, без обзира ком народу припадају, од 1991. до 1995. године у страшном и несретном рату на овим просторима. Другог пута осим пута молитве и праштања немамо. То је пут који нам утире сам Господ и на који нас позива Његово Јеванђеље. Зар се не обраћамо Богу молитвом Оче наш свакога дана? И зар у тој молитви не стоји опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо нашим дужницима. Зар нас сам Христос недвосмислено и јасно не подстиче да волимо и оне који су против нас? Истинска и искрена молитва је једини лек рањенима, она премошћује сваку удаљеност. Једино питање које себи треба да поставимо, јесте – да ли смо хришћани, и да ли, иако слаби људи, верујемо ономе што нам Бог открива као закон нашега духовног и тиме телесног живота? Ако смо хришћани, вером знамо да је у жртви и љубави, у крсту, већ присутна сила победе и васкрсења. Као деца Божја, као они који верују Господу Христу, не можемо препустити онима који имају полуге моћи од овога света да нам решавају питања нашег живота, да нам уређују међусобне односе, одређују прошлост, садашњост и будућност, без обзира да ли су те полуге политиколошке природе или долазе из других сфера моћи. У најмању руку се може рећи да су циљеви тих полуга различити од циљева Јеванђеља, а то значи од смисла наше хришћанске вере. Ми смо упућени једни на друге, упућени смо на то да делимо исти простор и једни другима смо потребни. Само онда када смо свесни чињенице да нас је Бог створио и да постоји Његов план о сваком човеку тада разумемо право достојанство своје и других људи. Када, пак, не прихватамо план и намеру Божју о себи и другом човеку, тада не препознајемо своје вечно назначење и другог као свог вечног ближњег, па зато неретко видимо другог као непријатеља и супарника. Стога, браћо и сестре, треба опет и изнова да поставимо себи питање, да ли смо истински хришћани и да ли верујемо у промисао Божји? Знамо да јесмо и зато верујемо да ће Бог отворити очи наших срца да разумемо молитвене речи Христове упућене Богу Оцу да сви једно буду, које су за нас хришћане императив и позив. Имајући ове Христове речи на уму, молим се, носећи вас све у срцу, да као први корак на путу који нас води ка том циљу, својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на све недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Свестан сам да је ово што говорим само почетак пута који називамо помирењем и желео бих да тога будемо свесни сви, а дозволите да кажем, нарочито ми, представници Цркава и влада. Није ни храброст, а камоли мудрост, бити против тог пута помирења. Тај пут је потребан овом граду, али и ширем простору који је оптерећен тешким теретом сећања и неизмирења. Браћо и сестре, слава Богу, осветили смо данас обновљени храм посвећен Светом Николају Чудотоворцу, као место нашег сабирања у Христу, и одслужили смо свету Литургију која је икона и присуство Царства Божјег у нама и међу нама, у којој постајемо једно са Христом и једно међу собом. Стога, од сада па убудуће, сабирајмо се овде као што су то чинили и наши преци. Станимо пред лице Божје, молимо се за мир са Богом, за мир у нашим срцима, за мир у нашим породицама, за мир у нашем друштву, за мир у нашем народу, за мир нашим суседима и за мир са нашим суседима, за мир у свему свету и, изнад свега, за мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Молимо се, браћо и сестре, данас и славимо Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Амин. *** На крају свете Литургије, Његово Преосвештенство Епсикоп осечкопољски и барањски г. Херувим доделио је Његовој Светости Патријарху српоском г. Порфирију орден Светог Стефана Штиљановића за делатну љубав показану кроз свесрдну помоћ Епархији осечкопољској и барањској. После свете Литургије, Његова Светост Патријарх г. Порфирије обавио је чин освећења Српског дома у Вуковару. СПЦ
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије устоличен је 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светом Литургијом у древном манастиру Пећкој Патријаршији. На крају торжественог богослужења, по традиционалном последовању обављен је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, на устоличењу у Пећкој Патријаршији У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, презвитери, монаси и монахиње, сви по реду и чину драги гости, верни народе Божји, мноштво разлога сабрало нас је данас у ово вековно седиште српских архиепископа и патријараха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена. Мноштво је повода и разлога, а само је један најважнији, један једини, без којег не би постојао и не би био могућ нити један други. Тај главни разлог је да нас је Пресвета Мати Божја овде сабрала да на празник Њеног Покрова, празник којим обележавамо не један догађај из Њеног живота, као што то обично чинимо на друге Богородичине празнике, већ један догађај из нашег живота, из живота наше Цркве, догађај Њеног чудесног јављања у Цариграду 911. године, када се часним својим Покровом надвила над окупљене вернике, указујући им се прекрасна у свом сјају у лепоти небескога постојања ка коме нас води и за које се за нас Богу моли. Тај прекрасни Покров чудесног ткања, утеха је и радост хришћанима и свим људима добре воље кроз векове и знак сведочанства старања Богоматере за оне који је молитвено призивају. Прослављање празника Покрова Пресвете Богородице нас православне Србе, као и све друге хришћане, увек изнова радује напросто због тога јер изнова схватамо и подсећамо се да смо Народ Божји, да Богу припадамо и да Његов благослов спасења имамо, да смо у заједници са свима Светима, да имамо Дом Очев – Цркву нашу, али да истовремено припадамо и породици, и нашем народу, и друштву, али и заједници свих народа света. Тако је Пресвета Богомати – Пећка Красница, како је народ ових крајева зове по предивној чудотворној икони пред којом се молимо у овдашњем храму Њој посвећеном, учинила да наш данашњи Сабор буде света Литургија коју смо служили за спасење света, за спасење свега створеног, за спасење човека, за спасење читавог људског рода. Дакле, света Литургија, која је и икона и присуство Царства Божјег међу нама, главни је разлог због којега смо данас овде. То је главни разлог због којега је српски Патријарх данас овде: да се заједно са вама моли за све људе, за заједницу љубави, мир и добро које Христос Господ жели и Пресвета Мати Његова. Све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама, где год да се налазе, са овога светог места позивам да се молимо за све људе – и за наше сународнике, али и све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце, да градимо мир. Градимо заједно мир као што су градиле српске породице са албанским породицама, које су и у добра и у зла вемена чувале ову пећку светињу и свете Дечане. Ти су честити Албанци, без обзира на то што су били муслимани, или баш можда због зато што су били муслимани, искрено верујући људи, знали за моћ молитве, знали да се у православним светињама моли и за њих и њихову децу и да Бог, као апсолутна љубав, не гледа на то ко је ко, већ да су сви Божја деца. Желео сам да ово одмах на почетку нагласим, подвучем, да снажно истакнем – да сви знају, да нико накнадно не приписује Српској Цркви нешто друго: програм овог Патријарха, програм Српске Православне Цркве – док многи читавом свету желе да наметну немир, када се повећава опасност од најпогубнијег општег рата, од светске катаклизме – јесте мир и само мир. И то прво помирење, праштање и мир са оним који нам је најближи, који нам је први сусед: мир као једина могућност опстанка и наше и њихове деце. Треба да буде свима нама на Балкану јасно да су наша деца најважнија нама који овде живимо, и да шансу, да им омогућимо живот у миру, имамо пре свих осталих – ми. Нико други нашој деци не може пружити такву прилику, нити је заинтересован да им пружи као ми. Зато данас са овога светог места поручујемо Србима и Албанцима и свима који живе на овим просторима – нађимо у себи снагу, препознајмо Бога и чувајмо једни друге, јер жеља за миром сагласна је са основним начелима наше вере и мир је део Божјег промисла за човечанство и целокупан створени свет. Мир који долази као дар Божји сигуран је и непоколебив. Он је истовремено и унутрашњи мир са самим собом и спољашњи мир са свима људима и свима створењима. И због тога мира на земљи и Царства Небеског ради, служимо свету Литургију, јер то од нас очекује Христос Господ, Кнез Мира. То од нас очекује Мати Његова, али то од нас очекују и наши претходници, свети српски архиепископи и патријарси који су од столовања Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, установили освештану традицију Српске Православне Цркве и српског народа да српски Патријарх буде устоличен и уведен у свети трон првојерарха српских у Пећкој Патријаршији. Од 13. столећа овде су устоличавани српски архиепископи и патријарси, седели су на пећком трону и носили славно и свештено име. Пећки трон је најближи престо Богу који је наш народ саградио и зато је Пећка Патријаршија наша најважнија и најсигурнија кућа. Пећки патријарси, чак и када су услед тешких историјских околности били далеко од овог трона, душом њиховом и мислима њиховом и читавим бићем увек су били везани за овај трон – за српски православни Јерусалим. Отуда и друго име наше помесне Цркве јесте Пећка Патријаршија; отуда и када смо далеко одавде за нас дословно важе стихови какве су Јевреји појали на рекама вавилонским: Ако заборавим, тебе Пећи, нека ме заборави десница моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем Пећка Патријаршијо… Јер, одавде целом српском народу долазио је и долази Божји благослов Светог Саве и светих архиепископа: Арсенија, Никодима и Данила, и светих патријараха: Јоаникија, Јефрема, Спиридона, Макарија, Пајсија, Арсенија. Тај благослов Божји чува све наше светиње на Косову и Метохији којих је као звезда на летњем небу, чува тако Цркву Христову и чува српски православни народ да опстане у свом дому, јер су Косово и Метохија дом српског народа. Овде смо се родили за Христа, овде у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Светим Архангелима и другим призренским храмовима, смо видели светлост истиниту, примили Духа Небеснога, стекли веру истиниту поклањајући се Тројици нераздељивој. И кад год дођемо на Косово, враћамо се као блудни син који се враћа дому очевом из страних земаља. Нико данас, морамо то знати, не гради, не чува и не држи Пећки трон као што то чине часне монахиње овде у Пећкој Патријаршији, као и многи монаси и монахиње широм наших светиња на Косову и Метохији, аи и ви, браћо и сестре, православни Срби који живите овде на Косову и Метохији. Ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети! Ваш живот и вера су део општег савеза са Богом и са Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице која је изван сваке идеологије. Стога, браћо и сестре, као педесет и седми поглавар Српске Православне Цркве, са овог светосавског трона у који сам милошћу Божјом данас уведен, позивам вас да заблагодаримо Пресветој Богородици која Покровом својим светим закриљује, чува и спасава наш крстоносни род и својим молитвама узводи нас да видимо светлост истиниту која је сам Син Њен љубљени, Христос Господ и Спаситељ наш, да ходамо стопама Његовим на голготском путу, на коме смо много пута у историји били распети са Њим на крсту, али увек и увек васкрсавали, јер су наши свети преци усадили у нас дух самоспознаје, покајања, богољубља и човекољубља. Још се молимо да заступањем Пресвете Богородице, Мајке Божје, Син Њен и Господ наш подари толико неопходан мир свима и у наше дане: мир у нашим срцима, мир у нашим породицама, мир у нашем друштву, мир у нашем народу, мир нашим суседима, мир у свему свету и, изнад свега, мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Амин. ВЕСТ У ИЗРАДИ! СПЦ View full Странице
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије устоличен је 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светом Литургијом у древном манастиру Пећкој Патријаршији. На крају торжественог богослужења, по традиционалном последовању обављен је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, на устоличењу у Пећкој Патријаршији У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, презвитери, монаси и монахиње, сви по реду и чину драги гости, верни народе Божји, мноштво разлога сабрало нас је данас у ово вековно седиште српских архиепископа и патријараха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена. Мноштво је повода и разлога, а само је један најважнији, један једини, без којег не би постојао и не би био могућ нити један други. Тај главни разлог је да нас је Пресвета Мати Божја овде сабрала да на празник Њеног Покрова, празник којим обележавамо не један догађај из Њеног живота, као што то обично чинимо на друге Богородичине празнике, већ један догађај из нашег живота, из живота наше Цркве, догађај Њеног чудесног јављања у Цариграду 911. године, када се часним својим Покровом надвила над окупљене вернике, указујући им се прекрасна у свом сјају у лепоти небескога постојања ка коме нас води и за које се за нас Богу моли. Тај прекрасни Покров чудесног ткања, утеха је и радост хришћанима и свим људима добре воље кроз векове и знак сведочанства старања Богоматере за оне који је молитвено призивају. Прослављање празника Покрова Пресвете Богородице нас православне Србе, као и све друге хришћане, увек изнова радује напросто због тога јер изнова схватамо и подсећамо се да смо Народ Божји, да Богу припадамо и да Његов благослов спасења имамо, да смо у заједници са свима Светима, да имамо Дом Очев – Цркву нашу, али да истовремено припадамо и породици, и нашем народу, и друштву, али и заједници свих народа света. Тако је Пресвета Богомати – Пећка Красница, како је народ ових крајева зове по предивној чудотворној икони пред којом се молимо у овдашњем храму Њој посвећеном, учинила да наш данашњи Сабор буде света Литургија коју смо служили за спасење света, за спасење свега створеног, за спасење човека, за спасење читавог људског рода. Дакле, света Литургија, која је и икона и присуство Царства Божјег међу нама, главни је разлог због којега смо данас овде. То је главни разлог због којега је српски Патријарх данас овде: да се заједно са вама моли за све људе, за заједницу љубави, мир и добро које Христос Господ жели и Пресвета Мати Његова. Све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама, где год да се налазе, са овога светог места позивам да се молимо за све људе – и за наше сународнике, али и све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце, да градимо мир. Градимо заједно мир као што су градиле српске породице са албанским породицама, које су и у добра и у зла вемена чувале ову пећку светињу и свете Дечане. Ти су честити Албанци, без обзира на то што су били муслимани, или баш можда због зато што су били муслимани, искрено верујући људи, знали за моћ молитве, знали да се у православним светињама моли и за њих и њихову децу и да Бог, као апсолутна љубав, не гледа на то ко је ко, већ да су сви Божја деца. Желео сам да ово одмах на почетку нагласим, подвучем, да снажно истакнем – да сви знају, да нико накнадно не приписује Српској Цркви нешто друго: програм овог Патријарха, програм Српске Православне Цркве – док многи читавом свету желе да наметну немир, када се повећава опасност од најпогубнијег општег рата, од светске катаклизме – јесте мир и само мир. И то прво помирење, праштање и мир са оним који нам је најближи, који нам је први сусед: мир као једина могућност опстанка и наше и њихове деце. Треба да буде свима нама на Балкану јасно да су наша деца најважнија нама који овде живимо, и да шансу, да им омогућимо живот у миру, имамо пре свих осталих – ми. Нико други нашој деци не може пружити такву прилику, нити је заинтересован да им пружи као ми. Зато данас са овога светог места поручујемо Србима и Албанцима и свима који живе на овим просторима – нађимо у себи снагу, препознајмо Бога и чувајмо једни друге, јер жеља за миром сагласна је са основним начелима наше вере и мир је део Божјег промисла за човечанство и целокупан створени свет. Мир који долази као дар Божји сигуран је и непоколебив. Он је истовремено и унутрашњи мир са самим собом и спољашњи мир са свима људима и свима створењима. И због тога мира на земљи и Царства Небеског ради, служимо свету Литургију, јер то од нас очекује Христос Господ, Кнез Мира. То од нас очекује Мати Његова, али то од нас очекују и наши претходници, свети српски архиепископи и патријарси који су од столовања Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, установили освештану традицију Српске Православне Цркве и српског народа да српски Патријарх буде устоличен и уведен у свети трон првојерарха српских у Пећкој Патријаршији. Од 13. столећа овде су устоличавани српски архиепископи и патријарси, седели су на пећком трону и носили славно и свештено име. Пећки трон је најближи престо Богу који је наш народ саградио и зато је Пећка Патријаршија наша најважнија и најсигурнија кућа. Пећки патријарси, чак и када су услед тешких историјских околности били далеко од овог трона, душом њиховом и мислима њиховом и читавим бићем увек су били везани за овај трон – за српски православни Јерусалим. Отуда и друго име наше помесне Цркве јесте Пећка Патријаршија; отуда и када смо далеко одавде за нас дословно важе стихови какве су Јевреји појали на рекама вавилонским: Ако заборавим, тебе Пећи, нека ме заборави десница моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем Пећка Патријаршијо… Јер, одавде целом српском народу долазио је и долази Божји благослов Светог Саве и светих архиепископа: Арсенија, Никодима и Данила, и светих патријараха: Јоаникија, Јефрема, Спиридона, Макарија, Пајсија, Арсенија. Тај благослов Божји чува све наше светиње на Косову и Метохији којих је као звезда на летњем небу, чува тако Цркву Христову и чува српски православни народ да опстане у свом дому, јер су Косово и Метохија дом српског народа. Овде смо се родили за Христа, овде у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Светим Архангелима и другим призренским храмовима, смо видели светлост истиниту, примили Духа Небеснога, стекли веру истиниту поклањајући се Тројици нераздељивој. И кад год дођемо на Косово, враћамо се као блудни син који се враћа дому очевом из страних земаља. Нико данас, морамо то знати, не гради, не чува и не држи Пећки трон као што то чине часне монахиње овде у Пећкој Патријаршији, као и многи монаси и монахиње широм наших светиња на Косову и Метохији, аи и ви, браћо и сестре, православни Срби који живите овде на Косову и Метохији. Ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети! Ваш живот и вера су део општег савеза са Богом и са Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице која је изван сваке идеологије. Стога, браћо и сестре, као педесет и седми поглавар Српске Православне Цркве, са овог светосавског трона у који сам милошћу Божјом данас уведен, позивам вас да заблагодаримо Пресветој Богородици која Покровом својим светим закриљује, чува и спасава наш крстоносни род и својим молитвама узводи нас да видимо светлост истиниту која је сам Син Њен љубљени, Христос Господ и Спаситељ наш, да ходамо стопама Његовим на голготском путу, на коме смо много пута у историји били распети са Њим на крсту, али увек и увек васкрсавали, јер су наши свети преци усадили у нас дух самоспознаје, покајања, богољубља и човекољубља. Још се молимо да заступањем Пресвете Богородице, Мајке Божје, Син Њен и Господ наш подари толико неопходан мир свима и у наше дане: мир у нашим срцима, мир у нашим породицама, мир у нашем друштву, мир у нашем народу, мир нашим суседима, мир у свему свету и, изнад свега, мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Амин. ВЕСТ У ИЗРАДИ! СПЦ
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће 15. и 16. октобра 2022. године бити у посети Епархији осечкопољској и барањској, најавила је ова епархија. Дочек Патријарха биће у Саборном храму у Вуковару у суботу, 15. октобра, у 16.45 часова. Наредног дана, у недељу, дочек Патријарха у овом светом храму биће у 8.30, а Света архијерејска Литургија ће почети у 9 сати. Том приликом ће овај храм бити освећен, затим ће уследити освећење Српског дома. Подсећамо на део разговора са Епископом осечкопољским и барањским г. Херувимом за ТВ Храм, у којем је Владика истакао значај посете Патријарха српског Вуковару након 83 године: Епископ Херувим о доласку Патријарха у Вуковар, део разговора за ТВ Храм: Вест приредила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  24. Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку. Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке. -Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову. После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка. Беседа Патријарха српског г. Порфирија У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо. Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна. Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе. Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота. Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима. Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту. Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин! *** Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја. ФОТОГАЛЕРИЈА
×
×
  • Креирај ново...