Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'очекује'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Шта се очекује од школе?

    Од школе се очекује да прати природне путеве васпитања и образовања који су увек већ ту, када се школа са дететом сусретне. Те путеве први, постепено, откривају родитељи детета, остварујући са њим прве комуникације. Тако припремају своју децу за односе са светом који их окружује, па и са школом. Задатак школе је да те путеве наслути, провери, препозна и потом следи. Она мора да буде увек спремна да препозна у себи заблуду и погрешан избор, те да се, у ходу, исправи и да престроји своје програме рада са тим, погрешно вођеним дететом. Свака духовна лењост одраслих може да створи озбиљан неспоразум са дететом што може да буде кобно по његов даљи развој. Што се ова грешка догоди раније последице могу да буду далекосежније. Свети Григорије Палама је још у четрнаестом веку говорио да дечију недужност одрасли “огрехове“ својим немарним или недовољно контролисним односом. Школа мора да води рачуна о том да је личност детета личност слободног људског бића, да му треба омогућити да доживи увек онај простор одговорности до кога је дорасло својом интелигенцијом и разгранатошћу својих осећања усмерених према спољњем свету. Исто се тако мора имати на уму да се сазнајни процеси и усавршавање сазнајних моћи одвијају упоредо са гранањем осећајности бића, при чему се одвија и процес узајамног подстицања и прожимања којим се заснива језгро човекове личности. Само хармонични развој ових функција остварује здраву личност која се испољава равнотежом способности и квалитета односа које она успоставља са окружењем. Школа мора да води рачуна о битним потребама личности у развоју: за самодефинисањем, опонашањем и поистовећивањем, за акцијом тела и мисли, за креативношћу, као виталном потребом личности за тајном, као реалном појавом живота за свечаношћу, као радосном сабраношћу над учињеним. Светомир Бојанин, Тајна школе, стр. 133 http://eparhija-zicka.rs/sta-se-ocekuje-od-skole/?fbclid=IwAR2FH_ZOG_cvcfo-eVmOxDHoZ2nJq2tgxj28m1XetoFAeMkv4PBgA2n6yPM
  2. JESSY

    Шта Бог очекује од нас

    Спасење се до Страшног Суда може стицати било где – и на пољима, као и у аду. И душа се може изгубити било где. Разбојник, разапет за своја дела, ушао је у рај право с крста, а луцифер је као муња пао са неба. Слеп човек од рођења је добио вид и угледао Бога, и разговарао с Њим, а фарисеји у храму су се лишили вида, говорећи да је Он грешник, и да је у Њему зли дух. Тражили су знаке и ишли су да убију Лазара, који је четврти дан васкрсао из мртвих. Заслепљеност злобе, увек противуречи Истини, и нема исцељење, већ казну. И због тога је Господ негирајући гнев, рекао да ће митари и грешници престићи „праведнике“ у Царству Небеском и да радост бива на небесима и за једног грешника који се каје. То обраћење Бог жели да задобије за нас, међутим не може уколико се ми с тим не сагласимо. И због тога нас води најразличитијим путевима и призива нас разним трубама, и говори нам и громом ако је то потребно. То што Бог свакако очекује од нас је – спасење, или наш духовни повратак Њему и нашој правој Отаџбини, још док смо у овом животу. Људи, везани незнањем, кратког ума и слабе вере, жуде за овоземаљским животом, и сва њихова туга је – за телесним (Сир. 41:14). Док буде постојао такав начин живота постојаће и различити људи: новозаветни, синови благодати, и старозаветни, које само страх од закона одржава у нормама, и људи без икаквог завета – људи беззакоња и неисцељиве неизмирености, који су синови лукавог. „Kо воли добро и лепо, тај радо тежи Божијој благодати, будући усмераван Промислом путем разумевања премудрости. А ко их није заволео, тај бива привучен грехом против сопствене воље, те долази до праведног суда путем разних казни. Први, то јест онај који воли Бога, обожује се Промислом, а други, то јест онај који воли материјално, бива задржан од стране суда, како би био осуђен“ (1) И због тога док не схватимо да Бог уређује наш овоземаљски живот, као и загробни, нећемо имати мира ни у души, нити у односу са другима, ни телесно здравље, ни хумани систем. Треба се приклонити свезнајућој Божијој премудрости, која у свему што чини, брине о нашој мудрости, схватали ми то или не. Kада приклонимо главу и желимо оно што и Бог жели, у том трену стичемо мир у души, без обзира на то кроз шта тренутно пролазимо. Јер је Он – Господар живота и смрти, Њему се покорава сва твар и од Њега дрхти ад, по Његовој наредби зли духови се повинују своме сатани. „Сви који живе на земљи су – ништа пред Њим; Он све ради што жели, с војском небеском и са онима који живе на земљи, и нико се не може супротставити сили Његовој и рећи Му: шта Ти радиш? (погл.:Дан.4:32). Kада је Бог пожелео да спасе Адама и све праведнике, Он их је извукао из ада, као што може да извуче из канџи смрти све оне који то желе. И зато су оци говорили, тешећи људе, да „чак и ако си достојан ада, ни тада не очајавај јер је огромна сила Божија“, јер свако ко у смртној опасности призове Име Господње, тај ће спасти своју душу, јер у чему нас затекне смрт, у томе ћемо пребивати у векове. И ето зашто, не знајући тренутак краја свог живота, треба увек да пребивамо у покајању, како бисмо у њему прешли у вечност. Амин. Отац Арсеније (Бока) http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5933
  3. Штерц: Очекује се пад броја Срба у ХР испод четири одсто 18.05.2022 • 09:2209:26 Извор: Tanjug ЗАГРЕБ: Државни завод за статистику требало би крајем јуна или почетком јула, да објави резултате прошлогодишњег Пописа становништва који се односе на етничку и верску структуру популације Хрватске, а демограф Стјепан Штерц са Факултета хрватских студија каже да ће они вероватно показати пад удела припадника српске мањине на мање од четири одсто, у односу на 4,36 посто из 2011. Фото: Pixabay.com У Хрватској је 1921. живело 16,9 посто Срба, 1961. их је било 15 посто, а 1991. године 12,2 посто, што је троструко више него данас. Након акције Олуја 1995. велик број Срба напустио је Хрватску и већином се нису вратили. Према мишљењу Штерца, нова национална и верска слика Хрватске, која ће бити позната ускоро, када ДЗС објави службене податке, неће показати драматичне промене у односу на ону пре десет година. „Законитост је да се у неком простору смањује мањинска популација када нема великог усељавања. До сада се у Хрватској удео мањинске популације увек смањивао. То је делом везано уз миграције, али и укључивање мањина у хрватско друштво. Није то класична асимилација, него функционално укључивање...", тврди овај демограф у изјави за загребачки Јутарњи лист. Наводи да су националне мањине у Хрватског реликт бивше државе. У Хрватској је, наглашава Штерц, видљива корелација између броја Срба и православних верника. Тај је број пођеднак. Испада, закључује он, да се етнички идентитет изражава и кроз верску припадност јер мањинска популација, иако се прилагођава средини у којој живи, настоји на разне начине да одржава свој идентитет, а један од њих је и вера. Др. Стево Ђурашковић, доцент на загребачком Факултету политичких наука, тврди да до пада броја Срба у Хрватској долази као и до пада свих других мањина. А што се тиче асимилација националних мањина, тога је, каже, увек било. И у СР Хрватској је у доба Југославије због тога падао број Срба. Каже да је то нормално у друштву и да ко каже супротно, бави се етноподузетништвом. "Као што се и неки војвођански Хрвати, ако се ожене или удају за Српкињу или Србина и оду да живе у Београд, пријављују као Срби, тако и Србин из Грачаца у Загребу постане Хрват", каже Ђурашковић, који асимилацију види као нормалну природну појаву.
  4. У недељу пред Рождество Христово - светих отаца, 2. јануара 2022. године, на празник Светог свештеномученика Игнатија Антиохијског Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Преподобне мати Параскеве на Чукаричкој падини. Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње, уз појање хора и молитвеног учешћа великог броја народа Божјег. Након прочитаних светописамских чтенија која су усмерена на молитвено исчекивање празника Рождества Христова, Епископ топлички је беседио о значају молитвеног исчекивања празника у којем се налази највећи израз љубави Божје према васколиком људском роду. Господ очекује од нас да будемо људи живога Бога, као што су били наши праоци, а сви смо ми по Аврааму деца Божија, јер је Авраам прво поверовао у Бога па био обрезан, као што и ми прво поверујемо у Бога, а потом своју веру крунишемо светом Тајном крштења, нагласио је Епископ топлички г. Јеротеј. У наставку своје беседе Епископ Јеротеј је указао на благословени значај угодника Божјих које наша света Црква прославља у данашњи празнични дан, износећи пред нас пример њиховог светог и аутентичног живота и пребивања у љубави Христовој. Данас прослављени светитељи су веру сачували, и попут ових јеврејских отаца, преносили је један другоме све до данашњих дана, а нама су оставили у аманет да ми ту исту веру живога Бога преносимо својим потомцима, закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. Извор: Телевизија Храм
  5. Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“. -Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он. Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари. –Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике. Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација. -Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он. Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“. -Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић. Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму. -Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он. Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини. -Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија. Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”. –На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић. Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја. -Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић. Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан. –Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија. Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду. Извор: Ин4с
  6. Поводом прославе Празника над празницима, на Васкрсни уторак, 30. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је служио Божанску Литургију у храму у Новом Прибоју, посвећеном Празнику Христове Свепобеде. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Priboj-Vaskrsni-Utorak.mp3 Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски; протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, старешина храма Светог Великомученика Лазара у Старом Прибоју; протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски; протођакон Никола Перковић и ђакон Мирослав Николић из Архиепископије београдско-карловачке. Пројављујући јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу верни народ Прибоја се сабрао на овом евхаристијском сабрању учествујући у псалмима, химнама и песмама духовним, радујући се у Васкрслом Христу и наслађујући се Пречасним Тајнама, Телом и Крвљу Васкрслог Господа Свепобедитеља, јер ће тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Беседећи о значају Васкрса, Владика је рекао да је Господ својим васкрсењем учинио велику промену у животу људском, створио нови однос човека према чиниоцима живота, другачију позицију на животном пољу и ратишту, успоставио другачији однос снага: – Господ је дошао да све што је било искварено поправи, и да нас постави способнијима и бољима. Он је обукао нашу природу, наш састав, и то подигао из мртвих, ово тело и ову душу, и то оживотворио. Повео је нас путем победничким и остао је и даље трајно наш предводитељ, и дао нам могућност да непрестано кушамо од те мудрости, од тог начина живота, од те снаге, од те победе. Зато смо и дошли у овај свети храм и причестили се Његовом победом, Његовим Телом и Крвљу и остајемо трајно у заједници са Њим живим. Две ствари су основне после Његове победе: прва је ова коју поменусмо, да смо јачи о односу на чиниоце живота и да можемо бити успешни, а друга је та да је Господ дао заповест да непрестано примењујемо у животу Његове принципе, Његове прописе, и да кроз то показујемо те нове плодове живота. А Његови принципи су љубав, доброта. По томе ће видети да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, тако говори Господ. У беседи Владика се осврнуо на одржани први Васкршњи базар у порти храма на Васкрс, истакавши са поносом успех прибојске црквене заједнице а посебно њених млађих чланова и њихово угледање на Христа и разумевање Његове заповести о љубави јер су својим трудом и пожртвованошћу успели да прикупе новчана средства која су опредељена у хуманитарне сврхе. Након одслужене Литургије, Епископ је са свештеницима и представницима основних школа из Прибоја посетио Друштво за церебралну и дечију парализу и Удружење за помоћ ментално и недовољно развијеним особама у овом граду и уручио новчану помоћ прикупљену на Васкршњем базару. Извор: Епархија милешевска
  7. У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8) Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  8. У Саборном храму Св. апостола Петра и Павла у Шапцу у навечерје празника Успенија Пресвете Богородице је с благословом Преосвећеног Епископа Шабачког г. Лаврентија, након Молебана за Косово и Метохију, који је служио Епископ рашко-призренски Теодосије, одржана промоција поновљеног издања монографије „Задужбине Косова и Метохије“. Пред пуном црквом о Косову и Метохији говорили су Епископ Теодосије, проф. др Мило Ломпар, проф. др Милош Ковић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон Љубомир Ранковић. Повезана вест: У Шапцу одржана промоција књиге „Задужбине Косова и Метохије“ У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8) Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  9. Анђео Господњи јави пастирима који чуваше стада своја надомак Витлејема да се ту у њиховој непосредној близини ''родио Спас'' и да је ОН - Спаситељ ''Христос Господ'' (Лк.2,10-11). А они, чивши ову за њих изненађујућу вијест, одлучише да пођу до пећине и провјере да ли је та вијест тачна. ''И дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад Га видјеше, објавише све што им је казано за то дијете'' (Лк.2,16-17) Ту радосну вијест, рођеног Спаситеља свијета и човјека као круне створења божијих, ми, браћо и сестре, славимо, радујемо се и пјевамо, као некада анђели у Витлејему: ''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Рођење Спаситеља свијета и човјека, који је сам по себи СВИЈЕТ У МАЛОМ - Микрокосмос, уистину је разлог наше радости. Пуноћа те родости је сам Спаситељ - оваплоћена Љубав божија, Љубав божија која се преизобилно излила према нама људима и читавом свијету. Празник рођења Господа Исуса Христа није само празник нас хришћана, како би могао неко помислити, већ је то празник цијелога свијета, - сваког човјека и свих народа. Управо то нам потврђује свети Јован Богослов ријечима да ''Бог тако завоље свијет, да је дао Сина својега Јединороднога, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни'' (Јн.3,16). Обратимо пажњу, браћо и сестре, на сваку ријеч ове божанске поруке. Бог воли свијет, којег створи, и којег видје да је веома добар. Овај је свијет - космос, објек трајне божанске љубави. Бог га је нама повјерио да га благословено као мудри економи божанског добра, обдјелавамо, чувамо и користимо, а све ради спасења свих и свега, али не и да га уништавамо. Божић је празник да се сјетимо те преизобиљне љубави божије, али исто тако и наших обавеза како према себи-самима, тако исто и према другима који су са нама и око нас, али и о нашем односу према свеукупној творевини божијој. Браћо и сестре, Дочекајмо Богомладенца Христа Емануила. Припремимо срца своја за Њега и смјестимо Га у срца наша како би Он постао и био Срце наших срца, Душа наших душа, Живот наших живота. Само тако ће Он уистину бити Емануил, а што преведено на српски језик значи -Бог је снама-! Осим наших празничних славља и весеља Он Емануил очекује да нашу љубав према Њему подјелимо са нашима ближњима, али не у контексу само наше уже или шире породице и родбине, већ свих људи који са нама живе у нашим селима, насељима, градовима, Држави и свијету. То је смисао наше хришћанске улоге и мисије како би се испунила божанска и вјечна порука свима и свакоме ''Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Ми, православни Срби, имамо диван божићни обичај, а то је мирбожење. Суштина мирбожења јесте да свима и свакоме благовјестимо РАДОСНУ ВИЈЕСТ о рoђењу Спаситеља свијета, и да подјелимо са свима оно што нам је СПАСИТЕЉ донио, а то је МИР БОЖИЈИ НА ЗЕМЉИ. Затим, да молимо Господа да Љубав и Добра воља буду и владају међу људима. Ово нам је као свом Наслијеђу оставио као богатство наше вјере Господ наш Исус Христос. Окупљени око Богомладенца Христа у нашим црквама, нашим домовима познајмо Га и славимо Га као некада анђели, пастири и мудраци са Истока и објавимо Га свима. Да би нам вјеровали они којима јављамо ову радосну вијест обратимо пажњу на све што и како чинимо и радимо, да не би, не дао Бог, недостојно славећи Христа били попут Адама и Еве избачени ван - из Царства небеског. Мир Божији и Срећан празник рођења Господа Исуса Христа желимо браћи свештеницима, монасима и монахињама, свим православним Србима наше Дабро-босанске митроплије, свим прогнаним са њихових вјековних огњишта, свим избјеглим и интерно расељеним нашим епархиотима. Посебно се данас пред Богомладенцом Христом молитвено сјећамо свих обесправљених у овој и оваквој напаћеној Земљи, свих сиромашних, гладних, жедних, болесних и неправедно заточених. Срдачно их поздрављамо и желимо да сву своју наду положе у Боголаденца Христа, али и у људе добре воље и пуних љубави божије. Истовремено, као Митрополит ове древне Светосавске митрополије молимо Власти ове Државе: правду за обесправљене, државни социјални програм за сиромашне, гладне, бескућнике и болесне, за незапослене. Све ове и овакве појаве тешко компромитују како нас грађане ове земље тако исто и још више саму Државу. Зар је могуће да у овој Земљи поред оволиких природних богатстава и ресурса, које благословом божијим има ова земља, у њој има толико гладних, сиромашних, незапослених и социјално поврјеђених људи. Апелујемо и молимо, да се чим прије Држава окрене својим грађанима и да постоји за њих, да раде за њих. У име великог празника Љубави божије према свима и свакоме очекујемо и захтјевамо од Власти ове Државе да укину све облике дискриминације и сегрегације по било којој основи, а прије свега по основи вјере и нације. Жалосна је чињеница да ми у 21. вијеку морамо помињати и говорити о овим неприхватљивим друштвеним, а прије свега политичким девијација. Управо, Христос Господ - Спаситељ и Искупитељ свијета својим рођењем, својим животом и науком својом показао нам је да се овај свијет увијек и непрестано мора мијењати и обнављати Љубављу и Добротом, Истином и Правдом Божијом да би био по мјери Бога и човјека истовремено! Срдачно честитамо Божић и свим неправославним хришћанима, који су га већ прославили по грегоријанском календару, молећи се Милостивом и Човјекољубивом Богу нашему да нам Он отвори путеве хришћанског зајеништва у сваком погледу. Срећан Божић и свима онима који се осјећају или изјашњавају као агностици, и онима који због страхова од овога и оваквог свијета дискриминације и сегрегације бораве скривени у својим скровиштима, који пате и страдају у својим самоћама. Позивамо их да се охрабре и изађу и да нам се придруже у слободи којом нас је Христос ослободио својим рођењем и васкрсењем. И још једанпут желимо срећан и благословен Божић свима Вама браћо и сестре радосним поздравом: МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Истовремено желимо Срећну и благословену Нову 2018. годину Благости Господње! Нека буде срећна и благословена свима људима и читавом свијету. Амин Боже! На многа и благаја љета! +Митрополит Хризостом дабро-босански У Сарајеву, О Божићу, 2017 (2018). године Извор: Митрополија дабробосанска
  10. Ево празника наше духовне радости и весеља! Празника који нас сабира и окупља сваке године око Тајне нашега Спасења. Анђео Господњи, као некада пастирима у Витлејему, и нама вијековима и ове године Благости господње јавља ''радост велику'' која би ''свему народу''. Анђео Господњи јави пастирима који чуваше стада своја надомак Витлејема да се ту у њиховој непосредној близини ''родио Спас'' и да је ОН - Спаситељ ''Христос Господ'' (Лк.2,10-11). А они, чивши ову за њих изненађујућу вијест, одлучише да пођу до пећине и провјере да ли је та вијест тачна. ''И дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад Га видјеше, објавише све што им је казано за то дијете'' (Лк.2,16-17) Ту радосну вијест, рођеног Спаситеља свијета и човјека као круне створења божијих, ми, браћо и сестре, славимо, радујемо се и пјевамо, као некада анђели у Витлејему: ''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Рођење Спаситеља свијета и човјека, који је сам по себи СВИЈЕТ У МАЛОМ - Микрокосмос, уистину је разлог наше радости. Пуноћа те родости је сам Спаситељ - оваплоћена Љубав божија, Љубав божија која се преизобилно излила према нама људима и читавом свијету. Празник рођења Господа Исуса Христа није само празник нас хришћана, како би могао неко помислити, већ је то празник цијелога свијета, - сваког човјека и свих народа. Управо то нам потврђује свети Јован Богослов ријечима да ''Бог тако завоље свијет, да је дао Сина својега Јединороднога, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни'' (Јн.3,16). Обратимо пажњу, браћо и сестре, на сваку ријеч ове божанске поруке. Бог воли свијет, којег створи, и којег видје да је веома добар. Овај је свијет - космос, објек трајне божанске љубави. Бог га је нама повјерио да га благословено као мудри економи божанског добра, обдјелавамо, чувамо и користимо, а све ради спасења свих и свега, али не и да га уништавамо. Божић је празник да се сјетимо те преизобиљне љубави божије, али исто тако и наших обавеза како према себи-самима, тако исто и према другима који су са нама и око нас, али и о нашем односу према свеукупној творевини божијој. Браћо и сестре, Дочекајмо Богомладенца Христа Емануила. Припремимо срца своја за Њега и смјестимо Га у срца наша како би Он постао и био Срце наших срца, Душа наших душа, Живот наших живота. Само тако ће Он уистину бити Емануил, а што преведено на српски језик значи -Бог је снама-! Осим наших празничних славља и весеља Он Емануил очекује да нашу љубав према Њему подјелимо са нашима ближњима, али не у контексу само наше уже или шире породице и родбине, већ свих људи који са нама живе у нашим селима, насељима, градовима, Држави и свијету. То је смисао наше хришћанске улоге и мисије како би се испунила божанска и вјечна порука свима и свакоме ''Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Ми, православни Срби, имамо диван божићни обичај, а то је мирбожење. Суштина мирбожења јесте да свима и свакоме благовјестимо РАДОСНУ ВИЈЕСТ о рoђењу Спаситеља свијета, и да подјелимо са свима оно што нам је СПАСИТЕЉ донио, а то је МИР БОЖИЈИ НА ЗЕМЉИ. Затим, да молимо Господа да Љубав и Добра воља буду и владају међу људима. Ово нам је као свом Наслијеђу оставио као богатство наше вјере Господ наш Исус Христос. Окупљени око Богомладенца Христа у нашим црквама, нашим домовима познајмо Га и славимо Га као некада анђели, пастири и мудраци са Истока и објавимо Га свима. Да би нам вјеровали они којима јављамо ову радосну вијест обратимо пажњу на све што и како чинимо и радимо, да не би, не дао Бог, недостојно славећи Христа били попут Адама и Еве избачени ван - из Царства небеског. Мир Божији и Срећан празник рођења Господа Исуса Христа желимо браћи свештеницима, монасима и монахињама, свим православним Србима наше Дабро-босанске митроплије, свим прогнаним са њихових вјековних огњишта, свим избјеглим и интерно расељеним нашим епархиотима. Посебно се данас пред Богомладенцом Христом молитвено сјећамо свих обесправљених у овој и оваквој напаћеној Земљи, свих сиромашних, гладних, жедних, болесних и неправедно заточених. Срдачно их поздрављамо и желимо да сву своју наду положе у Боголаденца Христа, али и у људе добре воље и пуних љубави божије. Истовремено, као Митрополит ове древне Светосавске митрополије молимо Власти ове Државе: правду за обесправљене, државни социјални програм за сиромашне, гладне, бескућнике и болесне, за незапослене. Све ове и овакве појаве тешко компромитују како нас грађане ове земље тако исто и још више саму Државу. Зар је могуће да у овој Земљи поред оволиких природних богатстава и ресурса, које благословом божијим има ова земља, у њој има толико гладних, сиромашних, незапослених и социјално поврјеђених људи. Апелујемо и молимо, да се чим прије Држава окрене својим грађанима и да постоји за њих, да раде за њих. У име великог празника Љубави божије према свима и свакоме очекујемо и захтјевамо од Власти ове Државе да укину све облике дискриминације и сегрегације по било којој основи, а прије свега по основи вјере и нације. Жалосна је чињеница да ми у 21. вијеку морамо помињати и говорити о овим неприхватљивим друштвеним, а прије свега политичким девијација. Управо, Христос Господ - Спаситељ и Искупитељ свијета својим рођењем, својим животом и науком својом показао нам је да се овај свијет увијек и непрестано мора мијењати и обнављати Љубављу и Добротом, Истином и Правдом Божијом да би био по мјери Бога и човјека истовремено! Срдачно честитамо Божић и свим неправославним хришћанима, који су га већ прославили по грегоријанском календару, молећи се Милостивом и Човјекољубивом Богу нашему да нам Он отвори путеве хришћанског зајеништва у сваком погледу. Срећан Божић и свима онима који се осјећају или изјашњавају као агностици, и онима који због страхова од овога и оваквог свијета дискриминације и сегрегације бораве скривени у својим скровиштима, који пате и страдају у својим самоћама. Позивамо их да се охрабре и изађу и да нам се придруже у слободи којом нас је Христос ослободио својим рођењем и васкрсењем. И још једанпут желимо срећан и благословен Божић свима Вама браћо и сестре радосним поздравом: МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Истовремено желимо Срећну и благословену Нову 2018. годину Благости Господње! Нека буде срећна и благословена свима људима и читавом свијету. Амин Боже! На многа и благаја љета! +Митрополит Хризостом дабро-босански У Сарајеву, О Божићу, 2017 (2018). године Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...