Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'перовић'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ”Незбор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима У једној земљи на брдовитом Балкану, иза сваког брда чека нека невјероватна људска прича, пуна преокрета и изненађења. Актери тих прича смо ми. Људи уплетени у вјечна питања истине, части, љепоте, опстанка… Увод у сваку од њих је наш живот, односно чињеница да га живимо иако му не знамо потпуни смисао. Разрада се, мање - више тиче нашега сусретања са другим људским бићима, и теме како да подијелимо ово мало простора са њима, који такође не знају потпуни одговор на поменуту недоумицу: откуд и зашто ми овђе боравимо? Закључци су разни, али их је велики број утемељен на разлазу и неразумијевању. "Не-збор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима. Kод нас у Црној Гори тај ”незбор” се често сматра максималним друштвеним постигнућем, којим китимо своје јуначке груди наглашавајући како је ”још и добро што смо прекинули сваки контакт” јер у противном… ”свашта би било”! Kолико год то звучало јадно и смијешно, има у томе истине. ”Незбор” је израз немоћи, наше немогућности да, у неком моменту, најчешће у тренутку појачаних емоција и осјетљивости, не можемо и не умијемо изаћи на крај ни са сопственим ни са туђим ограничењима. Чак ће вам и свештеник некад и понегђе савјетовати да се ”клоните људи” који вам изазивају невоље и са којима не можете неспоразум ријешити као људи. Небитно сад, да ли својом или њиховом кривицом. Само, ако то чујете од свештеника, знајте да је то, што би се оно рекло - ”привремена мјера”. Нешто као прва помоћ. Мјера нужне самоодбране. Ако потраје, може прећи у самообману. У увјерење да постоје неки људи са којима ”нема приче” нити људских односа. Никад. У таквој врсти обмане живјели су и јунаци анегдоте (истинитог догађаја са занимљивом и поучном радњом) коју ћу вам испричати. Поента приче није у одавању личних података, него у потресним емоцијама у које су се утапали и из којих су испливали њих двојица. Зато им нећу наводити права имена, ни мјесто становања. Ево нека, за потребе приче, један буде Митар, а други Рајко. Дуго се познају, живе у истом граду, раде различите послове и воде животе прилично различитог интензитета, али што по завичајној, а што по основи исте улице у којој живе, често су се састајали на истим мјестима и у сличним друштвима. Било је то једно интензивно дружење, са пуно међусобних симпатија, хумора и разних малих међуљудских уступака и услуга које су утврђивале то познанство. Међутим, једног љета, у околностима које ће се касније испоставити крајње баналне и смијешне, један другоме су нашли разлога да замјере нешто. До степена да више никад један са другим ”не проговоре”. Сви њихови заједнички пријатељи знали су да је разлог свађе предимензиониран и очекивало се брзо измирење. Али, како каже пјесник: ”У бури ћутања, потонуле су лађице”. Прошле су деценије. Путеви су им се прилично раздвојили. По многим основама. А међу њима и она: један је био ватрени и јавни присталица МЂ, а други умјерени у испољавању али непоколебљиви противник те политичке опције. Но, њихове пођеле су много дубље и емотивније усидрене у тај љетњи неспоразум, из времена много ранијег од овдашње вишестраначке демократије. Ову политичку пођелу помињем онако епизодно као назнаку да их судбина није водила у правцу помирења, него само још веће удаљености. Ђеца су им се дружила, живот је правио разне приче које су преплитале рубове њихових хоризоната, али Митар и Рајко, никад више ни ”Здраво”… Стигосмо и до овога љета 2023. на брдовитом Балкану. Преживјеше и један и други и август 2020. (иако су епохална радост и туга које су те године рађале овдашњим улицама биле опасне за њихова старачка срца), и ковид-19 (иако је било повуци-потегни и код једног и код другог). Преживјеше и дочекаше да се као два седамдесетпетогодишњака, као два стара полуочерупана кокота, нађу у чекаоници локалног Дома здравља. Без некадашње снаге да се запођене бој, без журбе да се што прије крене кући, без доброг вида да буду сигурни кога то наспрам себе виде… и без свједока, иког трећег да их чује. Митар је загледао у Рајка несигуран да ли добро види, а Рајко је одмјеравао да ли то Митар баш у њега гледа, иако су били сами. У том моменту, сами на свијету. Осјетивши, ваљда, у тој чекаоници за здравствену помоћ, насушну потребу душевног здравља, потребу за праштањем, за уздигнућем од глупости и пролазности овога свијета, Митар проговори: ”Рајко, јеси ли то ти”? А Рајко, као да је добио инфузију најјачих витамина или дијагнозу о одличном стању здравља, у једном даху одговори: ”Јесам, мој Митре. Окле ти овђе? Kако си?” као да је у том тренутку наставило да жубори и бучи оно давно прекинуто љето препуно валова и зрикаваца, и као да су препознајући један другога у тој (општој људској) немоћи, препознали сами себе. Kао да су један другоме постали огледало, и брза њега и хитна помоћ. И као да је сада, иако ближе крају него онда што је био - кад су се посвађали, живот могао да настави несметано и пуним током. Љепши и пропорођен. https://www.vijesti.me/kolumne/670549/rajko-jesi-li-to-ti
  2. У оквиру серије предавања “Циклус разговора о вјери и животу – Исток са висине”, у организацији Православне црквене општине Бар и Цркве Светог Николе у Старома Бару, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, одржао је у суботу, 24. децембра, предавање на тему “Пост и Псалтир” у парохијском дому ове светиње у Старом Бару. https://mitropolija.com/2022/12/27/otac-gojko-perovic-u-starom-baru-post-i-psaltir-video/
  3. Не могу да се сјетим ничег сличног по старини и по универзалном значају, а да је у готово свакодневној употреби значајног броја грађана Црне Горе, као што је то – Псалтир. Бар 3.000 година дијели нас од времена настанка првих стихова из ове књиге, која је била основно штиво богослужења најприје Соломоновог храма у Јерусалиму, потом у синагогама широм Средоземља и Блистог истока, а у доба Новог Завјета од апостолских сабрања до данашњег дана – то је молитвена азбука свих вјерника јудео-хришћанске традиције, на све четири стране свијета. Када смо у питању ми Словени, текст псалама нам је постао познат послије превода најприје на глагољицу, а потом на ћирилицу првих црквених књига још у 9. и 10. вијеку. Преко једног миленијума траје присуство псаламске поезије у нашој култури. Какав је значај ове књиге за нашу писменост, сликовито говори чињеница да се она нашла у веома пробраној библиотеци штампаних књига на Цетињу, крајем 15. вијека. Пред очигледан слом сопствене државе и свега што је она представљала, а у бризи да овдашњи храмови не остану без потребне литературе, Ђурђе Црнојевић је готово пророчки, као у неку временску капсулу, упаковао оне књиге које ће у наредном времену, у наредних неколико вјекова, помоћи оном идентитету, сабраном око Цетињског манастира, да опстане и сачува своју виталност. Поред Октоиха = Осмогласника, који садржи молитвословља за сваки дан у седмици, међу тим ријетким књигама нашао се и Псалтир за својих 150 псалама. Оно што је Ђурђе Црнојевић одаслао у будућност, стигло је на Цетиње, кроз период од неколико вјекова културне стагнације и борбе за голи опстанак, до Црне Горе Петровића као једно од наставних средстава прве више школе у модерној црногорској историји – Цетињске богословије. Њен рад су покренули књаз Никола и архимандрит Нићифор Дучић у другој половини 19. вијека, тачно хиљаду година послије првог превода поменуте старозавјетне књиге на старословенски језик. А то (мени) значи да се модерна црногорска држава у настајању у потпуности ослањала на сопствену традицију. Тако усмјерена држава је дефиниција “петровићевске Црне Горе”. Данас, 160 година потом, свака хришћанска кућа, поред молитвеника и Новог Завјета, има Псалтир као основну књигу личне и породичне духовне изградње. Углавном, када је ријеч о српском језику, у свакодневној употреби је превод Ђуре Даничића (односно извод из Даничићевог превода цјелокупног Старог завјета), а однедавно у употреби је и превод блаженопочившег владике Атанасија Јевтића. Даничићев текст, иако увелико архаичан, приступачнији је ширим народним масама, док је Атанасијев превод ближи филолозима и људима од струке који су посвећени језичким нијансама и свим могућим опцијама превода неке фразе или поједине ријечи. У данима вишедневних постова, какви су управо ови текући, свештеници позивају народ да не пости само тјелесно, и да питање поста не своди на начин исхране, него да се, између осталог, умножи молитва. А како, чиме и колико умножити људску молитву Богу, поред оне интимне и прве (која се изговара својим ријечима) и поред оне основне, светоотачке, записане у молитвеницима? Управо је збирка псалама та књига која проширује видике наше душе и која, с обзиром на њен наратив и историјат трајања, богати наше срце новим изразима побожности. Псалми нијесу настали у некој канцеларији, нити су писани за потребе само једног човјека нити само једног времена, него представљају свједочанство многих, бурних историјских околности, а састављани су (па чак и музички компоновани) тако да се могу употребљавати у разним приликама, од свечаности до сахране, од свадби до затворске ћелије и болесничке постеље. Псалми се, по неком временском одређењу свог садржаја, могу пригодно читати и раном зором у зачетку дана, и током дневне вреве, и приликом заласка сунца, па чак и ноћу. Псалми су исповијест животних прегнућа царева и пастира; војника и морепловаца; свештеника и умјетника; побједника и поражених; младих и старих; прогоњених и оклеветених, али и узвишених и хваљених. Психолошки профили пјесника (а свакако их је било више, иако се, по навици, у неким од наслова сви приписују цару Давиду) који су писали ову духовну поезију, и морална и духовна стања кроз која су пролазили стварајући ово дјело, чини псалме блиским свакоме од нас. Јер, у њиховом тексту се подједанко могу пронаћи и препознати и они људи који безнадежно траже Бога и тренутно га не налазе, као и они који га славе и виде у свакој травци и лептиру. Попут његошевског егзистенцијализма израженог у ријечима “Што је човјек, а мора бит човјек? Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”, псалмопојац и сумња, и љути се, и пита се, али и вјерује, и хвали Творца, и позива на братољубље и човјекољубље. Немам дилему да су дјела најписменијих Црногораца 18. и 19. вијека била надахнута, између осталог, и псаламским стиховима, и да је Његошев закључак о свијету који је “грдна мјешавина” над којим ипак “умна сила торжествује” само генијални препјев онога што је у својим кратким годинама школовања (у Цетињском манастиру, цркви на Топлој и у манастиру Савини) и каснијег владиковања, свакодневно могао чути и прочитати Петар II Петровић. Овакво моје увјерење кријепим уношењем у садржај Псалтира, који управо приказује мјешавину како људских судбина, тако и природних, космичких стихија, али који – од почетка до краја – у свему томе види јасно присуство Божије воље и намјере. Једну од безброј занимљивости везаних за псалме, представља податак да су они промјенљиво нумерисани, од памтивијека, у зависности од тога којој од древних редакција припада издање које читате. Наиме, са преводом израиљске Библије на грчки језик, а све то – неколико стољећа прије Христа, дошло је до разних измјена и прекомпозиција у самом тексту. У то спада и раздвајање неких дужих псалама на два нова, као и спајање неких краћих псалама у један. То је довело до нових редних бројева у односу на распоред који су псалми имали хебрејском изворнику. Као очигледан примјер те измјене може нам послужити дјело Данила Киша “Псалам 44” посвећено страдањима Јевреја у нацистичком погрому, а инспирисано стиховима псалма који је у израиљском оргиналу нумерисан баш као 44. Међутим, вјекови библијског трајања донијели су измјену која је најприје прихваћена у грчком преводу Светог писма, а потом и у латинском, и до данас, канонизована у римокатоличкој Цркви као свети поредак библијских књига. Елем, Даничић је (на чијем преводу смо до данас штампали и читали Библију овдје код нас), Стари завјет преводио по “латинском издању Тремелиуса”, што ће рећи – према новијој нумерацији псалама, док се Киш, наравно, држао јеврејског библијског канона. Тако да данас, ако хоћете да у домаћим издањима (православним и римокатоличким) потражите псалам који је Киша инспирисао на роман, нећете га наћи под тим бројем (како стоји код Јевреја, или у протестантским преводима), него под бројем мање – псалам 43. Како су га писали најприје припадници полуномадског племена, непрестано окружени негостољубивом околином, а касније цареви, дворјани и поданици државе која је увијек била на путу и удару већих и јачих од себе – Псалтир одише антагонизмом између аутора који је или прогоњен или се брани, и великог броја прогонитеља који га нападају. У времену старозавјетне теологије такво се непријатељство подразумијевало с обзиром на појмове изабраног Божијег народа на једној и иноплеменика, незнабожаца на другој страни. Новозавјетна Црква је цио Стари завјет прихватила као своју књигу која најављује долазак Месије и која је и хришћане учила молитви и изразима хвале Богу. Међутим, хришћанство је ставило акценат на оно тумачење псаламских “непријатеља” које се не односи на друге људе, или на друге народе, него на гријехе, ружне навике и зле силе поднебесја. Отуда је Псалтир постао омиљена књига монаха, подвижника и пустињака, који се у свом животу најмање сусрећу са другим људима, а опет – ратују са бројним непријатеља, и у том рату се не уздају толико у своју силу, колико у Божију помоћ. https://mitropolija.com/2022/12/14/psaltir/
  4. Грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. „Заклињући се вама и Свемогућем Богу, с истом озбиљношћу с којом су моји претходници то чинили готово прије 180 година… Права човјека не произилазе из добродушности државе већ из руке Божије…“ (из инаугуралног говора Џ. Ф. Кенедија 20. јануара 1961. године) Овај говор америчког предсједника, очигледно инспирисан Божијим именом, не представља нарушавање секуларног духа САД, нити неки инцидент на овом суштински грађанском и политичком догађају, него – провјерите, има записано – традиционални манир готово свих насљедника Џ. Вашингтона у протекла два и по вијека, све до актуелног предсједника САД Џоа Бајдена. Бајден је, попут Кенедија, експонирани римокатолик, који је своју предсједничку промоцију започео молитвом уз чинодејство свештеника, а америчкој јавности је познато његово учешће на готово свакој недјељној миси цркве у Џорџтауну. О томе како свој мандат свака нова влада у Грчкој почиње свештеничким обредом, не треба трошити ријечи. Јака политичка улога Римске Цркве у животима Италије, Ирске, Хрватске и Пољске (све оне, као и Грчка, чланице су ЕУ) је несумњива и за добар дио тамошњег грађанства легитимна и пожељна. Има свакако и других примјера у другим државама Запада, али – ови поменути нас наводе на јасно питање: постоји ли принцип, демократски и грађански, на основу ког би неко смио и требао да нас овдје плаши Црквом и њеним (”непримјереним”) учешћем у јавном животу. Управо оплакана британска краљица Елизабета била је својеврсни поглавар Англиканске цркве и носила је титулу ”бранитеља вјере”. Све то је добила од свога оца, и све то ће наслиједити и њен син. И све то у Великој Британији, водећој земљи западне грађанске политике. Ни једно ни друго за краљицу нијесу биле пуке формалности нити остаци превазиђене традиције већ јој је, по њеном личном признању, ”вјера изузетно важна” и давала јој је снаге ”да врши своју дужност”. То дакле није ствар само њене интиме, већ напротив: енглеска краљица се не пита пуно, али пуно тога показује у јавности. Због тога је њен трон и опстао до данас и баш за ту намјену – демонстрације традиције – грађани Британије га суфинансирају из сопственог џепа. Са таквом титулом црквеног поглавара, и са таквим личним религиозним увјерењима Елизабета је, поред обиља добрих и племенитих дјела, мање или више вољно, била (са)учесник (попут својих претходника на трону) разних гријеха против човјечности које је чинила империја са њом на челу. Па ипак све то не смета овдашњим браниоцима секуларизма да за Елизабетом проспу сјетну сузу или какав комеморативни текст, а да, истовремено, ”из истих стопа” критикују, катаклизматичним тоном упозорења, присуство Цркве у јавном животу Црне Горе, и одразе истог у овдашњој политици. И то, у Црној Гори, која има миленијумски континуитет тог и таквог присуства. Пет пута дужи од америчког, рецимо. Само ето, традиција и конзервативност су симпатичне особености најразвијенијих земаља свијета и носиоца евроатлантских интеграција, а нама ће наш сопствени конзервативизам успорити пут у Европу? Њемачки философ Х. Г. Гадамер сматрао је да је сваки садашњи разговор само наставак ”прије нас давно започетих разговора”, па овај текст не треба нужно схватити као продужетак одређене полемике, али не би била грешка ни тако гледати на њега. Свечаност у Савини од прије 20 дана на којој је прослављен Велики Госпођиндан као тамошња храмовска слава, и у којој је, поред свештеника, вјерника, градоначелника… учешће узела и предсједница Скупштине Црне Горе изазвала је негодовање код одређених људи. Рекао бих да је много више било оних који су том свечаношћу задовољни, јер је ријеч о традицији осликаној у ванвременим ”Успоменама из Боке” владике Николаја Велимировића, записаним још 1904. г. Незадовољни имају право на свој осјећај и јавни став, али када он постане апел упућен неистомишљеницима, или када поприми форму аларма за опасност, рађа се обавеза да се ствари појасне и изведу на чистац принципа за које се залажемо. Посебно је засметала формулација да је предсједница парламента присуствовала ”вечерњој са петохљебницом”! Мислим, све је то за нама, и чему сада враћање на то? Али доћи ће нова вечерња са петохљебницом. Врло је могуће, Богу хвала, да и у наредном периоду неко од вршилаца највиших државних функција у Црној Гори крене стопама Бајдена, краљице Елизабете и сличних лидера западних демократија, па да се прекрсти у неком од овдашњих православних храмова. Или да обави ритуал клањања у некој црногорској џамији. Зато на вријеме питам: треба ли то да се крије? Јасно је да императив грађанске демократије гласи како такав обред не би смио бити ничија обавеза. Али, шта ако неки политички лидер или државник у томе види срећу и учини то како за своју душу тако и за добро цијеле заједнице? Да ли ће се такав чин схватити као десант на Дрвар, пардон, као напад на грађанску и мултиетничку Црну Гору? Молитва петохљебнице је мотивисана библијским чудом Христовог умножења пет хљебова и двије рибе, којим се, према јеванђелском извјештају, нахранило око пет хиљада људи. Свештеник се моли над пет хљебова, пшеницом, вином и уљем да се потребна храна умножи, како у том мјесту, тако и у граду, области, држави и цијелом свијету. Та молитва се не обавља на тргу нити у згради општине, него у храму. Улаз слободан за све добронамјерне. Не тражи се насушна храна само за хришћане него за све људе. Из те и такве молитве произилази и хуманитарни труд Цркве да никоме не недостаје основних намирница за живот. Таква молитва је читана у Црној Гори вјековима уназад. Она је једна од првих тестова штампаних на ”словенском југу”. Није ни против кога, а упућује најчовјекољубивије жеље према сваком људском бићу. Па сад, ако вам је тешко да Цркву идентификујете са тим и таквим духом, или са људима какви су патријарх Павле или Свети Симеон Дајбабски, не видим разлога ни основа да цијелу Цркву поистовјећујемо са поједним наступима оштрих говорника против геј-парада, или свештеника који сједе на интонирање химне, или са потписником ових редова. Па добро, са чим је онда дозвољено и легитимно поистовјетити Цркву? Мислим да су важећа учења, званична саопштења и поступање очигледне већине (свештеника, вјерника) сасвим прихватљив принцип разумним и цивилизованим људима. Велика већина свештеника и вјерника стоји иза молитве петохљебнице, а изразита мањина куне, сједи на химну или пише колумне по дневним новинама. Овим другим судите по њиховим личним поступцима и својим личним афинитетима, а овим првим нађите мјеста у простору који оцртавају Устав и закони, и наравно, пракса напредних свјетских демократских друштава на које се угледамо и чија поглавља отварамо и затварамо као услов нашег друштвеног напретка. Други велики њемачки философ посљедњег стољећа Ј. Хаберманс увелико пише о постсекуларном добу. Један од његових увида односи се на чињеницу да грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. Мудри политичари и јавни дјелатници неће ратовати против те чињенице, нити ће је сматрати ”опијумом за народ”, него ће настојати да такве грађане и такве културне скупине интегришу у друштво и државу, да их мотивишу додатним трудом развијања осјећаја припадности једној политичкој заједници. Између осталог и тако што ће, када читав један град изађе на вјерски скуп, и они, као представници истог тог народа, бити са њима. https://mitropolija.com/2022/09/22/petohljebnica/
  5. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић нови је Архијерејски протопрезвитер подгоричко-колашински. На нову дужност постављен је одлуком Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, “сагласно Уставу СПЦ, члан 108” и на њу ће ступити 1. октобра. Архијерејски намјесник се налази на челу архијерејског намјесништва које сачињава одређени број црквених општина и парохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског свештеник Гојко Перовић у изјави за Радио Светигору рекао је да се Цетињска богословија редовним активностима припрема за почетак нове школске године. “У току су љетњи радови на адаптацији ђачких просторија у управној згради и у школском интернату. Такође, наставници наше школе се припремају за учешће у семинару који ће се бавити унапређењем наставе у богословијама СПЦ, а који ће бити одржан средином августа у Фочи. Управи наше школе је ових дана, из Синода СПЦ, стигао позив да се укључи у рад Комисије Светог Архијерејског Сабора за унапређење просвете у СПЦ, на начин што ће, поред ректора, још један од професора Цетињске богословије узети учешћа у раду ове комисије”, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. “Иза нас је врло успјешан период рада богословије на Цетињу. Претходне 2020/21 школске године, своје школовање крај ћивота Светог Петра Цетињског, завршила је 25 генерација матураната, а у септембру ове године очекујемо упис 30. генерације обновљене Цетињске богословије.” Он је навео и да се тренутно ради на адаптацији школских просторија: “Немамо услова за изградњу нових објеката или за неку значајнију реконструкцију постојећих, али се може обавити редовно сезонско освјежење наших школских просторија. То подразумјева уређење дворишта око управне школске зграде, али и око зграде интерната, као и припрему учионица, ђачке трпезарије, библиотека и спаваоница за дочек нових ђака. Ријеч је о санацијама оштећеног и замјени старих елеманата ентеријера новим и модернијим.” Наставници Цетињске богословије се озбиљно припремају за почетак нове школске године. О томе говори и њихово планирано учешће на семинару за професоре богословије СПЦ који ће се, ако Бог да, одржати средином августа у Фочи, у тамошњој Богословији Светог Петра Дабробосанског. “Имам ту част и привилегију, да као ректор Цетињске богословије учествујем у припреми рада поменутог семинара, у својству члана одбора који се тим послом бави. Исто тако, ових дана смо добили позив са највиших црквених адреса СПЦ да се укључимо у рад саборске Комисије за унапређење просвете унутар Српске Православне Цркве, гдје се такође, очекује и тражи активно учешће мене као ректора Цетињске богословије и још једног од наших професора”, каже отац Гојко. На крају разговора ректор је искористио прилику да демантује све медијске сплетке и пласирање неистина у вези рада ове најстарије школске установе у Црној Гори и школе и ректорове службе у њој. “Нема никаквих смјена, казни, суђења нити било каквих процеса против школе или ректора од стране надлежних црквених институција. Све се, Богу хвала, одвија у редовним околностима и како треба. Не знам чему служе и коме добро могу донијети толике лажи које се свакодневно пласирају, а тичу се Цркве и њенога рада. Све што радимо – радимо транспарентно. Толико смо присутни у јавности да нам се на томе, са неких адреса, и приговара. А опет, исте те адресе, упорно и без прекида преносе лажи о неким наводно тајним и закулисним радњама у Цркви. Што би рекао народ: Нека нам је свима Бог на помоћи”, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије и парох цетињски, био је гост новог издање емисије у "Жижи". Гостујући у наведеној емисији прота је, између осталог, нагласио да од оснивања првих школа у Црној Гори па до краја Другог свјетског рата – црногорски ђаци на Савиндан нијесу имали наставу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, са сарадницима: протојерејем Мирчетом Шљиванчанином, координатором Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, и ђаконом Душаном Биговићем, професором ове школске установе, јуче су посјетили Медресу “Мехмед Фатих” у Подгорици. Дочекали су их директор Медресе Амер еф. Шукурица са сарадницима, објављено је на званичној Фејсбук страници Медресе. Како је саопштено, у оквиру посјете гостима је представљен комплекс Медресе те начин рада и организације. У пријатној и братској атмосфери посленици вјерске науке су разговарали о важности вјерског образовања, а било је ријечи и о упоредним искуствима у раду Медресе и Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. "Тврда Божја вера је покретач свега доброг и благословеног у нашем животу, зато хришћани живе и делају по вери која је више део људских емоција него разума", истакао је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, гостујући у емисији "Начисто" на "ТВ Вијести". Извор: ТВ Вијести
  10. На празник Покрова Пресвете Богородице навршава се двадесет година презвитерске службе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Поводом две деценије свештенослужења доносимо следећу честитку: "Радујте се са онима који се радују, и плачите са онима који плачу" (Рим. 12:15) Прослављајући двадесет година од како је Благодаћу Светога Духа, који немоћи исцељује, а недостатке допуњује, рукоположен у свештени презвитерски чин, прота Гојко има много разлога да се радује, а ту велику радост делимо и ми са њим. У личности цетињског ректора огледају се све особине које је имао Свети Петар Цетињски, који је васколиким својим животом послужио Господу и своме роду, никада не престајући да састрадава са својим благочестивим народом, знајући да је ношеће крста сигурни и једни пут који води ка радости васкрсења. Како нам Апостол Павле саветује: Сећајте се својих старешина који Вам проповедаше реч Божју(Јевр.13,7), тако се и ми данас молитвено сећамо проте Гојка делећи празничну радост са њим. Молитвено смо данас са нашим протом не само као са врлинским свештеником који је испуњен еванђелске љубави, већ као нашег учитеља који нам проповеда реч Божју, у чијој личности се актуализују речи богомудрог Апостола Павла да: "Иако имамо хиљаду учитеља у Христу, али немамо много отаца"(1.Кор. 4,15) Молимо се Великом Архијереју и Пастироначелнику Христу, да проти Гојку подари добро здравље, свако добро духовно и телесно и још много успеха у узвишеној свештеничкој служби. НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Животопис протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Свети Сава СРПСКИ Свети Николај СРПСКИ Ћавоимани Миливоје ЦРНОГОРСКИ Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска 17. јуна 2020. Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за нашу Цркву, или слично. Саму изјаву нисам чуо, а немам посебну жељу ни да је чујем. Само ћу тренутну актуелност теме искористити за неколико цртица. Прво, назив “српска” је географска али и историјска и идентитетска одредница већинске пастве наше Цркве, и одраз њеног помесног карактера. Као што је то случај са свим другим Црквама, ништа мање и ништа више. Ми када кажемо грчка Црква или руска Црква, или грузијска, бугарска, румунска, итд., никада то не доживљавамо нити као нешто несрећно нити као етнофилетско, нити као искључиво. То је ваљда свакоме макар мало упућеном у богословље позната чињеница? Придев “српска” није одредница идентитета саме Цркве као заједнице верних у Христу (нити је то њен есхатолошки карактер). Јер та заједница превазилази сваку поделу, у томе смислу и националну, па чак и биолошку (на мушко и женско) по речима св. Максима исповедника који се ослања на речи Апостола. Црква је најпре Христова, а тек потом је и Црква свих нас са нашим особеностима које треба да се у њој преобразе и ухристоподобе. А преображавају се најпре љубављу према Богу и ближњем. Не престајући да будемо мушко и женско, Србин и …………(допиши по нахођењу), ми смо позвани да превазилазимо све поделе и датости овога живота (то је уједно и нека шира дефиниција онога што називамо подвиг). Срби су као народ већински историјски носиоци црквености на нашим просторима. На просторима на којима су вековима живели, а и данас живе, иако притешњено и у мањем броју. Исто тако носиоци су црквености и у дијаспори где су са собом понели светлост јеванђеља и животом постали сведоци благе вести Христове свима народима и тиме учинили присуство наше Цркве у дијаспори историјским фактом. Међутим, када неко, био тај у Цркви или ван Цркве (причам уопштено, немајући конкретну особу на уму), почне да тврди како ова историјска, географска, помесна и идентитетска одредница већинске пастве СПЦ, смета, било за мисију Цркве, или за њено уклапање у новонастале околности, или за правно регулисање њеног статуса, такав само сведочи о сопственој искључивости и искривљеном схватању онога што Црква заправо јесте, или у најмању руку управо пројављује националну нетрпељивост (и дискриминацију) против које наводно иступа. Најјасним јеванђељским речником таквоме смета трун у оку брата његовог, а брвно у своме оку не види. У неким случајевима је више него јасно да овакав дискурс јесте израз искључивости која је потпуно несвојствена Црквеном етосу. Да не говоримо о потпуној логичкој неодрживости тврдње да је придев српски небитан, и да га треба избацити, јер само смета. Ако је небитан зашто било коме смета? А ако је битан, зашто га избацити? Много је примера кроз историју када су бивали покушаји да се наш народ идентитетски преобрази у нешто што он није. И Срби су, поучени болним лекцијама прошлости, веома осетљиви на то да им било ко са стране одређује ко су, шта су, како смеју, а како не смеју да се зову, понашају, говоре, пишу, кога да воле или мрзе. Да им други “кроји капу”. Ваљда је и та тешка историја додатно у нама изоштрила осећај за правду, али и посебан унутрашњи радар који на даљину детектује неправду, одузимање слободе, покушај тлачења, потчињења и понижења. Било да се оно чини нама или другима. Треба озбиљно да се запитамо, да ли ће сутра некоме да засмета и то што се св. Сава зове св. Сава српски? Или што Руси зову Св Николаја жичког, св. Николај српски? Неко недавно рече Св Сава је свебалкански. Није него је Христов, ако ћемо мак на конац. Па је затим свеправославни. Али је свеједно српски. И коме то смета? И зашто? То је као када би неко рекао мени смета што се ти презиваш Марковић или Јанковић. Или, мени смета што си Србин, Јапанац, Американац, Арапин, Индијанац…мушко, женско. Каквој особи то смета? То је кључно питање. И да ли су “аргументи” које нуде људи оваквог светоназора за било какво озбиљно разматрање?
  12. У осамнаестој по реду „Интернет литији“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић дао је широк осврт на обраћање премијера Душка Марковића. Том приликом је нагласио да је то излагање премијера нажалост препуно неистина од којих је главна да је Црква позвала народ на окупљање у Никшићу и другим градовима. „Ми имамо аудио запис са службе тога дана гдје Владика Јоаникије дословно каже да ове године нећемо моћи да спроведемо литију као свих година до сада“ рекао је отац Гојко додавши да је тог истог дана и Митрополит рекао нешто слично. „Премијер или није добро обавијештен или из неког разлога неће да каже истину“ објаснио је Перовић објаснивши како је дошло до догађаја који је премијер означио као ударац на Црну Гору. „Народ је дошао по навици јер то је тај дан и то је тај град – Свети Василије острошки и град Никшић“ још једном поновивши да је за празник острошког чудотворца већ 25 година у Никшићу једна од највећи литија у Православном свијету. Ректор цетињске богословије је нагласио да Црква поштује норме и ми није позвала народ да се окупи у чему је слична и другим важним иституцијама у Црној Гори. Отац Гојко је је рекао да би добро било запитати се јесу ли они из Владе или локалне самоупаве поштовали мјере које су сами прописали. „Да ли је било могуће размаћи људе испред болнице у Никшићу, када је долазио Предсједник“ рекао је Перовић указваши на чињеницу да се ради о спровођењу селективне правде. „Ако су они из власти кршили мјере па их народ није каснио иако су све преносили уживо, онда сада на исходу ове епидемије нека оставе Цркву на миру“ нагласио је прота Перовић. Своје излагање у наставку отац Гојко је усмјерио у правцу негирања оптужби да је Црква допринијела евентуалном ширењу епидемије. „Цркви не треба похвала али нико није ни поменуо све што је Црква помогла у вријеме ове кризе, већ Премијер каже да су сви држали мјера осим Цркве“ рекао је Перовић нарочито апострофирајући мјере које Црква предузела као што су обустава литија, присуства вјерника на службама, часова вјеронауке, проба хорова и готово свих активности. „Нико не спомиње и хуманитарне активности које Црква стално реализује као што је бројна медицинска опрема која је донирана, рад народних кухиња, других хуманитарних организација и сл.“ закључио је отац Гојко. Било је помена и инсуниација премијера да Црква служи другим државама. „Ја не знам чијој држави служи Премијер који говори неистину“ упитао је Перовиж упитавши да ли више воли Црну Гору власт која прима велике плате и привилегије за све што ради или поштени народ који једва саставља крај са крајем и који је протествовао против ове неправде. Отац Гојко се на крају осврнуо и на назив екстремисти који користи премијер Марковић када говори о вјерницима. „Ми јесмо екстремисти јер волимо и премијера Марковића када говори неистине“ закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Вјерници ће од понедјељка моћи да присуствују вјерским обредима уз поштовање дистанце, а Национално координационо тијело за борбу против вируса корона није дало одобрење да се 12. маја, поводом дана Светог Василија, у Никшићу организује традиционална литија, јер је свако јавно окупљање које укључује кретање забрањено. Ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић казао је за “Дан” да ће 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, у свим храмовима бити богослужења уз присуство вјерника, док ће централна света литургија бити у Манастиру Острог. Он је навео да му је драго да су почеле да попуштају мјере и потврдио да ће од понедјељка вјерници моћи да присуствују богослужењима у храмовима, уз поштовање дистанце, али је указао да ни усвојене мјере нијесу прецизне, те да отварају простор за злоупотребе и дискриминацију. Конкретно, оцијенио је да је ограничавање на 20 људи испред храма дискриминација јер, на примјер, испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару може да стане и 100 људи уз поштовање дистанце. – Ми смо јуче имали састанак са представницима НКТ-а, као и представници Мешихата и Надбискупије, и речено је да ће од понедјељка бити могућа богослужења, уз присуство вјерника и поштовање мјера. Сагласили смо се да је ситуација са вирусом повољна и да је добро да мјере попуштају, али да је негативна ствар то што немамо чешће састанке јер се многе ствари које се тичу забране окупљања тичу вјерских објеката. Зато би требало да имамо чешће сусрете, јер нити љекари знају све о вјерским обредима, нити свештеници знају све о здравственим мјерама, те да се може доста тога урадити у договору, а када се договарамо нема простора за злоупотребу – навео је Перовић. Он је указао да су неке мјере које су усвојене недефинисане и остављају простор за злоупотребу, због своје нејасноће. – На примјер, мјера је да сахрани може да присуствује најужа породица, али је чињеница да сахрана не може да се обави без комуналних радника, а нигдје не пише да не може доћи свештеник. Као што посао комуналног радника представља јавну дјелатност, тако се, уз међусобне разлике, и свештенички посао може посматрати као посао од јавног значаја. Такође, преко 20 људи испред храма се никако не може тумачити као јавно окупљање, а што се тиче литија свештеници, ако их је мање од 20, имају право да уз поштовање дистанце спроведу литију казао је Перовић, додајући да се у мањку прецизности у мјерама оставља простор људима који командују да на терену врше лоупотребе и тумаче мјере да оне буду уперене против Цркве, а не против вируса. Перовић је истакао да ће Црква испоштовати све прописе који су у складу са Уставом и законима, те спроводити оно што се спроводи на другим јавним мјестима, као што су продавнице, апотеке, градилишта… НКТ је јуче саопштило да су вјерски обреди могући под условима да је у објекту највише једно лице на 10 квадрата, а изван највише 20, уз минимум два метра дистанце. На улазу у вјерске објекте треба да стоји информација колико лица највише може да стане, а сви у вјерском објекту, осим свештеника, морају носити маске. На улазу мора стајати средство за дезинфекцију, а Влада је у званичној објави посебно истакла “забрана окупљања је на снази!”. Помоћник директора Института за јавно здравље Сенад Бегић навео је јуче да о литијама нијесу разговарали, али да је “забрана јавних окупљања још увијек на снази”, те да је она јако битна. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...