Претражи Живе Речи Утехе

Човек је по природи друштвено биће. Од детињства до старости има потребу да живи са другима, да размењује ставове, износи мишљења, дели искуства, описује стања, даје и узима. У својим појавама – од најелементарнијих до најсложенијих – човек сагледава друге кроз призму утврђених критеријума. Сви схватамо да наши односи са вољенима не би требало да буду површни и усидрени у спољашњим облицима и шемама. Нажалост, више волимо да познајемо многе људе, али површно. Више волимо широк друштвени круг него да имамо неколико пријатеља, добрих и верних. Живимо са уверењем да не треба да будемо асоцијални, да не избегавамо контакт са странцима, али долазимо до друге крајности – до мучне жеље за новим везама. Зашто? Јер мислимо да ће нам многа нова познанства донети срећу коју тражимо. Али, тако нешто се не дешава. Слично понашање се примећује и у Цркви. Рећи ћу вам нешто што сам лично приметио (у ствари, могуће је да сте и ви присуствовали таквом случају). Парох излази на амвон, проповеда, подстиче нас на покајање, на подвиг, духовно нас води. Али нико се не помера, нико га не слуша, нико не придаје значај његовим речима. После неколико дана у храм долази још један духовник – или из суседне митрополије, из другог манастира или са Свете Горе. Верници га први пут виде. И он држи беседу, говори исте ствари које је проповедао парох кога познају. Али сада сви слушају, сви су ганути, сви „добијају духовну корист“. Зашто се ово дешава? Јер народ је фасциниран, не оним што је придошлица рекао (а то им је рекао и њихов парох), већ оним што их ум наводи да поверују о непознатом проповеднику. Пазите, не кажем да је тај други клирик крив! Он је дошао да донесе духовну корист, али у исто време не смемо се с презиром односити према духовном руководству нашег парохијског свештеника. Који су разлози овог занемаривања? Пошто се често виђамо са нашим парохом и познајемо га, вероватно смо идентификовали и неке његове слабости. Фрустрирани тиме, ми то осуђујемо. Зато, шта год да нам каже, то нас више не додирује, навикли смо на његове речи. Размислите, не би ли се то исто десило и неком другом непознатом свештенику или монаху ако почне често да долази у нашу парохију. Упознаћемо га. Пошто су наши критеријуми површни и недуховни, постепено ће поштовање које се у почетку осећало према његовој личности бити истиснуто осуђујућим мислима. На овај начин ћемо га понизити. Јасно је да ћемо ускоро и њега одбацити, као што смо одбацили и првог пароха, и кренућемо да тражимо неког трећег, непознатог духовника – „савршенијег“, „светијег“ који ће нас „надахнути“. Наравно, све је то говори о нашој себичности, жељи да се удостојимо да имамо за духовног ментора неког славног старца, неког епископа или неког игумана. Мислимо, наш парох није нас достојан. Сами себи сугеришемо да не заслужујемо да нас исповеда, чује наше грехе и саветује нас. У вези са реченим, подсетимо се библијског текста: „Ниједан пророк није прихваћен у својој земљи“. Нису ли сународници Христови тако учинили са својим пророком? Када је Сам Христос отишао да проповеда у синагогу, они су, уместо да пажљиво слушају и извуку духовну корист од онога што су чули, Га понизили кроз своје мисли, што је нашло и спољашњи израз у речима: „Па зар није ово син дрвосече, на кога мисли када нам тако говори и проповеда?“ Трагалац истине ће извући духовну корист од свог дружења са било ким, без обзира да ли је монах, свештеник, учитељ, неука баба, или комшија, муж (жена), чак и дете. Услови за то су следећи: човек не само да мора имати способност да види и чује, већ је неопходно и да његова духовна чула не буду обузета егоцентризмом. Помислите колико је људи познавало, на пример, старца Пајсија, колико их је примило његов благослов. Да ли су сви они заиста имали духовну корист од свог дружења с њим? Да ли су се њихови животи променили од када су га упознали? Да ли су сви ти људи постали свети угледајући се на њега? Одговор је: мало њих. Али зашто? Јер, већина њих је тражила старца да задовоље своју радозналост због онога шта су чули о њему. Они нису имали покајничко расположење, нису могли да извуку духовну корист од дружења с њим, да промене свој начин постојања и да живе како им је старац рекао или како је и он сам живео. Довољан им је био само физички сусрет са њим. Овај сусрет им је био неопходан да би о томе причали својим рођацима и пријатељима. Да ли је за ово био крив старац Пајсије? Наравно да не. Грешка је у мислима оних који су му прилазили, што је, међутим, далеко од православне духовности. На крају крајева, да ли нас занима да ли је оно што смо чули исправно, здраво и духовно? Или нас занима само да ли је говорник високо рангиран на нашој „лествици вредности“? Ово размишљање је слично нечему другом што сам приметио. Ђакон каже: „Са страхом Божијим...“ и позива верне да се причесте Христом. Међутим, неки хришћани се намерно не причешћују код свештеника, већ желе да се причесте из руку епископа или, ако нема архијерејске Свете Литургије, одлазе код свештеника којег су оценили као достојнијег. Међутим, ово је богохуљење. Таквом одлуком и понашањем такви хришћани се изјашњавају о следећем: епископ причешћује једним Христом, а игуман, јеромонах или брачни свештеник – другим Христом. Да ли је могуће да нам једног Христа из Свете Чаше преда свештеник, кога неки сматрају светим човеком, а другог Христа преда неки грешни (по нечијем мишљењу) клирик?! Испоставило се да је за хришћане, који размишљају на овај начин, најважније ко ће им дати Христа, а не примити Христа! Све ово доказује колико површно доживљавамо хришћански живот. Још нисмо схватили смисао хришћанске вере и нисмо познали дух богоносних Отаца Цркве, који су више пута понављали ове истине да би нам помогли да спознамо суштинско, а не да будемо подложни себичности и пролазности. С правом је речено да права љубав није она која трпи дугу раздвојеност, већ она која подноси дугу присност. Поента је, другим речима, да дугогодишња блискост не постане отров за наш однос са супружником, са нашим пријатељима, са нашим парохом, са нашим свештенством. Јер, нажалост, то се дешава. Временом, уместо да се више поштујемо, уместо да се волимо дубље и истинитије, постајемо подложни злим мислима. Наша блискост се дегенерише у навикавање. Резултат ове промене је девалвација друге особе поред нас, која је и даље иста особа која вас је одушевила при првом сусрету или у коју сте се пре неког времена заљубили. Шта се од тада променило? Променио се начин на који размишљамо једни о другима. Бог нам је дао слободу избора. Он нам је дао одговорност за наше животе. А ми смо позвани да бирамо. Позвани смо да не третирамо своје односе површно, према ономе што се дешава око нас и са нама. Позвани смо да све сагледавамо са разборитошћу, да остваримо сврху нашег стварања, а она није повезана са стицањем ствари, са бескрајним друштвеним познанствима. Није везана за многа плотска искуства, за професионалну афирмацију или за стицање ауторитета и стварање доброг имена у друштву. Не! Сврха нашег живота је другачија, наиме – да победимо и будемо побеђени Љубављу и Светлошћу, колико год нас то коштало. Циљ нашег живота треба да буде да волимо, да будемо обасјани Светлошћу благодати Божије. А где се ово може догодити? У цркви. Како се ово може применити? Живећи у понизности, покајањем за своје грехе, опхођењем према свима са љубављу и добрим мислима. Хајде да исправимо приоритете у нашим животима! Пре свега – наш однос са Богом, који је однос Оца и детета, заснован на праштању и узајамности. Знајте да ћемо на основу нашег односа са Богом моћи да градимо здраве односе и са нашим најмилијима! архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.» Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин. Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако. И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао: – Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете. У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак. Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.» Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми: – Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе. Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради. И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. Начин размишљања код људи се мења. Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Архимандрит Андреј (Конанос) https://pravoslavie.ru/105931.html

Бог је веран себи, чак и упркос свим нашим напорима и покушајима да Њега напустимо, Бог нас не напушта, већ непрестано брине. Свако у свом искуству осећа Божју бригу за себе, мада већину свог времена посвећује не најважнијој ствари. Покушавамо да пронађемо извор живота у разним бунарима где Христос није. Своју пажњу концентришемо на земаљско, које пружа само пролазно задовољство, понекад измишљено, и ни на који начин не испуњава или утешава. Иако свако од нас из свог личног искуства зна да вреди уложити и најмањи напор, да свој ум, срце, вољу прилагодити Божанском, а не земаљском, онда се одмах нађете у Очевом загрљају — у наручју Самога Бога, који даје мир и утеху. Бог је увек ту. На крају крајева, и Самарјанка је дошла до извора, а Христос је већ био тамо... Он увек чека. Непроменљиво и бескрајно. Господ очекује човека без обзира шта смо учинили. Он нас доживљава таквим какви јесмо. У свакој особи постоји дубина без дна коју само Бог може испунити. Без Бога, изван Бога и далеко од Бога, живот не постоји. Ни истински живот, ни истинско биће. Све мора бити засићено Божјом вољом, Самим Богом. Испуњавајући свој живот бригама, неприметно се удаљавамо од Бога, а душа пати, жеђа. И као што је људски живот немогућ без воде, тако је и духовни живот немогућ без Извора Живе воде — самог Бога. Ова аналогија приказана је у причи о Самарjанки. Душа пати и жеђа, лишена Извора Живота. На ову духовну жеђ Господ нас подсећа, једини способан да је задовољи. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-je-veran-sebi-uprkos-nashim-naporima-da-njega-napustimo

„Долазак српског Патријарха у Црну Гору је за све нас, заиста, веома битан догађај који свједочи о јединству наше Цркве, који свједочи о томе да je континуитет, који Црква у Црној Гори има непрекидан од Светог Саве до данас. Долазак српског Патријарха, онога који стоји на челу наше Цркве као наследник Светог Саве, првог Архиепископа српског, је велики благослов за цијели вјерни народ, за нас свештенство и монаштво, а још је љепши и пунији кад знамо који је повод, и устоличење нашег Митрополита Јоаникија“, каже протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је упутио позив свим људима добре воље да се придруже овој радости и слављу у Подгорици, која ће, како је навео, бити главно сабиралиште поводом ових догађаја. За Никшићане и вјерни народ никшићког намјесништва организован је превоз аутобусима, који ће са Трга Шака Петровића у Никшићу, у суботу 4. септембра, кренути у 16 часова. Сви заинтересовани могу се пријавити на број телефона Саборне цркве Светог Василија Острошког: 040/ 214 – 820 или да лично дођу у Храм и упишу се на списак који, већ, постоји. „Позивамо све, ко може аутобусима или ко има своја кола, да заједно идемо, да се окупимо око Храма Христовог Васкрсења, да узмемо благослов од нашег Патријарха и новоизабраног Митрополита Јоаникија и свих оних архијереја који ће доћи на ову свечаност“, рекао је свештеник Слободан Јокић, упутивши пастирску поуку свима, а нарочито људима Цркве, да треба да слушају благослов наше Цркве, те да на дан устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, у Цетињском манастиру, нипошто не иду на Цетиње, већ да у својим парохијским црквама, молитвом са свештенством, допринесу да чин устоличења прође онако како Бог заповиједа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Патријарх Порфирије: Апелујем на такозване елите, апелијем пре свега на браћу верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини (видео на званичном Патријарховом инстаграм налогу). У име Оца и Сина и Светога Духа! Уважени господине члане Председништва Босне и Херцеговине, госпођо председнице Републике Српске, господине председниче Владе Републике Српске, господине градоначелниче града Немањића и Котроманића, града поносног и часног, града Добоја, домаћине данашње славе, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Нека сте благословени и ви и нека је благословен Господ што нас је све створио. Данас смо сви неизмерно радосни пре свега због тога што славимо Преображење Господње. Нема већег повода да се окупимо, нема већег разлога за радост и славу, јер само Преображење Господње јесте слава Божја али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику oткрива се садржај и смисао нашег људског постојања, али пре свега открива се воља Божја да свакога дана будемо све бољи људи. Сви смо ми добили неке дарове, таленте, способности. Сваки човек без изузетка је позван да се преображава, да расте у врлини, да расте у добру, а истински раст у добру и врлини могуће je до савршенства довести само онда када смо у заједници са живим Богом, са Господом нашим Христом. Ми Срби то добро знамо, јер ми знамо ко смо, знамо и одакле смо, а што је најважније знамо и који нам је циљ. Знамо своје порекло и своје корене, знамо шта су нам били оци и праоци и вековима уназад. И ми знамо да је наше име Хришћанин, знамо да је наше презиме Православни. Србин, Православни Хришћанин - то је пуни идентитет, пуна мера, пуно име и презиме којим ми себе познајемо од кад знамо за себе. Тим именом и презименом ја Србин, Хришћанин Православни, упознао сам себе управо на овим просторима. Иако знам да сам многима дужан и да највероватније дуг не могу одужити, више него другима дужан сам, браћо и сестре, свима вама који живите овде на овим просторима од Добоја до Дервенте. Знам вас добро, јер знам своје родитеље, своје стричеве, свога ђеда. Ишао сам у манастир Озрен слушао сам на народни језик, сад то разумем, преведено Јеванђеље, али и више од тога: богослужбени језик Православне Цркве од свога ђеда сам слушао који, сећам се чудно ми је било - а многи то и данас не разумемо, литургијску реч је говорио, а она важи и за данашњи празник: Бога нико никад није видио, само су га воде виђеле. То је права литургијска песма. То је могао знати само неко чије је име и презиме Хришћанин Православни. Дакле, дужан сам, браћо и сестре, више овоме крају него другоме, а најрадије бих са вама запевао уз шаргију и заиграо коло у славу Божју! Јер у тој песми и у том колу уткано је Јеванђеље Христово. То је израз заједнице, то је израз јединства. Јеванђеље Христово, вера у Христа је оно што нас чини да јесмо једно. Вера је оно на чему градимо међусобно поверење. Вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али да управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера је православна обликовала од Светога Саве наш народ, обликовала његов идентитет, идентитет који је Христов, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу. Зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине, истина вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. Говорио сам много пута и поновићу, једно је питање које свако од нас себи може да постави и треба да постави: да ли је заиста достојан свога имена и презимена? Да ли је достојан чињенице да је православни хришћанин? Да ли ми, једном речју, верујемо у Бога, који је распет и васкрсао, пре тога се преобразио, а потом узнео и на небо, који нам се открио као Бог љубави, љубави која је описана у две јеванђељске заповести: Воли Господа Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе? Дакле, да ли смо хришћани и да ли је реч Божја за нас меродавна или није? Од одговора на то питање зависиће и наш живот, наш систем вредности. Дужан сам мом крају и свима вама, браћо и сестре! Имам вас у срцу, непрестано се молим Богу за вас, али молим и вас да се молите за мене, јер ја сам овде заиста свој међу својима. Не могу да вам опишем колика је радост у Духу Светоме данас испунила моју душу што сам као поглавар Српске Православне Цркве прву своју посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо овде, граду Добоју, поносном и часном граду, рекао сам већ, Немањића и Котроманића, али и свих других светитеља и угодника Божјих од Светога Саве па до данас, који су живели по светињама овде око Добоја, од Озрена, па до храма посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу. Радост и благослов је велики што заиста после осамдесет и три године када је освећен храм Светих апостола Петра и Павла долазим после великог поглавара, великог оца Цркве, патријарха Гаврила Дожића, који је рођен и поникао у часној, дивној и Богом благословеној Црној Гори, која је такође обележена именом Христовим. Али речи ћу да сам сигуран да није случајно што је овај храм посвећен апостолима Петру и Павлу. У слици те двојице првоврховних апостола осликава се порука Јеванђеља, задатак и циљ свакога од нас. Ми сви добро знамо да су они, по правилу, насликани заједно, у загрљају. Исто тако, из Јеванђеља знате да су били веома различити, имали различите таленте, способности, дарове, потекли из различитих социјалних слојева, по образовању различити. Један веома учен и образован, други неук. Штавише било је и неслагања међу њима. Замислите и свети апостоли се нису слагали, имали су другачије ставове по неким питањима, сукобљавали се, свађали се. Али, важније је то што су, у ономе што је било важно за све, за њих двојицу и за све људе, и то од минимума достојанства сваког човека па све до пуноће живота која је дата у Христу, кроз Христа у вери и јединству, у љубави Божјој постајали су потпуно јединствени и превазилазили сукобе и неспоразуме. Треба ли нам друга порука, браћо и сестре, данас. И немојте мислити да најпре имам на уму политичке консталације снага и политичке контексте. Има ли веће потребе од тога да смо једно и јединствено у себи. Сваки од нас у себи је подељен, располућен. Колико смо само схизофрени, то је због тога што нисмо вером утемељени на Христу. Говоримо о миру, може ли га бити без мира Божјег? Ми, православни хришћани, Срби православни, знамо да то није могуће. У доба Светог Саве подељена браћа - ко их је мирио? Мирио их је светитељ Божји, Свети Сава. Како? Мирио их је Христом. И ми свако у себи појединачно бићемо хармонични и јединствени ако смо вером везани за Христа. Ако је Христос на првом месту у нашем животу све остало ће бити на свом месту. Као кад имамо проблем са кичмом, па поправимо један главни пршљен а све остало само се по себи усклади. А породица? Знате то боље него ја, колико несклада и неслагања, па сукоба све до развода, чак и до насиља у породицама. Па зашто је тако? Зато што Христос и његова заповест нам нису на првом месту. Зар не каже Господ мушкарцу: Мужу да волиш своју жену као што Христос воли Цркву. Знамо како Христос воли Цркву. А жени да се боји мужа - тај страх није психолошки страх, није застрашеност. То је љубав, позив на љубав, на свецело предавање мушу. А онда даље, комшије, рођаци, па тако редом, свугде само поделе, па доћи ћемо и до самог подељеног друштва и до подељене државе. У добру, у врлини, у ономе што је неопходно да очувамо себе и свој идентитет, своје име и презиме, име Србина које је Хришћанин Православни. Није то могуће ако надвладава егоизам, себичност, ако имамо потребу за тријумфализмом. То је могуће смиреном вером у Христа. Уколико смо на високу позицију постављени, имамо част наравно, али тада је неупоредиво већа наша одговорност. И ту треба показати смиреност и поверење у Бога, треба слушати другога, уважити његов став и његово мишљење и онда у јединству чувати оно што је честито, што је вредно, оно што је своје и што је свето. А да би се то могло сачувати неопходно је познавати своје и живети својим, и неопходно је своје не продати и издати ни коју цену. Зашто? Зато што само када знамо ко смо и шта је наше, искључиво и само тада бићемо способни да поштујемо другачије, што не значи да је и туђе зато што је другачије, јер све људско припада свима уколико је врлинско и добро. Потребно је, браћо и сестре, да на вери, на Христу, на искуству својих предака у духу апостола Петра и Павла, у духу храма који је по промислу своме Господ посадио у срце овога града, да увек надвлада мир, надвлада љубав, надвлада поверење. То није увек могуће само нашим обичним људским силама и снагама, али могуће је кад смо са Христом, кад смо утемељени на Христу. У дигресији само да кажем: пандемија, страх, бежимо једни од других. Па шта сте мислили господо, ви из белога света, који сте исисали душу природи, творевини, који видите творевину Божју искључиво и само као извор свога богаћења и није вам доста, па хоћете и свемир и космос да учините извором свога задовољстава! Природа је дата да је поштујемо! Памтим како су ме моји покојни ђед и баба учили, а ми деца поштовали, да водимо рачуна о свој природи. Баш онако као што, браћо и сестре, сигуран сам ви овде поштујете оно што је од Бога дато. Природа се свети. Неће она да да трпи да само узимамо од ње, да вршимо насиље над њом. У духу љубави и разумевања различитих дарова, као што су се разумели апостоли Петар и Павле, мир је потребнији више него ишта читавом свету. Ако се измиримо са Богом мирићемо се са собом, са са другим људима, али и са природом. На овим просторима је било много неспоразума, много крви, многе су мајке заплакале. Суза сваке мајке има једнаку вредност пред лицем Божјим, а ја знам да обични људи имају потребу за нормалним животом, имају потребу за разумевањем. Нека свако буде оно што јесте, да се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. И сада ћу рећи вама овде сабранима, браћи православним хришћанима Србима, али и браћи Бошњацима муслиманима и браћи Хрватима католицима. Имамо ми вековно искуство заједничког живота, добро се познајемо. Нису нама потребни из далека, са разних страна, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да међу њима нема и искрених миротвораца. Али међу њима има и оних који не разумеју наш концепт живота, не разумеју наше међусобне односе, не разумеју наш идентитет. Али, нећу доказивати, има и оних који имају своје интересе са чијим интересима се наши интереси и интереси мира не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман - да то буде и заиста јесте, ако је Хрват католик - да то јесте и остане, али да ми имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, искуства заједничке економије и културолошких међусобних утицаја, да предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, слажем се, можда понекад јесте потребан медијатор, посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте и концепте, у семантичке логоре. Такав измишља дефиниције за једне да би били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би први били против првих, како се ми не бисмо међусобно разумевали и слагали једни са другима у мери којој је то могуће. Многима наши неспоразуми одговарају. Е, нећемо, браћо и сестре, да пристанемо на то да ми неко каже: Ко си ти? Нећемо да један народ који вековима живи на овим просторима са другим народом дозвољава да му неко други говори ко је други народ, ко је његов комшија на којег је вековима упућен. Радост је велика, браћо и сестре, а одужио сам, немам прилике свакога дана да будем са вама. Опростићете на томе, на изливу ове радости али и из срца искрених речи, речи опомене. Ја ћу се молити за мир међу свим људима, најпре на овим просторима, у Добоју, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, али и у читавом региону. И учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришћанин, не само са поносом носимо као амблем него да га сведочимо својим животом и врлинама, својом љубављу према свима. Апелујем на такозване елите, јер имам то право, апелијем пре свега на колеге, на браћу ако хоћете, такозване верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини. Апелујем и на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога, да је таква сила пролазна, те да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде. Не како кад одговара, час овако час онако. Тиме ће показати да су веродостојни, тиме ће показати да имају жељу да упознају људе са овогих простора и да буду добронамерни медијатори, а не они који намећу те семантичке логоре и калупе у које, најчешће не да нећемо него чак и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо. Нека је благословен данашњи дан! Ја сам сигуран да неће проћи много времена да се опет нађемо у Добоју, у Дервенти, у Бањалуци, и у Сарајеву, и у Тешњу, где имам добре пријатеље. Међусобно се називамо браћом, а ради се о људима који су заиста активни муслимани. И да ћемо долазити у све градове, најпре, Републике Српске, за коју знамо да је гарант вашег мира и постојања, а поновићу речи многих, верујем у њих, гарант суживота, мира и међусобног разумевања свих људи и народа овде у Босни и Херцеговини. Нека Преображени Господ, који је заправо преобразио могућности и капацитете које су апостоли имали да спознају Бога, да и ми благодаћу Божјом и Његовим Преображењем будемо преображени у себи и изнутра, да преобразимо своје срце да мошемо видети Бога, да растемо у добру, да растемо у врлини; да будемо потпора и подршка једни другима и онда када се не слажемо, да будемо спремни да праштамо једни другима међусобно али и свима, али и не само то, него да и по Јеванђељу тражимо опроштај и да праштамо ако је то предуслов заједничарења и успостављања комуникације. Нека би нас Господ изнутра обасјао, донео мир вама овде сабранима и свима који из оправданих или неоправданих разлога нису овде. Нека би благословио све људе добре воље а оне који нису добре воље у односу на друге, па и у односу на нас, да их одобровољи како бисмо онда сви могли да славимо Њега Једнога у Тројици Бога преображеног Господа Исуса Христа, Спаситеља Нашег, Његовог беспочетног Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова, амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с

Његово преосвештенство Епископ буеносаиреско-јужноцентралноамерички Г. Кирило служио је на празник Крштења Господњег - Богојављења Свету архијерејску литургију у цркви Свете Текле у Даниловграду. Звучни запис беседе У току Свтог Богослужења преосвећени Владика Кирило сабране вјернике је почучио ријечима литургијске проповиједи. Након Свете службе Божије Владика Крило је освештао воде ријеке Зете на обали поред градског моста у Даниловграду. Извор: Радио Светигора

Радио Глас Православне Епархије нишке припрема нове емисије у свом редовном програму, а емитовање се очекује након Божићних празника. Јереј др Бобан Димитријевић аутор је емисије „Катихизис“ која ће обрађивати теме о православној духовности, догматском учењу Цркве, Светом Писму, предању, историји и богослужењу Цркве. Први серијал „Катихизиса“ обухватаће питања православне духовности и говориће о православном поимању Бога, човека, Цркве, Царства Божијег, као и теме о блаженствима, врлинама, молитви, браку и породици, болести, страдању и смрти. Емитовање првих емисија из циклуса планирано је након Божићних празника. Циклус Емисија „Псалтир“, чији је аутор доктор теологије Ивица Живковић, представља циклус емисија у којима ћемо говорити о псалмима, као и о значају читања псалама у свакодневном духовном животу. „Калеидоскоп“ - која ће представити приче о светитељима, личностима и догађајима који су обележили нашу прошлост, сачували наш идентитет и оставили нам завет за будућност. Ђакон Предраг Владисављевић, професор Историје српске цркве на Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу, почиње циклус са емисијама чије су теме 100 година од васпостављења Српске патријаршије, као и са емисијама које су посвећене патријарху Дожићу. Емитовање прве емисије „Проглашење Патријаршије у доба цара Душана и њен живот од укидања до уједињења“ је заказано за 4.11.2020., у 12ч. „Кашичица здравља“ је такође нова емисија у којој ће њен аутор, јереј Иван Лилић, парох хумски, откривати тајне лековитог биља. Још једна нова емисија коју је покренуо Радио Глас, и која је већ почела са редовним емитовањем, јесте и „Човекољубље“, емисија о харитативним делатностима Епархије нишке, која трага за добрим и хуманим људима, представља њих и њихова племенита дела. Емисија је на програму сваког четвртка у 12 сати и репризно истог дана од 23 сата.

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић

На Спасовдан, 28. маја 2020. године, када мештани Трпиње славе храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Евхаристију у Вазнесењском храму у Трпињи. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Војислав Николић. Овогодишња кума храма била је госпођа Јована Микановић са породицом. За следећу годину кумство је преузела госпођа Милица Миловановић. Епископ Херувим беседио је о важности Празника Вазнесења Господњег и Домостроју спасења људског рода. Целу беседу можете прочитати у наставку: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и данашње сабрање на овом светом месту где смо саучесници Тајне Вазнесења Господњег. Ово је још један дан у историји људског рода који се имао збити да би човеку био омогућен живот у Христу, у Цркви Божјој и да би се испунио целокупан Очев Домострој спасења. Тајна Вазнесења сабрала нас је под сводове овога храма да осетимо пуноћу љубави и милости Божје. Христос страда, васкрсава и вазноси се на Небо показујући славу и милост према људском роду. Христос се вазноси на Небу да би човеку омогућио да кроз Тајну покајања и светотајински живот у Цркви Божјој може имати заједницу са својим Творцем. Благодат Светога Духа коју добијамо на светој Тајни крштења устостручена је у светотајинском животу Цркве, а дарови које смо добили у Цркви имају своју пуноћу. Данас смо окусили свету Тајну Причешћа. Ова Тајна нас да директан начин кроз Тело и Крв Христову везује са Господом. Нема лепше Тајне ни бољега лека од ове Тајне браћо и сестре. У данима којима смо прошли било је питања да ли је ова Тајна извор заразе. Много векова је прошло и још ће много векова проћи и нико се из те Чаше неће се заразити, јер је Причешће оно Божанско и вечно. Било је много већих зараза, од колере до куге, Црква Божја је вршила исту Тајну, на хлебу и вину савршавала Свету Тајну Евхаристије и нико никада није био заражен. То је та љубав и милост Божја, чудо Божје које се непрестано излива пред људским родом. То је Тајна Живота. Сви ми данас очекујемо да нам се деси неко чудо не би ли бисмо постали верујући народ. То чудо имамо сваке недеље пред очима свакога од нас, кроз свету Тајну Евхаристије. Не треба нам веће чудо, драга браћо и сестре, него да будемо саучесници те Тајне и тога Чуда. То је највеће чудо које је Господ оставио човеку, да би кроз Њега, кроз ту бању Витезду ми добили исцелење душе и тела. Кроз ово Чудо добијамо заједницу са својим Творцем, са Христом. У Христу човек може да чини чуда, тада он постаје чудотворац јер своје тело, своју природу уподобљава своме Творцу. Човек предаје грешну природу са жељом да постане безгрешна да би задобио благодатне дарове који нас везују за живот вечни. То предокушавамо заједно окупљени у Телу и Крви Христовој, у заједници. Данас смо сви једно у Христу, сви смо браћа и сестре. Окушамо ту љубав и милост која је васкрсла за целокупни род људски. Васрксла је да имамо љубави једни према другима, а не да бисмо се мрзели и да једни другима не бисмо могли гледати у очи. Христос је васкрсао да би раширио љубав међу нашим родом. Васкрсао је да бисмо ми победили своју телесност и свој грех и да би обитавајући у Његовом наручју и Његовом загрљају били достојни те Тајне и Домостроја нашега спасења. Зато Христос васкрсава и зато се вазнео на Небо. На крају целокупне Тајне Домостроја спасења је Света Педесетница, долази Дух Утешитељ да бисмо осетили пуноћу љубави Очеве која се излила пред целокупним људским родом. Људски род увек следи неку странпутицу, удаљује се од Бога и свога почетка. То смо могли да видимо и кроз ову пандемију. Човек се удаљио од Бога и постао себичан, себе је градио надчовеком. Нема, браћо и сестре, овде на земљи надчовека. Христос је Свечовек и Надчовек. Ако живимо ван те истине тада творимо недела која су, хвала Богу, сада иза нас. Чинимо да заробимо целокупно човечанство, да завлада метеж и нељубав. Ако имамо на уму да је Христос Свечовек и да је творевина дело Божје, а да смо ми круна те творевине, онда не можемо чинити таква дела. Ту треба да влада равнотежа и љубав, хармонија. Нажалост, видимо супротно од тога. Зато треба непрестано да се враћамо у Цркву Божју, да будемо следбеници Тајне Христове. Онда ћемо се са тога Извора увек напајати истинама љубави и милости Божје. У Цркви се изграђује љубав, изграђују се милост и нада. У Цркви нема мржње, нико о њој не проповеда. Две највеће Божје заповести су у контексту љубави коју је Господ оставио човеку. Тако треба да живимо и да се владамо почевши од нас свештеника, па до народа Божјега. Ми свештеници смо огледало како треба да се влада и понаша. Ако смо ми супротно од онога што треба онда ће и паства да следи тим путем. Надамо се да ћемо превазићи сва искушења и да ће благи Господ бити свима нама Сапутник и Путеводитељ, Пут, Истина и Живот како то и треба да буде. Живи и благословени били! Амин. Након одслужене Литургије уприличено је послужење за све присутне, као и трпеза љубави у трпињском парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Поводом празника Живоносни Источник или Источни (Свијетли) петак, 24. априла 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду, на темељима храма из времена цара Јустинијана. Преосвећени Епископ је казао да када славимо Христову побједу над смрћу и ми учествујемо у Његовој побједи, у Његовој слави, слави Његовог Васкрсења. „Зато је наша радост превелика, јер нам Господ Исус Христос својим крстом, својом смрћу и својим Васкрсењем донесе нови живот, а што је најважније донесе нам побједу над смрћу. Он је Првенац из мртвих, за Њега се везују сви они који вјерују, а сви ми који у Њега вјерујемо, идући за Њим правимо велику војску хришћанску, побједоносну. Ако је Он Првенац из мртвих, а ми идемо за Њим, то значи да и ми, славећи Васкрсење, већ, овдје предокушамо побједу над смрћу“, рекао је Владика Јоаникије. Црква Божја, навео је он, устројила је да овај петак буде посвећен Богородици. „Славећи Васкрсење Њеног сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа немогуће је да и Њу не призивамо у помоћ и да је не славимо. Овај празник је назван Богородица Живоносни Источник, а устројен је ради велике љубави према Пресветој Богородици, јер нам преко Ње дође спасење овог свијета“, истакао је Његово Преосвештенство. Подсјетио је да су темељи храма Живоносног Источника на којима је данас, у Самограду, служена света Литургија, баш, из оних времена, јер је подигнут у 6. вијеку, када је устројен овај празник Богородице Живоносног Источника. „Када смо нашли ове свете темеље, када су их археолози открили, размишљали смо коме да учинимо посвету храма. Давно је разрушен, мало је сачуваних историјских података о њему. Не знамо коме је био посвећен. Посветили смо га Васкрсењу Христовом и Богородици Живоносном Источнику и зато овдје служимо на Источни петак, славећи Васкрсење Христово и уједно прослављајући Пресвету Богородицу, учествујући у слави Васкрсења и осјећајући превелику милост и заступништво Пресвете Богородице. Нека је Она свима на помоћи, посебно овој светој обитељи“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У Црмничком селу Лимљани, у Цркви Светог Јована Крститеља Пророка и Претече коју су мјештани подигли 1872. године и посветили овом, како га Господ назива „највећем од жена рођених“, данас је служена Света служба Божија. Литургију је служио настојатељ Манастира Светог Николе у Доњим Брчелима јеромонах мр Никон Кокотовић. Саслуживали су му парох црмнички јереј Слободан Лукић и ђакон Павле Божовић. За пјевницом су одговарале сестре из манастира Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима. Пред Свето причешће присутним вјерницима обратио се отац Слободан Лукић: „Драга браћо и сестре, благодарни смо Богу великом што нас сабра данас у овај Свети храм, да узнесемо молитве, пјесме и овај литургијски принос. И свако сабрање литургијско, као што је и ово наше данашње, јесте икона будућега Царства небескога, јесте пројава Цркве у цијелој њеној пуноћи. Као што Христос рече „Гдје су двоје или троје сабрани у Моје име, ондје сам и ја са њима“, тако и ми данас сабрани овдје у Христово име, у Божије име, узнесосмо хвалу Богу и тако пројависмо да смо жива Црква. То и јесте циљ нашег хришћанског живота, да чинимо Цркву, да живимо литургијским животом, црквеним животом по заповјестима Христовим. Јер ако то чинимо, онда ћемо да будемо заиста хришћани у правом смислу ријечи. На тај начин ћемо чувати и градити себе, и градити и чувати нашу Цркву. И сва трагедија човјечанства овога свијета, све ове невоље, недаће, несреће, зло које се дешава, јесте управо то што је човјек одступио од Христа, од Његових заповјести и од Цркве Божије, и што је потамнио Лик Божији који је у њему. Јер сваки човјек, свако од нас је створен по Лику Божијем. Као икона Божија. И нама је задато да тај Лик чувамо, да га остварујемо и да будемо што подобнији Христу Богу. И зато ми на овај начин сабирајући се у Цркви Христовој која је небоземна и у којој у Духу Светоме нема никаквих граница, нема простора и времена, и у којој смо ми у заједници, како једни са другима који смо сабрани овдје, тако и у заједници са свим члановима Цркве, како живим, тако и оним упокојеним који су отишли, прешли границу живота и смрти. И зато се ми сабирамо у Цркви Божијој да пројавимо, остваримо то јединство на које смо призвани и на тај начин чувамо Лик Божији у нама и тако чувамо себе који смо храмови Духа Светога и чувамо светиње које су нам повјерене. Ево и данас знамо шта се дешава, да је наша Црква пред великим искушењем. Управо због тога што је један дио оних којима је Бог дао да буду власт, тиме што су се удаљили од Бога, што су заборавили Лик Божији који је у њима, донијели су један закон, боље речено безакоње, којим се настоји, не само да се одузме црквена имовина, него да се одузме од нас оно што нас је чинило вјековима хришћанским православним родом. И зато је наш најбољи одговор ово. Сабирање на Свету литургију и на ове свештене и чудесне литије које проходе, ево из недеље у недељу, села и градове Црне Горе. Јер као што видимо овај храм у коме се налазимо, заиста чудесан храм посвећен Светом Јовану Крститељу и да је негдје у неком већем мјесту, у неком граду, не би био мали. И зато ми је веома драго и срце ми се радује што вас видим у оволиком броју овдје. А мислим да је ово највеће сабрање у овом Светом храму можда у назад 50 или 60 и више година, можда од прије Другог свјетског рата. И зато је ово најбоља прилика. Нека ово буде почетак једне снажније литургијске, духовне, обнове овога мјеста и цијеле Црмнице. Јер, ево, обнова храмова у неком грађевинском смислу је скоро завршена. Сваки храм у Црници је Богу хвала обновљен и зато је на нама, да будући да смо обновили тај спољашњи храм, зидове храма, унутрашњост, треба да обнављамо себе, да се сабирамо што чешће у овом светом храму, да узносимо пјесму и хвалу Богу и да тако будемо чувари онога што нам је повјерено. Јер овај храм као и сви други храмови који су грађени, које су градили ваши преци, су грађени, или из неке велике муке која је снашла неког човјека, па је он дао прилог да се црква изгради, или због нечега лијепог што му се у животу десило, па опет приложио и уградио себе у храм. И ти преци ваши који су градили овај храм су оставили вама да га чувате. А тако исто је и ваш задатак, задатак свих нас, да овај храм сачувамо и предамо нашим, вашим потомцима. Нека би Бог дао да се благослов овог Светог храма због нашег сабрања усели у све ваше домове, да вас Бог чува, да сте живи и здрави и Богом благословени. Не дамо Светиње!“ Породица Горана Божовића, чији је син данас саслуживао на Светој литургији, поклонила је храму крст који ће стајати на врху звоника. Сабрање је након Свете службе настављено у порти храма, гдје су домаћини припремили богато послужење. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве

Празновање храмовне славе – Светог пророка Илије, у палићкој парохији почело је у навечерје празника, свечаним вечерњим богослужењем којим је началствовао архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске. Оцу Нектарију је, поред више свештеника и ђакона Епархије бачке, саслуживао јереј Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Илиндан, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је свету архијерејску Литургију у храму на Палићу, уз саслужење оца Нектарија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. „Нека нам ревност светога Илије буде увек на уму у свим нашим немоћима и малодушностима које нас често опхрвавају, да се сетимо Божјег човека и да му се увек молимо“, поручио је владика Исихије. По отпусту Литургије, Епископ мохачки је поздравио присутни народ и пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја. Извор: Епархија бачка

Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Кнеза Лазара Српског у Земун пољу. Епископу Стефану су саслуживали протојереји– ставрофори Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско– новобеоградски и Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну, протонамесник Драшко Тепавац и јереји Лука Верић, Далибор Стојадиновић, Анђелко Дедер, Мирко Ранисављевић и Борис Савић, протођакони Стевица Рапајић и Младен Ковачевић и ђакон Велисав Миловановић. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Ep. Stefan, Vidovdan.mp3 Светој Архијерејској Литургији присуствовао је и протојереј - ставрофор Јован Кошевић и специјалан гост из Римокатоличке цркве Велечасни Јозо Дуспара, жупник и декан земунски, као и г. Марко Николић заменик Милете Радивојевића директора Владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, заменик председника општине Земун г. Дамир Ковачевић са сарадницима. Традиционално Светој Литургији је присуствао и др Живота Јовановић испред Института за кукуруз ЗП који је и ктитор и добротвор овог светог храма, а који данас прославља своју Крсну славу. Такође, присутни су били и припадници Војске Србије и Специјалне антитерористичке јединице МУП-а Србије, као и многобројни верни народ. На крају Свете Архијерејске Литургије еп. Стефан је пререзао са свештенством и верним народом славски колач и потом је изговорио надахнуту беседу у којој је подсетио да је Видовдан дан када „треба да погледамо добро ко смо, где смо и где се налазимо“. Ми данас када погледамо, као народ имамо велике проблеме и у Хрватској и у Босни и у Црној Гори, Македонији, али имамо и овде код нас у Београду, у својој кући у својој породици. Имамо и велике проблеме у нашем срцу и души. Зато овај дан није „да говоримо о нашим страдањима, него да говоримо каква је могућност нас данас, верујућих људи, да побољшамо своју ситуацију, у свом срцу у својој кући, у свом граду, на свим територијма где Срби живе.“ Ми зато треба да се радујемо јер се данас име Божије призива у скоро сваком храму, скоро у свакој болници, скоро свакој касарни, у затворима, у школама. И ми треба да се трудимо да то радимо заиста искрено, отворено, просто. Извор: Радио Слово љубве

У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници – како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници – не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити Христов примјер? У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, па чак и смрти и сваке друге врсте неслободе, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављује обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11). Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. Извор: Владика Григорије.инфо

Београдско удружење карате ветерана је данас, на празник Свете Ксеније Петроградске, после Свете Литургије у жарковачком храму Вазнесења Господњег, доделило почасно мајсторско карате звање 1. дан двојици свештеника који су у младости годинама тренирали борилачке вештине: протојереју-ставрофору Милану Виленици и презвитеру Оливеру Суботићу. Ова два свештеника су добила и захвалнице Светске карате федерације "Хачи-о-каи" ("Hachi-O-Kai") за допринос развоју борилачких спортова и вештина, потврђено је радију "Слово љубве". Прота Милан Виленица је у младости једну пуну деценију тренирао шотокан карате и такмичио се у рвању грчко-римским стилом, док је презвитер Оливер Суботић некада активно тренирао карате, реални аикидо, руску систему и српске вештине борења. Уз проту Војислава Билбију, отац Оливер је један од координатора синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина. Дипломе и захвалнице београдским свештеницима доделио је г. Душан Јанковић, мајстор каратеа 8. дан. Извор: Радио Слово љубве

У уторак, 15/2. јануара 2019. године, када наша света Црква у периоду претпразништва Богојављења прославља и празнује преподобног Серафима Саровског и светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Сушици. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протојереј Славиша Илић, из Епархије врањске, ђакон Урош Костић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе У беседи након прочитаног Јеванђеља Владика Јован је објаснио шта ми задобијамо од вере у Бога и од љубави према Њему. “Вера нам открива оно што ми нашим умом не можемо да разумемо, а љубав, коју пружамо, нам се узвраћа од Бога јер се Бог рађа и страда и васкрсава да би нас спасао”, поучио је Епископ Јован који је даље тумачио јеванђељску причу о чокоту рекавши: “Христос нам за себе каже да је он прави чокот којег ништа не може да оштети и уништи, а док је чокот здрав и све што је на њему биће здраво. Са друге стране, као што лекари одстрањују нездрав орган из тела како би сачували остале органе, тако и виноградар одсеца ону лозу која је заразна да не би заразила друге. Виноградар нам је дао средства помоћу којих се можемо накалемити на чокот, односно Цркву. Та средства су свете тајне, Јеванђеље и врлине. Веома је важно да схватимо да ако нисмо накалемљени да онда венемо. Крштењем смо се обукли у белу хаљину коју смо позвани да чувамо од греха, а будући да смо по природи слаби и грешни потребно је да будемо свесни својих грехова и да се покајемо јер је покајање изнад сваког греха. А покајања нема без смирења. Човек без смирења не може да прими поруку Цркве јер он прихвата само своје мисли. Ако смо у Цркви, живећемо искрено и поштено, а не лукаво, дволично и лицемерно. Кад човек живи чисто и поштено онда он живи небом, а хода земљом. Док будемо плевили сами себе живећемо на чокоту и доносићемо плодове, а ако не плевимо подивљаћемо. Лукавство је опасна болест, оно обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. Зато слушајмо Цркву, а она се слуша животом и Јеванђељем. Црква је тај чокот, она нам даје најлепше сокове, самог Христа, односно Свето Причешће за које једино вреди живети”. Извор: Епархија шумадијска

У недјељу, 16. децембра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Он је овом приликом први дио свог пастирског слова посветио суштини прочитане јеванђелске приче, тумачећи и приближавајући свима сабранима њен дубљи смисао. Он је говорио о важности непрестаног преиспитивања гдје се ми налазимо са својим духовним животом, те је подвукао и важност имања благодарности према Богу сваког тренутка у нашем животу. Отац Мирчета је навео да често због наше слабости, након што добијемо оно за чим смо вапили, за шта смо молили и што смо измолили од Господа - заборавимо, не сјетимо се да заблагодаримо Господу, те је упозорио да нас такав приступ животу може довести и у горе стање од оног претходног: "Ето нам поуке из овога примјера, из ове јеванђелске приче. Зар и ми тако не чинимо као ови људи ? Од онога момента када нам буде боље, кад ријешимо наш проблем, када се исцијелимо од наше болести, када често почнемо духовно да живимо, када нас дотакне благодат Божија, кад осјетимо пуноћу живота, често због наших слабости то заборавимо, заборавимо да заблагодаримо, па се вратимо на стање које чак може да буде горе од оног претходног." - подсјетио је отац Мирчета. Он је у даљем свом излагању подсјетио и на шта нас опомињу управо и јеванђелска прича и пост који постимо, наводећи да је неопходно да се човјек труди и стражи над собом, над својом душом, будући да посједовање истинске захвалности осим димензије људског дјела и дивног покрета душе иима по његовим ријечима и васпитни значај: "То нас данашње јеванђеље опомиње и овај пост који постимо. Опомиње нас да човјек непрестано треба да се труди, да непрестано мора да стражи над собом. А један од начина тог труда јесте да заблагодаримо, да захваљујемо Богу. Да не заборавимо да заблагодаримо Богу. А зашто ? Зато што између осталог осим што је то дивни покрет душе, што је људско дјело - да захвалимо Ономе који нас дарује, благодарност посједује, има и васпитни значај. Управо зато што нас подсјећа на оно што је важно и на Онога који нам дарује.'' Он је у последњем дијелу свога обраћања нагласио колико је потребно и колико је важно да сваки дан започињемо и завршавамо са благодарношћу према Богу: ''Дакле, оно што би требали да се поучимо из данашњег јеванђеља јесте да сваки наш дан завршавамо са благодарношћу Богу и да сваки наш дан започињемо са благодарношћу Богу. Јер ако Бог буде на нашим уснама, то је сигурна нада да ће бити и у нашим срцима!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

Проблем око докумената који имају већина Срба на КиМ показао се као један од озбиљнијих проблема са којим се Срби на овом простору суочавају. "Овакав однос косовских институција према Србима који већ годинама живе на КиМ крајње је дискриминаторан и непосредно подстиче на исељавање нашег становништва. С друге стране надлежне институције Републике Србије требало би што пре да пронађу решење како да помогну својим грађанима који се суочавају са све озбиљнијим тешкоћама како да преживе у постојећим условима" - истакао је Архимандрит Сава Јањић, Игуман Манастира Високи Дечани. ТВ Храм Архимандрит Сава Јањић, Игуман Манастира Високи Дечани Игуман Сава је објавио да је због претњи монаху М.Ш. Епархија рашко-призренска данас упутила хитан захтев ОЕБС-у јер овакве претње протеривањем не само монаштва, већ и свих српских грађана који немају косовска документа представљају директан акт претње етничким чишћењем што додатно отежава ситуацију за Србе на Косову и Метохији. М.Ш. је већ годинама монах у једном од манастира Епархије Рашко-призренске и покушао је прекјуче да обнови боравишну дозволу на КиМ. Дошао је на позив МУП Косова на фотографисање у полицију у Приштину пошто му је речено да му је одобрена боравишна дозвола (трећа по реду). Према ранијем договору требало је да му издају привремену косовску личну карту са трајањем од 5 година (редовне важе 10 година). Међутим, када је дошао, после пар сати чекања, појавила су се 2 полицајца, одвели га иза зграде полиције до кола. Тамо му је саопштено да му је захтев одбијен и то пре пре месец дана и да му је истекао рок за жалбу, па би по закону требало одмах да га депортују. Када је М.Ш. покушао да мирно објасни да није добио никакво обавештење о одбијању, већ да му је чак обећано да ће добити личну карту, питао је за разлог одбијања и полицајци су му саопштили да је то због тога што има документе координационе управе (тј. документе које Република Србија издаје за Србе који живе на КиМ), и да је у међувремену Министарство унутрашњих послова Косова прописало да се са таквим документима не може аплицирати за продужење боравка. ТВ Храм КПС Ипак, речено му је да дође следећег јутра, да се види са шефом канцеларије за миграције и странце при МУП-у. Тако је и било. М.Ш. је дошао данас (9. новембра 2018) ујутро очекивајући да ће неспоразум бити разрешен, међутим овај пут је добио и писмену потврду (решење) да је његов захтев одбијен. Дат му је нови рок од 8. дана за жалбу уз обећање да до решења жалбе неће бити депортован ван Косова. О овом случају одмах је обавештена Епархија Рашко-призренска и преко наших адвоката Епархија је у контакту са мисијом ОЕБС-а која посредује у овом проблему. Посебно је забрињавајуће да је монаху М.Ш. речено у полицији да обавести и друга свештена лица која имају документа координационе управе за КиМ да ће бити депортовани ван Косова уколико не поседују редовна документа Републике Србије, која опет МУП Србије не издаје грађанима на КиМ, осим ако имају пребивалиште ван Покрајине. Треба имати у виду да већина косовских Срба поседује само ове документе и пасоше координационе управе (који нису у безвизном режиму као редовни документи Реп. Србије). Грађани се редовно суочавају са проблемом добијања виза јер им у страним амбасадама у Приштини траже косовске пасоше, а када се појаве у београдским амбасадама кажу им да нису овлашћени да издају визе за грађане Србије. Према косовским најновијим правилима странци треба да аплицирају минимум пет година да би добили привремена документа. М.Ш. је већ трећу годину редовно продужавао боравак, али је одједном суочен са ситуацијом да су се правила променила. Ово је иначе до сада седма промена коју косовске институције уводе од када су обећали да ће барем за црквена лица (у складу са Ахтисаријевим Анексом 5) по хитном поступку решавати боравиште за монахе и монахиње који сада живе у косовско-метохијским манастирима.