Претражи Живе Речи Утехе

Ево човјека! (Јн.19, 5) Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвјечни Бог, пожелио је да сам Својим човјештвом поднесе на Себи наша вјечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпио то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вјечно мучили. Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да свјетлост не видимо, и да што прије у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гријесима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга гријеха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису промијенили срцем и дјелима, води у рај. Несхватљива окорјелост срца и безосјећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовјека, сјећајући се вјечних и љутих мука које бисмо ми трпјели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цијепају, не омекшавају због маловјерја, невјерја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда. Па и овдје, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним трнуцима не престају да раде за ђавола – осјећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тијела које је после причешћа Светим тајнама Тијела и Крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и прије празника, па чак и сада, док се сјећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас ријечима благосиља Христа, а сјутра ће, или још данас, хулити на Њега дјелима својим. О незахвални, безосјећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сјутра ће Га, или прекосјутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемјери? Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у вријеме смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13, 3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ…Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10, 29-31). Амин. Свети Јован Кронштатски https://mitropolija.com/2025/04/17/pouke-ispred-plastanice-na-sveti-i-veliki-petak-2/

Рођен у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата око 377. године, од родитеља племенитих и знаменитих. Јединац син, рођен по молитви своје мајке Дионисије, која имаде небеско неко виђење о рођењу Јефтимијевом. Од младости подвизавао се, најпре у близини свога града, а потом, пошто посети Јерусалим у двадесет деветој години живота, у пустињи између Јерусалима и Јерихона, назватој Фаре. Испуњавао је све дане и ноћи молитвом, унутрашњим богомислијем, созерцањем и трудом телесним. Око њега се сабраше многи ученици, од којих су неки славни светитељи, као: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. По Божијем дару био је велики чудотворац: изгонио демоне, лечио тешке болести, извео воду у пустињу, умножио хлеб, прорицао. Монахе је учио трудољубљу говорећи: „Ако ви без свога труда једете хлеб, значи ви једете туђи труд“. Кад су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста. Још је говорио да није добро за монаха да прелази с места на место, јер, вели: „Дрво које се често пресађује, не доноси плода“. Ко год жели да чини добро, може га чинити на оном месту где је. О љубави је говорио: „Што је со хлебу, то је љубав осталим врлинама“. Прве недеље Часног Поста он се удаљавао у пустињу и тамо остајао у молчанију и богомислију до пред Васкрс. За његова живота створи се у близини његове пећине огромна лавра која је после вековима била препуна монаха као кошница пчела. Последња му је заповест била, да се у манастиру држи гостољубље, и да капија манастира никад не буде затворена. Упокојио се у деведесет седмој години живота. На погребу му је био и патријарх јерусалимски Анастасије. Цео дан патријарх је чекао, док је огромна маса народа целивала светитеља, и тек увече успе да доврше опело. Седмога дана по смрти јави се Јевтимије своме ученику Доментијану, сав светао и радостан. Преподобни Јевтимије у истини био је прави син светлости. Упокојио се 473. године. Тропар (глас 4): Весели се неплодна пустињо и радуј се, не рађајући у боловима, јер у теби умножи децу муж који ка небу стреми, насадивши их побожношћу, васпитајући их уздржањем и узводећи их ка савршеним врлинама: Његовим молитвама, Христе Боже, умири живот наш. https://hramkoncarevo.rs/event/prepodobni-jevtimije-veliki/

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш. За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу. Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост. Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу. Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба. Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају. То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру. Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило... Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига. Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице. Одломак из књиге епископа Нестора (Доненка) „Љубав се рађа у слободи“ извор

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш. За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу. Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост. Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу. Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба. Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају. То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру. Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило... Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига. Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице. https://srpska.pravoslavie.ru/164151.html

На овај дан празнује се пренос моштију Светог Атанасија Великог, архиепископа александријског, и чудеса која су се над њима догодила. Свети Атанасије Велики оставио је за собом велики број списа и читаву ризницу духовних бисера, напр.: „Наш је дом Црква и у њој треба да нам је и мишљење једно исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: Уселићу се у њих, и живјећу у њима (II Кор. 6, 16), и: Овдје ћу се населити, јер ми је омиљело (Пс. 132, 14). А то `овдје` где је ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност?“ (Томос Антиохијцима, 1). Или: „Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће (Против Јелинâ, 28). Житије Светог Атанасија Великог https://mitropolija.com/2024/05/15/sveti-atanasije-veliki-5/

Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером. Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју. Из химнографије Великог уторка: Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка) Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне) Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне) Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње) Извор: Епархија тимочка

Уторак Страсне седмице посвећен је сећању на оне јеванђелске приче које се везују за крај људског живота и људске историје: параболе о талентима, Страшни суд и десет девојака. Свети Василије Велики, размишљајући о теми краја света, каже да за верника није важно када ће доћи васељенски крај, смак целог света, јер је за нас важније да говоримо о нашем сопственом крају - смрти, која може доћи у било ком тренутку нашег живота. Дакле, Спаситељеве речи везане за крај људске историје морамо применити на себе, усмерити своје мисли ка сопственој смрти. Оне говоре о најважнијем – о томе шта ће бити „пролаз” у вечни живот. Оне нам говоре о оним људским ризницама, без којих је немогуће наћи оправдање на Страшном суду. Говорећи о Суду, морамо имати на уму да није Суд тај који човека чини злочинцем, он нас само назива оним што заиста јесмо. Ми сами, током свог живота, чинимо све да будемо оправдани или осуђени на Божјем последњем суду. Зато читавог живота, пролазећи кроз суд Божији, кроз суд своје савести, никада не треба да остављамо по страни искрено покајање, већ, прибегавајући Божанској милости и љубави, треба да молимо Господа за опроштај својих грехова. Треба запамтити да је улазак у Царство Божије могућ само ако имамо одређено богатство. Само богат човек улази у Царство Божије, али не са оним богатством ка коме су усмерене енергије већине људи. Не са богатством које се троши на задовољство људског меса. Парабола о талантима нам помаже да разумемо однос између Божијег Промисла о човеку и његовој слободи. Бог даје људима различите таленте - присуство Творца у људском животу одређује способности човека, укључујући и способност прикупљања духовног богатства. Господ свакоме од нас даје различите способности, различите могућности. Он нам даје, да тако кажемо, разне „почетне могућности“ и слободу да располажемо са свиме што је уложио у нас по сопственом нахођењу. Као резултат тога, или увећавамо богатство које нам је дато, или га закопавамо у земљу. Дакле, ми сами одлучујемо шта ћемо са даром Божијим. Ово је наше право, дато нам од Свевишњег, и то је резултат нашег слободног избора. Сличан садржај можемо видети и у параболи о десет девојака. Свети Инокентије Херсонски овако разматра њен текст: Христос се у параболи назива Жеником, јер смо сви ми заручени за Сина Божијег у тренутку нашег Крштења. И брак се одлаже, али само до тренутка када пређемо границу физичког живота и смрти; а на посебан начин се овај брак одлаже до Страшног суда, када је коначно одређена судбина сваке људске душе. Дакле, једна од главних идеја ове параболе је да укаже на важност сталног спремања за сусрет са својим Створитељем. Осим тога, веома је занимљив један изузетан детаљ, који се понавља у многим јеванђељским параболама – извесно кашњење: кашњење господара, касни долазак младожење, дуго одсуство краља. То значи да се сваком пружа могућност да схвати своју одговорност. Стога нам је дато време да га искористимо за развој талената који су нам дати. Још једна важна тачка, по мишљењу митрополита сурошког Антонија, на коју указује Јеванђеље, јесте чињеница да нас на Страшном суду неће питати ни за чедност, ни за наше веровање, већ пре свега за то да ли смо учинили добро ближњима: нахранили гладне, посећивали болесне итд. Треба да запамтимо да све што чинимо другоме, чинимо Христу. Позвани смо да растемо у љубави да би наша људска љубав могла да учествује у љубави Божанској. На крају крајева, само у овом случају ћемо почети да живимо вечни живот. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org

Пише: Свештеник Гојко Перовић, парох подгорички Почиње седмица црквеног живота у којој сви дани носе придјев ”велики”. То је због великих догађаја којих се у њима сјећамо, и којима посвећујемо садржај богослужења. Свим тим догађајима заједничко је једно: Господ улази у Јерусалим да пострада, добровољно, знајући шта га чека, а људи реагују различито. Па ипак, у тој различитости, сви су немоћни и слаби. Нико, али баш нико, од актера ових великих догађаја, не успијева да спријечи злочин, да спаси Учитеља, или да остане досљедан својим увјерењима. Општа људска немоћ и слабост у овим судбоносним збивањима протеже се од заслијепљености јудејских првосвештеника и учитеља вјере њиховим строгим формализмом који им није дозвољавао да пред собом препознају ”Онога о коме говори Писмо”, преко колебљивости и дволичности апостола, до Пилатовог ”прања руку”. У један трен, Господњи Крст је постао огледало у ком се одражавала галерија издајника, кукавица, подлаца, убица, конформиста… Ријетки јунаци, попут Јосифа из Ариматеје, Симона из Киринеје, Јована Богослова или покајаног разбојника са десног крста, немају моћ да трагедију зауставе, него постају њени немоћни актери. Да, Господ стаје, предаје се, не пружа отпор, буквално ћути пред бесмисленим и лажним оптужбама. Као да чека шта ће рећи или урадити људи. Као да жели да каже: хајде да видим колико и шта ви људи сами можете без мене? Можете ли донијети правду? Можете ли спријечити безумље? Можете ли побиједити зло? Одговор на сва ова питања је застрашујући. Од политичара који држе војну моћ, преко учитеља вјере, до занесених револуционара вјере и народне масе, – сви су заказали! Што више читамо ове добро познате јеванђелске извјештаје, постаје јасније да је Божија немоћ само привремена, некако педагошка, унапријед одређена Његовом вољом, и као таква има јасне границе своје трагике. Али немоћ људи је потпуно декадентна и расипа се унедоглед. Моћно царство постаје немоћно пред разјареном масом, учитељи Божије ријечи немоћни да препознају Бога, вјерни ученици немоћни да остану будни док се Учитељ моли и да га заштите, један од ријетких људи који је у тим моментима исповједио вјеру у Христа, умире са њим. Постаје очигледно да би се та немоћ бесконачно ширила, односно да људи не би били кадри да обуставе то стропоштавање, да Господ није, послије суботњег одмора у Гробу, својом божанском силом – устао из мртвих! И сада се, у том Васкрсењу, као у неком сасвим новом огледалу, наше немоћи одражавају не више као силе пропасти и декаденције, него као полазиште, као тачака са које се наш дух успиње ка Богу, путем вјере. И прије и послије Васкрсења, људи су једнако смртни, превртљиви и немоћни, али послије овог небивалог чуда и празног Христовог гроба, људски род је добио прилику да свој тужни и смртни вијек окрене у добром правцу, ка пристаништу вјечног живота. Једино што је потребно, једино што се од нас тражи јесте вјера. Вјера у Христа Васкрслог. Да, она иста вјера која је од колебљивих и преплашених апостола, од тугом скрханих мироносица, учинила неустрашиве витезове јеванђелске проповједи који, наједном, нијесу марили да животе положе за истину да је њихов Учитељ жив. Нема другог ни бољег објашњења за тај преокрет од увјерења да су они збиља срели, видјели, чули и рукама опипали као живог, Онога који бјеше умро на Крсту. https://zurnal.me/o-goko-perovi-veliki-dani/

Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru

Велики Канон Светог Андреја Критског сваког верника, који са скрушеним срцем чита речи Канона, подстиче на покајање. Велики Канон је божанска сила спасења. СРЕДА Песма прва Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прослављати, Бог оца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. (после сваког тропара пева се припев) Од младости преступих твоје заповести, Христе, и потпуно немаран лељошћу упропастих свој живот; зато Ти вапијем, Спаситељу, бар на крају ме спаси. Бачена пред твојим вратима, немој ме у страсти одгурнути у ад, Спаситељу, него пре краја као човекољубац дај ми опроштај грехова. Моје богатство, Спаситељу, потроших распусним животом; бедник сам без добрих дела и зато гладан вапијем: милостиви Оче, похитај и смилуј се на мене. Павши мислима у руке разбојника ја се сав од њих израњавах и бејах испуњен ранама; но јави ми се ти сам, Христе, исцели ме спаситељу. Свештеник, не гледајући ме мимоиће ме, и Левит видевши ме нага у љутим ранама презре ме, но Ти, Исусе, који си из Марије засијао, приђи и смилуј се на мене. Преподобна мати Марија, моли Бога за нас – Дај ми Марија благодат провиђења, добијену одозго Божанским промислом, да бих избегао мрачне страсти и усрдно певао о дивним подвизима твога живота. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе смирења. Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем. Песма друга Ирмос, глас 6 -чуј ме небо ја вапијем и певам Христу који је примио тело од Дјеве. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Погреших блудно као Давид и упрљах се; но и мене умиј сузама, Спаситељу. Немам ни сузе, ни покајање, ни смерност, него као Бог даруј ми ово Ти сам. Изгубих моју првобитну доброту и моју красоту и сада лежим наг и стидим се. Двери твоје немој ми сада затворити Господе, Господе, него их отвори мени који се кајем пред тобом. Чуј уздах моје душе и прими, Спаситељу, сузе из мојих очију и спаси ме. Човекољупче који хоћеш да се сви спасу, као добар позови и прими мене који се кајем. Богородичан – Слава Оцу и сину и Светоме Духу, и сада и свагда и у све векове. Амин. – Пречиста Богородице Дјево, једна свеслављена, срдачно моли да се спасемо. Песма трећа Ирмос, глас 6 – Видите, видите да сам ја Бог, који сам дао са неба ману и некада са неба наточио из камена воду људима, само десницом и снагом мојом. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Видите и познајте да сам ја Бог. Чуј душо моја Господа и завапи и остави се ранијег греха и бој се Бога као неумитног судије. Коме си се уподобила многогрешна душо, ако се првом Кајину и оном Лемеху, каменујући тело злим делима и убијајући ум неразумним стремљењима. О душо, повредивши све раније законе, ниси се угледала на Сита нити си подражавала Еноса, нити си се узнела као oни, нити си се угледала на Ноја, него си се показала као сиротица праведног живота. Сама си, душо моја, отворила грану водопада гњева Божијег и потопила као земљу све тело твоје, дала си живот, и нашла си се ван Спаситељевог ковчега. Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Одбацивши први пут – пут греха, свом усрдношћу и љубављу пришла си Христу, и у непроходној пустињи живела си и у чистоти извршила божанске заповести. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Вечна нестворена Тројице, нераздељива јединице, прими мене који се кајем и спаси ме грешнога. Твоје сам створење, зато ме немој презрети, него ме поштеди и избави паклене осуде. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Пречиста Владичице, Богомати, надо оних који Tи притичу и пристаниште оних који су у бури, твојим молитвама и сада умоли милостивог Творца и Сина твога за мене. Песма четврта Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за Твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас Твој и препадох се; слава Твојој сили Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Тело се оскрнави, дух се укаља, сав се израњавих; но Ти Христе, као лекар оба излечи мојим покајањем, умиј ме и очисти, и учини ме, Спаситељу мој, чистијим од снега. Твоје Тело и Крв распињањем дао си за све, Христе: Тело да ме обновиш, Крв да ме умијеш а Дух си предао да ме приведеш Твоме родитељу. Извршио си спасење на земљи, Милостиви, како би смо се сви спасли; добровољно си се распео на крст, затворени Едем -рај отворио си; све небеско и земаљско и сви спасени народи клањају се теби. Крв из Твојих ребара нека ми буде бања, такође и пиће које точи вода очишћења греха: да се обома очистим и помажем, и твоје живоносне речи, Христе, прими као помазање и пиће. Црква стече чашу – ребра твоја живоносна, из којих нам потече двоструки извор, опроштаја и разума, у слици заједно старог и новог Завета. Неодевен сам за двор, неодевен сам за свадбу, увече се гаси жижак јер нема уља; двор се закључава кад задремах, вечера се поједе, а ја свезаних руку и ногу бих избачен напоље. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног тројичног Бога, неразде-љеног природом, несливеног лицима, славим као једног Цара на престолу и узносим Ти велику песму, троструко на небесима певану. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – и рађаш и девујеш и у оба случаја природом остајеш девојка. Онај који се родио (од Тебе) обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила; Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће. Песма пета Ирмос, глас 6 – Човеко- љупче , мене који раним после ноћи и молим те, просвети и упути на заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршим Вољу Твоју. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Бејах, Владико, као Јаније и Јамврије, жесток по нарави према злом фараону и бејах и телом и умом поклекнуо; али Ти ми помози. Својим бедним умом укаљах се блатом; молим те, Владико, умиј ме бањом мојих суза и одећу тела мог убели као снег. Када испитујеш моја дела Спаситељу, видим да гресима превазилазим сваког човека, и размишљајући разумом видим да сам свесно грешио. Поштеди, поштеди Господе, твоје створење;згреших, опрости ми, јер си природом и једини чист, и нико осим Тебе није без греха. Мене ради, Ти си као Бог примио мој лик и исцели губавца, подигавши раслабљеног и заутавивши течење крви болесне жене која се дотиче твоје хаљине, показао си се Спаситељу, чудотворцем. Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. Прешавши реку Јордан, одстранила си страсти тела и нашла си сигуран мир; тако и нас уми Твојим молитвама, преподобна. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим тебе Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – У Теби, вечна Мати Дјево, обуче се и у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу. Песма шеста Ирмос, глас 6 – Свим срцем свијим завапих из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе Живот мој. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Устани и бори се против телесних страсти и лажних помисли и увек их побеђуј, као што се Исус Навин бори против Амалика и Гаваонита. Пређи, душо, преко закона текућег природног поретка као раније ковчег, и буди овој земљи очување обећања, јер тако Бог заповеда. Као што си спасао Петра који је запомагао: похитај, спаси ме, Спаситељу, и од звери избави, пруживши руку Твоју изведи ме из дубине греха. Знам Тебе Владико, Владико Христе као тихо пристаниште; зато похитај и избави ме од вечних дубина греха и очајања. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Истинита сам нераздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Твоја утроба роди нам Бога слична нама; Њега као Творца свих моји Богородице да се твојим молитвама оправдамо. Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава. Песма седма Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Учинила си самовољно сагрешења Манасијева, јер си примила, душо, мрзост страсти и умножила негодовање; но ради тога топло ревнуј у покајању и стекни скрушеност. Следила си, душо моја, гресима Аваховим. О тешко мени! Била си пребивалиште телесних грехова и сасуд срамних страсти; но из дубине своје уздахни и исповеди Богу своје грехе. Закључа се теби, душо, небо и постиже те Божија глад, као када се Ахав не покори негда речима Илије Тесвићанина; него се уподоби Саратфији (серпској удовици) и храни душу пророчку. Када Илија погуби лажне пророке Језавељине, спали потом два пута по педесет војника за изобличење Ахавово. Зато бежи душо од двогубог подражавања и снажи се. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светом Духу. – истинита нераздељна Тројица, једносушна и једно биће, светлости, и свети три у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога који је Живот свих. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Певамо ти, славимо те, клањамо ти се, Богомати, јер си родила једнога од нераздељиве Тројице – Христа Бога и нама на земљи отворила си небеса. Песма осма Ирмос, глас 6 – Ономе Кога славе небеске војске и (пред Њим) дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека Га славе сва створења, све што дише, и узноси га у све векове. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Праведни Спаситељу помилуј ме и избави ме од огња и противљења Богу, због чега ћу на праведном суду одговарати; олакшај ми пре краја, дај ми врлину и покајање. Као разбојник вапијем ти; сети се мене, и као Петру који је горко плакао, опрости ми, Спаситељу; зовем као митар и плачем као грешница; прими моје ридање као негда Хананејкино. Гнојне ране моје душе исцели, Спаситељу и једини лекару пастира одреди ми јелеј, и вино, дела покајања и смиреност са сузама. И ја подражавам Хананејки: вапијем ти Сине Давидов, помилуј ме као жену крвоточиву, плачем као Марта и Марија над Лазаром. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Богоречиви Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, Родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројице, помилуј ме. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе истиниту Богородицу поштујемо. Песма девета Ирмос, глас 6 – Недосежно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рађање нема закона; зато је као Богоневесту Мајку сви славимо. Помилуј ме, Боже помилуј ме. Лечећи болести, Христос сиромасима проповеда реч Божију, губаве исцељиваше, са митарима обедоваше, душу умрлој Јаировој кћери додиром руке поврати. Митар се спасе и грешница мудроваше, а фарисеј, хвалећи се, осуди сам себе; митар говораше: очисти ме грешника: помилуј ме, а фарисеј гордећи се викаше: Боже, благодарим ти, и друге безумне речи. И Закхеј беше митар, али се ипак спасе и фарисеј Симон се саблажњаваше, и грешница прими разрешење од грехова под онога који има власт опраштати грехе. Пожури душо, да њу подражаваш. О јадна душо моја, ниси подражавала грешницу која, доневши суд са мирисним уљем сузама помазаше ноге Спаситељеве и косом својом их брисаше, и тако раније записане своје грехове избриса. Сазнала си, дошо моја, како градови којима Христос објави Благу вест беху проклети; са страхом прими ову поуку сећајући се Содомљана, да не би била као они осуђена на мучење у аду. О душо моја, да се у теби не би јавило још веће очајање, погледај на веру Хананејкину, чија се кћи речи Божије исцели, и из дубине срца завапи као она: Христе, Сине Давидов, спаси и мене. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Клањамо се Беспочетноме, и рађању и происхођењу; слава Оцу који рађа, и Сину који се рађа и певамо Оцу и Сину и Духу Светоме, који заједно сијају. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. -Пречиста Богомати, чувајући твој град, он тобом верно царује и тобом се утврђује и тобом побеђује свако искушење и заробљене непријатеље држи у послушности. Преподобни оче Андреја моли Бога за нас. – Часни и најблаженији оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Извор: СПЦ

УТОРАК Песма прва Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прослављати; Бога оца мог кога ћу узносити, јер се славно прослави. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се) Кајиново убиство је прошло. А ја сам угађајући телу, својевољно бејах убица савести, и ратовао сам против ње мојим делима. Не удостојах се, Исусе, Авељове праведности, нити Ти икада принесох пријатан дар нити богоугодна дела, нити чисту жртву, нити безгрешан живот. О јадна душо, као Кајин и ми заједно приносимо Творцу свих нечиста дела, грешну жртву и некористан живот, због чега се и осудисмо. Блато си оживео, Саздатељу, и створио ми тело, кости дисање и живот. Но, о Створитељу, избавитељу и судијо мој, прими мене који се кајем. Исповедам ти, спаситељу, грехе које учиних и ране душе и тела мог, које као унутрашње убиствене помисли разбојнички навалише на мене. Ако и сагреших, Спаситељу, али знам да си човекољубац, да топло милујеш и милостиво сажаљеваш, оне који плачу и као отац притичеш у помоћи призиваш заблуделог. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења. Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем. Друга песма Ирмос, глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу који је примио тело од Дјеве. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Грех ми саши кожне хаљине, лишивши ме прве Богом изаткане одеће. Огрнут сам одећом стида као смоквиним лишћем, због изобличења мојих самовољних страсти. Обукох се у срамну и стидну окрвављену хаљину, провођењем страсног и лакомног живота. Упадох у страсну пропаст и телесну трулеж и отада до сада ђаво ми досађује. Спаситељу, сујетном и лакомном животу придружио сам неуздржаност и натоварио на себе тешко бреме греха. Украсих телесни лик различитим нечистим помислима и осудих се. Бринући се постојано само о спољашњем украсу, презрех унутрашњи богодани храм. Страстима сахраних доброту првосазданог лика, но Ти је потражи и нађи као некада драхму. Сагреших и као грешница вапијем ти: очисти ме, Спаситељу, очисти, јер Ти нико од Адамових потомака не сагреших као ја. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Једнога у три лица, тебе Бога свих опевам: Оца и Сина и Светога Духа. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богородице Дјево, једина свеслављена, срдачно моли да се спасемо. Трећа песма Ирмос, глас 6 – На чврстом камену твојих заповести, утврди, Христе мој разум. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Стекох Тебе, извор живота и уништитеља смрти, и из срца мог прије краја живота вапијем Ти: сагреших, очисти ме и спаси. Сагреших Господе, сагреших Теби. Очисти ме јер нема мећу људима грешника кога не превазиђох у гресима. Подражавах, Спаситељу, блудни живот као они у доба Ноја, који заслужише осуду потопом. Подражавала си, душо, Хаму оцеубици и ниси покрила срамоту ближњега, повративши се и гледајући га заспалог. Бежи, душо моја, од греха као Лот од пожара, избегни содомски и гоморски и сваки пламен неразумне жеље. Смилуј се, Господе, смилуј на мене који ти вапијем, када дођеш са твојим анђелима да даш свима према заслуженим делима. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита и нестворена Тројице, вечно биће, у Тројици опевана лицима спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – о Богомати, као Дјева у одређено време родила си вечног Божијег Сина. О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка. Песма четврта Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се; слава Твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Бди, о душо моја, и буди храбра као некад велики међу патријарсима, држи се паметно законитих дела и буди мудра, гледајући Бога. И тада ћеш достићи светлосту непролазном мраку и бићеш велики добитник. Велики међу дванаест патријарха изводи децу. Он тајно учврсти, душо моја, теби лествицу молитвеног успона, поставивши премудро децу као темељ а степенице као успињање. Подржавала си, душо, омрзнутог Исава и продала твоме кушачу првенство прве красоте и отпала си од отачке молитве, и два пута си погрешила делом и разумом, зато се сада покај. Едом се Исав назва ради крајне похотљиве природе, јер неуздржањем увек је успаљив и насладама нечист. Едом наиме значи: душа распаљива блудним гресима. О душо моја, чула си Јова на ђубришту како се оправдао, али његову храбру борбу ниси следила; ниси имала чвсто држање у свемушто си знала и чиме си се саблазнила, него си се показала као неподношљива. Који је био први на висини, сада је у гноју на ђубришту; који је имао много деце, сада је без деце и одједном без дома. Палата му беше ђубриште и сав беше у ранама. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног Тројичног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као јединог Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и дјевујеш и у оба случаја природом остајеш дјевојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак, јер чини све што хоће. Песма пета Ирмос, глас 6 – Човекољупче мене који раним после ноћи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје, и научим ме, Спаситељу да извршавам Твоју вољу. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Чула си, душо, како су речни валови носили Мојсеја у ковчежићу, као у палати, када је бежао од извршења страшне одлуке фараонове. Слушала си негда, јадна душо, како мајка, жртвујући своје неодрасло мушко дете, учини дело мудрости, јер је оно постало велики Мојсеј; па користи, душо, ову поуку. Изранављена ума, јадна душо, ниси убила као велики Мојсеј Египћанина; зато реци на који начин да се покајањем уселиш у пустињу. Велики Мојсеј се уселио у пустињу; пожури, дакле, и подражавај његов живот да и ти, душо, видиш јављање Бога у купини. Мојсијев жезл, који је ударио у море у виду божанственог крста и отворио морску дубину, прихвати и ти, душо, јер њиме можеш велике ствари учинити. Арон принесе Богу безгрешни и истинити огањ, но Офини и Финес, као и ти душо, приношаху Богу ђавољи оскрнављен живот. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, сина и Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – У теби, вечна Мати Дево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу. Песма шеста Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивном Богу, и из погибли изведе живот мој. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Спаситељу, таласи мојих грехова од једном ме покрише, као што се негда у Црвеном мору склопише и покрише Египћане и војводе. Неразумни прохтев имала си, душо, као раније Израиљ, јер си Божанску храну користила за лакомо страсно преједање. Више си ценила, душо, изворе хананејских мудраца него воду из камена, из кога се као чаша премудрости пролива река богословља. Месо свиње и мачке и египатску храну унапред си осудила, душо моја, више што негда неразумни људи осудише небеску храну у пустињи. Ударивши Мојсеј, слуга твој, жезлом камен, предсказа твоја живоносна ребра, из којих сви захватамо, Спаситељу, пиће живота. Испитуј, душо, и пази као Исус Навин каква је обећана земља и усели се у њу испуњавајући закон. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истина сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говоре Отац и Син и Божански Дух. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам бога слична нама; њега као творца свих моли Богородице, да се твојим молитвама оправдамо. Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава. Песма седма Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Ковчег је ношен на коленима и кад волови потегнуше на средину, онај који иђаше за њим само се дотаче њега и изли се на њ Божији гњев; зато избегавај, душо, такву слободу и часно поштуј што је Божије. Слушала си за Авасалома како устаде против закона и сазнала си за његова нечиста дела којима обавести оца Давида; но и ти си подражавала његове нечисте страсти и погубна стремљења. Подчинила си, душо, твоје слободно достојанство своме телу и нашла си оног Ахитофела ђавола и примила си његов свет; но ово избриса сам Христос, да се ти на сваки начин спасеш. Чудесни Соломон, премудрошћу благодати испуњен, учини једном пред Богом зло дело – одступи од њега. Душо ти си се њему твојим проклетим животом уподобила. Вучен својим страстима, упрљах се страстима. О тешко мени! Љубитељ премудрости, љубитељ распусних жена би одстрањен од Бога. О душо, ти си га свесно подражавала нечистим страстима насладе. Следила си, душо, Повоама, који није послушао завет очев, и злога слугу Јеровоама, ранијег одступника; но бежи од овог подражавања и завапи Богу: сагреших, помилуј ме. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита, нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три, у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога, који је живот свих. Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се, Богомати, јер си родила једнога од нераздељне Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса. Песма осма Ирмос, глас 6 – Њега, кога славе небеске војске и пред којим дрхте херувими и серафими, свако биће и сва створења опевајте, славите и узносите у све векове. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Ти си, душо, подражавала Озију, зато си навукла на себе двоструку губу, јер си измишљала и чинила незамислива безакоња; окани се њих и пожури покајању. О душо, слушала си Ненивићане како су се кајали пред Богом у покајничкој одећи и посути пепелом; а ти не само да их ниси подражавала него си се показала гором од свих, јер си грешила пре закона и под законом. Слушала си, душо, како Јеренија у блатњавој јами за градом Сионом ридајући јецаше и сузе проливаше; подражавај, душо, његов плачевни живот и спасићеш се. Чувши за проповедање покајања Ниневићанима, Јона побеже у Тарсис. Но сазнавши за Божије милосрђе, ревноваше као пророк, иако се не слагаше са њима. Чула си, о душо, за Данила у јами како затвори уста зверима и сазнала си како младић за време Азарија вером угасише пламен у усијаној пећи. Све ти предочих, душо, из Старога завета; по угледу подражавај богољубива дела праведника и избегавај даље ђавоља дела. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Беспочетни Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, Родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, и живи и творачки Душе, јединице Тројце помилуј ме. Богородичан – И сад и свагда и у све векове. Амин – Како од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу поштујемо. Песма девета Ирмос, глас 6 – недостижно је бесемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као Богоневесну Мајку сви славимо. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Христос би кушан, ђаво га кушаше говорећи му да камење претвори у хлеб, одведе га на гору да за трен ока види сва царства света. Побој се, душо, да не будеш уловљена, отрезни се и стално се моли Богу. Грлица која воли пустињу, глас онога који виче у пустињи објави Христово јеванђеље проповедајући покајање, а Ирод чињаше безакоње са Иродијадом; зато пази, душо моја, да се не ухватиш у греховну мрежу, него заволи покајање. У пустињи се усели благодатни Претеча, и сва Јудеја и Самарија чувши то, хитаху и исповедаху своје грехове, крштавајући се свесрдно; а ти, душо, ниси их подражавала. Частан брак и чисту одају Христос негда Благослови, и једући као човек на свадби у Кани, претвори воду у вино и учини прво чудо, да би се и ти, душо, изменила. Раслабљеног Христос оснажи тако да је понео своју постељу; умрлог младића, удовичиног сина васкрсе и исцели капетановог слугу, и показа се Самарјанки; и у духу службу теби, душо, јасно показа. Крвоточиву Господ исцели дотицањем краја његове хаљине, губаве излечи слепе и хроме обасјавши оздрави, а глуве и неме и погрбљене речју исцели, да би се и ти, јадна душо, спасла. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинитом се поклањамо – Тројици нераздељеној, јединици по природи, као светлост и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева света. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући твој град, он Тобом вечно царује и тобом се утврђује и тобом побеђује свако искушење и заробљене непријатеље држи у послушности. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас. – Часни и најблаженији оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. Ирмос, глас 6 -– Недосежно и безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо. https://mitropolija.com/2023/02/28/veliki-kanon-svetog-andrije-kritskog-utorak-2/

Током прва четири дана Великог и часног поста на повечерју чита се велики покајни Канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше”. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. После сваког тропара пева се „Помилуј ме Боже, помлиуј ме”. Канон Светог Андреја Критског, након читања у првој седмици Часног поста, чита се и у петој седмици поста, када се у четвртак на јутрењу поново чита цијели Канон. Назива се Велики, како због мноштва мисли и сјећања који су у њему садржане, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недјељи поста канон је подијељен на четири дијела, по броју дана. У сриједу и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египћанке (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Ова служба има, такође, изразито саборни карактер јер наше лично покајање и молитва Богу узрастају у заједничку покајну молитву, прожимајући се са молитвама свих оних са којима смо се, током прашчалног вечерњег, измирили и опростили. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас! Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.) Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас! Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио. ПОНЕДЕЉАК Песма прва Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој, кога ћу прославити; Бог оца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави. Помилуј ме, Боже, помилуј ме (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се). Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај, жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Подржавајући преступ прво- створеног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вечнога царства и сладости због мојих грехова. Тешко мени, несрећна душо, што си се угледала на Еву; видела си зло и тешко се израњавала, дотакла си се дрвета и без страха окусила си забрањено јело. Место телесне Еве, беше ми у мислима Ева, у телу страсна помисао беше ми слатка, али увек пијући горки напитак. Из Едема Адам беше праведно изгнан, јер не одржа Твоју једину заповест, Спаситељу. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења. Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем. Песма друга Ирмос глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу, који је примијо тело од Дјеве. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Чуј ме небо, ја вапијем; почуј земљо мене покајника који певам Богу. Погледај ме Боже, Спаси- тељу мој, Твојим милостивим оком и прими моју топлу исповест. Сагреших више од свих људи, Теби сагреших; но као Бог смилуј се, Спаситељу, на Твоје створење. Примивши ругобу мојих страсти, лакомим стремљењима уништих лепоту ума. Милосрдни Господе, бура зла ме окружује; зато и мени као Петру пружи руку. Упрљах хаљину мога тела и укаљах, Спаситељу, своју слику и прилику. Замрачих душевну лепоту сластима страсти, и сав ум у прах претворих. Подерах сада моју прљаву хаљину коју ми изатка Живо- тодавац у почетку, и због тога лежим наг. Обукох се у подерану хаљину коју ми изатка змија својим саветом, и ево, стидим се. И ја проливам сузе грешнице; очисти ме, Спаситељу, милосрђем Твојим. Погледах на лепоту дрвета и умом се преварих, зато лежим наг и стид ме је. На леђима мојим делаху сви зачетници страсти, преносећи на мене њихова безакоња. Троичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу -Тебе једнога у три лица, Бога свих, певам Оца и Сина и Светога Духа. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пресвета Богородице Дјево, једина свеславна, приљежно моли да се спасемо. Песма трећа Ирмос, глас 6 – На чврстом камену Твојих заповести утврди, Христе, мој разум. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Некада се изли од Господа огањ и спали содомску земљу. На гори се спасавај, душо, као што Лот побеже у Сигор. Бежи од пожара, о душо, бежи од Содомске ватре, бежи од погубног божанског пламена. Сагреших Теби, сагреших више од свих, но немој ме презрети, Спаситељу. Ти си добри пастир, потражи мене јагње, и немој ме заблуделог презрети. Ти си, слатки Исусе, творац мој, и Тобом ћу се оправдати. Исповедам ти се, Спаситељу, згреших, згреших Ти, и као милостив олакшај ми и опрости. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – О Боже, Тројице јединице, спаси нас од преваре, искушења и напасти. Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – радуј се утробо која си примила Бога у себе, радуј се престоле Господњи, радуј се Мати нашега живота. Песма четврта Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се. Слава твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Немој презрети дела твоја, праведни Господе, нити оставити створење Твоје, иако ја једини сагреших као човек више од сваког човека; а ти си човекољубац, који као Господ свих имаш власт опраштати грехе. Приближава се, душо крај, приближава се, а ти не радиш нити се припремаш; време се скраћује. Устани, судија је близу пред вратима; време живота тече као сан и као цвет, па зашто се узалуд узнемиравамо. Прени се, о душо моја, размишљај о делима твојим која си учинила, и износи ова пред лице твоје и пусти капљу суза твојих, па реци са смелошћу твоја дела и помисли Христу, и оправдај се. Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада. Због дела ја јадан бих осуђен и укорен од своје савести, од које у свету ништа није сакривено. Судијо, избавитељу мој, који све знаш, поштеди и избави и спаси слугу твог. Лествица коју некада виде велики међу патријарсима,путоказ је делотворног успона и разумног узношења; ако хоћеш, душо моја, да делима и разумом и просуђивањем поживиш, освести се. Жегу дневну претрпе патријарх због оскудице, и ноћу студ поднесе, чинећи сваког дана напоре: чувајући стадо, трудећи се и радећи само да две жене здружи. Схвати моје две жене, гледајући богатство и разум; код Лије богатство – много деце, код Рахље разум – много труда. Дакле осим дела неће те, душо, спасти ни богатство ни пријатељство. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног тројчаног Бога, нераздељног природом, несливеног лицима, славим као једног цара на престолу и узносим ти велику песму, троструко на небесима певану. Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и девујеш и у оба случаја природом остајеш девојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља, закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће. Песма пета Ирмос, глас 6 – Човекољупче, мене који раним после нођи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам вољу твоју. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Непрестано проводим свој живот у ноћи, ноћи греха, јер је у мени тама и дубока магла; Спаситељу, учини ме сином дана. Подражавајући Рувима, ја јадан учини безакони и законо- преступни савет против Бога вишњега, оскрнавих постељу моју, као он очеву. Исповедам се теби, Христе царе; сагреших, сагреших као раније браћа Јосифова, која су продала плод чистоте и невиности. Од сродника праведна душа си свезана и продана у ропство у лику Господњем; а ти, душо, сва си се продала својим злим делима. Праведног и умног Јосифа подражавај, јадна и неискусна душо, и немој се окаљати неразумним стремљеима, чинећи безакоња. Ако и у јами поживе некада Јосиф, али то беше слика погребна и васкрсење твога, Владико Господе; а шта ћу ја тако нешто теби принети. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин -У Теби, вјечна Мати Дјево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу. Песма шеста Ирмос, глас 6 – Свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Са дубоким уздахом искрено ти приносим, Спаситељу, сузе мојих очију и из срца вапијем: Боже, згреших ти, очисти ме. Удаљила си се, душо, од Господа твога као Датан и Авирон; но освести се и завапи из преисподњег ада, да те погубна земља не покрије. Разбеснела си се, душо, као јуница и тиме постала слична Јефрему; зато као срна сачувај од замке живот, оснаживши разум молитвом и опрезношћу. Нека нас, душо, Мојсијева рука увери како Бог може губаво тело убелити и очистити; зато не очајавај пред самим собом ако си и губава. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам Бога сличан нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се Твојим молитвама оправдамо. Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава. Песма седма Ирмос, глас 6 – Сагреши- смо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држисмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Сагреших, чиних безакоње и одбацих твоје заповести, јер се у гресима родих и ударцима зададох ране себи; но као милостив помилуј ме, Боже отаца наших. Теби, судији моме, испо- ведих тајне срца мога; погледај на моју смерност, погледај на муку моју, притеци ми сада у помоћ на суду моме, и као милостив помилуј ме, Боже отаца наших. Када Саул некада изгуби магарца очевог, изненада прими вест о царству. Зато пази, душо, и не заборављај себе и не пожели животињске страсти место царства Христова. Давид богоотац сагреши двоструко јер стрелом прељубе беше устрељен и копљем заробљен, што беше казна за убиство; па и ти, душо моја сама болујеш од најтежих дела самовољних страсти. Давид некада, пак, здружи безакоње безакоњу, а убиству прељубу додаде, али учини двоструко покајање. А ти, сама душо, колико си учинила тешка зла дела, ниси се покајала пред Богом. Написавши на икони песму којом изобличује своја дела која је учинио, Давид се преобрази и закликта: помилуј ме и сам ме очисти, јер Теби, једном Богу више од свих сагреших. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита нераздељна Тројце, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети, три у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога који је живот свих. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо, Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једнога од нераздељиве Тројице, Христа Бога и нама на земљи отворила си небеса. Песма осма Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и пред ким дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узноси га у све векове. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме. Колима добродатељи пророк Илија се узнео на небо и летео је високо изнад земље; зато и ти, душо моја, помишљај на улазак на небо. Јорданов ток са обе стране заустави Јелисеј Илијиним плаштом; а ти, о душо моја, због неуздржања ниси окусила од ове благодати. Соманитида негда угости праведника са добрим располо- жењем срца; а ти, о душо, ниси увела у дом ни старца, ни путника, зато ћеш бити избачена из небеског двора, и ридаћеш. Подржавала си увек нечисти разум Гијезија, чије се среброљубље показа у старости; бежи, јадна душо, од пакленог огња, одступајући од твојих зала. Тројчани – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – беспочетии Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити утешитељу Душе, родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројце, помилуј ме. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби Твојој, пречиста, духовна скерлетна Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу, поштујемо. Песма девета Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Ум се израњави, тело се оболести, дух онемогући, говор изнеможе, живот се умртви, крај је на вратима; шта ћеш учинити, моја јадн душо, кад дође судија да испитује твоја јадна дела. Показах ти, душо, Мојсијево стварање света и од њега све заветно писање, јављајуђи ти шта је праведно. Али ти си, о душо, подражавала друго а не прво, зато си Богу згрешила. Закон изнеможе, јеванђеље се занемари, а цело Свето писмо беше ти сувишно; пророци онемоћаше и свака праведна реч; ране твоје, о душо, умножише се, јер немаш лекара да те излечи. Упућујем те душо на вест новога писма, које ће те повести смерности; дакле праведне подражавај а од грешника се склањај и умилостиви Христа молитвом, постом, чистотом и побожношпћу. Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају. Показујући пример свога снисхођења, Христос постаде човек, и телом ми се придружи и сва хтења људске природе изврши, осим греха, за углед теби, о душо. Христос спасе мудраце, дозва пастире, многу децу показа мученицима, старце и старе удовице прослави, којима ниси следила, душо, ни делима ни животом, зато тешко теби кад ти се буде судило. Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинском се поклањамо – Тројци нераздељној, јединици по природи, као Светлости и светлостима и Животу и животима, Животворцу и Просветитељу свих крајева света. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући Твој град, он Тобом верно царује и Тобом се утврђује и Тобом побеђује свако искушење, и заробљене непријатеље држи у послушности. Преподобни Оче Андреја моли Бога за нас. – Часни и најблаженији Оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Извор: СПЦ

Колико ми – човечанство – не одговарамо Јеванђељу! Пре две хиљаде двадесет и четири године Господ и Спаситељ наш Исус Христос дошао на свет да нас све спасе, да нас исцели од ропства греха, смрти и ђавола. Он је утро пут човеку у небо. Нешто касније, по благослову Божијем и руководству Духа Светога, четири човека, који су визионари Божији и сведоци овоземаљског живота Христовог, пишу четири књиге – Јеванђеља. Ове књиге, допуњујући једна другу, постају једна целовита књига – Четворојеванђеље. И она је, заједно са Старим Заветом, Апостолским посланицама и Откровењем светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, најсветија књига на Земљи. Књига над књигама. Управо тако се преводи реч „Библија“. Скоро сваки њен стих је заповест Господња, Радосна вест, животно правило за сваког човека, а поштовање овог правила отвара човеку вечни живот. Библија је најчитанија, најтиражнија и најцитиранија књига у читавој људској историји. Налази се у скоро сваком дому од Јапана до Алабаме, од Чукотке до Јужне Африке. Ради погодности, Библија (све ове стотине страница) је подељена на стихове. Многи свети оци, библисти и научници из целог света писали су своја библијска тумачења, која чине ризницу и срж светске аскетске и научне литературе. Постоји чак и посебна наука „егзегеза“ (од грчког „тумачење“), која проучава различита тумачења Светог писма Старог и Новог завета. Али и даље је невероватно колико ретко отварамо ову Књигу и колико је не пратимо. Њене речи сијају и теку у свет, претварајући га у рај, као плодна вода која даје живот Универзуму. Али како су наша срца далеко од Бога и од ове велике Књиге! Бог рече: Ја сам Господ Бог твој; Нека за вас нема других богова осим Мене. И не прави од себе идола. А ми стално градимо себи идоле. Од новца, моћи, сујете, сопствених пожуда, нација, народа, политичких партија, држава, појединаца који су кроз људску историју тежили, труде се и вероватно ће се трудити до краја времена да иду путем, не Христовим, већ антихриста, правећи од себе „богове“ за обожавање других људи. Материјалне идоле себи стварамо и од ствари – аутомобила, станова, пића, телевизора, компјутера и телефона, хране и још много тога. Светогрдимо и хулимо, поново разапињемо Христа својим гресима, нашим лажним заклетвама и обећањима, својим клетвама и осудама, које се дешавају сваког минута. Не сећамо се недеље и не благодаримо Богу за Васкрсење Христово и за васкрсење у Христу сваког од нас. Не желимо да васкрснемо! Напротив, хоћемо да живимо у гадостима и прљавштини. Не поштујемо своје родитеље, не поштујемо старије. А заповест „Не убиј“ је недавно постала веома незгодна. Чини се да многе људске заједнице генерално желе да је укину и из ње уклоне реч „не“. А најгоре у свему томе је то што су се у многим периодима људске историје, уместо да испуне Јеванђеље, крили иза Јеванђеља. Покушавали су и покушавају да га "искриве" и пошаљу хиљаде људи у смрт под заставом Христовом. Ово је, наравно, страшно богохуљење. Труде се да Онај који је љубав, и Онај који је позивао на љубав са свих страница Јеванђеља, буде оруђе мржње и убиства. Да, ми смо фарисеји. Волимо веру у себе. Пажљиво пратимо ритуале да би нас сматрали светима и да себе сматрамо светима. Да, ми смо садукеји. Волимо своју малу моћ, похабану столицу испред телевизора, свој новчаник више од Другог Христовог доласка и неба. Да, нисмо сиромашни духом – ми ходамо „Вавилонским кулама“. Ми нисмо миротворци.. И да ли у овом случају можемо да страдамо за Христа, да будемо гоњени због Христа? Да ли смо способни да идемо путем Христовим? Пред нама је период Великог поста. Време је да промените себе. Зауставите се, покајте се и почните свој пут ка Богу. Како? Кроз читање Библије и пре свега Светог Јеванђеља. Нека се његова света вода улије у вашу душу. Нека свете Заповести постану ваш унутрашњи темељ и структура вашег срца, ума и душе, и коначно, тела! Ово је пут ка Богу. И у овој блаженој чистоти заповести Он ће вам се свакако открити. А све остало је уништење. Ужасна, страшна, болна смрт. Преживеће само онај ко скочи на камен из ове немирне земаљске долине. А овај Камен је Христос и Његова Света Црква. „На непомичном, Христе, камену заповести Твојих, утврди мисли моје...“ – ускоро ће се у Цркви чути великопосно појање. Пожурите да напустите погубни и празан пут и окренете се Богу. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Хуманитарна организација "Срби за Србе" организује велики хуманитарни фестивал фолклора и етно музике, у суботу 23. септембра 2023. године са почетком у 18:30 часова на теренима КК "Партизан" на Калемегдану. Циљ фестивала је прикупљање 20.000е. Сва средства биће усмерена за изградњу нове куће породици Митровић која живи на граници између Србије и Северне Македоније у чистом албанском селу. О овом дивном догађају разговарамо са гђом Маријом Моровић из ХО "Срби за Србе": Разговор са Маријом Моровић: Цена карте износи 500 динара. Улазнице је могуће преузети у бутику ХО "Срби за Србе" на адреси Булевар Деспота Стефана 48 или на самом улазу пре почетка концерта. Више о породици Митровић, за коју се цела кација и организује, можете прочитати ОВДЕ , а можете погледати и следећи видео-прилог: Извор: Радио "Слово љубве"

Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота. За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово: Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! – И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове. Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? – Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? – Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? – И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана. Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? – Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. – Поново устани, узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? – Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла. Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате, зар не знаш да је трећа од Сатане? Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. – Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! – И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе, одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! – Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! – И тако ава Сисоје излечи свога брата. К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: “Имам једнога сина”. Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: “Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш”. Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: “Немој га бацати!” Човек му на то одговори: “Отац мој рече ми да га бацим”. Монах му онда рече: “Мени отац наложи да га не смеш бацити”. После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах. Један брат упита аву Сисоја, говорећи: “Реци ми једну реч, по којој бих могао живети”. Старац му на то одговори: “Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти”. Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? – Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем. Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге. У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин. Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: “Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље”. – Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: “Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!” И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. – Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. – Рекавши то, ђаво постаде невидљив. Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом. Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: “Ево, дође ава Антоније”. Мало затим он опет рече: “Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: “Ево, дође лик апостола”. И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? – И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. – Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. – На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. – Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! – Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин. https://mitropolija.com/2023/07/18/prepodobni-sisoje-veliki/

Музички ансамбл "Фенечки бисери" одржаће велики београдски концерт, под насловом "Завет Косова", 7. маја (недеља) 2023. године, у МТС дворани, са почетком у 19.30 часова. Гости концерта су Бранка Зечевић, Павлина Радовановић и подмладак, "Фенечки бисерчићи". За одржавање јубиларног концерта Ансамбла који постоји пуних пет година, затражили су и добили очински благослов Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а своје активности не заснивају само на певању, већ и на многобројним добротворним акцијама за помоћ нашем народу на Косову и Метохији, подсетила је у кратком разговору за Радио Слово љубве Зорана Анастасијевић, која пева и свира чело и харфу у ансамблу "Фенечки бисери": Зорана Анастасијевић, члан "Фенечких бисера", позива на концерт: Карте за концерт се могу набавити у продаји преко интернета и на благајни МТС дворане. Извор: Радио Слово љубве

Стихови за распеће: Жив си Ти Боже, иако си умртвљен на дрвету. О мртваче наги, и Бога Живога Логосе! Стихови за разбојника распетога са Христом: Закључана отвори Едемска врата. Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се. На свети и Велики Петак вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тј: пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт. Све се ово у Петак десило. Јер када за тридесет сребреника би продан од пријатеља и ученика и предаде се, најпре би одведен Ани првосвештенику, који га посла Кајафи. Тамо док би пљуван, шамаран по образу; руган и исмеван, слушаше: Прореци нам, Христе, ко те удари? А тамо дођоше и лажни сведоци, који га клеветаху, да је рекао: Разорите овај храм, и за три дана ћу га подигнути; и да је називао себе Сином Божијим. Тада и првосвештеник не трпећи хулу, раздра своје хаљине. А када свану, одведоше га к Пилату у судницу. И они не уђоше, говорећи, да се не би оскврнили,но да би могли јести Пасху. А Пасхом се назива цео Празник, или је и тада био, као што требаше. А Христос је пре једнога дана учинио законску Пасху, хотећи да у Петак буде заједно заклан са пасхалним јагањцима.А Пилат изишавши, питаше их: Зашто га окривљујете? И пошто не нађе ништа слично за шта га тужаху, посла га (опет) Кајафи. А овај опет к Пилату, јер он настојаше да се Христос погуби. А он (Пилат) говораше: Узмите га ви и распните, и по закону вашем судите. А они (старешине Јеврејске) опет рекоше: ми не смемо никога убити, подстрекавајући Пилата да га разапне. А Пилат упита Христа: Је ли Он цар Јудејски? Он то не признаде, но рече да је вечни цар: јер Царство моје није од овога свијета, говораше. А хотећи га пустити Пилат, најпре рече онима, да на њему не налази никакве кривице. Такође беше обичај да им на сваки празник пусти по једнога сужња, којега затраже. А њима изгледа беше Варава милији од Христа. Пилат пак, дарујући Јудејцима (траженога), избивши најпре Исуса, изводи га с војницима, обученог у скерлетну хаљину, са трновим венцем на глави, давши му трску у десницу његову, а војници му се ругаху, говорећи: Здраво царе Јудејски. А кад се довољно наругаше, опет рече Пилат: никакве смртне кривице не налазим на њему. А Јудејци говорећи рекоше: он мора да умре, јер назива себе Сином Божијим. И док ово говораху, Исус ћуташе, а народ викаше ка Пилату: распни га, распни. Хтедоше га предати на срамну смрт, да би добро сећање на њега у народу уништили. А Пилат, као да их караше, рече: Зар цара вашега да разапнем? Они пак рекоше: ми немамо другога цара осим Ћесара. Будући да док говораху хулу, ништа не успеше, позивају се на Ћесара, да барем тако Пилата бесом испуне. Јер говораху: сваки који себе царем гради, противи се Ћесару. Док се ово догађаше, жена поручи Пилату, будући уплашена страшним сном, говорећи: немој ти ништа имати са тим Праведником, јер сам њега ради много у сну пострадала. А он (Пилат) умивши руке, кривицу за крв његову скида са себе. А они (Јудеји) викаху: крв његова на нас и на децу нашу. Ако овога ослободиш, ниси пријатељ Ћесару. Овога, дакле, уплашивши се Пилат, иако је добро знао да је Исус невин, предаје га на распеће на крсту, пустивши Вараву.А ово кад виде Јуда, отишавши баци сребренике (старешинама), и отиде те се обеси на дрво неко, и надувши се веома, пуче по средини. А војници пошто Исуса тукоше трском по глави, натоварише му крст. Такође Симона из Кирине натераше да му понесе крст. И у час трећи, стигавши на место Лубање, распеше га тамо. А с обе стране њега распеше и друга два разбојника, да би и Он у злочинце био убројан. Због лошег квалитета разделише хаљине његове војницима, а за нешивену хаљину његову бацише коцку, чинећи му пакости на сваки начин. И не само то, но и на крсту ругаху му се, говорећи: Уа, ти што храм разрушаваш, и за три дана подижеш, спаси сам себе. И опет: другима је помагао, а себи не може ли помоћи? И опет: Ако је цар израиљев, нека сиђе сад са крста, и вероваћемо у њега. И дакле истину говораху, јер требаше несумњиво к Њему приступити: јер он беше не само цар израиљев, но и целога света.А зашто је требало да помрча сунце у трећи час, усред дана дакле? Да би свима било објављено страдање. Такође тресење земље, распадање камења биваше за изобличавање Јудејаца. И многа тела васкрснуше, на уверење општег васкрсења, и на јављање силе Великог Страдалника. Завеса црквена се расцепи, као да се храм срђаше због страдања Онога који се у њему слави, и многима открива невидљиве ствари.У трећи, дакле, час би распет Христос, као што говори божанствени Марко: А од шестог часа до деветог би тама, када и Лонгин сотник виде друга чудесна збивања, и осим помрачења сунца, повика веома: Ваистину овај Син Божији беше. Од разбојника, пак, један се ругаше Исусу, а други га укореваше претећи му веома, и Христа исповедаше као Сина Божијега. А веру његову Спас награди, обећавши му да ће са њим бити у Рају. Наругавши му се, дакле, у свему, Пилат и титулу написа изнад главе његове говорећи: Исус Назарећанин, цар Јудејски. Иако му Јудеји забрањиваху да пише тако, него као да је Он сам то рекао. Пилат им пак одговори: што писах, писах. Затим, када Спас рече: жедан сам, дадоше му исоп помешан са оцтом. И Он рекавши: сврши се, преклонивши главу, предаде дух. И када су сви отишли, Мати Његова стајала је под Крстом, и сестра њена Марија Клеопова, коју је Јаков родио, пошто је Клеопа умро бездетан, и Јован вољени његов ученик. Неразумним, пак Јудејима, не будући довољно што гледају тела на крсту, молише Пилата, зато што беше велики дан Пасхе по Петку, да осуђенима пребију голени, да би смрт што пре наступила. И обојици дакле разбојника пребише голени јер још беху живи. А дошавши до Исуса, пошто видеше да је већ умро, не пребише му голени. Но један од војника, по имену Лонгин, угађајући безумнима, подигавши копље, прободе Христа у ребра с десне стране; и одмах изиђе крв и вода. Једно (вода) као од човека, а друго (крв) као од више од човека. Или, крв дакле ради освећења божанског причешћа, а вода - ради крштења. Јер овај сугуби извор ваистину садржи тајну за нас. Ово и Јован видевши сведочи, и истинито је сведочанство његово, јер је свему томе био присутан, и видећи пише. Чак и кад би хтео лаж да говори, не би измишљотине писао на срамоту свога Учитеља. Неки говоре, док се ово дешавало, у сасуд неки прихваћена је пречиста крв из животних и божанских ребара. А кад се све ово тако натприродно завршило, пошто се вече беше приближило, излази Јосиф из Ариматеје, раније тајни ученик, као и неки други, и дошавши Пилату са смелошћу, јер беше знаменит човек, затражи тело Исусово. А он заповеди да му га даду. И, дакле, скинувши тело с крста побожно га положи. А кад већ наступи ноћ, долази Никодим, носећи неку смесу смирне и алоје, насталу временом, и обвивши га плаштаницом, као што је био обичај да Јудејци чине, близу га положише, у усеченом у камену гробу Јосифовом, у којем нико до тада није лежао, да не би када Христос васкрсне, другоме приписали васкрсење. А мешавину алоја и смирне, која је била лепљива, Еванђелист је поменуо, да када виде плаштаницу и убрус у гробу остављене, не измишљају како је он украден. Јер нико не би имао толико слободе, да одмотава платна тако залепљена за тело. Све ово толико преславно десило се у оно време Петка, и нама богоносни оци наредише да се свега овога сећамо са скрушеним срцем и умилењем.А треба знати и ово да се у шести дан седмице,1 дакле у Петак разапе Господ, јер је у шести дан у почетку и створен човек. Но и у шести час дана био је на крст разапет, јер у том часу, као што се говори, и Адам је пруживши руку дотакао се забрањеног дрвета, и умро. Јер доликоваше да у онај час у којем је био поражен, да у њему опет буде обновљен. А у врту, као и Адам у Рају. Горки напитак (оцат са жучи помешан) принесен Христу, представљаше кушање (Адама у Рају). Шамарање показиваше нашу слободу. Пљување, и срамотно вођење, враћање нашег достојанства, а трнови венац - скидање проклетства са нас. Скерлетна хаљина - за кожне хаљине, и за наше царско достојанство. Клинци, умртвљење и непокретност нашега греха. Крст, означава дрво у Рају. Прободена ребра, означавају Адамово ребро, од којег је саздана Ева, преко које је дошао преступ. Копље - одговара пламеном мачу. Вода из ребра, слика је крштења. Крв и трска, којима нам је као цар црвеним словима, даровао и подписао древну отаџбину. Говори се да глава Адамова лежи тамо, где је распет Христос глава свих; да је дакле крштен Христовом крвљу која је ту истекла. А назива се место лобање (=голгота), јер је за време потопа Адамова глава избила ван земље, само кости ношене водом као неко необично чудо, коју је Соломон чашћу праоца, са свом својом војском, многим камењем покрио. Зато се и то место од тада назива Литостротон то јест камењем поплочано. А говоре неки особити светитељи, како су примили по предању, да је ту сам Адам од анђела био погребен. Где је дакле труп smile emoticon леш), тамо је дошао и Орао Христос, вечни цар, нови Адам, исцељујући дрветом старога Адама који је дрветом пао. Надприродним, и неизмерним твојим милосрђем за нас, Христе Боже, помилуј нас, амин. https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/r-sudiv-nj-i-s-zrcnj/6227-sin-s-r-u-v-li-i-p

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грч: Μεγάλη Παρασκευή), петак Страсне (Страдалне) седмице, дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње. Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву. У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост. Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима. https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Велики_петак

Пред сам почетак својих страдања Господ окупља ученике на Тајној вечери. Иако је Господ наш имао право да каже: „Ништа нисам говорио тајно“ (као што је рекао непријатељима својим); иако је хришћанству страно расположење завере и конспирације, а тим пре празна игра с тобожњим тајнама, у тајанственошћу, са скривеним, као што је својствено окултистима, у срцу хришћанства је – тајна. Вечера Христова је – тајна. Пре свега зато што се ученици окупљају око Учитеља кога свет мрзи, кога мрзи Кнез овога света што пребива у обручу злобе и смртне опасности, која открива великодушност Христову и захтева верност од ученика. Тај захтев, прекршен страшном издајом од стране Јуде и несавршено испуњен од стране других ученика који падају у дремеж услед малодушности, услед малодушних слутњи, онда кад треба да буду будни с Христом за време молитве о чаши (Мт 26, 39). Петар се у великом страху и с клетвама одрекао свог Учитеља. Сви ученици су се разбежали. Али граница између верности, макар и несавршене, и потпуности издаје – остаје. То је страшна граница: непомирљив судар између Његове великодушности и светости, између Царства Божијег, које он објављује и доноси људима, и царства Кнеза овога света. То је толико непомирљиво да се, приближавајући се тајни Христа, налазимо пред последњим избором. Јер, приближавамо се Христу толико близу, да верници других религија то не могу ни да замисле. Они не могу да замисле да је могуће толико се приближити Богу, колико се приближавамо ми, када кушамо тело Христово и пијемо крв Његову. То је тешко и замислити, а камоли изговорити! Како ли је било апостолима да први пут чују речи којима је Господ успостављао истину Евхаристије! И тешко нама ако не осећамо макар делић оног трепета који је тада, мора бити, обузео апостоле. Тајна вечера представља тајну и због тога што је требало да буде скривена од непријатељског света, и зато што је у њеној суштини – недокучива тајна последњег силаска Богочовека међу људе. Цар царствујућих и Господ господствујућих својим рукама пере ученицима ноге и на тај начин показује своју смерност свима нама. Чиме се то може превазићи? Само једним: предати себе смрти. И Господ то чини. Ми смо – слаби људи. И када наша срца постају мртва ми желимо благостање. Али док нам је срцe живо, грешно али живо – за чим жуди живо срце? За тим да постоји предмет љубави, бескрајно достојан љубави, да буде могуће да се такав предмет љубави нађе и да се њему служи, не жалећи себе. Сви снови људски су – неразумни, зато што су снови. Али људи су живи док живо срце стреми не благостању, већ жртвеној љубави, томе да будемо обрадовани неизрецивом великодушношћу према нама и да нам некакав део великодушности одговори на то и верно служи Цару царствујућих и Господу господствујућих, који је толико великодушан према својим слугама. Господ наш у лицу апостола назвао нас је својим пријатељима. О томе је још страшније помислити него о томе да смо робови Божији. Роб може клањајући се да сакрије поглед; пријатељ не може да избегне сусрет с погледом свог пријатеља – прекоран, опраштајући, који види срце. Тајна хришћанства, за разлику од тобожњих тајни којима лажна учења саблажњавају људе – јесте као погледу недокучива дубина најпрозирније воде која је, ипак, толико велика да јој дна не видимо; а она га и нема – то дно. Шта се може рећи ове вечери? Само једно: да су Свети Дарови, који ће нам бити изнети и дати – управо исти они, тело и крв Христова, које су с невероватним потресом срца кушали апостоли. И овај наш скуп – то је иста она Тајна вечера која траје. Молићемо се да не одамо Божију тајну – тајну која нас спаја с Христом, да доживимо ту топлоту тајне, да је не издамо, да одговоримо на њу макар и најнесавршенијом верношћу. Блажени Августин је о Евхаристији говорио за наше малодушно срце прилично тешке речи. Он је тумачио Евхаристију, рецимо, као позив на мученички подвиг: за тело и крв које је Христос дао за нас, ми треба да будемо спремни да дамо наше тело и нашу крв. На подвиг мучеништва у пуном смислу позвани су малобројни и ми нећемо говорити о стварима које су за нас сувише високе. Али, ако нам Господ наш предаје, оправши ноге наше, тело своје и крв своју, како онда да не поднесемо великодушно макар оне мале незгоде које морамо поднети?! Помолимо се да никада не заборавимо тајну у коју смо примљени великом тајном – Тајном вечером, да је никада не одамо непријатељима видљивим и невидљивим, да никада не доживимо камену неосeтљивост према њој. И да наше срце хрли да служи Цару царствујућих који је толико милосрдан, толико близак – до крајње блискости, до блискости Јела које кушамо. И још једна мисао требало би да дође свакоме ко слуша ово читање Јеванђеља. Видимо да се Господ наш у свом земаљском животу држао старозаветног закона. И у град Јерусалим Он је дошао због циклуса празника који је постојао код Јудејаца – између јудејске Пасхе и јудејске Педесетнице. Дошао је не да руши, већ да испуни, и Његов живот је почео тиме што се Он по закону подвргао обрезивању. Зашто је, пак, у једноме Господ наш тако доследно бацио изазов закоништву – у питању потпуног нерада, који су јудејски законичари захтевали од човека суботом? Свакако, то нас учи томе да је доброта важнија од обреда, важнија од обредне правилности, то нас спасава од обредне вере. Па ипак, изгледа да се не ради само о томе. Шта је јудејском вернику значило нарочито строго поштовање суботе? – Значило је да је стваралачка делатност Бога завршена до седмог дана: седмог дана Бог је отпочинуо од напора својих, и та завршеност Божијег дела празнује се сваке суботе. И нерад верника је – потврда његове вере у то да се свет неће променити. (Иако је код Јудејаца у Христово доба постојало учење, не сасвим јасно, о будућем веку и о васкрсењу, у које су веровали фарисеји; садукеји су га, узгред, негирали, тако да то још није била општа вера. ) Ако се празнује одмор Бога, који се схвата као потпуни нерад, као прекид Његовог стварања, свет је, дакле, стабилан. То је описано с тужном лепотом у књизи Проповедниковој: шта је било, то ће и бити. Томе Господ наш супротставља другачије учење, које не руши смисао Старог Завета, али га допуњује: одмор Бога – није престанак Његовог стварања (иако је свет Божији довршен и савршен у оном мери у којој није покварен деловањем палих духова и палих људи). И сада, видећи свако дело Божије – напупеле гране у пролеће, и сваку другу творевину – ми чујемо речи Творца о томе да је то добро веома. Па ипак замисао Бога још није остварена – замисао о преображају света. Бог нас је створио људима, а ми смо сами себе учинили палим људима. Али Бог жели да нас уздигне до такве врлине, за коју Апостол Јован у својој посланици не налази речи, говорећи: ми смо сада деца Божија, али не знамо шта ћемо бити. И речи Господа: Отац наставља да дела, наставља да ствара, и ја настављам. Знамење тога је – исцељење у суботу. Милост Божија је безгранична, издашна, она предухитрава човека, његове захтеве и молбе, а да и не говоримо о његовом исправљању. Али милост Божија је захтевна. Ми знамо како се понашамо с туђом малом децом, а како са својом децом. Туђу малу децу, за коју не сносимо одговорност, радо ћемо помазити, ако нисмо баш сасвим зли људи, даћемо им нешто слатко, радоваћемо им се и ништа од њих нећемо тражити. Ми за њих не одговарамо. То је за њих и за нас радост тренутка, која нема наставка ни будућег смисла. Али Бог је према нама добар не као туђи чика који нам поклања бомбону и одлази својим путем ништа од нас не тражећи. Христос дочекује човека кога је исцелио и подсећа га на то да је велика милост коју је добио – у исто време и захтев: не греши. Што нам Бог више даје, то више од нас тражи. Још боље ће бити ако схватимо да је Његова захтевност према нама – најбоље што нам Он пружа. Речи „не греши“ казане су човеку излеченом од веома тешке, веома дуге болести, ослобођеном најчемерније невоље. Али нико од нас, чак ни они који живе у благостању и наводно безбедним животом, не зна изнад каквих бездана нас води, нас слепе, који те бездане не видимо, рука Божија. И те речи су упућене свакоме од нас: не греши, да ти се не деси нешто још горе. Јер чак и они међу нама (а много ли је таквих међу нама?), који немају сећања на тек минулу, чудом избегнуту тешку невољу или несрећу која их је задесила и затим узмакла, имају све разлоге да знају да им у сваком тренутку може бити много горе. Ми смо себе и Божији свет довели у такво стање када невоље морају да нам се догоде. И било би разумно – да не говоримо о томе да је то дуг захвалности – да не грешимо, зато што Господ не поступа с нама према гресима нашим. Помолимо се за то да Бог узвиси наше изнемогле душе, изнемогла срца, и изврши дело препорода наше отаџбине. Данас смо још дужни да се молимо за душе оних који су својом крвљу платили победу наше отаџбине. Дужни смо такође да се сетимо људи који су у руској дијаспори дали свој живот за спас оних којима је претила нечовечност хитлеровског режима. Дужни смо да се сетимо људи као што је мати Марија. Помолимо се да наша отаџбина, као изнемогао, као неко ко је изгубио земаљску наду, стекне здравље не према гресима нашим. Амин. Сергеј С. Аверинцев https://teologija.net/tajna-zrtvene-ljubavi/

Православни хришћани, који се придржавају (старо)јулијанског календара, обележавају данас Велики четвртак. Хришћани се сећају последњег обедовања Исуса Христа, Тајне вечере, а данас је прилика да се и највећи грешници разреше греха. У храмовима се служи литургија Светог Василија великог, а на Велики четвртак је установљена и Света тајна причешћа, због чега се верује да ће и највећим грешницима који се тог дана причесте бити опроштени грехови. На Велики четвртак нема весеља, али има окупљања верујућих. Код неких православних народа и у неким крајевима Србије тог се дана, а не на Велики петак, боје ускршња јаја, док се у Русији на Велики четвртак меси ускршњи слатки колач. Према јеванђеоским записима, Христос је на Тајној вечери благословио хлеб и поделивши га апостолима рекао: "Ово је тело моје које се за вас ломи ради опроштења грехова". Затим је узео чашу вина и додао: "Пијте из ове чаше сви, ово је крв моја Новога Завета, која се пролива за вас и за многе, ради отпуштања греха". Христове речи се на Велики четвртак, понављају на литургијама пре причешћа верника, по узору на прву причест Христову и његових апостола. Празновање у свим храмовима СПЦ почиње литургијом Светог Василија Великог која се служи десет пута годишње, на све велике православне празнике. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи. ОПРОСТ ГРЕХА И НАЈВЕЋИХ ГРЕШНИКА Празник је један од дана одређених за причешће верника који су, поштујући православни канон, постили на води најмање пет последњих дана. На литургијама се верници причешћују хлебом или нафором - телом Христовим и вином које је симбол његове крви проливене за спас људског рода. Народ верује да и највећим грешницима, који се причесте на данашњи дан, бивају опроштени греси. Завршетком литургије престаје се за звоњењем, већ се клепа, удара у дрвену даску, све до сахране Христове. После литургије је дозвољено јести на уљу и попити нешто вина. Велики четвртак је покретни празник јер је део Великог, Часног или Васкршњег поста, који траје шест недеља. Верници који се придржавају правила поста, прве и последње недеље не једу чак ни рибу, већ другу посну храну, припремљену на води, без уља. На литургији на Велики четвртак освећују се и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. СВЕЋА У ТРОНОШИ, СТРАШНИК НА КОСОВУ За Велики четвртак у народу постоје разна веровања и обичаји, па тако у манастир Троношу сељаци из оближњих села доносе на овај дан велику свећу, тешку више десетина килограма од чистог воска, која се пали током читаве године, док се не донесе следећа. Овај дан се у неким крајевима слави као слава орача, они оду до њиве са запрежном стоком, али не раде ништа. У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Некада су се јаја фарбала копривом и љуском од лука, а прво обојено јаје. "чуваркућу" деца односе на њиву и ту га остављају да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Срби на Косову на овај дан у рану зору обоје само једно јаје. Њихова "чуваркућа" се зове "страшник". Док је још свеже боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у кући и добро се чува да се не разбије. ЗАШТО БАШ У ЦРВЕНО? О томе зашто се спремају црвена јаја за Васкрс, пише Саватије, постоји у народу ова прича. Кад су Исуса Христа скинули мртва са крста и сахранили, његова мајка, Света Дева Марија, изађе му на гроб, и на гробу остави неколико обарених белих јаја. Кад је Христос у недељу васкрсао, она јаја што су била на гробу, на једанпут сва поцрвене, па томе за спомен Хришћани боје јаја за Васкрс црвеном бојом. Народ верује да су овога дана отворена рајска врата на небу, и ко год тога дана што удели за мртве, то му се види. Овога дана служи црква. Жене иду у цркву и остављају понеко јаје за душу умрлих. На Велики се чертвртак не ради. МИРОВАРЕЊE Православне цркве на Велики четвртак обављају мироварење. Миро се кува три дана, од понедељка до среде, у казанима у којима се ставља освећена вода, чисто вино и маслиново уље, а потом разна уља, смоле, биљке и мириси. Код нас се користи тридесетак материја, њихов списак не мора да је увек у потпуности исти, док Цариградска патријаршија користи увек око 60 материја. Током тродневног варења непрестано се чита Јеванђеље. Освећење се обавља на Велики четвртак. Свето миро се шаље у епархије у земљи и ван ње. Само аутокефалне цркве имају право мироварења, то је уједно и симбол њихове самосталности. https://www.volimpravoslavlje.com/pr-v-sl-vn-riznic/670-danas-je-veliki-cetvrtak.html?fbclid=IwAR3joW_Ynu_jfTv36C3n9axjuFvlbA49sRuOWJ-RDvrtx1MtgXt-JmGg1pI