Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'велики'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ”Један од војника прободе му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода.” (Јован 19) Ево дана који је сав ноћ. Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена. Својом језивом тамом и страхотом, он и данас страши људе. И дан данас после 19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу. Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа. Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа су пак оправдали и сви они – баш сви – који су Га тужили и судили и на крст уздигли. Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви Христове. Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности. Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мат. 27, 19). Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он никаква зла није учинио. И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божијега. Као Сину Божијем демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божији – како би могао учинити неку неправду и заслужити смрт? Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље, они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч: другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно. Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре, посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима помогао; и друго, да се Он уздао у Бога. Уосталом, ко данас на Балкану и у свету зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У онај први Велики петак под крстом Господњим стајала је само Његова Пресвета Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики петак – особито ове године кад Га и неправославни светкују заједно са православним хришћанима – стотине милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту. Не, браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку. О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану. Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је назвао: Велики петак. На Југу он се назива: Страшни петак. Немци га зову: Жалосни петак. Французи га називају: Свети петак. Енглези су га именовали: Добри петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога дана. Чак му одговара и назвање: Добри петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха, мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа. Један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Не прободе војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду човечјем није нужна била крв разбојничка – те крви на земљи било је и сувише – него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем. Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну људима. Вода и крв – чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога. И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина Божијега – очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити их божанском крвљу – то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и на мртвом телу Његовом. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост. Зато изиђе крв и вода. Јер су људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех је донео човеку нечистоту и глад. Одкада се човек оделио од Оца свог небесног, он је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама нечистота и глад! Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао. Али Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора под крстом, но није се наљутио. Наљутило се сунце и сакрило свој сјај; наљутила се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале – али Он се није наљутио. Он је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче, опрости им јер не знају шта раде! Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? где се умире без вере и наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у далекој земљи где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради, и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама. Смилујте се на њих и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју, покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину, примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов суд, на век века. Амин. Беседа Св. Николаја Жичког на Велики петак (1936) https://mitropolija.com/2022/04/22/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-petak/
  2. Браћо и оци! Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души благоговјерног човјека производе умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човјека. Јер шта се тада збило? Савјет, састављен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше и повукоше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања, пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и оцта, пробадање ребра и остало, – све што је просијало и засјало, што сав свијет не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не људи, него ни ангели. Проникнимо, браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против Онога који објављује савјете срца и од којег се не сакрива ни једна помисао срца, сачињавају савјет да Га убију. Онај који управља цијелим свијетом наређењем Својим и силом Својом Боженственом, предаје се у руке грешних људи. Онога који заповиједа облацима да дају кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онај који је педљем измјерио небеса и у мјеру смјестио прах земље, и измјерио на кантару планине и на тасовима кантара брда (Ис. 40:12), шамара слуга. Главу Онога ко је украсио земљу цвијећем и биљем, дрвећем и травом, овјенчаше данас трновим вијенцем. Онога ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и натприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је и мјесец и помрачио се, осјетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видјело је камење и распало се, сав свијет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Својега. А ми – шта је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосјећајне стихије, као обдарене душом и живе, ужаснуле и измјениле понашање своје у страху од виђења онога што се са Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у ове дане? Зар не бисмо били бесловеснији и неразумнији од бесловесних животиња и безосјећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запјевајмо и прославимо Божанствене страсти Спаситеља Христа Бога нашега, измјенивши се добрим измјењењем и сараспињући се са нашим Владиком повиновањем и одсијецањем своје воље, уништавањем плотских наслада и лоших жеља. Обратимо пажњу на то како много тога нас гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас из љубави према своме другу био бачен у тамницу или је пожелио да умре за љубљеног свог? А благи наш Бог није једну или двије, него многе и безбројне страсти изволио претрпјети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле истинито је рекао: Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8:38-39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3:16). Због тога су и свети, преподобни и праведни жељели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принијели крв своју, други су изнурили и исушили тијело своје постом и другим подвижничким трудовима, а трећи су раздијелили имање своје на милостињу, пјевајући са божанственим Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао?(Пс. 115:3). И ми ћемо, браћо, увијек понављати ове ријечи, служећи Му са љубављу која не јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у дјелима нашег спасења, да бисмо са светима постали насљедници вјечних блага, у Христу Исусу, Господу нашем, којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин. Преп. Теодор Студит https://mitropolija.com/2022/04/22/pouka-u-sveti-i-veliki-petak/
  3. Велики уторак опомиње на десет девојака које сведоче о победи (суду) непоткупљивог Господа. На Свети и Велики уторак чинимо спомен на (јеванђелску) причу о десет девојака. Господ наш Исус Христос говорио је овакве приче својим ученицима док је улазио у Јерусалим, пред своје страдање. Има и таквих прича које је Он упућивао Јудејима. А причом о десет девојака Господ подстиче на милостињу, и уједно поучава све људе да спремно дочекају крај. Раније је Он много говорио ученицима о девствености и о ушкопљеницима. Девственост заслужује велико уважавање, јер је уистину велика, али да неко, чувајући једино ту врлину, не би занемаривао и друге, пре свих милостињу, којом светле светиљке девствености, свето Јеванђеље казује ову причу. Пет девојака назива оно мудрим зато што су девствености придодале обилно и скупоцено уље милостиње, а пет осталих назива лудим зато што нису имале одговарајућу милостињу, иако је и њих такође одликовала девственост. Оне су луде управо зато што су испунивши веће пренебрегле мање, и стога се ни по чему не разликују од блудница: блуднице је победило тело, а њих – иметак. Кад је пролазила ноћ овог живота, све те девојке задремаше и поспаше, тојест умреше, јер се овде под сном подразумева смрт. А усред њиховог сна, у поноћи, стаде вика, отворише се врата, и оне што су се снабделе обиљем уља уђоше са жеником, а луде, које нису узеле довољно уља, почеше да га траже кад се пробудише. Иако су хтеле, мудре нису могле да дају (лудима од свог уља) јер беше време за само улажење (тојест у брачне одаје), и зато им одговорише: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима, тојест сиромашнима, и купите. Али то није изводљиво, јер, због смрти, више није могуће. То несумњиво показује и Аврам: у причи о богаташу и убогом Лазару он говори: Они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу (Лк. 16, 26). И поред свега, луде девојке, које су дошле без светлости, вапију и ударају у врата: Господару, Господару! Отвори нам. Али Сâм Господ изговара онај страшни одговор: Одлазите, кажем вам, не познајем вас. Како ћете видети женика кад немате вино милостиње? Богоносни Оци су, дакле, ставили овде причу о десет девојака да би нас научили да увек будемо будни и спремни да истинитог Женика дочекамо с добрим делима и првенствено с милостињом, јер не знамо дан и час краја, баш као што нас Јосиф својим примером учи да задобијамо целомудреност, а смоква да увек доносимо духовни плод. Који испуни једно, чак веће, а друго, нарочито милостињу, занемари, тај неће ући са Христом у вечни починак, него ће се посрамљен вратити назад, јер ничег нема жалоснијег и срамнијег од девствености коју је победила страст према богатству. Жениче Христе, здружи нас с мудрим девојкама, придружи нас Твом изабраном стаду и помилуј нас. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/19/sinaksar-u-sveti-i-veliki-utorak/
  4. JESSY

    Велики уторак

    У Свети и Велики уторак молитвено се сећамо на Господњи одговор фарисејима и садукејима, о другом доласку Христовом, као и еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака. Како нам саопштава Еванђелист Матеј, уторак Страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка, Црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика Цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика Цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером. Велики богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана Страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју. Из химнографије Великог уторка: Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка) Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац.(прва стихира на хвалитне) Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне) Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње) Извор: Епархија тимочка
  5. И завиђаху браћа Јосифу… и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37). У данашњим песмама и поукама православна Црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божијем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена. Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности Црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима. Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако Црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе. Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/18/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-ponedeljak/
  6. Братство храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда позива благочестиви народ престонице на Свету Тајну јелеосвећења која ће бити служена у Велики Уторак, 19. априла 2022. године, са почетком у 17 часова. Поред спискова имена за помињање у молитви, потребно је, по могућности, понети литар уља и килограм брашна, које се оставља у Храму, а свако ће добити освештано уље и брашно које носи кући и које се користи за помазивање и кување. Позива се благочестиви народ да у што већем броју узме молитвеног учешћа у овој Светој Тајни, за исцељење наших душевних и телесних немоћи. Извор: Радио "Слово љубве"
  7. "Речи Косово и Јасеновац у свима нама буде посебна осећања, нарочито у овим данима када сви ми хитамо ка празницима који следе. Ти празници су означили наш живот и темељ нашег идентитета у сваком погледу", рекао је на почетку своје беседе Преосвећени Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, отварајући вечерас аудио-изложбу "Јасеновац. Логор смрти, земља живих" у галерији Дома културе Грачаница, бележе новинари радија "Слово љубве", уз звучни запис Владикине беседе на крају вести. Преосвећени Владика је нагласио да "Косово и Јасеновац јесу наш Велики Петак, али они су и наш Васкрс". "Без страдања нема васкрсења, нема вечнога живота, али не било каквог страдања" рекао је Владика појаснивши да је реч о страдању "за правду, за истину, за истински живот" и додавши да је то "страдање koje извире из чисте вере, љубави, и наде у Бога"- "Косово и Јасеновац за нас православне Србе и за нашу Цркву јесу темељи, они су наш завет", наставио је Владика Теодосије истакавши да "захваљујући Косову и Јасеновцу ми постојимо као народ - захваљујући Косову које се темељи на Новом Завету, Христовој жртви и захваљујући Јасеновцу који се темељи на Косову, Косовском Завету и Новом Завету Христовом - ми Срби јесмо оно што смо сада". Владика Теодосије је напоменуо да "ако би одступили од тог пута, ако би заборавили на наш завет пред Богом и родом, ми више не би били оно што смо сада, и зато ова аудио-изложба има свој велики значај". Од Бога нам дано чуло слуха, којим као и оком можемо да распознајемо, како је рекао Преосвећени, основа је ове мало другачије изложбе него што смо навикли, јер је она "у неком смислу модернија, одражава наше време, оно што смо ми, како живимо, али је веома значајна, јер на свој начин помаже да сачувамо сећање - сећање na невину жртву и на све оне који су страдали јер су били људска бића и нису се као такви могли уклопити у калуп озлоглашене НДХ", нагласио је Владика Теодосије. Све жртве, свих вера и народа, „треба да поштујемо и да их се сећамо, да нама буду светионик, да и ми добро знамо свој пут" и без гледања лево или десно "ходимо ка правом циљу" истакао је Епископ рашко-призренски. Владика је посебно заблагодарио аутору, Дарку Николићу, који је „препознао важност свега онога што је урадио и тиме је нама пружио оно драгоцено, неопходно, да и ми у нашем времену, не само чувамо наслеђено - него и да допринесемо свему томе и ономе што треба, у будућности, наши потомци и деца да знају и да сачувају“, рекао је Владика Теодосије проглашавајући изложбу отвореном. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинили смо благодарећи директном преносу овог догађаја преко "Фејсбук" странице Дома Културе "Грачаница". Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Епископа Теодосија:
  8. У покајном канону преподобног Андреја Kритског, у свим псалмима и молитвама чујемо нешто најдивније – Сам Господ плаче. Ако је Он плакао у Јерусалиму, онда како тек горко плаче за Цркву, коју је саздао као Дом молитве и коју ми претварамо у разбојничку пећину. Господ види непокајану децу Божију и то је – страдање за Онога, Kоји је све учинио за нас, када је рекао на Kрсту: «Сврши се!». И наше непокајање је страшно. Господ нас поново зове, долази код нас и не налази плодове у свом винограду. Он од нас не очекује само обичне речи покајања, већ и плодове достојне покајања. Преподобни Амвросије Оптински је говорио: «Kакво страшно време наступа! Ако су раније људи долазили и кајали се, њихов живот се коренито мењао. А сада долазе и кају се и чак и плачу, и потом као да ништа није било, враћају се својим пређашњим гресима, ка најгорим гресима. Такву силу је узео грех над људима, тако ђаво влада у свету». На крају поста, у уторак Страсне Седмице, Црква ће се подсетити Јеванђеља о бесплодној смоквици, а у среду Страсне Седмице ће говорити о блудници, која плачући стаје пред Господа Kоји иде на Распеће. И цела Црква тада треба да буде та блудница, као Црква која се каје, коју Христос чини Ђевом непорочном, Својом Невестом, омивајући је сузама покајања, и изнад свега крвавим сузама, којима се Он молио за нас у Гетсиманији. Прва седмица Великог поста се назива чистом, а последња Страсном седмицом. За нас реално не може да наступи Страсна седмица без чисте. Али само Страсна седмица може да учини ту чисту седмицу истински чистом. То је дар Господњи, дар благодати – покајање и увиђање својих греха. На самом смо почетку поста. И има неких од ових који овде стоје, који су већ према Христовој речи окусили изузетну Божију благодат, пре него што угледају смрт. Има и оних којима Господ то још није дао, али су без изузетка увидели и сазнали, поверовали, да је једина истина у томе што говори Христос, а чему људска душа неодољиво тежи. Молићемо Господа да нам да кап благодати да бисмо у њеној светлости увидели сав ужас нашег живота. И схватили да се он дешава у нама и око нас. Без Божије благодати живот сваког човека је бесплодан. Kаквим год добрим делима да се душа украшава, она је блудница без Божије благодати. Без ње је и најбољи од нас – дом, који је пометен и укражен, али у коме нема никога. И ускоро ће за таквог човека последње бити горе од првог, ако се у његову душу не усели Онај, Kоји увек треба да живи у њој. И због тога молимо Господа за ту милост. И истовремено сазнајемо у чему се састоји наш најважнији грех, и због чега треба највише да тугујемо. Kолико пута је Господ многима од нас откривао Своју благодат – јер не почињемо пост први пут! Kолико пута само се кајали пред Господом и били близу очајања, видевши своју греховност. И Господ би нас изненада тешио Својом милошћу. То се понављало из године у годину – од поста до поста, од Васкрса до Васкрса. А понекад је Господ остављао нашу душу, како би она увидела како је живот бесмислен, празан и страшан, када Њега нема поред ње. И потом као да је жали видевши како се мучи и каје пред Господом, поново је тешећи. И поново смо одступали од Христа, газећи Његове заповести. Али ево речи Господње која може да звучи као приговор за многе од нас у овом Великом Посту: «Боље би им било да уопште нису познали благодат, него да се врате назад». Господ нам открива тајну, због чега вера није откривена свим људима, због чега се сви нису присајединили изузетној благодати – јер можемо отићи од Христове Пасхе посрамљена лица, и то не само ове године већ и у век векова. Боље је не спознати благодат, и не знати истински пут Господњи, него одступити од њега. Kада не бисмо знали истински Христов пут, не би били осуђени због тога што следимо други пут. Али пошто смо спознали тај пут и поред свега поново свесно и слободно бирамо грех, онда већ грешимо заједно са ђаволом против Христове Светлости. Боље је да не спознамо благодат и истину, јер то знање може за нас да постане вечна осуда. Управо у томе се и састоји «тајна безакоња» у Цркви: људи спознавају Христа и поред тога претпостављају пад у дубине греха у односу на тешко успињање ка Његовим врлинама. Али зар је то заиста могуће да када спознамо Христову лепоту, Његову благодат опет се као пас се враћамо на своју бљувотину? Или као чиста свиња која поново одлази да се ваља у блату? Молићемо се да наше покајање постане дубока промена живота, не само у време поста, већ заувек. Kако је то било са преподобном Маријом Египћанском којој се обраћамо у својим молитвама од самог почетка поста. Најважнији значај Великог поста је у томе да на крају чујемо речи Христове: «Будите свети као што сам Ја свет», да бисмо се коначно испунили том одлучношћу, о којој говори преподобни Серафим Саровски као о главном знаку хришћанског живота, коју не можемо да постигнемо уколико нам Господ не да Своју благодат. И молићемо се да нам Господ открије због чега нам је дат Велики пост како наша душа не би била преварена, и како у њој не би победио ђаво, већ Господ. Протојереј Александар Шаргунов russdom.ru
  9. Намеравајући да Своје ученике узведе до савршене вере, Господ је у Јеванђељу рекао: неверан у малом неверан је и у многом, а који је веран у најмањем, и у многом је веран (Лк. 16; 10). Шта означава ово мало? И шта означава ово много? Мало – то су обећања овога века, све оно за шта је Господ обећао да ће обезбедити онима који у Њега верују, на пример, храна, одећа и остало, што служи телесном спокојству, здрављу и сличном, а за шта нам је такође заповедио да се не бринемо, са поуздањем се уздајући у Њега, јер Господ о свему промишља ради оних који Му притичу. „Много“, пак, означава дарове вечног и непропадљивог века, за које је обећао да ће их подарити онима што верују у Њега, који се непрестано о њима брину и траже их од Њега, јер им је тако заповедио: Тражите, каже, најпре Царство Божије и правду његову, а све ово ће вам се додати (Мт. 6; 33). Ово нам је заповедио зато, да би сваки од нас био испитан овим малим и привременим – да ли верује у Бога Који је обећао да ће нам све то обезбедити само уколико се ми не будемо бринули о томе и ако се будемо бринули о будућем и вечном. Уколико човек сачува здраву веру у расуђивању о овоме што је речено, постаје очигледно да верује непропадљивом и да уистину тражи вечна добра. Сваки од оних, који се покоравају речи истине, дужан је или да самога себе испита и о самоме себи расуди или, пак, да се подвргне испитивању и расуђивању духовних људи о томе како је поверовао и предао се Богу, да ли је поуздано и у самој стварности сагласан са речју Његовом или, услед преузношења због свог оправдања и своје вере, самога себе сматра верујућим. Сваки се испитује и разобличује да ли је веран у малом, а тиме мислим на привремено. Како се то догађа? Саслушај. Ако себе називаш верујућим, да ли сматраш да ћеш се удостојити небеског Царства, да си, родивши се одозго, постао Син Божији и санаследник Христов, да ћеш бити са Христом, да ћеш у векове царевати и бити блажен у неизрецивој светлости у безграничне и небројене векове? Несумњиво је да ћеш одговорити: „Да, из тог разлога сам се удаљио од света и предао се Господу“. Према томе, испитај себе: занимају ли те земаљске ствари, да ли много бринеш о телесној храни и одећи, о осталим потребама и починку, да ли покушаваш да их се домогнеш сопственим снагама и да ли промишљаш о себи, иако ти је заповеђено да се уопште не бринеш о себи? Ако, дакле, верујеш да ћеш задобити бесмртно, вечно, непролазно и преизобилно, зар онда утолико пре за оно пролазно и земаљско, што Бог даје и безбожницима, и зверима и птицама, нећеш веровати да ће ти Господ и то обезбедити, јер је заповедио да се уопште не бринемо о томе, рекавши: не брините се о томе шта ћете јести или шта ћете пити, или у шта ћете се оденути, јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6; 25, 32). Ако се још бринеш о овоме, и ако ниси у потпуности поверовао Његовој речи, онда знај да се до сада ниси уверио у задобијање вечних добара, односно Царства небеског, и себе само сматраш верујућим, показујући се као неверан у малом и пропадљивом. Осим тога, као што је тело скупоценије од одеће, и душа је скупоценија од тела. Верујеш ли онда да ће твоја душа од Христа примити исцелење вечних рана које људи не могу да исцеле, тј. срамних страсти, верујеш ли да је Господ ради тога и дошао овамо, да би верне душе излечио од неизлечивих страсти и очистио од скверне греховне губе као једини истински Лекар и Исцелитељ? Ти ћеш рећи: „Несумњиво верујем и чврсто стојим у томе, и такво је моје уздање“. Међутим, испитај себе и сазнај: да ли те телесна страдања понекад воде код земаљских лекара, као да Христос, у Којега си поверовао, не може да те излечи? Погледај како самога себе обмањујеш и сматраш себе верујућим, иако још не верујеш како би уистину требало. Ако би, пак, веровао да Христос исцељује вечне и неизлечиве ране бесмртне душе и греховне болести, онда би веровао и да Он има моћ да исцели и привремене и телесне слабости и болести, тако да би пре свега Њему притицао, не ослањајући се много на лекарска средства и услуге. Знај да је Онај Који је створио душу створио и тело, и да Онај, Који исцељује бесмртну душу може и тело да излечи од привремених страдања и болести. Ти ћеш ми, наравно, рећи следеће: „Бог је за лечење тела дао земаљске траве и лекове, и за телесне слабости припремио је лекарска средства, одредивши да се тело, узето од земље, исцељује оним што земља и даје“. Ја сам сасвим сагласан са тим. Међутим, буди пажљив и сазнај коме је ово дато и о коме је Бог посебно бринуо по Свом великом и бесконачном човекољубљу и доброти! Када је одступио од заповести која му је дата, човек је био подвргнут осуди гнева па је из рајске насладе протеран у овај свет као у ропство или срамоту или као у некујаму, покоривши се власти таме и поставши неверан услед обманутости страстима; због тога је на крају постао подложан страдањима и болестима тела, иако пре пада није знао ни за страдања, ни за болести. Очигледно је да су сви, који су од њега рођени, подложни тим страдањима. Бог је, дакле, у овоме показао Своју бригу о немоћнима и невернима, јер по Својој великој доброти није хтео да грешни људски род потпуно пропадне. На радост и исцељење тела и за задовољење његових потреба, Он је световним људима и свима спољашњима дао лекове и дозволио да се користе овим средствима, јер још нису у стању да себе у потпуности повере Богу. Ти си, међутим, монах који је приступио Христу, јер си пожелео да будеш Син Божији, да се родиш одозго, од Духа, примивши при том обећања узвишенија и већа него што ихје примио први, бестрасни човек – благовољење Господњег доласка. Поставши туђи за свет, дужан си да задобијеш неке нове појмове, веру и начин живота, неуобичајене за све мирјане. Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу у векове! Амин. Свети Макарије Велики египатски Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Велики црквени раскол 1054. године јан 26, 2022 Митрополија.цом, Богословље Велики раскол који се десио 1054. године у почетку између древне Римске цркве и Константипољске патријаршије и заједно са њом и осталих древних патријаршија, Антиохијске, Александријске и Јерусалимске представља један од најтрагичнијих догађаја у историји једне Свете саборне и апостолске цркве. Сам разлог Великог раскола је вишеслојевит и треба да се посматра из више аспеката да бисмо могли имати једну реалну слику о томе немилом догађају који се догодио пре хиљаду година. Узроци су пре свега црквени и политички мада у позадини имају свој национални, као и културолошки карактер. Никако не треба заборавити у времену након Миланског едикта 313. године догодио сусрет две велике цивилизије и културе у окриљу Цркве, јелинске и римске. Након Миланског едикта Римско царство са Царом Константином Великим (272-337) почело је полако да усваја хришћанство као државну религију, што се званично десило у доба цара Теодосија Великог (347-395), који је 390 године царским Едиктом прогласио хришћанство за једину званичну државну веру у читавом Римском царству. Може се рећи да од тада па све до Великог раскола два велика народа, две велике културе, два велика језика латински и јелински су се испреплитали у животу и Цркве и Византијског царства. Са осамостаљивањем Римске цркве која је 754. године постала Папска држава дошло је до делимичног прекида односа између две кулутре и цивилизије а ускоро и до Цркве Рима са Источним црквама. Захваљујући каролиншком краљу Пипину Малом (714-768) који је освојивши Равенски егзархат (који је био дио Источног римског царства=Византије), Римска црква је добила све те земље на дар а то је потврдио и повељом цар Карло Велики 774. године. Тим чином Римска црква добила је сва права над Равенским егзархатом и то је допринело оснивању Папске државе. Са оснивањем Папске државе Римска црква и њене папе су постале неовисне од византијског цара и тиме су уједно добиле огромну моћ која је са временом расла. С друге стране константинопољски патријарси су били у доброј мери овисни од источних римских царева што се погото очитовало у време иконоборства који је потресао Цркву у 8. и 9. веку, када су богоборни цареви Лав III Исавријанац (717 – 741), цар Константин V Копроним (741 – 775, Лав V Јерменин (813– 820) и цар Теофило (829-843) прогонили Цркву уништавајући иконе, фреске и мозаике док је у томе периоду Римска црква било потпуно слободна и тиме се сачувала од иконоборачке јереси.[1] Утицај византијских царева осећао се на константиопољским патријарсима све до пада Византије, а тако и за време Великог раскола, када су цар Констатнин IX Мономах (1042-1055) и Патријарх Михаил Кируларије (1005-1059) били политички супарници, што је потом коштало Патријаха Михаила прогонства са трона цариградских патријарха за време цара Исака Комнина (1057-1059).[2] Историјске околности у време Великог раскола Историјске оклоности у којима се тада налазила Римска црква и остале древне патријаршије нису биле истоветне. Наиме, Папска држава (Stati della Chiesa) је била у непрестаним унутрашњим политичким превирањима и војним нападима од стране Нормана (Викинга) коју су 1053. године потукле папску војску код Цивитатеа и заробили Папу Лава IX (1049-1054) ставши га у кућни притвор у граду Беневето у области Кампања. С друге стране Византијско царство је тада доживело својеврсну културну ренесансу за време цара Константина IX Мономаха, који иако не исувише политички способан ипак је сачувао унутрашњи политички мир и безбедност граница Источног римског царства. Тадашњи константинопољски Патријарх Михаило Кируларије је био бивши државни службеник са великим управљачким способностима, али не толико широког богословског образовања како сматра енглески византијски историчар Стивен Рунсиман (Steven Runciman).[3] Преостале три древне патријаршије биле су под управом муслимана, наиме Антиохијска патријаршија је била под управом Калифа Абдллах ал-Каим Биамрилах (1031-1075) Абасидског калифата (Сунити) док је Александријска и Јерусалимска патријаршија била под управом седмог калифа Фатимидског калифата (Шити) Абу Тамим Мад ел Мустаншир би-Илаха (5. јул 1029 – 10. јануар 1094), који је био најдуговечнији калиф у историји ислама. Тадашњи антиохијски Патријарх Петар III (1052-1056) је био велики богослов и уједно један предстојатељ Цркве који се истицао благошћу и помирљивим тоном за разлику од енергичних Папе Лава IX и Патријарха константинопољског Михаила Кируларија. Патријарх александријски је био Георгије II (1021-1052) који је изабран за патријарха за време ученог Калифа Али аз-Захира (20. јун 1005 – 13. јун 1036) за чије је време обновљена Црква Светог гроба у Јерусалиму, која је у више наврата била спаљена од фанатичних муслимана. Што се тиче Јерусалимске патријаршије због недостатка информација није сигурно да ли је у време Великог раскола Патријарх Јерусалима био Софроније II (1040-1059) или Патријарх Јоаникије (+1084). Недипломатски однос Рима и Константинопоља У свим тим тешким историјским околоностима за Цркву када је једино била слободна Константинопољска патријаршија подиже се нова бура на Цркву и то изнутра под призмом нових учења и богослужбене праксе које је увела Римска црква и тиме уносећи неспокојство међу древне патријаршије које су путем својих посланица реаговале на иновације Папе Лава IX. Сам Папа Лав IX био је познат као велики реформатор у Римској цркви који се на Синоду у Латерну 1050. супроставио литургијским новотаријама и осудио јеретичко учење Беренгара од Турса (998-1088) о Евхаристији и трансупстанцији, наиме Беренгар и његови ученици су одрицали истинско Христово присуство у Светој евхаристији.[4] Иако је Папа Лав IX заступао исправан став о стварном присуству Господа Исуса Христа у Светој евхаристији ипак је пао у богословску заблуду уводећи бесквасни хлеб (хостије) у Свету литургију као евхаристијски хлеб. Тим чином је прекршио свештене каноне Цркве (Апостолски 70. канон, 48. канон Помесног лаодикијског сабора из 341. године и 11. канон Трулског пето-шестог Васељенског сабора 691-692. године у Константинопољу), а уједно и пао у древне христолошке јереси како наводе у својим посланицама Православни оци од 11. до 15. века, што ћемо и детаљно изложити у наставку. Наиме, Патријарх цариградски Михаил Кируларије сазнавши да Латини у Цариграду служе Литургију на бескваном хлебу (азима-хостије) наредио је 1052. године да се затворе сви латински храмови у византијској престоници. Латински трговици из Венеције, Пизе, Ђенове и Амалфија живели су у северном делу Цариграда наспрем Златног Рога и тамо су имали своје манастире и парохијске храмове са својим латинским свештенством. Одлуци Патријарха Михаила претходила је прво одлука римског Папе Лава IX који је први уз помоћ Нормана (Викинга) забранио у свим византијским храмовима православну богослужбену праксу и обичаје, како наводи професор Црквене историје Василије Фидас.[5] Ипак тврдња професора Фидаса није потпуно тачно, јер у посланици Папе Лава IX упућеној Патријарху Михаил Кируларију се наводи да „сте све наше Латинске цркве затворили, а од наших монаха сте отели манастире док истовремено снисходљивија и разумнија поводом овог питања Римска црква је оставила многе грчке манастире унутар и ван Рима да држе своје отачке обичаје“[6] Патријарх Михаил Кируларије нe имајући ширег богословског знања обратио се Архиепископу охридском Лаву, бившем хартофилаксу Храма Светог Софије,[7] да напише богословске посланице Папи римском Лаву IX, које су уздрмале односе између Римске и Константинопољске Цркве. Архиепископ охридски Лав упутио је три посланице Папи Лаву IX од којих се трећа сматра као велико богословско светоотачко наслеђе. Нажалост већ је прва посланица Охридског архиепископа Лава уздрмала односе за Римском црквом. У њој Архиепископ охридски наглашава на основу Светог писма и учења Светих отаца богословске забуде Римске цркве као и тада најновије увођења бесквасног хлебу као Евхаристијског хлеба у Светој литургији, наглашавајући да „кориштећи бесквасни хлеб (хостије) заједничаре са Јудејима“[8] и уједно позивајући Латине да се уразуме и да „постану, као и сви ми у православној и неупрљаној вери, једно стадо једног доброг и истинитог пастира Христа.“[9] Сам Папа Лав IX видно узнемирен, као одговор Патријарху Михаил Кируларију и Архиепископу Лаву у својој Посалници наглашава првенство Рима сматрајући да: „Константинопољска црква не поштује своју мајку, Римску катедру, која јој је по Светом писму родитељ, и да као неблагодарна ћерка ни по Божијим ни човечијим привилегијама није часнија нити славнија од Антиохијске и Александријске патријаршије које су достојанственије због врховних апостола, а да је добила друго место од Римске цркве, којe је захваљујући цару Константину подарила Цркви константинопољској друго место части, да би се кроз њу она прославила и да је цар Јустинијан тражио да се то потврди људским законом и сходно томе она (Константинопољска црква) никакве друге привилегије нема.“[10] Другу посланицу Папа Лава IX упутио је визатнијском цару Константину IX Мономаху, где наглашава да „папи као викару апостолске катедре припада привилегија изнад свих да надгледава све Цркве“[11] и на тај начин наглашава „папски примат“, тј. јеретичко учење које је супротно Православном саборном учењу где је римска папа био само „први међу једнакима“ епископима (Primus inter pares), а не „први изнад свих“ (Primus sine paribus) што подразумева папску универзалну јурисикцију, како наводи Митрополит волкомаски Иларион.[12] Такав оштар одговор Папе Лава IX само је распалио већ распаљене страсти код цариградског Патријарха Михаила Кируларија који налаже Архиепископу охридском Лаву да у следеће две посланице Папи Лаву IX подробније изложи православно учење о бесквасном хлебу: “Сви свештени и богоносни оци предали су нам учење и предање Светих апостола да хлеб и вино у Светим тајнама са молитвама вршимо, а не са азима (бесквасни хлеб- хостије), као ни остала што нам је стари закон налагао, она су укинута Светим еванђељем и самим тим престају да важе и уклоњена су.“[13] С обзиром да је реторика посланица била полемичка,самим тиме је продубљивала јаз између две Цркве, као и затварање латинских манастира и цркава у Цариграду и грчких цркава и манастира у Риму и јужној Италији. Видећи такво тешко стање између Римске и Константинопољске цркве, цар Константина IX Мономаха одлучује да позове Папу Лава IX у Константинопољ да заједно са Патријархом Михаил Кируларијом нађу решење проблема који је изникао. Због старости и тешких политичких прилика у Папској држави римски Папа Лав IX одлучује да пошаље своју делегацију у Константинопољ у нади да ће се решити неспоразуми , како у вези употребе бесквасног хлеба на Светој евхаристији тако и да ће се опет отворити латински храмови. Пропаст дијалога у Константинопољу и Велики раскол Делегацију папских легата сачињавали су кардинал Хумберт од Силва Кандиде, кардинал Фридрих Лоренски, потоњи Папа Стефан IX,и амалфијски надбискуп Петар. Вођа делегације кардинал Хумберт (+1061) био је учени бенедиктански монах из чувеног манастира Опатије Мовенмоутиер у Лорену , регион у источној Француској. Кардинал Хумбер одиграо је одлучну улогу у римској курији тих година а поготово је најзаслужнији за Велики раскол који се десио 1054. године у Константинопољу. Након што је Бискуп Тула Бруно 1048 године изабран за Папу Лава IX, заједно са собом довео је у Рим за свога секретара ученог игумана Хумберта кога је прво хтио поставити за Архиепископа Сицилије, али то због Нормана није био у могућности, стога га је 1050. године рукоположио за Кардинала Силве Кандиде, данашње дијацезе Порто Санта Руфина. Као изврсни зналац грчког језика он је за Папу Лава IX превео посланице Архиепископа охридског Лава на латински, а уједно и посланице Папе Лава IX Цару Константину IX Мономаху и Патријарху Михаил Кируларију превео је са латинског на грчки, мада поједини историчари сматрају да је он био тај који је саставио обадве посланице. Од самог Кардинала Хумберта сачуване су на латинском четири посланице од којих је последња Екскомуникација Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава, тј. званична Анатема Константинупољске цркве од стране папске делегације.[14] Наиме, након што је делегација приспела у пролеће 1054. године у Цариград и смештена у палати цара Константина IX Мономаха одмах су ступили у политичке преговоре са царем Константином поводом заштите јужне Италије и Сицилије од Нормана и са Патријархом Михаил Кируларијем поводом црквених несугласица. Иако су преговори са царом Константином били позитивни ипак са Патријархом Михаил Кируларијом било је доста потешкоћа и то пре свега због саме папске делегације која је захтевала од „ћерке Константинопољске цркве“ потпуну послушност „мајци Римској цркви“ и да Патријарх Михаил призна потупуни примат римског папе и учења Римске цркве о Исхођењу Духа Светог и од Оца и од Сина (Филиокве), као и кориштење бесквасног хлеба (азима- хостије) на Светој литургији. Такође је узнемирила папске легате посланица ученог Студитског монаха Никите Ститата који њоме подсећа Римску цркву на 70. канон Светих апостола који забрањује кориштење бесквасног хлеба ( азима).[15] Видно разгњевњен Кардинал Хумберт у своме одговору монаху Никити користи уличарски речник вређајући монаха Никиту Ститата који се дрзнуо да каже реч против Римске цркве.[16] С обзиром да су захтеви папске делегације били искључиви и нису остављали простор за дијалог наставак разговора није био могућ. Пре свега јер је папска делегација показала својим гордим ставом непоштовање Константинопољске цркве и самог Патријарха Михаил Кируларија, који након првог састанка није хтио да настави дијалог. Све је то узроковало да Кардинал Хумберт заједно са члановим папске делегације састави текст о „Екскумуникацији-Анатеми Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава и осталих који су се успротивили Римској цркви“[17] и да саму повељу положи на Часни престо у Храму Мудрости Божије (Света Софија) у Константинупољу 16. Јула 1054. године пре почетка суботње вечерње службе. У самом тексту повеље осим што се анатемише константинупољски Патријарх Михаил Кируларије и остали његови сурадници наводи се „да ко год се супроставља Римској апостолској катедри нека је анатемисан и да не може бити православан и да се назива „квасан“ (ферементариј=προζυμίτης) и да је „нови антихрист.“[18] Одмах након стављања повеље о изопштењу Патријарха Михаил Кируларија и осталих његових сарадника папска делегација је напустила Константинупољ и упутила се ка Италији. Сам чин као и текст повеље изазвао је велики скандал у Константинопољу тако да је Патријарх Михаил Кирулариј одлучио да сазове следеће недеље 24. јула Сабор Цариградске цркве док је цар Константин IX Мономах одмах послао пратњу за папском делегацијом да се врате у Константинов град. Нажалост, папска делегација је одбила да се врати за Констанинупољ тако да је Сабор заседао без њих. На самој седници Сабора поред Патријарха Михаил Кируларија узели су учешће Теофан Кизички, Никита Халкидонски, Лаврентије Драчки, Антимос Сидјски, Николај Писнунтски, Лав Мирски, Лав Трапезунтски, Јован Смирнски, Евсевије Андријанупољски, Константин Митилински, Николај Хонски, Ипатије Идрунтски, Лав Каравзијски, Григорије Месимвријски, Лав Атински, Михаил Силијонски, Николај Евханијски, Димитрије Каријски, Павле Лимнски, Лав Котрадијски и Антоније Зикхијски [19], који су заједнички одлучили да се анатемише сам текст повеље и они које су је саставили тј. папска делегација али не и сама Римска црква и сам Папа, наводи византијски историчар Стивен Рансман.[20] Саборску одлуку као и текст повеље папске делегације Патријарх Михаил Кируларије је послао антиохијском Патријарху Петру и преко њега александријском и јерусалимском патријарху, обавештавајући их о свим немилим догађајима који су се збили у Константинопољу од стране горде папске делегације и о међусобном анатемисању.[21] С друге стране папски легати по повратку у Рим сазнали су да се упокојио Папа Лав IX још априла 1054. године, што је могло довести у сумњу валидност повеље папске делегације а самим тиме и Анатеме. Ипак с обзиром да је један од чланова делегације кардинал Фридрих Лоренски, убрзо изабран 1057. године за римског Папу Стефана IX до самог испитивања исправности како повеље Анатеме тако и самог чина никада није дошло.[22] Такође је то било врло тешко и из другог разлога, јер је сам главни узрочник Великог раскола Кардинал Хумберт био изузетно утицајан у Римској курији као што се види и у његовом присусту на Латеранском сабору у Риму априла 1059. године под председавањем Папе Николе II(1058-1061), где је предложио да Кардиналски збор бира нове римске папе, а о укидању Анатема није било ни спомена. [23] Богословски разлози Великог раскола Један од главних богословских проблема који је претходио Великом расколу било је увођење у Символ вере Филиокве (јеретичко учење о двоструком исхођењу Духа Светог, тј. да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина) од стране Папе Сергија IV 1009 године приликом његовог устоличења у Базилици Светог Јована у Латерни што је узроковало да га Патријарх константинупољски Сергије II (999-1019) избрише из Црквеног диптиха.[24] Тај догађај у црквеној историји познат је као „раскол Сергеја“ и од тада се званично па све до данас не помињу у Диптисима Васељенске патријаршије на литургијама римске папе. Поред Филиоква други богословски проблем који се наметао од стране Римске цркве и тадашњег Папе Лава IX био је примат или првенство римског папе које су Латини погрешно тумачили на основу измишљеног учења о тзв. „Константиновим даровима“ из псевдо-документа из 8. века. По том лажном учењу римске папе су сматрале да је цар Константин Велики напуштајући Рим и одлазећи за Константинопољ дао Папи Силвестру (314-335) управу над читавом црквом као папском државом. [25] Сходно томе учењу римски Папа је „први изнад свих“ епископа (Primus sine paribus) а не „први између једнаких“ епископа (Primus inter pares) како је исправно по учењу једне Свете саборне и апостолске цркве. Трећи богословски разлог који је узроковао Велики раскол било је увођење од стране Папе Лава IX у Литургију бесквасни хлеб (азима, од грчке речи хлеб без квасца). Свештени канони Цркве строго забрањују кориштење бесквасног хлеба на Литургији. У 70. канону Апостолоског сабора пише : „Ако неки епископ или презвитер или ђакон или уопште (неко) из каталога клирика, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима, или прима од њих празничне дарове, као: бесквасне (пресне) хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (верник) нека буде одлучен.“ [26] Скоро исто све понавља и 11. канон Пето-шестог Васељенског трулског сабора из 691.године :“ Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе бесквасне (пресне) хлебове Јудеја, нити да с њима бива близак, ни у болестима да их призива и лечења од њих прима, нити да се уопште с њима заједно купа у јавним купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.“[27] Сам проблем са кориштењем бесквасног хлеба у Светој литургији по Светим оцима није само литургички већ пре свега богословски, јер са кориштењем бесквасног хлеба у Светој евхаристији Римска црква је пала у древне јереси Аполинарија, Несторија и Монофизита како наводе православни оци попут антиохијског Патријарха Петра, Лава Архиепископа охридског, Преподобног Никите Ститата, Митрополита руског Јована и осталих на основу богословских одлука Васељенских сабора, Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Поред свештених канона врло су значајне две посланице из прве хиљадугошњице Цркве у којима се богословским доказима побија кориштење бесквасног хлеба како од стране Аполинарија тако и од стране Монофизита. Прва је посланица Светог Атанасија Великог „О бесквасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων)[28] и од Преподобног Јована Дамаскина која носи исти назив „О бескасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων).[29] Атанасије Велики у својој посланици наводи да Аполинарије служећи Литургију са бесквасним хлебом одриче се истинске човечанске природе Господа Исуса Христа са умом и душом рођеним од Свете Дјеве наводећи да: “бесквасни хлеб (азима) немајући квасац мртав и беживотан је хлеб, јер квасац живот даје тијесту као што се душа сједињује са телом, и сол уму, и зато служимо тајну (Свету евхаристију) са хлебом да не би пали у богохулство безбожног Аполинарија.“[30] Свети Јован Дамаскин наводи у својој посланици да Монофизити Јермени и Јаковити служећи Литургију са бескавасним хлебом су подражатељи Аполинарија истичући да је бескасан хлеб непотупун који потребује додатак тијесту, а то је квасац који долази на место душе у тијесту и сол које представња ум док је бесквасан хлеб без тих састојака мртав закључујући да : „бесквасан хлеб нема никакву животну снагу, и да је мртво тело:“[31] У својој „Другој посланици римском Папи“ Охридски архиепсикоп Лав истиче да „су нам предали Свети оци учење и предање Светих апостола да служимо са хлебом и вином Свету евхаристију, а не са бесквасаним хлебом како налаже стари закон јер се он укинуо са Свештеним јеванђељем и престао је да важи и да никакве користи немамо од њега и да не смемо да учествујемо у празницима Јудеја, Јермена и Јаковита.“[32] То исто сматра и учени Студијски јеромонах Никита Ститаос (1014-1090) који у својој посланици наводи да су Латини пали како у јерес монофизитизма Јермена тако и у јерес Аполинарија са увођењем бесквасног хлеба: „једући бескавасан хлеб као предложак тела Христовог мртво тело једете а не живо….и чине оне који га једу да падају у богохуљење и јерес Аполинарија.“[33] Такође Патријарх антиохијски Петар, који иако је био умерен, ипак је био богословски јасан поводом питања неисправног кориштења бесквасног хлеба на Литургији тако да у посланици самозваном Патријарху Венеције Доминику истиче да „користећи бесквасан хлеб сте у опасности да паднете у Аполинаријеву јерес који је тело Христово сматрао без душе и ума чије је место заузело божанство приликом рођења од Свете Дјеве Сина и Логоса Божијег. И ви мртво тело приносите а не живо.“[34] Износећи све те богословске доказе православни оци 11. века имали су барем мирну свест што се тиче догматске стране изложења учења Православне цркве. Нажалост тешка нарав константинопољског Патријарха Михаил Кируларија, његова нетолерантност према Латинима у Константинопољу и неспремност за дијалог довели су добрим делом до тога да се и римски Папа Лав IX и његови легати понашају осионо и гордо тако да уместо здравог богословског дијалога дошло је до катастрофалног сукоба и великог раскола између Римске цркве и Константинопољске патријаршије. Резиме Иако су Латини и сам Папа Лав IX имали предочене све доказе о неисправности кориштења бесквасног хлеба на Литургији на основу Свештених канона и дела Светих отаца из прве хиљадугодишњице Цркве ипак су остали слепи сматрајући да су у праву и погрдним именом називајући константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и православне Јелине „Ферментаријима“ (Квасним).[35] Папа Лав IX je у својој посланици Патријарху Михаил Кируларију гордо нагласио, без да има објашњења на основу учења Цркве да :„Свештеник или епископ, који допусти себи свршавати Евхаристију на хљебу, који није уобичајен у Цркви Рима, бива одлучен.“[36] Такође папски делегати на челу са Кардиналом Хумбертом нису желели ни саслушати Патријарха Михаил Кируларија и православне епископе и богослове већ су гордо одбацивали све Посланице које су им биле упућене, где су изложени докази о неисправности кориштења бесквасног хлеба на основу Старог и Новог завета, као и Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Ни добро настројење цара Константина IX Мономаха да се реши питање на миран начин није уродило плодом јер по бацању Анатеме на Патријарха Михаил Кируларија и његове сараднике папска делегација напустивши Константинопољ није се хтела вратити за преговарачки стол иако је то сам цар Константин IX инсистирао. По своме повратку у Рим одмах су обавијестили Римску цркву о анатемисању константинопљског Патријарха Михаил Кируларија и његових сарадника, што је било прихваћено од стране Римске курије без нарочитих полемисања. У почетку се сукоб између Римске цркве и Константинупољске патријаршије није схватао тако трагично, јер је било у историји Цркве више мањих раскола када се прекидала литургијска заједница између Рима и Констанитопоља, као што је био случај са Папом Николом I и Фотијем Великим 863. године. Ипак како је време све више одмицало Раскол је узимао све веће и веће димензије, а поготово након Великог папског сабора у Барију 1098. године када су званично усвојена учења о двоструком исхођењу Духа Светог “Филокве“ и кориштење бесквасног хлеба на Литургији, и то понајвише захваљујући Анселму Архиепископу кентерберијском (+1109). С друге стране источни патријарси су стали на страну константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и остали верни одлукама Васељенских сабора и Предању Цркве првих хиљаду година. Како је време одмицало јаз је био све већи и то још више дошло до изражаја са кКрсташким походима а поготово након освајања Константинопоља од стране Латина 1204. године и постављањем Латинског Патријарха у Константинољу, венецијанца Томе Моросини (Tommaso Morosini). Тим чином Велики раскол био је дефинитивно запечаћен. Потоњи Сабори и у Лијону (1274) и Ферарско-фирентински сабор (1438-1442), где су се сусреле римске и православне делегације не само да нису уродиле плодом већ су само продубиле раскол. Прошло је скоро хиљаду година од Великог раскола и сви богословски проблеми који су тада били узрок Великог раскола и дан данас су акутални, с тиме што су кроз векове искрсле нове доктрине и учења у Римској цркви, које су супротне одлукама Васељенских сабора и предању Православне цркве. Иако су Папа Павле VI (1897-1978) и васељенски Патријарх Атинагора (1886-1972) међусобно укинули анатеме током Другог ватиканског сабора 7. Децембра 1965. године ипак није дошло до Евхаристијског јединства двеју Цркава због великих богословских разлика, а једна је и кориштење бескваног хлеба (азима=хостија) на Литургији који је био и један од главних разлога Великог раскола 1054. године. Архимандрит мр. Евсевије Меанџија .[1] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017,стр. 189-253 [2] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017, стр.387-388 [3] Στ. Ράνσημαν, Δύση και Ανατολή σε Σχίσμα, μτφρ. Ἐν πλώ-Αθήνα 2008,стр.64 [4] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.235 [5] Βλασίου Ιω. Φειδά, Εκκλησιαστική Ιστορία Β, Αθήνα 2002,стр. 167 [6] C. Will, Acta et Scripta quae de Controversiis ecclesiae Graece et Latinae, ed. C. Will, 1861,стр.80-82 и Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.210 [7] Георгије Острогорски, Историја Византије,Мiba Books Београд 2017, стр.373 [8] Лав Архиепископ Охридски, Посланица епископу Рима поводом Азима и Суботе, PG 120,836 A [9] Will. Стр. 56-60 и . Φούγια,стр. 208 [10] Претходно. Стр.210 [11] Will. Стр. 85-89 и . Φούγια,стр. 226-227 [12] Mitropolit Volokolamski ILARION Alfejev, PRIMAT I SABORNOST SA PRAVOSLAVNE TAČKE GLEDIŠTA, Predavanje održano na Pravoslavnoj Duhovnoj akademiji„Sveti Vladimir“ u Njujorku 8. novembra 2014. godine, https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/?pismo=lat [13] Лав Архиепископ Охридски, „Друга посланица о бескваном хлебу“, Φούγια,стр.211 [14] Архим. Евсевије Меанџија, Проблем квасног и бесквасног хлеба до касновизантијског периода (на грчком), Атина 2021, стр. 93-94 [15] Νικήτα Στηθάτου, «Πρὸς ΄Ρωμαίους περὶ ἀζύμων καὶ σαββάτων νηστείας κατὶ τοῦ γάμου τῶν ἱερέων, καὶ ὅτι οὑ δεῖ ἐ τεσσαρακοστῃ τελίσαν λειτουργίαν γενέσθαι», Α. Κ. Δημητρακοπούλου Εκκλησιαστική Βιβλιοθήκη, Ἐν Λειψίᾳ, 1866, стр.18,24 [16] Humbertus Silvae Candide, Contra Nisetam 1, PL 143, 1000 CD [17] Јован Кармирис, Догматска и Символско наслеђе Православне Саборне Цркве,Τα δογματικά και συμβολικά μνημεία της ορθοδόξου καθολική εκκλησία, Αθήναις 1960, стр.343-348 [18] Mihaelis Cerulari, Edistum Synodale, PG 120, 741 C [19] Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.254-260 [20] Стивен Рансман, Запад и Исток у шизми, (грчко издање), стр. 78 [21] Μιχαὴλ Κηρουλαρίου, «Ἑπιστολὴ πρὸς τὸν Ἀντιοχείας Πατριάρχην Πέτρον, PG 120, 820 ABC [22] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр.278 [23] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.239 [24] Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија 5, Београд-Требиње-Лос Анђелес, стр. 83 [25] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр. 275 [26] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 70 АС стр.54 [27] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 11 5/6 ВС, стр. 145 [28] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 A-1332 C [29] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 388 A-396 D [30] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 BC [31] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 389 C-392 A [32] «Δευτέρα έπιστολὴ τοῦ Άχρίδος Λέοντος περὶ τῶν άζύμων», Μ. Φούγια, Ἐλληνες και Λατίνοι, стр.213 [33] Νικήτα Στηθάτου, «Κατὰ Ἀρμενίων καὶ Λατίων και περὶ ἐνζύμων και ἀζύμνων, Hergenrother Joseph, Monumenta Graeca ad Photium ejusque historiam pertinetia, Ratisbonae, стр. 151-152 [34] Πέτρου Αντιοχείας, «Έπιστολὴ πρὸς τὸν Ἁρχιεπίσκοπον Βενετίας Δομίνικο, PG 120, 777 A [35] Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр. 82 [36] Leon IX, Epist. Ad Michael. Episc. Constantinop., Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр.82
  11. Поводом празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо извод из празничне химнографије која велича највећег међу рођенима од жене. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Свети Јован - Земаљски Ангел и небески човек Емисија о богослужбеним особеностима празника Сабора светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег (Радио Беседа) Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби! Видећи тебе Христе Претеча да њему долазиш и крштење иштеш, уздрхтао узвикну: Зашто ми наређујеш да учиним што је изнад моје моћи, о, свесилни Господе?! Како да се дотакнем тебе руком, када ти све у рукама држиш? Него ти крсти мене, слугу твога. (Прва стихира на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) Јавио сам се сада као Човек и теби доступан, мада сам по приро- ди недоступан; својевољно осиромаших, мада сам богат, да бих осиротелу природу човекову обогатио нетрулењем и избављењем. Дођи и крсти мене који не подлежем трулењу, него цео свет од трулежи избављам. (Друга стихира на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) У телу светило, Претечо Спаситељев, изданче из неплодне, друже Рођеног из Дјеве, у утроби си заиграо и њему се поклонио, и у води Јордана си га крстио; њега моли, молимо те Пророче, да да избегнемо предстојеће несреће. (Слава на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) Када те је Владико видео Јован Претеча да код њега идеш, зачудио се, па као добри слуга са страхом узвикну: Колико ли је смирење Спаситељу, и колико унижење, у које си се оденуо? По богатој доброти пониженог човека си подигао и као милосрдан се у њега оденуо. (Прва стихира на стиховње празника Сабора Светог Јована Крститеља) Као миљеник Духа и као богоречита ластавица благодати, по јасном примислу Царевом о човековом роду, Он је из Пречисте светло заблистао, људима за обновљење, а ти си га Претечо крстио, и обичаје сенки старозаветних си коначно укинуо, у покајању крштених, блажени и богоугодни Претечо. (Слава на стиховње празника Сабора Светог Јована Крститеља) Спомен праведника је са похвалама, а теби је Претечо довољно сведочење Господње, да си заиста постао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Проповеданога. Зато си радосно пострадао за Истину, и радосну вест си свима у аду објавио: о Богу који се у телу јавио, и грех света узео, и који нам дарује велику милост. (Тропар Светом Јовану Крститељу) Уплашивши се твога доласка у телу, Јордан се са страхом вратио; испуњавајући пророчку службу, Јован се уплашио, а чете ангела се зачудише, гледајући те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами бејаху обасјани певајући тебе, који си се јавио и све просветлио. (Кондак Светом Јовану Крститељу) Адаму ослепелом у Едему јавило се Сунце из Витлејема и отворило му зенице, умивши их у води Јордана; потамнелом и помраченом је неугасива Светлост засјала, више му није ноћ него дан заувек. Јер је као јутро освануо и ради њега се и родио, и покривени сумраком, као што је записано, нашао је зору која га је поново подигла. Он који је у вече упао, избавио се из мрака и достигао до Јутра, које се јавило и све просветлило. (Икос празника Сабора Светог Јована Крститеља) Дивно си припремио стазе Господу, и био си глас његовог доласка и проповедник истинити, и од свих пророка си највећи блажени Јоване, јер си видео Светлост и завршетак његовог неизрецивог промисла. (Ексапостилар празника Сабора Светог Јована Крститеља) Ти си Крститељу као ангел изашао из неплодне утробе, и још од пелена се у пустињи настанио, постао си печат свих пророка, јер кога су они на много начина видели и у загонеткама проповедали, ти си се удостојио да га крстиш у Јордану, чуо си глас Очев како сведочи са небеса о његовом синовству, и видео си Духа попут голуба, и глас који силази на Крштаванога. Зато о, највећи од свих пророка, не престај да се молиш за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на хвалите празника Сабора Светог Јована Крститеља) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. У васкрсни дан Господњи, 12. децембра 2021. године, у радости празника Светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и свеамериканског, служена је света Литургија у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Након литургијског сабрања свештенство и велико мноштво народа сабрало се у свечаној дворани парохијског дома ради приказивања документарног филма у продукцији Телевизије Храм „Свети Василије Острошки-сведок васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. И поред чињенице да је у Београду освануло хладно и снежно јутро и да је због великог снега било отежано кретање, велики број београђана дошао је да узнесе славу Господу, а част Светом Василију Острошком. Ово сабрање у љубави почело је у храму Божјем, који је према речима тумача свештеног богослужења „крајичак неба на земљи за време савршавања свете Евхаристијеˮ. На светој Литургији се кроз причешће хранимо са трпезе Царства небеског, а саборовање у продужетку евхаристијског сабрања, била је прилика да се кроз документарни филм о Светом Василију Острошком и предавање о значају светитеља и чудотворца од чијег се престављења навршило 350. година, нахранимо са трпезе речи Божје, са оне богате трпезе спасоносних поука које је Свети Василије Острошки проповедао и испунио у свом светом и богоугодном животу. Након приказивања документарног филма који је настао поводом 350. година од упокојења Светог Василија Острошког, одржано је предавање на којем су о Светом Василију Острошком и значају филмског остварења њему у част, говорили катихета Бранислав Илић, аутор филма; и Милана Ивковић, катихета десете београдске Гимназије. У свом излагању катихета Бранислав Илић је говорио о Светом Василију Острошком као светитељу који је васколики живот предао Христу Богу, те у свом светитељском лику сабрао све светитељске епитете. Филмско остварење које сте имали прилику да видите, а које је настало поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, приказује нам Светог Василија као онога који је образац светитеља који је васколики живот саобразио животу у Христу, истакао је катихета Бранислав и додао: Светитељи су плод на Дрвету Живота, како то дивно каже у свом Охридском прологу Свети Владика Николај. Они су, додаје Свети Владика, жито у Житници Небескога Царства. Светитељи су дело Божје и Свети отац наш Василије Острошки је дело Божје и дар Божји који нам је подарен, да својим светим и светлим животом у Христу, буде духовна светиљка свима нама који се налазимо и тами греха и сенци смрти. Дело Божије је светитељ Острошки као савршени и потпуни, бесмртни човек, човек земаљски од крви и меса који је постао као небески Анђео, оставши и на Небу истински човек, али прослављен и обожен. Према речима новосадског катихете, Свети Василије чудотворац и исцелитељ Острошки нам је својим животом посведочио свештену и савршену истину да је човек целовито биће, целосно и целомудрено биће, да је човек по много чему сложено биће, комплексно небоземно биће, и саборно биће, које је створено за богочовечанску заједницу. У закључку свог излагања аутор филма је посебно истакао значај годишњице коју прослављамо, указујући на поруку коју она собом носи. Ова 350-годишњица упокојења Светог Василија Острошког, а са њом и ово филмско остварење које смо принели светитељу Острошком, указује да је и подсећа нас да је мера нашега живота узрастање у меру раста висине Христове, односно да узрастајући у тој мери испуњавамо оно назначење на које смо призвани – да постанемо свети, као што је свет Господ Бог наш, закључио је катихета Бранислав Илић. Милана Ивковић, катихета десете београдске Гимназије је у свом излагању говорила о турбулентним и нестабилним околностима у којима је живео и делао Свети Василије Острошки, и како су оне утицале на његову мисију и прегалаштво у православној вери. Такође, осврнула се на сам појам светитељ, како у његовом етимолошком значењу, тако и у практичном који се опитује у реченици да је светитељ и онај који преноси на небо све бриге, а на земљу осмех Оца Небеског. Милана Ивковић је истакла и да светитељ поред вере у Бога исповеда и јаку веру у другог човека као што и Јевађење говори да ''љубимо ближњег свог као сами себе'', односно да не можемо да верујемо у другог човека ако не верујемо у саме себе. Ова вере није самоувереност у којој сами себе и друге убеђујемо у своје способности и таленте, већ је то вера (која долази од љубавне и јаке вере којом Бог верује у сваког човека и која ми даје ту ''самоувереност'') да у мени, и у сваком човеку постоји нешто што ја не знам. Односно, да је други човек за нас тајна. То значи да људи нису пројекти, и да наша вера у друге људе не подразумева укалупљиваље ближњег у калупе ''знам шта је за тебе добро''. На крају, Милана је истакла стваралачки аспект филма о Светом Василију Острошком те је рекла да уметност служи да припреми човека за смрт као што је говорио велики Андреј Тарковски, и да дотакавши људску душу, служи и томе да човека припреми за добро. Кад је успостављена веза између уметника и онога који ужива у тој уметности, наступа катарза (''очишћујућа траума'') и човек чезне да се најбоље стране онога што је унутар њега ослободе. Уметност потврђује оно све најбоље у човеку - веру, наду, љубав, лепоту, молитву. Ово световасилијевско сабрање у окриљу једног од београдских храмова посвећених њему, било је употпуњено авраамовским гостољубљем и великом пастирском бригом настојатеља храма пропрезвитера Предрага Тимотијевића и његовог свештеничког братства. Свештенство је за све сабране приредило богато послужења, испуњавајући на тај начин поруку коју нам је Свети Василије Острошки оставио својим животом, а то је љубав према свима. Извор: Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"
  13. Уредништво "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила СПЦ за младе, обрадовало нас је новим, 380. бројем овог, многима омиљеног часописа. Тим поводом разговарамо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора задуженим за односе са медијима, који нас упознаје са најважнијим моментима везаним како за тему броја - Богомољачки покрет св. Владике Николаја, тако и за два текста која ће свакако привући пажњу читалаца - о почившем проти Моми Кривокапићу и о превазилажењу искушења нашег времена Фредерике де Грааф. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  14. https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/слободан-антонић-велики-правни-рат-за/ https://iskra.co/reagovanja/slobodan-antonic-veliki-pravni-rat-za-slobodu-govora/ ... Управо је на делу узбудљив правни рат за слободу говора. Он траје, с промењивом срећом, четири године. Две важне битке су добијене, једна је у току, а непријатељ се спрема да отвори читав нови фронт. Морамо бити свесни тог рата, а било би добро понешто и да припомогнемо, како се не бисмо сутра изненадили када не будемо у прилици да читамо овакве текстове – јер се више неће смети писати или објавити. У овом чланку говорићу од бици коју управо води Владимир Димитријевић. Гледао сам га како две године, погурен, вукљајући торбу пуну књига, путује из Чачка како би у београдској Палати правде одговарао на тужбу за дискримининацију мишљењем. Против њега стајала је једна крсташка НВО, жељна да га осуди, па да га као „осуђеног хомофоба“ избаци из службе („треба да се запитамо – да ли желимо да људи попут Димитријевића буду део образовног система и да раде с нашом децом?“). Иза те НВО стајала је моћна Повереница, иза ње пак богати фондови, један закон који јој је давао одрешене руке за прогон, те феминистички и ЛГБТ идентитарци. Иза свих њих стајали су Брисел и Вашингтон, њихове моћне и богате бирократске структуре. А на крају, како је упозорио и генерални секретар НАТО: „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права“. Спремна је, дакле, била и авијација из Авијана. Све због доброг Владе Димитријевића… Па ипак, прву битку Владе је добио – захваљујући, како ћемо видети, једном интелигентном и храбром судији. Наравно да је то распомамило Левијатана. И ево Димитријевића поново на удару. Како је Димитријевић три године гоњен Све је почело тако што је Димитријевић на свом сајту објавио текст у ком је, између осталог, написао да је „једино природна – заједница између мушкарца и жене”. На то је НВО „Да се зна“ поднела Повереници за заштиту равноправности притужбу, у којој је окривила Димитријевића да „наведеним текстом ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за припаднике/це ЛГБТ заједнице“, те да „подстиче неравноправност и нетрпељивост“ (овде 210). На основу ове притужбе, Повереница је одмах упутила писмо Димитријевићу у ком га је позвала да, као први корак у процесу који се води против њега по Закону о заштити од дискриминације (ЗоЗД 2009), одговори на ову оптужбу (види овде). Оптужба за дискриминацију била је бесмислена. Како је својим написом Димитријевић могао некога да дискриминише? Он није на државној функцији да би могао било коме да ускрати право које му припада – што је реално значење те речи. Није прекршио право неке конкретне особе да склопи брак с другом особом истог пола – та забога, он није матичар. Он није агитовао да се прекрши ниједан закон, позивајући, на пример, матичаре да одбију да венчају мушкарца с мушкарцем – јер такво право ни не постоји. Само је изнео свој вредносни суд, без позивања на насиље или на било какву противзакониту радњу. Свеједно, оптужен је да његов текст ипак представља „дискриминацију“ ЛГБТ особа (?!). Одазивајући се позиву Поверенице да се изјасни, Димитријевић је објавио текст у ком је одбио све оптужбе за дискриминацију. У њему је нагласио да је само користио слободу изражавања, не би ли „као православни хришћанин“ изнео „свој став о природној породици“, који „заснива на Светом Предању Цркве од Истока“. Повереница је била незадовољна овим одговором, те је изрекла мишљење да су Димитријевићеви ставови „узнемиравајући, понижавајући и представљају повреду достојанства групе лица на основу својства, чиме су прекршене одредбе чл. 12. ЗоЗД“. На тај начин он је, по оцени Поверенице, писаном речју извршио акт дискриминације према ЛГБТ популацији, те је позван „да на свом сајту упути јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, као и да се убудуће суздржи од аката и изјава којима се крше прописи о забрани дискриминације“. Важно је нагласити да Повереница у свом спису индиректно и сама признаје да Димитријевић није позивао на насиље, реферишући „на пресуду Европског суда за људска права у предмету Вејделанд и други против Шведске (од 9. фебруара 2012. године) у којој је суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“. Димитријевић, међутим, и даље не сматра да је за било шта крив, те објављује одговор Повереници на њено мишљење, у ком каже: „нећу се извинити покрету политичких хомосексуалаца, нити ћу, ако Бог да, одступити од својих православних и хришћанских ставова“. Такође, Димитријевић је наставио да на свом сајту објављује чланке о ЛГБТ питању (овде и овде). На то је НВО „Да се зна“, 30. јануара 2019, поднела тужбу против Димитријевића Вишем суду у Београду (овде 242-249). У тужби се, између осталог, Димитријевић окривљује да „изражава идеје и ставове да је једина природна заједница, заједница између мушкараца и жене, и да је само таква заједница – природна породица“ (244; све је изворно истицање). Наводе се, такође, као дискриминаторне и следеће Димитријевићеве реченице (246): – „Хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди“; – „Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека“; – „Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам)“; – „Савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца, него је реч о политичкој идеологији коју намеће глобалистичка Империја Вашингтон–Брисел, с циљем да разори природну породицу“. Тим и другим исказима, тврди се у тужби, „продубљују се стереотипи о ЛГБТ лицима којима се ствара непријатељско окружење за та лица“ (246). Како је по чл. 12 ЗоЗД кажњиво „стварање непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења“, а у чл. 13 ЗоЗД „поновљена дискриминација“ означена је као „тежак облик дискриминације“ – може се рећи да је управо то оно што ради Димитријевић, тврдила је НВО Да се зна (247). Опет је важно упозорити да се и у овој тужби реферисало на пресуду ЕСЉП Вејделанд и други против Шведске, у којој се даје право ограничавања слободе говора и „када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“ (исто). Стога је Да се зна тражио од суда да донесе пресуду да је Димитријевић „извршио тежак облик дискриминације“, затим да се Димитријевић обавеже да ће уклонити своје текстове, те да више неће објављивати сличне „дискриминишуће“ чланке (248). Како је Димитријевић победио Првостепени судски поступак по овој тужби трајао је више од две године и завршио се 17. маја 2021. пресудом Вишег суда у Београду (бр. 2-П-410/19) коју је потписао судија Срђан Јончић. У пресуди су одбијени сви тужбени захтеви против Димитријевића као неосновани. У образложењу се указује „да су наведени текстови објављени на приватном сајту, односно да је изостала активност којом се одређеној или неодређеној групи намеће одређени став“ (стр. 11; моје наглашавање). То случај В. Димитријевића, оцењује судија Јончић, разликује од случаја Вејделанд и други против Шведске (11-12). У овом другом случају, наиме, реч је о томе да су 2004. године чланови организације Национална омладина у ђачке ормариће једне више гимназије убацивали летке у којима се у негативном контексту говори о ЛГБТ особама. Тиме су, на известан начин, принудили кориснике ормарића – који су, уз то, и „у осетљивом узрасту“ – да њихове негативне исказе о ЛГБТ особама прочитају (12). Ништа од тог, каже се у пресуди, не постоји у случају В. Димитријевића. Он никога није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст. Чланак није растуран тако „да је било немогуће да буде игнорисан“ – тзв. заробљена публика (captive public), нити је његов чланак био намењен старијим малолетницима (средњошколцима). Особе које су га читале слободно су одлучивале хоће ли посетити Димитријевићев сајт или не. „Објављивање информације на приватном сајту“, наглашава се даље у пресуди, „мора се анализирати кроз анализу `сразмерности` сходно чл. 10. ст. 2 Конвенције. Наиме, утицај јавно изражених ставова на приватном сајту мора бити сразмеран величини публике до које би могао допрети“ (12). Европски суд за људска права (ЕСЉП), заправо, изричито каже да није исто да ли је неки исказ саопштен „на онлајн сајту с малом читалачком публиком или на мејнстрим, веома посећеним интернет страницама“ (овде §79). Рецимо, Димитријевићев чланак, од ког је све почело, прочитало је на његовом сајту до данас, значи за неких 40 месеци, укупно 6.231 човек. То се не може ни поредити с тим када би чланак, примера ради, био објављен на порталу Блица, који је само у једном месецу, у јуну 2021. имао 2.847.757 индивидуалних посетилаца. То је сразмерно читавих осам и по хиљада пута више! Јасно је да Димитријевићев инкриминисани текст уопште не задовољава критеријум „утицајности“ које поставља Европски суд за људска права. У пресуди се, такође, види настојање судије да утврди да ли су два Димитријевићева текста реално произвела ма какву дискриминацију. То питање постављено је и сведоку тужитеља, М.К, члану НВО „Да се зна“. М.К. је, према пресуди, дао следећу изјаву: „Ја сматрам да овакви текстови генерално имају лошег ефекта на друштво у целини (…). У друштву увек постоје снаге које желе да умање достигнути ниво људских права. Оваквим текстовима се нормализује деловање које има за циљ умањење достигнутих нивоа људских права. (…) Због овог текста нисам лично имао проблема, али сам у прошлости као геј мушкарац имао много проблема због сличних ставова које има тужени. Прошао сам кроз малтретирања у школи. (…) Није ми познато да се неко нашао пред судом због акта насиља изазваног писањем туженог“ (9; 10). Као што се види, сведок тужбе је потврдио да Димитријевићев текст није био узрочник некакве одређене и познате дискриминације или насиља, већ да се све своди на сумњичење да је такво мишљење потенцијално опасно. По процени тужитељске стране, Димитријевићево становиште може да доведе до дискриминације или насиља, али – на терену фактицитета, не постоје докази за то, постоји само сумња у могућност. Наравно да то не може бити довољно за осуду. Како Димитријевића и даље судски прогоне И тако долазимо до онога што се сад дешава. Незадовона пресудом, НВО Да се зна жалила се, 21. јуна 2021, Апелационом суду у Београду. У жалби се, најпре, наводи да је Димитријевић „активно“ радио на „изношењу екстремних ставова у вези са ЛГБТ лицима“ (стр. 3), будући да он „своје ставове шири јавно у смислу да их прихвати што већи број људи“, те да је његов „циљ анимирање што шире јавности“ (3), пошто „жели да његови ставови буду прихваћени од стране већине у друштву“ (4). О, каква дрскост! Димитријевићев сајт, каже се даље у тужби, није приватни, јер су „сви садржаји на том сајту јавно доступни свим лицима“, а „сајт служи управо за ширење идеја и ставова које тужени износи и у спорним текстовима“ (3). Штавише, на Димитријевићевом сајту се „великим бројем објављених текстова и књига, као и предметним текстовима, вређају ЛГБТ лица“ (4), а „постоји и посебна опасност јавно објављеног садржаја који се без контроле лако и даље преноси, те је један од текстова“, ужаснута је ова НВО, „пренет и на порталу Стање ствари“ (4). Стога се тужитељи питају „да ли је суд желео да каже да тужени на интернет страници која је свима доступна може да објављује било шта, и то без икаквих правних последица само зато што је реч о интернет страници коју сам уређује и коју поседује?“ (5; све је изворно наглашавање). У том смислу, НВО Да се зна одбија да прихвати аргумент из пресуде да Димитријевић никог није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст (тзв. заробљена публика), тврдећи да „онда нико никад не би могао одговарати за јавно изнету реч у медијима и на порталима – јер, читалац може одлучити да ли ће посетити одређени портал, да ли ће угасити телевизор, да ли ће купити новине итд“ (5). Ова НВО случај Вајделанд тумачи тако да је том приликом, наводно, „суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва, могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или на друга кривична дела“ (6). Такође, НВО Да се зна указује да је Димитријевић гимназијски професор, те да је „сасвим извесно да његов лик и дело прате и његови ученици, посебно на интернету“ (4). „Замислимо да ученик туженог, како се и очекује, прати лик и дело свог професора, (…) и да је тај ученик одрастао у систему вредности у ком је породица јако битна“, те да је „кренуо да чита текст У одбрану природне породице“, што значи да је „тај ученик бирајући да прочита текст о породици изабрао да прочита и екстремне ставове о ЛГБТ особама“. То је „неприхватљиво“ јер би се тиме „одговорност за ширење предрасуда пребацила на јавно мнење“ – то јест на ученика – „док би изостала одговорност оних који шире предрасуде“ – то јест професора Димитријевића (5). На крају своје жалбе ова НВО се с висине обраћа суду, питајући се „да ли је суд уопште прочитао предметне текстове и у ком смислу сматра да је прихватљиво на тај начин релативизовати предмет спора и ставити у `исти кош` хетеросексулане особе, као већинске у друштву, и ЛГБТ особе, које припадају једној од најугроженијих мањинских група у друштву“ (6-7). „Нису јасни наводи суда да суд не може да заобиђе чињеницу да у сваком друштву постоји одређени број људи који имају традиционалне, конвенционалне и крајње ригидне ставове (…), те да треба имати у виду да је тужени лице традиционалних уверења“. „Могло би се закључити да је суд заузео став (…) да му је из тог разлога дозвољено да вређа ЛГБТ лица и да шири јавно ставове којима се за та лица подстиче непријатељско окружење и шире предрасуде“ (7), ишчуђава се ова НВО. Слобода уверења и говора јесте европска вредност, али „историја нас учи о опасностима толерисања злоупотребе слободе говора и изражавања, јер дискриминаторни говор управо представља прекорачење, злоупотребу те слободе“. Отуда је, тврди Да се зна, „веома важно санкционисати дискриминаторни говор, при томе јасно указујући где престаје слобода говора, а где почиње дискриминација“ (9). Ову тужбу НВО завршава правим покличем против слободе мишљења, позивајући се на разлог „погрешног“ мишљења: „Доношење закључака дедукцијом и на основама опште признатих и прихваћених начела и моралних норми погрешно интерпретираних у циљу стварања пројектоване слике и жељеног ефекта, могу бити веома опасни, како за појединце тако и за друштво у целини“ (19). Зашто ће, ако је правде, Димитријевић да победи Готово је симпатично колико су НВО тужитељи простодушни у својој намери да забране свако другачије мишљење само уколико испуњава један једини услов – да га они оцењују као „погрешно“, „увредљиво“ и „дискриминишуће“. У модерном и цивилизованом друштву ниједна група не може имати ту врсту привилегије да одређује које је мишљење дозвољено, а које не. Слобода мишљења и изражавања је, када смо већ код европских вредности, изричито зајамчена чл. 10 Европске конвенције о људским правима, а Европски суд за људска права, као званични правни интерпретатор конвенције, јасно одређује услове под којима се може ограничити право на слободу изношења мишљења (захваљујем се Браниславу Ристивојевићу што ме је снабдео грађом из које сам схватио логику ЕСЉП). Дакле, да би се неко мишљење ограничило потребно је, сматра ЕСЉП (овде §61-66), да се стекну три кумулативна услова (значи сва три истовремено): да је инкриминисана изјава вулгарно увредљива; да је намера изјаве позив на насиље; и да је изјава дата у напетом социјалном контексту, када је разумно претпоставити да позив на насиље може директно да изазове насиље. Ad 1. Што се тиче првог, Суд сматра да „употреба вулгарних фраза сама по себи није одлучујућа у оцени да ли је на делу увредљиво изражавање (offensive expression), зато што (таква употреба – С. А) може да служи и у чисто стилистичке сврхе; за Суд стил представља део комуникације као облик изражавања, те је као такав заштићен једнако колико и садржина идеја и информација које се налазе у самој изјави“ (овде §68). Употреба вулгарности, наравно, код критиковане стране често рађа осећај увређености, али „иако су таква осећања разумљива, она сама по себи нису довољна да би се ограничила слобода изражавања; тек пажљивим испитивањем контекста у којем су употребљене увредљиве речи, може да се направи смислена разлика између шокантног и увредљивог језика, али који је заштићен чл. 10 Конвенције, и оног који се не може толерисати у демократском друштву“ (овде §69; моје истицање). Ad 2. Други услов тиче се намере изјаве (овде §65), где је, по Суду, од одлучујућег значаја „да ли текст, и поред својих заразних речи, (не)охрабрује на употребу насиља“, што је „есенцијални фактор у разматрању“ (овде §36). У чланку, дакле, морају бити јасно идентификована она места у којима се публика „охрабрује на употребу насиља“, уколико се он жели подвргнути ограничењима, у супротном овај услов не сматра се испуњеним. Ad 3. Трећи услов, према мишљењу Суда, тиче се социјалног контекста, који је морао да буде такав „да је општа безбедносна ситуација у том крају била напета, или да је било сукоба или нереда, или да су постојале (…) било које друге посебне околности у којима би дотичне изјаве могле произвести непосредне незаконите радње“ (imminent unlawful actions), укључив и „изложеност стварним претњама физичким насиљем“ (овде §78). Димитријевићев текст можда је увредио чланове неке групе, али да би његова слобода изражавања била ограничена, тај текст је морао, осим увређености НВО Да се зна (услов 1) да садржи и позиве на насиље (услов 2), и, уз то, да је објављен у експлозивној друштвеној атмосфери, када он реално може да узрокује акте насиља (услов 3). Димитријевић ни експлицитно ни имплицитно није позивао на насиље (услов 2) – то, уосталом, кажу и сами тужитељи будући да се, подучени од Поверенице, позивају на случај Вајделанд. Али, првостепени суд је јасно уочио смисао Вајделанд-изузетка: он подразумева затворену публику, а код Димитријевића тога на делу није било. Или да то јасно кажемо нашим НВО тоталитаристима: „Да, Димитријевић на свом сајту може, ма колико то тешко било прихватљиво ауторитарном уму, да пише и објављује буквално шта му падне на памет и дословно шта год пожели, само ако у напетим друштвеним околностима (услов 3) не позива на насиље (услов 2)“. А што се тиче услова 3, можемо се запитати о каквој се „екплозивној“ атмосфери може говорити у Србији данас, барем када је реч о ЛГБТ питању, ако знамо да се од 2014. уредно и без изгреда одржавају геј параде, као и то да је отворено геј политичарка 2016. постала најпре министарка, а већ 2017. и премијерка српске владе? И каква је то, уопште, „угрожена група“ чија је чланица ни мање ни више него на врху извршне власти? Европски суд за људска права, такође, јасно каже да ако је реч о „тексту који је аналитичке природе и који не садржи ниједан одломак који би могао бити описан као позив на насиље“, а „без обзира колико је непријатан и неприхватљив“ за било кога – постоји „право јавности да буде информисана на другачији начин о ситуацији“ (овде §52). Суд сматра да „када је реч о чл. 10. ст. 2 Конвенције, има врло мало простора за ограничавање слободе говора када су у питању политички говор или дебата о питањима која су од јавног интереса“ (овде 58). Димитријевићеви чланци били су управо то – аналитичке расправе о питањима од општег значаја, без позивања на насиље, те они апсолутно не смеју бити основ за било какав судски прогон – а судски прогон увек је и државни прогон. Терет Владин, терет наш Запрепастио сам се када сам видео како НВО Да се зна од Димитријевића, само за састављање последње тужбе против њега, тражи да јој још и исплати 60.000 динара. А цела та тужба школски је пример апела против слободе мишљења. Димитријевић ће, дакле, још имати и да новачно награди своје тужитеље што му ускраћују слободу да убудуће пише и говори оно што мисли о ЛГБТ питању?! Сама идеја да ће Димитријевићу ем бити узета слобода говора, ем ће за то још морати и да плати, баш звучи некако перверзно. Али, Димитријевић сада ратује за све нас. Изгуби ли, и ми долазимо на ред. Већ сама чињеница да је читалац овај текст прочитао до овог места, охрабрујућа је. И то је део отпора, и то је део помоћи. Ово је као у филму – појединац против система. А ми, ево, помажемо: ја који сам ово написао, сајт који је ово објавио, ви који сте ово прочитали… Помоћи ћемо и друго, кад затреба. А Владе ће и даље ћутке подносити да га НВО активисти туже, Повереница опомиње, а суд позива на саслушање… Вући ће ону торбу с књигама од Чачка до Београда, и назад… Молиће се за све нас, за цео свет, чак и за своје непријатеље… Али, колико год га кињили, свагда ће, тихо и чврсто, остати при свом: „Ипак је неприродна“! ... (Искра, 06. 07. 2021)
  15. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У вечерњим часовима 30. априла 2021. године, на Велики петак, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је службом јутрења Велике суботе са статијама у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Саслуживали су протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Милосав Радојевић, јеромонах Сава (Бундало) и ђакон Владимир Пекић, у молитвеном прусуству игуманије Теодоре, ваведењског сестринства и верног народа. Појала је Дивна Љубојевић са хором Мелоди. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. априла 2021. године, на Велики петак, вечерњим богослужењем са изношењем плаштанице у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић), протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Ђуро Скочић, протојереј Славиша Поповић, јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић, ипођакон Владимир Јелић и чтец Андреј Јелић. Под диригентском палицом Радмиле Кнежевић појао је хор Првог београдског певачког друштва. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. априла 2021. године, на Велики четвртак, свету архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану. Његовој Светости Патријарху су саслуживали главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, ђакони др Србољуб Убипариповић и Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић. Апостол је читао проф. др Драган Каран, продекан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У току свете Литургије Његова Светост Патријарх је произвео јереја др Зорана Ранковића у чин протопрезвитера. На крају богослужења архијерејски намесник и старешина храма протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић заблагодарио је Његовој Светост Патријарху г. Порфирију на посети калемегданској светињи и на дар и молитвено сећање му уручио крст. Светој Литургији је присуствовала целокупна управа Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже: Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш. На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт. 26, 21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26, 25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом" (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ Богослужбене особености Светог и Великог четвртка Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар: Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме. Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем. На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак. Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ Првих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира: Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови. Распоред дванаест Страсних Еванђеља: Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1) Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28) Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75) Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16) Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32) Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32) Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54) Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49) Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37) Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47) Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42) Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66) Из химнографије Светог и Великог четвртка: Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак) Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне) Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне) Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне) Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер јасам чокот живота. (и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  20. У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски. У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик. Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ О последовању великих (царских) часова на Велики петак Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа) Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење. Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо: На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године. Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице. Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње) О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле. Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба. Из химнографије Светог и Великог петка Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак) Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен) Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне) Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње) Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње) Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  21. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол…Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. По речима Светог Јована Златоустог ова седмица се назива „великомˮ, не зато што су њени дани дужи или је број њених дана већи, већ зато што је Господ у овим данима извршио велика дела: Разрушено је царство ђавола, уништена је смрт, побеђен је грех, скинуто је проклетство, отворен је рај и небо је постало приступачно људима. Људи су постали сједињени са Ангелима, разрушен је и уклоњен преградни зид, и Бог мира је помирио небеско и земаљско. Зато се ова недеља назива Велика недеља.[1] Свети Епифаније кипарски поучава да су хришћани дане страдалне недеље проводили у нарочитој побожности са тоталним постом и појачаном молитвом. Кроз активно учествовање у богослужењима страдалне недеље, сваки хришћанин постаје учесник крсног и страдалног пута Христовог. Сâм тропар који појемо прва три дана подстиче у нама духовну будност како не бисмо заспали греховним сном. Тако већ на јутрењу Великог понедељка у првом сједалном појемо да Господ хита на вољно страдање: Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у својој руци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека. Невидљиви Судијо, како си у телу виђен, и долазиш да будеш убијен од људи безаконих, Ти који осуду нашу осуђујеш страдањем Својим! Стога хвалу, величање и славу узносећи твојој власти, Речи, сагласно приносимо. Богослужбене особености прва три дана страдалне седмице огладају се у заједничком тропару и егзапостилару на јутрењу, као и у заједничком отпусту. На јутрењу после сједалних чита се тумачење Еванђеља, као и Светоотачко тумачење перикопе која се тога дана чита. Након ових чтенија на јутрењу се чита и Еванђеље. Битно је нагласити да на јутрењу не појемо Чесњејшују, већ припеве из трипеснеца који су праћени стихом „Слава теби Боже наш, слава Теби!ˮ Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас. (тропар) Ложницу твоју видим, Спасе мој, украшену, и одећу немам да бих ушао у исту. Просвети хаљину душе моје, Светлодавче, и спаси ме. (егзапостилар) Христос истинити Бог наш, који ради нашега спасења иде на добровољно страдање… (отпуст) Прва три дана страдалне недеље карактерише и служење Литургије Пређеосвећених дарова, на којој се мали вход врши са Еванђељем из разлога што се на њој и чита Еванђеље. Од Старозаветних читања на Пређеосвећеним Литургијама ових дана задржава се читање из Књиге постања, док се читање из прича Соломонових замењује читањем из Књиге о Јову. На Велики понедељак, уторак и среду препоручује се служење Литургије Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова брата Господњег, коју имамо на српском језику, чији превод је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), а издао је Епархијски Управни Одбор Епархије банатске, 1996. године. Једна од препознатљивих особености ових дана јесте читање Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу. У званичном типику за сваки дан у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, о овим Еванђелским читањима налазимо следећу напомену: У пракси се ово читање Светог Еванђеља искључиво у прва три дана страсне седмице показало као тешко оствариво. Иако постоји неколико модела одступања од важећег типика, блажене успомене професор А. А. Дмитријевски каже да је идеалу црквене праксе зацртаном у типику, најближе читање Еванђеља, шесте и седме, уместо само седме седмице поста. Распоред читања Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу: Понедељак: На трећем часу: Матеј 1-14. главе. На шестом часу: Матеј 15-28 главе. На деветом часу: Марко 1-8 главе. Уторак: На трећем часу: Марко 9-16 главе. На шестом часу: Лука 1-8 главе. На деветом часу: Лука 9-16 главе. Среда: На трећем часу: Лука 17-24 главе. На шестом часу: Јован 1-6 главе. На деветом часу: Јован 7-13,30 стих Богослужење Светог и Великог понедељка Јаков оплакиваше губитак Јосифа, а племенити сеђаше на колима, као цар поштован. Јер пошто не послужи тада Египћанки на задовољење сласти, би прослављен од Онога који познаје срца људи, и који шаље венац непропадљив. (кондак Великог понедељка) Кроз богослужење Светог и Великог понедељка сећамо се Светог праведног целомудреног Јосифа, кога још називамо и праобразом Христовим будући да је од своје браће продан за тридесет сребрника и утамничен, да би се на крају из тог страдања уз Божију помоћ јавио као победник. Кроз цео канон Великог понедељка славимо и величамо праведног Јосифа који је постао пример целомудрености. У овај први дан страдалне недеље сећамо се и оне од Господа проклете и сасушене смокве, која на символичан начин представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши собом закон. Према неким тумачењима Господ кажњавајући ову смокву показује да има власт да суди јер је Син Човечији, али не желећи да казни човека Он кажњава бездушну и неосетљиву смокву. Свети Исидор Пелусиот нас пак подсећа да смоква представља и дрво непослушања са чијим листовима су Адам и Ева покрили своју греховну наготу. Кроз богослужбене песме овог првог дана страдалне недеље бивамо позвани да заједно са Господом идемо у Јерусалим, са очишћеним умом и умртвљеним страстима. Господ који иде на вољно страдање, апостолима говораше на путу: Ево узлазимо у Јерусалим, и предаће се Син Човечији, као што је писано за Њега. Ходите, дакле, и ми, очишћеним мислима, пратимо Га, и сараспнимо се са Њим, и умртвимо Њега ради животна уживања, да би и оживели са Њим, и чули Га како вапије: Нећу више ићи у земаљски Јерусалим да бих страдао, него усходим к Оцу моме и Оцу вашем, и Богу моме и Богу вашем, и узнећу вас са собом у горњи Јерусалим, у царство Небеско. (Прва стихира на Господи возвах Великог понедељка) Црквене песме Великог понедељка саставили су знаменити химнографи, Свети Андреј Критски, Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мајумски. Најстарија сведочанства о богослужењу Светог и Великог понедељка налазимо од седмог века у јерусалимском канонару, док каснија сведочанства налазимо од деветог века у типику Велике цариградске цркве и Еваргетидксом типику, како нам сведочи проф. Лазар Мирковићу својој „Хеортологијиˮ. Из химнографије Великог понедељка: Достигавши, верни, спасоносно страдање Христа Бога, неизрециво Његово дуготрпљење прославимо; да би милосрђем својим саваскрсао и нас, умртвљене грехом, као добар и човекољубив. (Друга стихира на хвалитне) Господе, који идеш на страдање, утврђујући своје ученике, говорио си, узевши их насамо: Како се не сећате мојих речи, које сам раније рекао вама, да ни један пророк не може, као што је писано, сем у Јерусалиму бити убијен. Сада је, дакле, време настало за које сам вам рекао: Јер ево предајем се у руке грешника да будем поруган, који ће ме и на крст приковати, и гробу предати, омрзнутог сматраће ме као мртва. Ипак, не бојте се! јер ћу тридневан васкрснути, на радост верних, и живот вечни. (Слава и сада на хвалитне) Господе, учећи своје ученике да размишљају о најсавршенијим стварима, говорио си им да не буду као незнабошци, у владању над најнижим стварима. Јер неће тако бити вама мојим ученицима, јер хотећи сиромах сам. Први, дакле, међу вама да буде свима слуга, а онај који влада као подчињени, и првоизабрани као последњи; јер и Сам дођох да Адаму осиромашеном послужим, и душу моју дадем за избављење многих који ми кличу: слава Теби. (Друга стихира на стиховњим) катихета Бранислав Илић [1] Свети Јован Златоуст, тридесета беседа на Књигу постања. ИЗВОР: Српска Православна Црква
  23. У Свети и Велики уторак молитвено се сећамо на Господњи одговор фарисејима и садукејима, о другом доласку Христовом, као и Еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака. Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером. Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју. Из химнографије Великог уторка: Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка) Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне) Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне) Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Епархија тимочка ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
×
×
  • Креирај ново...