Претражи Живе Речи Утехе

Велики црквени раскол 1054. године јан 26, 2022 Митрополија.цом, Богословље Велики раскол који се десио 1054. године у почетку између древне Римске цркве и Константипољске патријаршије и заједно са њом и осталих древних патријаршија, Антиохијске, Александријске и Јерусалимске представља један од најтрагичнијих догађаја у историји једне Свете саборне и апостолске цркве. Сам разлог Великог раскола је вишеслојевит и треба да се посматра из више аспеката да бисмо могли имати једну реалну слику о томе немилом догађају који се догодио пре хиљаду година. Узроци су пре свега црквени и политички мада у позадини имају свој национални, као и културолошки карактер. Никако не треба заборавити у времену након Миланског едикта 313. године догодио сусрет две велике цивилизије и културе у окриљу Цркве, јелинске и римске. Након Миланског едикта Римско царство са Царом Константином Великим (272-337) почело је полако да усваја хришћанство као државну религију, што се званично десило у доба цара Теодосија Великог (347-395), који је 390 године царским Едиктом прогласио хришћанство за једину званичну државну веру у читавом Римском царству. Може се рећи да од тада па све до Великог раскола два велика народа, две велике културе, два велика језика латински и јелински су се испреплитали у животу и Цркве и Византијског царства. Са осамостаљивањем Римске цркве која је 754. године постала Папска држава дошло је до делимичног прекида односа између две кулутре и цивилизије а ускоро и до Цркве Рима са Источним црквама. Захваљујући каролиншком краљу Пипину Малом (714-768) који је освојивши Равенски егзархат (који је био дио Источног римског царства=Византије), Римска црква је добила све те земље на дар а то је потврдио и повељом цар Карло Велики 774. године. Тим чином Римска црква добила је сва права над Равенским егзархатом и то је допринело оснивању Папске државе. Са оснивањем Папске државе Римска црква и њене папе су постале неовисне од византијског цара и тиме су уједно добиле огромну моћ која је са временом расла. С друге стране константинопољски патријарси су били у доброј мери овисни од источних римских царева што се погото очитовало у време иконоборства који је потресао Цркву у 8. и 9. веку, када су богоборни цареви Лав III Исавријанац (717 – 741), цар Константин V Копроним (741 – 775, Лав V Јерменин (813– 820) и цар Теофило (829-843) прогонили Цркву уништавајући иконе, фреске и мозаике док је у томе периоду Римска црква било потпуно слободна и тиме се сачувала од иконоборачке јереси.[1] Утицај византијских царева осећао се на константиопољским патријарсима све до пада Византије, а тако и за време Великог раскола, када су цар Констатнин IX Мономах (1042-1055) и Патријарх Михаил Кируларије (1005-1059) били политички супарници, што је потом коштало Патријаха Михаила прогонства са трона цариградских патријарха за време цара Исака Комнина (1057-1059).[2] Историјске околности у време Великог раскола Историјске оклоности у којима се тада налазила Римска црква и остале древне патријаршије нису биле истоветне. Наиме, Папска држава (Stati della Chiesa) је била у непрестаним унутрашњим политичким превирањима и војним нападима од стране Нормана (Викинга) коју су 1053. године потукле папску војску код Цивитатеа и заробили Папу Лава IX (1049-1054) ставши га у кућни притвор у граду Беневето у области Кампања. С друге стране Византијско царство је тада доживело својеврсну културну ренесансу за време цара Константина IX Мономаха, који иако не исувише политички способан ипак је сачувао унутрашњи политички мир и безбедност граница Источног римског царства. Тадашњи константинопољски Патријарх Михаило Кируларије је био бивши државни службеник са великим управљачким способностима, али не толико широког богословског образовања како сматра енглески византијски историчар Стивен Рунсиман (Steven Runciman).[3] Преостале три древне патријаршије биле су под управом муслимана, наиме Антиохијска патријаршија је била под управом Калифа Абдллах ал-Каим Биамрилах (1031-1075) Абасидског калифата (Сунити) док је Александријска и Јерусалимска патријаршија била под управом седмог калифа Фатимидског калифата (Шити) Абу Тамим Мад ел Мустаншир би-Илаха (5. јул 1029 – 10. јануар 1094), који је био најдуговечнији калиф у историји ислама. Тадашњи антиохијски Патријарх Петар III (1052-1056) је био велики богослов и уједно један предстојатељ Цркве који се истицао благошћу и помирљивим тоном за разлику од енергичних Папе Лава IX и Патријарха константинопољског Михаила Кируларија. Патријарх александријски је био Георгије II (1021-1052) који је изабран за патријарха за време ученог Калифа Али аз-Захира (20. јун 1005 – 13. јун 1036) за чије је време обновљена Црква Светог гроба у Јерусалиму, која је у више наврата била спаљена од фанатичних муслимана. Што се тиче Јерусалимске патријаршије због недостатка информација није сигурно да ли је у време Великог раскола Патријарх Јерусалима био Софроније II (1040-1059) или Патријарх Јоаникије (+1084). Недипломатски однос Рима и Константинопоља У свим тим тешким историјским околоностима за Цркву када је једино била слободна Константинопољска патријаршија подиже се нова бура на Цркву и то изнутра под призмом нових учења и богослужбене праксе које је увела Римска црква и тиме уносећи неспокојство међу древне патријаршије које су путем својих посланица реаговале на иновације Папе Лава IX. Сам Папа Лав IX био је познат као велики реформатор у Римској цркви који се на Синоду у Латерну 1050. супроставио литургијским новотаријама и осудио јеретичко учење Беренгара од Турса (998-1088) о Евхаристији и трансупстанцији, наиме Беренгар и његови ученици су одрицали истинско Христово присуство у Светој евхаристији.[4] Иако је Папа Лав IX заступао исправан став о стварном присуству Господа Исуса Христа у Светој евхаристији ипак је пао у богословску заблуду уводећи бесквасни хлеб (хостије) у Свету литургију као евхаристијски хлеб. Тим чином је прекршио свештене каноне Цркве (Апостолски 70. канон, 48. канон Помесног лаодикијског сабора из 341. године и 11. канон Трулског пето-шестог Васељенског сабора 691-692. године у Константинопољу), а уједно и пао у древне христолошке јереси како наводе у својим посланицама Православни оци од 11. до 15. века, што ћемо и детаљно изложити у наставку. Наиме, Патријарх цариградски Михаил Кируларије сазнавши да Латини у Цариграду служе Литургију на бескваном хлебу (азима-хостије) наредио је 1052. године да се затворе сви латински храмови у византијској престоници. Латински трговици из Венеције, Пизе, Ђенове и Амалфија живели су у северном делу Цариграда наспрем Златног Рога и тамо су имали своје манастире и парохијске храмове са својим латинским свештенством. Одлуци Патријарха Михаила претходила је прво одлука римског Папе Лава IX који је први уз помоћ Нормана (Викинга) забранио у свим византијским храмовима православну богослужбену праксу и обичаје, како наводи професор Црквене историје Василије Фидас.[5] Ипак тврдња професора Фидаса није потпуно тачно, јер у посланици Папе Лава IX упућеној Патријарху Михаил Кируларију се наводи да „сте све наше Латинске цркве затворили, а од наших монаха сте отели манастире док истовремено снисходљивија и разумнија поводом овог питања Римска црква је оставила многе грчке манастире унутар и ван Рима да држе своје отачке обичаје“[6] Патријарх Михаил Кируларије нe имајући ширег богословског знања обратио се Архиепископу охридском Лаву, бившем хартофилаксу Храма Светог Софије,[7] да напише богословске посланице Папи римском Лаву IX, које су уздрмале односе између Римске и Константинопољске Цркве. Архиепископ охридски Лав упутио је три посланице Папи Лаву IX од којих се трећа сматра као велико богословско светоотачко наслеђе. Нажалост већ је прва посланица Охридског архиепископа Лава уздрмала односе за Римском црквом. У њој Архиепископ охридски наглашава на основу Светог писма и учења Светих отаца богословске забуде Римске цркве као и тада најновије увођења бесквасног хлебу као Евхаристијског хлеба у Светој литургији, наглашавајући да „кориштећи бесквасни хлеб (хостије) заједничаре са Јудејима“[8] и уједно позивајући Латине да се уразуме и да „постану, као и сви ми у православној и неупрљаној вери, једно стадо једног доброг и истинитог пастира Христа.“[9] Сам Папа Лав IX видно узнемирен, као одговор Патријарху Михаил Кируларију и Архиепископу Лаву у својој Посалници наглашава првенство Рима сматрајући да: „Константинопољска црква не поштује своју мајку, Римску катедру, која јој је по Светом писму родитељ, и да као неблагодарна ћерка ни по Божијим ни човечијим привилегијама није часнија нити славнија од Антиохијске и Александријске патријаршије које су достојанственије због врховних апостола, а да је добила друго место од Римске цркве, којe је захваљујући цару Константину подарила Цркви константинопољској друго место части, да би се кроз њу она прославила и да је цар Јустинијан тражио да се то потврди људским законом и сходно томе она (Константинопољска црква) никакве друге привилегије нема.“[10] Другу посланицу Папа Лава IX упутио је визатнијском цару Константину IX Мономаху, где наглашава да „папи као викару апостолске катедре припада привилегија изнад свих да надгледава све Цркве“[11] и на тај начин наглашава „папски примат“, тј. јеретичко учење које је супротно Православном саборном учењу где је римска папа био само „први међу једнакима“ епископима (Primus inter pares), а не „први изнад свих“ (Primus sine paribus) што подразумева папску универзалну јурисикцију, како наводи Митрополит волкомаски Иларион.[12] Такав оштар одговор Папе Лава IX само је распалио већ распаљене страсти код цариградског Патријарха Михаила Кируларија који налаже Архиепископу охридском Лаву да у следеће две посланице Папи Лаву IX подробније изложи православно учење о бесквасном хлебу: “Сви свештени и богоносни оци предали су нам учење и предање Светих апостола да хлеб и вино у Светим тајнама са молитвама вршимо, а не са азима (бесквасни хлеб- хостије), као ни остала што нам је стари закон налагао, она су укинута Светим еванђељем и самим тим престају да важе и уклоњена су.“[13] С обзиром да је реторика посланица била полемичка,самим тиме је продубљивала јаз између две Цркве, као и затварање латинских манастира и цркава у Цариграду и грчких цркава и манастира у Риму и јужној Италији. Видећи такво тешко стање између Римске и Константинопољске цркве, цар Константина IX Мономаха одлучује да позове Папу Лава IX у Константинопољ да заједно са Патријархом Михаил Кируларијом нађу решење проблема који је изникао. Због старости и тешких политичких прилика у Папској држави римски Папа Лав IX одлучује да пошаље своју делегацију у Константинопољ у нади да ће се решити неспоразуми , како у вези употребе бесквасног хлеба на Светој евхаристији тако и да ће се опет отворити латински храмови. Пропаст дијалога у Константинопољу и Велики раскол Делегацију папских легата сачињавали су кардинал Хумберт од Силва Кандиде, кардинал Фридрих Лоренски, потоњи Папа Стефан IX,и амалфијски надбискуп Петар. Вођа делегације кардинал Хумберт (+1061) био је учени бенедиктански монах из чувеног манастира Опатије Мовенмоутиер у Лорену , регион у источној Француској. Кардинал Хумбер одиграо је одлучну улогу у римској курији тих година а поготово је најзаслужнији за Велики раскол који се десио 1054. године у Константинопољу. Након што је Бискуп Тула Бруно 1048 године изабран за Папу Лава IX, заједно са собом довео је у Рим за свога секретара ученог игумана Хумберта кога је прво хтио поставити за Архиепископа Сицилије, али то због Нормана није био у могућности, стога га је 1050. године рукоположио за Кардинала Силве Кандиде, данашње дијацезе Порто Санта Руфина. Као изврсни зналац грчког језика он је за Папу Лава IX превео посланице Архиепископа охридског Лава на латински, а уједно и посланице Папе Лава IX Цару Константину IX Мономаху и Патријарху Михаил Кируларију превео је са латинског на грчки, мада поједини историчари сматрају да је он био тај који је саставио обадве посланице. Од самог Кардинала Хумберта сачуване су на латинском четири посланице од којих је последња Екскомуникација Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава, тј. званична Анатема Константинупољске цркве од стране папске делегације.[14] Наиме, након што је делегација приспела у пролеће 1054. године у Цариград и смештена у палати цара Константина IX Мономаха одмах су ступили у политичке преговоре са царем Константином поводом заштите јужне Италије и Сицилије од Нормана и са Патријархом Михаил Кируларијем поводом црквених несугласица. Иако су преговори са царом Константином били позитивни ипак са Патријархом Михаил Кируларијом било је доста потешкоћа и то пре свега због саме папске делегације која је захтевала од „ћерке Константинопољске цркве“ потпуну послушност „мајци Римској цркви“ и да Патријарх Михаил призна потупуни примат римског папе и учења Римске цркве о Исхођењу Духа Светог и од Оца и од Сина (Филиокве), као и кориштење бесквасног хлеба (азима- хостије) на Светој литургији. Такође је узнемирила папске легате посланица ученог Студитског монаха Никите Ститата који њоме подсећа Римску цркву на 70. канон Светих апостола који забрањује кориштење бесквасног хлеба ( азима).[15] Видно разгњевњен Кардинал Хумберт у своме одговору монаху Никити користи уличарски речник вређајући монаха Никиту Ститата који се дрзнуо да каже реч против Римске цркве.[16] С обзиром да су захтеви папске делегације били искључиви и нису остављали простор за дијалог наставак разговора није био могућ. Пре свега јер је папска делегација показала својим гордим ставом непоштовање Константинопољске цркве и самог Патријарха Михаил Кируларија, који након првог састанка није хтио да настави дијалог. Све је то узроковало да Кардинал Хумберт заједно са члановим папске делегације састави текст о „Екскумуникацији-Анатеми Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава и осталих који су се успротивили Римској цркви“[17] и да саму повељу положи на Часни престо у Храму Мудрости Божије (Света Софија) у Константинупољу 16. Јула 1054. године пре почетка суботње вечерње службе. У самом тексту повеље осим што се анатемише константинупољски Патријарх Михаил Кируларије и остали његови сурадници наводи се „да ко год се супроставља Римској апостолској катедри нека је анатемисан и да не може бити православан и да се назива „квасан“ (ферементариј=προζυμίτης) и да је „нови антихрист.“[18] Одмах након стављања повеље о изопштењу Патријарха Михаил Кируларија и осталих његових сарадника папска делегација је напустила Константинупољ и упутила се ка Италији. Сам чин као и текст повеље изазвао је велики скандал у Константинопољу тако да је Патријарх Михаил Кирулариј одлучио да сазове следеће недеље 24. јула Сабор Цариградске цркве док је цар Константин IX Мономах одмах послао пратњу за папском делегацијом да се врате у Константинов град. Нажалост, папска делегација је одбила да се врати за Констанинупољ тако да је Сабор заседао без њих. На самој седници Сабора поред Патријарха Михаил Кируларија узели су учешће Теофан Кизички, Никита Халкидонски, Лаврентије Драчки, Антимос Сидјски, Николај Писнунтски, Лав Мирски, Лав Трапезунтски, Јован Смирнски, Евсевије Андријанупољски, Константин Митилински, Николај Хонски, Ипатије Идрунтски, Лав Каравзијски, Григорије Месимвријски, Лав Атински, Михаил Силијонски, Николај Евханијски, Димитрије Каријски, Павле Лимнски, Лав Котрадијски и Антоније Зикхијски [19], који су заједнички одлучили да се анатемише сам текст повеље и они које су је саставили тј. папска делегација али не и сама Римска црква и сам Папа, наводи византијски историчар Стивен Рансман.[20] Саборску одлуку као и текст повеље папске делегације Патријарх Михаил Кируларије је послао антиохијском Патријарху Петру и преко њега александријском и јерусалимском патријарху, обавештавајући их о свим немилим догађајима који су се збили у Константинопољу од стране горде папске делегације и о међусобном анатемисању.[21] С друге стране папски легати по повратку у Рим сазнали су да се упокојио Папа Лав IX још априла 1054. године, што је могло довести у сумњу валидност повеље папске делегације а самим тиме и Анатеме. Ипак с обзиром да је један од чланова делегације кардинал Фридрих Лоренски, убрзо изабран 1057. године за римског Папу Стефана IX до самог испитивања исправности како повеље Анатеме тако и самог чина никада није дошло.[22] Такође је то било врло тешко и из другог разлога, јер је сам главни узрочник Великог раскола Кардинал Хумберт био изузетно утицајан у Римској курији као што се види и у његовом присусту на Латеранском сабору у Риму априла 1059. године под председавањем Папе Николе II(1058-1061), где је предложио да Кардиналски збор бира нове римске папе, а о укидању Анатема није било ни спомена. [23] Богословски разлози Великог раскола Један од главних богословских проблема који је претходио Великом расколу било је увођење у Символ вере Филиокве (јеретичко учење о двоструком исхођењу Духа Светог, тј. да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина) од стране Папе Сергија IV 1009 године приликом његовог устоличења у Базилици Светог Јована у Латерни што је узроковало да га Патријарх константинупољски Сергије II (999-1019) избрише из Црквеног диптиха.[24] Тај догађај у црквеној историји познат је као „раскол Сергеја“ и од тада се званично па све до данас не помињу у Диптисима Васељенске патријаршије на литургијама римске папе. Поред Филиоква други богословски проблем који се наметао од стране Римске цркве и тадашњег Папе Лава IX био је примат или првенство римског папе које су Латини погрешно тумачили на основу измишљеног учења о тзв. „Константиновим даровима“ из псевдо-документа из 8. века. По том лажном учењу римске папе су сматрале да је цар Константин Велики напуштајући Рим и одлазећи за Константинопољ дао Папи Силвестру (314-335) управу над читавом црквом као папском државом. [25] Сходно томе учењу римски Папа је „први изнад свих“ епископа (Primus sine paribus) а не „први између једнаких“ епископа (Primus inter pares) како је исправно по учењу једне Свете саборне и апостолске цркве. Трећи богословски разлог који је узроковао Велики раскол било је увођење од стране Папе Лава IX у Литургију бесквасни хлеб (азима, од грчке речи хлеб без квасца). Свештени канони Цркве строго забрањују кориштење бесквасног хлеба на Литургији. У 70. канону Апостолоског сабора пише : „Ако неки епископ или презвитер или ђакон или уопште (неко) из каталога клирика, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима, или прима од њих празничне дарове, као: бесквасне (пресне) хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (верник) нека буде одлучен.“ [26] Скоро исто све понавља и 11. канон Пето-шестог Васељенског трулског сабора из 691.године :“ Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе бесквасне (пресне) хлебове Јудеја, нити да с њима бива близак, ни у болестима да их призива и лечења од њих прима, нити да се уопште с њима заједно купа у јавним купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.“[27] Сам проблем са кориштењем бесквасног хлеба у Светој литургији по Светим оцима није само литургички већ пре свега богословски, јер са кориштењем бесквасног хлеба у Светој евхаристији Римска црква је пала у древне јереси Аполинарија, Несторија и Монофизита како наводе православни оци попут антиохијског Патријарха Петра, Лава Архиепископа охридског, Преподобног Никите Ститата, Митрополита руског Јована и осталих на основу богословских одлука Васељенских сабора, Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Поред свештених канона врло су значајне две посланице из прве хиљадугошњице Цркве у којима се богословским доказима побија кориштење бесквасног хлеба како од стране Аполинарија тако и од стране Монофизита. Прва је посланица Светог Атанасија Великог „О бесквасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων)[28] и од Преподобног Јована Дамаскина која носи исти назив „О бескасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων).[29] Атанасије Велики у својој посланици наводи да Аполинарије служећи Литургију са бесквасним хлебом одриче се истинске човечанске природе Господа Исуса Христа са умом и душом рођеним од Свете Дјеве наводећи да: “бесквасни хлеб (азима) немајући квасац мртав и беживотан је хлеб, јер квасац живот даје тијесту као што се душа сједињује са телом, и сол уму, и зато служимо тајну (Свету евхаристију) са хлебом да не би пали у богохулство безбожног Аполинарија.“[30] Свети Јован Дамаскин наводи у својој посланици да Монофизити Јермени и Јаковити служећи Литургију са бескавасним хлебом су подражатељи Аполинарија истичући да је бескасан хлеб непотупун који потребује додатак тијесту, а то је квасац који долази на место душе у тијесту и сол које представња ум док је бесквасан хлеб без тих састојака мртав закључујући да : „бесквасан хлеб нема никакву животну снагу, и да је мртво тело:“[31] У својој „Другој посланици римском Папи“ Охридски архиепсикоп Лав истиче да „су нам предали Свети оци учење и предање Светих апостола да служимо са хлебом и вином Свету евхаристију, а не са бесквасаним хлебом како налаже стари закон јер се он укинуо са Свештеним јеванђељем и престао је да важи и да никакве користи немамо од њега и да не смемо да учествујемо у празницима Јудеја, Јермена и Јаковита.“[32] То исто сматра и учени Студијски јеромонах Никита Ститаос (1014-1090) који у својој посланици наводи да су Латини пали како у јерес монофизитизма Јермена тако и у јерес Аполинарија са увођењем бесквасног хлеба: „једући бескавасан хлеб као предложак тела Христовог мртво тело једете а не живо….и чине оне који га једу да падају у богохуљење и јерес Аполинарија.“[33] Такође Патријарх антиохијски Петар, који иако је био умерен, ипак је био богословски јасан поводом питања неисправног кориштења бесквасног хлеба на Литургији тако да у посланици самозваном Патријарху Венеције Доминику истиче да „користећи бесквасан хлеб сте у опасности да паднете у Аполинаријеву јерес који је тело Христово сматрао без душе и ума чије је место заузело божанство приликом рођења од Свете Дјеве Сина и Логоса Божијег. И ви мртво тело приносите а не живо.“[34] Износећи све те богословске доказе православни оци 11. века имали су барем мирну свест што се тиче догматске стране изложења учења Православне цркве. Нажалост тешка нарав константинопољског Патријарха Михаил Кируларија, његова нетолерантност према Латинима у Константинопољу и неспремност за дијалог довели су добрим делом до тога да се и римски Папа Лав IX и његови легати понашају осионо и гордо тако да уместо здравог богословског дијалога дошло је до катастрофалног сукоба и великог раскола између Римске цркве и Константинопољске патријаршије. Резиме Иако су Латини и сам Папа Лав IX имали предочене све доказе о неисправности кориштења бесквасног хлеба на Литургији на основу Свештених канона и дела Светих отаца из прве хиљадугодишњице Цркве ипак су остали слепи сматрајући да су у праву и погрдним именом називајући константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и православне Јелине „Ферментаријима“ (Квасним).[35] Папа Лав IX je у својој посланици Патријарху Михаил Кируларију гордо нагласио, без да има објашњења на основу учења Цркве да :„Свештеник или епископ, који допусти себи свршавати Евхаристију на хљебу, који није уобичајен у Цркви Рима, бива одлучен.“[36] Такође папски делегати на челу са Кардиналом Хумбертом нису желели ни саслушати Патријарха Михаил Кируларија и православне епископе и богослове већ су гордо одбацивали све Посланице које су им биле упућене, где су изложени докази о неисправности кориштења бесквасног хлеба на основу Старог и Новог завета, као и Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Ни добро настројење цара Константина IX Мономаха да се реши питање на миран начин није уродило плодом јер по бацању Анатеме на Патријарха Михаил Кируларија и његове сараднике папска делегација напустивши Константинопољ није се хтела вратити за преговарачки стол иако је то сам цар Константин IX инсистирао. По своме повратку у Рим одмах су обавијестили Римску цркву о анатемисању константинопљског Патријарха Михаил Кируларија и његових сарадника, што је било прихваћено од стране Римске курије без нарочитих полемисања. У почетку се сукоб између Римске цркве и Константинупољске патријаршије није схватао тако трагично, јер је било у историји Цркве више мањих раскола када се прекидала литургијска заједница између Рима и Констанитопоља, као што је био случај са Папом Николом I и Фотијем Великим 863. године. Ипак како је време све више одмицало Раскол је узимао све веће и веће димензије, а поготово након Великог папског сабора у Барију 1098. године када су званично усвојена учења о двоструком исхођењу Духа Светог “Филокве“ и кориштење бесквасног хлеба на Литургији, и то понајвише захваљујући Анселму Архиепископу кентерберијском (+1109). С друге стране источни патријарси су стали на страну константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и остали верни одлукама Васељенских сабора и Предању Цркве првих хиљаду година. Како је време одмицало јаз је био све већи и то још више дошло до изражаја са кКрсташким походима а поготово након освајања Константинопоља од стране Латина 1204. године и постављањем Латинског Патријарха у Константинољу, венецијанца Томе Моросини (Tommaso Morosini). Тим чином Велики раскол био је дефинитивно запечаћен. Потоњи Сабори и у Лијону (1274) и Ферарско-фирентински сабор (1438-1442), где су се сусреле римске и православне делегације не само да нису уродиле плодом већ су само продубиле раскол. Прошло је скоро хиљаду година од Великог раскола и сви богословски проблеми који су тада били узрок Великог раскола и дан данас су акутални, с тиме што су кроз векове искрсле нове доктрине и учења у Римској цркви, које су супротне одлукама Васељенских сабора и предању Православне цркве. Иако су Папа Павле VI (1897-1978) и васељенски Патријарх Атинагора (1886-1972) међусобно укинули анатеме током Другог ватиканског сабора 7. Децембра 1965. године ипак није дошло до Евхаристијског јединства двеју Цркава због великих богословских разлика, а једна је и кориштење бескваног хлеба (азима=хостија) на Литургији који је био и један од главних разлога Великог раскола 1054. године. Архимандрит мр. Евсевије Меанџија .[1] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017,стр. 189-253 [2] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017, стр.387-388 [3] Στ. Ράνσημαν, Δύση και Ανατολή σε Σχίσμα, μτφρ. Ἐν πλώ-Αθήνα 2008,стр.64 [4] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.235 [5] Βλασίου Ιω. Φειδά, Εκκλησιαστική Ιστορία Β, Αθήνα 2002,стр. 167 [6] C. Will, Acta et Scripta quae de Controversiis ecclesiae Graece et Latinae, ed. C. Will, 1861,стр.80-82 и Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.210 [7] Георгије Острогорски, Историја Византије,Мiba Books Београд 2017, стр.373 [8] Лав Архиепископ Охридски, Посланица епископу Рима поводом Азима и Суботе, PG 120,836 A [9] Will. Стр. 56-60 и . Φούγια,стр. 208 [10] Претходно. Стр.210 [11] Will. Стр. 85-89 и . Φούγια,стр. 226-227 [12] Mitropolit Volokolamski ILARION Alfejev, PRIMAT I SABORNOST SA PRAVOSLAVNE TAČKE GLEDIŠTA, Predavanje održano na Pravoslavnoj Duhovnoj akademiji„Sveti Vladimir“ u Njujorku 8. novembra 2014. godine, https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/?pismo=lat [13] Лав Архиепископ Охридски, „Друга посланица о бескваном хлебу“, Φούγια,стр.211 [14] Архим. Евсевије Меанџија, Проблем квасног и бесквасног хлеба до касновизантијског периода (на грчком), Атина 2021, стр. 93-94 [15] Νικήτα Στηθάτου, «Πρὸς ΄Ρωμαίους περὶ ἀζύμων καὶ σαββάτων νηστείας κατὶ τοῦ γάμου τῶν ἱερέων, καὶ ὅτι οὑ δεῖ ἐ τεσσαρακοστῃ τελίσαν λειτουργίαν γενέσθαι», Α. Κ. Δημητρακοπούλου Εκκλησιαστική Βιβλιοθήκη, Ἐν Λειψίᾳ, 1866, стр.18,24 [16] Humbertus Silvae Candide, Contra Nisetam 1, PL 143, 1000 CD [17] Јован Кармирис, Догматска и Символско наслеђе Православне Саборне Цркве,Τα δογματικά και συμβολικά μνημεία της ορθοδόξου καθολική εκκλησία, Αθήναις 1960, стр.343-348 [18] Mihaelis Cerulari, Edistum Synodale, PG 120, 741 C [19] Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.254-260 [20] Стивен Рансман, Запад и Исток у шизми, (грчко издање), стр. 78 [21] Μιχαὴλ Κηρουλαρίου, «Ἑπιστολὴ πρὸς τὸν Ἀντιοχείας Πατριάρχην Πέτρον, PG 120, 820 ABC [22] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр.278 [23] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.239 [24] Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија 5, Београд-Требиње-Лос Анђелес, стр. 83 [25] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр. 275 [26] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 70 АС стр.54 [27] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 11 5/6 ВС, стр. 145 [28] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 A-1332 C [29] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 388 A-396 D [30] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 BC [31] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 389 C-392 A [32] «Δευτέρα έπιστολὴ τοῦ Άχρίδος Λέοντος περὶ τῶν άζύμων», Μ. Φούγια, Ἐλληνες και Λατίνοι, стр.213 [33] Νικήτα Στηθάτου, «Κατὰ Ἀρμενίων καὶ Λατίων και περὶ ἐνζύμων και ἀζύμνων, Hergenrother Joseph, Monumenta Graeca ad Photium ejusque historiam pertinetia, Ratisbonae, стр. 151-152 [34] Πέτρου Αντιοχείας, «Έπιστολὴ πρὸς τὸν Ἁρχιεπίσκοπον Βενετίας Δομίνικο, PG 120, 777 A [35] Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр. 82 [36] Leon IX, Epist. Ad Michael. Episc. Constantinop., Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр.82

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/слободан-антонић-велики-правни-рат-за/ https://iskra.co/reagovanja/slobodan-antonic-veliki-pravni-rat-za-slobodu-govora/ ... Управо је на делу узбудљив правни рат за слободу говора. Он траје, с промењивом срећом, четири године. Две важне битке су добијене, једна је у току, а непријатељ се спрема да отвори читав нови фронт. Морамо бити свесни тог рата, а било би добро понешто и да припомогнемо, како се не бисмо сутра изненадили када не будемо у прилици да читамо овакве текстове – јер се више неће смети писати или објавити. У овом чланку говорићу од бици коју управо води Владимир Димитријевић. Гледао сам га како две године, погурен, вукљајући торбу пуну књига, путује из Чачка како би у београдској Палати правде одговарао на тужбу за дискримининацију мишљењем. Против њега стајала је једна крсташка НВО, жељна да га осуди, па да га као „осуђеног хомофоба“ избаци из службе („треба да се запитамо – да ли желимо да људи попут Димитријевића буду део образовног система и да раде с нашом децом?“). Иза те НВО стајала је моћна Повереница, иза ње пак богати фондови, један закон који јој је давао одрешене руке за прогон, те феминистички и ЛГБТ идентитарци. Иза свих њих стајали су Брисел и Вашингтон, њихове моћне и богате бирократске структуре. А на крају, како је упозорио и генерални секретар НАТО: „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права“. Спремна је, дакле, била и авијација из Авијана. Све због доброг Владе Димитријевића… Па ипак, прву битку Владе је добио – захваљујући, како ћемо видети, једном интелигентном и храбром судији. Наравно да је то распомамило Левијатана. И ево Димитријевића поново на удару. Како је Димитријевић три године гоњен Све је почело тако што је Димитријевић на свом сајту објавио текст у ком је, између осталог, написао да је „једино природна – заједница између мушкарца и жене”. На то је НВО „Да се зна“ поднела Повереници за заштиту равноправности притужбу, у којој је окривила Димитријевића да „наведеним текстом ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за припаднике/це ЛГБТ заједнице“, те да „подстиче неравноправност и нетрпељивост“ (овде 210). На основу ове притужбе, Повереница је одмах упутила писмо Димитријевићу у ком га је позвала да, као први корак у процесу који се води против њега по Закону о заштити од дискриминације (ЗоЗД 2009), одговори на ову оптужбу (види овде). Оптужба за дискриминацију била је бесмислена. Како је својим написом Димитријевић могао некога да дискриминише? Он није на државној функцији да би могао било коме да ускрати право које му припада – што је реално значење те речи. Није прекршио право неке конкретне особе да склопи брак с другом особом истог пола – та забога, он није матичар. Он није агитовао да се прекрши ниједан закон, позивајући, на пример, матичаре да одбију да венчају мушкарца с мушкарцем – јер такво право ни не постоји. Само је изнео свој вредносни суд, без позивања на насиље или на било какву противзакониту радњу. Свеједно, оптужен је да његов текст ипак представља „дискриминацију“ ЛГБТ особа (?!). Одазивајући се позиву Поверенице да се изјасни, Димитријевић је објавио текст у ком је одбио све оптужбе за дискриминацију. У њему је нагласио да је само користио слободу изражавања, не би ли „као православни хришћанин“ изнео „свој став о природној породици“, који „заснива на Светом Предању Цркве од Истока“. Повереница је била незадовољна овим одговором, те је изрекла мишљење да су Димитријевићеви ставови „узнемиравајући, понижавајући и представљају повреду достојанства групе лица на основу својства, чиме су прекршене одредбе чл. 12. ЗоЗД“. На тај начин он је, по оцени Поверенице, писаном речју извршио акт дискриминације према ЛГБТ популацији, те је позван „да на свом сајту упути јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, као и да се убудуће суздржи од аката и изјава којима се крше прописи о забрани дискриминације“. Важно је нагласити да Повереница у свом спису индиректно и сама признаје да Димитријевић није позивао на насиље, реферишући „на пресуду Европског суда за људска права у предмету Вејделанд и други против Шведске (од 9. фебруара 2012. године) у којој је суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“. Димитријевић, међутим, и даље не сматра да је за било шта крив, те објављује одговор Повереници на њено мишљење, у ком каже: „нећу се извинити покрету политичких хомосексуалаца, нити ћу, ако Бог да, одступити од својих православних и хришћанских ставова“. Такође, Димитријевић је наставио да на свом сајту објављује чланке о ЛГБТ питању (овде и овде). На то је НВО „Да се зна“, 30. јануара 2019, поднела тужбу против Димитријевића Вишем суду у Београду (овде 242-249). У тужби се, између осталог, Димитријевић окривљује да „изражава идеје и ставове да је једина природна заједница, заједница између мушкараца и жене, и да је само таква заједница – природна породица“ (244; све је изворно истицање). Наводе се, такође, као дискриминаторне и следеће Димитријевићеве реченице (246): – „Хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди“; – „Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека“; – „Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам)“; – „Савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца, него је реч о политичкој идеологији коју намеће глобалистичка Империја Вашингтон–Брисел, с циљем да разори природну породицу“. Тим и другим исказима, тврди се у тужби, „продубљују се стереотипи о ЛГБТ лицима којима се ствара непријатељско окружење за та лица“ (246). Како је по чл. 12 ЗоЗД кажњиво „стварање непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења“, а у чл. 13 ЗоЗД „поновљена дискриминација“ означена је као „тежак облик дискриминације“ – може се рећи да је управо то оно што ради Димитријевић, тврдила је НВО Да се зна (247). Опет је важно упозорити да се и у овој тужби реферисало на пресуду ЕСЉП Вејделанд и други против Шведске, у којој се даје право ограничавања слободе говора и „када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“ (исто). Стога је Да се зна тражио од суда да донесе пресуду да је Димитријевић „извршио тежак облик дискриминације“, затим да се Димитријевић обавеже да ће уклонити своје текстове, те да више неће објављивати сличне „дискриминишуће“ чланке (248). Како је Димитријевић победио Првостепени судски поступак по овој тужби трајао је више од две године и завршио се 17. маја 2021. пресудом Вишег суда у Београду (бр. 2-П-410/19) коју је потписао судија Срђан Јончић. У пресуди су одбијени сви тужбени захтеви против Димитријевића као неосновани. У образложењу се указује „да су наведени текстови објављени на приватном сајту, односно да је изостала активност којом се одређеној или неодређеној групи намеће одређени став“ (стр. 11; моје наглашавање). То случај В. Димитријевића, оцењује судија Јончић, разликује од случаја Вејделанд и други против Шведске (11-12). У овом другом случају, наиме, реч је о томе да су 2004. године чланови организације Национална омладина у ђачке ормариће једне више гимназије убацивали летке у којима се у негативном контексту говори о ЛГБТ особама. Тиме су, на известан начин, принудили кориснике ормарића – који су, уз то, и „у осетљивом узрасту“ – да њихове негативне исказе о ЛГБТ особама прочитају (12). Ништа од тог, каже се у пресуди, не постоји у случају В. Димитријевића. Он никога није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст. Чланак није растуран тако „да је било немогуће да буде игнорисан“ – тзв. заробљена публика (captive public), нити је његов чланак био намењен старијим малолетницима (средњошколцима). Особе које су га читале слободно су одлучивале хоће ли посетити Димитријевићев сајт или не. „Објављивање информације на приватном сајту“, наглашава се даље у пресуди, „мора се анализирати кроз анализу `сразмерности` сходно чл. 10. ст. 2 Конвенције. Наиме, утицај јавно изражених ставова на приватном сајту мора бити сразмеран величини публике до које би могао допрети“ (12). Европски суд за људска права (ЕСЉП), заправо, изричито каже да није исто да ли је неки исказ саопштен „на онлајн сајту с малом читалачком публиком или на мејнстрим, веома посећеним интернет страницама“ (овде §79). Рецимо, Димитријевићев чланак, од ког је све почело, прочитало је на његовом сајту до данас, значи за неких 40 месеци, укупно 6.231 човек. То се не може ни поредити с тим када би чланак, примера ради, био објављен на порталу Блица, који је само у једном месецу, у јуну 2021. имао 2.847.757 индивидуалних посетилаца. То је сразмерно читавих осам и по хиљада пута више! Јасно је да Димитријевићев инкриминисани текст уопште не задовољава критеријум „утицајности“ које поставља Европски суд за људска права. У пресуди се, такође, види настојање судије да утврди да ли су два Димитријевићева текста реално произвела ма какву дискриминацију. То питање постављено је и сведоку тужитеља, М.К, члану НВО „Да се зна“. М.К. је, према пресуди, дао следећу изјаву: „Ја сматрам да овакви текстови генерално имају лошег ефекта на друштво у целини (…). У друштву увек постоје снаге које желе да умање достигнути ниво људских права. Оваквим текстовима се нормализује деловање које има за циљ умањење достигнутих нивоа људских права. (…) Због овог текста нисам лично имао проблема, али сам у прошлости као геј мушкарац имао много проблема због сличних ставова које има тужени. Прошао сам кроз малтретирања у школи. (…) Није ми познато да се неко нашао пред судом због акта насиља изазваног писањем туженог“ (9; 10). Као што се види, сведок тужбе је потврдио да Димитријевићев текст није био узрочник некакве одређене и познате дискриминације или насиља, већ да се све своди на сумњичење да је такво мишљење потенцијално опасно. По процени тужитељске стране, Димитријевићево становиште може да доведе до дискриминације или насиља, али – на терену фактицитета, не постоје докази за то, постоји само сумња у могућност. Наравно да то не може бити довољно за осуду. Како Димитријевића и даље судски прогоне И тако долазимо до онога што се сад дешава. Незадовона пресудом, НВО Да се зна жалила се, 21. јуна 2021, Апелационом суду у Београду. У жалби се, најпре, наводи да је Димитријевић „активно“ радио на „изношењу екстремних ставова у вези са ЛГБТ лицима“ (стр. 3), будући да он „своје ставове шири јавно у смислу да их прихвати што већи број људи“, те да је његов „циљ анимирање што шире јавности“ (3), пошто „жели да његови ставови буду прихваћени од стране већине у друштву“ (4). О, каква дрскост! Димитријевићев сајт, каже се даље у тужби, није приватни, јер су „сви садржаји на том сајту јавно доступни свим лицима“, а „сајт служи управо за ширење идеја и ставова које тужени износи и у спорним текстовима“ (3). Штавише, на Димитријевићевом сајту се „великим бројем објављених текстова и књига, као и предметним текстовима, вређају ЛГБТ лица“ (4), а „постоји и посебна опасност јавно објављеног садржаја који се без контроле лако и даље преноси, те је један од текстова“, ужаснута је ова НВО, „пренет и на порталу Стање ствари“ (4). Стога се тужитељи питају „да ли је суд желео да каже да тужени на интернет страници која је свима доступна може да објављује било шта, и то без икаквих правних последица само зато што је реч о интернет страници коју сам уређује и коју поседује?“ (5; све је изворно наглашавање). У том смислу, НВО Да се зна одбија да прихвати аргумент из пресуде да Димитријевић никог није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст (тзв. заробљена публика), тврдећи да „онда нико никад не би могао одговарати за јавно изнету реч у медијима и на порталима – јер, читалац може одлучити да ли ће посетити одређени портал, да ли ће угасити телевизор, да ли ће купити новине итд“ (5). Ова НВО случај Вајделанд тумачи тако да је том приликом, наводно, „суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва, могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или на друга кривична дела“ (6). Такође, НВО Да се зна указује да је Димитријевић гимназијски професор, те да је „сасвим извесно да његов лик и дело прате и његови ученици, посебно на интернету“ (4). „Замислимо да ученик туженог, како се и очекује, прати лик и дело свог професора, (…) и да је тај ученик одрастао у систему вредности у ком је породица јако битна“, те да је „кренуо да чита текст У одбрану природне породице“, што значи да је „тај ученик бирајући да прочита текст о породици изабрао да прочита и екстремне ставове о ЛГБТ особама“. То је „неприхватљиво“ јер би се тиме „одговорност за ширење предрасуда пребацила на јавно мнење“ – то јест на ученика – „док би изостала одговорност оних који шире предрасуде“ – то јест професора Димитријевића (5). На крају своје жалбе ова НВО се с висине обраћа суду, питајући се „да ли је суд уопште прочитао предметне текстове и у ком смислу сматра да је прихватљиво на тај начин релативизовати предмет спора и ставити у `исти кош` хетеросексулане особе, као већинске у друштву, и ЛГБТ особе, које припадају једној од најугроженијих мањинских група у друштву“ (6-7). „Нису јасни наводи суда да суд не може да заобиђе чињеницу да у сваком друштву постоји одређени број људи који имају традиционалне, конвенционалне и крајње ригидне ставове (…), те да треба имати у виду да је тужени лице традиционалних уверења“. „Могло би се закључити да је суд заузео став (…) да му је из тог разлога дозвољено да вређа ЛГБТ лица и да шири јавно ставове којима се за та лица подстиче непријатељско окружење и шире предрасуде“ (7), ишчуђава се ова НВО. Слобода уверења и говора јесте европска вредност, али „историја нас учи о опасностима толерисања злоупотребе слободе говора и изражавања, јер дискриминаторни говор управо представља прекорачење, злоупотребу те слободе“. Отуда је, тврди Да се зна, „веома важно санкционисати дискриминаторни говор, при томе јасно указујући где престаје слобода говора, а где почиње дискриминација“ (9). Ову тужбу НВО завршава правим покличем против слободе мишљења, позивајући се на разлог „погрешног“ мишљења: „Доношење закључака дедукцијом и на основама опште признатих и прихваћених начела и моралних норми погрешно интерпретираних у циљу стварања пројектоване слике и жељеног ефекта, могу бити веома опасни, како за појединце тако и за друштво у целини“ (19). Зашто ће, ако је правде, Димитријевић да победи Готово је симпатично колико су НВО тужитељи простодушни у својој намери да забране свако другачије мишљење само уколико испуњава један једини услов – да га они оцењују као „погрешно“, „увредљиво“ и „дискриминишуће“. У модерном и цивилизованом друштву ниједна група не може имати ту врсту привилегије да одређује које је мишљење дозвољено, а које не. Слобода мишљења и изражавања је, када смо већ код европских вредности, изричито зајамчена чл. 10 Европске конвенције о људским правима, а Европски суд за људска права, као званични правни интерпретатор конвенције, јасно одређује услове под којима се може ограничити право на слободу изношења мишљења (захваљујем се Браниславу Ристивојевићу што ме је снабдео грађом из које сам схватио логику ЕСЉП). Дакле, да би се неко мишљење ограничило потребно је, сматра ЕСЉП (овде §61-66), да се стекну три кумулативна услова (значи сва три истовремено): да је инкриминисана изјава вулгарно увредљива; да је намера изјаве позив на насиље; и да је изјава дата у напетом социјалном контексту, када је разумно претпоставити да позив на насиље може директно да изазове насиље. Ad 1. Што се тиче првог, Суд сматра да „употреба вулгарних фраза сама по себи није одлучујућа у оцени да ли је на делу увредљиво изражавање (offensive expression), зато што (таква употреба – С. А) може да служи и у чисто стилистичке сврхе; за Суд стил представља део комуникације као облик изражавања, те је као такав заштићен једнако колико и садржина идеја и информација које се налазе у самој изјави“ (овде §68). Употреба вулгарности, наравно, код критиковане стране често рађа осећај увређености, али „иако су таква осећања разумљива, она сама по себи нису довољна да би се ограничила слобода изражавања; тек пажљивим испитивањем контекста у којем су употребљене увредљиве речи, може да се направи смислена разлика између шокантног и увредљивог језика, али који је заштићен чл. 10 Конвенције, и оног који се не може толерисати у демократском друштву“ (овде §69; моје истицање). Ad 2. Други услов тиче се намере изјаве (овде §65), где је, по Суду, од одлучујућег значаја „да ли текст, и поред својих заразних речи, (не)охрабрује на употребу насиља“, што је „есенцијални фактор у разматрању“ (овде §36). У чланку, дакле, морају бити јасно идентификована она места у којима се публика „охрабрује на употребу насиља“, уколико се он жели подвргнути ограничењима, у супротном овај услов не сматра се испуњеним. Ad 3. Трећи услов, према мишљењу Суда, тиче се социјалног контекста, који је морао да буде такав „да је општа безбедносна ситуација у том крају била напета, или да је било сукоба или нереда, или да су постојале (…) било које друге посебне околности у којима би дотичне изјаве могле произвести непосредне незаконите радње“ (imminent unlawful actions), укључив и „изложеност стварним претњама физичким насиљем“ (овде §78). Димитријевићев текст можда је увредио чланове неке групе, али да би његова слобода изражавања била ограничена, тај текст је морао, осим увређености НВО Да се зна (услов 1) да садржи и позиве на насиље (услов 2), и, уз то, да је објављен у експлозивној друштвеној атмосфери, када он реално може да узрокује акте насиља (услов 3). Димитријевић ни експлицитно ни имплицитно није позивао на насиље (услов 2) – то, уосталом, кажу и сами тужитељи будући да се, подучени од Поверенице, позивају на случај Вајделанд. Али, првостепени суд је јасно уочио смисао Вајделанд-изузетка: он подразумева затворену публику, а код Димитријевића тога на делу није било. Или да то јасно кажемо нашим НВО тоталитаристима: „Да, Димитријевић на свом сајту може, ма колико то тешко било прихватљиво ауторитарном уму, да пише и објављује буквално шта му падне на памет и дословно шта год пожели, само ако у напетим друштвеним околностима (услов 3) не позива на насиље (услов 2)“. А што се тиче услова 3, можемо се запитати о каквој се „екплозивној“ атмосфери може говорити у Србији данас, барем када је реч о ЛГБТ питању, ако знамо да се од 2014. уредно и без изгреда одржавају геј параде, као и то да је отворено геј политичарка 2016. постала најпре министарка, а већ 2017. и премијерка српске владе? И каква је то, уопште, „угрожена група“ чија је чланица ни мање ни више него на врху извршне власти? Европски суд за људска права, такође, јасно каже да ако је реч о „тексту који је аналитичке природе и који не садржи ниједан одломак који би могао бити описан као позив на насиље“, а „без обзира колико је непријатан и неприхватљив“ за било кога – постоји „право јавности да буде информисана на другачији начин о ситуацији“ (овде §52). Суд сматра да „када је реч о чл. 10. ст. 2 Конвенције, има врло мало простора за ограничавање слободе говора када су у питању политички говор или дебата о питањима која су од јавног интереса“ (овде 58). Димитријевићеви чланци били су управо то – аналитичке расправе о питањима од општег значаја, без позивања на насиље, те они апсолутно не смеју бити основ за било какав судски прогон – а судски прогон увек је и државни прогон. Терет Владин, терет наш Запрепастио сам се када сам видео како НВО Да се зна од Димитријевића, само за састављање последње тужбе против њега, тражи да јој још и исплати 60.000 динара. А цела та тужба школски је пример апела против слободе мишљења. Димитријевић ће, дакле, још имати и да новачно награди своје тужитеље што му ускраћују слободу да убудуће пише и говори оно што мисли о ЛГБТ питању?! Сама идеја да ће Димитријевићу ем бити узета слобода говора, ем ће за то још морати и да плати, баш звучи некако перверзно. Али, Димитријевић сада ратује за све нас. Изгуби ли, и ми долазимо на ред. Већ сама чињеница да је читалац овај текст прочитао до овог места, охрабрујућа је. И то је део отпора, и то је део помоћи. Ово је као у филму – појединац против система. А ми, ево, помажемо: ја који сам ово написао, сајт који је ово објавио, ви који сте ово прочитали… Помоћи ћемо и друго, кад затреба. А Владе ће и даље ћутке подносити да га НВО активисти туже, Повереница опомиње, а суд позива на саслушање… Вући ће ону торбу с књигама од Чачка до Београда, и назад… Молиће се за све нас, за цео свет, чак и за своје непријатеље… Али, колико год га кињили, свагда ће, тихо и чврсто, остати при свом: „Ипак је неприродна“! ... (Искра, 06. 07. 2021)