Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'старац'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Стојте у једном духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27). Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава Његова мука и патња постаје наша; да сaстрадавамо као што он састрадава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање. Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио. Колико ли је само проблема решено и колико ли је грехова избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку? Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога - желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3). То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/search/label/Старац Порфирије
  2. Јуче ујутру рано се упокојио у Господу старац Данило Катунакијски, један од најпоштованијих светогорских стараца нашег времена. Старац је био духовни унук и имењак Светог Данила Катунакијског, кога је Цариградска Патријаршија прогласила светим у марту 2020. године. Старац Данило је рођен у Палеохорију, Кавала, Грчка, 1931. године. Придружио се Атонском братству Светог Данила, у малом скиту Свете Ане 1949. године, а замонашио се 1952. Учио је византијско појање од своје сабраће стараца и често су певали на великим славама широм Свете Горе и шире. Био је и врсни иконописац и лекар. Нека му је вечан спомен! https://mitropolija.com/2022/10/22/starac-danilo-katunakijski-se-upokojio-u-gospodu/
  3. Као свештеник, Старац је прихватио позив старца Јосифа да служи у Светом Василију. Након литургије тражио је да му исповеди своје помисли. Договорили се за неко вече. Попео се до Светог Василија, сео на један зидић испред мале гостопримнице (архондарики[1]), док му се под ногама простирала тајновитост дивље ноћне природе, молио се до поноћи, чекајући да старац Јосиф заврши своју молитву. „Читавих пет сати“, говорио је касније Старац, „нису престајале да ми теку сузе из очију“. У истом тренутку Старац Јосиф размишљао је, преплављен помислима малодушности: „Шта ми треба да се бавим оцем Јефремом? И он ће бити као и сви остали!“. Коначно је послао оца Атанасија, свога брата, да га позове. Старац му је исповедио три случаја врховних духовних стања[2] које је доживео. Кад је завршио, рече старац Јосиф одлучно: „Ти си тражио мене, а ја тебе.“ И тако отпоче један однос дубоке духовности. Старац је, од тад па надаље, називао старца Јосифа својим старцем. И признавао је: „Ниједног човека на овом свету нисам толико волео и бојао се.“ Поче редовно да долази у Светог Василија да би служио Литургију код старца. Сваког уторка, четвртка, суботе и недеље око поноћи, окачио би о свој појас малу светиљку на уље, и са штапом у десној, а бројаницом у левој руци, успињао би се пола сата до Светог Василија. Напустио је молитве које је сам изабрао да би се налазио у духовној будности и почео је да упражњава срчану молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Уз ову молитву је држао и службе, како га је поучио учитељ. (Тако су га сви називали из поштовања.) Отац Никифор није имао ништа против, и драговољно га је слао учитељу. Програм старца Јосифа је отприлике био следећи: ручали би и одспавали три сата до заласка сунца. Тада би, уз припомоћ једне кафе, отпочињали бденије са бројаницама које би трајало до поноћи. У поноћ би отпочињали Свету Литургију у малом храму. Како су то заиста биле дивне Литургије! Како их се Старац сећао са ганућем! Након Литургије би се одмарали док не сване, да би отпочели рукодеље од кога су се издржавали. Тај типик је старац Јосиф чувао као зеницу ока. Нипошто није прихватао његово нарушавање зато што је последица била нарушавање молитве. Чак би након ручка затварао капију и није прихватао ниједног посетиоца. Требало је да се одмори да би био спреман за ноћно бденије. Повикао је неком закаснелом посетиоцу: „И да си анђео, у ово те време не примам“. Говорио је Старац: „Провео сам два месеца поред старца Јосифа и открио сам благодат. Једно вече се молио стојећи у својој келији. У трену ми се учини да се отворио зид наспрам мене, и видех да ми се приближавају три лика. Моја душа рашири сe и загрли се са средишњим. Оно шта сам осетио не може да се искаже. Мој ми је духовни осећај говорио да је то био Христос у пратњи два анђела. Чим сам дошао себи, узео сам свој фењер и кренуо ка Светом Василију. На путу су ми душу опколили демони. Обузели су ме страх и ужас. Коначно стигох, у агонији и задихан, у Светог Василија. Рекох оцу Атанасију: „Обавести одмах старца да желим хитно да га сретнем!“ Одмах ме је примио. Сео сам. Шта ти је?“ рече ми. „Сачекај, старче, да мало дођем себи и испричаћу ти“. Испричах му шта ми се десило. Старац устаде, загрли ме и прерадостан рече: „То је, чедо моје, прва степеница. То је благодат. Од сада па надаље ће бити другачија духовна одежда, другачији хоризонти, другачија духовна храна, друге те молитве чекају. То многи монаси годинама чекају и мало је њих који то доживе. А теби је Бог то тако брзо подарио!“ Једном када је отишао до Светог Василија да посети старца Јосифа, пронашао га је у стању радосне молитве. Он му загрли главу, привуче је себи на груди и настави да се моли. (Тако је обичавао да се моли за своја чеда.) Као да се налазио у екстази. – Старче, зар ћеш сам да поједеш колач? прошапута отац Јефрем желећи да окуси оно што је кушала душа старца Јосифа. Али је осетио као знак да заћути благо стезање загрљаја старца. Убрзо старац дође себи, прекиде молитву, слатко уздахну и рече: „Чедо моје, немаш само чистоту душе, поседујеш чедност.“ То је видео у својој молитви. https://svetosavlje.org/starac-jefrem-katunakijski/9/
  4. Свети Дух је један, али има мноштво благодатних дарова, Није један овде, а други тамо. Није, дух хаоса него љубави и мира. Кад се духовни људи међусобно нападају значи да се налазе под утицајем многих других духова који немају ништа.заједничко са јединим Светим Духом. Некада је Свети Дух просветљавао и диктирао у Перо. Велика ствар! Данас не налази предуслове.да би сишао. Чак је и Вавилон у Старом Завету био невин у односу на данашње стање. Тражио си, на пример, глину, донели су ти сламу. Данас имамо Вавилон са страстима. Тражиш глину, а они ти баце циглу у главу. Али ако човек искључи себе из сваког свог деловања и одсече своју вољу, онда ради исправно и свакако ће добити божанско просветљење, и то ће између њега и Бога створити дух међусобног општења. Јер, кад човек одбацује своја поимања, тиме ослобађа простор, у себи за божанска поимања. Човек треба да стекне духовно чуло да би добио божанско просветљење. То је изузетно важно, како би људи схватили неке ствари. Нарочито нас у наше време околности на то нагоне. Видите и у Малој Азији, онда, у она тешка времена, ситуација их је принудила, па су стекли нарочите способности. Могли су двојица Грка да буду међу Јерменима и Турцима и да се међусобно споразумеју, а да ни Јермени, ни Турци ништа не примете. То је један разлог више, имајући у виду у каквој ситуацији данас живимо, што је неопходно да се духовни људи међусобно разумеју. Доћи ће тешка времена. Морамо да се узмемо у памет. Ако се не узмемо у памет и ако не будемо Богом просветљени, онда ће у свакој ситуацији свако да нам заповеда како треба да се понашамо. Немојте чекати да вам све буде речено. Неке ствари треба саме да схватите, да вам нико ништа не каже. Сећам се једном смо у Коници, пре него што сам отишао у војску, сазнали да долазе устаници. Било нас је четворица – тројица су били муслимани – па смо се сакрили у једну турску кућу на периферији града. Један дечачић од пет година разумео је ситуацију, па нам рече: „Идите у куј’ну, а ја ћу изаћи напоје.“ Уђосмо у кухињу, изађосмо на задњи улаз и стигосмо да се сакријемо у неку оставу. Дечачић изађе пред кућу и рече устаницима да у кући нема никога, па одоше. Детенце од пет година, ето толицко, још не зна ни да говори, а тако се разумно понело! Жива ватра! Видиш га како прима све утиске, како воли. А да је на његовом месту био неко старији, могло се догодити да учини зло само због непромишљености. Ми, који смо крштени, миропомазани, који читамо и изучавамо Јеванђеље, не смемо да заостајемо у развоју. Ви треба да летите, да имате „по шест крила, наоколо и изнутра пуна очију“ да не мирујете ни дању ни ноћу „говорећи: Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ!“ (Отк. 4, 8). https://svetosavlje.org/cuvajte-dusu/258/
  5. Чудесна личност Старца Никодима Калијанакиса извире из његовог преданог служења Богу и човеку. Рођен 1926 године од благочестивих родитеља у селу Крусону код Ираклија на острву Криту добива име Емануил. Од малих ногу био је посвећен богослужењима и изучавању Житија Светих. Под утицајем монашких житија одлучује да и сам постане монах и врло млад уочи празника Силаска Духа Светог на апостоле, напушта овосветски живот и посвећује се уском монашком путу. Млади искушеник Емануил тражећи духовни мир бива замонашен у Манастиру Светог Антонија Врондисију, где је добио име Никодим у част на Светог Никодима Светогорца. Убрзо по благослову надлежног Митрополита наставља свој монашки подвиг у Манастиру Богородице Путеводитељке Кудума. Тадашњи Митрополит Аркадије г. Тимотеј видећи духовну зрелост младог монаха рукополаже га за јерођакона и јеромонаха истовремено, дајући му благослов да буде духовник. Млади јеромонах Никодим био је неуморан у монашким подвизима и у свештеничком служењу. Знао је читаве ноћи да проводи у молитви, уз врло мало сна, да би одмах изјутра служио јутарњу службу и Свету литургију. Као такав био је мио како Богу тако и братији и свим поклоницима који су долазили у Манастир Богородице Путеводитељке Кудума. Због свога подвига, а надасве смирења, бива изабран за игумана Свештене обитељи Богородице Кудумљанске. Једном приликом монаси су га видели ноћу у цркви како прича са самом Богомајком, али смирени Старац Никодим то никада није хтио признати. Управо због свога смирења Бог га је обдарио многим даровима тако да је својим молитвама лечио болесне и демонима поседнуте. Тако, када је због горде помисли ушао демон у тада неискусног монаха Софронија, а сада Светог Старца Евменија Саридакиса из болнице за Инфективне болести у Светој Варвари Атини, доведоше га до Манастира Богородице Кудумљанске код Старца Никодима који је својим смирењем и молитвом изагнао демона из оца Евменија, тадашњег монаха Софронија. Бежећи од људске славе Старац Никодим одлучује да напусти не само Богородичин Манастир Кудума него и сам Крит бежећи у врт Мајке Божије на Свету Гору. Долазећи на Атос 1963. године испрва се настањује у Келији Светих архангела која припада Манастиру Кутлумушу. Глас о доласку познатог духовника Старца Никодима није се могао тек тако лако сакрити, тако да ускоро постаје исповедник и духовник многих светогорских монаха, а један од њих који је долазио на исповест био је и Свети Старац Пајсије Светогорац. Био је благословен Старац, строг према себи и благ према другима, незлобив, несреброљубив, милосрдан, дарежљив и дуготрпељив, сведочи отац Мојсије Светогорац, који га је упознао и описао његово житије у тритомном делу „Велики Старечник врлинских светогораца двадесетог века“. Када су поклоници тражили неки савет од Старца Никодима он им је у смирењу одговорао да „имате више љубави за Бога и човека јер су то два крила којима летимо ка небесима. На тим двема заповестима, као што је рекао Христос, почива сав Закон и Пророци. Да се упале наша срца од љубављу ка Богу и нека се наше очи испуне састрадалним сузама за нашу браћу, јер смо сви створени по лику и обличју Божијем.“ Због болести напушта Свету Гору и прво се упућује на лечењу у Солун, а потом на острво Крит где су се о њему бринуле монахиње у Манастиру Свете Ирине у родном старчевом месту Крусонос. Ту је до свога упокојења боравио служећи Свете литургије и непрестано се молећи за сав род људски да би у миру предао своју освећену душу у руке Животодавца Господа нашег Исуса Христа. Заупокојена служба одслужена је у Манастиру Свете Ирине 1986. године и на манастирском гробљу сахрањен са једноставним крстом и натписом на њему Јеромонах Никодим Калијанакис. Иако непознат већини у роду људском ипак пред Богом препознат као верни слуга Господњи који је читав живот провео у непрестаном подвигу и састрадавању за ближње Старац јеромонах Никодим данас се са Небеса још усрдније моли за спас свог рода људског славећи са свима Светима једног истинитог Бога, Оца, Сина и Духа Светог, Тројицу једносушну и нераздељиву. Архимандрит мр. Евсевије Меанџија https://mitropolija.com/2022/08/24/starac-nikodim-kalijanakis/
  6. Свети синод Васељенске патријаршије додао је два нова светитеља у календар празника на заседању јуче, 14. јуна. Новомученика Ананију (Лампарда), митрополита лакедемонског (+1764) кога је претходно локално канонизовао митрополит Спарте Јевстатије, који је потом његово име предао Цариграду на универзално признање, преноси Мистагогија. Његова званична канонизација дочекана је са великом радошћу у светим митрополијама Монемвасији, Спарти, Гортиносу и Мегалополису. Цариград је канонизовао и старца Весариона Агатонског, који се упокојио 22. јануара 1991. године. Материјали за његову канонизацију достављени су Синоду Цркве Грчке у јануару 2019. године, а затим су послати у Цариград. „У ово време по целој Митрополији нашој радосно звоне звона наших светих манастира и светих цркава! Али изнад свега, радосно звоне звона свих наших срца и низ наше очи теку сузе захвалности и славословља“, написао је митрополит Фтиотидски Симеон у најави канонизације. Свети свештеномученик Ананија, у свету познат као Анастасије, рођен је почетком осамнаестог века од племенитих и имућних родитеља. Његов отац, Теофил, био је рођак породице Лампардопулос (Лампардес), а мајка му је била ћерка Синтиха из Визикија у Гортинији. Ананија је учио у школи Димитсана у манастиру Философу, где се вероватно замонашио и узео име Ананија, а касније 1741. постао епископ Карјуполиса у Манију. Године 1747. унапређен је у митрополита димитсанског, а фебруара 1750. постављен је за митрополита лакедемонског. 1755. написао је посебну дисертацију о Спарти и њеној митрополији. Одликовао се својим образовањем, високим знањем, чврстим и непоколебљивим црквеним карактером, добротом и човекољубљем. Грци су га веома поштовали, али је плашио Турке. Због тога је постао претставник свих вођа Мореје. Подржавао је национални елемент. Током пролећа, лета и делом јесени боравио је у Димитсани, где је саградио аквадукт, објединио годишње порезе чувене школе Философског манастира и обновио у Мистри велелепни митрополијски храм. Али моћ митрополита Ананије је ишла даље од Пелопонеза, јер је имао чврсте везе са Јерусалимском и Александријском патријаршијом, а на васељенском престолу у Цариграду био је патријарх Кирил Каракалос, који је био љубитељ Русије и непријатељ Латина. Када је патријарх Кирил био прогнан, дошао је са Синаја у Димитсану где је са митрополитом Ананијом почео да се бори за ослобођење народа и оснива школе. Године 1762. митрополит Ананије је послат у Цариград да стане пред великог везира и опише му недаће на Пелопонезу. Тако је успео да сачува Мора Валеси и заштити хришћане. У то време, на иницијативу светитеља, подигнута је велика зграда за школу Димитсана, где су се окупљали сиромашни ђаци из целог Пелопонеза. У жељи да ослабе Отоманско царство и успоставе проруску независну грчку државу, руски емисари Катарине Велике били су послани у Мани средином 1760-их да склопе пакт са најјачим локалним војсковођама, а у исто време и значајним Грцима. Они су се виђали са разним руским посланицима, расправљајући о плановима за ослобођење Грчке. На чувеном сабору, који је одржан у Каламати, Ананија је дао благослов за побуну. Свети Ананија се после овога посаветовао са капетанима и челницима Пелопонеза и Манија, као и са председницима и поглаварима провинција три острва Хидра, Спецес и Псари, за ослобођење своје отаџбине. Бригом и трошком светитеља основана су два млина у Димитсани. Због тога је митрополит Ананије оптужен да је у завери са Русима против Турака. Многи су тражили оружани отпор да помогну Светитељу, али је он предлагао да се сам преда како Турци не би помислили да постоји организован покрет. Након причешћа предао се војницима, који су га ухапсили. Свети Ананија је клекнуо, и са невероватном вољом рекао је џелату да га удари. Крв му је текла са обезглављене главе и обојила западна врата Мистре . То се догодило 15. априла 1764. године. Турци су свето тело свештеномученика извукли на средину улице где је остављено три дана несахрањено. Чим су Турци отишли, хришћани су узели тело и часно га сахранили. У међувремену, обезглављена глава Светитеља донета је везиру. *** Архимандрит Висарион рођен је у Петалидију у Месинији 1908. године, у крштењу је добио име Андреј. Са 18 година отишао је у Каламату где се сусрео са духовним људима и одлучио да ступи у свештенство. Замонашио се са именом Висарион, затим рукоположен за ђакона, а потом и свештеника. о. Висарион је стекао дубоку теолошку обуку кроз проучавање Светог писма и других светих текстова Цркве. Године 1935. отишао је у Кардицу на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита Језекиља, где се посветио активности човекољубља. Године 1955. одлази у манастир Ататон у Фтиотиди, где се бави духовним препородом манастира. Сваког понедељка и уторка ишао је у болнице у Ламији да обиђе и утеши болесне и саслуша њихове исповести. Својом харизматичном личношћу и љубављу према људима успео је да утеши уморне душе. Старац Васарион је уснуо у Господу у Атини 22. јануара 1991. Његове мошти су откривене као нетљене 3. марта 2006. године. https://mitropolija.com/2022/06/17/kanonizovani-grcki-svestenomucenik-ananija-i-starac-vesarion/
  7. “Што долазите код мене да тражите савете кад код вас на Лезбосу имате великог духовника оца Фотија“, говорио је Свети старац Пајсије поклоницима који су долазили са острва Лезбоса . Чувени Старац Фотије Јуродиви био је несвакидашња личност који је својим подвижничким животом пројавио Јеванђеље Христово у пракси непрестано славећи велико име Свете Тројице. Старац Фотије Јуродиви тешким подвигом јуродивости био је несхваћен од многих људи, али истовремено је задобио љубав и поштовање од свих оних који су видећи његов подвиг препознали човека Божијег како је говорио за њега блаженопочивши Архиепископ атински и све Јеладе г. Серафим. Животно путешествије од сто година Старца Фотија Јуродивог започео је на благословеном острву Светог Архангела Михаила Лезбосу где је рођен 5. јануара 1913. године од благочестивих родитеља Димитрија и Марије Сардели у селу Памфила које се налази недалеко од престонице острва града Митилине. На Светом крштењу добио је име Панајотис у част Богородице (Панагија) од својих родитеља, које је изгубио у својој петој години оставши заједно са својом трогодишњом сестром Маријом сироче. Одгој двоје малих сирочића преузела је тетка Мариго која им није подарила неопходну пажњу тако да је мали Панајотис од тада већ почео да ради у продавници намештаја. Ипак Бог га није оставио без духовне утехе и хришћанског одгоја већ га је упутио монахињи Елпиди која га је научила да се моли и која га је упутила ка Светој Гори, након што је чуо у парохијској цркви надахнути беседу једног путујућег свештеника беседника који је говорио о „божанској љубави“. Рањен „божанском љубављу“ са свега тринаест година упућује се на Свету Гору и читаво време ка Светој Гори га руководи једна жена у црном која га чак и на самој Светој Гори не оставља него га упућује ка једној келији на Провати где су живели два монаха родом са острва Лезбоса. Задњих дана свога живота признао је своме духовном чеду оцу Теофану, игуману Манастира Светог Николе на Метеорима да је та жена у црном која га је руководила била сама Пресвета Богородица. Све до своје осамнаесте године остаје у послушању доста строгим старцима, а затим се удаљује у Манастир Велику Лавру. У манастиру Велика Лавра, који је настарији светогорски манастир и први у светогорским диптисма, млади Панајотис био је у послушању ученом јеромонаху о. Павлу Павлидису (1885-1980) који је био по звању лекар хирург. На чину монашења у расу добио је монашко име Давид, да би после пар година био замонашен у чин велике схиме, добивши име Фотије у част на Патријарха цариградског Светог Фотија Великог. Због свога врлинског живота на предлог Већа стараца манастира Велике Лавре бива рукоположен за јерођакона (1936) и јеромонаха (1944) од стране Митрополита милитупољског Јеротеја. У манастиру Велике Лавре био је на разним послушањима, у винограду, у пекари, у гостопримници, црквењак, рибар и на крају секретар манастира због дара калиграфије. Највеће дар који долази кроз послушање је дар непрестане молитве који је добио због свог беспоговорног послушања својим старцима. Старац Фотије имао је велики благослов да за свога духовнога оца има облагодаћеног Стараца Тихона Руса, који је био духовник и Светом старцу Пајсију. За Старца Тихона говорио је јуродиви Старц Фотије: „ Нисам срео за време мога живота Старца са толиким великим даром расуђивања као оца Тихона којем сам служио као послушник, а касније му је био у послушању отац Пајсије.“ Велики благослов за оца Фотија био је и познанство са Светим старцем Силуаном и Светим старцем Софронијем, који му је постао и духовник. Свети старац Силуана посаветова га је да: „мора да воли своје ближње, да састрадава са њима, да се моли за њих лијући своју крв за њих!“ Велика је била љубав Старца Фотија према своме острву Лезбосу, тако да је за време свога двадесетогодишњег боравка на Светој Гори истраживао у светогорским библиотекама житија светогорских отаца родом са Лезбоса и житија деце новомученика са острва Лезбоса. Када је скупио доста грађе за њихова житија наручио је и њихову иконуа, а потоње да се живопишу на фрескама у Цркви Светог новомоученика Луке у Памфили, коју је сам подигао у своме родном селу. Након завршетка Другог светског рата због недостатка свештенства 1950. године бива позван од Митрополита Митилине Јакова I (1925-1958) да опслужује парохију Светог Антонија у селу Тригона, где бива све до свога одласка у пензију 1992. године. Са благословом манастира Велике Лавре, јеромонах Фотије одлази са Свете Горе да опслужује верни православни јелински народ на острву Лезбосу, али до свога упокојења остаје члан братства манастира Велике Лавре и зато се назива отац Фотије Лавриотски. Одлазак са Свете Горе, отац Фотије је назвао својом „Одисејом“! Наиме, вративши се духовно богат са Свете Горе, отац Фотије је одлучио да настави свој монашки подвиг кроз несвакидашњи подвиг јуродства. Није желео да га хвале и поштују као Светогорца који долази из најзначајнијег светогорског манастира Велике Лавре и као ученика великих духовних отаца као Старца Тихона, Силуна Атонског и оца Софоронија. Иако је био ван Свете Горе и окружен парохијским обавезама ипак никада није запоставио монашка правила и црквена богослужења која је испуњавао са схоластичком тачношћу. Сваку среду и петак, као и понедељак (дан анђела који посте монаси), постио је строго на води, а дневно је могао и до шездесет пута да отпева у себи Акатист Пресветој Богородици који је знао наизуст. С обзиром да је био јеромонах по црквеном Уставу Јеладске цркве бива постављен 1963. године за члана братства манастира Светог Јована Богослова Ипсилу на Лезбосу, притом настављајући да опслужује сеоску парохију Светог Антонија. Следеће године 1964. бива унапређен за архимандрита од стране Митрополита Митилине Јакова II са чијим благословом у своме селу Памфила подиже храм Светог новомученика Луке и обнавља гроб Светог новомученика Теодора Визанитијског. Увек у служби Цркве бивао је на разним послушањима, тако да је опслуживо једну годину парохију у селу Мелантио у области Килкиса, да би 1972. године служио у Манастиру Свете Катерине на Синају, а затим до 1975. године опслуживо је Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму. Следеће године опслуживао је парохију Светог Николе на острву Халки, по благослову васељенског Патријарха Атинагоре. Након завршетка послушања чредног свештеника на Халки, одлази у Русију на поклоњење Светињама, да би се затим обогаћен искуством послушања свештенослужитеља у Манастиру Свете Катерине на Синају, Јерусалиму и на Халки, вратио на острво Лесбос да служи у својој парохији Светог Антонија Тригона у Памфили све до свога одласка у пензију. Биће запамћена његова љубав према свима људима ма где год да је служио. Због његове простодушности и пожртвоване љубави вољели су га Арапи на Синају, као и Палестинци у Светој земљи, а од многих Турака, од којих су не мали број били тајни хришћани, био је изузетно цењен и поштован. Ма где год да се појавио јуродиви Старац Фотије својом необичном појавом пленио је срца већине људи око себе. Да већине, јер нису могли сви да га схвате и прихвате његов подвиг јуродства. Наиме, од момента када је изашао са Свете Горе Старац Фотије је јуродствовао на разне начине позивајући на тај начин све око себе на покајање, а истовремено чувајући се од пада у гордост и остале грехе. На себи је имао само један стари подрасник, без да носи испод себе панталоне и мајицу, као што се и уверио и турски граничар који је био затражио од оца Фотија да скине подрасник када је први пут ишао на поклоњење православним светињама у Турску. Тада је заједно са Митрополитом Митилине г. Јаковом II и групом поклоника ишао на поклоњење светињама у Ајвалију, одакле је био родом сам Митрополит Јаков II. Према турском закону само је васељенском Патријарху дозвољено да носи расу, тако да када је отац Фотије покушао да уђе у Турску са расом, турски граничар је затражио од оца Фотије да скине расу. Безазлен и увек послушан, отац Фотије је одмах скинуо расу, али је турски граничар одмах променио мишљење, затражиши да је одмах обуче јер испод подрасника отац Фотије је био потпуно наг, притом га пустивши да прође границу не тражећи ни пасоша од оца Фотија. Тај догађај постао је познат турској јавности тако да су тада писале турске вести да у Турској само два свештеника носе расу цариградски Патријарх и отац Фотије. Јуродиви Старац Фотије на ногама никада није носио ципеле већ је имао неке старе сандале, а ноћима је спавао по сокацима острва Лезбоса, бивајући попут Господа Исуса Христа који није имао где да главу склони. (Мт. 8, 20, Лк.9, 58) Купао се ноћу у мору или реци тако да се никад није „осећао“ на смрад него напротив читав је миомирисао иако сапун није користио. Тако једном приликом кад се купао у реци, наишла је једна жена која је носила оброк своме супругу на посао и када га је видела почела је да бежи и да виче „ђаво !“ Отац Фотије не имајући осећај за овоземаљске страсти и притом да је наг, одмах је потрчао за том женом, вичући и упорно је уверавајући као мало дете да није ђаво него отац Фотије. Због чистоте срца Старац Фотије је био је обдарен од Бога многим даровима, као што сведочи и Митрополит Митилине Јаков I када је идући из Митилне аутом за цркву у Плумари на вечерњу службу, успут срео оца Фотија. Видевши га, Митрополит Јаков је наредио своме ђакону да заустави ауто и да повезу оца Фотија до села где су ишли баш у његову цркву. Отац Фотије је одбио рекавши Митрополиту да Господ Исус Христос није ишао на колима, што је узнемирило Владику тако да су наставили према селу без оца Фотија. Међутим кад су стигли у село испред цркве, са осталим свештеницима чекао их је отац Фотије што је зачудило ђакона који је одмах рекао Митрополиту како је то могуће да је дошао овај ваш откачени свештеник када други ауто није прошао поред њих, а село је било удаљено сат времена од места где су срели оца Фотија. Митрополит Јаков је прокоментарисао да није луд него да је заиста свет отац Фотије, сведочи Митрополитов нећак, чувени професор Литургике солунског Богословског факултета, блаженопочивши Јован Фундулис. Наиме професор Јован Фундулис био је од првих који су препознали светост живота јуродивог Старца Фотија. Многе је личности оставио у недумици и зачуђене отац Фотије, а једна од њих је била и игуманија Манастира Свете Матроне на острву Идри, где је често долазио да служи отац Фотије. Једном приликом када их је посетио, намеравао је да иде на бдење на острву Спецес у Манастир Свете Фотине и Преподобне Јелисавете. Тада због велике буре нису ишли бродови, тако да је игуманија саопштила оцу Фотију да неће моћи ни он ни сестре ићи на манастирску славу на острво Спецес, нашто је он само одмахнуо руком. Изјутра је игуманија Манастира Свете Матроне позвала игуманију Свете Фотине и Преподобне Јелисавете да јој честита славу и да је пита ко је био од гостију и свештеника на манстирској слави. Кад је игуманија Свете Фотине, Старица Текла одговорила да је био отац Фотије, игуманија Свете Матроне остала је зачуђена рекавши да нису ишли бродови и да је управо видела оца Фотија у своме Манастиру. Обадве су остале зачуђене и у недумици! А кад је игуманија питала оца Фотија како је ишао на манастирску славу само је избегао да одговори правећи се јуродив и тиме се чувајући се од гордости. Приликом хиротније за Митрополита Митилине Јакова III на Литургији у атинском Митрополијском храму Благовести учествовао је и отац Фотије. За време Литургије, Архиепископ атински Серафим позвао га је да дође до њега и показујући га архијерејима са десне стране рекао им: „Погледајте оца Фотија, он верује у Христа!“, а затим показујући га архијерејима са леве стране нагласио: “ Видите ли овога малога (оца Фотија)? Он има у себи Бога!“ Блажене успомене Архиепископ атински Серафим гајио је велико поштовање и љубав према оцу Фотију тако да је врло често га примао у својој канцеларији у Архиепископији атинској, духовно се напајајући саветима оца Фотија. По сведочанствима оца Василија, старешине Цркве Светог Спириодна у Пиреју током посета његовој парохији, отац Фотије непрестано је наглашавао покајање бивајући притом сведок прозорљивости Старца Фотија. Наиме отац Фотије имао је дар од Бога да види ко на длану стање људских душа тако да је често говорио онима који су неисповеђени: „Ти да идеш да се исповедиш, душа ти је црна!“ Једном другом приликом посетивши своје духовно дете, секретара Митрополије Јерисоса, архимандрита ο. Хризостома Мајданос (данас Епископ у Александријској патријаршији), замолио га је да посете једнога свога острвљанина са Лесбоса који је живио на Халкидикију и који је постао Јеховин сведок. Након што су га нашли, отац Фотије је остао са њим у дугом разговору и на крају је успео да га исповеди и врати у православље. Након тога отац Фотије је сав сретан отишао, а потом није прошло ни пар дана, а бивши Јеховин сведок се упокојио у миру у православној вери, захваљујући оцу Фотију кога је Бог „обавестио“ о скорој земаљској кончини његовог острвљанина. Нажалост, другом приликом када је хитно одјурио из цркве са богослужења у своме родном селу, хитајући у оближњи град да исповеди једну жену која је деценијама била у секти Јеховних сведока, није било решености од стране те жене да се исповеди. На сва мољења оца Фотија који ју је умољавао испод прозора да сиђе и да се исповеди одговор је био негативан уз претњу да ће позвати полицију. Сав тужан отац Фотије је напустио ту жену, а није прошло ни пола сата а та несрећна жена је умрла непокајана и неисповеђена. Захваљујући професору Јовану Фундулицу садашњи старешина Цркве Светог Елевфтерија општина Ахарнон у Атини, протопрезвитер др.Темистоклис Христодулу започео је да скупља материјал за књигу о оцу Фотију. Једно јутро завршавајући материјал за књигу забринуто се замислио ко ће да му изврши цензуру књиге, да види да ли су заиста веродостојни подаци о оцу Фотију. И одједном, гле за дивно чудо улази у његову канцеларију сам отац Фотије и на велико зачуђење оца Темисоклиса почиње да му даје наредбу да чита оно што је досад написао и да му испаравља текст, да би му на крају рекао да има благослов да објави књигу, али тек кад се упокоји. Другом приликом сведочи отац Темистоклис дошао је у његов Храм Светог Елефтерија, отац Фотије први петак месеца октобра са монашком торбом пуном икона. Тог првог петка месеца октобра сваке године почиње веронаука за младе, тако да отац Темистоклис није имао времена да угости оца Фотија. Међутим, отац Фотије му је одговорио да је дошао управо због веронауке да каже пар речи деци о православној вери и да им да један дар. Отац Темистоклис се врло обрадовао и повео оца Фотија у доњи део храма, где се одржавају часови веронауке као и духовни семинари. На крају часа веронауке, отац Фотије поделио је из своје торбе иконе свим учесницима, притом давши сваком ђаку икону светитеља чије име носи, иако никада пре није видио ту децу, нити му је ишта о њима рекао отац Темистоклис, који га је после зачуђен питао како је знао колико деце има и како је знао њихова имена. Наравно, одговор никад није добио. Обдареним великим даровима од Бога попут прозорљивости, лечењем болесних и ђавоиманих, премештањем са једног дела земље на други без да користи било који вид транспорта, отац Фотије је био велико обитавалиште Духа Светог који је све те дарове скривао јуродивошћу често бивајући несхваћен и презрен од многих па и од свештених лица. Главна врлина која га је красила и чувала од пада у гордост била је смирење. Наиме, увек је сматрао себе последњим не тражећи од људи похвале и части него у скривености свога срца непрестано је славио Бога молећи се за сав род људски, а поготово за своје парохијане на острву Лезбосу. Од момента када је сазнао да је болестан од рака, одлучио је да до свога упокојења не куша више ни кап уља у јелу. Иако је било врло строг према себи, према другима био је благ и то поготово на исповести где је пројављивао очинско милосрђе. Увек је наглашаво три битна фактора за човеково спасење: прво учествовање на богослужењима, затим Свету тајну исповести и Свето причешће. Све је саветовао да се непрестано моле и да буду милостиви. А захваљујући његовој милостињи многи сиромашни студенти завршили су факултете. Врло често се дешавало када су му богати верници давали новац, не гледајући на суму коју је примио, да истог трена пред њима да те паре онима којима су биле потребне. Наравно то је врло често разбешњавало и ожалошћивало те богате вернике који су желили кобајаги да „помогну“ оцу Фотију, не знајући да њима у суштини помаже отац Фотије лечећи их од тврдичлука. Задње две године живота отац Фотије, тешко болестан од рака, провео је у Атини код једне благочестиве породице Георгија и Софије Капедра који су се старали о њему, а поготово госпођа Софија која га је попут верне духовне ћерке служила, као жене мироносице Господа нашег Исуса Христа. У дубокој старости, болестан и исцрпљен од подвига своју облагодаћену душу предао је у наручје Подвигоположнику душа наших Господу Исусу Христу у Атини изјутра у пола девет 5. марта 2020. у својој 97 години. Тај исти дан увече кренуо је на задње путешествије из Пирејске луке Старац Фотије Јуродиви ка своме родном острву Лезбосу и Цркви Светог новомученика Луке, чији је храм сам подизао пуне 33 године, доносећи из разних делова Грчке мермер са археолошких налазишта. Испред храма се сакупило мноштво народа да одслуже мали помен своме духовнику Старцу Фотију Јуродивом. Сам чин сахране обављен је од стране Митрополита Митилине Јакова III и Митрополита Камеруна Григорија, уз присуство око педесетак свештеника и мношто верног народа у сеоској Цркви Светог Антонија, где је служио пар деценија Старац Фотије, а по личној жељи отац Фотије је закопан на сеоском гробљу Тригона. Све су новине на острву писале о упокојењу оца Фотија, а сам Митрополит Јаков нагласио је “да је отац Фотије био један свет човек и да је био посебан благослов за острво Лезбос“. До сада је објављено више књига о оцу Фотију Јуродивом и одржано неколико симпозија у спомен на оца Фотија. Низак растом, висок духом отац Фотије Лавриот, јуродиви подвижник са острва Лесбоса, презревши земаљску славу и част, задобио је небеску славу, ушаваши у хорове преподобних прославља Бога у Светој Тројици, остављајући нам пример свога подвижништва и љубави ка Богу и род људски за који се сада још усрдније моли. Иако не имајући академско образовање отац Фотије јуродиви наглашаво је да је „Црква највећи универзитет“, јер једино се у Цркви човек обожује и освећује и задобија живот вечни. Нека би молитвено заступништво јуродивог Старца Фотија Лавриота било свима нама на спасење и на умножење љубави ка Богу и роду људском! Архимандрит мр. Евсевије Меанџија https://mitropolija.com/2022/06/15/jurodivi-starac-fotije-lavriotski/
  8. Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/
  9. Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/ View full Странице
  10. Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога! Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду. О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу. Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом. facebook.com/duhovnepouke
  11. Благодарећи Телевизији Храм, доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабратом свештене светогорске обитељи манастира Светог Павла. У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, старац је говорио о значају правилног поимања мисије Цркве, о значају Пресвете Богородице, како за Свету Гору, тако и васколики живот у Цркви. Поред тога, један од најпоштованијих светогорских стараца говорио је о савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, указујући да је сваки вид искушења и тешкоће плод нашег малаксавања у вери, с тога је старац Никодим поучио да смо призвани да свакога тренутка живимо аутентичним хришћанским животом, који подразумева да васколики свој живот предамо Христу Богу. Ризница литургијског богословља и живота: Старац Никодим светогорац: Наш циљ је Царство небеско BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабра...
  12. Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп. Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике. Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница. Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“ Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака. Прво време По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова. Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I. Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник. Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип. Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију… По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом. Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут. Странствовања Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили. Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“. У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“. Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година. Света Гора Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству. Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха. Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк. Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности. Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију. На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума. Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански. Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“. Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву. Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије. Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона. Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго. У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону. Извор: Теологија.нет
  13. Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху. Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73
  14. – Старче, у себи осећам несигурност, напетост. – Осигурај се Богом, дете моје. Зар ти знаш само за осигурање аута? Божије осигурање ти није познато? Прекрсти се пре него што било шта учиниш и реци: „Христе мој, Богородице моја, помозите ми“. Зар постоји већа сигурност од поверења у Бога? Када човек повери себе Богу, он непрестано од Њега прима бензин „супер“ и његова духовна машина се никад не зауставља, стално се креће. Колико год можеш, буди пажљива, моли се, имај поверења у Бога и Он ће ти помоћи у свакој тешкоћи. Да би се ослободила напетости и узнемирености, поједностави свој живот потпуним поверењем у Бога. – Старче, увек са страхом и колебањем почињем да радим оно што ми се каже и од страха може да ми се деси да посао не обавим ваљано. – Прекрсти се, добро дете моје, и чини оно што ти се каже. Ако помислиш: „Молитвама Светих Отаца наших…“, зар баш ниједан од толиких светитеља неће хтети да ти помогне? Никада не губи поверење у Бога. Не гуши саму себе својом уском, људском логиком; тако ћеш се само мучити и спречавати божанску помоћ. Ако после свог благоразумног делања ти Богу повериш и саму себи и све што радиш, то ће да помогне не само теби, већ и другима. Поверење у Бога је велика ствар… Велика је ствар предати себе у руке Божије. Људи пред себе постављају неке циљеве и труде се да их достигну, не ослушкујући притом шта је воља Божија и не старајући се да своје поступке усагласе са њом. Богу се треба предати са поверењем, Њему препустити да управља догађајима, а ми приљежно испуњавајмо своје дужности. Човек ће се мучити ако нема толико поверења у Бога да се потпуно преда у Његове руке. Обично човек прво прибегава људској утеси, па тек када се разочара у људе – прибегава Богу. Ако нећемо да се мучимо тражићемо божанску утеху, јер она и јесте једина истинита утеха. Вера у Бога није довољна, потребно је и поверење у Њега. Поверење у Бога привлачи Његову помоћ. Хришћанин верује и поверава себе Богу до смрти… Ако човек хоће да живи без напетости, треба да верује у оно што је рекао Христос: „Без Мене не можете чинити ништа…“ Односно, потребно је да човек, у добром смислу те речи, очајава над собом и да верује у силу Божију. Очајавајући, у добром смислу, над самим собом, човек налази Бога. Сву наду своју на Тебе полажем (Из Богородичиног тропара 2. гласа). Чак и најдуховнији људи не могу да буду сигурни за свој живот, па зато увек прибегавају сигурности која је у Богу. Они своју наду полажу на Бога и очајавају само због свог „ја“, јер то „ја“ доноси човеку сваку духовну несрећу.“[1] https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2020/10/04/napeti-i-nesigurni-sta-raditi/
  15. Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару. "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске
  16. Μέγα δντως αγαθόν έκ πείρας παρειλήφαμεν, τό συνεχώς έπικαλεϊσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόνβονλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι. Ми смо из искуства примили велико благо – да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља, сви који желимо да очистимо своја срца. Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо:да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца (τό συνεχώς έπικαλεΐσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόν βουλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι). Ако почнемо да говоримо: треба да задобијем ово или да урадим оно да бих очистио срце, изгубићемо свој душевни мир и равнотежу. Због тога чинимо нешто друго: Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву. Και δρα, πώς σύμφωνος ό λόγος, ό έκ πείρας παρ’έμον βηθείς, ταϊς γραφικαϊς μαρτνρίαις. И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма. И ово што ти говорим, наставља Светитељ, није случајно. Говорим ти из искуства. То сам испробао, то сам доживео. То сам задобио и то ти потврђујем. Али, не тражим од тебе да поверујеш мом искуству, јер то исто говоре и Бог и Свето Писмо: Έτοιμάζον, φησίν, ‘Ισραήλ τον έπικαλεϊσθαι το όνομα Κυρίου τοϋ Θεού σον. (Амос 4,12.) ΚαΙ ό ‘Απόστολος1 Αδιαλείπτως προσεύχεσθε. Και ό Κύριος ημών φησίν ού δύνασθε ποιεϊνχωρίς έμον ουδέν. Ό μένων έν έμοί, κάγώ έν αύτφ, ούτως φέρει καρπόν πολύν. „Приправи се“, говори, „Израиљу да призиваш Господа Бога свога.“ И Апостол такође вели: „Молите се без престанка.“ (1Сол.5,17.) И Господ нам Говори: „Без Мене не можете чинити ништа… Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи род.“ (Јн.15,5.) Израиљу, говори Пророк Амос, приправи се да призиваш Име Господње. Као што се припремамо за путовање, тако се свакодневно припремамо да научимо да призивамо Име Господа Бога нашега. Ове речи је рекао Амос у име Бога, када је пророковао да ће Асирци потпуно уништити Израиљ. (Године 722. пре Христа владар Асираца Сарагон II је заузео престоницу Израиља Самарију и уништио Царство Израиља. Даље, превео је више слојеве Израиљаца у Месопотамију, док је истовремено населио ове области становништвом из Вавилоније и Елама.) Сагрешио је Израиљ и због његовог греха Бог му је претио да ће га уништити, као Содому и Гомору. Када користи овај одломак из Старог Завета, Свети Исихије нас не подстиче да се плашимо уништења, нити да себе припремамо за многе ствари, већ само за једну: да научимо да призивамо Име Господа Бога. Стога, не само врлина и љубав Божија, већ и наш грех и наш пад и наша неправда, чак и наша смрт, постају повод да себе припремамо сваког дана, да бисмо боље научили да призивамо Име Господа Бога нашега. Μέγα άγαθόν ευχή και άγαθών πάντων περιεκτικόν, ώς καρδίαν καθαϊρον, ένη ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοις. Молитва је велико благо, које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у којем верујући виде Бога. Mолитва je велико добро, jep садржи сва добра и даје ти их када куцне час. Молитва је уживање; није агонија, није проблем, није брига. Она је проналажење и уживање. И још нешто: очишћује срце, и тада можеш да видиш Бога. Верујућима се даје да виде Бога (ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοϊς). Вернима се Бог открива, дакле онима које у трезвењу прате и упражњавају све више умну молитву. Можете све да радите: да пролијете своју крв, да мисионарите, да се попнете на небо, да говорите језике (1Кор.13,1) анђела и арханђела, да раздате своју имовину; без молитве, ништа нисте учинили, јер све то пружа умна молитва. Пошто је, дакле, Бог богат и све ти дарује молитвом, када ти прети уништење, као Содоми и Гомори (1Mojc.19,24-25), и када грешиш, и када се радујеш, и када си тужан – замени тугу, потешкоћу, бол, тужбу, борбу, овосветскост, своју помисао, мироносном и богоносном молитвом. У противном, све до последњег тренутка свога живота, говорићемо о истим стварима. Годинама је некоме његов Старац говорио да изговара молитву, али је овај остарио без молитве. Старост је увек релативна ствар. Један остари у двадесетој, други у тридесетој, трећи у осамдесетој. Јер, као што старост долази услед недостатка телесне хране, једна друга старост која води до смрти долази услед недостатка духовне хране, молитве. Овај човек је у старости почео да изговара молитву по четири сата дневно. Покушао је са овом малом борбом али молитва није хтела у срце. Борио се, молио се сваког дана, али ништа није постизао. Његове године су прошле. Другом приликом, један богати отац је говорио свом детету: „Да те школујем, чедо моје“. „Не, не могу“, одговарало је оно. „Да те школујем, чедо моје“, молио је опет отац. „Не, студије су тешке, заморне. Не могу“, одговарао је поново син. Желео је да се забавља, да има друштво. Међутим, када је одрастао, схватио је да под сунцем нема места за њега – јер је био необразован. Одлази, дакле, код свог старог оца, већ остарели син. И говори му: „Оче, да можда студирам? Да ли још поседујеш онај новац који си говорио да имаш?“ „Сада, чедо моје, и када бих ти га дао, он ти не би користио“, одговара му отац, „јер те сада неће примити у школу. Али, да ти још нешто кажем: нико те више неће примити ни на посао, јер си стар, тако да сада више није потребно да студираш“. Започнимо дело, дакле, докле имамо времена. Ако наше време није сада, неће бити ни сутра. „Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо дела таме и обуцимо се у свеоружје Божије“ (Јевр.12,1; Рим.13,12; Еф.6,11.), то јест у молитву. Подражавајући облак Мученика, све Светитеље на небесима и на земљи, одбацимо све што смо досад градили, и задобијмо своје место међу њима. То значи да Света Четрдесетница коју смо прошли још није прошла, у смислу да нас Пасха води у даљи пост, као што говоре Свети Оци. Стога, сад кад је Пасха, убрзајмо и продужимо своје борбе, свој пост, своје трезвеноумље, своју молитву. И ово се дешава веома лако и веома једноставно, када знамо да је сваког дана Четрдесетница. Четрдесетница се никада не завршава, јер она значи бдење, молитву и стражу; значи везу са Богом, заједницу са Богом у Христу Исусу, заједницу богочовечанску. Само тако живимо истинито. Архимандрит Емилијан Симонопетритски Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (Тумачење Св. Исихија)"
  17. Ώς γαρ ό ύετός δσω πλεϊον έπΐ της γης καταφέρεται, τοσούτον καΐ την γήν απαλύνει ούτω και την γήν της καρδίας ημών χαροποιεί και ευφραίνει τό άγιον όνομα τοϋΧριστού, παρ’ήμών έπιβοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον. Што дуже киша пада на земљу, земља се размекшава; тако се и земља нашега срца орадошћује и весели Светим Христовим Именом које дозивамо и веома често призивамо. Што више кише пада на земљу, то је земља више упија, киша је омекшава и чини способном да прими семе (Пс.64,9-14; 146,8). Киша орадошћује шуме, ливаде, места на којима расте дрвеће. Читава вегетација је израз радости и осмеха земље. Земља и вода, које дају вегетацију, појмови су из Светог Писма и због тога их Светитељ и користи. За нас је киша (ύετός) Свето Име Христово. Не говори овде о Христу, већ о Његовом Светом Имену, јер се често питамо: да ли мене грешног воли Христос? Дакле, наводи Име Христа које може да призива и грешник и праведник. Које ми дозивамо и веома често призивамо (παρ’ ήμών έπι­βοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον). С једне стране, нас орадошћује Име Исуса када га наша срца узвикују, а с друге стра­не, када га призивамо уз духовну сладост, мирно, тихо и че­сто. Оно „Господе Исусе Христе… јесте наш вапај и призивање са наше стране, наша страст и наш израз, који чини да постанемо попут „масне“ и плодоносне земље. Међутим, ви који сте неискусни у борби, каже Свети Исихије, пазите на нешто о чему сам почео да вам претходно говорим, али желим да вам то прикажем и са друге стране: Καλόν δε καϊ τούτο τούς άπειρους εΐδέναι, δτι έχθρούς άσωμάτους και άοράτονς και κακοθελεϊς και φρονίμους εις το κακώσαι και έντρεχεϊς και κούφους καϊ έμπειροπολέμους, έτσι τοις ало τοϋ Αδάμ και μέχρι δεϋρο, ήμεϊς οι ηαχεϊς καϊ προς γήν βρύθοντες και τω σώματι καϊ τω φρονήματι εχομεν- έν ούδενϊ άλλω τρόπω δυνατόν αυτούς νικήσαι, άλλ ή δι’άενάνου νοός νήψεως και έπικλήσεως’Ιησοϋ Χριστού τοϋ Θεού και Ποιητοϋ ημών. Добро је да неискусни и ово знају: да непријатеље бестелесне и невидљиве, злонамерне и мудре на зло и брзе и лаке, искусне у борби од времена Адама до сада, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом, ни на један gpyгu начин не можемо победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога и Творца нашега. У овом делу, највећем у овој глави, Светитељ не користи интерпункцијски знак тачку – да се не би прекинуо ток мисли, да се не би изгубио смисао. Детаљно говори о једном питању, о непријатељима. Сви ми, чим чујемо да долази непријатељ, одмах усредсредимо на њега свој поглед. Ово осећање овде описује Светитељ. Да неискусни и ово знају (τους άπειρουςε’ιδέναι). Ко су неискусни? Ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς ol παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες καϊ τω σώματι και τω φρονήματι εχομεν). Придевом телесни, односно дебели παχεϊς, жели да покаже пре свега гојазног човека, кога не занима Бог већ јело, здрав- ље, старање око здравља. Гојазан човек је тешко покретан, несавитљив. Чим се мало умори, чим мало потрчи, одмах се предаје. Док помакне једну ногу, непријатељ га је већ заробио. Међутим, изразом ми телесни (ήμεϊς ol παχεϊς) углавном мисли на: одебљалост нашег срца, нашег ума, на шта нас подсећа одломак из Старог Завета: „удебљао се и засалио па остави Бога Господа“. (в. 5Мојс.32,15) Човек који има све што жели или, мно­го пре, који постиже све оно што жели, не може да воли Бо­га. Заиста су његове очи усмерене на самог себе, на сопствени труд или јело, и не може да види Бога. И који ка земљи тежимо (καΐ πρός γήν βρύθοντες). Глагол βρύθω значи: испуњен сам. Овде употребљен партицип βρύθων означава човека кога је неко натоварио теретом, који се повија и не може да погледа навише. Као кад твој стомак отежа и уместо да се молиш, идеш да се опружиш да ти се умири стомак, то исто и ми чинимо. Стално гледамо себе, дајемо одушка себи, повијамо се или опружамо на кревету. Дакле, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς οί παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες και τφ σώματι και τφ φρονήματι ίχομεν), натоварени смо свим овим теретима и због тога падамо и не можемо да подигнемо главу, савијени, несрећни и у телу и у уму и у духу, треба да знамо да имамо непријатеље бестелесне и невидљиве (έχθρονς άσωμάτονς και άοράτονς). Стога немојмо своју мисао успокојавати да ћемо их приметити када дођу. Наши непријатељи су бестелесни и невидљиви. Ни на који начин не можемо да уочимо њихово присуство. Они су такође и злонамерни (κακοθελεϊς). По својој природи су лукави, зли, завидни, желе нам зло. И мудре на зло (και φρονίμους είς το κακώσαι). У претходном поглављу нам је рекао да треба да будемо мудри како бисмо упознали вештину ратовања. Јер, не познајући ратну вештину, ми постајемо бескорисни. Но, и сатана има своју вештину: он је мудар на зло, најискуснији да учини зло другоме. И брзи (каί έντρεχείς). Како би демони дошли да ти причине зло, они су брзи, као катапулт, падају на тебе тамо где их не очекујеш. Придев брзи (έντρεχείς) означава особину демона пре његовог пада. Дакле, Лучоноша је био слуга брзи (έντρεχής)у како би брзо хитао да служи људима, а сада је спао на то да буде брз на зло (έντρεχής είς τό κακώσαι), дакле да чини зло. И лаки и искусни у борби (και κούφους καΐ έμπειροπολέμους). Демони нису „дебели“ као ми, већ лагани, најбржи и искусни у борби. Задобили су вештину у духовном рату не кроз читање и теорије, већ сопственим искуством. Од када? Од вре­мена од Адама до сада (ίτεσι τοις &πό τον Αδάμ και μέχρι δενρο). Од времена када је преварио Адама до данас, демон је стекао многа искуства и стално их задобија. Ми се крећемо са несигурношћу, док он све чини са умешношћу. Да ли можеш да изађеш са ньим на крај? Наравно да не. Седи, дакле, тамо у својој стражарници, у свом трезвењу и пусти Бога да ради свој посао. Ни на један gpyги начин нијемогуће победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога нашега и Творца (έν ούδενϊ άλΑω τρόπω δυνατόν αύτούς νικήσαι, άλλ’ ή δι’ άενάνου νοός νήψεως καϊ έπικλήσεως ‘Ιησού Χριστού τοϋ Θεού καϊ Ποιητοϋ ήμών). Немамо другог начина да их победимо, осим увек победоносног и увек навирућег – који непрестано извире попут неког новог извора у нама – трезвеноумља и призивања Имена Исусовог, путем којим молитва може да уђе у срце. Καϊ τοις μέν άπείροις Ίησοϋ Χριστού ενχή και προτροπή τοϋ δοκιμάσω και γνώναι τό καλόν, έστω ταύτα. За неискусне довољна је Исусова молитва и побуђивање на окушање и познање шта је добро. Међутим, пази. Будући да си неискусан, немој да тражиш да чиниш подвиге, да тражиш чуда, да тражиш велика дела. Немој да говориш: Боже мој, дај ми овај благодатни дар овог или овдг Светитеља. Само изговарај Исусову молитву (Ιησού Χριστού εύχή), да би себе побуђивао на окушање и познањеонога што је добро (τονδοκιμάσαι καϊ γνώναι τό καλόν), и το је довольно (έστω ταύτα). Када ово постигнеш, тада ће ти Бог отворити видике и биће ти водич, час са ове час са оне стране, а ти ћеш га питати: „Шта је ово, Боже мој? Шта је оно?“ – А Он ће ти одговарати: „То је за тебе, чедо моје, узми га“. Све се одвија природно. У противном, личили бисмо на земљоделца који, чим посеје, жели одмах да жање. На окушање и познање онога што је добро (τον δοκψάσαι και γνώναι τό καλόν). Светитељ каже да непрестано окушамо и задобијамо знање и искуство добра од трезвеноумља, које нам само по себи доноси резултате и тако постајемо „стручњаци“. Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπανσις τοϋ καλού, Άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος. Α искуснима, делање и испитивање и успокојење од доб­ра, најбољи је начин и учитељ. Бавећи се претходно неискуснима, Светитељ је говорио да је то довољно. Сада говори о искуснима дајући нам наду да ћемо и ми некада постати искусни, довољно је само да то желимо. Од часа када почнемо да то желимо, одмах крећу напредак и наше искуство. Најбољи је начин и учитељ (άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος). Првобитно значење речи τρόπος је окрет, правац, смер, стога пут. Дакле, искуство нам отвара пут ка небу. Међутим, када следимо овај пут, желимо да на њему имамо руководиоца. Делање и искуство делања и успокојења од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία καϊ ή άνάπανσις τοϋ καλόν) јесу пут којим ћемо корачати, то је наш пут, то је и наш учитељ. Видите ли? Ништа друго не говори него само ово: ти испитуј оно што је добро и изговарај молитву. А искуснима, делање (Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις). Испрва, буди пажљив у свом практичном животу. Шта је делање? То је наш свакодневни живот у духовној, друштвеној и телесној сфери: Исусова молитва, смирење, молитва, богослужење, послушање, послушност, кротост, мир, све оно што можемо да урадимо у свом свакодневном животу. Делање постаје као душек на коме се човек одмара; постаје начин, пут којим се успињеш, успињеш, све се више приближаваш Богу и стижеш до созерцања Бога. И испитивање (καϊ ή δοκιμασία). Када свакодневно изговарам Исусову молитву, стичем некакво искуство. То је једно испитивање. Међутим, када седам сати изговарам Исусову молитву, тада имам барем седмоструко веће искуство, можда и седам пута седамдесет веће искуство. Када се једном скрушим, имам радост која потиче од мог смирења, али то касније заборављам. Али, када сваког дана примам „смире­ња“, тада видим да задобијам мир, спокојство, бестрасност, живим у љубави Божијој, видим да ми све иде наруку и да ми се ништа страшно није догодило: нити сам доживео не­успех, нити је Бог одсутан из мог живота, све имам, ничега нисам лишен. „Да ли вам нешто недостаде?“ (в. Лк.22,35.) Мој живот се открива кроз испитивање. Дакле, испитивање је искуство које задобијамо делањем и оно чини наш живот веома лаким. Када те неко стави први пут да разбијаш стене или да градиш зграде или да обрађујеш земљу, то те замара. Међутим, када научиш посао, искуство ти показује да је посао лак, те га чиниш не размишљајући да ћеш у руке да узмеш оруђе. Посао ти је постао свакодневна ствар. Испитивање је стога једно напредовање у животу, једно припремање срца. Не значи то да се срце припрема, него да је оно већ спремно, као што каже Псалмопојац: „Готовоје срце моје, Боже“. (Пс.107,1) И успокојење од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Делање и испитивање подарују ти духовна искуства, радост, похвалу. Људи те хвале, а пре свега те похваљује твоја савест, Бог, и тада се радујеш, и твоје срце се успокојава. Немаш агоније, немаш проблема. Рекао си, на пример, грешком неком неку лаж и онда се стидиш да то кажеш Старцу. Чак осећаш и агонију: „Ако то сазна? Можда да одем и да му ја то први кажем? Зашто да то сазна од другога?“ Каква агонија! Но, ако осећаш такву агонију због једног човека, колико ћеш више осећати агонију пред Богом? И ако то на крају сазна и Старац и ништа ти не уради, тада осећаш олакшање и кажеш: „У реду, ствар се средила“. Међутим, ако и тај најмањи догађај доноси успокојење, схватате ли колико ће већеуспокојење бити од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Што више у први план будемо стављали перспективе, деловања, тежње, снове и дела свог духовног живота, тим ће преуспокојење постајати разлог који ће нас гурати ка оном вишем, ка Богу. Тако да, с једне стране, неискусан има за помоћника Исусову молитву и треба да испитује добро, да о њему просуђује и да о њему доноси одлуке, а за искусне је следећа лествица: прво делање, друто искуство које потиче од делања, и које чини лаким свако делање а превасходно трезвеноумље – трезвеноумље је делање, а не теорија, а кроз трезвеноумље долази теорија – созерцање – и у продужетку успокојење, сладост, мир, дарови које добијамо у овом процесу. Све ово предста­вља најбољи начин и најбољег учитеља – све нас ово уздиже ка небесима. Све је тако лако. Међутим, потребно је да сваког дана све то пратимо и примењујемо да бисмо постали стручњаци и да бисмо осећали успокојења – „и Ја ћу вас одморити“ (Мт 11,28) – која нам дају наша савест, наш живот, наше искуство. Успокојења – то су духовни доживљаји, радост срца, унутрашње осећање и сведочанство да ме Бог воли, да имам Бога; то је задобијање искуства да Бог „шета“ по нашем срцу, довољно је да се не бавим својим стварима, јер тада Христос пролази а ја Га ни не примећујем. Кроз теорију имамо могућност да сазнамо како Христос „шета“ у нама. Чујем, рецимо, неку буку и успаничим се јер не знам шта је. Питам некога ко зна, и одмах ми одговара да је то та и та машина; има искуство. Исто се дешава и у духовним стварима. Добијамо духовно чуло и разликујемо звуке, исихастичке дамаре које у нама оставља „пролазак“ Бога. Бог не престаје да „хода“ – „и ходићу међу вама“ (4Мој 26,12) – у вашим срцима. Ми Га не чујемо, не осећамо Га јер слушамо своје жеље, своје помисли, и није могуће да све то чујемо. А можда се запитате: Зашто Свети Исихије не тражи и од неискусних праксу – делање? Наравно, зато што неискусан не може да примењује делање. Ако претпоставимо да ће радници украсти из магацина ствари нашег манастира, и Старац ће одговорност пренети на економа, он ће се жалити: „Ма, Старче, пошто сте ми ви рекли да оставим отворено да би радници узели шта год желе, зашто сам сада ја крив?“ И ако Старац буде упоран да је на економу одговорност, та­да ће онога обузети агонија и желеће да докаже да је у праву. Да ли може на тај начин и да дела? Делање претпоставља одрицање од себе, смирење, мир, прихватање свега. Дакле, веома природно, Светитељ каже почетнику: Ти треба да пазиш на две ствари: Исусову молитву и на испитивање и познање онога што је добро (τοϋ δοκψάσαι και γνώναι το καλόν); да испитујеш и познајеш добро које се догађа у твом животу. Када изговараш Исусову молитву тада се све уређује јер уносиш Христа у себе, повераваш себе Христу, призиваш Христа. Тако, нити ћеш претрпети зло, нити ће те било шта занимати, нити ћеш се ожалостити, нити ћеш осетити некакав неуспех ни жалост јер ће твој живот бити сам Христос. Светитељ жели да нам покаже да не треба да се упуштамо у практиковање свих врлина истовремено, већ да се ограничимо на оне које су за нас. Свакако ћете се сетити приче из Старечника када је један Старац рекао свом послушнику да пооре велику њиву. Старац је отишао, а послушник је, због велике врућине, али и велике површине њиве, почео да размишља: „Како ћу је обрадити? Уморићу се“. Следећег дана се врати Старац, а по­слушник му рече: „Старче, како да по врућини урадим то што си од мене тражио? За то су потребне године“. „Погрешио си, чедо моје“, рекао му је Старац. „Рекао сам ти да урадиш само ово парче њиве“. „У реду, урадићу ово парче“, одговорио је радосно послушник. Урадио је онај део, а затим рекао свом Старцу: „Само ово парче? Уопште се нисам умо- рио, дан је тек преда мном“. „Уради још онај део“, одговори му онда Старац. Када је и то урадио, поново је упитао: „Да урадим и онај део доле ниже?“ „Не, сутра“, рекао му је Ста­рац. „Сада иди да се молиш“. Сада иди да се молиш. Следећег дана је послушник урадио још један део а кроз четири дана завршио је велику њиву; није му била потребна година. (7δ Μέγα Γεροντικόν, т. В’, изд.Ί.’Ησυχαστηρίου «То Γενέσιον της Θεοτόκου», Πανόραμα Θεσσαλονίκης 1995.) Тако се опходи и Бог са нама. Каже нам да се пењемо степеницу по степеницу јер смо ми без дна, незајажљиви, непрестано тражимо оно што је узвишено, сами себи постављамо претеране захтеве. Отуда и наши неуспеси и наши егоизми. Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот. Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, Светитељ нас подстиче да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не говори о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од ньега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист, неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, не чини добро због Бога. Резултат је у нашем случају делање и окушање и успокојење од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπαυσις τοϋ καλόν), али је све ово за искусне. Наведимо један пример из живота земљорадника. Киша пада, земљорадник оре њиву, баца семе и одмах гледа да ли је заметнут плод. Да ли је то могуће? Ако Бог буде пустио кишу, ако Бог буде желео, у јуну ће видети плод. То се исто дешава и са нама: желимо одмах резултате: „с речи на дела“. Своје одлуке треба да испуњавамо „с речи на дела“, а не да стављамо Бога на сопствене путеве, јер тада откривамо свој егоизам и своју сујету. Архимандрит Емилијан Симонопетритски Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (тумачење св. Исихија)"
  18. „Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“. Старац Емилијан Симонопетритски Извор: Епархија жичка
  19. Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта свакога дана? Али време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио. О радости! О благодарности! О љубави! Господ нас чисти од сваке нечистоте, даје нам почасти, обогаћује нас највећим богатствима! Тамо, моја златна сестро, не постоје лукави људи да нас обмањују. Завист и љубомора ће нестати. Тамо неће бити страсти. Они који их имају остаће на другој страни. Али, о слатки љубљени Христе, какво добро видиш ти у нама да желиш да нас поведеш твојим Божанским путем? Радујте се и ликујте, љубљена сестро моја! Хвалите и славите Бога, јер гле, време се приближило. Време ће ускоро доћи и за нас, време када ћемо чути благословени глас: ”Дођите к мени.” А чим се затворе наше телесне очи, очи душе ће се отворити. Тада, као из сна, пробудићемо се у другом животу. Видећемо родитеље, сестре, браћу, рођаке. Видећемо анђеле, свете, и благословену Мајку свих, Пречисту Богородицу, којој се ми молитвено обраћамо у сваком моменту, и којој, после Бога, дугујемо све. Онда, са ким ћемо прво разговарати, ко ће нас прво пољубити, кога ћемо ми први пољубити? Свом чистотом, свом скромношћу, са свом светошћу. Па ко, очекујући такав благослов, не би поднео сваку тугу овог садашњег живота? Зато, моја добра и љубљена сестро, добро погледајте ваш живот. Преиспитајте себе и погледајте у назад да бисте видели на који начин је прошао ваш живот. Подсетите се безбројних доброчинстава нашег Спаситеља Исуса Христа и најслађе Богородице, и будите стрпљиви у искушењима која долазе. Бог увек помаже. Бог увек долази на време, али је потребно стрпљење. Он нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Светих, Богородице, и Христа. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Свети су кренули да вам помогну, знајући да ћете тражити њихову помоћ и њихово молитвено заступништво. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно што Господ жели. Он тражи ваше стрпљење. Он жели да ви покажете вашу веру. Не се можете молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљење да сачекате. Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац Небески спор у одговорима. Али ја вас уверавам да ће се све десити баш како желите – то ће се сигурно догодити, али прво је потребна молити се свом душом, и онда треба чекати. А када заборавите ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу. Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог због кога касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, неизлечене. Ако сачекате, ви ћете добити шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А онда се радујете неизмерно и захваљујете Богу који све ради у мудрости на корист вашу. Дакле, нема потребе да се узнемиравате, узрујавате, гунђате. Морате престати са тим. Затворитe ваша уста. Нека нико не види да сте узнемирени. Немојте горети љутњом, да бисте истерали незадовољство из вас. Радије будите мирни. Отерајте ђавола стрпљењем и благошћу. Господ који ће уништити све оне које говоре лажи сведок ми је да сам и сам имао користи од савета које вам сада дајем. Искушења која сам ја имао била су толико јака да сам мислио да ће моја душа отпутовати због боли. Ипак, када се једном све завршило, дошла је толика утеха, да се човек осећао као да је био у рају без тела. Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а анђели вам се диве. Видиш ли колико добрих ствари доносе искушења и жалост? Дакле, ако и ви желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Борба коју ђаво води против нас јесте да брат на брата устаје, али он нас напада само онолико колико му Бог допусти. Он се бори толико да се све топи и тече као восак пред огњем. Али када све прође, испунићете се радошћу. То је уистину пут, моја сестро, и ја који вам ово пишем сведочим истину из сопственог искуства. Стога, будите храбра и јака у Господу, подносећи све што дође на вас, очекујући, заједно с болом, мир и милост Божију. Будите јака и охрабрите душу своју. Христос допушта искушења, да би се очистили од грехова. Искушења су попут миришљавог сапуна и тешког маља, који нас удара и избељује. Све хаљине које су чисте спремљене су за Женика. Оне хаљине које су нечисте, цепају се и у огањ бацају. Задржите писма која вам шаљем, јер се моје време приближило. Задржите писма тако да ћете их имати када вас обузме жалост…јер чини ми се да ћу вас убрзо оставити. Како време пролази, ја постајем све више болестан. Већ сам потпуно непокретан. ПС. Немам времана да вам пишем о чуду које ми је Господ показао да бих исправио грешку коју сам радио у незнању. Видите ли да Бог чини чуда онда када његово Божанско провиђење то сматра потребним. Много пута особа је обманута незнањем или је добила погрешна упутства. Али када је душа праведна и када особа има добре намере, Господ не напушта таквога човека, него му доноси просвећење на разне начине. Велика је милост Господња. Псалмопојац је био у праву када је рекао: ”Не у складу са нашим греховима, већ по делима нашим, Господ нас награђује.” Ако бих вам написао искушења која сам ја подносио, ви то не бисте могли да поднесете. Имајте стрпљење, јер Пресвета Богородица никада не одступа од нас. Она се увек моли за нас. Из књиге: Монашка мудрост – Писма старца Јосифа Исихасте, Четрдесето писмо
  20. „Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим – кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“ „Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“ „Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“ Изводи из списа О молитви Извор: Епархија жичка
  21. На дан свештеног спомена на преподобномученицу Параскеву, 08. августа 2020. године, у манастиру св. Архангела - Тресије на Космају, у Богом спасаваној Епархији шумадијској, служена је света заупокојена Литургија, којом је започео молитвени испраћај схиархимандрита Јована (Маричића) дугогодишњег игумана ове светиње. Началствовао је јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, а саслуживали су јеромонах Дионисије настојатељ манастира Св. Петке у Сибници, свештеници Горан Лукић и Никола Симић и јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђељском зачалу, о. Петар (Драгојловић) је подсетио да "данас испраћамо једног од последњих великих стараца, који је од момента када је крочио у младости у ову светињу, сачувао врлину која га је сачувала - страх Божији и љубав према Богу и своме народу". Отац Петар је говорећи о почившем оцу Јовану подвукао колико је он био "човек љубави Божије и страха Божијег. Читавог живота бринуо и стрепео над душама оних који су му поверени. Стално се сећао на смрт јер је знао да је тај час смрти жижа нашега живота, сабрање свега онога што смо радили и како ћемо изаћи пред Господа", рекао је о. Петар. "Слушао је Онога који је вечни Бог" рекао је између осталог отац Петар и додао да се речи из јеванђеља прочитаног на Литургији директно односе на о. Јована који је "прешао из смрти телесне у живот вечни". "Душа му је припремљена патњом и страдањем, размишљањем и созерцањем, оним што му је Бог откривао у вишегодишњим молитвама у његовој келији". О. Петар је подсетио да су само они који су Богом живели после Другог светског рата, знали како је то изгледало тих година и кроз шта су све пролазили. Али отац Јован је остао пун љубави, иако је био врло строг према себи, али и према другима. "Не можете великог човека лако разумети" напоменуо је о. Петар који је на крају закључио да је "наша дужност да се молимо за душу о. Јована, јер је суд Божији ипак суд Божији, али чврсто верујемо да ће он чврсто загрлити Бога и да Га већ грли". Извор: Радио Слово љубве
  22. Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих. У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека. Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају. Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу. Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру. са грчког превео Епископ Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  23. У вези са строгом изолацијом у Грчкој, један од најпоштованијих духовника православног свијета, игуман манастира Светог Павла на Светој Гори архимандрит Партеније (Мурелатос) апеловао је на грчке власти да отворе цркве и не спречавају хришћане да се моле за спас од коронваируса. Видио-обраћање архимандрита Партенија објавила је ТВ Цариград. Православни старац је подсјетио власти да у манастиру Светог Павла живи од 1954. до данас. Казао је да су за то вријеме светогорски монаси први пут славили Васкрс сами, иако је раније увијек с њима Васкрс празновало од 100 до 200 ходочасника, а по читавој Светој Гори и до 5000 поклоника из читавог свијета. Сада су празник над празницима становници Свете Горе славили са само неколико радника који имају сталан приступ Светој Гори. „Говорим о томе и душа ме боли. Жалим јер су раније с нама били вјерници, наша утјеха и заједно смо славили свијетло Васкрсење и заједно клицали: Христос васкрсе! и радовали се“, рекао је архимандрит Партеније. Према његовим ријечима, Господ је послао искушење како би уздрмао све који су сишли с пута који је Господ предзначио. Сада су храмови у Атини и Солуну затворени, а људи сједе код куће. „Наравно, добро је што наши политичари предузимају извјесне мјере, ја нисам против тога, али хтио бих да им кажем: То није довољно!“, објаснио је старац. „Молим све политичаре и људе Цркве: позовите народ, отворите цркве, пустите људе да изађу на улице, нека узму иконе, пустите их у литију, нека се моле Свемогућем Господу да нас избави од невоља.“ Архимандрит Партеније је упозорио да владари овог свијета не могу спасити људе, то може само Свемогући Господ. „Отворите храмове, пустите људе да изађу из кућа, нека изнесу иконе, нека клече, као што су то чинили становници града Ниневије. Помолимо се Господу, Свемогућем Богу нашем, нека нас избави од невоља, иначе ћемо сви бити изгубљени“, упозорава старац. „Не заваравајте се, јер ће нас само Господ спасити, наша Пресвета Богородица, наши свети апостоли и наш светитељи. Помолимо се Господу нашем, јер је наша вјера спасила свијет. И оставите све безбожне поступке јер ми смо хришћани.“ Политичарима је рекао да се узалуд припремају за „закључавање цијелог свијета“. „За вас ће се ово претворити у највећу погибао, јер према нама поступате неправедно, а ми хришћани вјерујемо у свемоћ Господа нашег, крштени смо и помазани, а ово је дар Светога Духа, амин!“, нагласио је старац. „Сви који нису крштени, сви који се желе затворити у својим домове, нека раде што желе. Али не присиљавајте нас, хришћане, јер ма шта ви чинили, Христос ће побиједити.“ Сликар, члан Савеза умјетника Русије Антон Овсјаников, који се сретао с архимандритом Партенијем, примијетио је на својој фејсбук страници да је ово понашање необично за старца. „Праведни гњев геронде Партенија. Необично! Мало га познајем, видио сам га, чак и једном разговарао с њим. Увијек спокојан. У Грчкој је цјелокупна ситуација много хладнија од наше“, прокоментарисао је Овсјаников оно што је видио. Дана 12. априла 2020. године, свештеник цркве Светог Николе у Кукакију (Атина) причестио је вјернике на стражња врата цркве. То су примијетили локални становници који су објавили фотографије вршења Тајне. Атинска архиепископија започела је испитивање тог поступка. Јерарх Грчке цркве, митрополит пирејски Серафим (Мензелопулос) прокоментарисао је случај и изјавио да свештеник који је причестио чеда није злочинац. Судски поступак се води против керкирског митрополита Нектарија због богослужења и причешћивања вјерника. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Дешава се да народ падне у невољу. Ако душа за њега заплаче пред Богом, биће помилован. Дух Свети се и коснуо душе и дао јој молитву за ближње, да би они били помиловани. Тако милостиви Господ воли створења Своја. Можда ће се неко упитати: „Како се могу молити за цео свет када се не могу ни за самог себе молити?“ Али, тако говоре они који нису познали да Господ слуша наше молитве и прима их. Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву. Господ наш је до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, ни замислити, све док нам Свети Дух не открије Његову велику љубав. Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...