Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'мења'.
Found 11 results
-
„Казнене собе”, концепт познат у образовном систему Сједињених Држава, званично се уводе у румунске школе. Како се наводи у саопштењу Министарства просвете, свака школа ће организовати простор и процедуре надзора за ученике који ометају наставу. Промена долази са новим Статутом ученика и Правилником о организацији и функционисању јединица за предуниверзитетско образовање. Оба документа ће ступити на снагу почев од школске 2024-2025. године „Наставници могу, у току часа, да одлуче да пошаљу ученике који ометају наставу у другу просторију која се налази у оквиру школе. У таквим случајевима је обавезно следеће: ученик мора бити под надзором другог наставника или помоћног особља, а родитељ мора бити обавештен. Наставник може донети ову одлуку само за свој час. Свака школа ће у своје правилнике укључити тачан начин спровођења ове одредбе, на основу расположивих ресурса”, наводи се у званичном саопштењу Министарства просвете које цитира „Едупеду”. Ученичка удружења су раније протестовала због увођења „просторија за казне”, тврдећи да се тиме крши право ученика на образовање. Такође су рекли да у већини школа недостаје довољно учионица за спровођење нове мере, преноси румунски сајт „romania-insider.com“. Аутор: Политика
-
Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности. Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести... Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца. Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота. За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се. Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести. Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено. А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога. Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29681
-
У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне. Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни. Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом. Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17). Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд. Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-da-li-crkva-treba-da-se-menja-zajedno-sa-svetom
-
Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.» Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин. Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако. И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао: – Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете. У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак. Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.» Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми: – Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе. Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради. И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. Начин размишљања код људи се мења. Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Архимандрит Андреј (Конанос) https://pravoslavie.ru/105931.html
-
Наша религија је религија над религијама, богооткривена религија; права, истинита религија. Друге религије су људске, празне, не познају величину Тројичнога Бога. Не знају да је циљ и назначење нашега постојања да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Тројичноме Богу, да постанемо једно са Њим и међусобно. Ове ствари друге религије не знају. Крајњи циљ наше религије јесте остварење Христових речи:…Да буду једно. Тиме се довршава дело Христово. Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна „лудост”, чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа. За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне” људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни”, а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон. Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину. Некада, у давнини, људи су живели у примитивном стању: нису имали ни куће ни било шта друго. Склањали су се у пећине без прозора, а и улаз у пећину би затварали помоћу камења и грања да не продире ветар. Нису схватали да напољу царује живот, кисеоник. У пећини човек пропада, разбољева се, упропашћује се, док се напољу оживотворава. Можеш ли да разумеш истину? Тада си на сунцу, на светлости. Видиш сву величину Божјега света. У противном, затворен си у мрачну пећину. Имамо светлост и таму. Шта је од тога двога боље? Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Наша религија садржи у себи сва ова добра. Она јесте истина. Али многи застрањују у нешто друго. Они који одричу ову истину душевно су болесни. Они су налик на болесну децу – на ону децу која или су остала без родитеља, или су им се родитељи развели, или су провели век у свађи, па су им деца постала неприлагодива, асоцијална. У јереси и секте одлазе сви духовно збуњени и смушени, сви поремећени. То су поремећена деца поремећених родитеља. Но, сви ти смушени, неуравнотежени и неприлагодиви људи имају у себи храброст и упорност, те постижу много тога. Нормалне и мирне људе потчињавају себи пошто врше утицај и на друге себи сличне, а надмоћни су и у свету јер су већина и налазе себи присталице. Постоје и други који, додуше, не поричу истину, али су и они поремећени и душевно болесни. Грех утиче да човек постане душевно поремећен. Та неуравнотеженост ничим се не може одстранити. Само уз помоћ светлости Христове долази до разрешења. Први покрет чини Христос: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити” (Мат. 11, 28). Затим ми, људи, прихватамо ову светлост својом слободном вољом, коју изражавамо кроз љубав према Њему, кроз молитву, кроз учешће у животу Цркве, кроз учешће у светим Тајнама. Често ни труд, ни метаније или земни поклони, ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божју. Ту постоје одређене тајне. Најбитније јесте то да избегаваш форму, а држиш се суштине. Што год да чиниш, чини из љубави. Љубав је вазда спремна на жртву. Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук, душа ти се буни и реагује против тога. Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат, самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона” (Гал. 5,22-23). Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу. Сједињен са Христом, човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји. Постоји само добро, само Бог. У овом случају зло не може да постоји. Другим речима, ако је ту светлост, не може на истом месту постојати мрак. Нити човека може да обузме тама ако он у себи има светлост. Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита https://patmos.rs/2022/03/08/sveti-porfirije-kavokalivit-hriscanska-religija-menja-coveka-i-isceljuje-ga/
-
Патријарх Порфирије: У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Патријарх Порфирије: У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 15. фебруара 2022. године, на Сретење Господње, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић и Драган Шовљански, јереј Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Србољуб Остојић. -У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас је велики празник Цркве Христове. Данас славимо Сретење које је празник свих хришћана, али има посебно место и значај и у нашем народу. Скопчан је са историјом нашег народа и наше Цркве. Наиме, на тај дан подигнут је Први српски устанак који је имао за циљ слободу, а онда је и донесен, такође на Сретење, Устав Србије као да се Србија у жељи да буде уређена на тај дан, попут Праведног Симеона, пронашла у Христу и сусрела са Њим. Сви људи, сви народи, свако од нас, без обзира да ли је тог свестан или не, чезне за заједницом са Богом, чезне за сусретом са Њим. Имајући потребу за Богом, без обзира какве су вештине, снаге или чак врлине, какав је подвиг, независно од свега тога, нико сам собом и својим силама и снагама, па чак и најсавршенији, не може доћи до Бога. Бога увек сусрећемо онда када се Он нама открива. Он нам се открива непрестано и на разне начине. Важно је да у себи имамо спознају да нам је Бог потребан, да не можемо без Њега, да Га не можемо досегнути сами, али да не можемо ни постићи савршенство без Њега, да се не можемо спасити, да не можемо доћи до вечности без заједнице са Њим, беседио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије и наставио: -Старац Симеон је чезнуо за Богом. Бог му је обећао да неће умрети док не сретне Спаситеља, Месију. Оног тренутка када је по обичају јеврејском Богородица донела Сина Божјег у Јерусалим, Господ је открио Симеону да је у том Детету Месија. И он каже оног тренутка кад се срео са Христом да је тад дошло спасење, да је он у том тренутку спасен. Ми, браћо и сестре, долазимо у Цркву пре свега и изнад свега да бисмо се сусрели са Христом, са Сином Божјим који је дошао међу нас, који нам се открива, који нам се показује, али и више од тога, који постаје једно са нама. Из тог разлога ми долазимо у Цркву, зато што чезнемо за спасењем, зато што знамо да апсолут, да апсолутни живот, да пуноћа живота, да лепота живота не може бити постигнута и нема смисла уколико смо ограничени својим рођењем и својим умирањем. Не само да наш живот нема смисла уколико је поредак такав, него и ништа око нас нема смисла. Нашим ограничењем, нашом ограниченошћу све постаје ограничено - и људи, и творевина, и космос. Отуда и постоји потреба наша за смисленим постојањем, за смислом, а његово име јесте Логос. То је Син Божји. -Оног тренутка кад се са Њим сусретнемо у нашем животу све постаје другачије. Све се у нама мења. Оног тренутка када у Цркви и кроз Цркву постајемо једно са Христом ми постајемо нови човек, постајемо други човек, а читава творевина око нас постаје, како каже апостол Павле, нова твар. Наш живот добија нова правила, нове координате у сусрету са Христом. Те координате јесу закон Његов, заповести Његове које се могу свести све на једну двоједину заповест, а то је заповест о љубави према Богу и према ближњим. У тој заповести садржана је и заповест да не желимо туђе, да не крадемо и да не осуђујемо, да не оговарамо и да не завидимо, да не будемо лицимери. У тој заповести је садржан читав закон. Та правила и тај закон у нашем сусрету са Христом у Цркви и кроз Цркву постају правила нашега живота, а безброј пута смо то понављали, имамо и лична искуства у својим животима, постају и нешто што смета многим људима, многима око нас, зато што им ремети живот. Господ каже: Да нисам дошао не би греха имали, тј. да Он није дошао и да није открио шта је то исправан живот, да није уградио савест у наше биће, нама би било све дозвољено, тј. мислили бисмо да је све дозвољено и по својој људској логици бирали бисмо пут потчињавања свега око себе себи. Сматрали бисмо да све нама припада и не бисмо водили рачуна о другоме. Не бисмо знали да ми без другога не постојимо и да је смисао нашег постојања у другоме. Не бисмо имали откровење да је љубав смисао нашега живота, да већ у самој љубави у односу на другога, у самој потреби да другоме служимо ми добијамо награду и смисао. Дакле, смета Христос правилима овог света, па отуда постоје напади на Њега неретко, кроз историју, па и данас. Отуда ћемо и ми што се више будемо трудили по заповестима Божјим, што ћемо више собом и својим примером сведочити да је други наш смисао и рај, а не сметња и пакао и препрека коју треба елиминисати, што се више будемо трудили да Христос буде наша мера, нећемо бити увек добродошли у сваком контексту и сваком друштву које је опијено својим самољубљем, нарцисоидношћу и потребом да отима свима и све око себе, од људи и од природе, истакао је патријарх Порфирије и закључио: -У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Нека би Господ дао да у храму Божјем непрестано сусрећемо се са Христом и да се у нама, мењајући све, мења се и оно што је око нас како би Царство Божје које је у нама постало тајна која се открива и тако и на тај начин преображавала и све око нас па онда и читава природа, читава творевина постала предукус Царства Божјег у којем се слави име Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Ова емисија је била веома садржајна, хвала о. Угрину на одличном излагању
-
- 🔴10.5.2021.
- 21:30
- (и још 8 )
-
Уколико се за седам дана покаже да нема воље за променама, не видим простора да се након следећег састанка експертских тимова Владе Црне Горе и СПЦ и даље више договарамо. Звучни запис разговора Ово је ексклузивно за Спутњик поручио отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије дан после састанка два тима у Подгорици, након ког су представници власти наговестили могућност измене спорног Закона о слободи вероисповести. Отац Гојко: Предложене конкретне промене закона Након пет сати стручног разговора, све је јасно, каже Перовић. Остаје само да се види да ли ће онај који доноси политичке одлуке у Црној Гори бити спреман да јасну аргументацију СПЦ усвоји и примени. Упркос томе што је била потпуно маргинализована у процесу усвајања закона, СПЦ је и даље спремна за разговоре, додаје наш саговорник. Спремна је да преформулише и амандман који је предложен у ноћи усвајања закона, уколико за то има простора. Храмови треба да буду третирани једнако, и они који су грађени пре, и они који су грађени након 1918. Закон о слободи вероисповести, подсећамо, захтева да се докаже посед православних храмова изграђених пре 1918, године када је до тада независна Црна Гора постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. „Ми прихватамо чак и такву формулацију и кажемо да смо спремни да се за те храмове судимо пред црногорским судовима, по црногорском законодавству. Дакле,не остављамо простора ни за какве спекулације да ли тражимо повлашћени положај као СПЦ, да ли тражимо арбитражу неког трећег, што нам се приписује. Хоћемо да се над црквеном имовином спроводе они механизми и они принципи који за сва правна и физичка лица у Црној Гори по већ донетим законима“, наводи Перовић. На питање да ли ће црногорска влада прихватити на себе доказивање да храмови не припадају СПЦ, а не обрнуто, да СПЦ доказује да храмови припадају њој, Перовић одговара да влада такав принцип мора да прихвати, пошто, како каже, не живимо у џунгли већ у држави. Није проблем у примени него у самом закону „Зна се да је то принцип који влада у праву. Они су у медијима приказали цркву као некога ко за себе тражи нека посебна права. Напротив, ми тражимо да се држава, када мисли да је нешто њено, понаша у складу са већ донетим законима и са Уставом Црне Горе, који каже да су црква и држава одвојене и да постоји принцип правне једнакости за све, па дакле и за саму државу“, објашњава Перовић. Описујући састанак, Перовић каже да је убеђен да се не може знати на чему је човек када прича са људима који су усвојили Закон о слободи вероисповести на начин на који су га усвојили. Напомиње да је закон усвојен без консултација са представницима СПЦ и упркос препорукама Венецијанске комисије. „Ми смо отишли на састанак са концепцијом да, уколико представници владе нису спремни да причају о промени закона, нема ни простора да се прича. Оно што су препознале и домаћа и међународна јавност јесте да је проблем у спорним тачкама закона, а не у начину његове примене. Друго, принципијелно и системски, тешко је причати о томе да се можемо договарати како да се закон спроводи. Jедном усвојен закон имао би, ваљда, механизме за спровођење и око тога не би требало да има договора“, каже Перовић. Представници СПЦ пријатно су изненађени отвореношћу експертског тима владе да разговарају о променама закона, али напомиње Перовић, и свесни да то ништа не мора да значи. Према његовим речима, представници владе имали су „довољно кондиције“ и били су расположени да саслушају образложење представника СПЦ о тачкама које су спорне и какве алтернативе нуде. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протопрезвитер-ставрофор
- гојко
- (и још 9 )
-
Епископ шумадијски Јован: Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић. Звучни запис беседе На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу. Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва... Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”. У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”. На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”. Извор: Епархија шумадијска-
- епископ
- шумадијски
- (и још 9 )
-
Које су то књиге оставиле највећи утисак на вас? Препоручите их другима.
-
Ових дана се у либералним медијима појавила наизглед безопасна иницијатива за промену изгледа државних симбола Републике Србије под називом ,,Нови визуелни идентитет Србије“. Међутим, прави циљ ове провокације којом се намеће изглед заставе без четири слова С, без двоглавог орла или круне, јесте да омета државну иницијативу о изградњи култа заставе у Србији. Неколико либералних медија је ових дана писало о томе како је ,,млади графички дизајнер и вексилограф [стручњак за заставе, прим. аут.]“ Владан Павловић објавио свој предлог за нови изглед државних симбола Србије, јер су садашњи, како је констатовао ,,превазиђени“ и ,,неприкладни демократској и секуларној држави“. Он у свом саопштењу наводи да је садашњи изглед заставе Србије ,,лош због превише детаља“, а износи и увредљиве тврдње како је застава Србије ,,кич“, те да ,,због хришћанских и средњовековних детаља“ она не сме да буде у употреби у ,,толерантном мултикултуралном друштву данашњице“. ,,Тренутно стање државних ознака је прилично лоше, са превише елемената и детаља, кича, промашених и неприкладних симбола и слика које су најчешће неуставне. Потребан је велики рад професионалаца на уједначавању концепата и дизајна за сва државна обележавања“, пише на свом сајту у коме се намеће као ,,професионалац“ Павловић. Своју иницијативу објавио је и на фејсбук страници Визуелни идентитет Републике Србије. Нови државни симболи Србије по Владану Павловићу, извор: Фејсбук Он даље износи спорну тврдњу како је наводно ,,у данашњем добу постало уобичајено да се редизајнирају застарели идентитети градова, општина, региона, па и држава“, јер то, како каже ,,помаже бољем повезивању грађана са идентитетима, државним органима и администрацијама, и разумевању симболике обележја“. Осим што нам није познато да је нека национална држава из корена мењала своју заставу и друге државне симболе на начин на који то Павловић покушава да наметне, остаје нејасно и како би се то грађани Србије ,,боље повезали са идентитетима“ или ,,боље разумели симболику обележја“ помоћу заставе која нема никаквих додирних тачака са српском традицијом и културним наслеђем. Са Павловићевог модела заставе протерани и двоглави орао, и четири оцила, и крст, а поремећене су и пропорције традиционалне српске тробојке. Све то замењено је безличном белом ,,розетом“ на плавом пољу. Али ко је уопште Владан Павловић? Ниједан од либералних медија који су са нескривеним симпатијама писали о овој провокацији није нашао за сходно да јавности приближи лик и дело аутора дотичне иницијативе. Осим штурих информација да је аутор ,,графички дизајнер и вексилограф“ све остало је неоправдано прећутано. Или је прећутано са разлогом? Било како било, Владан Павловић је вишегодишњи активиста из иностранства финансиране невладине иницијативе ,,Не да(ви)мо Београд“, познатије као ,,жута паткица“, која је прошле године под плаштом бунта поводом рушења илегалних складишта у Савамали организовала протесте на којим су геј активисти вређали државу Србију. Тада је као графички дизајнер помагао организаторима протеста у областима у којим је стручан. Исти ангажман имао је и на овогодишњим протестима анархиста под називом ,,Против диктатуре“ на којим је вандализован зид плача косметских жртава испред зграде Скупштине Србије. Осим тога, као декларисани хомосексуалац, Павловић је истакнути борац за одржавање парада хомосексуалаца у Србији и неретко износи оштре критике на рачун Српске православне цркве због њеног противљења овим парадама. Завршио је Високу школу ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду где ради као асистент у настави. Ради у немачкој маркетиншкој фирми C4 Gruppe. Застава по Павловићевом укусу, извор: Фејсбук Владан Павловић, експерт за одбрану илегално саграђених објеката, извор: Фејсбук ,,Нико не сме да дира педере, али сме заставу“, извор: Фејсбук Међутим, зашто би један геј активиста са историјатом рада у сорошевским невладиним организацијама сада покренуо иницијативу за промену изгледа заставе Србије? Како сазнајемо из извора блиских Павловићу, циљ ове иницијативе иза које стоји исти миље који је организовао протесте ,,Не да(ви)мо Београд“ и ,,Против диктатуре“, јесте ометање државног пројекта промоције култа заставе у Србији. Намера покретача иницијативе јесте да употребом либералних медија и сорошевских невладиних организација постепено дискредитују заставу Србије као ,,превазиђену“, ,,нетолерантну“, и ,,непримерену мултикултуралном, демократском и секуларном друштву“ какво они и њихови ментори желе да успоставе у Србији и да је са тих позиција замене својом анационалном заставом. Прва битка на овом пољу одвијаће се поводом најављеног постављања 120 метара високог јарбола са заставом Србије на ушћу Саве у Дунав, што су активисти иницијативе ,,Не да(ви)мо Београд“ већ напали и извређали као ,,кич“. Интересантно је међутим, да нико од ових самопрокламованих ,,експерата“ за заставе није нашао за сходно да ЛГБТ заставу дугиних боја окарактерише као ,,кич“. Говори Србија http://vidovdan.org/2017/07/21/smeta-mu-srpska-zastava-sorosev-aktivista-hoce-da-nam-menja-zastavu-foto/
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.