Претражи Живе Речи Утехе

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте. Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на зло их подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другама. Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање. Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе ко те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут ниси уопште ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу. Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспео до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од тебе. одломак из књиге "Обитавање безграничног у срцу"

Сујета...гордост и јако високо мишљење о себи нам апсолутно никада неће направити никакав проблем све док нам је живот добар...а судбина лака... Оног момента када ћурак окрене...а увек окрене...и када дођу муке и проблеми...људи који су сујетни и горди дупло пате...и због саме тежине животне ситуације...али и због оне дубоко искрене мисли "како овако дивном човеку овако тешка судбина да западне...па није фер...мени треба увек да буде лако...ја заслужујем само лепе дане"... А никад није лако... И никоме није стално лепо... И овде важи она стара "ко високо леди увек ниско пада"...можда и понајвише... Плус што за ових 15 година где слушам само тешке људске судбине...још нисам чуо ниједну која је јединствена...и која се још никада никоме на свету није десила... А за неке моје пацијенте и клијенте заиста важи она "ко их клео није дангубио"... Све је то део живота... Саставни део Игре... Ништа лично... И мала слова на задњој страни уговора...која смо нехотице потписали кад смо се родили... Зато је и решење двојако... Или да будемо Срећници...што не знам како се постиже...ми Ђурићи још нисмо успели...јавите ако знате...молим вас... Или да смањимо очекивања...да схватимо да смо сасвим обични Земљани...за које важе иста сурова правила...и да навежбамо Скромност у очекивањима спрам судбине...као врлину најважнију од свих... Можда нас не чека Црвени Тепих... Али ни Трње није лоше када човек зна где се запутио...шта му је важно...и да је бол у стопалима само саставни део Путовања... А да вам не кажем колико се дивим оним Сасвим Обичним Људима алијас Нормалцима...који знају да се радују малим стварима и ситницама...обично највећим...и највреднијим... Знате оно... Обична недеља... Сунце продире са терасе... Омањи стан... Препун сто преукусних ђаконија... Граја...смех...пуно добре енергије... Слога...подршка и љубав... Чаша домаћег вина... Лагана музика у позадини... Сви на броју... И нико болестан... Како само живот зна да буде леп... https://drvladimirdjuric.rs

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора. старац Тадеј https://www.facebook.com/photo/?fbid=1101216113615553&set=a.463798390690665

Најмање 59 особа је страдало, а више од 150 повређено у пожару у дискотеци "Пулс" у Кочанима, који је избио око три сата јутрос. Повређени су пребачени у болнице у Штипу и Скопљу. Међу погинулима су и чланови бенда ДНК чији је концерт био у дискотеци. Двадесет две особе које су у критичном стању транспортују се за Турску, Бугарску и Грчку, а део повређених у Србију. Проглашена седмодневна жалост. Приведено је двадесетак људи, међу којима су власник дискотеке и организатори концерта. Истрага о узроку пожара је у току, али се претпоставља да су пожар изазвале варнице пиротехнике којима се запалио плафон објекта. Емитован видео на Кули Београд поводом трагедије у Северној Македонији На Кули Београд вечерас је, у знак солидарности поводом трагедије у Северној Македонији, где је у пожару у дискотеци погинуло 59 људи, приказан видео подршке. На Кули је приказана застава Северне Македоније са црном траком уз натпис "Србија је уз Северну Македонију". Авион Војске Србије полетео за Северну Македонију да довезе повређене у пожару Авион Војске Србије CASA C-295 са четири лекара и четири медицинска техничара полетео је за Северну Македонију ради медицинске евакуације повређених у несрећи у дискотеци у Кочанима, саопштило је вечерас Министарство одбране Србије. Како је наведено, планирано је да тим авионом буде евакуисано 12 пацијената, који ће бити збринути у ВМА и Клиничком центру Србије. У саопштењу се додаје да се два пацијента која су војним санитетским возилима превезена из Северне Македоније налазе се на лечењу у Војној болници Ниш и у Клиничком центру Ниш. У току је превоз три пацијента санитетским возилима и они ће бити смештени у ВМА. Ради пружања помоћи повређенима планирано је да у Северној Македонији остану два лекара из ВМА (пластични хирург и анестезиолог), као и медицински техничар - инструментар. Мицкоски: Фалсификовану лиценцу за дискотеку потписала бивша државна секретарка Македонски премијер Христијан Мицкоски изјавио је да је бивша државна секретарка у Министарству привреде Размена Чекић Ђуровић потписала фалсификовану лиценцу за дискотеку у Кочанима у којој је избио пожар. "Да, издало ју је Министарство привреде, потписала га је тадашња државна секретарка Размена Чеки Ђуровиц. Уз ризик да све ово изазове процедуралне грешке, али у интересу јавности, ту сам да саопштим ове детаље ако мене питате", нагласио је Мицкоски, одговарајући на питање новинара. Мицкоски је рекао да ће све аспекте и све проблеме који су довели до трагедије у дискотеци институције сагледати и истражити без скрупула према било коме. "Аспекти контроле ће бити испитани и они су оно што јавност оправдано открива као проблем и изазов за друштво. Одлучан сам и одлучно ћу деловати. Биће одлучних корака и одлука, биће корака на које јавност није навикла, али промене почињу од нас самих", истакао је Мицкоски. У УКЦ Ниш довезена пацијенткиња из Кочана У УКЦ Ниш у касним поподневним сатима, из Северне Македоније довезена је пацијенткиња стара 45 година, саопштила је та здравствена институција. Како се наводи, пацијенткиња је примљена са опекотинама које захватају око 25 одсто површине тела и знацима респираторне опекотине. Додаје се да су након пријема у УКЦ Ниш, повреде хирушки обрађене и урађен је алтернативни респираторни приступ. Пацијенткиња је хоспитализована у јединици интезивног лечења. Санитети из Србије стигли у Северну Македонију Два санитета Управе за здравство Министарства одбране Републике Србије стигла су у Северну Македонију. Локални медији наводе да су два пацијента већ пребачена на лечење у Србију. Министарство здравља Северне Македоније раније је саопштило да ће укупно пет пацијената бити пребачено у Србију, девет у Турску, 10 у Бугарску и три у Грчку. Проглашена седмодневна жалост због трагедије у Кочанима Влада Северне Македоније прогласила је седмодневну жалост због трагедије у Кочанима, где је у пожару у дискотеци "Пулс" живот изгубило 59 особа, а повређено најмање 155. Како је наведено у саопштењу са седнице владе, одлуке треба да се придржавају сви, јер ће казне за непослушност бити ригорозне. На седници Владе донета је одлука којом се Државна тржишна инспекција обавезује да у наредна три дана изврши ванредни преглед угоститељских објеката (кабаре, ноћни клуб, дискотека и дискотека на отвореном) на територији Северне Македоније и да одмах обавести Владу о налазима инспекцијског надзора, како би се утврдило да ли функционишу у складу са затеченим стањем и прописима, у складу са законом земљи. Влада Северне Македоније је усвојила и одлуку о активирању механизма за тражење међународне помоћи. Истовремено, влада је обавестила јавност да се у сарадњи са Министарством унутрашњих послова и другим институцијама надлежним за потпуно расветљавање случаја прикупљају материјални докази и да ће сви који су умешани у овај трагични догађај и свесно допринели угрожавању људских живота бити изведени пред органе правде и сходно томе одговарати. Нико није изнад закона, поручила је Влада Северне Македоније. Влада је изразила најдубље саучешће породицама настрадалих и истакла да у овом трагичном догађају не постоје речи које могу да ублаже бол ненадокнадивог губитка. Целокупни здравствено-медицински тим у свим здравственим установама је на располагању и пружа здравствену заштиту и помоћ за што бржи опоравак повређених, навела је Влада. У овим изузетно тешким и тужним тренуцима за цео македонски народ, тражимо да се случај не политизује, како би институције правовремено и на одговарајући начин расветлиле случај, навела је Влада и истакла да ниједна информација неће бити скривена од очију јавности. Влада Северне Македоније је данашњу седницу почела минутом ћутања како би одала почаст људима који су трагично погинули у трагедији у Кочанима. Двадесет две особе које су у критичном стању транспортују се за Турску, Бугарску и Грчку, а део повређених у Србију Министар полиције Панче Тошковски рекао је на конференцији за новинаре да се 22 лица која су у критичном стању транспортују за Турску, Бугарску и Грчку. Део повређених транспортује се у Србију. Саопштио је да је у дискотеци били 500 људи, а 250 продатих карата. Клуб је имао фалсификовану лиценцу, рекао је Тошковски. Осумњичено је двадесетак људи до сада, највише из бившег и садашњег сазива министраства економије и из дирекције за заштиту и спасавање. У полицијској станици налази се око 15 особа, неки од осумњичених за изазивање овог кривичног догађаја су преминули, неки су у болници, изјавио је министар унутрашњих послова Панче Тошковски. "Четири осумњичена су у болници. Два члана бенда, син власника дискотеке и правно лице које управља дискотеком. Неки од притворених лица која се тренутно налазе у полицијској станици су особе које су директно криве, према досадашњим доказима. Приведена је једна особа која је организатор догађаја и за коју сумњамо да је једна од директно одговорних", рекао је Тошковски. Патријарх Порфирије упутио саучешће поводом трагедије у Кочанима Патријарх Порфирије је изјавио саучешће архиепископу охридском и македонском Стефану. Навео је да се са свештенством и верним народом помолио за браћу и сестре, вернике сестринске нам Македонске православне цркве, пострадале ноћас у Кочанима. "Јеванђелску истину да ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1Кор 12, 26), која се односи на све људе и све народе, осећамо још дубље када се ради о страдању најближе нам браће и сестара, као што је то случај са ноћашњом трагедијом у Кочанима", наводи се у саопштењу на порталу СПЦ. Патријарх Порфирије је пренео архиепископу Стефану да су народи уједињени у тузи "јер су животну стазу напустили они који су на њој учинили тек прве кораке, али и да смо истовремено уједињени у молитви Господу да их насели тамо где нема ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни". Министарство одбране Србије: Упућено 14 лекара у Кочане, део повређених биће збринут у Нишу Министарство одбране саопштило је да је хитно упућено 14 лекара и медицинског особља и пет санитетских возила ради указивања помоћи повређенима у синоћној несрећи у Кочанима. "Део повређених грађана Северне Македоније биће збринут у Војној болници Ниш, док ће они чије стање захтева озбиљније лечење, бити превезени у Војномедицинску академију у Београду. Властима суседне државе такође је понуђена и додатна медицинска и логистичка помоћ у вези са њиховим збрињавањем", саопштено је из Министарства. Министар одбране Братислав Гашић је рекао да ће припадници српског војног санитета учинити све како би помогли повређенима. "Најмање што у овој ситуацији можемо јесте да пружимо помоћ братском македонском народу и збринемо младе људе који су се нашли у том ужасу. Наши војни лекари учиниће апсолутно све да сачувају њихово здравље и да их, што пре, опорављене врате њиховим породицама", рекао је министар Гашић. Број погинулих повећан на 59, идентификовано 35 страдалих У пожару у дискотеци у Кочанима страдало је 59 људи, рекао је министар унутрашњих послова Северне Македоније Панче Тошковски. Навео је да је идентификовано 35 особа, од којих је 31 из Кочана, а четири су из Штипа. Међу погинулима је, како је навео Тошковски, и један полицајац задужен за контролу наркотика у дискотеци. Тошковски је рекао да је повређено 155 особа. Министарство здравља Северне Македоније: Хоспитализоване 152 особе, критично 18 људи Министарство здравља Северне Македоније саопштило је да су хоспитализоване 152 особе повређене у пожару у Кочанима, а да се у критичном стању налази њих 18, преноси македонски јавни сервис МРТ. Пацијенти су смештени у седам болница у Штипу и Скопљу. У уторак Дан жалости у Србији Влада Републике Србије ће на сутрашњој седници, на предлог председника Републике Србије Александра Вучића, прогласити уторак, 18. март 2025. године за Дан жалости у Републици Србији због трагедије у Републици Северној Македонији, саопштено је из Владе. "Председник Владе Републике Србије Милош Вучевић и председник Вучић разговарали су јутрос о трагедији у Кочанима у Републици Северној Македонији, где је у пожару у дискотеци страдао велики број грађана, након чега је одлучено да 18. март буде Дан жалости у Републици Србији", наводи се у саопштењу Владе. https://www.rts.rs/vesti/region/5673948/veliki-pozar-u-kocanima-u-severnoj-makedoniji-najmanje-50-poginulih.html

„Ако би Христос могао да спаси човека на други начин, Крст не би био потребан. Крст је раскрсница на којој стаје хришћанин. Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација, никоме разумљива. Штавише, онда се сумња и у Самог Христа, јер је Христос директно и недвосмислено рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ (Јн.14:6) Он је рекао: „Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници.“ (Јн. 10:8) Узрок погибије људи је у томе што нису заволели Истину. Човек који је заволео Истину свом душом својом, обавезно ће је наћи! Сетите се Житија преподобног Антонија Римљанина, кога је Бог довео на камену из Италије у Новгород, јер је Италија отпала од Православља у римокатолицизам. Штавише, ко пажљиво чита историју Цркве зна за мноштво примера када су људи долазили из далеких земаља да би пришли Христу. Почевши од евнуха из Дела апостолских. Он је дошао из Етиопије да би сазнао за Христа Спаситеља. Како говори Свето Писмо: „Премудрост“, тј. Христос, „Сама по свим путевима тражи оне који Њу траже.“ А они који је не траже, они је и не налазе. Ко је крив што су погинули? Само они. Нису тражили Истину, нису је ни нашли. То је узрок погибије људи. И приче да ће их можда, неким другим, нама непознатим путевима Господ спасти, потпуно су неумесне. Шта значи „неким другим путевима“? Какав други истински пут постоји поред Христа? Ви знате за други начин спасења поред Искупљења? Нема га. Дванаеста анатема у Недељу Православља говори: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ Једино средство нашег оправдања!” Свештеномученик Данил Сисојев [велики мисионар Руске Православне Цркве, мученички је пострадао 2009. године. Убијен је у храму у којем је служио у Москви због свог неустрашивог проповиједања Христа и обраћења многих у Православну вјеру. Разобличавао је лажи мухамеданства и осталих странпутица. Његове свете молитве да су са свима нама]. https://www.instagram.com/agape_nk/

Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Kолико пута сте видели да се детету рецимо сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу“ или „Ти си велики дечко (девојчица)“ или „То је само играчка“ итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу. Једна од најтежих ствари у животу је прихватити живот какав јесте. Људи који избегавају болна осећања када су она реална, спречавају себе да буду психолошки здрави. Можемо да замрзнемо један кадар из живота родитеља, када дете трчи и падне, а родитељи брже боље упућују бујицу речи „Ништа! Ништа страшно! Скочило дете! Прошло…“. Оваква реакција родитеља је сасвим природна, али учи дете да је страшно осећати бол и да се он мора избећи. Тако имамо читаве генерације младих људи који су потпуно неспремни да се носе са животним недаћама, нетолерантни на фрустрације свакодневног живота и дубоко несрећни што осећају и најмању нелагодност. Истраживања су показала да вештина нашег ума да неке емоције отклони из свести је неселективна, тако да потискивање туге доводи до потискивања и других емоција, нарочито радости, те долази до безвољности, мањка енергије и развоја депресије. Иако туга може бити за неког непријатна, туга је здрава емоција која се јавља у ситуацијама губитка. Губитак може бити стваран или фантазиран. Неки људи могу избегавати тугу из страха да би она вечно трајала и да никада неће из ње изаћи ако јој се препусте. То није тачно, туга је процес који има свој јасан почетак, развој и чак и срећан крај. Насупрот томе, потискивање туге траје бескрајно, јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга претвара се у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности. Одбрамбена понашања која служе да се осећај туге замаскира су на пример еуфоричност, неаутентична веселост, прегласан смех, претерана акција, излажење, различита ризична понашања, као и коришћење алкохола и психоактивних супстанци. Kада спречавамо себе да будемо тужни ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања, а са умртвљивањем туге успављујемо и све друге емоције, те остајемо празни, беживотни, равнодушни, исцрпљени и без способности за љубав, рад и радост живљења. Рад туге је драгоцен за здрав психички живот и без њега нема развоја, ни зрелости, прихвата се реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Тек тада постиже се нова зрелост и личност постаје снажнија, отпорнија и више интегрисана. Зато, следећи пут када се ваше дете буде сусрело са ситуацијом губитка, уместо да кажете „Ништа страшно“, реците „Да, то је тако тужно, разумем“ и пустите дете да се исплаче у вашем загрљају. Пустите децу да тугују, јер тако расту и сазревају, уче о себи и животу и прихватају живот какав јесте, што им омогућава да га живе пуним плућима. https://zelenaucionica.com/cemu-sluzi-tuga-zasto-ne-treba-sprecavati-decu-da-budu-tuzna-2/

На уличном светлу, са десетинама дневних светиљки, у звуцима смеха и гласовима оних који славе, постоји чудна тишина коју мало ко може и жели да чује. То је тишина оних, који у ове празничне дане не налазе радост у празничним мелодијама, нити утеху у пуним банкама. То су људи који ходају међу нама, али њихов поглед као да гледа на неко друго место, у неку мрачну дубину коју само они познају. То су они који носе тежину одсуства, рану губитка, или терет самоће због које се осећају отуђеним чак и у гомили. За њих празници нису дани славља већ дани који буде успомене. Сећања на оно што немају, шта су изгубили или шта никада нису пронашли. Весели гласови и светлећи украси изгледа да увећавају њихову празнину. Као да сјај постаје огледало њихове унутрашње туге. Ипак, иза њихове туге крије се нешто дубоко људско и истинито. Њихова тиха снага да издрже, да дишу упркос болу. Њихова вера и нада у боље сутра које их много пута издаје. То су сви они борци у животу који устају сваки дан, чак и када их тежина њиховог ума и душе, вуче доле. Они су људи који нас подсећају да су празници, изван сјајних омота, празници о љубави, разумевању, солидарности и хуманости. Ако случајно налетите на неког од њих, немојте журити. Осмех, разговор, топао гест могу постати светлост која гаси сенку њихове самоће. Зар то није Христос? Осмех, сладак разговор, рука која те додирује, загрљај који те држи, пољубац који ти поново даје живот. Божић значи паљење свеће у тами света. о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Преподобни Данило Столпник – Рођен у селу Витари код града Самосата у Месопотамији од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Измољен од Бога сузним молитвама мајке нероткиње, и као јединац син одмалена Богу на службу посвећен. У дванаестој години прими монашки чин, посети Симеона Столпника и од овога би благословен. Жељан самоће, Данило напусти манастир и повуче се у неки запустели идолски храм на обали Црног мора. Ту претрпи безбројне напасти од демона, но победи све стрпљењем, молитвом и знамењем крста. После тога попе се на столп, на коме оста до смрти своје трпећи подједнако и жегу и студен и нападе од људи и од демона. Око његовог столпа сабраше се ученици многи, и он их настављаше к животу вечном примером својим и речима. Овога Свог оданог слугу награди Бог још у овом животу благодаћу великом, те чињаше чудеса многа, корисна људима, и прорицаше будуће догађаје. Од свих страна стицаше се народ под столп његов тражећи од светитеља Божјег помоћ и савет. Цареви и патријарси долазили су к њему као и прости људи. Цар Лав Велики доводио је своје госте из других држава, кнежеве и великаше, и показивао им Светог Данила на столпу говорећи им: “Ево чуда у моме царству!” Прорече Данило дан смрти своје, поучи ученике своје као отац синове своје и опрости се с њима. Пред смрт његову ученици видеше над столпом ангеле, пророке, апостоле и мученике. Пожививши осамдесет година упокоји се овај ангелски човек 489. године и пређе у Царство Христово. Тропар (глас 1): Био си стуб трпљења и ревновао си угледајући се на праоце, свети, јер био си сличан Јову у страдањима, Јосифу у искушењима, и Анђелима си био подобан у телу, Данило оче наш, моли Христа Бога да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2024/12/23/prepodobni-danilo-stolpnik-3/

Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубомир Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић. Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8). У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас. У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине. Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске вере која се укоренила у различитим културним срединама. У том контексту, похвално је и то што монографија пружа историју мисионарства која доприноси разумевању односа између религије, културе и политике. Поглавље насловљено Per aspera ad astra: И врата пакла неће је надвладати садржи наратив о крају великих православних мисија, а у питању су пропаст кинеске мисије и краткотрајне Кинеске Православне Цркве. Аутор апострофира то да је занемаривање наслеђа Кирила и Методија довело до поткопавања кинеске православне заједнице. Такође, пишући о личностима попут Чарлса Дарвина, проучава разлог сумње у хришћанског Бога. Један од тих разлога јесте чињеница страдања невиних људи: „Дарвин је сумњао, и то пре на основу чињенице страдања недужних бића него на основу своје теорије“ (242). Вечито актуелно питање теодикеје (зашто Бог допушта страдања ако је сведобар и свемоћан?) присутно је у овом поглављу. Читаоци, који се у животу неоспорно сусрећу са животним неприликама, могу пронаћи многа корисна запажања писца. Осим наведеног, писац монографије наводи и то колико је дестабилизацији хришћанства допринео научни атеизам. Он наводи да је могућа сарадња религије и науке те да су многи научници увидели да је атеизам лош и депресиван, што их је потом вратило хришћанству. Такође, описује се прелазак у хришћанство у 20. и 21. веку, како индивидуа, тако и разних заједница. Аутор пише: „Рувим Спартас, Артур Гатуна, Питер Гилквист, Мојсије Бери, Поликарп и Климент Нехамаја – сва ова имена су, нажалост, претежно непозната европским православцима, иако би требало да нам говоре много о нашој сопственој Цркви“ (274–275). Голијанин, кроз све наведене личности, позива читаоце на дубље разматрање и личну рефлексију о хришћанском животу данас. Интердисциплинарни приступ у писању, фокус на маргинализоване личности, рефлексије о савременим изазовима и нагласак на дијалогу између науке и религије чине ово поглавље релевантим и изузетно актуелним – што је случај и са свим претходним. Коме је заправо ова књига потребна? Аутор објашњава да је ова књига намењена студентима православног богословља, али и људима који нису школовани теолози, а желе сазнати због чега су њихови преци постали хришћани. Такође, монографија је „писана као прилог православној мисиологији“ (8). На 303 стране Голијанин читалачкој јавности доноси монографију која се чита у једном даху. Дело представља одличан темељ за развој савременог мисионарског богословља – како на академском плану, тако и на практичном. Аутор својом пажњом према историјским, културним и духовним чињеницама успева да створи дело које не само информише, већ и инспирише на даље истраживање у области православне мисиологије. Вероучитељ Милорад М. Васиљевић Извор: Епархија жичка

Зар милијарде људи неће бити спасене? Да ли је Бог неправедан? Они нису познавали хришћанство! Можда су чули за хришћанство, али то не значи да га знају. Чули сте за хиндуизам, за будизам, за зен, али ви не знате ништа о њима. Исто тако ни они. Хоће ли ићи у пакао? Може ли Бог бити тако неправедан? Како ће се спасти они који нису хришћани? Црква је дала одговор пре више векова. Али, пошто имамо времена за хиљаду других ствари, али не и за оне које се тичу живота и смрти и нашег спасења, ми их занемарујемо. Црква је одговорила пре много векова. Кроз уста Светог Јустина. Шта каже Свети Јустин? И цитирам ово како се сећам када сам то прочитао први пут као школарац пре 45 година. Шта каже светац? – (а ово је став Цркве) - „Они који су живели по Речи Божијој – хришћани су“. Они су хришћани чак и ако их сматрамо атеистима. Као, на пример, код Грка - Хераклит, Сократ и сл. Хришћани су. Иако су живели пре Христа. Зашто су хришћани? Зато што су живели хришћански. Јер, оно што нас чини хришћанима нису теологије или мисли или вера коју имамо у нашим умовима, већ вера коју спроводимо у својим животима. Да ли смо хришћани или не, откривамо начином на који живимо, а не речима. Речи су "компримовани ваздух". Ако смо добри хришћани, привлачимо друге. Ево шта каже свети Јован Златоусти: „ Да су хришћани стварно хришћани, не би било незнабожаца“ и сам Христос каже: „Имам и друге овце које нису из овог стада“ (Јн. 10,16). Стадо је Црква која нас спасава од вукова - греха. "И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир." Пастир познаје своје овце. Зна које су његове, а које туђе. „Морам и њих да доведем." И Он ће их довести. На који начин ће Христос спасти оне који нису хришћани? Његов проблем, Његово питање, Његов рад. Гледајмо ми себе шта радимо. Шта Христос хоће од нас? Нећемо се спасти онако како се спасавају они који нису хришћани. Према њима ће бити попустљив. Према нама Он ће бити много строжи. Јер коме је много дато, од њега ће се и много тражити. Нећемо бити спашени ако чинимо добре ствари које чине и други. Мораћемо да учинимо много више добрих дела, јер смо научили и знамо много више и дато нам је више могућности кроз свештенодејство Цркве, да се спасемо. Зато, не одступајте од својих свештеника, не одступајте од епископа, не одступајте од Цркве и њених тајни. Сам наш живот ће нас спасити, а не наше добро срце. Зато Свети Августин, када чита Христове речи да има и друге овце које нису из овог стада, наставља: „Колико је оваца још ван стада? А колико је вукова унутра?" Јесмо ли слични Христу? Светитељ каже: „Довучена вода не може утолити жеђ ни онога ко ју је довукао ни онога ко је гледа, него треба отићи на извор где има воде за пиће“. И сада не радим ништа друго, него једноставно црпим ову воду живота, која доноси знање, које нас води ка вери која ће нас спасити. У Јеванђељу по Јовану, Христос каже Самарјанки: „и ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека; а вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која извире у живот вечни“ (Јован 4:14). Да ли је истина оно што Исус каже? Одговор је врло једноставан. А ја вам управо то кажем: „Дођите и видите. “ Нека Вам Пресвета Богородица подари просветљење и храброст да се борите и не одустајете. Ако пропадамо, пропадамо само због наше лењости. Зато се молите и за мене, да ме просветли и охрабри Господ благи. Нека вас чува Пресвета Богородица! старац Никон Светогорац приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Лаж нам обично не прија. Не волимо да нас лажу, обмањују и скривају истину. Поводом тога можемо се осећати љуто или изневерено. По свему судећи туђе лагање доживљавамо веома лично па се због тога можемо осећати лоше. Можемо ли се осећати добро и када нас други лажу? За одговор на то питање неопходно је прво разумети разлоге због којих други људи лажу. Као и обично и када лажу људи имају добру намеру. Најчешће прибегавају лагању и скривању истине онда када се боје, када се осећају угрожени истином. Плаше се како ће други реаговати на истину, плаше се осуде, прекора, или одбацивања, али и сопственог осећања кривице. Како би избегли непријатност истину ће сакрити. Лажи које се чине непотребним јер прикривају нешто што и није тако важно значе да је особи која лаже то заправо важно и да из својих разлога жели то да сакрије. Код људи који скривају истину, а при том немају лошу намеру у смислу свесног оштећивања другог то раде углавном због три осећања: страха, стида и кривице. Страх се може везивати за одбацивање, стид се може повезати са умањењем вредности па самим тим и угрожавањем позиције у односу, а кривица је неприхватљиво осећање за оне који се лоше носе са својом несавршеношћу. Дакле, у сва три случаја постоји неко осећање губитка, губитка друге особе или губитка сопствене вредности у очима другог или у сопственим очима. Како до таквих губитака не би досло лаж се чини као сасвим прихватљиво средство заштите себе, другог и односа уопште. С друге стране, када се љутимо на оне који лажу то чинимо јер то доживљавамо лично, не као да они лажу, већ да лажу нас. Тако се лаж доживљава као чин издаје. Осетићемо се лоше када нас други лажу и када друге доживљавамо сувише идеалистично, или када себе доживљавамо као подложне превари па ће оваква потврда таквог уверења о себи изазвати непријатна осећања. Лаж дефинитивно може озбиљно да ремети односе. Ако нам је до односа стало, тј. када нам је стало до осебе која нас лаже није довољно да се осетимо преварено или љуто и да то особи ставимо до знања. Сасвим би контрапродуктивно било окривити је и сву кривицу пребацити на њу. Не треба заборавити да је сваки однос по својој дефиницији релација међу особама, а ни једна релација није једнострана, што значи да сваки поступак једне особе у односу свакако има везе и са поступцима оне друге особе. Ако особа лаже било би нам врло корисно да сазнамо зашто она то ради, зашто нема слободу да нам каже истину, зашто мисли да је лаж одговарајућ начин да се однос заштити. Једно такво питање може нам много рећи о нама самима, о нашим поступцима у том истом односу и може допринети да се однос квалитаитво промени тако што нико неће осећати да је лаж потребна. Ако лаж не доживљавамо лично, у смислу да особа која лаже не лаже нас, али ни да је особа која лаже лажов, већ лаж доживимо као добру намеру друге особе да наш однос заштити тако што ће изоставити истину, лакше ћемо моћи да разговарамо о томе без уобичајених стресних ситуација, што ће сигурно у односу повећати степен поверења и блискости што и јесте неопходно ако се лажи у њему јављају. Самим тим осећаћемо се добро са туђим лажима јер ћемо бити свесни да оне нису атак на нас и нашу личност већ погрешан начин на који нам друга особа ставља до знања да јој је до нас стало. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/29/zasto-ljudi-lazu/

Бити у смирен у ово несмирено доба када многи психолози, животни тенери или путеводитељи ( Life Couches), гуруи али и поједини православни духовници и свештеници причају о смирењу а сами смирења немају, изгледа као немогућа мисија. Начин схватања и доживљавања смирења између Православне Цркве и осталих религиозних и друштвених наука у потпуности се разликује. Бити смирен по учењу савремених друштвених наука подразумева унутрашњу стабилност захваљујући контроли својих осећаја путем разних психолошких или религијских метода као јога у будизму и хиндуизму. Ако би гледали смирење само на основу наших људских способности, без обзира да ли су интелектуалне или физичке вештине и њиховог манифествовања у нашем свакодневном животу убрзо би се уверили да без духовног садржаја не постоји. "Смирење" по тумачењу друштвених наука и религија врло често има негативну конотацију. Бити смирен најчешће се подразумева неко ко је неспособан и понижен, није продоран и ефикасан на животним пољима пуним савремених изазова. Неко ко не може да се афирмише у савремене друштвене токове и као такав не може да утиче креативно на људе и читав друштвени систем. Појам смирења био је потпуно непознат у старим цивилизацијама као и у религијским системима а данас се потпуно подништава. Поставља се питање, пре свега зашто би било ко био смирен пред било којим другим човеком, а поготово данас у 21 веку ? Сви људи на основу "Универзалне Декларације о Људским правима Уједињених Нација " имају иста људска права без обзира на степен образовања или из кога народа потичу , или којој религији припадају или на којој се функцији у друштву или религијским заједницама налазе. Стога зашто бити смирен? Савремена медицина сврстава смирење у област психологије и психијатрије док Православна Црква у област духовности. Медицина покушава кроз своје гране психијатрије и психологије да " смири" неуротична стања људске личности путем савета и лекова . С обзиром да савремена медицина негира и одбацује учење Православне Цркве тешко је успоставити дијалог у поимању световног и духовног смирења, осим у случају ако су психијатрији и психолози Православни Хришћани. "Смири се и хиљаде људи око тебе ће се спасти!" - говорио је Преподобни Серафим Саровски. А како то наше смирење може спасити хињаде људе око нас и пре свега од чега да их спасе! Да ли да их спасе од беде и сиромаштва , ратова, временских непогода , зависти, љубоморе, мржње? Да видимо.. По учењу Православне Цркве бити смирен значи бити дубоко верујући човек који своје читаво биће отвара благодати Духа Светога да у њему обитава. Смирење је божанско стање у човекој души које се манифистује кроз људске мисли, речи и дела. Да, пре свега кроз мисли, јер смиреним мислима човек задобија огромну божанску силу у себи да у њему обитава мир Божији и радост Духа Светога. Тада он самим смирењем сваког човека доживљава као вечног брата и сестру а не као пакао како је говорио чувени философ Жан Пол Сатр. А чим су нам мисле смирене да се не гордимо у срцу свом због Богом даних дарова онда су нам и речи мелем на срцу сваког човека , који ублажава сваку горчину, мржњу, завист , надменост, очајање , тугу и све што је негативно и демонско у другом човеку. Самим тиме кад су нам мисли и речи смирене тада се не гордимо због својих успеха а нити очајавамо због својих неуспеха као што рече наша народна пословица: " У добру се не узнеси а у невољи се не понизи "! Смирен човек је уравнотежена личност, који непрестано иште од Бога помоћи бивајући попут Праведног Јова увек Богу захвалан за све говорећи " Господ да , Господ узе, нека је благословено име Господње!" Смирени људи кроз историју били су верне слуге Господње почевши од Старозаветних Пророка и Праведника, па преко Светих Апостола, Мученика, Васељенских Отаца па до Преподобних Отаца и Мајки који заволеше више Христово смирење него славу и част овог света које нуди лажно смирење и мир без Бога. Смирен човек сваког прихвата и никога не одбацује , спреман је да саслуша свакога па чак и оне чија су питања провокативна и недобронамерна и никада не одговара са надменошћу :" Како смеш да питаш тако нешто!." За смиреног човека не постоји " табу тема" нити " кодекс забрањених питања ". Он у својој смирености Богом даној сваком па и оном који га провоцира, вређа или клевеће бива мелем на душу а не горак пелен лажне праведности или истинољубља. А такав је у наше доба био Свети Нектарије Егински. Смирен човек не брани Бога и Цркву надменошћу нити грубим речима него молитвеном љубављу према онима који га вређају попут Господа нашег Исуса Христа разапетог на крсту: " Оче, опрости им , јер не знају шта раде!" На директне и индиректне ударце како на Цркву тако и на њега самог смирен човек не одговара мржњом него смирењем ,трпљењем и благим речима , јер зна да само молитва за њих може да ублажи њихова срца задојена мржњом и да се покају. Драга браћо и сестре, бити смирен у ова несмирена времена , значи ићи путем Христовим јер само тако ћемо бити узрок спасења хиљадама људи око нас , и оних који нас воле и оних који нас мрзе. Пут Христовог смирења превазилази све дипломатске односе и куртозна понашања зарад личних интереса јер у сваком човеку види лик Христов и тиме узрок вечне радости и спасења. А спасења и Раја без ближњег нема јер смирење нам подари Господ наш Исус Христос преко Крста да би се и ми непрестано жртвовали једни за друге. Архимандрит Евсевије Меанџија https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

Разговарамо са свештеником и инжењером Хаџи Жељком Јовановићем, координатором пројекта Православни волонтери у здравству, који се са благословом Патријарха српског г. Порфирија и уз подршку викарног Епископа топличког г. Петра и ВДС-а, реализује у Aрхиепископији београдско-карловачкој, у Клиничком центру Србије. Чућете више о овом програму који је започео пре две године и у коме данас несебично учествује чак 60 добровољаца, са основним јеванђељским мотивом – љубави према ближњима и потребитима. Звучни запис

За мене, особу са медицинским образовањем, ова тема је веома интересантна. Људски мозак је веома сложен уређај са којим се ниједан рачунар не може упоредити. То је цео универзум који је наука тек почела да проучава. Теологија такође тврди да смо сви сложена бића. Сваки човек има три компоненте - тело, душу и дух. Било би превише једноставно помислити да се живот, као круна стварања, завршава у тренутку срчаног застоја. Из Светог Писма знамо да је пред нама грандиозна перспектива васкрсења свих људи, Страшног суда и Царства славе које ће доћи после овога. Доћи ће до промене у универзуму и преображаја свега видљивог и невидљивог – нове земље и новог Неба. Знајући ово, схватамо да смрт тела није крај живота. Шта се дешава са особом у стању клиничке смрти? Шта је смрт живог организма? Срчани застој, престанак циркулације крви, мождана смрт у року од пет до десет минута - у зависности од средине (хладно или топло). Мере реанимације - вештачка вентилација и компресије грудног коша - могу се спровести након пет минута застоја срца, након чега почињу неповратни процеси у мозгу, који први реагује на промене концентрације кисеоника у крви. Постоје бројни докази да су људи у стању клиничке смрти нешто видели: себе споља или шта се дешавало у другој просторији. Најпознатија студија ових утисака и даље је књига Рејмонда Мудија - Живот после живота. Православном читаоцу можда је позната и књига јеромонаха Серафима (Роуз) „Душа после смрти“, која такође садржи сведочења људи који су доживели клиничку смрт. Како третирати ову врсту доказа? Главни ауторитет православног човека је Христос. О загробној судбини душе нам говори у параболама. На пример, парабола о богаташу и Лазару: који се закључци о загробном животу могу извући из ње? Богаташ се сећа свог овоземаљског живота, препознаје Аврама и Лазара, брине за своје рођаке, односно у адекватној је свести, разуме шта се и где дешава. Такође сазнајемо да је могуће да се човек спасе - свако има средства за спасење: Црква, Свето Писмо, Свете Тајне. Морате живети у чедности, послушности и простоти, тежити светости. Наш говор је слаб да изрази оно што се дешава изван Божје љубави. Шта чека оне који покушавају да живе са Богом? Сетимо се апостола Павла. У свом писму Коринћанима, он себе у трећем лицу понизно назива као човека који је „Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (2. Кор. 12:4). Како је невероватно да чак ни један од највећих проповедника хришћанства није могао да изрази оно што је чуо и видео на небу! Тако видимо да је светима, подвижницима и апостолима откривен загробни живот. Предање Цркве има много таквих сведочанстава. Можемо се присетити блаженог Андреја, Христа ради светог јуродива. Смрзнуо се на великој хладноћи зими, и у стању близу смрти, одведен је у небеско пребивалиште, где је видео свете Божије. Таква сведочанства нас отрезњују, помажу нам да мобилишемо нашу духовну снагу и радимо на спасењу. Да ли и несвети види нешто духовно или само халуцинира? Не знамо где човек завршава у овом стању. Могу да претпоставим да све зависи од тога како и са чиме та особа живи. Морамо запамтити да наш Бог није бог ужаса и смрти, није нека врста громовника. Бог наш је Љубав, он је благ и милостив, толико се сажалио на нас да је и сам дошао и оваплотио се ради нашег спасења. Он је постао део овог света да би нас спасио. Пре две хиљаде година догодиле су се невероватне ствари. Схватајући ово, можемо са сигурношћу претпоставити да човек умирући пада у духовни свет, у руке Творца и Створитеља – најсигурније место у целом универзуму. Друга је ствар када човек живи као демон: искључује саму могућност да буде у заједници са Богом, све му је свето одвратно. Свакако је потребно разликовати утиске које особа има током клиничке смрти. Мислим да се по овом питању можемо руководити духовним и моралним стањем човека након тог искуства. Ако почне да иде у цркву, приступи цркви, покаје се, моли се, воли све, прашта, води побожан начин живота – све што се догодило и видело, јасно је да било од Бога. То је случај када је Господ позвао и дотакао се душе и срца. Штавише, оно што видите не мора нужно бити добро. Један мој познаник, у стању тешке пијане омамљености, заспао је и доживео неко чудно стање у коме му се нешто показало. После тога је престао да пије, пуши и псује, почео је да ради у храму – и на крају отишао у манастир. Дошло је до његовог потпуног препорода. Никада није рекао шта је тачно видео, само је почео да плаче при сећању тог догађаја. Када човек почне да прича свакакве хорор приче, да тврди да се за истину мора отићи у неку секту или читати јеванђеље сатане, то очигледно није од Бога; ако је очајан, депресиван или самоубилачки настројен, онда је највероватније дошао у контакт са демонима, а овај сусрет је оставио тако тежак печат. Људима који су нешто видели и доживели током клиничке смрти саветовао бих да се руководе мишљењем светих отаца. Са својим питањима можете се обратити савременим пастирима – на срећу, сада их је много који о себи имају скромно мишљење. Они могу дати добар савет у таквој ситуацији и проценити духовно стање особе. Шта ће свештеник одговорити оном који се вратио из онога света? Све зависи од тога шта је тачно човек доживео. Ја приликом одговарања користим правило: одговор треба да буде дупло краћи од питања. Ограничавам се на обим питања, јер ако човека не боли, то значи да га не занима оно што говорим. Ако боли, питаће. Пре него што одговорите, морате се помолити Господу да би знали шта и како да одговорите човеку. Веома су ми блиске речи свештеника Александра Јелчанинова о граници између нашег живота и света упокојених: „Смрт вољених је експериментална потврда наше вере у бесконачност. Љубав према преминулима је потврда постојања другог света. Заједно са умирућим долазимо до границе два света – сабласног и стварног: смрт нам доказује реалност онога што смо сматрали сабласним и сабласност онога што смо сматрали стварним." Веома дубока мисао. Шта нам изгледа фундаментално, бесконачно, вечно? Наш живот. У ствари, то је сабласност. Искуство смрти, укључујући и клиничку смрт, је веома добра помоћ за човека, јер омогућава да се нађе упориште у духовном животу. Може да сазре до идеје да би његов мали породични рај сваког тренутка могао да се заврши – и да ће почети нека друга, претећа стварност. Захваљујући таквом искуству, духовни човек може потпуно да промени свој живот, има случајева када су људи одлазили у манастире да се посвете Богу. Један од светаца је, након што је доживео клиничку смрт, рекао: „Кад бисте само знали, децо моја, како је страшно осуђивати своје ближње!" Све је стварно индивидуално, и стога је немогуће рећи нешто конкретно о таквим ситуацијама. Можемо судити само по плодовима – односно погледати са чиме човек излази након таквог искуства и на основу тога му помоћи и подржати га. протојереј Константин Лисњак приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Шта уопште подразумевамо под правдом? Очигледно желимо да разговарамо о одмазди. Ако добри људи чине добро, за то треба да имају корист. И слично у супротном смеру. Цела Књига о Јову говори управо о томе да можете бити кристални праведник и да ипак у свом животу подносите такве невоље и лишавања кроз које очигледни грешници нису прошли. У Старом завету постоје два тренда. Један од њих покушава да нормализује, легитимише и оцрта границе понашања у којима ћете имати користи. То је сама идеја закона као таквог. Постоји Бог као личност, постоји Његова воља. Прилагођавајући се овој вољи, увек ћеш бити у Његовој наклоности. Али постоји још једна визија. To је Јов, то је Проповедник, то су пророци који кажу да праведник тако не живи. Напротив, често се у животу праведника дешавају страшне ствари. Пророци својим животом показују да то не функционише тако. Желимо да видимо Бога као апсолутног аутократу, који чврстом руком држи цео свет у шаци и делује у истом тренутку. Али, као што су библијски коментатори исправно приметили, у Светом писму је Бог потпуно другачији. Када би Он, не само одмах наградио добра дела, већ и казнио безакоња, нико не би ходао по овој земљи. Ми желимо да видимо свет разумљивим и предвидивим. Ако си добар, онда те Бог благословио. Ако си лош, Бог те кажњава. Ако вам се у животу догоди нешто страшно, а чини вам се да нисте нарочито лоши, онда се на сцену појављује тема родитељских грехова, јер, то мора да дође однекуд, ништа не долази ни из чега. Христос јасно каже да су синови овога века генерално лукавији и предузимљивији од синова Царства. С друге стране, иста теза се спроводила током целог Христовог живота, па и свих Његових најближих ученика. Од дванаесторице, како нам црквено предање каже, природном смрћу умире само Јован Богослов, чији живот такође није био изузетно лак и успешан. Ови примери показују да прави Бог нема никакве везе са сликом Бога као аутократе, тиранина и деспота. Он посебно ограничава своју слободу да би се појавила слобода другог. Наша слобода функционише на исти начин. С времена на време ми се дешава глупа варијанта гунђања , али у исто време то одмах проценим и схватим да моје жуборење нема ништа заједничко са стварним стањем ствари. Више се односи на то како ја то доживљавам, а не шта мислим о томе. У основи верујем Богу у овој ситуацији, али се осећам лоше због тога: „Господе, можда би тако требало да буде. Али, да будем искрен, нисам срећан." Мада, наравно, не идем никуда из ове подморнице и ипак ћу носити оно што ми је дато. Да, са незадовољним лицем, јер ми је потребно време у којем се рађа, ако не разумевање, онда бар сагласност. На пример, када је дечија болест у питању. Чињеница је да су ми управо те околности донеле прве седе власи. Да ли сам срећан са њима? Не, ни на који начин. Могу ли нешто да урадим са њима? Не. Да ли кривим Бога за њих? Узгред, не. Апостол Јаков је рекао да сам Бог није искушаван злом и да Он не искушава никога. Постоји цитат апостола Павла да Господ кажњава онога кога воли. Овде треба да говоримо о педагошком контексту. Шта се мисли под тим? Већ смо се присетили апостола Јакова који је рекао да Бог никога не куша злом. И у том смислу, рећи да Бог шаље казну неће бити тачно за Бога. Али пошто свет лежи у злу, зло се умножава и, очигледно, дубоко у људима тражи стално нове тачке где може да проклија. Зло постоји само као морална категорија – и то само у онима који су у стању да га на овај или онај начин схвате. Стога се и праведник и грешник подједнако суочавају са искуством зла. Питање је како они то доживе. Човек који се труди да свој живот гради заједно са Богом настоји да види руку и промисао Божији и у добрим и у тешким околностима. То јест, Бог жели да ми каже нешто овим. Ево једног важног детаља: Бог не уводи ове околности у мој живот, али је кроз њих ипак у стању да унесе добро у мој живот. Ово је парадоксална ствар. Бог је у стању да изнесе добро из сваке ситуације. Зло долази до нас само од себе и преко људи. И Бог је у стању да утре свој пут у наше животе тим истим путем. Зашто смо толико жељни да све припишемо Богу? Чини ми се да је овако лакше поднети. Некако перемо руке од свега. Ако је ово воља Господња, шта ћу са вољом Господњом? Јов није могао ништа да уради, а био је апсолутно праведан човек. Лакше нам је да све ставимо у ову шему објашњења. Најпопуларније је питање да ли Бог кажњава децу за грехе родитеља. Дешава се да се дете роди са посебним потребама, са неком врстом болести, умре на порођају или касније. У Петокњижју налазимо речи: „Ја сам љубоморни Бог, који кажњава децу за безакоње очева до трећег и четвртог колена." Што се тиче верске манипулације, изнећу кратку тезу: позивање на грехе младости је идеална шема, јер некако никада нисам срео апсолутно морално очуване људе тог доба. Штавише, сама особа, одрастајући, преиспитује многе ствари. И овде се све поклапа. Иако не можемо рећи да је свет праведан, знамо да је Бог Бог правде, и Он се очигледно стара да друштвени поредак буде правичан. Међу пророцима налазимо позиве јакима и моћнима да не злоупотребљавају своју моћ или ауторитет. Нисам био кажњаван као дете, у смислу насилног кажњавања. Јасно је да смо сви стајали по ћошковима, ускраћени за нешто због лошег понашања. Али никада ме нису ударили. И самог Бога доживљавам као изузетно мирног. Штавише, из неког разлога ми се не чини да је то посредовано искуством мојих детињских односа са родитељима. Како сам се упознао са јеванђељем и посматрао Божју руку како делује у мом животу, почео сам да верујем Богу. С времена на време плашим се, наравно, као и сваки човек, када кажем „да буде воља Твоја“, али бар на нивоу свог ума сигурно разумем да ће Његова воља бити боља од моје. Теза да смо створени по лику Божијем заправо далеко превазилази оквире догматске антропологије. И у Богу и у нама има разума, слободе и стваралаштва. И можемо да разумемо новозаветно учење да је Бог љубав само зато што ми сами имамо искуство љубави. Чињеница да у нашим односима постоје одређени аспекти искуства - љубав, пријатељство, оданост - такође нас окреће ка односу са Богом. И ово искуство нам омогућава да уопштено разумемо шта Свето писмо каже. Живот у Богу – већ има све. Нови завет нам говори да на крају победа долази кроз потпуни пораз. Ово је пример Христов. А једина реална могућност у оквиру наше личне историје је мало понављање овог великог сценарија. С времена на време признајемо - ово нисмо урадили, и ово нисмо испунили, и нисмо успели овде, и нисмо расли у овоме, и уопште, шта ми радимо овде? Чини ми се да овде постоји једноставна ствар: ово је мисао ђавола. Уморан си, уморна си. То је као када Сатана разговара са Христом у пустињи. Гладан си, зашто си 40 дана без хране? Да ли Сатана то говори зато што воли Христа и брине о Њему? Нешто ми говори да не. Слична размишљања звуче у нашим главама, не зато што се кнез овога света изненада смиловао над нама и одлучио да нам да добар савет. Никако. И ту ми пада на памет старозаветно учење које каже да ће дуготрпељиви на крају победити, да је он бољи и од храбрих војсковођа. Апостолу Павлу, медитеранске цркве дугују чињеницу свог постојања, а после њих и све остале, иако је иза себе имао доста неуспеха. Стога, колико год нам се наш пут чинио неуспешним, једноставно немамо где да скренемо са њега. Да бисте достигли нову фазу, морате желети да знате какав је Он. Ту помаже искуство молитве, искуство Јеванђеља и, уопште, искуство продубљивања у Бога, а не у своје потребе. Читам Јеванђеље или Псалтир зато што желим да сазнам шта Писмо каже о Богу. Како је деловао у свету, шта је учио, шта је хтео. Идем да се причестим, не да се не бих разболео или да имам мање искушења, него зато што разумем: срећем Га у чаши. Овај сусрет може бити другачији сваки пут. Видимо како васкрсли Христос сусреће своје ученике и скоро га никада не препознају. И ту је теологија велика помоћница. приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Богочовек Исус је својом смрћу и васкрсењем ставио људски живот у Живот Бога Свете Тројице. Смрт, која је пре Христове смрти одвојила човека од Бога, кроз Христа постаје неопходно средство да људи постигну сједињење са Богом. Исус се није плашио смрти, јер је живео у љубави свог Оца, за разлику од већине нас, који се бојимо смрти јер не знамо за ову љубав. Међутим, када почнемо да доживљавамо ову Љубав, постепено учимо да не прихватамо ништа што нас од ње одваја. У нама увек постоји нешто бесмртно што не може да прихвати смрт, па би већина нас радије волела, ако је могуће, вечно продужење живота у распадању, него да прихвати сопствену смрт. Једини сценарио у коме неко добровољно прихвата смрт је када је у овом животу већ искусио вечну Љубав коју је Христос дошао да нам усади. Наравно, вољно прихватање смрти је сушта супротност самоубиству. Онај ко себи одузима живот, у ствари, поништава дар живота који му је дат управо у ту сврху: да буде достојан потпуног поверења у руке Онога који му га је дао. Препуштање нашег живота Љубави Онога који нам га је дао свакако на известан начин доноси бол, јер Вечна Љубав нас чисти – онолико колико дозвољавамо – од свега што је с њом неспојиво. Међутим, бол који ово чишћење изазива је неупоредиво мањи од олакшања које доноси. Кључна карактеристика људских бића је свест о сопственим слабостима, међу којима је, пре свега, њихова смртност. Наше слабости нас чине инвентивним, креативним, саосећајним. Наше слабости нас позивају да ступимо у однос једни са другима и са Извором љубави, а то је Тројични Бог. Али пошто нисмо ценили витални значај наших слабости и уместо тога се дивимо својој снази, постепено смо вођени да стварамо машине које ће нас, пошто неће имати наше слабости, ускоро осудити као непредвидиве, нестабилне, непродуктивне и коначно, „бескорисне“. “ – и биће принуђени да нас елиминишу. Последњи људи на земљи ће славити Ускрс, јер се њихово колективно изумирање приближава сваким сатом. Они међу њима који су већ искусили Вечну Љубав видеће у надолазећој смрти благословен начин да разбију свој земаљски сасуд (тј. тело – прев. прим.) и постепено моћи да прихвате љубав која је све већа, у стању бескрајне трезвености. Јер ако би прихватили толику количину Љубави док су у свом земаљском суду, неизбежно би полудели. Убрзо након што последњи људи нестану, Земљу ће захватити пламен који ће сагорети сваки облик живота дубоко у њено језгро. Тада, на срећу, неће бити људске душе да доживи страх. Протоjереј др Георгиј Лекас приредила: Ј.Г. извор

Идеја вјечнога проклетства није оправдана са библијске, као ни са философске или пак моралне тачке гледишта. Ипак, за многе, она посједује привлачност са становишта психологије. У тренутку када је вјера његове младости почела да блиједи и прелива се у јасни агностицизам његових зрелих година, Чарлс Дарвин је био у чуду по питању тога како било ко може уопште да пожели да хришћанство као такво буде истина. Није у виду имао његове љупкије дијелове, попут „љуби ближњега свога“ и томе слично, већ мишљење да невјерници (укључујући ту и рођаке и пријатеље) могу да се нађу у вјечним пакленим мукама. И заиста, оваква збуњеност је стварно оправдана. Она пред нас поставља проблематично питање социјалне психологије. Утјешно је претпоставити да , уопште говорећи, хришћани мисао о паклу вјечних јада и муке прихватају не из разлога што су му емотивно наклоњени, већ зато што га виде као омање, неизбјежно подручје таме на периферији ширег духовног пејзажа који – сагледаван као цјелина – изгледа заносно и дражесно. За велики број хришћана, ствари заиста тако и стоје. Али не и за све. За велики број хришћана, пакао није напросто трагична сјенка која се распростире по угловима иначе омамљујућег пејзажа, већ готово као да представља један од најзначајнијих и најпријатнијих дијелова истога. Добро знам о чему говорим. Објавио сам не мали број књига, неке са јасном намјером да буду провокативне, подстакнувши њима критике на свој рачун. Ипак, критике на моју скоро објављену књигу,[1] у којој у питање доводим историјску вјеродостојност, библијску утемељеност, философску увјерљивост и моралну разборитост стандардног хришћанског учења по питању вјечнога проклетства, превазишле су све дотадашње. Никада нисам доживио тако страховите, необуздане и (поштено говорећи) махните критике. Свакако да очекујем да ће људи да бране ону вјеру у којој су васпитани. Оно за што држим да је необично јесте да је, у мом искуству, довођење у питање овога нарочитог детаља вјере испољило више љутитих и хистеричних реакција од стране вјерника него што би то био случај са готово сваким другим изазовом који би се могао поставити пред њихова увјерења. Зашто? Најприје, идеја о паклу долази нам у једној толико језивој галерији слика попут, рецимо, позног августинијанизма кроз слике милиона некрштених беба бачених у заслужено вјечно сагоријевање; Дантеових тананих психотичних сањарења о испреплетеним, унакаженим, у ватрама печеним душама; у туробним обраћањима Св. Фрање Ксавиерског који уплаканим јапанским обраћеницима казује да су њихови преминули родитељи засигурно у вјечној агонији и патњи; кроз нашу сироту тетку Мод [из у САД популарног цртаног филма – прим.прев.], која ноћима клечи у неописивом страху од пакла за њене неваљале дјечаке… И тако редом. Сасвим је сигурно да би добра вијест била да се, када је пакао у питању, нешто ту погрешно разумјело. И заиста, постоји простор за такве сумње. Примјера ради, ниједан заиста знањем добро поткован новозавјетни теолог не вјерује да је суманута митологија каснијег хришћанства о Божијим вјечним одајама припремљеним за мучење нешто што се јасно може наћи у текстовима Светог Писма. Тако, на примјер, у Павловим списим видимо потпуно одсуство тога. Једини есхатолошки огањ који он помиње јесте онај који доноси спасење онима које прочишћује (1Кор 3, 15). Једнако тако то нећемо пронаћи нити у једној новозавјетној посланици, нити пак било којем постојећем документу (попут Дидахија), из најраније постапостолске епохе. Постоји неколико страхотних, надреалних, алегоричних слика суда у Књизи Откривења, но ништа што би, када се исправно чита, понудило јасну доктрину везану за вјечно мучење. Чак и застрашујући језик који Исус користи у јеванђељима, када се чита у грчком оригиналу, не успијева да нам подари догме о паклу за које ми обично подразумијевамо да се ту могу пронаћи. С друге пак стране, чини се да многи пасуси Новога Завјета – и то не кроз метафору – обећавају да ће на концу сви бити спашени. На примјер: „тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“ (Римљ 5, 18); или: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1Кор 15, 22); или опет: „а он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“ (1Јн 2, 2) (или: Јн 13, 32; 1Тим 1, 3–6; 4, 10; Титу 2, 11; итд). Ваља признати да је током вијекова проливено много теолошког мастила како би се протумачило значење поменутих новозавјетних стихова. Од користи нам може бити да примијетимо да се у првих пола миленијума хришћанства – нарочито на јелинофоном хеленистичком и семитском Истоку – у већој мјери могао пронаћи број оних који су, као релативно широко прихваћен вјерски резон, исповиједајли вјеру у свеопште спасење. У другој половини четвртога вијека, теолог Василије Велики извјештава да је преовлађујуће мишљење о паклу код вјерника које је познавао оно које га доживљава као ограничену, „прочишћујућу“ патњу. Ово раздобље подарило нам је и већи број великих хришћанских „универзалиста“, као што су Климент Александријски, Ориген, Григорије Ниски, Дидим Слијепи, Теодор Мопсуестијски, Диодор Тарсиски и други. Наравно, када је Црква постала дио политичког апаратуса Римскога Царства, по природи ствари, тријумфовао је онај најтмурнији од свих погледа. Како је заједница крштених постајала мање-више цјелокупна популација империје, а не као раније – само они који су лично били привучени вјери – и духовни терор је све више постајао неизбјежан инструмент друштвене стабилности. Штавише, и данас институционална моћ не престаје да бива убједљив подстрек за саглашавање по овом питању. И поред свега, ништа од овога не може да објасни дубоку емотивну потребу за постојањем пакла, за коју би се рекло да је посједују многи од савремених хришћана. Када ово кажем, не мислим на оне који из религиозне покорности прихватају ову идеју, или опет оне чији осјећај за правду захтијева да Хитлер или Пол Пот добију што су заслужили, или оне који сматрају да им је представа о паклу потребна како би могли да одрже правац кретања на уској стази живота. Сви поменути нису на листи оних који вриште и пјене од бијеса на помисао да би пакао могао бити само станица на путу крајњег и свеопштег помирења. Код оних који чине тако, у питању је нешто друго. У историји теологије тешко да се може пронаћи неколико идеја које су „леденије“ од тврдње (коју је, међу осталима, износио Тома Аквински) да ће блаженство спашених на небесима бити увећавано кроз њихово непосредно гледање мука осуђених (у смислу да ће им то омогућити да осјете укус сопствене имуности на посљедице гријеха). Колико год да у својој краљјњој леденој безличности ово може да звучи одвратно, може бити да је и поштеније него што је повремени осјећај притајеног задовољства многих од нас који добијамо не од гледања, већ од тога што смо виђени од стране оних који смо оставили иза себе. На крају крајева, како може бити побједника ако немамо губитнике? Гдје је радост због тога што смо доспјели у привилеговану заједницу и на приватну академију ако се испостави да су капије само ту ради декора и да сама академија нуди бескрајни низ стипендија и за све оне непривилеговане? Какав успјех уопште може да постоји а да није овјерен неуспјехом некога другог? О каквим то небесима за нас уопште може бити ријечи без вјечности у којој ћемо се наслађивати узалудном завишћу оних који се налазе изван зидина? Не бих да звучим исувише цинично. Ипак, тешко је не претпоставити да је за многе од нас неподношљив концепт Бога који не одобрава суровости за које је способна наша машта. Стари монах на Светој Гори рекао ми је једном приликом да се људи радују мисли о паклу у једнакој мјери у којој је пакао присутан у њима самима. Под тим је мислио, вјерујем, да су и пакао и рај у нама, у различитој мјери, те да је идеја пакла за неке благо њихових најтајнијих и најњегованијих надања – надања да ће се показати као исправни међу многима који су били погрешни, да ће се наћи хваљенима у ситуацији у којој су многи презрени, да ће им завидјети у ситуацији у којој су многи други исмијани. Као што Исус рече: „гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (Мт 6,21). Извор: David Bentley Hart, Why Do People Believe in Hell?, The New York Times, Jan. 11. 2020, p. A23. Превод: Дражен Тупањанин [1] Ријеч је о књизи „That All Shall be Saved, Heaven, Hell and Universal Salvation” , изд. Yale University Press, 2019. Превод књиге је недавно објавила издавачка кућа Библос (прим. прев). https://teologija.net/zasto-ljudi-vjeruju-u-pakao/

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи. Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу. У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих. „Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота. Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“. „Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле. Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин. Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени су људи који нијесу нашли смисао живота • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM „Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење. – Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу. – Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже? – Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву. А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није. – Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру. – За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима? – Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас. Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке. Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа. Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић Приредио Петар Давидов,12. марта 2024. године Извор: Православие.ру

Вероватно је неко од вас бар једном у животу чуо речи оних око себе: „Волео бих да могу да користим твоју енергију у мирољубиве сврхе“. Овај иронични узвик обично значи да особа, којој је упућен, не ради оно што би требало да ради. Али у овој иронији има истине. На шта људи троше енергију: стално листање наслова вести, бесконачно гледање ТВ серија (или, још горе, празних и глупих видео снимака на ТикТок-у), сати компјутерских борби са виртуелним тенковима... И немојте да мислите да је све ово део незрелих тинејџера; сада су одрасли заузети овим. Понекад сво слободно време проведу на таквим „активностима“, а онда се испостави да ништа није урађено по кући, пропуштени су важни радни задаци, не обраћа се пажња на породицу и пријатеље и, што је најважније, нема времена ни енергије за молитву. На крају крајева, све ове празне ствари нису само губљење времена, већ и губитак енергије, губитак виталности. Онда долази време Великог поста, људи се свесно одричу празних и сујетних забава - и, чини се, треба да имају и времена и снаге за добра дела и молитву. Али, авај, човек се често осећа празним, преоптерећеним и уморним. Како то? На крају крајева, елиминишу се непотребни ометајући стимуланси. И зашто је за време поста лакше одустати од брзе хране него баш ових спољашњих иритатора? Разлог је унутрашња празнина. Човек је створен од Бога да се бескрајно усавршава. Зато људи у почетку имају жеђ за знањем, жеђ за развојем. Међутим, истинско знање, истински развој је увек рад, а пала људска природа не воли да ради. И тако жеђ за знањем гаси сурогат: управо спољашњи подстицаји о којима говоримо. У међувремену, они само имитирају знање. Делује као да нешто читамо, учимо нешто ново, али се на крају испостави да је то имитација, празно дејство на нерве. Али, празнину треба попунити. За хришћанина је, пре свега, то молитва, реч Божија. И како је понекад тешко лењој души која је изгубила вештину промишљеног читања, лежерног и дубоког конзумирања озбиљних информација. Овде долазимо до прве фазе образовања душе. Да бисте прихватили духовност, прво морате образовати своју душу. Како душа, која није негована уз помоћ вредних примера људске културе, може стећи духовност? Начитана, образована особа мање је у опасности да напуни душу јефтиним сурогатом. И напротив: човек који је затровао своју свест информативним глупостима, ће са великом муком моћи да сагледа и молитву и реч Божију. Хајде да пазимо шта упражњавамо. Као што је нездрава храна штетна за тело, тако су штетни утисци лоши за душу. Ово вреди разумети и прихватити. А пост је вероватно најбоље време да почнете да побољшавате свој живот и да не трошите енергију на празне ствари. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Изгледи за прекид нормалних животних активности су застрашујући и изгледају као нешто ненормално. Заиста, подсвесно људи осећају да је смрт феномен који је апсолутно супротан људској природи. Али из неког разлога, савременик прикован за материју не успева да изведе из ове мисли аксиом да је особа у ствари бесмртна. А ако и успе, онда само на трансхуманистички начин, у фантазијама о стицању физичке бесмртности овде на Земљи, зарад вечне среће тела. Али лек против смрти још није измишљен, па људи радије узимају све од живота. Као резултат тога, најчешће сам живот одузима „све“ људима са таквим ставом, лишава их здравља, мира, ствара све више и више нових проблема, крадући најдрагоценији ресурс - време. У потрази за златним телетом, људи унаказују у себи лик Божији како кроз учвршћивање грешних навика, тако и кроз немаран однос према свом духовном здрављу. Мисли о смрти и апстрактном Страшном суду су идентичне. Јер неприпремљенима одају дух језиве неповратности. Заиста, физичка смрт ставља тачку на земаљски живот, а Страшни суд... тражи од човека да положи рачун о томе како је провео свој живот. Дубоке мисли о постхумној судбини су ретке у модерној култури. Обично се говори да душа после смрти наставља да живи међу ближњима. Мало људи говори о сусрету са Богом, самим собом, својим мислима, жељама, речима и поступцима, као и њиховим последицама. Живот се данас генерално не доживљава као период припреме за вечност. Припрема може бити тешка, нетачна и чак досадна реч. Боље је рећи да Царство Небеско већ почиње на земљи, а хришћанин се једноставно учи да живи у њему, дружи се, развија се по његовим високим принципима и настоји да буде грађанин Неба који поштује закон. Питање је за коју стварност је човек више везан. Ако је за материјалну, логично је да ће му се живот (како он бар мисли) завршити последњим дахом. А онда... онда постаје страшно. Јер подсвесно не можете да се помирите са смрћу, а мисли о загробном животу су застрашујуће. Не без разлога. Негде у дубини душе вреба и осећај да ћете морати да одговарате за све. Да, и хришћанин се на свој начин боји смрти. На крају крајева, он јасније схвата да ће „изван гроба“ морати да да одговор, а одмазда може постати највећа лична трагедија, и буквално вечна. Зато Христос упозорава да се целог живота мора чувати срце од греха и сваког тренутка бити спреман да напусти земаљски свет. „А о том дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац мој“ (Матеј 24:36). Растанак са телом зауставља све трудове душе и лишава је могућности да стваралачки ради на себи у интеракцији са Богом. Доживотни радни дан ће се завршити, а Власник ће прихватити извештај о резултатима рада. Људи воле да се препуштају својим емоцијама, одвлаче се од суштине ствари разним фантазијама и питају се, на пример, када ће доћи време Страшног суда. Разоткривање датума и времена је из неког разлога интересантније него питање сопствене спремности за овај догађај. У сваком случају, Спаситељ ће посетити свакога. Апокалиптични догађаји се могу десити током нашег живота, или се могу догодити много касније. Не можемо знати тајминг краја времена, нити можемо знати тајминг када ће наше лично време доћи до краја. Али можемо остати будни у складу са Христовим заветом, трудећи се марљиво да стекнемо Светог Духа у нашим срцима. Владимир Басенков https://pravlife.org/ru/

Свештеник Михаил Васиљев: Прво, зато што је то тешко. Друго, зато што је то неугодно за савременог човека који је веома прагматичан по свом погледу на свет. Треба губити своје сопствено време - савремени човек живи у илузији да нема довољно времена, иако му то не смета да га губи например поред телевизора. И човек све време живи тим временом које у ствари често узалуд губи. Он стоји у Цркви и чини му се да има много неодложних послова, и да треба негде да жури. И заиста - то су знали још древни подвижници благочестивости - тешко је и необично остати сам са собом, а камоли прићи Богу и бити с Богом, у Кога можда и верујеш, али још не видиш довољно. Наравно, све то заједно доводи до тога да савремени човек бесциљно провод значајан део свог живота, и не може да нађе времена да буде или одстоји, или бојим се чак и да изговорим ту реч - да се помоли на Богослужењу. Игуман Петар (Мешчеринов): Један од узрока због кога људи не схватају хришћанство и удаљују се од Цркве је тај што су Јеванђеље - у буквалном преводу “блага вест”- заменили неком злом вешћу. Основа наше вере - Васкрсли Христос, васкршња радост коју може да осети сваки човек - се замењује проповеди о светској масонској завери, о скором доласку антихриста, о злим духовима, аду и вечним мукама. Христос представља само средство за избегевање истог - и то не сам Христос, већ спољашња оцрковљеност, испуњавање обреда, механичко стајање на васкршњим службама. Резултат тога је да се религиозне душевне потребе не задовољавају. И зато се многи људи који искрено траже Бога држе подаље од такве Цркве. Она им се чини као нека чудна установа у којој су људи помешани на тајном масонству и са злим духовима. Наравно да постоје и зли духови, и “тајна bezzakonja”, као и антихрист који ће се и појавити напоселтку. Али није то страшно, већ је страшно то што све горе наведено представља основу проповеди и из неког разлога се назива Православљем. Свештеник Александар Лаврин: Мислим да овде узрок није у атеизму. Данас нема много атеиста, а и раније убеђених није било много. Људима је по правилу својственија религиозна равнодушност. И када се после пада атеистичке идеологије показало да многима није страно постојање духовног света постао је јасан озбиљан узрок због кога људи не иду у Цркву: само по себи то признање “оностраног” ништа не мења у човековом животу. Прави религиозни живот почиње онда када човек зажели да Бог буде на првом месту у његовом животу. А то није увек једноставно и захтева напоре од човека: тражење и труд. Не смемо да заобидејмо ни споредну и за нас црквене људе горку истину. Многи људи не иду у Цркву зато што ми хришћани сами за то дајемо повода. У религиозном животу је постојао велики прекид, многе традиције су изгубљене, а пре свега - традиције трпљења и смирења. И људи често нажалост не налазе у хришћанима пример јеванђељског живота. И ми свештеници, пастири такође томе доприносимо. Изашли смо из средине “религиозне заборавнсоти” и такође се учимо хришћанском животу. Али цена наших грешака је далеко већа од цене грешака парохијана, онда када ми не пружамо срдачну топлину и разумевање. Ја то добро знам, примећујући понекад на себи небратски и пристрасан однос - на исповести, у разговору са људима ... Зато данашња Црква не представља толико место духовног подвижништва, колико болницу, која прима болеснике и инвалиде. Значи у њу и одлази онај ко је признао своју болест и жели да се лечи. Свештеник Николај Емељанов Најзадивљујуће је то што људи иду у Цркву, јер се у Русији после целе епохе гоњења, религиозне некултуре и неписмености савремени човек рекло би се није у могућности да пронађе традиционалну духовну културу и веру. Савремена мода, масовна култура, страшна пропаганда, па понекад чак и данашња државна политика представљају препреку за то. Међутим упркос свему многи проналазе ту духовну културу или јој веома теже. То је увек процес веома личан и веома тежак. Он захтева рад на себи, много смирења и покајања, што никоме никада није било једноставно. Господ у Јеванђељу, обраћајући се ученицима, назива их “со земљи”. Со је значајан и веома стар религиозни симбол. Поред других, она има и веома једноставан може се рећи суштински смисао. У храну се увек ставља мало соли - једна кашичица на велики лонац -али је храна без ње безукусна. Та “со” су они који само не “гледају издалека” или чак “одлазе у Цркву”, већ живе по вери црквеним животом, - таквих људи је увек било и биће мало. С друге стране, од самог друштва па чак умногоме и од државе зависи, хоће ли оно бити окренуто ка високој духовној култури или ће његов живот изгубити своју “со”, постати “безукусан” и бесмислен. Јеромонах Макарије (Маркиш): Ја сам петанест година морао да живим и радим далеко од Русје, у америчкој држави Масачусетс. У Сједињеним Државама тешко се може замислити да човек који себе назива православним није редовно у Цркви. То се једнако односи и на оне који су примили Православље, као и на оне који су се у свом зрелом узрасту вратили својим националним и културним коренима. И наравно на оне који су слично трговцу из јеванђељске приче, који је пронашао бисер непроцењиве вредности, пришли у Православље “споља”. Приметите да је и за једне и друге и треће карактеристично интересовање за религију уопште а посебно за Православље. Нека незнање и доминира на културно-друштвеној сцени, али људи га савлађују и долазе у Цркву. А ако се уопштеније одговори на питање ... Примењено на људски живот, питање “Зашто” даје огроман простор за одговор, и шта год да се одговори биће у већој или мањој мери истина: зато што не желе, што нису навикли, што немају времена, што немају потребе за тим, зато што им је тамо тесно, хладно, вруће, загушљиво, досадно и сл. Коренити узрок је наша слабост, несаборност, раслабљеност, неодговорност, равнодушност. Наш грех. Ако би се питање прецизирало на следећи начин: “Укажите нам разлог који је данас најреалнији”, онда бих ја одговорио: незнање. Да би се оно одстранило, потребно је омогућити просвећивање у школама и мисионарску проповед по местима и у СМИ-а, у чему ће нам Господ помоћи. Свештеник Јован Охлобистин: Када је тек почињало поновно рађање Православља, сами верујући људи и свештеници су ненамерно радили много тога што људе може да одврати од Цркве. Као на пример старице које су викале на младе девојке које су први пут ушле у Цркву у панталонама, сви ти млади старци и младе старице са својим “пророчанствима” и полупаганским “поукама”, као и чудна хистерична литература која се назива “православном”. Па затим сва та засташивања од стране свештеника да сте сви ви страшни грешници, неваљалци. Одмах разделите сву своју имовину, а сами падните на колена и идите у планине. И без обизра на све неће вам бити опроштено ... Просто ме језа пролази кад се сетим свега тога. Дошло је до тога да је сам Свјатијејши Патријарх морао да се умеша. Многи људи који су први пут ушли у Цркву и сусрели се с таквим односом према себи су помислили: боље да одем негде у будизам, тамо није све тако мрачно. Наравно временом су се додале теме за критику, а међу њима и поседовање телефона и аутомобила од стране свештеника (интересантно, а како без тога знати да ли треба посетити неког болесног парохијана?) и тако даље. На срећу, постепено се изглађују сва та изобличавања у односима између светских људи и Цркве. Престали су да застрашују народ, а све више људи долази у Цркву. Сада можемо верницима да пружимо оно што је најважније - љубав, а не строгост, јер Бог и јесте Љубав. Свештеник Дионисије Подзњајев: Мислим да су узроци различити. Постоје просто људи који не верују у Бога - ту нема никаквог коментара. Сећам се једне старије даме која је говорећи о црквеној служби упоређивала је са позориштем: “Два-три пута се може ићи на представу, али не и више од тога ...а истоветне службе из дана у дан - то је страшно, мора да је једнообразно и досадно!” Ту је очигледно присутно незнање мољења у Цркви, непознавање службе, несхватање смисла онога што се дешава. За многе је тај језик, који је најбогатији и најлепши, потпуно недоступан. Треба се више говорити о смислу Богослужења, и омогућити људима да схвате да се у Цркви могу сједнити са небеским, и постати већ на земљи причасници Неба. У ствари људи не умеју да у Цркви пронађу оно најважније - опит Неба. Због чега? Због тога што понекад траже нешто друго. И онда то не налазе и разочаравају се. Можда њима и није потребан тај опит Неба ... Али све остало је другоразредно. Многи не могу да себе приморају да практикују духовни живот - као што је Господ рекао: “Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11, 12). - а људи су лењи да се моле, тешко им је да посте, ум се није навикао да буде усредсређен, стиде се да се исповедају! То су главни разлози. А ако се говори о више спољњем поретку, онда је то - заузетост свештеника, њихова понекад хладна пажња, ... Понекад је то - грубост парохијана, данас тако распрострањен примитивизам ... То је највећи проблем за оне који стоје на црквеном прагу и надају се да виде Лик у њеним чедима. Протојереј Игор Пелинцев: Невоља је наравно у томе што у народу постоји одређена религиозна самодовољност - скоро 80% Руса себе сматрају православним хришћанима. “Ми смо крштени...”, “ми ништа не одричемо...”, а такође “истина, ту нешто има ...”Ако се тим тврдњама дода још и то да многи људи заиста dolaye у Цркву само једном или двапут годишње (на Васкрс да упале свећу ...) онда се може закључити зашто је такав црквени живот у народу. Неки се чак причешћују (једном годишње или чак једном у неколико година) не знајући да узимају учешће у великој Тајни. Правим црквеним животом живи само 1-3% Руса. Сагласно томе, наш православни народ представља главног потрошача масовне “духовне” културе - активно обновљениг паганства с његовим уобичајеним атрибутима - хороскопима, гатањем, исцелитељима и религиозном равнодушношћу и прихватањем свега. Црквени живот није тако занимљив као савремени “мистицизам на дивану” - и зато се нема потреба за њим. Црковност треба учити, али то не налази одзив у души савременог човека, који је навикао да користи “духовну фаст-фуд” (духовну брзу храну). С друге стране је очигледно да наша драга и многострадална Црква још не налази у себи довољно снаге да крене у сусрет народу. Неки свештеници и неки мирјани сматрају да Црква не треба да снисходи савременом човеку, већ да га издиже изнасд света који гине. То је тачно по смислу али не и по тактици. Ти људи сматрају да не треба нигде ићи - коме треба, доћиће у Цркву сам и ми ћемо их свему научити (чак штавише под “свим” се подразумевају спољње ствари - како се крстити, како стојати на служби, итд, а богословље - оно је за богослове). Треба нешто рећи и о православној “фаст-фуд”. Постоје заједнице које шпекулишу са мистичним осећајима савременог човека, која су често затрована неопаганством, и они својим члановима у замену за праву диховну храну дају сумњиву храну. Уопштен назив таквих заједница је: “Како избећи крај света и остати са својима”. Пут таквих заједница је секташки и супротан Цркви и здравом разуму, али он неке људе веома привлачи одвраћајући их од праве православне црковности. Велику улогу у расцрковљавању неоцрковљених играју наравно и СМИ-а. Она с једне стране уносе нове (а у ствари - старе) паганске вредности, а с друге стране прљају обновљено Православље, приказујући друштву Цркву и Њене слижитеље крајње негативно. И резултат тога је да народ бојажљиво тапка у месту и пролази поред, а свештеници са верним парохијанима извирују иза црквених врата у нади да ће још неко свратити код њих, и да ће их свему научити. Јеромонах Сергеј (Рибко): Прави узрок је у томе што човек просто нема посебну жељу да иде у Цркву. Док је млад и пун оптимизма, њему није до тога. Он гледа на живот кроз ружичасте наочаре, кује своју светлу будућност ... И тек кад одрасте и суочи се са животном реалношћу, почиње да размишља и да се упознаје са хришћанским вредностима - и често као резултат тога долази у Цркву. То су обично људи зреле доби, старији од 40 година. Поред свега, срећу се млади људи који су од младости посветили себе Богу. Они су или рано преживели неке трагедије, или су се разочарали у овоземаљске вредности, или су то чисте душе које је Бог призвао. Ја сам такве људе често сретао иако је такав човек у данашње време - право чудо. Дешава се да се неко оцркови са тридесет или чак и са двадесет година иако за то не постоји неки видљиви узрок - несрећна љубав, животне трагедије, и сл, - не. Ко има отворено срце - њему Бог прилази раније. Протојереј Александар Сорокин Уопштено говорећи људи долазе у Цркву, додуше ретко. Ако желите да кратко одговорим узрок је наравно у самим људима. Притом, како у онима који не иду у Цркву, тако и у онима који иду. Не треба доказивати да је сваки човек религиозан по својој природи, и он ту своју религиозност изражава на разне начине и у разној мери. Али проценат оних који своју веру исказују јавно и свесно као веру у Бога, о Коме учи Библија - није тако велик. А још мање их је међу онима који одлазе у Цркву. То је због тога што многима ни до дан-данас није јасно шта је то Црква и зашто је човеку без Ње тешко и лоше. Опште прихваћено мишљење о Цркви се толико укоренило у свести већине људи, да они не могу да схвате да је Црква нешто сасвим друго, сем бригама преоптерећени свештеници и малодушни мирјани. Многи Цркву поистовећују само са свештеничком јерархијом, то јест сматрају је као неку организацију, која врши одређене функције. А новозаветно учење о Цркви као хришћанској заједници, окупљеној око Васкрслог Христа, је мало познато већем броју људи. И невоља је у томе што многи људи и у самој Цркви не долазе одмах до тога сазнања па тиме не доприносе приласку Цркви других људи који зато у Њу ни не долазе. Протојереј Аркадије Шатов: Људи не иду у Цркву из разних разлога. Неки зато што мисле да је хришћански Бог исти као и сами недостојни хришћани. Неки не иду зато што их привлачи овај свет, и важнији им је спољашњи лажни сјај, као што су за дивљаке важнији стаклени бисери, него грумен злата. Неки не иду због лењости, а неки зато што их Бог још није призвао. Неки од тих људи који не иду у Цркву су поседнути злим дусима, неки су - глупи ...Неки други опет не долазе у Цркву јер су издали Бога. Људи не иду у Цркву јер како каже Јеванђеље један је купио њиву, коју треба да обрађује, други волове које треба да упреже, а трећи се недавно оженио. Зато они не долазе на брачну гозбу (Лк. 14:1). Јеромонах Калистрат Романенко: Као прво, људи ипак не иду Цркву, па ни у моју, иако не сви и не често. Али за ову годину дана откако сам ја овде, нема ниједног човека из станичне експедиције који је пропустио неку службу. И то не екскурзију, већ управо службу, Божанствену Литургију. Постоје људи који одлазе у Цркву али не тако често. Они су без обзира на то верујући и православни. Ја не могу да кажем да је њихова вера лошија од моје, иако сам ја свештеник и служим Божанствену Литургију. Други опет не иду у Цркву зато што не знају да је то Божији Дом. То су просто непросвећени људи, који не схватају зашто треба стајати два сата на служби и слушати неразумљиве песме и молитве. Али то је обично само дотле док "печени петао не клоне". Тада почињу да питају: “Шта ја треба да урадим да би ме Бог услишио?” А неки људи не долазе зато што виде како свештеник живи - користољубивије и похотљивије од других неверјућих људи. Знао сам једног човека који је у већини ствари испуњавао јеванђељске заповести (притом ниједном не прочитавши Јеванђеље), али није почео да одлази у Цркву, због тога што се свештеник није баш најбоље понашао. Од свештеника се данас захтева да мирно, корак по корак васпитавају и оне који ретко долазе у Цркву показујући им живот у Богу. Треба проповедати, и то пре свега сопственим животом а не речима, испуњавајући речи Светог Писма: “Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра д‌јела и прославе Оца вашега Који је на небесима” (Мт. 5:16). http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=468

Аутор: архимандрит Павел Пападопулос Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело? Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав. Супружници се разводе и питају се: "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?". Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на општењу међу појединцима. Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа. Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје. Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању. Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу. Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним. Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став. Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима. Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака. *** Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду." Дивно је прећи преко питања "зашто" и остати заљубљен. Говорећи: „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу." То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже: „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“. Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог. Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“. Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш, нудећи му се без претензија. *** Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота. И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом, користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује. Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем) хвала Богу , ако престане да постоји, опет хвала Богу . Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав *** Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ. Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили. Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Зар заиста нема потпуног јединства у Цркви? У ове дане, када улазимо у Велики пост и сећамо се изгона Адама из Раја, и познавајући себе у Адамовом вапају, желео бих да говорим о несавршености црквеног јединства у овом свету. Нећу да говорим ни о чему радикално новом, али бих пре свега желео да поставим неколико питања. Можда имате, или ваши пријатељи, одрасло дете или тинејџера који више не иде у цркву? Ја лично имам неколико таквих пријатеља. Можда имате познанике са којима сте се дружили у детињству који више не кроче са вама у Куп? На пример, због разлика у календару или због уније са Москвом, као што је случај у мојој цркви. Због тога су многи парохијани напустили моју цркву. Имамо ли ово јединство? Или да поставите питање о некој другој категорији људи. Сви знамо људе који никада нису били православци и припадају другој заједници. Чинећи то, они воде побожан живот и одани су чланови својих заједница. Није ли Православна Црква током векова бринула о оним члановима који су били одвојени од њеног Тела? Када људи напуштају Цркву, они не само да напуштају организацију, већ се одвајају од ње и остаје рана која нас боли. Мислим да ми као чланови Цркве треба да саосећамо са овим болом. Погледајмо сада да ли се променио однос Цркве према онима који су се од ње одвојили, ма када се то догодило. Зашто се не сетимо параболе о изгубљеној овци коју нам је Бог рекао? Добри пастир оставља 99 оваца да пронађе изгубљену. Да ли је Бог забринут за оне који су се отцепили од Цркве? Мислим да је тако. А шта на ову тему кажу Свети Оци? На пример, у нашој свима омиљеној књизи „Пидалион“ (Компендијум канона Православне Цркве са тумачењима преп. Никодима Светогорца). С једне стране, ми верујемо у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А ми исповедамо једно крштење за опроштење грехова, зар не? Да. Али зар нисмо, током многих векова, примили, крстили и оне који су крштени у јересима? Ми смо их прихватили. Ово је 7. канон Другог васељенског сабора. На Другом васељенском сабору аријанци и Македонци су поново примљени у Цркву без поновног крштења. Да ли је то имало смисла? На крају крајева, ово су добро познате јереси Тринитарија. И данас у текстовима који круже у тзв „Православни интернет“ поводом овог канона изјављује да нико од оних који припадају тројичним јересима не може бити поново примљен без поновног крштења. Да, али тамо је све написано црно-бело. А сада да се подсетимо првог правила Светог Василија Великог. Он каже да се не слаже са епископима азијским који су одлучили да неке расколнике приме без поновног крштења. И свети Василије и свештеномученик Кипријан Картагински, који је живео век раније, веровали су да јеретици и расколници морају бити поново крштени. Али ипак Свети Василије каже да ће због „икономије“ у икономији спасења (јер „икономија“ није само метод тумачења канона, већ циљ свих канона, како нам показује Свети Василије), прихватиће тај одговор. Постоји ли дакле само један начин да се канони тумаче и примењују? Не. Што да не? Јер ми смо Црква Духа Светога и служба свих наших јерараха, као и служба свих чланова Цркве, јесте служба Духа, како нас подсећа апостол Павле у својој 2. посланици Коринћанима. , стих 3:6: „Он нам је омогућио да будемо службеници Новог завета, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.' Ево шта морамо да размотримо. Свети канони никако нису окови који су током многих векова везали Цркву. Насупрот томе, Црква слободно примењује каноне, што садржи и слободу Духа. Данас, започињући Велики пост са Недељом опроштења и сећајући се Адамовог вапаја, желео бих да апелујем на све да схвате да је овај почетак поста подсећање на наше слабости. Заиста смо слаби. Настављамо са употребом речи „цркве“ која се користи са црквеном пасторалном мудрошћу и у дипломатском контексту (ако немате ништа против) уместо да само почнемо да водимо дијалог љубави. Ако седнемо за сто са гркокатолицима, на пример, да ли ћемо их звати унијатима? „– Здраво унијати!“ Да ли је ово добар почетак дијалога? Зар сваки здрав разуман, цивилизован човек не схвата да тако не треба да се води дијалог? Ми људе зовемо како они себе зову. Зато, мислим да Православна Црква треба само да настави у Духу Господа нашег Исуса Христа да брине и улаже све напоре да ту изгубљену овцу врати у тор, чак и ако то чини јадним осталих 99. монахиња Васа Ларина https://zadrugata.com